Хелена Петровна Блавацка, роћена 1831, удаје се већ са 16 година за генерала Блавацког. Убрзо га напушта и одлази у Лондон, где 1851. упознаје једног хималајског учитеља, после чега се одаје својим спиритуалистичким склоностима. Радећи после као циркуска јахачица (...) путује по свету, посећује Египат, Северну Америку, па опет Египат, Тибет и Индију и тако упознаје јогине, гуруе, окултисте, факире и адепте. У САД долази 1874. препуна како својих, аутентичних искустава, тако и знања и техника спознаних од многих духовника са путовања по разним крајевима света, Одмах по доласку, представља се као велики спиритуални медиј. Ексцентрична и сугестивна, стиче велики број поштовалаца за релативно кратко време, међу којима је био и Хенри Стил Олкот, са којим заједно наставља живот и мисију. Одржава велики број сеанси, предавања и демонстрација источњачких техника и вештина. Проповеда и упознаје свет са цивилизацијом истока уопште. Коначно, на Олкотов предлог 17.11.1875. оснива прво друштво божанске мудрости, дакле, у оригиналу Теозофско друштво.

Хелена Блавацка
Представља га као спој источњачког и западњачког спиритизма и мистицизма.
Друштво привлачи велики број следбеника. Одржавају се предавања, трибине, сеансе, а осим тога Блавацка почиње да пише и књиге. Заједно са Олкотом, путује по целој Америци, а после вишегодишњег дописивања 1878. одлази у Индију, да упозна тада највећег индијског гуруа, Свамија Дајананду. После боравка у Индији, Блавацка и Олкот добијају од највиших индијских адепата поруке у виду писама, али која, наводно, не путују поштом него се материјализују у фиокама радног стола Блавацке. Тако су се, тобоже, преко Блавацке и Олкота источњачки адепти оглашавали западном човеку. У Европу, пак, долазе 1884, те преносе тако мисију и на стари континент. Године 1891. умире Блавацка, а вођење Теозофског центра у САД преузима Олкот, а у Европи то чини Ана Безант.
Теозофска друштва постоје и данас. Без неке хијерархијске организације срећемо их под разним именима, а свакако је најпознатији покрет „Ново доба" („New Age"), који је 1945. основала Алиса Бејли, а о којем ће касније бити речи.
Но, вратимо се Хелени Блавацкој и њеним делима. Најпознатије дело Блавацке, „теозофско јеванђеље", јесте „Разоткривена Изида". Написана је тако што је Блавацка својим „натприродним моћима проникла у акашу (праматерију) и њену суштину, те спознала тако хронику свих цивилизација на Земљи и то објавила". Године 1888. објављује „Тајну доктрину", у којој повезује планетарну еволуцију са психичком еволуцијом човека. Наиме, после објављивања Дарвинове теорије Блавацка покушава да је укрсти са хришћанском доктрином, па каже, на пример, ово: „Ако човек и није створен по Божјој слици, његов циљ је развој свести од нижих нивоа до виших, божанских."
Већ кроз претходне наводе из биографије оснивача теозофије изнео сам неке сегменте учења, а у даљем тексту покушаћу да таксативно дам један скраћени приказ суштине теозофског учења.
• Теозофско друштво оснива се са намером интеграције источњачког и западног мистицизма у један светски универзални, спиритуални правац, који ће водити универзално братство човечанства, а чије језгро би требало да буде теозофско друштво.
• Теозофи први говоре о крају хришћанске ере са почетком века Водолије, па је и њихов главни циљ да припреме човечанство за тај догађај када ће се појавити Христ Маитреја, свети учитељ и последњи пророк. Теозофи чак наведеног пророка препознају почетком овог века у једном индијском дечаку који се звао Џиду Кришнамурти. Они га школују и припремају да би он спремно одиграо ту своју улогу.
Међутим, он се на крају дистанцирао од теозофа и стекао славу као самостални учитељ.
• Хелена Блавацка је проповедала да цео космос еволуира, па тако и човек еволуира кроз реинкарнацију, отплаћујући кармичке дугове. Зато, пошто људи реинкарнирају, нема сврхе контактирати са сваким, него само са високоеволуираним духовима, који су већ постигли космичку свест. Вежбом и натприродним техникама, уз контакте са еволуираним духовима, човек брже може да сиђе са кармичког точка.
• Теозофско друштво иницирало је сазивање Светског парламента религија у Чикагу 1891. године и све своје снаге усмерило ка пројекту стварања једне светске религије. Једна универзална светска религија била би саздана на пет начела:
1. била би урећена по духовним законима;
2. основа вере је теорија еволуције;
3. не би се везивала за личност оснивача, већ за вечна начела;
4. главни задатак јој је задовољење духовних потреба човека;
5. оснива се да бисмо се сви заједно припремили за крај овог света и крај овог доба.
• Хелена Блавацка тако се на неки начин може сматрати мајком покрета „Ново доба", а и екуменизма, али не на догматско-доктринарним елементима светских религија, већ на спиритуалним.

Оснивач „Антропозофије" је Рудолф Штајнер (1861-1925), претходно теозоф и следбеник Хелене Блавацке. Антропозофско друштво је основано 1909. године. Штајнер се, наиме, забринут због растућег материјализма, труди, чини се и претерано, користећи сва оружја (и езотерију, и окултизам, и хиндуистичке и будистичке технике) да преокрене интелектуални естаблишмент свог времена.
„Самосвесни људски его је бесмртан, његов дом је духовни свет. Его развија или спутава своју природу (карму) кроз више реинкарнација", тврди Штајнер, иначе како бивши теозоф, тако и припаданик розенкројцера и Златне зоре.
Морам на крају рећи да постоје документа и изјаве савременика Хелене Блавацке и Рудолфа Штајнера, који оспоравају или, боље рећи негирају, њихове спиритуалне моћи. Рецимо, писма источњачких адепата, која су се материјализовала у фиокама Блавацке и Оклота, писао је, кажу њихови савременици, тачно одређен човек, ког су ово двоје држали у тајности.
Све у свему, теозофска и антропозофска друштва остављају дубок траг, с обзиром на то да се њима у духовни живот Запада уопште, уводе хиндуистичке технике и знања. Гуруи са истока све више су тражени, те се у 20. веку сусрећемо са многим гуру-покретима управо на Западу.
Такође теозофија и антропозофија афирмише екуменистичка и универзалистичка питања и пропагирају идеју стварања једне религије, мада то раде више на бази окултистичких техника, него по основу реалног догматско-доктринарног приближавања светских религија. Резултат тога је да смо данас сведоци оснивања разноимених верских група и праваца које искрено, али многе и из комерцијалних разлога, претендују да уједине човечанство око своје „универзалне" доктрине и под вођством свог вође.