Poucne price...

Уредник: gresnica

Корисников грб
serafim
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 520
Придружен: 01 Авг 2008, 15:23
Контакт:

Порукаод serafim » 30 Окт 2009, 03:03


[color=red]Студенту који пита: Ко су то нишчи духом (ВЛАДИКА НИКОЛАЈ )[/color]



Блажени нишчи духом, јер је њихово царство небеско, рекао је Господ Христос. Тебе то збуњује. Забуна долази отуда што ти мешаш скудоумност слабо развијених људи са нишчетом коју Христос похваљује.

Нишчета духовна, или скрушеност, особина је најбољих умова, које је свет имао. То је самосвест о своме ништавилу пред величанством Божијим, самосвест о својој прљавштини према чистоти Творчевој, самосвест о својој потпуној зависности од безграничне моћи Господње.

Цар Давид је говорио за себе: ја сам цар а не човек. А цар Давид није био скудоуман, него је био један богат и генијалан ум. Његов син, премудри Соломон, написао је: уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се. То и значи бити нишчи духом, наиме: поверити се сав Богу, а себи не веровати.

Онај је блажен ко је у стању искрено исповедити: моја је снага ништавна, мој разум је нејачак, моја је воља колебљива - Господе, помози ми!

Нишчи је духом светитељ који - као апостол Павле - може да каже: ја ништа не знам осим Христа!

Нишчи је духом научник који - као Њутн - призна, да је његово незнање бескрајно веће од његовог знања.

Нишчи је духом богаташ који - као богати Јов - говори: го сам дошао у овај свет, го ћу отићи из њега.

Свети Сава и краљ Дечански и кнез Лазар осећали су се као нишчи духом. Шта говорим? Та сви апостоли и светитељи и праведници, са многим милионима побожнога народа Божијега, били су овоме свету као нишчи духом. Зато су постали, према Божијем обећању, наследници царства небескога.

Нишчим духом не сматрај онога човека који је ограничен у знању, него који се не хвали својим знањем.

Нишчета духовна сушта је супротност охолости и самохвалисању. Од глупе преглупе охолости и пoгубног самохвалисања хтео је Христос да нас сачува, кад је похвалио нишче духом.


Мир ти и радост од Господа
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ РАДОСТИ МОЈА

Корисников грб
serafim
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 520
Придружен: 01 Авг 2008, 15:23
Контакт:

Порукаод serafim » 11 Нов 2009, 03:27

ОД ЧЕГА ЉУДИ ЖИВЕ


Живео тако некакав обућар са женом и децом код сеЉака на стану. Ништа своје није имао: ни куће, ни земЉе, а хранио је себе и породицу зарадом. Хлеб је био скуп, а руке јевтине, и што заради то и поједе.
Једне вечери враћао се обућар Сима из града кући и баш кад је пролазио поред црквице, која је била на савијутку, угледа како се за црквицом нешто беласа. Никако не може да распозна шта је . Личи на човека, али шта је оно бело? А најпосле шта ће ту човек?
Приђе ближе; но гле чуда. Баш човек; жив или мртав али, го голцат, стоји прислоњен уза зид од црквице и никуда се не креће. И обућара ухвати некакав страх и хтеде да пође мимо. Већ је зашао за црквицу и окрене се, и гле: човек се одвојио од зида, креће се и као да нешто разгледа. Сад се он још више уплаши и пође брже. Већ је почео да пролази црквицу; али, сад поче да га обузима стид пред самим собом. И, он застаде на путу. "Шта ти то радиш, Симо? - запита сам себе. - Човек умире у невоЉи, а ти се плашиш и хоћеш да га мимоиђеш. Зар си се, брате, обогатио, па се бојиш да не опЉачка богатство твоје? Симо, Симо, не ваЉа што чиниш!"
Сима се врати и пође човеку. Прилазећи му виде да је млад, у пуној снази; али, на телу нема трага од удараца, само се види да је промрзао и исплашио се - седи, прислонио се и гледа Симу. И Сима баш због овог погледа заволе човека.
- Шта ту ваздан да ти говорим, - рече Сима - него, де, облачи то!
И обућар скиде кафтан с леђа и даде га човеку, па га посади да седи и навуче му сукнене чизме. Стоји човек и умиЉато гледа Симу, а ништа не може да проговори.
- Што не говориш. ВаЉда не можеш ту да зимујеш. Треба међу свет. Ето, брате, ево ти моје батине ако си слаб, па се ослони. Раздрмај се мало.
И крете се човек, пође лако и не заста.
Иду путем, а Сима пита:
- А ти, брате, чији си?
- Ја нисам одавде.
- Овдашње Људе ја знам; него како си ти дошао овамо под ову црквицу?
- То не могу да кажем.
- Сигурно су те Људи увредили?
- Није ме, брате, нико увредио, него ме Бог казнио.
- Да, брате, све је од Бога; али, опет, треба се некуд склонити. Куда би хтео ти?
- Мени је свеједно.
Сима се мало зачуди. Не личи на безобразника, на речима је врло благ, а ништа неће да каже о себи. И мисли Сима: "А зар се мало шта дешава у свету?" Па ће рећи човеку:
- Знаш шта, брате, дођи ти код мене - бар ћеш се колико толико опоравити.
Код куће, Симина жена, Марта спремила вечеру и седи и чека. У том шкрипнуше степенице на трему. Појави се Сима и некакав стран човек с њим. Под кафтаном као да му се не види кошуЉа, а на глави нема капе. Чим је ушао, стаде; нити се креће, нити очи подиже. Надула се Марта, отишла пећи, па гледа шта ће њих двојица.
- Дај нам, Марто, да вечерамо?
- Немам ја вечере за вас. Не могу ја да исхрањујем свакојаке гоЉе...
Палацала жена и палацала. На крају ће Сима:
- Марто, Марто, утеши срце своје, грех је, знаш да ћемо мрети.
Хтеде Марта да грди; али, погледа на странца и ућута. Седи странац и не креће се; како је сео на крај клупе, тако и остао: руке спуштене на колена, глава клонула и груди, очи не отвара и као да га нешто гуши. Ућута Марта, а Сима ће рећи:
- Марто, зар ти немаш Бога?
Кад Марта чу ове речи, погледа још једном на странца и одједном јој лакну на срцу. Приђе пећи и донесе вечеру, метну и последњу крајку хлеба, даде нож и кашике.
И док њих двојица вечерају, Марта све странца гледа. Наједном јој би жао човека, она га некако заволе. И странцу се одједном лице разведри, погледа Марту и осмех му се разли по лицу.
Странац није имао где, па остаде код Симе. Рече да се зове Михаило. И Сима поче да учи Михаила обућарском занату. Што год му покаже, он одмах прима и већ је од трећег дана почео да ради као да је целог живота шио. Ради без одмора, једе мало. Ако се прекине рад, ћути и све у вис гледа. На улицу не излази, не говори без потребе, не шали се, не смеје се. Видели су га да се сам једанпут насмејао: оне прве вечери, кад му је Симина жена дала вечеру.
Дан за даном, недеЉа за недеЉом, напунила се година. Живи Михаило као и пре код Симе и ради. И пронела се слава о Симином раднику, већ се знало да нико тако чисто, ни тако чврсто неће сашити ципелу као Симин радник Михаило. И почели из округа долазити Сими да наручују обућу. Једном, у зиму, наиђе код Симе у радионицу неки богати господин. За њим момак носи завезак. Кад је раздрешио, господин показа прстом обућарску робу, па рече Сими:
- Е, слушај обућару! Видиш овај еспап - сашиј ми такве чизме да могу носити годину дана, а да се не искриве и не рашију. Ако можеш такве чизме начинити, узимај еспап и крој, а ако не можеш, то не узимај и не крој. Унапред ти кажем, ако се чизме рашију или искриве пре године дана, знај да ћу те у тамницу бацити; а ако се не искриве и не рашију за годину дана, десет рубаЉа даћу за шивење.
Застидео се Сима и не зна шта да каже. Погледа у Михаила. Гурну га лактом и, шапућући, запита:
- Да ли да узмемо?
Михаило махну главом и као да рече:
- Узми, узми рад.
И послуша Сима Михаила, и подузе се да сашије такве чизме које се неће ни кривити ни парати.
На то господин показа главом на Михаила па запита:
- А ко је овај?
- Па, то је мој мајстор. Он ће и шити чизме.
- Пази, - вели господин Михаилу - и тако сашиј да могу годину дана носити.
Осврте се и Сима, те погледа на Михаила и виде да Михаило и не гледа у господина него уставио свој поглед на угао иза господина, баш као да тамо види некога. Гледа и гледа Михаило, па се наједаред насмеја, а лице му постаде некако светло.
- Шта се клибиш, лудаче један - рече господин Михаилу. БоЉе гледај да чизме буду на време готове.
На то му Михаило одговори:
- Баш ће стићи како треба на време.
Сутрадан изјутра узе Михаило господинов еспап, рашири га по столу, предвостручи, узе нож и поче да кроји. Кад је скројио, узео конац и стао да шије. Шио Михаило и шио, а у подне стали да се мало одмарају. Подигао се Сима и гледа: од оног господиновог еспапа место чизама мртвачке ципеле сашивене. Хукну Сима, па се обрати Михаилу:
- Што си то урадио, моја мила главо? Заклао си ме болан? Господин наручио чизме, а ти шта си сашио.
Таман он поче да приговара Михаилу, кад неко стаде да удара у споЉна врата. Отворише; уђе онај исти момак што је био дошао са господином, па вели:
- Послала госпођа због оних наручених чизми. Чизме не треба шити - господин је умро.
- Ма шта ти говориш? - зачуди се Сима.
- Од вас није до куће дошао, у колима је умро...
Тада Михаило узе готове мртвачке ципеле, удари једну о другу, отре их кецеЉом и даде момку.
Прошло од тога годину-две дана, а Михаило живи у Симе већ је шеста година. Живи као и пре. Никуда не излази, узалуд не говори и за све време само се двапут осмехнуо: једанпут када је оно жена Симина поставила да вечера, а други пут када је господин чизме наручивао.
Једног дана дође у Симину кућу трговкиња с две девојчице близнакиње да наручи деци за пролеће обућу. Села жена ближе столу, девојчице јој се приближише уз колено. Михаило бацио посао, седи и очи не одваја од девојчица. Истина, девојчице су биле дивне, црнооке, пуначке, румене; и бундице и марамице на њима биле су дивне; али ипак Сима није разумео што се Михаило загледао у њих, баш као да су му познате.
Погодили се, узео Сима меру, па запита за једну од близнакиња која је била хрома:
- Шта се то с њом догодило? Тако добра девојчица. Није ли то од рођења?
- Није, мајка је пригњавила.
- Па зар им ти ниси мајка - умеша се Марта у разговор.
- Нисам им ја рођена мајка; сасвим су туђа деца - усвојенчад.
Отворила жена срце и стала да прича: "Има већ шест година како су у току једне недеЉе остале пуке сироте. У уторак им сахранили оца, а у петак умрла им мајка. Остала су посмрчад од оца три дана; а мајка, пошто их је родила, није ни дана живела. Били смо суседи па их ја узех за време к себи. Жао ми било: зашто анђелска душа да умре? Својим грудима сам их отхранила. И ето, сад живимо овде на воденици код трговца. Како бих ја живела сама кад не би било ових девојчица?"
Пригрлила жена једном руком хрому девојчицу, а другом стаде да брише сузе с очију.
- Е, не вели народ узаман: "Без оца и мајке проживећеш којекако; ал', без Бога - никако".
Пошто су се тако наразговарали, диже се жена да иде, газдарица је испрати и погледа на Михаила, а он седи, метнуо руке на колена, гледа навише и осмехује се.
Приђе му Сима, па ће рећи:
- Шта је, Михаило, с тобом?
Устаде Михаило с клупе, остави посао, скиде кецеЉу, поклони се газди и газдарици, па рече:
- Опростите, газде; мени је Бог опростио, опростите и ви.
И спазише газде да од Михаила иде светлост. И устаде Сима, поклони се Михаилу и рече:
- Видим ја, Михаило, да ти ниси обичан човек; кажи ми само једно. Кад сам те оно нашао и довео кући, зашто си био натмурен, а када моја жена даде да вечерамо, ти се осмехну на њу и лице ти постаде светлије. Па кад оно онај господин поручиваше чизме, ти се осмехну по други пут, и од тада постаде још светлији, и сад кад ова жена доведе ове девојчице, ти се осмехну трећи пут и свега те озари светлост. Реци ми, Михаило, откуда та светлост код тебе и зашто си се трипут осмехнуо?
Михаило рече:
- Та светлост од мене отуда је што сам ја био кажњен, па ми је сад Бог опростио. А осмехнуо сам се трипут стога што сам сазнао три речи Божје. Прву реч познао сам кад ме је твоја жена пожалила, и онда сам се осмехнуо; другу реч познао сам кад је онај богаташ наручивао чизме, и тада сам се други пут осмехнуо; и сада, када сам видео ове девојчице, ја сам сазнао и последњу - трећу реч, и осмехнуо се трећи пут.
Сима ће на то:
- Реци ми, Михаило, зашто те Бог казнио, и реци ми те речи Божје да бих и ја за њих знао.
Михаило му одговори:
- Казнио ме Бог што Га нисам послушао. Ја сам био анђео на небу. Послао ме Господ да узмем душу жени. Ја слетим на земЉу и видим где лежи сама жена, болесна, тек што је родила близанчад; две девојчице. Кад ме је угледала, разумела је да ме је Бог послао по њену душу, па се заплакала и рече: "Анђеле Божји, немој ми узети душу. Мужа тек што су ми сахранили, нема ко моје сиротице да гаји. Дај ми да живим само толико да их могу отхранити. Не могу деца остати без оца и мајке". И послушам ја мајку, подигнем се на небо, изиђем пред Господа и кажем Му: "Не могу ја породиЉи душу узети. Отац умро, а мајка моли да јој не узмем душу док децу не отхрани. Не могу деца остати без оца и без мајке!" На то ми Господ рече: "Иди и узми од ње душу и сазнаћеш три речи Божје: познаћеш шта има у Људима, шта Људима није дано да знају и од чега Људи живе. Кад то сазнаш врати се на небо". Полетео сам опет на земЉу и извадио сам породиЉи душу. Затурило се на кревету мртво тело, пригњечило једну девојчицу и извинуло јој ножицу. Подигао сам се над селом, хтео сад да однесем душу Богу; али, дохвати ме ветар клонуше моја крила, одвалише се од мене, и сама душа оде Богу, а ја падох на земЉу поред пута.
Тек сад разумедоше Сима и Марта кога су они оденули и нахранили и ко је живео са њима, и заплакаше од страха и радости и анђео им рече:
- Сео сам иза црквице и наједном чујем: иде човек путем. Али кад ме угледа човек се намргоди и прође мимо мене. Мало затим чујем: човек се враћа. Погледам - и не познадох пређашње лице. Кад је пришао у његовом лицу огледала се смрт, а сад је постао жив, и у његовом лицу сам видео Бога... Кад сам дошао у његов стан, жена је била још страшнија од човека: мртвачки дух излазио јој је из уста. И наједаред муж јој помену Бога. И жена се наједном промени. И кад нам је дала да једемо погледам ја њу - у њој више није било смрти, она је била жива, ја сам у њој видео Бога. И сетио сам се прве речи Божје: "Сазнаћеш шта има у Људима". И сазнао сам да у Људима има Љубави. Обрадовао сам се што је Бог почео да ми открива што ми је обећао и насмејао сам се први пут. Прошло је од тога годину дана. И дошао је човек да наручи чизме. Ја сам погледао на њега и наједаред угледам
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ РАДОСТИ МОЈА

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 21 Нов 2009, 21:17

Јуродиви и цар

Један јуродиви* старац, идући, наиђе на цара.

- Откуда идеш, старче? – упита га цар.

- Из пакла.

- Шта си радио тамо?

- Требало ми је ватре да запалим лулу, па сам отишао да питам да ли ће тамошњи становници да ми уделе коју варницу.

- И? Јеси ли добио ватре? – заинтересовано упита цар.

- Не! Владар ада ми рече да нема ватре.

- Али... како то може бити?!

- И ја се зачудих – рече јуродивац. Али ми онда владар ада објасни: нема ватре, јер тамо свако долази са својом.



*јуродиви – „луд“ Христа ради (јуродивост је наизглед неразумно понашање, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 12 Јан 2010, 00:20

Одговор или два?

На часу математике учитељица упита седмогодишњег Николу.



„Ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“



Кратко размисливши, Никола самоуверено одговори: „Четири!“



Очекујући исправан одговор (три) учитељица се зачуди. Била је разочарана. „Можда дечак није добро чуо,“ помисли у себи. Стога она понови питање:



„Никола, слушај пажљиво. Ако ја теби дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“



Никола примети разочарење на учитељицином лицу. Овога пута израчуна на прсте. Међутим, и поред тога, трагао је за одговором који би могао усрећити учитељицу. Та потрага није била за исправним одговором, него за оним који ће усрећити учитељицу. Најзад, нешто оклевајући, Никола одговори:



„Четири...“



Разочарење оста на учитељицином лицу. Ту се она присети да Никола воли јагоде. При том помисли да дечак можда није љубитељ јабука, па стога и не може да се усредсреди. Зато она, са нескривеним узбуђењем и светлуцањем у очима, упита:



„Ако ти дам једну јагоду и још једну и још једну, колико ћеш јагода имати?“



Видећи је срећну, Николица поново упосли прстиће. Овога пута није осећао никакав притисак, за разлику од учитељице која је силно желела да нови приступ донесе успех. Малишан, уз оклевајући осмејак, одговори:



“Три!“



Учитељицино лице озари победнички осмех. Њен приступ је уродио плодом. Дошло јој је да сама себи честита. Ипак, још једна ствар је остала да се уради. Поново га је упитала:



„Дакле, ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш јабука имати?“



Никола одговори без оклевања:



„Четири!“



Учитељица је била збуњена.



„Како, Никола, како?“ – упита га нешто повишеним гласом у коме се могла осетити љутина.



Никола јој тихим и бојажљивим гласићем одговори:



„Зато што већ имам једну јабуку у торби.“


Наравоученије: Уколико вам неко пружа одговор који је различит од онога који очекујете, немојте мислити да је он погрешан. Могуће је да вам се углови посматрања не подударају. Саслушајте пажљиво и покушајте да разумете, али без предубеђења.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 12 Јан 2010, 00:21

Размишљања о слици

Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана. Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“ објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и упитао их: „Шта видите?“

Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“

Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја видим је велика бела површина око ње.“

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 12 Јан 2010, 17:10

Лутрија

Купи неки трговац од сељака магарца за сто новчића. Сељак је био дужан да му га сутрадан доведе. Поштујући договор, он дође код њега, али без магарца.

- Извините, магарац је угинуо.

- У реду, вратите ми мојих 100 новчића!

- Не могу... Потрошио сам их.

- Па ништа, оставите ми угинулог магарца.

- Али, шта ће вам он? – упита изненађено сељак.

- Даћу га на лутрију.

- Па не можете мртвог магарца дати на лутрију!?!

- Могу, верујте... Једноставно нећу ником рећи да је мртав.

Након месец дана наиђе сељак на трговца.

- И шта је било са мртвим магарцем?

- Урадио сам како сам и рекао. Продао сам 500 тикета, сваки у вредности два новчића, и зарадио сам 998 новчића.

- Шта? И нико се није бунио?!

- Јесте један... Онај који је освојио магарца. Био је веома љут... Но њему сам вратио његова два новчића.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 12 Јан 2010, 17:11

Врт

Цео свој живот проживели су баба и деда у слози, љубави и разумевању, срећни и задовољни. Израз тог малог склада током целог живота као да је тумачило нешто што ћемо назвати „вртом“.

Сваког пролећа су баба и деда заједнички обрађивали њихов врт, а онда заједнички уживали у лепоти његових боја и богатству плодова. Тако је било и прошлог пролећа.

Као и обично, у том врту све је било посађено и засађено на време.

И једног дана баба је кренула да обиђе врт. Веома се зачудила када је запазила да је један комадић земље остао необрађен. То се ретко догађало, али пала јој је на ум лепа мисао:

- „Мој деда воли црни лук. Посадићу овде црни лук и нећу му рећи. Како ће се само изненадити када буде ускоро угледао млади лук“.

Нешто касније, деда је одлучио да прошета вртом. И он се зачудио када је угледао незасађену леју.

- „Стварно смо остарили“ – закључио је деда и одмах одлучио: „Посадићу овде цвеће, моја баба ужива у њему и обрадоваће се када га буде угледала.“

Оно што су одлучили то су и учинили. Баба је посадила црни лук, а деда цвеће. Наредних дана и једно и друго су крадом одлазили у врт и чували своју леју. Баба је „плевила“ све што није било лук а деда све што није изгледало као цвеће.

Наравно, није тешко погодити шта је остало. Остала је празна леја.

Дешава ли се у вашем „врту“ нешто необично?

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 14 Јан 2010, 19:07

Божићна прича

Хвала Ти, Исусе!


Пожурила сам да стигнем у робну кућу како бих у последњем тренутку покуповала Божићне поклоне. Погледала сам у велику гужву и прогунђах нешто себи у браду. Претило је да останем овде читаву вечност, а ја сам имала толико посла да обавим. Све више ми је Божић постајао терет. У том тренутку ми се чинило да би ми највише одговарало да га преспавам. Али дајући све од себе, ја се провукох до одељења са играчкама. Још једном промрмљах у себи видећи колике су им цене. При том се запитах да ли ће се унуци уопште и играти са њима.

Зађох у пролаз са луткама. Крајичком ока приметих једног петогодишњег дечака, како држи прекрасну лутку. Тако је дирљиво мазио њену косу, нежно је држећи! Не могавши се одупрети, ја се стадох окретати за дечаком, питајући се коме ли је лутка намењена.

Видела сам кад се окренуо према жени и назвавши је тетком, упита: „Јеси ли сигурна да немам довољно новца?“ Она одговори помало нестрпљиво: „Знаш да је тако!“ Затим му је рекла да се не удаљава одатле и да она мора још нешто да уради, па ће се вратити за који минут. Након тога се удаљила.

Дечак је и даље држао лутку. У једном тренутку се одважих да му приђем и упитах га коме је лутка намењена. Он рече: „То је лутка коју је моја сестра тако силно желела да добије за Божић. Знала је да ће јој деда мраз испунити жељу.“ Рекла сам му да ће јој деда мраз можда и донети. Он је одговорио: „Не, деда мраз не може да дође тамо где је моја сестра. Лутку морам да дам мами, да јој је она однесе.“ Тада га упитах где му је сестра. Погледао ме је очима препуним туге и рекао: „Отишла је код Исуса. Мој тата каже да се моја мама спрема да оде код ње.“

Моје срце само што није престало да куца. У том ме дечак поново погледа, рекавши: „Рекао сам тати да замоли мајку да не крене пре него што се ја вратим из продавнице.“

Затим ме је упитао да ли желим да видим његову слику. Одговорих да бих, врло радо. И показао ми је неколико њих усликаних испред продавнице. „Желим да их мама понесе са собом, како ме никад не би заборавила. Ја много волим своју маму и волео бих да не иде од мене никад. Али тата каже да она мора да буде са сестром“. И видех како обарајући своју главицу наједном остари у ћутњи.

Искористивши тренутке одсутности његовог погледа, ја завукох руку у ташну и преврнух силне рачуне у њој. Затим га упитах: „Хоћемо ли још једном пребројати новце?“ Озаривши се од усхићења, дечак рече: „Да, ја просто знам да их има довољно!“

И ту спојивши мој новац с његовим, нас двоје почесмо да бројимо. Наравно, било је и више него довољно новца за куповину лутке. Дечак нежно прозбори: „Хвала ти, Исусе, што си учинио да новца има довољно“. И још додаде: „Управо сам био замолио Исуса да учини да новца има довољно како бих могао да купим лутку, па да је мама понесе сестри. И Он је услишио моју молитву. Још сам хтео да Га замолим да ми мало и преостане, како бих купио мами белу ружу, али нисам; а Он ми је ипак дао баш толико да могу да купим и лутку и белу ружу за маму. Она толико воли беле руже, толико пуно!“

У том се и тетка вратила, а ја одвезох своја колица с поклонима даље. Нисам могла престати мислити на овог дечака и своју куповину обавих у потпуно другачијем духу од оног у коме сам је започела. Такође ми се у сећање поче враћати чланак из новина у коме је писало како је пијани возач усмртио девојчицу, док је мајка задобила тешке повреде. Породица је требало да одлучи хоће ли је држати на апаратима. Зар је могуће да је дечак био из те приче? Два дана касније жена је умрла, будући да су је скинули са апарата.

Непрестано се враћајући овом дечаку, питала сам се да ли је све то било некако повезано. Касније тог дана, у жељи да све проверим, отишла сам да купим букет белих ружа, како бих отишла на сахрану трагично настрадале жене. И угледах је на одру како лежи, држећи белу ружу, лутку и дечакову слику из продавнице.

Са сахране сам отишла гушећи се у сузама... мој живот се из корена променио. Дечакова љубав према сестрици и мајци била је огромна.


Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 14 Јан 2010, 19:09

Предање о првој Божићној јелки



Света ноћ се спустила на земљу, доносећи неизмерну радост људима. У Витлејему, у пећини, родио се Спаситељ света.



Пастири су се радовали певајући са анђелима. Али, нису се само људи радовали, већ и животиње, па чак и биљке. Дрвеће и пољско цвеће, које је расло испред пећине, прослављало је долазак Спаситеља на свет. Лишће на дрвећу је радосно шуштало у знак захвалности за чудо које се збило.



Сви су желели да Га виде и да Му се поклоне. Жбуње је пружало гране, а цветови су подизали своје главице желећи да завире у унутрашњост пећине, која је сад постала чудесни храм.



Најсрећнија су била три дрвета која су се налазила баш испред пећине, одакле су се добро виделе јасле где је лежао Богомладенац Христос, окружен анђелима.



Та три дрвета била су: висока згодна палма, прекрасна миришљава маслина и скромна зелена јелка. Сва три дрвета су шуморила обасјана радошћу, а како је те јединствене ноћи све било другачије него обично, одједном су се чуле речи:



- Хајде да се и ми поклонимо Божанском Младенцу и дамо му наше дарове – рекла је палма маслини.



- Поведите и мене са собом! – бојажљиво је прошапутала скромна јелка.



- Како уопште можеш и да помислиш да идеш са нама! – рекла је палма презриво гледајући сироту јелкицу.



- И какве дарове ти можеш да поклониш Божанском Младенцу? – додала је охоло маслина. – Шта ти имаш? Само бодљикаве игле и лепљиву смолу!



Сирота јелка је заћутала и смерно се уклонила, немајући храбрости да уђе у пећину која је била обасјана небеском светлошћу.



Разговор дрвећа је чуо анђео и видео како су се палма и маслина понеле према својој другарици. Видео је и јелкину скромност, смерност и тугу. Би му жао јелке. По својој анђеоској доброти, реши да јој помогне.



Прекрасна палма се нагну над Младенца, спусти испред Њега најлепши лист из своје крошње и рече:



- Нека Те овај лист штити од јарког сунца, кад су врући дани.



Маслина је савила своје гране, а из њених плодова је почело капати миришљаво уље, тако да се сва пећина напунила угодним мирисом.



Тужна, али без зависти, гледала је јелка овај необичан призор.



- Оне су у праву – мислила је – не могу ја да се поредим са њима! Тако сам јадна, ружна, неугледно обучена и нисам достојна да будем у близини Божанског Младенца!



Анђео чу њене мисли, па рече:



- Скромна, мила јелко, узвисићу те и украсити.



И анђео погледа у небо обасуто сјајним звездама.



Даде знак и звездице се, једна за другом, скотрљаше на земљу, право на зелене гране јелке. Убрзо је јелка сијала блиставим искрицама звездане светлости.



Када се Богомладенац пробудио, угодни мирис у пећини и богата палмина лепеза нису привукли Његову пажњу. Он је гледао у светлуцаву јелку. Насмејао се и пружио јој је ручице.



Јелка се обрадовала, али се није правила важна, него се трудила да својим сјајем обасја и маслину и палму, које су стајале у сенци. На њихово зло је узвратила добротом, зато јој Анђео и рече:



- Ти си заиста добро дрвце, драга јелко, зато ћеш бити награђена. Сваке године у ово време, бићеш украшена најсјајнијим искрицама. Деца ће се радовати и веселити гледајући у тебе. Ти ћеш, скромна зелена јелко, постати симбол веселог Божићног празника.



Е. Ивановскаја



Превела са руског Ирина Бањац – Жданова

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 14 Јан 2010, 19:11

МОЈ ОТАЦ КАДА САМ ИМАО



4 године



Мој тата може све!



5 година



Мој тата зна пуно тога.



6 година



Мој тата је паметнији од твог тате.



8 година



Мој тата не зна баш све.



10 година



Време у коме је мој тата одрастао

било је другачије.



12 година



Па добро сад!

Природно, мој тата не зна баш све с тим у вези.

Стар је да би се сећао свог детињства.



14 година



Не обраћај пажњу на мог оца.

Он је тако старомодан.



21 година



Он? Боже мој, тотално му је прошао

рок употребе!



25 година



Тата зна понешто о томе, а то је због тога

што има нешто мало искуства.



30 година



Можда да питамо тату шта би

нам он саветовао.



35 година



Нећу учинити ништа а да се

претходно не договорим са татом.



40 година



Питам се како је тата излазио на крај са тим.

Био је тако мудар и пун искуства.



50 година



Дао бих све само да ми је мој тата сад овде

па да ме саветује у вези са свим.

Велика је штета што нисам више ценио

његову мудрост.

Могао сам много тога да научим од њега.



- Ann Landers -

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 16 Јан 2010, 22:22

Одраз у зајам

Једнога дана дође неки човек трговцу да му тражи новац на зајам. Овај му одговори:

- Новац ћу ти дати, али интерес нећу узети. Али имам један услов.

И ту он нареди раднику да му донесе торбицу са огледалом.

- Погледај у огледало – рече трговац – па ћеш добити новац.

- Али... Зашто?! – упита овај изненађено.

А трговац му објасни:

- Погледај свој лик у огледалу. Види како ти се лице сија док примаш новац на руке. Нека буде исто тако сјајно и онога дана кад будеш новац враћао - срећно, а не тужно.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 16 Јан 2010, 22:23

Сејач среће

Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.


- Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.



- Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.


Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.


И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.


- Узалуд је што то чините – осврнуо се тајанствени старац – тако је никада нећете уловити.


- Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.


Насмешивши се, старац је тихо рекао:


- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу.

Срећа се узима раширених руку.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 16 Јан 2010, 22:24

Мрав

Једном давно, живео је срећан и вредан Мрав, који је сваког дана долазио први на посао. Био је вредан. Весео. Једном речју, био је срећан док је радио. Певушио је веселе песмице, а резултати његовог рада су били одлични.

Слушајући песму Мрава, господин Стршљен, директор фирме, закључио је да се мрав превише забавља а премало ради, јер нема право усмерење и шефа који би га контролисао. Зато је запослио Бубамару, која је имала велико искуство са управљањем.

Прва брига Бубамаре била је да организује евиденцију долазака и одлазака мрава на посао (односно са посла). У ту сврху, успоставила је систем пријемних и одлазних докумената. Са временом, број докумената се повећавао и због повећаног обима посла
око папира морали су да запосле неког ко би припремао папире и извештаје.

Запослили су Паука, који је одмах успоставио систем архивирања и постао је одговоран и за преузимање телефонских позива.

А Мрав? Мрав је и даље радио као и пре.

Извештаји које је достављала Бубамара су били изванредни. Директор Стршљен је био одушевљен извештајима које је добијао од Бубамаре и ускоро је почео да захтева: упоредне студије са графиконима, анализе трендова развоја, итд. Да би се задовољио директоров захтев, било је нужно да се запосли Хрчак, који би био директна помоћ директору. Њему су одмах купили нов рачунар са штампачем.

Срећни и вредни Мрав је и даље радио као и пре. Једино се пожалио да би му било лакше ако би имао неки рачунар. Нису му одобрили. Ово је било први пут да се Мрав на нешто пожалио и директор Стршљен је одмах схватио да је потребно најхитрије реаговати. Креирао је ново радно место шефа службе који би надзирао срећног и вредног Мрава.

На ново радно место је запослио Цврчка. Он је одмах по свом доласку заменио целокупни намештај у својој канцеларији и на захтев добио ергономски обликовану столицу и нов рачунар са равним ЛЦД екраном.

Број рачунара је нарастао и морао је да се купи и инсталира и мрежни сервер. Нови шеф службе је схватио да хитно треба помоћника (који је узгред био његов помоћник у предходној фирми). И тако је запослио Стеницу.

У исто време Мрав је постајао све мање срећан и све мање продуктиван. Опет је тражио рачунар. Опет му нису одобрили.

Ситуација са Мравом, забринула је Цврчка и он је закључио да мора да наручи студију о задовољству запослених у фирми. Упознао је са тим директора Стршљена, који је схватио Цврчково објашњење и одобрио ангажовања агенције за те потребе.

Скупа студија је урађена и Цврчак је почео да примењује предложене мотивационе методе. Свуда је окачио мотивационе плакате. Водио је Бубамару, Паука, Хрчка и Стеницу на мотивационе тренинге у позната летовалиста итд...

Мрав је и даље, али невољно, радио. Читао је мотивационе поруке на плакатима и никако није могао да нађе надређене кад су му требали. Једноставно, или нису били ту или нису имали времена за њега.

И тако је време текло.

Директор Стршљен је и даље добијао редовно своје перфектне извештаје, али су они почели да показују да фирма није више тако рентабилна као пре. То га је дубоко забринуло и морао је да реагује. Унајмио је најелитнијег консултанта, госпођу Сову. Совин задатак је био да изврши потпуну анализу организације и пословања фирме и да
предложи решења да би фирма пословала рентабилно.

Након три месеца, Госпођа Сова је директору предала следећи извештај: "У фирми је превише запослених!"

Директор Стршљен је одушевљено прихватио стручну анализу и одмах отпустио:

МРАВА.



Наравоученије:

Ако на сваки начин желиш да си Мрав, оснуј своју фирму и тако нећеш морати да радиш за Стршљена, Бубамару, Паука, Хрчка, Цврчка, Стеницу и Сову. Али тада нећеш моћи да радиш ни као Мрав. Јер, да би одржао фирму, мораш да се дружиш са Стршљеновима, Бубамарама, Пауцима, Хрчцима, Цврчцима, Стеницама и Совама.


Наравоученије 2:

Нажалост, цела прича је утемељена на универзитетским научним истраживањима која кажу да већина људи тежи ка паразитском животу.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 23 Мај 2010, 12:19

МОСТАРСКЕ ИЗДАЈЕ



Двадесетпетог јуна 2008. године је у јеку фудбалско првенство Европе. Састају се тимови Турске и Хрватске. У државама на тлу бивше Југославије је подела – једни навијају за Хрватску, други за Турску. Људи исламске вероисповести желе победу Турака, а католици победу Хрвата. У Босни и Херцеговини је најузаврелије. Муслимани траже платна и кроје турске заставе, а католици имају на претек хрватских - преосталих из сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године. Средњевековна историја Балкана је у свести и муслимана и католика Босне и Херцеговине. Једни је схватају овако, други онако. Ни најобразованији не умеју да је објасне. Они међу муслиманима ће, „учено”, уверавати да је исламизација средњевеоквне Босне, под окупацијом Турске, изузетан цивилизацијски помак, а католици ће, опет „учено”, разглабати да је чудо да муслимани навијају за Турке, а сами су словенски народ. И једни и други избегавају да спомену Србе и своје српске корене – те донедавне корене несрећних католика и муслиман Херцеговине и Босне. Тако ће католички књижевник из Мостара, Здравко Кордић, разглабати да су муслимани у Босни и Херцеговини Словени, али нас не обавештава да ли су они: Руси, Пољаци, Украјинци, Белоруси, Словаци, Чеси, Словенци, или Бугари. Знамо да ови набројани Словени никад нису живели у Босни и Херцеговини, а Здравко Кордић нас обмањује да јесу. Ту није било трагова (осим у фалсификованој југословенској историографији) ни Хрвата - народа чије су земље скучене између Купе, Загреба, Мађарске и Словеније. Као што се тешко огрешио о свој народ (своје заборављене корене) католик Здравко Кордић, још црње огрешење је изразио Мустафа Церић, поглавар Исламске заједнице Босне и Херцеговине, поручујући муслиманима: „Сви смо ми Турци” – кријући да су ти муслимани Херцеговине и Босне само Срби. И тако, тога дана, кад су играле фудбалске репрезентације Турске и Хрватске, муслимани Херцеговине и Босне развише турске, а католици хрватске заставе. Прве су заставе посејали Херцеговином и Босном некадашњи освајачи српских земаља с Истока – Турци, а друге су развили освајачи српских земаља са Запада – Аустријанци (Немци). Узавреше улице Сарајева, Мостара, Бугојна, Кључа, Зенице, Тузле, Травника, Купреса, Стоца, Чапљине, Коњица... муслимани урликаше за победу Турске, а католици за победу Хрватске. И једни и други се груписаше и спремаше напад на противничке навијаче. Једни викаше: „Уби, уби Турчина!”, други: „Гази, гази Хрватина!” Прсну срча на продавницама, посластичарницама, занатским радњама католика – разбише их муслимани, а онда не издржа срча ни на прозорима муслиманских власника малих градских предузећа – разбише их католици. Јурнуше јуноше у међусобну тучу. Користе песнице, штапове, камење, цреп, циглу... понегде севне нож, понегде, једни друге, застрашују пуцњима у ваздух. Би рањених и осакаћених. Некоме пуче ребро, некоме нос, некоме ишчашише руку, некоме ногу... Власти послаше полицију на улице, али и полицајци подељени – они католичке вере су за Хрвате, а муслимани за Турке. Муслимани у униформи жешће кидишу на католичке групе навијача, а полицајци католици се утркиваше у муслиманске руље, ударајући младеж и пендреком и врховима војничких ципела. Умало се полицајци не поделише на католике и муслимане у многим местима и умало се не побише међусобно, а да се то десило, нема спора, било би употребљено и ватрено оружје – и с једне и с друге стране. Крвопролиће је, некако, избегнуто, али озледе и ломљење костију нису. Урнебес с улица изведе из кућа и станова старије и мирније чланове породица. Забринуше се за своје млађе, тражише их и мољаше да се оставе белаја. У Мостару би најжешће. У овом старом и лепом херцеговачком граду беше уједначене снаге муслимана и католика. Православних скоро да не беше. Изгнани су давне 1992. године - кад су се католици и муслимани заклињали у међусобно братство и једни другима обећавали да ће православне Србе побити и изгнати из Мостара и из целе Херцеговине и Босне. Тад су сложно, и дању и ноћу, хорски понављали: „Уби, уби Србина!” Упадали су у српске куће, станове, летњиковце, привредне погоне и све што је вредело носили својим кућама... Кад су преживели Срби прешли Неретву и склонили се у српска насеља у источној Херцеговини, муслимани и католици су разорили српска гробља и порушили српске православне цркве и манастире.Међу њима, и цркву у Пребилоцима, где су сахрањене кости Срба Пребиловчана – убијених од хрватско-муслиманске војске 1941. године. Наравно, те православне Србе су убили очеви и дедови муслимана и католика - ових који се ноћас тако жестоко међусобно туку у Мостару. Крвожедност узаврела против православних Срба у Другом светском рату, прокувала је, ове 2008. године, у душама муслимана и католика. Али, у Мостару нема православних Срба да би је, и једни и други, усмерили према њима.

Негована крвожедност је данас остала само ради међусобног (муслиманско-католичког) сатирања. Она се данас, на дан фудбалске утакмице на Европском фудбалском првенству, између Турске и Хрватске, вратила у душе муслимана и усмерила против католика, а она у душама католика, још отровнија, усмерила против муслимана. Чувеним Мостом преко Неретве, у срцу мостарске касабе, протутња стотинак муслиманских јуришника и на левој обали нападоше нешто мању групу католика. Заставе се измешаше, урлици проломише мирну ноћ, а јауци и кукњава уследише. Појединци, и из једне и из друге групе, почеше да беже – неки преко Моста, неки се изгубише у суседним улицама. Многи, из обе групе, падоше. Истоверници им помажу и подижу их, а друговерници им притрчавају и ударају их ногама и песницама. Полицајци пристигоше, а завија ваздухом и сирена санитетског возила. Општи неред. Кад полицајац муслиман препозна повређеног католика, стисне му мало рану, или му стане цокулом на руку. То чине и полицајци католици с рањеним муслиманима. Нико у свету не би разумео ово што се дешава у Мостару – том лепом граду, у којем су српски православни песници даровали светској књижевности прекрасне стихове, као што је онај о лепој Емини - Алексе Шантића. *** Бранислав Марковић, католик, паде од страшног ударца. Сафет Зукорлић га млатну по глави поголемом дршком турске заставе. Бранислав се онесвести. Његов пријатељ Анте Мичета му приђе, опипа пулс и кад се увери да је жив, изнесе га с попришта битке. Дозва пријатеља Мирка, подигоше Бранислава и понесоше га. Срећа, стан му је био близу. Позвонише, Бранисловљева мајка Стана отвори врата и врисну: „Јао, мени! Шта се десило, куку?!” Анте рече да није страшно, да је изгубио свест, да спреми хладну облогу... Ставише Бранислава на тросед. Мирко га пошкропи хладном водом и Бранислав мрдну очним капцима. Промешкољи се, отвори очи и покуша да схвати где је и шта се то десило с њим. Бранислављев отац Мате је био изгубљен. Није се сналазио... држао је новине у руци, стајао крај прозора и гледао како се ово троје врте око Бранислава. Мајка му је стаљала хладну облогу преко чела и на чворугу на темену, а Мирко му је намештао јастук под главу. У једном моменту, док му је Анте изувао леву ципелу, Бранислав, из свег гласа, јекну: „Не! Бооооли...” Схватише да му је зглоб левог стопала потпуно ишчашен, па њему обратише већу пажњу, него повреди темена. *** У стан Мате Марковића, ту ноћ, навратише први суседи. Једни су говорили да се Бранислав, одмах, пребаци у болницу, други су, приврженици народне медицине, саветовали да се то не чини, јер ће му лекари ставити гипс на ишчашено лево стопало и може се десити, недајбоже, да остане инвалид. Објашњавали су - медицина није успела да разбијене зглобове руку и ногу врати у првобитно стање, а народни видари то чине - за који минут. Стјепан Франић, угледан општински чиновник, поштован од свих познаника, разложно је објаснио да је ноћ на измаку, да се сутра одведе Бранислав до најпознатијег мострског видара, па ако му он не помогне, неће бити касно да се затражи помоћ лекара. С предлогом се сви сложише, па и Бранислав и његови родитељи. Франић обећа да ће поћи сутра с Браниславом до видара Суље Османагића, честитог човека – без обзира, како је навео, што је муслиман. Додао је да Османагић једнако цени и муслимане, и католике, и православне и да га, због тога, умало не заклаше муслимански бојовници 1992. године, јер је отворено тражио да се правослвни Срби не убијају и не изгоне из Мостара и околних херцеговачких села. *** Стјепан Франић, сутрадан, довезе своје возило с дванаест седишта. Смести у њега повређеног Бранислава, његове родитеље и пријатеље – Анту и Мирка. Рече да је стари Суљо Османагић у свом летњиковцу на Пропланку, удаљеном десетак километара од Мостара и да је поручио да Бранислава доведу, што пре. Стигоше до Суљиног летњиковца. Старац је седео у прелепој башти, засађеној зимзеленом и лешницима. Устаде, отвори капију и показа Стјепану да кола примакне до гараже. Даде знак да Бранислав остане да лежи – погледа га, лако му пипну лево стопало и насмеши се: „Елем, Браниславе, дошо си помоћу штаке, а вратићеш се без ње. Дина ми, мореш је поклонити мени, старцу нејачкоме”. Мирко и Анте узеше Бранислава под руку, и он, између њих, на једној нози, подскакујући, стиже до отомана у пространој соби Суљиног летњиковца. Видар примакну свој троножац и седе. Затражи да Браниславу скину панталоне и ципелу с десне ноге. Суљо мало измасира лист Бранислављеве леве ноге, а онда пређе неколико пута дланом десне руке преко повређеног зглоба. Ухвати левом руком Бранислављеву цеваницу, а десном поче да му, благо, помера стопало.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 23 Мај 2010, 12:19

У једном моменту, само повуче стопало и обави га обема рукама. Бранислав стиже да само лако јекне - и ништа више. „Готово је, младићу! Мореш мало лежат, а онда устани и слободно се ослони и на лјеву ногу. Мореш, видјећеш. Таква момчина, па да не мере одати. Море, море”. Сви одахнуше. Бранислав с неверицом гледа у своје стопало. Мрдну њиме и не осети бол. Седе на отоману и поче пипати левим стопоалом по поду. Није осећао уобичајени синоћни бол. Притисну ногом под, не осети бол. Устаде, ослањајући се на десну ногу, а онда поче да оптерећује и леву. Закорача и изиђе из просторије. Сви запљескаше у знак захвалности старом Османагићу. Руковаше се с њим, а он их позва у башту. Изнесоше из просторије клупу, столице и један мали сто. Бранислав седе до Суље и загрли га. „Е видиш, Браниславе. Синоћ ниси ни мого сањат да ћеш загрлити једног Тручина, једног муслимана. Је л тако?” – упита Османагић младог Бранислава. Бранислав се збуни, скину руку са старца и не изговори ни реч. Сви други занемише. Ово нису очекивали. Тад се Суљо грохотом насмеја и рече им да се не осећају нелагодно – уперивши прстом у сваког од њих, изговори: „Свако од вас је оно што сам и ја. Свако од вас је исто што и билокоји муслиман у Мостару, којег сте јуче и ноћас мрско и злурадо гледали. Браниславе, онај који те је ударио и онај који ти је ишчашио ногу, исто је што и ти. Један вам је предак, једна крв тече вашим жилама и једном истом народу припадате”. Малопређашњи мук је био нешто безазлено према муку који завлада лепом баштом после ове беседе. Суљо види да његови суграђани, или како он објасни – саплеменици, нису у прилици да се носе с оваквим закључцима. То су истине, којих су се клонили и најшколованији муслимани, православни и католици у Босни и Херцеговини, а и у другим крајевима бивше Југославије. Види Суљо да ће ова групица католика и занемети – кад им буде саопштио понешто од онога што је говорио својим блиским пријатељима последњих тридесетак година. „И да знате, моја браћо католици. Једино, православни Срби нису оно што смо ми...” „Нису, нису...” – хтедоше то прихватити и објаснити присутни, али Суљо подиже руку и тако их заустави. „Нисам ја мислио да су православни Срби онакви како су муслимани и католици о њима учени. Нису они најгори народ на свијету, и нису звјери за одстрел. Нису они за истребљење, како су младе муслимане и католике, учили и подстицали - и фратри, и оџе и несрећни политичари наши и ваши. Није то тако. Срби православни су за свако поштовање, они су неискварена бића нашег национа, наше отаџбине. Они су стабло - од којег су српски непријатељи одсјекли и муслиманску и католичку грану. Ми смо њихови окресци! Да то нису, у време окупације српских земаља, учинили моћни непријатељи: с Исотка - Турци, са Запада - Немци и други, данас бисмо сви ми били Срби православне вјере. А знајте, оне заједнице које се одвоје од свог корена, од свог стабла, њима треба помоћ Бога, јер оне постају рањиве, неправедне и смртно мрзе стабло од којег су одсечене, па би то стабло огњем сажегле и сјекиром исјекле. Тако смо ми муслимани и ви католици, и у Првом и у Другом свјетском рату, по наговору наших непријатеља, кидисали да одсјечемо сваку српску православну главу... Но, нећете разумјети шта говорим, ако вам то не објасним на примеру из животињског свијета. Ја се разумјем у то, јер сам предавао у школи и ботанику и зоологију. Слушајте и погледајте ону ливаду – зараван на оном брду, и онај тор тамо. Видите то, данас је дан ведар. Е, тамо је овчарник мог доброг познаника Хусе Дервенте. Хусо је имао ту страшног и великог пса – Гарова, па се курјаци нису лако усуђивали прилазити тору. Е, видите. Међусобни односи православних Срба и нас (њихових окресака) подсећају на међуодносе вукова и паса. У животињском свјету су односи често слични онима у људској заједници. То је и на примеру међудоноса вука и пса. Погледајте, човјек је од вукова одсјекао грану и створио је псе. Зато су пси најжешћи непријетељи вукова. Кад само осете мирис вука, пси, колико их год има, почну да лају, да се отимају с ланца, желећи да, свакако у чопору, навале на вука и да га растргну. А вуци знају за тај порив својих кукавних родственика и никад им не опраштају, јер су пси, за парче стврдлог круха, одсечак најгорег меса и огољене коске, подвили реп и обећали човјеку да ће му бити на најпонизнијој услузи. Зато, вуци, кад год им се укаже прилика, раскину пса, разбацају му кожу и ткиво ливадом, а не пада им на памет да месо тог огавног створа прождру и утоле своју, увек присутну, глад. Е, тако вам је прошао и Гаров мог побратима Хусе. Кад је Хусејин био у Мостару, чопор вукова је опколио овчарник, не диравши овце, него се сјурио на Гарова. Вуци су, у бјесу, кидали његову кожу, уши, ноге, ткива, вадили џигарице и друге органе, и све то разбацивали по ливади. А кад су то завршили, мирно су одшетали у ону повишу шуму. Видите, господо моја. Вуци не опраштају псима. Е, сад вам хтједох рећи... А то сте, вјероватно, већ сконтали. Овај наук пребаците на наш људски род. Ти вуци су Срби православни. ”
+0 / -0 0
_Strazbenica_RS
(HatidzaPendrek)
22. maj 2010. u 23.13
Те слуге људске, створене од вукова, смо ми – муслимани и католици, а ти господари наши су, како сам рекао, Труци и Немци, и други са Запада. И уочили сте, кад пси завијају, чине то друкчије од вукова. Реже друкчије и... правилније је рећи говоре дручкије него вуци. А што се дешава међу нама муслиманима и католицима кад говоримо. Чинимо то мало друкчије него православни Срби. Па, учили су нас последењих двестотине година да нам језик није као језик Срба. Не смемо га звати српским језиком. Зовемо га: „хрватским”, „земаљским”, „бошњачким”, „босанским”, а ево, почели смо га звати и „црногорским”. Боже сачувај. Сачувај нас Боже од сваке будуће беде. Треба да знамо ко смо. А ви, католици, можда не знате, можда то знање потискујете – како сте учени, да крајем осамнаестог стољећа, ето око 200 година раније, у Мостару није било католика. Забељежено је да их је било само шесторо. Све друго су били православни Срби и нешто потурчењака – нас муслимана. Од тих православних Срба, Аустрија ће стварати – прво католике, а потом и Хрвате. Тако и вас данас зову Хрватима, а нико вам од старих, никад, није говорио хрватски. Нико га од вас не говори ни данас. Тај хрватски се говори тамо у Загорју, тамо изнад Загреба, али се он више не користи ни у хрватској књижевности. Ти тамошњи прави Хрвати се служе српским језиком, а зову га „хрватским”. Изговарју га мало друкчије. Научени су тако од стране својих господара – оних из Беча, Ватикана и Истамбула. Све је у природи по Божијим законима. Тако и пси више не завијају као вуци – чине то друкчије. Научили су то у ропству - везани ланцима у скученом дворишту својих господара. Драги моји, не морате ми ништа говорити. Знам да ви нисте спремни за ову истину. Само ћу вам рећи и ово. Запамтили сте да вуци никад не опраштају псу за издају и, по томе, било би нормално да и православни Срби не опраштају нама за издају. Знате, у Првом свјетском рату смо помогли Аустроугаре да се што више православних Срба отпрати у прве концентрационе логоре смрти. Ти логори су подизани у: Босни и Херцеговини, Чешкој, Аустрији, Румунији... У Другом свјетском рату, знате, на заповјест из Берлина, муслимани и католици су кренули у потпуно биолошко истребљење православних Срба. И шта су учинили православни Срби нама – послије Првог и послије Другог светског рата, кад су наши господари били поражени и кад смо остали немоћни према српској војсци и српском оружју? Опростили су нам. Опростили... нису се угледали на вукове и вучији однос према вучијим отпадницима. Знајте, истина је – православни Срби (ти наши корени) су обожени. Јесу Небески Народ, јер су се одрекли и вучијег права на кажњавање издајника из својих редова„.
Слободан Јарчевић


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable