Učenje svetih otac i pouke

Уредник: gresnica

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 14 Мај 2008, 19:32

Сметени политичари

Упита ме Старац једном приликом о томе какво је стање у политици; одговорих му да ствари, уопштено, не стоје баш најбоље. Он ми на то рече: «Шта могу да учине политичари? И сами су сметени због својих душевних страсти. Кад један човјек не може да помогне сам себи, како ће моћи другима да помогне? И ми смо сами криви за такво стање. Да смо ми прави хришћани, могли бисмо у скупштину да пошаљемо, не неку хришћанску странку, већ хришћанске политичаре, и ствари би тад биле другачије».

Прича о хипику

Посјетио ме једном приликом неки хипик. Носио је којекакве амајлије и накит; затражио је да ме види. Ја рекох да га пусте да уђе. Чим је сјео преда ме, видјех његову душу. Био је добре душе, али рањене – зато је био бунтован. Говорио сам му с љубављу, и то га веома гану. «Старче», вели ми он, «нико ми до сад није тако говорио». Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати.
«Знаш», рекох, «Бог ми је открио твоје име. Но открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их слиједио». Он се још више зачуди.. Слиједеће недјеље дошао је са групом хипика. Посједали су око мене. Били су добри али рањених душа. Нисам им говорио о Христу јер нису били спремни да слушају, говорио сам им њиховим језиком. Кад су кренули рекли су ми: «Старче, допусти да ти цјеливамо ноге». Ја се постидјех. Послије неког времена једна хипи
дјевојка која је била са њима дође ми у посјету. Звала се Марија. И њој сам први пут говорио о Христу. Прихватила је моје ријечи. Долазила је више пута; пошла је правим путем. Својим пријатељима је рекла «Бре, неваљалци, нисам ни сањала да ћу дружећи се са хипицима, упознати Христа».

Из књиге "Старац Порфирије"

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 14 Мај 2008, 21:00

-Шкртост је од ђавола,а дарежљивост од Бога;он је Отац свих дарова.
-Не заноси се гледајући лепоту људског лица,већ гледај његову душу.
-Ако нећеш невољу не чини је ни другом.
-Невоље су велики учитељи.
-Милостиња је доброчинство пре свега ономе ко даје.
-Човек гледа на лице,а Бог на срце.
-Тело је непоуздан и пролазан пријатељ.

Свети Јован Кронштатски
Naše je samo ono što poklonimo drugima
Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

p

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 12:34

-Свако ко побожно живи биће клеветан и гоњен.
-Буди приљежан у читању светих списа,а нарочито у читању Светога Писма.Оно ће одагнати од тебе све нечисте помисли.Ако са усрдношћу будеш читао поменуте списе и испуњавао заповести Божије,Божија милос биће са тобом.
-Клони се лажи,јер ће лаж одагнати од тебе страх Божији.
-Ако би те ко и невиног прекорео за какав грех који ниси починио,не љути се,већ се смири,и Бог ће те наградити.
-Не остављај вољу Божију ради испуњавања воље људске и не нарушавај Божје заповести из уважавања према пријатељству људском.
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 13:07

-Хришћанин не сме ни о коме рђаво говорити,нити се препуштати оговарањима,нити радо слушати туђа оговарања;њему не доликује да лако поверује ономе што људи за некога говоре,да се препуста раздражљивости,да се приволева жељама својим,да се без разлога гњеви на ближњег свог;он не сме гајити непријатељство ни према коме,нити злом за зло узвраћати.

Без обзира дали ће мо оно што иштемо добити пре или касније,пребивајмо у благодарности Господу,јер све што Владар чини,све је то по домостроју Његовом ради спасења нашег;само немојмо због малодушности престајати са узношењем прозби својих.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 13:19

-Ономе ко жели да угађа Богу,да пребива у врлини и чистоти,насушно је потребно да води миран,пријатан и безбрижан,него тегобан живот,многим трудовима и подвизима испуњен.

-Без девствености се може угледати Царство Небеско,а без милостиње нема никакве могућности за то.

СВ.ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 13:42

-Послушници Христови треба да пред очима својим вазда имају не вољу своју,него вољу Божију.
-Пре него било шта изрекнете,просудите неће ли можда реч ваша или дело Бога или ближњег вашег жалостити.
-У свакоме трену будите предани вољи Божијој,која је за нас савршено спасоносна.
-Грех је преиспитивати туђе пороке;зато избегавајте такву грешну самоувереност.
-Зло добром побеђујте;злом се зло исправити не може.
-Без одсецања своје воље немогуће је поставити ни темељ за спасење своје а камоли спасити се.Молите се чеда моја,Господу да вам дарује самоодрицање које је неопходно за спасење.
-Не доживљавајте живот свој као тешко бреме;он је једино безаконим људима неподношљив,а ко верује у Господа Исуса Христа,ко надање своје на Њега полаже,ко Га љуби-тај све може поднети.

НЕПОЗНАТИ СТАРАЦ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 17:12

-Недаће које Бог допушта да нам се,једна за другом,десе,јесу израз особитог Божијег промисла о нама,као и доказ Његове велике љубави према нама.Свака невоља има свој сопствени циљ.Бог их допушта,или да прекине неко зло у нама,или да би нас уразумио,или да би тако заслужили већу славу у будућем животу,или да нас покара за старе грехе.Свако носи свој крст.Ношење крста је неопходно за спасавање сваког хришћанина,а не само монаха.

-Када се налазите у добром,благодушном расположењу,очекујте ускоро буру.Тако се то увек дешава...Сваком добром делу претходи или за њим следује искушење.

-Током мога живота сам приметио да се безизлазне ситуације и безизлазна питања сама по себи разјасне и нађу своје одговоре,некада касније а некада раније.Због тога никада нисам настојао да на силу решим такве проблеме.Стрпљиво сам чекао и упорност ми је донела решење.Веровао сам да ће ми Бог у своје време послати разрешење свих мојих недоумица

-Када те узнемиравају помисли о невољама,које би могле да уследе,не ступај у дијалог са њима.Једноставно реци:"Нека буде воља Божија.".Ово ће те свакако успокојити.

СТАРАЦ ВАРСАНУФИЈЕ ОПТИНСКИ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 19:05

-Раскоши се клони као куге.Она душу хришћанску раслабљује веома,учећи је да туђе отима,да другима увреде наноси и да од давања милостиње,што се од Хришћанина захтева,руку задржава.Раскош незна шта је доста,попут утробе незасите;она свако добро гута,попут пучине морске:све потребује и све би да мења. Тако раскош све гута и ум раслабљује;зато је се клони.Природа се задовољава малим,а похота и раскош веома много потребују.

-Немој неразумно подржавати оно што други чине;јер се од тако неразумног угледања људи кваре и развраћују,свакога тренутка увећава се зло и благочашће опада;него се једино онога чему реч Божија учи држи,и у томе стој.

Свети Тихон Задонски
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 20:58

-Болест очишћује грехе.Међутим поступај онако како ти воља твоја казује.Држи се средњег пута, и немој и немој узимати на себе бреме које превазилази твоје снаге:пашћеш,и непријатељ ће ти се наругати.Ево шта ти ваља чинити:ако те други коре-ти немој корити;прогонете ли те-трпи;излажу ли те хули-обасипајих похвалама.Сам себе осуђуј,па те Бог неће осудити.Вољу своју покоравај вољи Господњој.Никада немој ласкати људима.Старај се да познаш и добро и зло у своме бићу;блажен је човек коме је то знано.Љуби ближњега свога,јер је ближњи твоја плот.Будеш ли живео по телесном,и душу и тело ћеш погубити;а ако се по Божјем будеш управљао,спасћеш и једно и друго.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 16 Мај 2008, 21:35

ХРИСТОС НАМ ЈЕ СВЕ

-О човеку који због презапослености заборавља Христа,старац Амфилохије са Патмоса вели;"Много пута ти долази Христос и куца ти на врата.Ти Га смешташ у гостињску собу своје душе и,заокупљен својим пословима,заборављаш на Највећег Госта.Он чека да се појавиш,чека и,кад ти већ јако касниш,устаје и одлази.Други пут си толико заузет да Му одговараш кроз прозор.Чак немаш времена ни да Му отвориш врата.

-Исти овај Старац је говорио:"Човеку који нема Христа,све изгледа тешко и мрачно". И други пут:"Кад срце нема Христа,онда оно има места за новац,некретнине и људе".

-Старац Антим са острва Иос је говорио:Без воље Божије ни камен се не помера са свог места,ни лист са дрвета не пада на земљу.

-О начинима,које Бог користи да би помогао човеку,старац Антим је говорио:"Благи Бог не престаје да благо подстиче човеков разум.Он или просвећује самога човека,или му шаље утеху кроз људе,или му даје некакав знак.Његова безгранична милост се на све начине труди да помогне човеку да дође Њему и да се спасе".

-Пажљиво пратите како вам пролази сваки дан.Своју будућност препустите Божјем Промислу.Бог ће помоћи.Што Бог жели то ће и бити.Не мислите на будућност и не оптерећујте свој ум мислима о њој.Бог ће помоћи.
-Старац Јероним
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

Порукаод Rale » 17 Мај 2008, 15:18

-У свакој тузи:и у болести и у оскудици и у тјескоби и у недоумици и у свим непријатностима,боље је мање размишљати и разговарати са самим собом,а више са молитвом,макар и кратком,обраћати Христу Богу и пречистој Његовој мајци.Кроз то ће и дух чамотиње одступити и срце ће се испунити надом на Бога и радошћу.
ПРЕПОДОБНИ АНТОНИЈЕ ОПТИНСКИ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 17 Мај 2008, 17:23

Свети Тихон Задонски

Мислите о ономе што је горе...

Прекини да мислиш на то како ћеш стећи част, славу, богатства у овоме свету, како ћеш створити раскошну трпезу, примити госте и отићи у посету, како ћеш изградити велику кућу и украсити је, како ћеш се оденути лепше но други, како ћеш се показати мудријим и славнијим од осталих, како ћеш јахати добре коње и возити се у богатим кочијама, како ћеш стећи што више земље и кметова својих, како ћеш направити лепе и пријатне вртове, како ћеш у њима створити прекрасне водоскоке и вештачка језера, већ мисли о томе на који ћеш начин вечно спасење задобити. Нека ти ово буде први и основни задатак у свим замислима, прегнућима и делима твојим; тада ће, заиста ти кажем, душа твоја почути реч Божију и донети род доличан. У противном, макар и читаву свету Библију и друге књиге хришћанске наизуст знао, никакве користи души својој од њих нећеш задобити, не одстраниш ли од себе све хирове и рђава хтења која душу загушују и не дају речи Божијој да до ње допре. Удаљи их од себе, да би се реч Божија уселила у душу твоју.

Видимо да онамо куда пође једно грло, за њим ће се и остала стока запутити, макар и на штету себи. Тако и многи људи неразумно чине, поступајући у складу са осећањима, а не по разуму, и један за другим по угледу на марву бесловесну идући, не водећи рачуна о томе хоће ли им ово бити на корист или на штету. У свету посвуда видимо ту безакону и погубну љубомору: један почне да приређује честе пријеме, да пије, да се весели и да друге напија - то исто почиње да чини и други, и остали за њим; један почне да се кицошки облачи - на њега се угледају и остали; стекне ли један велико богатство - и други ће се старати да то постигну; намаже ли једна бестидница лице своје белилом и руменилом - за њом ће кренути и остале. Тако зло крене од једног човека, и сви почну чинити то исто, и безакоње постаје обичај, те се чврсто утврђује, и више није могуће искоренити га, као што се застарела болест више не да излечити. Тобоже, људи ће ми се смејати ако се не будем владао попут њих. Али макар и читав свет чинио оно што је Богу противно, а по њега самог погубно, ти чини само оно што је Богу угодно и души твојој на корист. Свет неће моћи да те оправда пред судом Божијим. Онде нећеш моћи казати: гле, и овај и онај чињаху то исто. Од Судије ћеш зачути само једно: зашто ти ниси чинио оно што сам ти заповедио? Дужни смо да Бога Јединога поштујемо несравњено више од васцелог света. У свету буди попут Лота у Содому: у томе граду сви су се приволевали безакоњима, али он се није угледао на друге, већ је чинио оно што је било угодно светој вољи Божијој. Иди и ти чини тако; не угледај се на оно што чини свет, који у злу лежи. У погледу свега што људи рђаво чине, што видиш или чујеш, владај се као да ниси видео и као да, лишен слуха, ниси чуо. Свагда вечности управљај очи срца твога, и сва дела овога света биће некако иза тебе, те ћеш у свету живети као да си сам, знајући само за Саздатеља твога и свету вољу Његову. "Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи" (Кол. 3, 1-2).
Желиш ли да једеш или пијеш, призивај име Господње и од Њега ишти благослов јелу и пићу своме, говорећи: Господе, благослови! И мисли о томе да желиш да окусиш од добара Господа твога и да се њима насладиш. Јер је све добро Божије, као што је писано: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23,1). Где је имање стечено отимањем и неправдом, онде проклетство почива, а не благослов Божији, ради чега ту није долично име Божије призивати. Ни онима што би да се опијају име Господње не ваља призивати, јер пијанство Закон Божији забрањује.
Немој неразумно подражавати оно што други чине: јер се од таквог неразумног угледања људи кваре и развраћују, свакога трена умножава се зло и благочашће опада; него се једино онога чему реч Божија учи држи, и у томе стој.
Често се опомињи смрти, Суда Христовог, вечите муке и живота непролазног, па ће ти свет са свим његовим похотама и преластима неизоставно омрзнути. Нећеш желети да стичеш богатство, славу и да се веселиш у овоме свету: једино старање твоје биће управљено ка томе да Богу угодиш, да блажено преминеш, да се на Суду Христовом не посрамиш, да вечну муку избегнеш и у Царство Божије достигнеш. Ваистину је велико и силно дело не преластити се пустошношћу овога света и пребивати у истинском покајању и скрушености срца, што је насушно потребно свакоме Хришћанину. Заиста, сећање на ово и исправно расуђивање свакога човека, макар то био и највећи развратник, може на покајање покренути и у страху Господњем држати. Већ и сам помен нечега тако важног, као што је јадовна или мучна вечност, човека у стање трепета и ужаса доводи; а везивање за метежно и пустошно и склоност греху ваистину долазе од заборава вечности. О, муко вечна, како је горко сећање на тебе! Страшно и тегобно је у такву муку доспети, страшно је и тегобно занавек Бога и живота вечнога лишен бити! Сећај се краја, и нећеш сагрешити вавек (Сир. 7, 39).
Раскоши се клони као куге. Она душу хришћанску раслабљује веома, учећи је да туђе отима, да другима увреде наноси и да од давања милостиње, што се од Хришћанина захтева, руку задржава. Раскош не зна шта је доста, попут утробе незасите; она свако добро гута, попут пучине морске: све потребује, и све би да мења. Тобоже, дом овакав ми не одговара, ваљало би ми други саградити; рухо ми је лоше, требало би да сашијем боље; срамота је да излазим у простим колима, морао бих енглеске кочије набавити; ова јестива су ми већ обљутавела, потребно ми је боље и укусније хранити се; обичног вина да пијем не могу, морао бих коњака купити; слугама мојим не приличи да ми у оваквом оделу служе, ваљало би их боље опремити; и тако у недоглед. Тако раскош све гута и ум раслабљује; зато је се клони. Природа се задовољава малим, а похота и раскош веома много потребују.
Тело своје не украшавај гиздавом одећом, као што је у неких обичај, него нека ти одело долично твоме звању буде. Одело хришћанско јесте одело душе човекове: оно треба да украшава душу, а не тело. Красота душе јесте лик Божији према коме смо саздани. Ову красоту ишти, то ће ти довољно бити.
Да би се сачувало од пијанства, ваља на уму имати следеће:
1) не сме се младићима дозвољавати да у опојним пићима уживају, јер се они лако на њих навикавају, и на шта се у младости науче, тога ће се читавог живота држати;
2) не дозвољавати им да с пијанцима и развратним људима ма каквог посла имају;
3) одраслим људима и онима који су у зрелост достигли не ваља без потребе пити;
4) рђавог друштва и гозби клонити се;
5) опомињати се да је веома тешко одупрети се страсти овој, и да многи од ње и у њој и душом и телом пропадају;
6) онима који су се на страст ову навикли ваља се оружати против мучења њеног, стајати смело, не предавати се, молити се и призивати свесилну помоћ Божију;
7) у сећање дозивати невоље што се у стању пијанства дешавају и трезвеност са пребивањем у пијанству поредити;
8) помишљати и на то да многи у мртвом сну пијанства умиру, те да из овог света у онај без икаквог осећања, па и без покајања одлазе.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 18 Мај 2008, 17:41

Патријарх Павле

КОЈИ СЕ ДУХ ЈАВЉА СПИРИТИСТИМА?

Суштина спиритистичке заблуде је:

1. Не у томе што они желе да дознају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве, која је, по речи апостола Павла, "стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3,15). Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе антагонистички сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима, "сеханама", долазе до пуне истине и сазнања.[1] Не задовољавајући се Откривењем које је дао Господ Исус и Дух Свети Цркви, они траже готово свакодневно ново откривење, заборављајући опомену Светог апостола Павла: Ако би вам ми, или анђео с неба проповедали еванђеље друкчије него што вам проповедасмо нека је анатема (Гал. 1, 8 ). Све што нам је потребно за спасење Господ Исус и Дух Свети откривају нам преко Еванђеља, Сабора и Светих отаца. Инсистирати, из просте радозналости да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, - ити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: "Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима".[2]

Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју вољу, "а сагласно овој Црква живи и дела".[3] Према Милтијаду, апологету из II века, дар пророштва постојаће у Цркви "до последњег доласка Господа".[4] Него се Црква, као и у доба монтаниста бори против лажног пророштва. Још Папије Јерапољски говори о лажним пророцима и указује на њихове ознаке. 0 лажном пророку, вели: "Не долази где су сабрани људи праведни, него их избегава; лепи се уз људе двоједушне и празне и у тајним местима пророкује и вара их говорећи свагда празно, по њиховим жељама, јер празним и одговара... А кад дође где су сабрани људи праведни, који имају дух божански, и кад се они помоле, тад се овај човек показује празан, и дух земаљски од страха бежи од њега, постаје онај човек нем и сасвим побеђен не могући ништа да каже... Тако и пророци празни кад дођу међу праведне духове, какви дођу, такви и остану".[5] Тако бива и са спиритистичким медијумима у присуству људи правоверних и истински побожних.



2. Осим тога, од особитог је значаја да је благодат пророштва у Цркви увек била у вези с благодаћу "расуђивања" (1 Кор. 14, 29) и "разликовања духова" (1 Јов. 4,1). Због тога, како разложно расуђује проф. Афанасјев: "Пророштво се састоји из пророкових речи и црквеног испитивања, а то значи да пророштво припада Цркви као откривење њој и за њу. Изван Цркве, не може бити расуђивања и испитивања пророчке речи. Реч пророка речена ван Цркве престаје бити пророштво, а сам пророк је лажни пророк, зато што је пророштво служење Цркви и бива у њој самој".[6]



3. Као непогрешно начело треба да буде опомена Светог Пахомија Великог: "Треба угушивати у себи сваку жељу за откри-вањем (виђењем). Коме треба открити и шта - ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним".[7]



4. Даље спиритисти греше што за себе веле да су "прави богомољци", о којима је говорио Господ жени Самарјанки (Јов. 4, 23) да ће се молити Духом и истином, те да је стога на њиховим "сеханама" присутан Дух Свети. Међутим, Духа Светог ту не може бити, јер је Он у Цркви православној, као што вели Свети Иринеј Лионски: "У њој је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и уопште дејства Духа. Стога, где је Црква онде је и Дух Божји, и где је Дух Божји онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина".[8] Према Светом Јовану Златоусту, Дух Свети је начело постојања Цркве: "Кад Дух не би био присутан, не би било Цркве; ако Црква постоји, јасно је да је Дух присутан".[9] И савремени богослови говоре о томе исто:

"Црква је благодатни организам, вели проф. Афанасјев, не зато што је некад примила дарове Духа које она чувакао у некој ризници, нити зато што неки у њој примају харизму, него што она живи и дејствује Духом. Она је место његовог дејства. Нема живота у Цркви, нема дејствовања у њој, нема служења у њој без Духа, најзад нема саме Цркве. Основана Христом на Тајној вечери, она се остварила на Педесетници кад је прослављени Господ послао ученицима Духа. Почевши од тог дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом".[10] Једнако о томе говори проф. др Јустин Поповић: "Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве". И даље: "У ствари у Богочовечанском телу Цркве целокупни подвиг спасења обавља се Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усењује Господа Христа у срца наша; Он је који нас помоћу св. Тајни и св. врлина сједињује с њим... И опет: Он је којим се у човечанском свету остварује све што је Христово: целокупни Богочовечански домострој спасења, јер је Он Душа у Богочовечанском телу Цркве".[11]

Као што је безуспешно тражити Цркву изван Духа Светог, тако је исто безуспешно тражити Духа Светог у заједницама које не припадају Цркви. Свети Иринеј Лионски изрично каже да не могу имати дејства Духа они који не приступе Цркви, и да се од ње, као од материнских груди храни за живот сваки који црпе из пречистог извора који истиче из тела Христовог.[12] Не може, дакле, бити сумње да се онај који се јавља у мрачним собама таквих заједница и издаје за Духа Светог "лажа и отац лажи" (Јов. 8 ,44).

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 18 Мај 2008, 17:44

5. Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост. Јављање пророка Мојсија и Илије на Тавору, као и јављање духа Самуиловог Саулу, изузетне су појаве у Светом писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9,10). Јављање духа Самуиловог допуштено је да изобличи грех Саулов, одступања од Бога и обраћања жени "с врачарским духом". У том истом смислу треба схватити јављања душа упокојених о којима се говори у Житијама Светих. Овајављања су "искључиви случајеви који су се догодили по особитом Божјем благоволењу према Његовим избраницима".[13] И према учењу Светих отаца, немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. Свети Јован Златоуст вели: "Није могуће овуда блудити души која се већ одселила од тела", јер је "Бог за душама умрлих запро врата вечности и ниједној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе".[14] Зато је јасно да се на спиритистичким сеансама јављају демони, као што вели Блажени Августин: "Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и отуда, се јављају не душе умрлих, него демони".[15]

6. Спиритисти греше и у томе што знају да њихови духови износе више пута лажи, а затим наредбе које су у моралном погледу недопустиве. Или као што каже проф. Титов да њихови духови могу побуђивати људе на преступе и мистифицирати оне који их из простог љубопитства изазивају... Осим тога, привидна откривења духова и њихови зли савети често су доводили до ослабљења морала, растројства начела породичног живота и сваковрсних злочина".[16] Многи спиритисти, по наређењу духова побратиме се и посестриме (што Црква забрањује), "духовно се везују", као што они веле, али се често те "духовне" везе завршавају телесно, блудом и другим гресима. Разуме се само по себи да би то било немогуће кад би та наређења долазила од Духа Светог, анђела, или душа Светих.

И у погледу телесног здравља, дуже бављење спиритизмом има тешке последице "растројавајући нервни систем учесника сеансе, изнурује здравље, каткад води самоубиству и лудилу".[17] То је примећено још пре више од сто година, кад је бављење спиритизмом узело маха у Америци, те су многи грађани својим представкама указивали властима "да занимање спиритизмом показује штетан уплив на физички састав и морални карактер народа". Заиста, како даље вели проф. Титов: "Није могуће у исто доба бити веран хришћанству и занимати се спиритизмом".[18] Поготово што многи спиритисти верују у реинкарнацију, тј. поновно рађање у другом телу, и долазак на свет уколико у овом животу на земљи не остваре спасење.

7. Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу. Преластили су се жељом да мимо Цркве, мимо свештенства, имају непосредну везу са небеским светим, Духом Светим, анђелима, апостолима и душама покојника кад год зажеле. Слично Монтану који је из прекомерне жеље за првенством потчинио себе противнику (ђаволу), и лажним пророцима који, како вели Јерма, уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе изабраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу, "јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат" (1 Петр. 5,5). Какво се добро може наћи код оног коме се Бог противи?

Но морамо признати да у томе што су ови људи напустили "извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду" (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника. Својим лакомисленим поступцима, прекомерном бригом за ствари овог света делујемо саблажњиво на верне да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Велики део кривице да једна таква личност као што је био Тертулијан скрене у монтанизам, имали су савремени недостаци црквеног живота, поготово свештенство. "0н је горко иронисао да су апостоли зато основали Цркву да би се епископи користили црквеним приходима пажљиво се ограђујући од било каквих опасности са стране римске власти".[19] И Оригенове критике ондашњих прилика су беспоштедне. Уместо да будемо свима слуге за спасење, "ми или не схватајући шта хоће Исус својом науком, или презирући толике савете Спаситељеве, такви смо да понекад превазилазимо сујетом и рђаве кнезове незнабожаца..."[20] Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас, верне који желе пунији, интензивнији религиозни живот, препуштамо саме себи. Завршимо богослужење, или другу свештену радњу, на застарелом, неразумљивом језику, не проговоривши ни речи објашњења прочитаног Светог писма, или кога православног учења, повлачимо се у стан, својој породици. Верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења. И кад нас упитају, одговарамо с досадом и суво: "Не слушај их, то су јеретици, или безбожници!" без изношења разлога и озбиљнијег објашњења. Без свега онога што је вернима давао богомољачки покрет, није чудо да они које све то озбиљније интересује потраже објашњење од суботара, адвентиста, спиритиста. Или наставе да падају све ниже и ниже у најпримитивнију побожност, која не може дати одговор ни себи, ни другима о својој вери ни на најпростија питања, а камоли она која проналазе и постављају извежбани противници. Корак у безверје одатле је кратак.

Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, проповедамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда. Јер нас Часни крст, свете Тајне и припадност православљу не спасавају механички. Потребна је жива вера која кроз љубав дејствује (Гал.5,6).



"НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ", Београд 1998


--------------------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНЕ:

У свом ставу према Цркви спиритисти су слични старим монтанистима. Монтанисти нису одбацивали православне догме Али су пророчанствима својих пророка давали већи значај него еванђелској науци (В Стефанидис, Екклисиастики историа, Атина 1970,81, П Малицки, Историја Хришћанске цркве, Београд 1933,1, 98) Спиритисти се такође називају "духовним" као што су чинили монтанисти називајући себе "пневматики", а православне "душевним" (психики) Неки спиритисти наређу]у пост дужи и строжији од црквеног, као и монтанисти итд
Теодор Титов, Савремена мистика са догматског гледишта, Ниш 1932,50.
Николај Афанасијев, Церков Духа Свјатаго, Париз 1971,124.
Исто, 125.
Пастир, Заповест XII, 13-16, Вивлиотхики Еллинон патерон, изд. Апост. диакониа Атина 1955, Т. Ш, 64.
Н.д.129
Древније иноческије устави, собр. еп. Феофаном, Москва 1892, стр. 83.
П. Трембелас, Догматики, Атина 1959, II 342.
Исто, 328.
Н.д.1,2.
Православна црква и екуменизам, Солун 1974,23,25. "III,
III, XXIV, у Трембелас, Догматики II, 343
Титов, н д. 30.
Исто, 31.
Исто, 33.
Исто, 21.
Исто.
Исто.
Афанасјев, н.д. 141.
Тумачење Мат. гл. 20, 27-28, Вивлиотхики тон Еллинон патерон, изд. Апост. диакониа, Атина 1958, Т. 14, стр. 39.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/A ... itisti.htm

Rale
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 275
Придружен: 07 Мај 2008, 23:40
Место: Raska
Контакт:

р

Порукаод Rale » 18 Мај 2008, 22:58

-Новац је човеку заменио најбољег пријатеља,а безлична туристичка путовања истинске међуљудске односе,телевизија је угушила сваки разговор и унела у породицу ледено ћутање и нервозну и безобзирну вику,уколико би неко проговорио и осујетио пажљиво праћење неке емисије,или хтео да промени канал.Дошли смо дотле да сваки члан породице има свој телевизор како нико,па макар и ћутећи,својим присуством неби сметао другоме.То је заиста трагично.

-Не ретко се срећа крије крије у несрећи.

-Душа се кроз невоље и болести исцељује,васпитавајући се и умудрујући.

-Непрестана окренутост савременика само према споља,пренаглашена тежња за удобностима,материјалном добити и индивидуалистичком обезбеђењу сопственог спокојства,уживања и материјалног просперитета,представља непремостиву препреку за понирање у унутрашње дубине и стицање унутрашнјег склада и спокојства.

МОНАХ МОЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
Naše je samo ono što poklonimo drugima

Otac Mitrofan Hilandarac