Prirucnik za samoodbranu

Уредник: gresnica

Корисников грб
rujni
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 423
Придружен: 10 Мар 2006, 20:29
Место: ZG

Порукаод rujni » 02 Сеп 2008, 13:17

quote="faraon"][

...Rujni,
...od koga su ucili oni koji su prvi pobjegli ?

Zar treba cekati da necemu dodje vrijeme a nase proslo , ja sam uz tu krilaticu ali nijesam vise siguran da ima vrijeme svemu i nacin svemu . Ima znam, i odricnost kao vrijeme koje ne-postoji za nas kao ostvarenje ...

Rujni,
Tvoje me razmisljanje baca u slicnosti necemu, nekome ...cesto zatecem sebe kod tebe i tvojeg trazenja izuzev tvoje spekulacije kudije emocije rasporedjujes su istrzane i cudne ,- cini mi se da tjeras sebi inat i to inat kojem nedajes sansu nikakvu....[/quote]

Od koga su učili?

Ha, valjda nije potrebito oroučavat ili istraživat Sunce da bi se otkrila materija solarnog svijeta, ta materija postoji u nama samima.

Ah emocije..
ha , čovjek obmanut vlastitim egoizmom , misli" ja sam onaj koji čini"
zašto bi davao onda inatu šansu..
Još moram se oslobađat..
kužiš spiku???

Корисников грб
faraon
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1624
Придружен: 17 Јан 2006, 10:11

Порукаод faraon » 02 Сеп 2008, 13:30

rujni пише:quote="faraon"][

...Rujni,
...od koga su ucili oni koji su prvi pobjegli ?

Zar treba cekati da necemu dodje vrijeme a nase proslo , ja sam uz tu krilaticu ali nijesam vise siguran da ima vrijeme svemu i nacin svemu . Ima znam, i odricnost kao vrijeme koje ne-postoji za nas kao ostvarenje ...

Rujni,
Tvoje me razmisljanje baca u slicnosti necemu, nekome ...cesto zatecem sebe kod tebe i tvojeg trazenja izuzev tvoje spekulacije kudije emocije rasporedjujes su istrzane i cudne ,- cini mi se da tjeras sebi inat i to inat kojem nedajes sansu nikakvu....



Rujni,

-ima tu one apologije ili aporije o prvenstvu kokosi i jajeta ali...
Imas za pravo sto prioritete treba postaviti sebi svoje, pa onda drugoritete
jer kad prodje vlak, tad sve zna svak... to sam i ja znao, i osvijestih se tek sto sam o plocnik pao ...

Jos toga ima puno prije svrsetka Rujni,
a evo vidis
jesen...

Od koga su učili?

Ha, valjda nije potrebito oroučavat ili istraživat Sunce da bi se otkrila materija solarnog svijeta, ta materija postoji u nama samima.

Ah emocije..
ha , čovjek obmanut vlastitim egoizmom , misli" ja sam onaj koji čini"
zašto bi davao onda inatu šansu..
Još moram se oslobađat..
kužiš spiku???[/quote]

Корисников грб
rujni
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 423
Придружен: 10 Мар 2006, 20:29
Место: ZG

Порукаод rujni » 02 Сеп 2008, 13:36

još ja moram učiti da bih rastao...

Корисников грб
faraon
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1624
Придружен: 17 Јан 2006, 10:11

Порукаод faraon » 02 Сеп 2008, 13:44

Rujni,
rastao sam i nijesam naucio, sad se vracam ucenju ,-kako da rastem?

Корисников грб
rujni
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 423
Придружен: 10 Мар 2006, 20:29
Место: ZG

Порукаод rujni » 02 Сеп 2008, 21:23

faraon пише:Rujni,
rastao sam i nijesam naucio, sad se vracam ucenju ,-kako da rastem?


da, smisao valjda jeste u učenju , otkrivanju, to jest trudu da se pokuša osjetit, dokučit spoznaja..
agonija nekad jeste u tome da sama spoznaja o slobodi ( misli djela, propusta itd) zasniva se na apsolutnoj prevlasti nas samih nad egom..
To je mukotrpno doba, zar ne bi bilo faraone lakše kroz život, opustit se, malo kao i drugi. Ono baš nas briga, idu svi na bogosluženje u crkvu, pa što idemo i mi..
Oni su sretni, ali im ne zavidim.
To je tako trenutno( trenutak, vrijeme= čemu otvaranje bolnih rana)

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Сеп 2008, 21:29

10.
КОМЕРЦИЈАЛНИ КУЛТОВИ


Већ је речено да је крајњи циљ врховног вођства сваке секте превласт како на духовном, тако, често, и на политичком, али обавезно на финансијском плану. Као што знамо, религијско учење, наравно преобликовано, или комбинација више религијских праваца са окултно-магијским елементима, самопроглашава се за једино аутентично и нуди се као мамац за придобијање што већег броја људи. На посебан начин „моли" се „богу", светкује, облачи, ради, „подвизава", зарађује. Тај начин установио је „врховни и једини" „пророк", гуру или „божији изасланик на Земљи", у сваком случају оснивач или поглавар секте. На неосетан, вешт начин постиже се превасходни циљ, а то је, између осталог, да се од сваког новопридошлог члана направи фанатични верник. За награду, он ће се наћи међу оним ретким који ће се „сјединити са богом", бити „спасен", „просветљен" и слично. Услов је да непоколебиво остану на задатом путу. Ако неко залута, одустане или се супротстави, нуди му се шанса за повратак, али ако одбије њу, бива одбачен и демонизован.
У секти у почетку све изгледа лепо. Поштовање, хваљење, разумевање и уздизање распаљују у новопридошлом страсну жељу да се што пре укључи и суделује у мисији секте. Све више и више, а под геслом „учини нешто за себе", члан се обавезује да буба лекције из учења секте, спроводи ритуале (клања се, мантра, медитира), да одржава, чисти „храм", да дели летке, брошуре, продаје часописе, литературу, касете, слике, уопште да обавља задужења, па и физичке послове, без обзира на то да ли је редовно запослен или није. Под сталним прекором „што не завршиш то" члану секте се предочава да није довољно добар и ревностан, а он, у фанатичној жељи да задовољи старешину и заслужи „благослов", даје максимум у свим тим активностима. Поменимо овде и чувену секташку реченицу „ја те једини разумем", врло битну за одвајање кандидата од устаљених моралних норми, начела, система вредности, а посебно од његовог окружења, породичних и уопште културних и националних корена. Секта је нова породица, а она стара, ако хоће, може се прикључити. Кандидату се оставља време да је придобије, а ако у томе не успе, стара породица добија ознаку „сатанска". Као што стоји на почетку, крајњи циљ врховних поглавара секти
јесте новац. Док се чланству сугерише послушност и скромност, те док оно растура пропагандни материјал, продаје књиге, музичке и видео касете, препарате или дели часописе за оскудне наднице, зарада се слива у џепове вођа. Томе ваља додати и често немале прилоге редовно запосленог чланства од личних зарада из фирми где раде. Такође је потребно убројати и новац измамљен како од чланства тако и уопште од грађанства за разне „курсеве медитације, исцељења, просветљења" и сличних менталних разонода.
Даљом анализом налазимо да су неки од фактора углавном стални. Пре свега, роба која се производи или којом се тргује не сме бити под законском забраном производње или стављања у промет. Подразумева се да власник има намеру да производи или дистрибуира робу за коју постоји интересовање. Претпоставља се да постоје улагања којима ће се, ради доброг квалитета производа, набавити најбоље могуће машине, алати и сл. и обезбедити оптимални услови рада. Такође, цена рада како физичких радника, тако и стручног особља у Западним земљама углавном је стабилна. Ту укључујемо и предвиђена и укалкулисана повећања плате за оне који предњаче, било да раде прековремено или иновирају, патентирају, модернизују... Упоредном анализом фирми које послују са истом врстом производа, закључујемо да све оне имају укалкулисане поменуте трошкове и да ће, пропорционално обиму фирме, они у групи истих / сличних предузећа бити приближни, јер приближне су и цене пословног простора, машине и алати за рад су истог или сличног порекла и квалитета, а самим тим и њихове цене, а то, као што је већ речено, важи и за цену рада.
Према томе, осим наведених константи, постоје и варијабиле од којих највише и зависи прођа робе на тржишту, а то су:
*добар квалитет финалног производа робе, за чије је постизање одговорно стручно особље;
*добро организован маркетинг, који подразумева свеобухватно обавештавање тржишта о добром квалитету и осталим својствима робе;
*добро организована продаја која обезбеђује да роба буде стално присутна на тржишту;
*приступачна цена и повољни услови продаје робе.

Задатак челника фирме би се, стога, састојао у обезбеђивању услова за поспешивање истраживачког рада стручног тима који би, претпоставимо, за резултат имао подизање квалитета робе. Такође, потребно је постићи уиграност и хомогеност стручњака, а поготово радити на развијању осећања припадности фирми, те на неки начин обезбедити дугогодишњу верност и оданост, па тако избећи кадровске потресе и одлив пословних информација. Пожељно је направити помак у односу на устаљене хладне међуљудске односе, засноване на субординацији.
Нешто ново би посебно требало да се учини и на пољу маркетинга, поред устаљених образаца које сва предузећа практикују, као на пример, презентације путем медија, плаката, проспеката, брошура или другог пропагандног материјала.
Продајна мрежа би требало да садржи још нешто осим продавница и представништава.
Како то све иновирати, правити профит, а учинити да и цена буде погодна? На Западу се читави тимови стручњака баве испитивањем тржишне климе, менталитета и навика потрошача, организационим моделима маркетиншких и продајних служби. О томе се пишу научни радови и дисертације. Користе се сазнања из свих области људског битисања. Профит је основ и услов опстанка.
Подсетили смо се на почетку, у краћем приказу, како врховни поглавари секти згрћу богатство. По догматски задатој ревности, послушности, скромности, чланство у оквиру својих задатака остварује немале приходе који се сливају у џепове вођа секти, а све под старим секташким геслом „ОД РЕЛИГИЈЕ ДО ИМПЕРИЈЕ", или, што би рекао оснивач сајентолошке организације, Рон Хабард: „НАЈЛАКШИ НАЧИН ДА ЧОВЕК ЗАРАДИ МИЛИОН ДОЛАРА ЈЕСТЕ ДА ОСНУЈЕ РЕЛИГИЈУ".
Многе фирме у своје програме рада укључују искуства различитих секти. Зашто укључују искуства баш ових нових религијских покрета, а не традиционалних религија? Зато што је у овим првим филигрански планиран и бепрекорно организован маркетинг најефикасније средство ширења „новог, али дефинитивно и јединог аутентичног и једино спасоносног учења". У конкуренцији традиционалним религијама, новим религијским покретима успело је да изграде своје организације. Осим изванредно осмишљеног маркетинга, они имају и фанатично чланство („вернике"), скромно и ревносно, вешто и неосетно изманипулисано и то до крајњих граница. Заслугом овакве јефтине својеврсне радне снаге лидери секти успели су да сакупе огромно богатство.
Неки су у томе имали више, а неки мање успеха, али свакако да се, правећи анализу са гледишта маркетинга и организације рада, могу извући многе корисне поуке, примењиве и у другим областима, а поготово у економији.
Фирме које тековине оваквих религијских инстант-покрета користе ради подизања производног, а посебно комерцијалног ефекта свог пословања, не постају тиме религијске организације, већ остају економске, које због наведених специфичности називамо „комерцијални култови".
Која је стратегија комерцијалних култова у вези с персоналом?
Најпре је, при самом запослењу, кандидат „бомбардован" неочекиваном и неоснованом љубазношћу и предусретљивошћу. Нуди му се помоћ сваке врсте, дружење, савети... Предочава му се могућност високе зараде и преносе му се лична искуства других чланова. Ствара се утисак победничке климе, свеопштег благостања и оптимистичког расположења. Показују се слике и филмови из целог света, са службених и студијских путовања, слике са приредби, коктела, слике са познатим личностима из јавног и културног живота. Показују се проспекти са презентација где неки од менаџера надмоћно стоји за говорницом, а недорасли смртници, чланови, нетремице гледају и слушају. Тако се новопридошлом члану предочава да је изабран у ексклузивно друштво, да је нешто посебно, укратко развија му се осећај елитизма.
Комерцијални култови имају своје светковине, празнике, славља, јубилеје који појачавају осећање заједништва међу запосленима.
Новом раднику се од тренутка запослења сугерише однос не куртоазног поштовања, већ обожавања власника предузећа (компаније). Он је оснивач („отац") компаније („породице"), а самим тим и среће и благостања запослених („деце").
Кандидату се неизоставно уграђује специфично осећање о „ми", осећање припадности фирми као својеврсној породици.
Тако последично долази до глорификовања непосредног старешине, тачније менаџера („кума"), који је кандидата укључио у мрежу запослених („породицу"). Претпостављени менаџер, који у неким фирмама заиста слови као кум, има бесконачно много времена, стрпљења, савета и упутстава. Он не фигурира као нека власт, већ постаје узор или, може се рећи, идол новајлији. Циљ је да се успостави однос према фирми као према породици, према оснивачу/власнику као према божанству, где менаџер/кум има ранг идола. Овде имамо сличне емоционалне набоје и последичну ангажованост као и фанатичних верника у сектама, с том разликом што овде циљ није „обожење", већ „обогаћење".
Новом члану се поред свега лепог, предочава и оно најважније, а то је могућност високе зараде без икаквих личних новчаних, али не и без икаквих личних психофизичких улагања. Наравно, зарада зависи од ангажованости радника, коме је остављено да самостално и слободно одреди време рада и одмора. У зависности од ефикасности у послу, поред пораста или снижења у заради, сваки се појединац уздиже или спушта у хијерархији. Достизање високих степена у хијерархији може донети висока примања, али и промовисати запосленог у новог менаџера, оснивача сопствене мреже, нижег или вишег функционера компаније.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Сеп 2008, 21:40

Наведена обележја препознатљива су и налазимо их, наравно у нешто другачијем руху, у сектама.

„MultiLevel Marketing" (MLM) маркетинг на више нивоа јесте битно обележје комерцијалних култова и, може се рећи, њихова заједничка карактеристика. То је већ разрађени систем пословања фирми са Запада.
Није свака фирма MLM комерцијални култ, али сваки комерцијални култ подразумева систем MLM пословне организације и субординације. Овај систем изворно је замишљен тако да избрише уравниловку, а подигне мотивисаност међу запосленима у једном истом сектору предузећа. Тако онај који је успешнији, било у производњи, преради, дизајнирању, маркетингу, продаји, стиче виши ранг, титулу, звање... Стога му се аутоматски подиже и износ плате (зараде). Овде би било оправдано и питање у чему је разлика између класичне фирме MLM и функционисање комерцијалних култова?
У класичним фирмама MLM нормирање је умерено, уравнотежено, у реалним оквирима појединачних могућности запослених и прилагођено тржишној цени рада у дотичној држави. Запослени не мора предњачити и пребацивати норму, нити му од тога зависи опстанак на послу. Норма је довољно одмерена да испуни радно време. Ако неко мисли да може више или боље да ради и заради, пружа му се шанса да проба.
Систем MLM у комерцијалним култовима много је амбициозније пројеткован. Распон плата за различито остварене норме је већи. Самим тим, на први поглед, посао изгледа примамљивије, јер на вишим нивоима нуди заиста високе зараде.
Оно што је идеја водиља комерцијалних култова јесу титуле односно звања запослених, остварене по основу успешности у послу. „Чинови" су најчешће врло занимљивих, чак егзотичних имена, као што су, на пример „носилац сребрног смоквиног листа", „освајач златне шкољке", „добитник бронзане маслинове гранчице". Можда ова звања звуче необично, међутим, она овде играју и те какву улогу у валоризацији рада!
Све укупно што је до сада речено сажето је из страних извора (и везано је искључиво за стране фирме), јер у нас уопште нема анализа оваквих фирми, иако су се овде појавиле још пре петнаестак година. Даље излагање представља збирни приказ више општих и појединачних искустава запослених у комерцијалним култовима, у нас и иностранству. Надамо се да ћемо успети да објективно предочимо пословну реалност и могућност просперитета појединца у комерцијалним култовима, да укажемо (руководећи се при томе искуствима бивших и садашњих радника) на то ко и у којој мери овде заиста може рачунати на зараду, али и како се може залутати и пропасти и финансијски и психички и емоционално, па чак и физички. Све то наводићемо таксативно, по одредницама.
• У нас комерцијални култови послују кроз маркетинг, пласман и продају робе. Све фирме су пореклом из иностранства, а нуде најразличитије производе, од средстава за дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију преко предмета покућства до макробиотичке хране, препарата против гојазности, ћелавости, целулита и козметике.
• У јавности се произвољно сматра да су ти производи штетни. Може
се поставити питање степена њихове делотворности у мери у којој се рекламирају, али вероватно је (мада не и 100% сигурно) да комерцијални култови не би себи дозволили такву врсту компромитације. За сада нема података о штетном деловању и нежељеним последицама препарата које комерцијални култови продају, што, опет, не значи да таквих последица заиста нема или да их неће бити.
• Наступ на неком новом тржишту не одвија се без претходног испитивања тог тржишта. Одабраним лицима у одређеној земљи дају се извесне количине производа да их продају, уз одређени проценат добити за продавце. Објављују се огласи, радио и ТВ рекламе, деле проспекти и прати продаја. Уколико тржиште покаже интересовање, предузима се следећи корак.
• Закупљује се простор и оснива представништво са стално запосленима. Уколико тржишни услови потом дозволе, уколико се посао добро разграна, представништва се оснивају у више градова, а у том случају формира се и управно и координационо тело дирекција. Битно је рећи да су водећи људи из дирекције и представништава редовно:
- високог чина у хијерархији дотичне фирме,
- стално запослени,
- углавном домаћи људи,
- малобројни у односу на стотине и некад хиљаде запослених који раде по учинку од продаје.
• Управо је маса запослених продаваца (дистрибутера) једно од суштинских обележја комерцијалних култова. То су они људи којима се праве до фарсе свечани пријеми на посао, нуде фантастичне шансе, обећава благостање..., а обавезно похађају и течајеве где се упознају са квалитетом робе, начином њене презентације, те маркетиншким манирима и вештинама. Где је ту интерес фирме и како претежно пролазе ови људи које би некада назвали трговачким путницима, а који сада имају громопуцателно и важно име „агенти продаје"?
• Тачно је да је систем зарада амбициозно пројектован и да су на вишим нивоима зараде високе. То је у исто време мамац за пријављивање великог броја кандидата. У фирмама где продавци узимају робу на реверс платни систем је, међутим, тако подешен да се до виших нивоа плата може стићи само испуњењем готово недостижних норми, што на први поглед није уочљиво. На пример, потребно је продати 1.000 некаквих инсектицида месечно, односно 35 дневно, за плату која је у висини 1.000 немачких марака. Многи тада резонују да би за такву плату продали и дуплу количину, али не знају да тако размишља и, рецимо, 2.000 претходно запослених. Но, свако има фамилију, кумове, пријатеље, комшије... и може се десити да у почетку почне одлично да зарађује, добијајући тако још јачи стимуланс за посао, док временом све више засићено тржиште не сроза успех продаје на приземни ниво од, рецимо 200 продатих препарата за 100 немачких марака.
• Уочава се на примеру (који је намерно смишљен да функционише баш тако) како плата не само да је номинално опала, него је и индекс зараде по продатом производу смањен. У ситуацији када се прода 1.000 производа за сваки се заради по једна немачка марка, а када се прода 200 заради се по 0,5 марака. Међутим, када новопридошли прихвати посао, он са друге стране резонује да ће ефикаснијим радом и бољом продајом зарада расти геометријском прогресијом. Управо је то, ма колико деловало неодољиво, још једна замка за запослене. Баш та привлачност на први поглед и лакоћа зараде привуку огроман број заинтересованих. Интерес послодаваца је управо у многобројности продаваца. Ево и зашто:
• Логично је да фирмама које већ продају робу својим дистрибутерима, додуше без трговачке марже, многобројност тих дистрибутера још више одговара.
• Са што већим бројем продаваца максимално се покрива територија и савршено се обезбеђује дистрибуција робе до руке сваког потрошача, а што, објективно, не би било могућно са мањим бројем продаваца.
• Самим тим свеприсутан је и маркетинг робе. Више људи има више радне кондиције да постигне и одржи претходно наведене циљеве.
• Систем плаћања је такав да укупни продајни учинак кошта фирму утолико мање уколико га је остварио већи број људи. Према горњем примеру, у фирмама које своје производе дају на реверс продавцима ситуацији изгледа овако: Ако 100.000 производа прода 100 људи (сваки по 1.000), издаци за плате износиће (противвредности) 100.000 немачких марака, а ако то исто постигне 500 људи (сваки по 2) исплатиће им се укупно 50.000 марака.
• У фирмама које робу продају самим дистрибутерима, њихова што је могуће већа бројност гарантује већу непосредну продају. То значи да се, ако опет баратамо количином од 100.000 производа, може очекивати да ће их пре 500 људи купити по 200, или 1.000 по 100, него 100 људи по 1.000 производа.
• Већи број људи на терену фактички један другом одузима могућност за напредовање, што само по себи осигурава финансијску самозаштиту фирме.
• Сви ти људи на таквом нивоу зараде и хијерархије остају и даље без сталног запослења, што последично обезбећује уштеду послодаваца на рачун неплаћања пензијског и социјалног осигурања.
• Фирма је са таквим радницима уштедела и зато што нема трошкове око дистрибуције робе.
• Са довољно великим бројем људи на терену обезбеђен је и савршен бесплатан маркетинг.
• Такође, са толико продаваца пешака нема потребе да се плаћа продајни простор, закупнина и слично.
• Систем награђивања у комерцијалним култовима помало подсећа на пирамидалну штедњу, са високом каматом, коју добро познајемо, где само врхушка, то јест банкари-оснивачи и први кругови штедиша, могу остварити енормне зараде. Они који се у коло ухвате касније, већ ризикују, а мноштво потоњих пропада.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Сеп 2008, 21:50

У комерцијалним култовима профитирају:
• оснивачи продајних мрежа у градовима;
• људи од професија којима се обраћамо обично поводом неког проблема (лекару или фармацеуту да у оквиру посла прода дневно пацијентима двадесетак некаквих мултивитаминских препарата);
• понеки продавац пешак, али то заиста врло ретко;
• људи који овај посао нису схватили преамбициозно, те га без великих претензија скромно одрађују у ширем кругу својих познаника, и то најчешће као додатну делатност, чисто као начин подизања животног стандарда, што им најчешће и полази за руком.
Највећи број продаваца не остварује снове о богатству, већ исцрпљени, искоришћени, разочарани одлазе. Цело устројство оваквих фирми подешено је тако да црпи и максимално експлоатише, а да стварно највећем броју запослених не омогућава адекватну зараду. О заради се, у ствари, од тренутка свечаног чина запослења само прича и њоме мами до те мере да радници неуморно и у заносу дају све од себе. Спорадични периоди пословног узлета само још јаче разрађују ову стратегију и јављају се у подсвести запосленог као зла коб, одржавајући илузије да се поново може добро зарађивати. Зато тек потпуно скрхани и фрустрирани, потрошивши и задњу илузију, напуштају „породицу", одричући се и „кума".
„Породица" и „кум" не губе ништа, јер стижу нова „кумчад". Максимално су искоришћене амбиције и вредноћа бившег штићеника, као и других који су уведени (заведени) у мрежу. Маркетинг је био заиста оригиналан, свеприсутан и препознатљив, роба под руком купаца и то са врло повољном ценом коју су постигле многе уштеде (неплаћање пензијског и социјалног осигурања, маркетинга, дистрибуције, продајног простора...). Профит се само сабира и умножава.
Због свега овога, са оваквим понудама и уопште код оваквих видова запослења мора постојати посебан опрез. Потребно је знати шта се хоће и колико се може. Погубно би било по сваку цену насести понудама и безглаво кренути на обећану зараду, јер за њу, објективно, нема основа, барем за већину популације.

11.
СЕКТЕ И БЕЗБЕДНОСТ


Када нека негативна појава почне да се шири светом често неопрезно сматрамо да ће баш нас заобићи. Међутим, у току своје европске мисије оснивач „Сатанине цркве", Шандор Ла Веј, још је средином осамдесетих основао у Сегедину огранак своје организације, под називом „Сотона". Мисија се проширила у Југославију где настаје неколико међусобно готово идентичних огранака „Сатанине цркве". Један од њих, „Црна ружа", можда је најбројнији, јер према незваничним подацима окупља у Војводини и Београду између две и три хиљаде следбеника, распоређених у преко педесет група. Из „Црне руже" настали су „Лоша вера", „Ватра пакла", „Црна шкорпија", „Сатанини следбеници" и „Сатанина браћа". У аутохтоне сатанисте сврставамо „Сатанине витезове", „Даркере", „Сатанину децу" и „Сатанске војводе". Ни за једну од ових секти не бисмо знали да, нажалост, нису оставиле неки криминални траг иза себе.
Вратимо се „Црној ружи". Припадници ове секте окупљају се најчешће на гробљима. Peђe се дешава да уредно врше обред црне мисе, молитве Сатани или да читају делове „Сатанске библије". Најчешће су то буквално журке на гробљима, уз конзумацију наркотика или алкохола, уз скаредно раскопавање свежих гробова, разбацивање венаца, ломљење крстова и исцртавање пентаграма на надгробним плочама.
„Црној ружи" припадао је војник Нандор Киш из Суботице који је у јуну 1993. у Шапцу, у касарни „Мика Митровић", двојицу војника убио и неколицину ранио, а затим се убио.
Неколико дана раније Јожеф Менедер, припадник „Лоше вере", сатанистичке секте која је произашла из „Црне руже", војник у касарни „Јужноморавске бригаде", убио је шест војника и једног заставника.
Поновићемо: сатанистичко доктринарно објашњење је да се смрћу, то јест жртвовањем Сатани, увећава његова моћ, те постиже умилостивљење Сатане, цара таме и подземља, за бољи живот следбника после смрти.
Додајем да девојке припаднице „Црне руже" имају посебно име и то „Црна шкорпија".
Тако се пробудила и југословенска јавност. Тако смо и ми добили „Храм народа" и свој Ред соларног храма. Схватили смо да смо, као и Источна Европа, преплављени сектама разних имена и доктрина. Да ли смо схватили каква нам опасност прети од њих? Да ли смо предузели нешто адекватно? Да ли су страдали само војници у Врању и Шапцу? Ко је још страдао? Ко је највише угрожен?
Нека ми буде дозвољено да отворим дискусију о питању безбедности, односно угрожавања безбедности од стране верских секти и култова. При анализи секти имамо у виду три аспекта, односно опасности од верских група ове врсте:
Опасност од секти прети појединцу, породици, друштву/држави. Анализираћу укратко видове опасности по сва три објекта угрожавања.

Опасност од деловања секти по појединца

Наравно да све зависи од тога у којој се секти појединац нашао. У сваком случају, истргнут из претходног миљеа традиције, пре свега породице, те бомбардован љубављу од стране своје нове сабраће, он добија нове идентификационе моделе, моделе из заједнице где се нашао. Временом, он напредује у верском учењу. С обзиром на то да му се стално усаћује то да је околина „демонизована" (или да су то све „нижа бића") новог члана може најпре снаћи проблем немогућности пројекције своје личности у реалном свету и то му може донети нове фрустрације. На пример, њега који „зна истину" и који хоће другима да помогне често исмевају и њему некад драге и блиске особе, уместо да њиме буду фасцинирани. Често такве фрустарације доводе до колебања појединца. Када то примети старешина секте, на члана се врши нови притисак. Доста чланова изгуби душевно здравље управо боравком у секти.
Код неких синкретистичких секти постоји упозорење да одређене технике не би требало да практикују они који болују од неког душевног обољења. Такође, неке псеудохиндуистичке секте примењују технике које изазивају стања измењене свести код практиканата, а за које не знамо какво ће дејство имати код њега, те да ли сам кандидат има природно већи или мањи степен уобразиље. Да ли би онда свако ко жели да практикује те поступке и прође кроз та учења требало претходно да оде психијатру?
Сведоци смо такође трагичних покушаја исцељења појединаца одласком код разних исцелитеља и екстрасенса, који су неадекватном терапијом погоршали стање пацијената, тако да су ови на крају преминули. Осим тога, душевно здравље било је угрожено и неким практикантима спиритизма и свих других магијских техника.

Опасност од деловања секти по породицу

Више пута је поновљено да је једино од општих обележја секти да себе сматрају аутентичним, једино спасоносним, правоверним и тако даље. Сви други припадају свету Сатане. Приликом врбовања, секташки мисионари посебно усмеравају своје делатности ка породици. Ако се надвлада кључна препрека, а то је породица са свим својим атрибутима љубављу, разумевањем, помоћи, сигурношћу и ако се кандидат приволи секти и приступи јој, онда је циљ постигнут. Шта се потом дешава са остатком породице? Остатак породице потпада под догму да су сви осим нас (чланова секте) демони. Тако се новопридошлом секташу указује да би, уколико није у стању да убеди још неког из породице да приступи секти, читаву породицу требало да игнорише. Наравно, ту долази до тешких унутрашњих сукоба у новопридошлим члановима. Уколико секташка доктрина преовлада, новајлија почиње да мисионари у породици. Не успе ли му то, долази до лакших, а неки пут и тешких физичких обрачуна новог члана секте са укућанима. Све ово што је речено односи се на млађе чланове породице. Слично важи и за родитеље, с тим што они ретко имају сукобе са осталим члановима породице. Они једноставно постају незаинтересовани, одвојени од свих збивања у кући, посвећени искључиво „својој новој породици".

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Окт 2008, 19:17

Опасност од деловања секти по друштво / државу

Религија по дефиницији представља догматско-доктринарни систем који подразумева веру у трансцендентно биће Бога, систем обредних правила и упутстава за живот.
Религија је пратилац цивилизације од најранијих дана до данас. Сходно поднебљу и животним условима формирала су се и обичајна правила као нека врста религијско-верског спецификума конкретног народа. Срби су хришћанство примили хиљаду година пре него што су настале неке псеудохришћанске деноминације. Од светог Саве наовамо, дакле седам и по векова, Срби имају своју аутокефалну православну цркву. Српска православна црква сачувала је народно сећање, језик, писмо, историју, књижевност, архитектуру, фрескосликарство, духовну музику, празнике, обичаје дакле, идентитет народа. Вера православна, а придев српска. Колико је снажна кампања одређене верске деноминације да превари једног Србина, или пак, ако је био атеиста, да га учини побожним верником неке псеудохришћанске верске деноминације, рецимо Јеховиних сведока? Колико је радикална промена да он више нити је атеиста, иако је то био целог живота, нити припада својој традицији, па се одриче Милешеве и Белог Анђела, Острога, Богородице Љевишке, Мокрањца, Његоша? Управо онолико колико је снажна и успешна кампања да се појединац одвоји од својих корена, толико je после лакше манипулисати њиме. Што се тиче ове прве тачке, овако се губи грађанин са атрибутима српске националности, овако се губи Србин. Он то можда остаје само номинално или пореклом. И то све усред Србије! Посебно је сад питање где је он, у чијим је рукама. Да ли неко њиме манипулише и ко? Шта он као члан секте експлоатише од изворних културноуметничких садржаја, а којим нам својим садржајима обогаћује свакодневицу и нас несвесно навикава на поруке и поуке из свог верског окружења? Наравно, битно је да ли је дотични запослен, и ако јесте где, и ко му је публика ван секте. Шта ако је просветни радник, шта ако ради у некој медијској фирми, ТВ, на радију, у штампи, да ли му се неко супротставља? Ако је незапослен или студент он има идеалне услове да целу своју веронауку, односно технику коју упражњава доведе до савршенства и да као комплетан вероучитељ сутра мисионари на радном месту где год то било.
Верске секте неминовно знају професионалне прилике и планове свог запосленог члана, а тако и фирме у којој ради. Припадник секте по природи ствари у свом „демонском" окружењу једину оазу мира, љубави и разумевања, те једино духовно уточиште налази у секти. Тако он проблеме или било какве промене дели са сабраћом из секте. Теме могу бити тривијалне да ли је примио топли оброк и маркицу, али може се разговарати и о кадровској политици новог директора, посетама неких страних делегација, пословним плановима, проблемима са репроматеријалом, све зависи од тога где дотични ради и на којој је функцији. Упитајмо се: о чему својој сабраћи може да прича и на шта може да се пожали човек запослен у некој стратешкој фирми, институцији од посебног интереса, на универзитету или чак у Војсци Југославије, МУП-у или било ком другом министарству? Треба нагласити да људи из секте уопште не морају показивати знатижељу. Довољно је што су они једини успели да разумеју свог члана када му је било тешко и што су сада они једини са којима он дели добро и зло. Они ће једино моћи да га посаветују шта да ради.
Исте резултате добијамо ако су чланови секте деца горе поменутих, па се преко деце у родитељским разговорима добијају исти подаци.
Старешине секти су дакле, ушавши у наше породице, те професионалне и приватне послове и проблеме, изванредни познаваоци наших навика, менталитета уопште, и врло су упућени у прилике које код нас владају.
Дакле, закључимо: не мора неко бити отворено деструктиван да би био опасан. Напротив, секташи се труде да се допадну, да би стекли већи број следбеника. Није ваљда узалуд неки, рецимо, баптиста у свом завичају 3.000 км удаљеном од Београда пуне три године мукотрпно учио српски језик, да би онда починио неки срдачан чин и био забрањен. Та врста секташа не врши компромитујућа кривична дела.
У следећем одељку ћемо покушати да прикажемо како синхронизовано, на глобалном, светском плану делују секте, растачући нације, националне религије, културе, да би светским моћницима преко духовне обезбедила и економску и политичку окупацију.


Неокортички рат и верске секте као његово оруђе

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=14105

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Окт 2008, 19:26

Искуства органа МУП-а Србије

Надовезујући се на претходно, неопходно је, сматрамо, упознати се и са случајевима Службе криминалистичке полиције који потврђују претходно речено. Сви догаћаји су истинити, документовани, али се из обзира према актерима и члановима њихових породица користе друга, измишљена имена.

Случајеви саморањавања и самоубистава

У лето 1987. Дежурна служба Секретаријата у Београду позвана је да изађе на лице места у једном од новобеоградских блокова. На плочнику испред једне вишеспратнице лежало је беживотно тело једне девојке. Оно што је било карактеристично то је да је била нага, а на телу су јој били исцртани крстови, али наопачке. Смрт је констатована од стране службе Хитне помоћи. У стану где је живела није затечен нико. Касније смо разговарали са родитељима. У неповезаном разговору сазнали смо да је покојна била студент фармације, тачније апсолвент, да је дуго имала младића са којим је раскинула осам месеци пре тог несрећног догађаја, те да се после тога није забављала ни са ким, али да су је с времена на време посећивали неки младићи. Пошто су инсистирали да им се повери и каже где то излази, постоји ли нека нова љубав, одрично је одговарала, рекавши само да су и они студенти, нешто млађи, и да су нешто ново у њеном животу. На примедбу родитеља да им се не свиђа њихово понашање, да су често алкохолисани, одговарала је да јој се свиђа баш та њихова слобода и понашање без предрасуда и комплекса, да се добро проводе, да се баве музиком и да су панкери и то не само јер слушају и свирају панкрок-музику, него и што живе тим животом, неконвенционално и својевољно. Тврдила је да је то прави избор, да јој се њихово храбро и слободно држање свиђа. Такође је прихватила и њихову склоност ка сатанизму. Већ су се били и назвали „Сатаниним следбеницима" и планирали да оснују групу са тим именом. Покојна је више пута одржала родитељима предавање о овом „наопаком устројству света и система вредности", те да је прави пут „пут слободе, страсти, пожуде", дакле пут Сатане. Криминалистички анализирано, случај је чист и подводи се под оно „у стању нервног растројства извршила је самоубиство, скочивши са осмог спрата". Потребе да се идентификују „Сатанини следбеници" није ни било. Било је то једно од 150 самоубистава те године у Београду, али овог се сећамо посебно ових дана кад се проблематика секти актуелизује.

* * *

Јесен 1991. добро ће памтити сви, а поготово радници МУП-а Србије. Почео је рат, политичка ситуација била је напета, почела је мобилизација, серија убистава и других видова насиља. Посла преко главе. Помињање „Црне руже", морам признати, ништа нам није значило. Ишли смо са увиђаја на увиђај. Тих дана у својој кући обесио се један младић. Ништа на лицу места није указивало да је евентуално неко трећи умешао прсте. Нисмо се дуго ни задржали на месту несреће. Ипак, у неизбрисивом сећању остају речи покојниковог млађег брата, далеко, присебнијег од родитеља. Покушавао је да објасни да су неки другови покојног брата Игора већ на фронту, а да су и он и преостали другови очекивали позив, те да су потпуно откачили, да се не трезне и да само понављају једно исто да је, наводно, „Ђаво све узео под своје, да треба убијати или се убити". Посећивали су се од куће до куће, а ишли су и на гробља и у цркве и то све онако у групи. Рекао нам је да је више пута хтео да пође са њима, али да су га избегавали. Помињали су такође, а он није знао зашто, „Црну ружу". Није успео да разлучи да ли су они припадници те групе или организације, или су тражили њене
чланове. „Сви су носили некакве звезде на ланцима. Замишљали су себе, шта ће и како ће на фронту. Покојни Игор је често тражио од мајке да не испржи месо до краја, већ да остане крви, јер му је свежа крв потребна ради снаге. Носио је неку звезду на ланцу и љубио ју је сваки пут пре ручка изговарајући неке неразумљиве речи." Не знам ни како смо успели да утешимо овог дечака. Скоро смо посетили кућу покојног и дознали од комшија да су му се родитељи опет после тога одлучили на дете и 1993. добили сина. Такође, 1994. продали су кућу и емигрирали за Канаду.

* * *

Сукоб генерација постоји од како је света и века. Родитељи и деца сучељавају се по разним питањима. У конкретном случају радило се о сукобу који је више личио на дијалог. Отац, професор социологије и син, студент физике. Отац, киван на сина јер не даје испите, долази из свог места да укори сина или да просто види о чему се ради. Криминал буја, дроге је свуда, шта све може да помисли човек из унутрашњости. Тим пре што је син био одличан ђак и прве две године дао у року, а ову трећу ни да започне. После уводних питања прешли су на тему. Испоставило се да је син у много важнијим пословима него што су студије. Наиме, приступио је баптистичкој цркви, где има много обавеза, те да за сада нема времена за „свакодневне
тричарије". Отац, зачудо сјајно поткован, почео је да контрира сину и његовом вредносном систему. Дискусија се распламсала. Почела је и свађа. Син није имао аргументе, већ је, изнервиран, извадио пиштољ, за којег отац није ни знао, рекао „оживећу поново" и пуцао себи у главу. И то се дешава. Било је то у зиму 1992, у једном граду у источној Србији.
Не знам уопште под шта да подведем свесно одбијање трансфузије крви од стране припадника секте Јеховиних сведока, после чега исти тај припадник умире. (Да подсетим: по учењу Јеховних сведока, човекова душа је у крви, те је боље умрети богоугодан и имати предујам за спасење, него примити ко зна чију крв и живети грешан. Чему живот у греху, Армагедон је ионако близу и ваља остати неогреховљен зарад спасења. Ово својеврсно самоубиство десило се такође 1992.

* * *

Постоје чланови секти који уживају посебно угодан третман. Не морају рано устајати, мисионарити сатима по улицама, бубати учење секте, мантрати и слично. Старешине секти сјајно умеју да препознају квалитетне, паметне и доминантне чланове. Такви обично само отаљавају задатке у секти и једино што морају јесте да присуствују службама и да онолико колико је то неопходно тумаче јеванђеље, медитирају, мантрају. Њихово је да буду што успешнији у својој професији, те да сходно томе заузму што је могуће истуренију позицију.

* * *

Бранка је већ пет година била члан Јеховиних сведока. У том периоду завршила је средњу школу, а била је успешна и на факултету. Као апсолвент бирана је у ужи круг кандидата за асистента. Била је супериорна и у секти. Многи су тражили њено присуство у друштву, њено мишљење по неком питању. Била је, просто речено, вођа међу млађим члановима. Оно што је карактеристично јесте да су јој старешине забрањивале да о свом чланству у секти прича породици. „Не би те тамо разумели", говорили су јој. Нису тако ни тражили да се супротстави било ком из фамилије, нити да било кога врбује. А у породици буквално нико ништа није знао. Уосталом, кад је неко одличан ђак, после тога и студент, кандидат за асистента, а при томе се уљудно понаша, онда родитељи немају разлога за примедбу нити да се мешају у њене мале тајне. Била је недеља, време ручка. На позив да руча, Бранка је кренула у купатило да опере руке, међутим, то је потрајало. Родитељи и брат дуго су чекали да дође за сто. Најзад, брат је кренуо по њу у купатило да види зашто је нема. Затекао ју је обешену канапом који је био завезан за цев од канализације. Бранка никад није имала проблема са душевним здрављем. Родитељи су се стално питали зашто се убила. Консултовали су теологе и лекаре. Све укупно кад се зброји и анализира, узрок Бранкиног самоубиства према психијатрима могло би да буде тешко душевно стање у које је запала, а које је настало, сматра се, појавом једног младића у секти. Његовом појавом и међусобним познанством пробудила се у њој девојка, разбуктала се љубав, а то је у колизији са програмом секте који брише емоције. Дошло је до сукоба у њој самој којег она није била способна да реши. Супериорна и надмоћна на свим пољима и у секти и у породици и на факултету, а одједном тако слаба и сама. До јуче је било све на свом месту, све по програму, одједном се нашла у беспућу, где није имала решење осим тог последњег чина. Дијагноза тог несрећног догађаја јесте психијатријска, хипотетична и компатибилна са бројним случајевима других припадника секти које су обузимала слична стања и нагони у кризама које њихови ослабљени психоодбрамбени механизми нису успевали да разреше.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Окт 2008, 18:25

* * *
Те исте 1995. године у изнајмљеном стану на Звездари скончао је самоубиством вешањем младић од 23 године, избеглица, са пентаграмом на врату и остављеном поруком на којој је писало „Враћам се кући". Сигурно су погибија оца и брата на ратишту утицали на његово душевно здравље, али пентаграм и текст поруке указују на припадност било сатанистичкој секти „Црна ружа", било неком од њених огранака што би то могли бити „Сатанини следбеници", „Врата пакла" или нека неидентификована сатанистичка секта.

* * *
Дејан је живео у Далмацији. Када је имао 3 године остао је без мајке, те је сву бригу о њему и старијој сестри преузео отац. После ратне голготе и уз пуно траума 1995. прелази у Србију, у једно београдско предграђе. Пре поласка одлучили су да се раздвоје, да не страдају сви ако дође до најгорег. Сестра је зато остала код фамилије покојне мајке у Далмацији. Дејан у Београду наставља школовање, а отац се такође запошљава. Више пута покушавају да са сестром индиректно ступе у контакт преко људи који су имали контакте са неким у Далмацији. Слали су писма, пакете, али није ишло. Одговори нису стизали. Дејан је, по причи оца, у сваком писму позивао сестру да дође код њих јер су они једна породица. Ван свега тога, Дејан опет има добре оцене, сналази се у новом друштву, бави се спортом. Пред оцем нема тајни, прича му и о неким девојкама, коментаришу политичку ситуацију, иду на утакмице, у биоскопе, често разговарају о најразличитијим темама, али, по правилу, увек се враћају проблему како да ступе у котакт са сестром и како да је доведу. После неког времена Дејан је упитао оца да ли верује у духове и да ли зна да се духови могу призвати. Шта мисли о томе да он, дакле Дејан, призове духове сестре и мајке? Отац га, како сам каже, није озбиљно схватио, одговорио му је да су то само враџбине. Разговори на исту тему понављали су се. После извесног времена Дејан је рекао оцу да је успео да ступи у везу и са сестром и са мајком, да у месту постоји жена која може да призове њихове духове. Отац је, опет не верујући, само одмахнуо руком и рекао му да се не замајава тиме. Међутим, Дејан је наставио контакте. Уопште, променио се, повукао у себе, ћутао, престао да излази са друштвом. Какве поруке је Дејан добијао, шта се последњих месеци дешавало, то отац више није знао. Углавном, све се завршило тако што је Дејан пуцњем у слепоочницу из очевог пиштоља извршио самоубиство. Тачније, то је био покушај самоубиства, али је на жалост, после неколико дана преминуо. Неколико дана после, оцу ће се јавити непознати женски глас и питати: „Да ли је Дејан умро?" После добијеног одговора, непозната је остала анонимна, спустила је слушалицу. Такође, отац је од Дејанових школских другова, неколико дана после сахране, сазнао да им је овај поручивао да за неколико дана одлази код сестре. Тако се једно иживљавање на спиритистички начин завршило трагично. Дејан је имао тек 13 година. Било је то у јесен 1996.

* * *
Те исте године, опет после серије спритистичких сеанси, убија се четрнаестогодишња девојка из Београда, такође из очевог пиштоља. Како смо сазнали, покојна Весна имала је лоше оцене у школи, а врло строге родитеље у кући. На сеансама се призивао дух дотичних наставника да се одобровоље и питају је лакша питања. Међутим, наредних дана нико од њих није тражио од Весне очекивано градиво, већ нешто што она није знала. Тако се школска година завршила серијом закључених јединица, што је значило да Весна губи годину. Изгубила је годину, а сама одлучила да изгуби и живот. Додуше у овом случају као и у претходном можемо да се упитамо није ли већ психа то двоје младих била пољуљана? Да ли би се можда то све исто десило и да није било призивања духова?
О спритизму је већ писано и упозорено на опасности које може да носи са собом, стварајући својом сугестивношћу систем паралелних светова код практиканата, јер привидно даје шансу оном у невољи, тачније служи као последња шанса. Ако се не искористи и та последња прилика онда је та пољуљана психа још уздрманија, разочарање још веће, дакле, настаје општа безнадежност која код практиканта може да створи идеју о самоубиству.

* * *
Нада је била понос родитеља. Најбољи ђак у школи, примерна другарица која је свакоме помагала. У кући је све више одмењивала мајку. Све ју је интересовало. На студијама све саме десетке. Студент генерације. Неком ко је свестрано талентован, скученост, пасивност и немогућност било каквог рада више смета него неком просечном. Тако настају проблеми. Једна перфектна девојка, са завршеним факултетом и просеком 9,78 не може да нађе посао. Ради се о 1991. години, години када почиње распад земље, рат, беспарица. Напушта је
и дечко, са којим је мислила да се венча после запослења. Наравно, полако пада у депресију, али прихватајући се сваког понуђеног посла, уз постдипломске студије и разумевање родитеља, те пријатеља психијатра, враћа јој се оптимизам, почиње да се забавља са младићима и после неколико краћих веза 1995. упознаје новог дечка, свакако новокомпонованог и назови верника. Често јој прича
о борби демона и анђела, те да све боље успева да препозна „демонизовану" средину. „Бањица на којој ти живиш сва је нездрава и демонизована, јер ту је био логор. Бањица лежи на костима мртвих чији духови обузимају људе који живе ту. И твоју болест су проузроковали бањички демони." Невероватно је колико је Нада њему веровала. Веровала му је до те мере да су јој се вратили симптоми депресије и појавили симптоми схизофреније. Он је радосно у свему томе видео потврду своје продуховљености. Родитељи су реаговали на време и опет одвели Наду код психијатра који је предузео адекватну терапију. Међутим, Нада је добила још једног терапеута, једну жену „исцелитељку" која има способност истеривања злих духова, а коју јој је препоручио дечко. Такође, дечко ју је наговарао да што пре напусте Бањицу. Напустивши психијатра, Нада се, како је после причао отац, одлучује да је лечи ова исцелитељка, јер она то може брже да разреши, а добила је и неке лекове од ње. Управо се разрешење брзо и десило, неколико дана касније и то самоубилачким скоком са петог спрата. И ово се десило 1996.

* * *
„Дарко, пробуди се, ови људи желе да попричају са тобом", звала је медицинска сестра младића са кружним завојем изнад леве шаке. „Изгубио је доста крви, исцрпљен је", додала је сестра док смо ми стрпљиво чекали да се он пробуди. „Да нисте ви можда из скупштине?", унезверено и доста гласно питао је Дарко. Били смо збуњени. „Не, ми смо из полиције, само бисмо да накратко поразговарамо", одговорисмо, све мислећи да је младић, који је пресецањем вена покушао самоубиство, потпуно душевно оболео. Мећутим, он је нагло устао, тражио да покажемо службене легитимације, а онда тихо почео да прича:
„Морам укратко да вам испричам. Морао сам ово да урадим, тако ми је дошло, али нисам баш дубоко засекао. Умемо ми из Босне са „ћакијом". Прошле године остао сам без права на дом. Куда ћу, где ћу налетим на Јеховине сведоке. Сви их нешто оговарају, а ја ко велим да се овајдим од њихове бриге. Уђем са њима у разговор, запиткујем, све ме интересује, не стижу да ми одговоре колико ја питам. Зато ме и позваше у скупштину, како они зову своју цркву. Кад сам ушао сви су устали, аплаудирали и похрлили ка мени. Окренуо сам се, мислећи да је иза мене ушао Здравко Чолић или неко већ познат. Сјајно је почело. Две недеље сам становао код неких рођака, и у скупштину сам редовно одлазио. Пожалим се онда да немам стан и обећаше ми бесплатан смештај за десетак дана код неког од браће. 'Охо-хо', радовао сам се у себи. Тих десетак дана сам почео и нешто да им помажем. Нешто су кречили. Затим сам добио и неке часописе да поделим на земунској пијаци. 'Боже, да ме не види неко од колега са факултета', размишљао сам. Но, то прође и ја се сместих код једног Небојше у кућу. Цела му је породица била у јеховистима. Тако је почела моја катастрофа, али не могу то ни да причам, само ћу да набрајам: најпре су ме крстили, затим су ме прогласили пиониром, то им је неко звање за почетника. Онда ме обавезали да се заветујем да ћу као пионир 100 сати месечно да мисионарим, да ћу редовно на састанцима у скупштини припремати тумачење одређеног дела Библије, да ћу по потреби разносити часописе и други пропагандни материјал, да ћу испуњавати све обавезе које ми се наложе у вези са одржавањем зграде скупштине, да ћу се у слободно
време дружити само са браћом и сестрама јеховистима, да нећу пити алкохол нити узимати било које друге опијате, да ћу помагати Небојши и његовим родитељима у кући, да ћу ово, да ћу оно.. 'Хајде да пробам', мислио сам, 'најважније је да сам стан обезбедио, а ове ћу обавезе да отаљавам, биће времена и за испите, снаћи ћу се, проћи ће'. Шта се у ствари дешавало? У просеку 4 сата дневно сам мисионарио, 2 сата разносио часописе, 3 сата бубао Библију, спремајући реферат за скупштину, затим завршавао текуће ствари за старешине, помагао Небојшиним родитељима у кући и тек око 9 увече почињао да учим. Ни са ким из старог друштва нисам могао да се видим, нисам могао да им се јављам телефоном, нисам могао да се јавим својима у Брчко, нико није могао да ми дође у посету, нисам имао право на девојку осим из редова јеховиста. Додуше, све је то могло, али само као вид мисионарења, јер сви они који нису међу Јеховиним сведоцима јесу 'демони' и нема им места у друштву јеховиста. Требало je, значи, да врбујем родитеље, девојку, старо друштво, да их све 'усрећим' и наметнем ову робију. Какав промашај! Зар сам то ја? За шта сам се продао? Стидео сам се све више самог себе. Ови људи имају право да верују у шта год хоће. Али, зашто мени то да се деси? Уосталом, био сам неискрен према њима. Одлучих зато да после три месеца напустим ову дружину. Тек је онда настала пресија.
'Добро, свако на путу богопознања пада у кризу! Пут истине препун је искушења! Размисли још једном! Како можемо да ти помогнемо?', питали су. 'Да ме оставите на миру', рекао сам. 'Површно си савладавао лекције! Хајде да разговарамо за седам дана. Ево, не мораш у мисију три дана! Иди да обиђеш родитеље.'
Тако су ме обуздавали и одвраћали још два месеца док нисам побеснео и жестоко се посвађао. Поцепао сам часописе који су ми били при руци. Прекоревајућим гласом упозорен сам на понашање, а онда опет лаганим гласом: 'Да ли смо ми то заслужили? Је ли то хвала за помоћ? Је ли то понашање за царство небеско?'
'Колико је предвиђено да траје ова робија код вас, да знам када ћете ме пустити на слободу?', питао сам. На крају сам побегао код рођака, али су ме нашли. Проналазили су ме и у студењаку. Нису ме остављали на миру ни на факултету. Где год кренем ето и њих. Кињили су мене и оне око мене. Одлучио сам да им се вратим да стиснем зубе, да сам своју муку мучим, да размишљам о студијама, апсолвирам, па да нестанем из Београда. Од бруке кући нисам ишао, плашим се тек ће тамо доћи. Некако сам пложио 4 испита и имам још 1, па да апсолвирам. Идем онда код тетке у Добој, ваљда им неће пасти на памет тамо да дођу. А ово на руци... падам у депресију с времена на време, па ми свашта пада на памет. Друго значи ми мир, нормални ликови, па таман и у болници.
Ако третман овде потраје можда стигнем и овај испит да спремим, па онда да бежим." Тако је Дарко завршио причу. Било је пролеће 1996.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Окт 2008, 18:33

* * *
Познато је да приликом својих ритуала сатанисти приносе крвну жртву. Неки пут је у питању заклана мачка, неки пут пас, неки пут петао, а такође и крв неког од присутних. Крв која потече пошто се засече прст приноси се на „олтар". Једном приликом, вероватно ради јачег ефекта, 17-годишњи Владимир са Новог Београда понео је очев пиштољ. Предложио је својим даркерима да он „части" то вече. Сакупили су се на старом месту, а то је једна зарасла и запуштена рушевина на Калемегдану. После неколико сати загревања бенси-пивом (пиво са „бенседином"), Владимир се упуцао у ногу, уз овације присутних. Подигао је ту ногу на једну стену која је представљала жртвеник и преливао ју је својом крвљу. Његова крв преливала је и гомилу жу-жу пецива, која је ту стајала и којом је требало да се „причесте" присутни. Међутим, већ после двадесетак минута Владимир је почео да губи свест. Настала је паника. Неколицина иоле трезнијих просто га је одвукла до такси станице, а онда до Ургентног центра, где су му једва спасли живот. Било је то 1994. године.

У зиму 1999. године скоком са деветог спрата једне новобеоградске вишеспратнице живот је изгубила Тања, студенткиња права. Тања је иначе била из околине Шапца. Студентски џепарац повећавала је радом у једној агенцији за пословну пратњу. Са газдом је имала, ако се уопште тако може рећи, коректан однос. Баш те зиме агенцију је преузео Саша, нови човек, иначе присталица Ошоа Раџиша. У први мах, како причају запослене, није им сметало то што је медитирао, чак их је својим „поукама" ослобађао извесне гриже савести. „Секс, то вам је, у ствари, најсавршенија медитација". Ускоро је, међутим, газда почео да на „најсавршенији начин медитира" са својим штићеницама. Неке су због тога напустиле агенцију, али не и Тања. Критичне вечери Тања је требало да иницира новог члана секте. Мислећи да се ради о редовном послу, по позиву газде дошла је на назначену адресу. Кад је схватила о чему се ради успротивила се. Газда и његов сабрат, видно алкохолисани, почели су најпре да је убеђују, а затим и да јој прете. Тања је покушала да изађе из стана, али су је на силу задржали, а онда почели да туку и цепају одећу. Не могавши да издржи насиље, изјавила је да пристаје. Међутим, чим су ова двојица престала са батинама, она се придигла, затрчала до прозора и скочила.

Славица и Илија венчали су се као адвентисти. Заједно су држали цвећару, преко дана вредно радили, а увече су тумачили Библију или су се дружили са својим истомишљеницима. Децу нису имали. У свој храм ишли су, наравно, редовно. Суботом су празновали. Проблем је настао кад су испоруку цвећа преузели неки нови људи. Наиме, претходни су уредно, по договору, цвеће испоручивали петком, а ови нису могли никако другачије осим суботом или недељом, „Онда, молим вас, нека буде недеља", инсистирао је Илија. „У реду, мада може да се деси да неки пут буде и субота", одговори један од достављача, који су се заиста и трудили да поштују жељу својих муштерија. Ипак, с времена на време наишли би и суботом. Илија је тада увек одбијао да прими пошиљку. „Али, господине, ми ћемо унети цвеће. Ви само потпишите доставницу." „Не долази у обзир", одговарао је домаћин. Временом је Славица попустила и приликом једне доставе недељом предложила је да се ови најаве ако долазе у суботу. Она би се побринула да Илија тада не буде код куће. Тако је и било, али муж је зато сазнао и дошло је први пут до тешке свађе. Славица је наставила по своме и тако после неког времена зарадила и батине од мужа. Ни то није помогло. Видевши да жену не може да „преваспита", Илија се обесио. „Боље да не живим оваквим животом...", писало је између осталог у опроштајном писму. То се десило 1995. у Панчеву.

* * *
„Живот је тамница. Ја излазим." То је још једна опроштајна порука, овога пута од младића који се убио тако што се отровао у родитељској кући у Крагујевцу, 1997. године. Звао се Бранко, студирао је медицину, имао 24 године и обожавао Алистера Кроулија. Цела соба била је облепљена цитатима из Кроулијевих књига, као и његовим сликама и представама „космичке интелигенције Ајваза". Случај је још шокантнији ако се узме у обзир да је реч о редовном студенту са високим просеком, који је живео у складној породици, те да никад није имао било какве симптоме душевног обољења.


Случајеви угрожавања јавног реда и мира

Суштинско питање у области заштите јавног реда и мира, када је реч о верским сектама, јесте питање законске регулативе у овој области. Нови закон о верским заједницама, као и о удружењима грађана, обезбедиће, надамо се, поље дејства органа МУП-а, али не у смислу прогона припадника верских секти, већ испуњења њихових законских обавеза које постоје и поштују се и од стране традиционалних верских заједница: српске православне цркве, примокатолика, Јевреја, протестаната, муслиманске верске заједнице. Дакле, објекат дотичне верске заједнице мора бити обележен правим
именом, а не да се нека верска заједница крије иза неодређеног имена које указује на неко удружење или организацију. Морају бити укључени у регистар верских заједница, морају јавно истаћи време богослужења, морају се знати старешине истих и њихове квалификације. Сходно претходним искуствима које имамо ми, али и други народи, са конкретном верском заједницом, требало би нормирати њихово деловање, у смислу забране злоупотреба верских слобода и права. Све то се тражи и подразумева од верских заједница свуда у свету, а и код нас важи за све традиционалне конфесије.
Дакле, с обзиром на непрецизност позитивног закона за сада се не може говорити о повредама јавног реда и мира у смислу лажног представљања, али се то као (modus ореrandi) верских секти убудуће мора имати у виду.
Било је доста повреда јавног реда и мира од припадника секти, углавном сатанистичких. Као пример могу се таксативно навести неки случајеви:
• Увредљивим и сатанистичким натписима по зидовима наружене су многе цркве у Београду, међу којима је и римокатоличка на Неимару, а од православних, Саборна, Св. Марка и капела Св. Петке. Аутори ових натписа су „Црне шкорпије", „Сатанске војводе", „Сатанина деца" и „Браћа Сатане", барем судећи по томе како су се потписивали.
• Неке цркве и манастири демолирани су: порта манастира Љубостиње, манастир Св. Петке код Трстеника и Зајечарска црква. Опет су у питању сатанисти, и то „Регрути Сатане", како су се потписали.
• „Сатаниној деци" и секти „Ватра пакла" ставља се на душу скрнављење неких гробова на Лешћу и Бежанији, а скоро је страдало и гробље у Смедеревској Паланци.
• „Даркери" су се прочули највише по уличним баханалијама и гласној музици по становима те је полиција више пута морала да интервенише.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Окт 2008, 20:00

Случајеви насиља

Трагом кривичне пријаве против непознатог извршиоца за кривично дело убиство у покушају обрели смо се у Клиничком центру Србије, где је лежао оштећени. Имао је прелом базе лобање. Није био спреман за разговор. На адреси нисмо нашли никога, а у комшилуку смо чули само да се претходне вечери из стана Илићевих чула нека галама, али нисмо дознали ништа прецизније. Исто нам се поновило и наредна два дана. Оштећени није спреман да прича, а у стану нема никог. Треће јутро испред канцеларије нас је сачекала жена педесетих година, са пуном торбом у руци, и замолила за разговор. Рекла нам је да је дошла да се сама пријави. Замоливши нас за тајност, рекла је да је њен син опасан, да припада опасној тајанственој организацији која се зове Ордо Темпли Ориентис, да је прави тиранин у кући и да редовно малтретира оца и њу. Да јој је неколико пута притискао јастук на главу, гушећи је, а онда би га подизао и кроз смех говорио да се шалио. Рекла нам је да су му и другови исти, да је то опасна организација и да пазимо шта радимо. Критичне вечери била им је слава, Аранћеловдан, коју годинама славе и долазе им гости. Наједном, негде око седам увече, у стан је ушао њен син Пера и викнуо на оца. Јесам ли ја забранио славу? Тако је почела свађа, а онда је Пера дивљачки стегао оца за врат и почео да га дави. „Видевши да се мој Милан гуши, дохватила сам прво што ми је било под руком, а то је био онај старински млин за кафу, и ударила Перу из све снаге у главу. Зато вас молим да ме одмах сместите на сигурно место у затвор. Ево понела сам и ствари." После неколико дана разговарали смо са Пером који је испричао идентичну причу, посаветовавши нас да ОТО није никаква странка и да би и ми као полицајци требало да се овенчамо титулом витеза, те приступимо реду ОТО.
Најважније је да се све завршило у кругу породице, да нико није доспео у затвор и да сукоба више није било. Перу данас, иначе, можете видети сваке недеље на литургији у једној београдској цркви, оженио се и има двоје деце.

* * *
Драган нам је све испричао, отворено, уз нескривено кајање. Са женом се годинама није добро слагао, мрзео је кућу, јер се нон-стоп свађао те је тражио начин да се спасе тог пакла. Тако је почео да
практикује трансценденталну медитацију. После неколико година, кад му је син порастао, увео је и њега у ТМ. Међутим, практиковање ТМ одразило се негативно на душевно здравље његовог сина.
Уместо да се тада баве дететом, Драган и његова супруга константно су се свађали око тога ко је крив. Свађа је прерасла у тучу у којој је супруга задобила тешке телесне повреде опасне по живот, прелом три ребра, прелом вилице, напрснуће лобање и више хематома по телу.

* * *
Славиша је по много чему посебан пример. Адвентистима је приступио са 22 године тако да је те 1994. кад смо се упознали имао седам година чланства. Такође је 10 година био запослен као техничар у једној фирми. Служио је војску и, како каже, био у потрази за девојкама. Свесрдно је посећивао службе у адвентистичкој цркви, читао Свето Писмо, и био, барем он тако каже, задовољан собом. Имао је какав-такав посао. друштво у цркви, са њима се виђао и у слободно време. Они су били једнако скромни као он. Све се, дакле, уклапало, те је у миру и дубокој вери очекивао други долазак Господа нашег Исуса Христа. Једне ноћи, у сну му се, како каже Славиша, јавио Исус Христос и рекао му да до петка мора бити на брду Голготи у Јерусалиму, а да под хитно оде на Авалу и да се моли за мир. Сав занесен, Славиша се одмах обратио једном од адвентистичких старешина, међутим овај му је одбрусио како је Славиша случај или за полицију или за болницу. Како је знао и умео, Славиша је у току ноћи стигао до Авале и попео са на споменик Незнаном јунаку. Почео је пљусак, а Славиша се, не зна ни сам зашто, скинуо и почео да се моли за мир, а потом и да игра свој замишљени ритуал против сила зла, Луцифера. Затим се оклизнуо и стрмоглавио са споменика. У несвести су га, кад се разданило, пронашли посетиоци. Славиша је имао прелом руке и кључне кости и тежак потрес мозга. Све те озледе Славиша ће касније санирати, али нерви слом који је доживео те ноћи оставиће трајне последице. Славиша се подвргава неуропсихијатријској терапији, те се стање смирује. Но, после неколико месеци Славиша доноси одлуку да приступи пентекосталној цркви. Посећује службе, чита Свето Писмо, цитира изводе из јеванђеља. Када је његов отац, војни пензионер, који је последњих година преживео праву драму бринући о здрављу сина, поново видео Јеванђеље у синовљевим рукама, зграбио је књигу, бесно је исцепао и бацио кроз прозор. Славиша је, када је то видео, дохватио кухињски нож и убо оца у груди тик поред срца. Отац је преживео убод, а цео случај није ни пријављен полицији. Скоро смо заједно разговарали. Славиша је опет под терапијом, отац планира да тужи адвентистичку цркву зато што је, по њему, довела Славишу до лудила. Он је био војник, 10 година радио у фирми, здрав ушао међу њих, а изашао као тешки душевни болесник, опасан по околину, који мора имати сталног пратиоца.

* * *
Живка је радила као медицинска сестра у једном дому здравља у Београду. Имала је око 40 година, удата, мајка двоје деце. Живела је у складном браку, водила уредан живот. На радном месту била је омиљена. Као радник била је вредна и савесна, у стручном смислу пажљива, опрезна, али увек пуна оптимизма и позитивне енергије коју је преносила и на колегинице и на пацијенте, који су увек, а то су без љубоморе признавале и колегинице, прижељкивали да дођу у Живкине руке и просто се намештали да дођу код ње, било на превијање, било на инјекцију. Радило се у две смене, од 06-13 часова и до 13-20. Једне вечери, приликом повратка кући (а Живка је близу становала, па је увек ишла пешице), сачекала ју је група од пет-шест младића и напала је. Уз неколико почетних удараца, рвачким захватом оборили су је на земљу. Она је, наравно, почела да вришти и запомаже. Нападачи су, зачудо, осим што су је држали као приковану за плочник, престали да је ударају, а нису покушавали ни да је разодену ради евентуалног силовања, што јој је прво пало на памет. Шта се у ствари дешавало? Док су је двојица држала приковану за бетон, друга двојица су пришла са неком кантом и почела да је поливају бензином. Пети је већ држао упаљен зипо-упаљач. Хтели су да је запале. Њено непрестано запомагање привукло је пажњу младића и девојке који су седели на клупи недалеко од места догађаја. Такође су и станари који су изашли на балконе повикали на нападаче. Ипак, пожар је букнуо, а нападачи су се разбежали. Међутим, тада се младић са клупе бацио на живу буктињу, гасећи је својим капутом којег је држао у рукама. Живка је срећно прошла са лаким опекотинама. Међутим, ко су монструми који су покушали да запале живу жену. И зашто?
Истрага је дала резултате. Извршиоци су идентификовани. Били су то „Витезови Сатане". То је једна аутохтона група младића, даркерскосатанистички оријентисана, којих је било између 15 и 20, са унутрашњом организацијом, вођом главним витезом, и члановима који су имали чинове: витез првог, витез другог и витез трећег реда, а имали су и своје ритуале на Новом гробљу, своје лозинке и своје обавезе-мисије. У једној масовној тучи против обичних даркера рокера, један од витезова убоден је неким оштрим предметом у бутину. Да се ствар не би проширила и да полиција не би можда сазнала, витез се сам лечио и довео до тога да рана загноји. Онда је са измишљеном причим отишао лекару, а овај је прописао инјекције и редовно превијање. Баш кад га је Живка превијала, натечена рана је пукла, гној се излио, а пацијент вриснуо од бола. Ипак, уз доста муке, рана је опет очишћена, дезинфикована и превијање је завршено.
Правила чланова Витезова Сатане налагала су да се сваке вечери у договорено време окупљају у једном парку у центру Београда. У центру града је и тај дом здравља и место догађаја. Главном витезу сви потчињени полагали су рачуне о томе шта су радили, где су били тог дана, да ли им се неко замерио, и тако даље. Онда су се правили планови за сутрадан. Витез-пацијент испричао је шта му се десило у превијалишту. Савет витезова првог реда, на челу са главним витезом, прогласио је сестра-Живку вештицом, и уз заклетву Сатани одлучили су да је запале. Тако је дошло до тог немилог догађаја у рано пролеће 1989. године. Витезове Сатане више нисмо имали прилику да срећемо, а није било ни повода за то. Не зна се ни да ли више постоје као организација.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Окт 2008, 20:08

* * *
Једна од карактеристика припадника свих малих верских заједница јесте самољубље и самопоштовање до самообожавања. Једном приликом, на пример, десила се тешка провална крађа у једној кући у предграђу Београда. Тако су радници МУП-а после увиђаја позвали људе из комшилука да кажу да ли су нешто чули и видели и да ли знају нешто у вези са крађом. Људи су то примили сасвим нормално, сви осим једног. На наше питање због чега је нервозан, он је одговорио: „ Добро, знам, радите свој посао, али како сте могли мене да позовете? Извините, али позвали смо цео комшилук, одговорили смо. "Да, а да ли ви уопште знате ко сам ја?" Ми одговорисмо да знамо име и презиме и ништа више. „Ја сам Јеховин сведок ја не могу никад бити криминалац."
Баш скоро сам се сетио ове причице и констатовао да секте имају своја правила, али да и криминалистика има своје правило да нема шаблона. У последње време, кад криминал буја, посебну тежину задаје приличан број најтежих кривичних дела као што су убиства и разбојништва. Посебно место код разбојништава и све значајнију улогу добија такозвани „типер", онај учесник у делу који пронађе место или људе код којих се може урадити добар „улов", било у новцу, било у племенитим металима, било у скупоценој роби.
Ево шта се десило: младићи, дугогодишњи чланови адвентистичке цркве, одлучили су да и поред свог правоверног учења, обезгреховљеног живота и беспрекорног познавања Светог Писма, изврше провалну крађу код своје сабраће из исте цркве.
То су, додуше, били старији и, знало се, богати муж и жена. За време извршења изабрано је време вечерње службе, кад су ово двоје обавезно у цркви. Двојица извршилаца су, уосталом, често долазили у ту кућу и знали чега све има. Међутим, жена је добила грип и морала је остати у кревету. То њено присуство у неку руку је изненадило извршиоце. Ипак, један је са собом имао нож и одмах га је употребио наневши домаћици неколико убодних рана у пределу стомака и груди од чега је ова умрла. Оно што је планирано да се украде однесено је, дакле, после убиства. Убрзо после злочина извршиоци су ухапшени. То се све десило у околини Београда 1997. године.

* * *
С обзиром на то да је догађај који ћу сада навести медијски већ добро експлоатисан и да су подаци познати јавности, будући да је случај завршио на суду, овде ће бити дати потпуни подаци о извршиоцима и догађају.
Крајем лета 1994. у једном селу у околини Чачка десило се ритуално убиство. Страдала је старица Драгојла Ђокановић, тако што је била спаљена на ломачи у дворишту куће у којој је живела. Убиство су починили њена унука Гордана, ћерка Мила и зет Љубиша.
Генеза овог убиства стара је двадесетак година.
Ровићи су као четврто дете по реду добили сина Зорана, кога су, на жалост, изгубили. После њега одлучују се на још једно дете и добијају ћерку Гордану. Цело детињство и младост Гордана проводи запостављена, стално слушајући приче о покојном Зорану. Тако је било све док временом како је расла није себи доделила улогу да обрадује родитеље. Тако поставља себи два задатка:
1. Да пронаће вештицу која је отела Зорана;
2. Да оживи Зорана.
Бавећи се дуго упоредо магијом и веронауком, Гордана идентификује вештицу која је отела Зорана и саопштава родитељима: Баба Драгојла је вештица. Она је отела Зорана. Родитељи, у дугогодишњој депресији због смрти сина кога су толико желели, а већ и у годинама (58 и 51), почињу безгранично да верују Гордани. Дозвољавају да ова покуша да истера ћавола из баба-Драгојле. Тако Гордана старицу често малтретира разним ритуалима. Шиша је до главе, везује, пушта јој крв више пута, па је старица била пуна убода, но, како је Гордана констатовала, то није давало резултате. Вештица је морала бити спаљена.
Критичног дана покојној Драгојли најпре је дата последња шанса. Гордана и њој слепо покорни отац и мајка увијају старицу у ћилим, доносе је до потока, те, држећи је у потоку, покушавају да исперу Драгојлу од злих духова. Ни то не успева.
Гордана је онда донела коначну одлуку о спаљивању. У дворишту куће оцртала је круг, а са оцем и мајком почела је да износи ствари и покућство, те су тако унутар круга направили три ломаче. У једној од њих, угурана у расечено буре, налазила се баба-Драгојла. Гордана, која је себе прогласила богом, наредила је да ритуал почне.
Отац и мајка, скроз наги, са црним повезима око главе, плесали су у круг, а Гордана је запалила ватру и махала изнад главе неким великим ножем. Неколико пута, у самртном ропцу, Драгојла је покушала да устане, али ју је Гордана тада ударала по глави тим великим ножем. Ватра је на крају претворила старицу у велику буктињу. Тако је завршено ово ритуално убиство. Имаће после тога шта да кажу и криминалистички инспектори у МУП-у и вештаци неуропсихијатри на суду.
Може се закључити да је Гордана, и поред тога што су је отац и мајка сматрали анђелом и богом, све време у својим схизофреним представама изводила управо магијско вештичарење. Бабу је за живота шишала, пуштала јој крв и слично. Само убиство такође је било магијско. Назови божанска мисија одвија се само именом и речју, пре и за време убиства.
Др Бошко Јовичић у својој књизи „Бог и Сотона у Вучковици" каже: „Наиме, упражњавају се многи гестови, радње и користе се многи предмети који се не могу довести у везу са божанским функцијама. Примењен репертоар више одговара магијском ритуалу који свакодневно изводе новопечени видовњаци, пророци, исцелитељи и њима слични, чији се број на нашем простору стално увећава у последње време.
У свом дворишту, Гордана је оцртала и оградила површину која представља неки вид светог божанског круга, космос у малом, на земљи; унутар њега она је суверена и непобедива. По окултној пракси, у њему је свако заштићен и може бити сигуран да његове мисли и идеје не могу бити угрожене и доведене у питање. Круг се у нашој цивилизацији сматра универзалним симболом, одвајкада је у употреби и верује се да делује заштитно у сфери психичког. У то њено светилиште сви одреда се, пре него што уђу, морају изути. Где се то посвећеници изувају када улазе? Гордана за себе рече да је хришћанка, православне вере, а за храмове те религије такво правило не важи.
У Горданиним рукама је и нож, главни магијски инструмент који симболизује вољу мага. Она њиме витла око глава присутних, неке њиме удара, друге повређује.
Свлачење до голе коже, паљење ватри, спаљивање свега сумњивог на ломачама, плес око огњишта, вриска и много тога чињеног и виђеног спадају у делокруг једног прастарог веровања о начинима истеривања злих духова, видови су древних гестова изразито магијског учинка и немају никакве везе са религијским верским обредима. Такво је и значење црних трака које су виђене око глава њених родитеља, када их је милиција затекла по завршеном чину спаљивања Сотоне.
Гордана (бог), изводила је поједине сеансе кружењем руку око глава посвећеника, пунила се и празнила енергијом, деловала као биоенергетичар, а тамне наочаре које је носила реквизит су магијског ритуала.
У окултној пракси све те радње и инструменти имају сврху да у делокруг активности доведу већу и снажнију количину психичке енергије".
Толико од неуропсихијатра, др Јовичића. На крају хоћу рећи да ово убиство није резултат агресије неке организоване групе или секте, али је сам чин окултистичко-магијски и самим тим сатанистички ритуал убиства, те се као такав нашао у овом тексту.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 11 Окт 2008, 15:19

* * *
Пред сам крај 1994. у самом центру Београда убијена је малолетна девојка од стране, касније ће се испоставити, свог младића. Убиство је извршено тако што је извршилац нанео покојној неколико убодних рана у пределу груди и врата. То се догодило у стану извршиоца.
Родитељи покојне нису познавали извршиоца. У случају покојне Сање није било никакве верске настраности нити припадности некој верској секти.
У разговору са Владаном, извршиоцем, сазнали смо да је он обузет Сатаном, те да га је овај одавно узео под своје. На питање има ли друштво са којим се дружи, одговорио је да се углавном дружи са демонима. Такође је изјавио да је његов пут, пут у пакао, у царство подземља у царство Сатане. Зато је и убио Сању, јер му је то јавио Некрофон, демон са којим је у последње време углавном у друштву. После тога пакао му не гине; Сатана ће бити умилостивљен. Биће му лепо.
С обзиром на краткоћу времена, нисмо успели дознати да ли се ради о члану неке сатанистичке групе или секте, или о појединцу који је сатаниста по личном опредељењу. Психијатријска вештачења, колико се зна, показала су да се ради о урачунљивој особи.

* * *
Пред судом је још отворен случај двеју девојака којима је, за сада у првом степену, суђено због основане сумње да су на бруталан начин са 133 убода ножем убиле једну старицу, иначе рођену бабу једне од њих. Обе ове девојке, што показују ове лутке на илустрацији, а и други материјали, практиковале су вуду-магију. Подсећам да се вуду магијом покушава деловати на неког ко је удаљен и у те сврхе користе се слике или лутке особе на коју се жели утицати. Користе се такође и конац, платно, вуница и обавезно игла или сечиво којим се боцкају лутка или слика особе на коју се баца магија, или се, пак, лутка или слика везује или прекрива. Овај случај наводим само као још један пример за то каквој су врсти убистава склони практиканти магије, овог пута вуду-магије.

* * *
Љубинка већ двадесетак година ради као конобарица у једном ресторану на Ибарској магистрали. Њен посао није лак. Cpehe се и ради са свакојаким светом, остаје на послу до дубоко у ноћ. Ипак, зарада није лоша. Има породицу, мужа и двоје деце. За све ове године успевала је да се извуче из најразличитијих инцидената који се по ресторанима догађају с времена на време. Провокације упућене лично њој оштро је одбијала. Укратко верзирана је за тај посао.
У лето 1998. године, пред само затварање ресторана, када је пошла ка женском тоалету, напала су је двојица гостију. Они су ушли у ресторан непосредно пре тога и наручили су само по једно пиће пред сам „фајронт". Када су је напали, пришли су јој с леђа, увукли је у тоалет који је био празан. Љубинка је почела да вришти. Нападачи су својим покретима показивали намеру да полно опште са њом. Најпре су јој поцепали хаљину, а потом су почели да врше блудне радње. Један од нападача стегао је Љубинку за врат да не би више вриштала. Утом су дотрчали присутни конобари, успели
да развале претходно закључана врата, а онда су се ухватили у коштац са нападачима. После краће туче нападачи су побегли, али су успели да отму Љубинкин новчаник са пазаром од око 15.000 динара. Пребијена, сва у ранама, поцепане одеће, понижена и утучена, Љубинка је превезена у Ургентни центар. У болници је задржана неколико дана. Законски гледано, било је то класично разбојништво са тешким последицама у виду сексуалног злостављања.
После неколико дана пронађен је један од насилника. Признао је све што се догодило. Међутим, нарочито су биле занимљиве тетоваже по његовом телу. Ружа, змија, крст међу мртвачким главама (то јест, сахрањен крст), али и Св. Петка и Св. Никола. Чудан спој. Када смо од њега затражили да објасни тетоваже рекао нам је ово:
„Цело друштво има сличне тетоваже. За време рата у Крајини и Босни цео свет је нас, Србе, звао сатанистима. Тако смо и ми у крају прогласили себе „српским сатанистима". Хтели смо да кажемо да смо надмоћни. Покупили смо које где и како ко, сатанистичке симболе, а уз њих смо истетовирали српске светитеље како би наш сатанизам имао српска обележја. Па, онај Иранац, Салман Ружди, написао је „Сатанске стихове", ми нисмо арапски, већ српски сатанисти."
На наше питање зашто врши кривична дела, одговорио је:
„Пијемо алкохол заједно са таблетама, препуни смо енергије. Док нас не ухвати сан радимо свашта. Тучемо се, нападамо жене, отимамо паре... У ово време и немамо да радимо нешто паметније."
Ово је прича о „јунаку" из околине Београда. Ова прича управо потврђује тезу о аутохтоности и децентрализованости сатаниста и просатанистичких група у нас. Мали број наших сатаниста познаје каноне црне мисе. Највећи број наших сатаниста измишља сам своја правила, ритуале, симболе. Оно што је заједничко и за сатанисте повезане у међународне сатанистичке мреже и за аутохтоне сатанисте јесте да је њихова активност увредљива за морал и деструктивна, како по појединца тако и по друштво.

* * *
У лето 1999. године у једном београдском предграђу десио се још један злочин чији су актери, говорећи у ужем смислу, практиканти црне магије, а у ширем смислу сатанисти. Наиме, негде око поноћи прво је дошло до свађе, а потом и до туче између оца и сина, и том приликом отац је извукао дебљи крај. Туча је закратко престала. Отац је онда избезумљено дохватио кухињски нож и њиме убо најпре сина, а потом више пута и снају која је била у другом стању! Син је преживео, а снаја је подлегла повредама. После свега, отац је почео да боде и самог себе. Овај случај је још на суду. Оно што
можемо рећи јесте да је цела породица отац, мајка, син и снаја живела од црне магије, то значи бацања или скидања чини, бајања, прорицања судбине, призивања духова... Колика је улога свега тога у стварању девијантне свести, закључимо сами из претходна два случаја.

* * *
Неопходно би било изнети чињеницу да се многим новинарима, уопште људима који огољавају суштину деловања секти, прети било на улици, било пред кућом где станују, на радном месту или, пак, телефоном од стране, вероватно, људи који су у сектама задужени за безбедност.
Сигурно је драстичан пример Стевана, који је на 6. Светском конгресу о рехабилитацији у психијатрији, одржаном 1998. у Београду у ценру „Сава", као жртва изнео своје искуство и искуство своје породице са трансценденталном медитацијом, која их је довела до душевног обољења. После неколико дана, неочекивано, на сред улице напао га је и сломљеном флашом у лице ударио (вероватно у намери да га унакази) непознат човек, који је рекао: „Нећеш ти више да причаш о медитацији, мајку ти..."