Slave i običaji

Уредник: gresnica

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Slave i običaji

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:11

СЛАВЕ И ОБИЧАЈИ

• Српска слава или крсно име
• Шта је слава?
• Како су наши преци поштовали и славили славу
• Откуда гозбе о славама
• Како треба да славимо славу
• Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена –
славе.
• Каквих има слава
• Водоосвећење
• Уочи славе
• На дан славе
• Како се прави славски колач
• Како се спрема славско жито
• Из чина малог освећења воде
• Благосиљање кољива
• Чин резања колача
• Славски Тропари (Транскрипција црквенословенског текста)
• Св. Василије Велики (1. тј. 14. јануара)
• Св. Јован Крститељ (7. тј. 20. јануара)
• Св. Сава (14. тј. 28. јануара)
• Часне вериге Апостола Петра (16. тј. 29. јануара)
• Света Три Јерарха (30. јануара тј. 12. фебруара)
• Св. Трифун (1. тј. 14. фебруара)
• Св. Симеон Богопримац (3. тј. 16. фебруара)
• Свети Мученик Харалампије (10. тј. 23. фебруара)
• Преподобни Авксентије (14. тј. 27. фебруара)
• Св. Великомученик Теодор Тирон (17. фебруара
тј. 2. марта и у суботу прве недеље Часног поста)
• Св. Четрдесет Мученика – Младенци (9. тј. 22. марта)
• Свети Алексије човек Божији (17. тј. 30. марта)
• Благовести (25. марта тј. 7. априла)
• Св. и праведни Лазар (Лазарева субота)
• Свети Георгије (23. априла тј. 6. маја)
• Свети Еванђелист Марко (25. априла тј. 8. маја)
• Свети Василије Острошки (29. априла тј. 12. маја)
• Свети Пророк Јеремија (1. тј. 14. маја)
• Пренос моштију Светог Николе (9. тј. 22. маја)
• Свети Кирило и Методије (11. тј. 24. маја)
• Свети Константин и Јелена (21. маја тј. 3. јуна)
• Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава (11. тј. 24. јуна)
• Свети Пророк Јелисеј (14. тј. 27. јуна)
• Свети Кнез Лазар (15. тј. 28. јуна)
• Рођење Светог Јована Крститеља Ивандан (24. јуна тј. 7. јула)
• Свети Апостол Петар и Павле (29. јуна тј. 12. јула)
• Свети Великомученик Прокопије (8. тј. 21. јула)
• Свети Арханђео Гаврило (13. тј. 26. јула)
• Света Великомученица Марина – Огњена Марија (17. тј. 30. јула)
• Свети Пророк Илија (20. јула тј. 2. августа)
• Света Марија Магдалина – Блага Марија (22. јула тј. 4. августа)
• Света Мученица Параскева – Трнова Петка (26. јула тј. 8.
августа)
• Свети Пантелејмон (27. јула тј. 9. августа)
• Преподобна мајка Ангелина, деспотица српска (30. јула тј. 12.
августа)
• Свети мученици Макавеји (1. тј. 14. августа)
• Пренос моштију Светог Стефана (2. тј. 15. августа)
• Преображење Господње (6. тј. 19. августа)
• Успење пресвете Богородице – Велика Госпојина (15. тј. 28.
августа)
• Свети Мученик Агатоник (22. августа тј. 4. септембра)
• Свети Мученик Адријан и Наталија (26. августа тј. 8. септембра)
• Усековање Светог Јована Претече (29. августа тј. 11. септембра)
• Свети Александар Невски (30. августа тј. 12. септембра)
• Свети Симеон Столпник (1. тј. 14. септембар)
• Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина (8. тј. 21.
септембра)
• Свети Јоаким и Ана (9. тј. 22. септембра)
• Крстовдан (14. тј. 27. септембра)
• Света Софија и њене три кћери (17. тј. 30. септембра)
• Свети Великомученик Евстатије (20. септембра тј. 3. октобра)
• Свети Јован Богослов (26. септембра тј. 9. октобра)
• Свети Киријак – Михољдан (29. септембра тј. 12. октобра)
• Покров пресвете Богородице (1. тј. 14. октобра)
• Свети Апостол Тома (6. тј. 19. октобра)
• Св. Мученици Сергије и Вакх (7. тј. 20. октобра)
• Преподобна Параскева – Петка (14. тј. 27. октобра)
• Свети Еванђелист Лука (18. тј. 31. октобра)
• Свети Апостол Јаков (23. октобра тј. 5. новембра)
• Свети Димитрије (26. октобра тј. 8. новембра)
• Свети Арсеније архиепископ српски (28. октобра тј. 10.
новембра)
• Свети Аврамије (29. октобра тј. 11. новембра)
• Свети Косма и Дамјан (1. тј. 14. новембра)
• Свети Георгије – Ђурђиц (3. тј. 16. новембра)
• Свети Арханђео Михаило (8. тј. 21. новембра)
• Свети Стефан Дечански – Св. Мрата (11. тј. 24. новембра)
• Свети Јован Милостиви (12. тј. 25. новембра)
• Свети Јован Златоусти (13. тј. 26. новембра)
• Свети Апостол Филип (14. тј. 27. новембра).
• Свети Еванђелист Матеј (16. тј. 29. новембра)
• Ваведење Пресвете Богородице (21. новембра тј. 4. децембра)
• Света Великомученица Екатерина (24. новембра тј. 7. децембра)
• Свети Климент Римски (25. новембра тј. 8. децембра)
• Свети Алимпије Столпник (26. новембра тј. 9. децембра)
• Свети Апостол Андреј (30. новембра тј. 13. децембра)
• Света Варвара (4. тј. 17. децембра)
• Свети Сава Освећени (5. тј. 18. децембра)
• Свети Никола (6. тј. 19. децембра)
• Свети Спиридон (12. тј. 25. децембра)
• Свети Игнатије Богоносац (20. децембра тј. 2. јануара)
• Свети Стефан (27. децембра тј. 9. јануара)

Дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа – идеалу светог човека, а то је: човек одрешен од земаљског царства, човек чист од неправде и сујете, човек испуњен љубављу према Богу и људима, човек неустрашив пред смрћу; једном речју: човек душеван!
Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног увек напредног и спасоносног идеала – еванђељског идеала.

Сећајте се својих учитеља
који су бам проповедали реч Божију;
гледајте на свршетак њихова живота
и угледајте се на веру Њихову.
(Посланица Јеврејима 13:7)

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:16

Српска слава или крсно име
По речима св. апостола Павла хришћанска породица је мала црква (Филим. 1:2). И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.

Крсно име – слава, диван је израз православне вере, која је тако дубоко усађена у српској народној души. Слава је и нарочито обележје српског народа , јер се прославља само међу Србима (у целини узев). Циљ ових редова је да послуже правилнијем разумевању и достојнијем прослављању крсног имена.


Шта је слава?

Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога. Просвећивани хришћанским учењем, одбацујући идолопоклоничко приношење жртава, упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој. Иако су се Богу молили свакога дана, наши преци имађаху Један дан у години, у који су захваљивали Богу за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног xришћанског светитеља, кога су нарочито поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитава.
За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они иа дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).

Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.
Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице – хришћанским светитељима – као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.

Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова , а не ради приношења жртве и гозбе.
Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.
Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.

Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: "Где је слава ту је и Србин".

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:18

Како су наши преци поштовали и славили славу

Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.

Домаћин се старао, и преко целе године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. (Слава или крсно име зове се још: свети, свето, благдан). Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: " Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу! " Или: " Помози Бог, срећна вам слава! " Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.
Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља – него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божији благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.
Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома – светитеља чију су успомену славили – наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили – помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.
У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својима млађим:
да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру,
да поштују њене светиње,
да прослављају крсно име – славу своју – јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност – име српско.
Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.
Али, има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге, или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показу је како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.
Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. – Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако ј како смо некада чинили – и како смо то примили од наших старих – ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу, а некад и без ње, но никада не заборављајући оно : најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла, па да се здрави вратимо својим домовима, у загрљај својих милих и драгих.
Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се:

"Незахвалност – то је ка' оштрица мача,
каткад сече главу и свога ковача!"

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:20

Откуда гозбе о славама

У нашем народу, који је по својој природи гостољубив, уобичајило се да се – за рођаке и пријатеље, који су долазили да својим присуством увеличају прославу крсног имена – припрема свечана трпеза. Доцније, у време вековног ропства, једини начин да се народ састане, поразговара, утеши, па чак и да донесе какве одлуке, били су ти скупови о славама, свадбама и даћама, а нарочито о црквеним славама и саборима. Јер Турци, ма колико да су били окрутни у прогону српске раје, ипак су донекле остављали народу слободу да се о својим верским празницима, на тим гозбама састаје без њиховог присуства. И на тим славским скуповима људи су крепили један другога, проналазио се начин да се избегне турској сили, народ је јачао своју веру и крепио наду у ослобођење. На таквом једном скупу у Орашцу 1804. године, донета је одлука да се подигне први устанак за ослобођење српског народа. Тако су се ове гозбе, које су имале свој нарочити значај у прошлости, одржале све до данас, и веома их је тешко нарочито у селима, изоставити.

Често се чује да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља више дана, и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, Али, не сме се заборавити да су на селу баш породичне славе, свадбе и црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити. Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење у овим приликама, као ни у свим другим. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују; саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова – њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима. У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно чува неокаљано .
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио – у срећи и у несрећи, у радости и у жалости , само треба разликовати битно од небитног – одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости – дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: " Где је Србин ту је и слава! "


Како треба да славимо славу

Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.
Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресеченим – и црвеним вином преливеним – славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот ; отклонио беду и умањио муке?

Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
" Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем – вели апостол Христов, Јаков – јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света". "Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе ) мртво, тако је вера без добрих дела мртва" – говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће – воштанице – осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија.
Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.


Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:22

Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена – славе.

Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење : свештеник освећује воду – свети водицу; а на дан славе у цркви, или у дому, благосиља кољиво (жито) и славски колач , који унакрст пресече и вином прелије.

Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин .
У богослужењима Православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славског обреда.
Славски колач представља жртву – али такву жртву благодарности Богу, што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас постигла због наших грехова.
Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог колача вином (које символички представља крв) – значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.

Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву – најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, сакупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне неукаљане душе.
Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њом се још изражава и то: да су свечар и чланови његове породице синови Светлости , која просвећује свакога човека (Јн 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе.

Славска свећа је, дакле, символ жеље и тежње свечара:
- да упознају Светлост живота – Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
- да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима; и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу
- и да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свеће!
Славско жито – кољиво. (Од интереса је поменути како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат – отпадник – који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар (361-363 г.) одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, – знајући да хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело, покропе крвљу жртава које се приносе идолима како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон – преко патријарха цариградског Евдоксија – јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво – пшеницу с медом – и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Велике поста јели су само кољиво. У спомен тога Православна црква је увела кување кољива, и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена – славе).
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели, и на оне који су за веру дали своје животе.

Славски обреди и обичаји врше се за живе – за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрлих предака и сродника, и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља, – њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали.
Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници!
Зато се славско кољиво спрема за све славске дане па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!

Шећер који се у кољиву меша са куваном пшеницом, означава блажен живот – живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.
Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.
Тамјан одн. кађење тамјаном, означава нашу молитву, која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади (упоредити Псалам 141:2).

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:24

Каквих има слава

Породична слава је, видели смо, прослава успомене на оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси од оца на сина и готово се никада не мења . Чак ако једна породица изумре, они хришћани који наследе њихову имовину у већини случајева сматрају за своју дужност да поред своје славе приме и њихову. Тако се поступа и приликом усиновљења, кад посинак прихвата славу свога поочима и помајке. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа. Како слава прелази с оца на сина, и даље на цело потомство, то се сматрају као рођаци сви они који славе истога светитеља.

Црквене славе су прослављање светитеља коме је храм посвећен, и његова се успомена слави као што се слави и у породицама.
Сеоске или градске славе су прослављање успомене оног светитеља, кога су за свога заштитника изабрали поједина села и градови, или коме су се у невољи заветовали житељи тога места, па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље, (као што су нпр. болести, непријатељске најезде, поробљавање, пожар, помор људи и стоке, велике поплаве, као и друге временске непогоде). Тог дана иде се – кроз поља у селу или главним улицама – са литијом, и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места, житеља у њему, и свих људи.

Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ св. Сава. Св. Сава се прославља у српским школама као школска слава од 1827. године.
И поједина српска друштва и установе могу имати своју славу – свога светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се заштиту стављају.

И не само друштва и установе. Познато је, да је у доба Немањића, св. апостол првомученик Стефан био заштитник Српске државе. (На српским новцима из тога времена био је приказан Св. Стефан како владару пружа крст или заставу; и сви српски владари, почев од Стефана Немањића, носе и име Стефан уз своје народно име – Стефан Урош, Стефан Милутин, Стефан Душан).

Водоосвећење
На неколико дана пре славе треба свечар да се јави своме свештенику, у чијој парохији станује, да слави и да га позове да у његовом дому освети славску водицу.

За освећење водице треба да спреми: свећу, чинију или дубоки тањир са водом, киту босиљка, мало тамјана, жеравицу и кадионицу, а на једној чистој хартији треба да испише имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви за њихово здравље поменуо. – Ништа друго не треба да буде на столу за водоосвећење осим, можда још какве иконице и цвећа. Овај сто треба наместити пред славском иконом или у њеној близини, али увек тако да свештеник за време молитве и водоосвећења буде окренут према икони.
(Освећење водице требало би, ако је могућно, да се обавља у оној соби у којој се налази икона светитеља. Ако се освећење воде не врши у одаји где је икона, треба замолити свештеника да освећеном водом покропи и ту одају, као и све остале у кући).
Мора се пазити да сто за водоосвећење, или сечење славског колача, не буде намештен пред било каквом или чак неприличном сликом за свете радње и побожна осећања.
Треба пазити и где ће се икона поставити. Славска икона треба да је на најлепшем месту у соби. – Правило је да икона буде на источној страни. – (Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку – извору светлости. То има своје символичко значење јер исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Светом писму често назива исток (Лука 1:78), Светлост (Јован 8:12), Сунце правде (Малахија 4:2).
Па ипак, ако у соби на источној страни није за икону погодно место, онда треба изабрати најлепше место без обзира на коју је страну света окренуто.

-Пред Иконом треба да гори кандило (и то не само за славу већ и недељом и о сваком другом празнику).
Такође, треба водити рачуна да жеравица буде спремна за оно време кад је свештеник заказао да ће доћи. Ако се деси да нема ватре у приправности, треба припремити неколико комадића луча, па у крајњој потреби може и на њему тамјан да сагори и кућа да се окади,
За кађење треба спремити -још и кадионицу. (У случају да се не може набавити мала ручна кадионица, жеравица се може спремити у малој земљаној посуди која се стави на тањирић и тако предаје свештенику. Треба знати и ово: кад свештеник кади дом, или га кропи освећеном водом, иди испред њега и отварај врата оних просторија које желиш да ти свештених окади или покропи. Која врата буду затворена, то ће за свештеника бити знак да у ту одају не треба да улази).
У списак имена треба унети имена свих укућана , за које се жели да их свештеник у молитви помене. Та имена треба да су читко и лепо исписана.

Разуме се само по себи да свештеника треба дочекати у чистом и уређеном стану, а и сами укућани треба да су чисти и уредни. Ако случајно, из било којих разлога, није могуће уредити цео стан, нека је у реду бар она соба где ће се вршти обред. Али, како се богослужење у дому обавља свега два до три пута у току године, то неће бити тешко домаћима да се потруде, поране и све спреме још и пре заказаног времена.

Када свештеник дође, сви чланови породице који се тада у дому налазе, па и млађи тј. они који у кући помажу, треба да присуствују водоосвећењу и да заједно са свештеником упуте молитве Богу за опште и своје добро и срећу.

У песмама и молитвама које свештеник при освећењу воде пева и чита, призива се Пресвета Богородица да буде заступница људи пред Богом и да избави све људе од пропасти, да их очисти од грехова, пошто је Она спасење свих хришћана.
У Еванђељу које се чита при освећењу воде, говори се како су исцељивани болесници, који су се купали у бањи код Јерусалима, пошто је Анђео Господњи осветио воду у њој.
Свештеник затим упућује Господу молбе: за мир одозго и спасење душа наших; за мир целога света; за благостање и сједињење светих Божијих цркава; за поглаваре Цркве, свештенство и све људе; за народ; за дом у коме се вода освећује и све оне који у њему живе (помињући при том њихова имена), као и за све оне који живе у томе месту у вери Христовој; за добро и мирно време и за изобиље плодова земаљских; за оне који плове, путују, који болују, пате, за заробљене и њихово спасење. – Затим се свештеник моли да нас Бог избави од сваке жалости, гњева, опасности и нужде, и помињући Пресвету Богородицу, упућује молбу:

Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, Твојом благодаћу.
Потом кроз молитву призива силу Св. Духа да освети воду, па да она буде на исцељење душе и тела свих оних који је буду пили, као и да отклони све што би наносило штете дому том.
Моли се још за све оне којима је потребна помоћ Божија, да окусивши и будући покропљени освећеном водом постану синови Божији и наследници царства небеског; помињући и све светитеље наше и светитеља који се слави, моли их да они буду заступници наши пред Богом, тумачи наших молитава.

Пошто је крстом осветио воду, свештеник њиме благосиља људе и дом, а сви присутни приступају и – побожно се прекрстивши – целивају крст, а свештеник свакога покропи (попрска) освећеном водицом.
Кроз водоосвећење у нашем дому, силом Духа Светог бивамо освећени и ми и наш дом. Зато, знајући то, не треба да занемарујемо ово освећење воде пред славу, како би се за њу достојно духовно припремили. (Видети Чин водоосвећења, на стр. 37).

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:29

[color=blue]
Уочи славе
Уочи славе нека домаћица са освећеном водицом замеси славски колач и скува пшеницу за кољиво;
домаћин нека набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин.
Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих, умеси славски колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и светитељу што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе – нека он буде молитва Господу за благослов. Али, ако славски колач спрема неко ван куће, онда, када се кући донесе, треба га покропити освећеном водицом.
Треба послове око спремања за славу тако распоредити да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично понети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен светитеља).
- У цркви нека свечари запале свећу за здравље своје и своје породице и нека упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи за заступништво свога светитеља.
- Нека се сете и својих драгих покојника, па нека прислуже свећу и за покој њихових душа.
Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се – по свршетку посла – окупе пред иконом свога светитеља, прислуже му кандило, и помоле се Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он, или ко млађи, нека очита молитву Господњу Оче наш... и Богородице Дјево... Ако знају нека отпевају Тропар светитељу и очитају молитву њему посвећену. Нека њихове молитве буду искрене и из чистог срца, јер ће само тада бити услишене.


На дан славе

Нека се домаћин у чисто обуче, запали кандило пред иконом светитеља, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Јутрење или Свету литургију.

1. Ако се сечење славског колача обавља у цркви, а не у дому, треба се претходно, који дан раније, распитати у цркви у које ће се време обављати сечење славских колача (обично је то раније изјутра). На дан славе у одређено време домаћин ће у цркву однети славски колач и кољиво увијене у чисту белу мараму, затим мало црвеног вина у бочици и мању свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред обавља. Ако је могућно, домаћин треба да колач однесе у цркву, а ако он не може онда нека то учини неко од чланова његове породице а не неко други! Са собом понети и хартију на којој су пописана имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви поменуо.
Родитељи који носе колач у цркву, треба да поведу собом у цркву и одраслу децу да и она учествују у овом молитвеном чину и да се у њихове младе душе што дубље урежу успомене на ове лепе дане и лепе наше обичаје.
Обично када се заврши јутрење свештеник ће окадити славско кољиво, колач и вино, отпеваће се Тропар светитељу, па ће онда, очитати молитву над кољивом и благословити га. (Видети: Благосиљање кољива, на стр. 46).
У тој молитви свештеник се моли да Господ Бог благослови све дарове, који су у част светитеља спремљени; да их умножи како у дому који слави тог дана, тако и у целом свету; да очисти од греха и освети све оне који су то спремали; као и оне који ће од тога окусити; да онима који су то кољиво спремали и поднели га на освећење и благослов – а у част и за успомену на свога светитеља кога славе – испуни све молбе и све жеље, које се односе на њихов бољи живот на земљи и на небу.
Затим свештеник благосиља вино и славски колач, молећи Бога да прими принешену жртву у спомен светитеља који се слави.
Онда узима колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином унакрст, а затим га са свечаром окреће певајући ове три песме
I
У првој песми говори се о мученицима и светитељу кога славимо, који су молитвеници наши пред Богом и учитељи вере и моралне чистоте:

"Свјати мученици, иже добрје страдалчествовавше и
вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим".
II
У другој песми прославља се Христос, који је похвала апостолима и радост мученицима:

"Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников
радованије, ихже проповјед Тројица јединосушчнаја".
III
У трећој песми се исказује јављање Сина Божијег у људском телу – рођењем.

"Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди сина
Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже
величајушче Дјеву ублажајем".
Затим преломе колач напола и, држећи сваки своју половину, састављају га. Љубећи колач свештеник говори:
"Христос посредје нас" ("Христос међу нама"),
а свечар такође љуби славски колач и одговара:
"И јест и будет". ("И јесте и биће").
Ово чине трипут. Потом свечар прима колач од свештеника, узима кољиво и носи га својој кући, где га ставља на сто или пред икону.
Запали тада код куће славску свећу, окади је, а затим и икону и све домаће, а онда се сви заједно помоле Господу и своме светитељу, као што су и уочи славе радили. (Видети стр. 22-23).
После молитве, чланови породице честитају славу домаћину и једни другима, и љубе се.

2. Ако се колач сече у дому, домаћин са још којим чланом породице, пошто се врати из цркве са Јутрења или Свете литургије, очекује долазак свештеника, који ће, ако је позван да дође у дом, у заказано време доћи да пресече славски колач.
Сто са славском свећом треба наместити пред иконом како је већ речено; на столу мало напред стоји славска свећа , са леве стране постави се славски колач , с десне жито (кољиво), у средини чаша или боље бокалић с црвеним вином , уз колач нож, тамјан , и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице да би их свештеник у молитви поменуо. Жеравица такође треба да буде припремљена да се стави у кадионицу. Кандило пред иконом упаљено је још изјутра.
Када свештеник дође у дом свога парохијана, улазећи поздравља га еванђелским речима: "Мир дому овом и онима који живе у њему!" На овај поздрав домаћин одговара: "Амин. Боже дај!"
Пошто се домаћи сви искупе и домаћин запали славску свећу, свештенику се одмах даје жеравица у кадионицу , он ставља тамјан и прво кади дом. Смисао кађења лепо изражава стих црквене песме: " Нек се узнесе молитва моја као кадило пред Тобом, Господе! " (Псалам 141:2).
Затим свештеник чита молитву за освећење жита (кољива), славског колача и вина.
Потом пред иконом подиже славски колач, као нашу жртву у славу Божију и част светитеља кога славимо;
Затим пресече колач и унакрст га прелије вином; окреће са домаћином славски колач певајући ове три песме:
I "Свјати мученици..."
II "Слава тебје, Христе Боже..."
III "Исаије ликуј..."
Цео црквени обред је много свечанији и души ближи кад цела породица заједно са свештеником пева ове песме, зато их треба научити (њихов цео црквенословенски текст дат је напред, на стр. 24. а српски на стр. 48.).
Кад се све три песме отпевају, свештеник ломи колач са домаћином, или оним који га замењује, а затим сви чланови породице прилазе и целивају колач . При том нам се свештеник обраћа речима:
"Христос посредје нас" , што значи: "Христос међу нама!"
а ми одговарамо:
"И јест и будет!" , што значи: "И јесте и биће!"
Треба укућане поучити да тако одговарају свештенику. После тога свештеник говори молитву у којој помиње имена свију укућана која су исписана на посебној хартији што се налази спремна на столу.
На крају обреда сви присутни приступају да целивају крст , као и приликом водоосвећења. Затим настаје честитање. (Види: Чин резања колача , на стр. 47).
Све што је за богослужење потребно нека буде спремно пре него што почне свети обред , а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено. Јер, свештеник не долази као какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света – он долази ради молитве, ради духовних потреба породице . Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашају као у храму Господњем и да с пажњом прате обред и учествују у њему, молећи се и крстећи при помену имена Божијег. Ми се том приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих, а у молитви за освећење жита још и за покој душа умрлих предака, па зато – и ради свога добра и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима – треба и овом приликом да се молимо Богу побожно, искрено и од свег срца.
Срби се свуда поносе својом славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и у туђини. Ова наша домаћа богослужења и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална осећања. Деца се радују домаћим свечаностима, а дужност је нас родитеља да деци чинимо што више радости, како би се и нас и свога детињства сећали са што више љубави и са што више лепих успомена.
Није потребно наглашавати да све треба да буде чисто и у највећем реду : и дом и домаћи. Одело на домаћину и његовој породици не мора бити ни ново, ни украшено, само мора бити чисто.
Али пре свега, то нарочито напомињемо, нека им буде срце чисто, нека им је чиста и мирна савест, нека тога дана помогну своје сиромашне ближње па ма и најмањим поклонима или прилогом: било у храни, у новцу, у одећи или обући. Ако им је могућно нека ту помоћ однесу њихова деца, да би се још од малена научила својој хришћанској дужности . Радост оних које ће помоћи увећаће њихову радост, па ће и своју славу веселије, радосније и задовољније провести; захвалност помогнутих наћи ће одзива и код Свемогућега Бога, који ће благословити дом свечара, и многоструко им надокнадити све оно што су за добро ближњих учинили, а у славу Божију и за спомен свога светитеља.
Само такво прослављање крсног имена биће угодно и Богу и светитељу, па тако, браћо и сестре, и прослављајмо!
Ако о слави можете, и Бог вам је дао за то могућности, спремите ако хоћете и ручак и погостите своје рођаке, пријатеље, другове и суседе. Но тај ручак и гозба нека буду у складу са прославом тога дана, а не да се изроде у ругло које не служи никоме на част а обесвећује и саму славу и прља наше име!.
За време ручка, ако се овај спрема и за госте, обично наздрављају једни другима, иако ово није свуда уобичајено. Али тамо где је то обичај треба домаћин да пази на умереност, имајући увек на уму да ово није обична гозба већ – српска слава – дан када се слави успомена на светитеља. Већ сам народ је овде поставио границу рекавши:
"Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје!"
Знајте: Слава се не састоји у јелу и пићу, него у добром хришћанском животу, у мисли на Бога, у сећању и угледању на живот светитеља и вршењу добрих дела па у том погледу и чинимо све што можемо!
Зато, ако немате могућности да о слави спремате гозбе и ручкове, немојте се ради тога задуживати, или за љубав похвале гостију лишити се многих својих потреба, – већ прославите славу, прославите успомену на свога светитеља, само вршењем верског обреда, који и јесте истинско прослављање славе – молитвом и чистим срцем:
... Силно је укорењено свечарство у светосавском народу. Ниједан народ не слави толико светитеље Божије колико српски народ. А дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа – идеалу светог човека, а то је:
човек одрешен од земаљског царства,
човек чист од неправде и сујете,
човек испуњен љубављу према Богу и људима,
човек неустрашив пред смрћу;
једном речју: човек душеван!
Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног увек напредног и спасоносног идеала, еванђелског идеала, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан, морати д

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:36

да прихвати и усвоји ако жели своје спасење.


Како се прави славски колач


Слика

Мешење славског колача у кући је леп породични чин и врло лепа успомена за децу која ће, гледајући своју мајку како га меси, то пренети доцније и у своју кућу. Младе девојке треба да и у овом послу одмењују своју мајку, како би још зарана стекле искуство у томе.
Колач се обично меси дан пре славе . Пошто се домаћица окупа и обуче у чисто, прекрстиће се и у себи очитати Оче наш, па ће тек онда почети са мешењем.

У лонац од 1 литра издробити 20 до 30 грама квасца, налити га с пола шоље млаког млека и прстима размазати квасац тако да нема грудвица. Затим додати мало соли, једну кашику шећера и мало брашна колико да се добије ретко тесто. Суд ставити близу штедњака и оставити док квасац не ускисне и напуни лончић.
За то време просејати 1 до 1 1/2 килограма брашна, ставити га у суд за мешење (по могућности овај суд употребљавати само за мешење славског колача) и код штедњака добро загрејати. Кад је квасац ускисао почети мешење. У брашну направити удубљење у средини, додати квасац, 4 жуманцета, 2 до 3 кашике шећера, мало стругане коре од лимуна и неколико капи освећене водице (коју је свештеник за славу осветио) па све то замесити доливајући мало млека, тако да се добије тесто средње тврдоће. Приликом мешења додавати мало-помало растопљеног масла, а такође с времена на време треба замакати дланове у растопљено масло и тако масним рукама месити (употребити око 100 гр. масла).
Тесто треба месити све док се не одваја од прстију и док се на њему не појаве клобуци, пликови. Када је тесто довољно израђено извадити га из суда, дно суда посути брашном и онда вратити тесто у суд, прекрстити га, покрити с неколико чистих салвета и оставити на топлом месту да ускисне.
Када је тесто достигло два пута своју величину, пажљиво га изручити на даску посути брашном, лако га рукама израдити у облику округлог хлеба и ставити у округао калуп, који је претходно добро подмазан маслом и посут брашном. Приликом овог премесивања тесто се не сме много притискивати, нити месити јер у том случају неће нарасти колач. Калуп са колачем опет прекрити салветама и оставити на топлом месту да поново ускисне. Када је колач довољно нарастао, помазати га размућеним јајетом и украшавати украсима од истог теста.
Прво се преко целог колача ставља крст (од два ваљчаста комада теста стављена унакрст).
Затим се колач уоквири плетеницом , преко које се прави венчић. Венчић се обично прави тако што се комад теста изваља а затим исецка на мање ваљчасте комадиће. Сваки такав комадић се по дужини двапут засече (тако да добије три крака). Ови комадићи се слажу преко плетенице и то тако да сваки следећи мало преклопи претходни; тако редом док се не уоквири цео колач и на тај начин добије венац око крста. И венчић и крст се још засецкају маказама да колач још китњастије изгледа.
Сада се на средиште крста ставља поскурица – као хлепчић кружног облика. Она се такође ставља и преко венчића, а на завршецима сваког од четири крака крста (укупно пет поскурица).
Даље се колач украшава осталим украсима од посног теста које се замеси од брашна и мало воде. Ове украсе не треба помазивати јајетом већ их оставити беле. Ти украси представљају желе домаћице

– оно што жели да има у своме дому: птице (голубови) представљају здравље и весеље. Грозд означава жељу да род добро роди; цвеће (ружице) значи лепоту, чистоту и мио мирис душе и да деца одрастају лепа и чиста као ружице; (затим се као жеља да у кући буде свега прави буренце, па чашица , затим књига итд.). Ови украси стављају се у поља између кракова крста, и довољно је, да би колач био леп, да се у сваком од четири поља налази по један украс.
Но најважнији украс славског колача је знак четвртастог облика коме је крст у средини а међу крацима крста натпис ИС ХС НИ КА – овај натпис на грчком значи: Исус Христос побеђује . За утискивање овога знака постоји нарочити дрвени печат (који свака домаћица треба да има). Посно тесто се растањи и у њега се утисне овај печат, који се претходно замочи у брашно. Тај знак се ножем исече по ивици од осталог комада теста и ставља се на сваку поскурицу.
Изглед самог колача и начин прављења украса зависи од умешности домаћице, али ваља знати да колач никада не треба да буде пренатрпан украсима.
Украшен колач прекрстити и ставити у загрејану пећницу и пећи на умереној ватри. Првих десет минута не отварати пећницу, а после с времена на време окретати колач како би са свих страна подједнако растао. Водити рачуна да колач не преплане. Чим се површина колача зарумени прекрити га листом чисте беле хартије и наставити печење. Када се колач одваја од калупа значи да је печен, али га ипак оставити још десетак минута да се на тихој ватри "истишти". Добро нарастао и испечен колач не сме да буде тежак. Чим се колач извади из пећнице пажљиво га одозго премазати млаком водом у којој је претходно растворено мало шећера (споља површина колача ће онда бити сјајна) и затим изручити на чист тањир.
Колач се може правити и постан када крсно име пада у посне дане. Меси се на исти начин као и мрсан само без млека, јаја и масла.

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:41

Како се спрема славско жито

Слика

Мада изгледа једноставно спремати жито, то ипак није тако лака ствар. Кувати га на овај начин: набавити пшеницу "белију" која је бела и крупна, отребити је, па је два дана пред славу, увече, потопити у лонац са чистом водом и оставити је да у тој води преноћи до сутрадан. Има домаћица које спремају жито на тај начин што га скуваног самељу, а има их које га пре кувања "отуцају". Када домаћица не жели да меље пшеницу, већ да је меси, онда сутрадан, пошто је пшеница преноћила потопљена, оцедити је од воде и мало-помало је туцати у авану од месинга. Када се тврда љуска скинула са зрневља, опрати пшеницу у неколико хладних вода, спустити је у лонац, налити хладном водом да огрезне и на тихој ватри кувати око 2 часа, то јест док вода не постане бела и зрно потпуно мекано.
У случају да домаћица жели пшеницу да меље, није потребно да је отуцава, већ изјутра пошто је пшеница преноћила потопљена, ставити је да се у истом лонцу и води кува. На овај начин спремана, пшеница ће се дуже кувати. За време кувања избегавати доливање, а нарочито мешање. Пшеница лако загорева, зато је непрестано кувати на слабој ватри. Кувану пшеницу ставити на ђевђир и под чесмом испирати све док са ње не нестане бела скрама, а зрневље не буде потпуно чисто и бело. Пустити пшеницу да добро откапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему пшеницу распоредити, али тако да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други чисти столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутрадан рано изјутра ставити је у дубљи суд и ако је отуцана месити, а ако није самлети је (понекад и двапут) на добро опраној машини за млевење меса. Обавезно је да се домаћица пре него што отпочне мешење жита прекрсти.
На килограм пшенице одмерити килограм-шећера у праху замирисаног ванилом, и килограм самлевених ораха, или обарених, ољуштених и самлевених бадема. Шећер и орахе равномерно додавати у жито и при том га добро месити рукама. Узети стаклени тањир, који се нарочито за ову сврху употребљава, па у облику округлог хлеба ставити на њега измешено жито. Жито одозго посуту самлевеним орасима или обареним, ољуштеним и самлевеним бадемима, затим ставити слој шећера у праху и пазити да самлевени ораси и шећер свуда равномерно покрију жито. Најзад узети чист салвет, ставити га преко шећера, па длановима преко салвета добро утапкати шећер да не би спао са жита. Неке домаћице још украшавају жито разним украсима (што није много ни лепо ни укусно). Ако се баш жели, жито се може украсити обареним и ољуштеним бадемом. Ивице тањира обрисати прво влажним салветом, а затим сувим. Ово брисање препоручује се чешће после послуживања.
За патарице, (други дан Славе) одвојити уочи славе кувано жито, па га на дан патарица припремати.
Жито начине свештеник или домаћин.
Домаћица је дужна да изјутра на дан славе спреми све што је за свештеника потребно, а то је: славски колач, жито, свећу, нож, чашу са вином, кадионицу са измирном и листу са именима оних који славу славе. Свећу пали домаћин или син . Обичај је да онај који је упали треба да је увече и угаси остатком вина које је у чаши од преливања остало. У случају да у кући нема мушке главе, свећу ће упалити свештеник. Славу примају синови. Док је отац жив, ма синови били и ожењени, друга се свећа неће палити. Ако отац за живота преда сину славу, онда ће и син моћи да запали свећу у своме дому.

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:45

Благосиљање кољива
Приликом благосиљања кољива, свештеник говори ову молитву:
Господу се помолимо. Појци: Господе помилуј ( тј. Господе, смилуј се.)
Господе, Ти си све речју својом извршио, и наредио земљи да производи разноврсне плодове за уживање и храну нашу; Ти си учинио те су Три Младића и Данило, храњени семењем у Вавилону, били светлија лица од оних однегованих у раскоши; Ти сам, сведобри Царе, благослови и семење ово са разним плодовима, и освети верне који буду јели од њега, јер слуге твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и част светога (име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери. Испуни, благи Господе, све спасоносне молбе онима који спремише ово и врше спомен, и дај им да се наслађују вечних добара твојих, молитвама пречисте Владатељке наше Богородице и увек дјеве Марије и светога ( име) , чији и спомен вршимо, и свих светих Твојих.
Јер си Ти Онај који благосиља и освећује све и сва, Боже наш, и Теби славу узносимо – беспочетном Оцу, са јединородним Твојим Сином и пресветим благим и животворним Твојим Духом – сада и увек и кроза све векове.
Појци: Амин.

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 14:46

Чин резања колача
Свештеник стави на себе епитрахиљ и почиње као обично:
Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и кроза све векове Амин.
Свети Боже, свети Крепки свети Бесмртни, смилуј се на нас (трипут).
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и свагда и кроза све векове. Амин.
Пресвета Тројице, смилуј се на нас; Господе, очисти грехе наше; Владатељу, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, имена Твога ради.
Господе, помилуј (трипут).
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и свагда и кроза све векове. Амин.

Оче наш, који си на небесима,
нека је свето име Твоје,
нека дође царство Твоје,
нека буде воља Твоја и на земљи као на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење,
но избави нас од зла.
Јер је Твоје царство и сила и слава – Оца и Сина и Светога Духа – сада и увек и кроза све векове. Амин.
Тропар светоме, Слава и сада: кондак.
Окадивши постављени хлеб и присутне, свештеник узима колач, и благосиља га трипут у виду крста, говорећи:
Господе Исусе Христе, Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим, свагда, сада и увек, и кроза све векове, амин.
Затим говори: У славу Твоју, Господе Боже наш, приносимо Ти ово и у част светог (име) , чијим молитвама прими, Свемилосрдни, жртву ову у наднебески свој жртвеник.
После тога реже колач, и полива га мало вином, појући:
I Свети Мученици, који сте храбро страдали и овенчали се, молите се Господу да се смилује на душе наше.
II Слава Теби, Христе Боже, похвало Апостола, радовање Мученика, чија је проповед Тројица јединосуштна. (тј. Тројица истоветнога бића) .
III Исаије ликуј, Дјева заче, и роди Сина Емануила Богочовека, Исток Му је име; величајући њега, ми Дјеву прослављамо.
Када ово отпева, свештеник са домаћином преломи колач надвоје, онда саставља обе половине тако, да лице колача буде споља, и целивају га трипут, при чему свештеник говори:
Христос међу нама! а домаћин одговара: И јесте, и биће. Тако трипут.
Затим: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Молитвама светога (име), Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших.
И сада и увек и кроза све векове, амин. Молитвама Богородице, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших.
Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, и по обиљу доброте своје очисти безакоња наша. (Псалам 51:1)
И јутрењска стихира празнованог светитеља, или пак ово, глас 6:
Благодат Светога Духа данас нас сабра, и сви узевши крст Твој говоримо: благословен који иде у име Господње, осана на висини.
Затим јектенија: Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.
Још се молимо за светог патријарха ( или: за преосвећеног архијереја нашег (име ).
Још се молимо за сву браћу и за све православне хришћане.
Још се молимо за овај дом и за његове житеље (имена) , за милост, живот, мир, здравље и спасење њихово.
Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо – Оцу и Сину и Светоме Духу – сада и увек и кроза све векове, Амин.
И затим говори отпуст.
Када се пак благосиљање кољива врши у дому, онда свештеник говори најпре молитву над кољивом, па затим реже колач, по изложеном овом правилу.

Корисников грб
anastasijab
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 89
Придружен: 13 Јан 2007, 20:52
Место: Tamo daleko

Порукаод anastasijab » 17 Дец 2007, 15:25

СРЕЋНА СЛАВА ДОМАЋИНЕ

Слика


слушкиња Божија Анастасија

Корисников грб
tara
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 14
Придружен: 17 Дец 2007, 14:54
Место: Pariz

sta znaci

Порукаод tara » 17 Дец 2007, 17:18

Sta znaci krsna slava :?:
Слика

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3830
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 17 Дец 2007, 20:15

КРСНА СЛАВА - КРСНО ИМЕ

Српска Слава

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божје Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове ни пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.

Српска Слава, као домаће празновање Светитеља - заштитиника породице, несумњиво је настала заслугом Светог Саве Српског и Његових директних наследника, када су потиснути остаци паганства у народу, и Славе доведене у сагласност са хришћанским начином слављењем Бога. Њеном утврђивању и развијању у снажан црквено - народни обред могао је допринети вишевековни тешки период турске владавине. За своје заступнике и молитвенике пред Господом, Срби су најчешће узимали Мајку Божју или неког другог Светитеља на чији су дан крштени (примили хришћанство). Од дана прихватања Славе, Срби су се свим силама залагали да тај дан што свечаније прославе. Слава се преносила с колена на колено, са оца на сина и није се гасила ни у најтежим тренуцима наше историје. Србин је славио Славу у рову, у логору и ма где био и под било каквим околностима се нашао.

Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши преци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовали и охристовили, када смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин.

Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу, заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка света Преслава. А кад славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутни и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божја и брат Христов и наш.

Многи наши људи се хвале данас како и даље славе Славу, али на жалост, те "Славе" се претварају у најобичније гозбе уз обиље хране. У многим српским кућама нема славске иконе, нема кандила, не меси се колач, не прави се славско жито, не пали се славска свећа, не врши се обред њиховог освећења. Из тог разлога је овај мали приручник који описује све потребне радње да би Слава била достојно прослављена у складу са нашим старим обичајима.

Када треба једна породица да отпочне да слави

Одговор је једноставан и логичан: онда када се осамостали. Када се ожењени син одвоји од родитеља и по грађанским мерилима оснује посебно домаћинство, нема разлога да се и у црквеном смислу не сматра посебном ћелијом великог организма Цркве. Зашто да лишава себе и своју породицу благодатних дарова које доноси Слава? Отуд је погрешно уверење, које постоји у неким нашим крајевима, да син ако је и одвојен од родитеља не треба да слави, јер има жива оца или старијег брата! Још се понегде догађа да породица не слави ако је те године у жалости, што је такође погрешно, а указује на несхватање суштине празновања Славе!

Припреме уочи Славе

Неколико дана пре Славе, домаћин треба да позове свештеника да му у дому освети Славску Водицу, уколико се свештеник сам не најави свој долазак.

За Освећење Водице треба припремити:

чинију са чистом водом
босиљак
тамјан
кадионицу
свећу
списак живих чланова породице
списак умрлих чланова породице
Освећење водице се обавља на источном зиду собе пред славским иконама, а испред иконе је упаљено кандило. Чину освећења водице треба да присуствују сви чланови породице који су се тог тренутка затекли у кући.

Освећење водице је врло важан чин, јер се кроз водо-освећење силаском Духа Светог, освећује породични дом као и сви његови чланови. Освећена водица се чува како би с њом домаћица замесила Славски Колач.

Славски Колач се меси уочи Славе и представља нашу жртву Богу што смо се кроз страдање и васкрсење Господа Нашег Исуса Христа спасли од смрти.

Славски колач се припрема на следећи начин:

Рано ујутру се издроби око 30 грама пивског квасца у један мањи суд, и дода соли и брашна те се направи ретко тесто. Суд са квасцем се стави на не сувише топло место. Док квасац кисне, просеје се 1.5 килограма брашна, стави се у суд за мешење и добро загреје поред шпорета. У други суд се ставе четири кашике шећера, парче посног маргарина, ускисли квасац, па се све то заједно добро измеша и наструже се кора од лимуна. Затим се додаје по мало загрејано брашно и тесто се меси уз доливање Освећене Водице, док се не замеси као за сваку питу од таквог теста. Кад тесто почне да се одваја од суда и по њему почну да искачу клобуци, значи да је довољно рађено. Да би тесто било још боље, на шпорету се растопи 100 грама посног маргарина и за време мешења додаје у тесто, при чему се квасе и руке и наставља мешење. Ако се тесто овако меси, колач ће бити много влажнији и укуснији. Затим се тесто прекрије чистим столњаком и остави на топло место да укисне.Тесто је готово кад напуни суд. Онда се изручи у суд за печење и пусти да укисне.

Изглед самог колача зависи од умешности домаћице. Колач се прави у облику округлог хлеба. Важно је да колач има печат-просфорник (као на слици - Исус Христос победитељ), а може да има и украсе. Украси од теста који се праве тако да одражавају све оно што се жели у кући: птице, које представљају здравље и весеље; грозд, да би виноград добро родио; буренце, да би у кући било свега у изобиљу, као и да буде опточен венцем од уплетених плетеница које се нарежу малим ножем.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3830
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 17 Дец 2007, 20:18

У средини колача се забоде парче освећеног босиљка. Сваки украс на колачу има своје место и значење. Цео колач се премаже водом и уљем, а украси се остављају белим. Колач се ставља у рерну и пажљиво пече. Добро испечен колач се извади из рерне и суда за печење и постави на тањир у коме ће бити извршено благосиљање славског колача. Колач се меси постан.

Славско жито је такође важно обележје Славе. Спрема се из захвалности Богу за све земаљске плодове које нам Господ даје, у спомен Светитеља кога славимо, као и за покој душе наших умрлих сродника.

Жито, као симбол Васкрса, (сеје се, иструли, али ниче нови клас - "кад зрно пшенице умревши многи род доноси" Јов. 12:24), се спрема за сваку Славу, јер се оно не припрема за покој душе Светитеља кога славимо (сви Светитељи су живи), већ за покој душе наших умрлих сродника (у знак молитвеног сећања на њих).

Славско жито се припрема на следећи начин:

Жито доброг квалитета се пажљиво отреби, па се на два дана пред Славу увече потопи у хладну воду и остави да преноћи. Изјутра, потопљену пшеницу, у истој води, ставити на шпорет и кувати. За време кувања избегавати доливање воде, сем када је то неопходно. Такође треба избегавати мешање жита. Пшеница лако загори па је стога треба кувати на тихој ватри. Кувану пшеницу скинути са шпорета, ставити на цедиљку (ђевђир) и испирати све док не нестане бела скрама са ње, а зрневље не постане чисто и бело. Пшеницу треба пустити да добро окапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему распоредити пшеницу да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други сув столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутра дан рано изјутра је самлети на добро опраној машини за месо.

На килограм пшенице одмерити килограм шећера и килограм самлевених ораха. Спремити такође и ванилин шећер којим ће се жито засути одозго. Кристални шећер и орах равномерно додавати у жито и добро месити рукама. Треба узети стаклени тањир, који се нарочито за ову прилику користи, па на њему поставити жито у облику великог хлеба. Одозго посути равномерно слој самлевених бадема или ораха, па преко тога посути ванилин шећер. Најзад, узме се чист салвет, стави се преко шећера, па се дланом добро утапка како не би спао. Уколико се жито украшава, најбоље је употребити обарен и ољуштен бадем којим се направи венац око жита и разни други украси.

Славска свећа треба да је од чистог воска, чиме представља нашу најчистију и наискренију жртву Богу. Славска свећа је симбол жеље и тежње свечара:

Да упозна светлост живота Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа.
Да Светлост Божја просветли разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу.
Да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове Славске свеће.
Црно вино је такође један важан чинилац. Преливањем вином пресеченог колача значи да смо Христовом крвљу очишћени од грехова својих.

Тамјан се користи за кађење и означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца како би Господу била пријатна и драга, као што је нама пријатан и драг мирис тамјана, којим се кади.

Зејтин нам је потребан за прислуживање кандила и представља такође нашу жртву Богу.

Важно је нагласити да све ово треба набавити и припремити уочи Славе. Домаћица треба сама да умеси Славски колач и припреми Славско жито, јер то треба да буде њена жртва и благодарност Богу за сва доброчинства која им даде.

Увече, уочи Славе, треба сви чланови породице на челу са домаћином, да се заједно помоле Богу, (Оче наш, Богородице Дјево,Симбол вере) и отпевају тропар Светитељу коме је Слава посвећена.

На дан славе

Ако се колач сече у Цркви

Кућа од раног јутра треба да буде у најбољем реду, а домаћин и остала чељад што чистије и што уредније одевена. Цела породица, ако је дан славе заповедни празник (црвено слово у календару), треба да пође у Цркву, на свету Литургију. Од велике би важности било да се сви чланови домаћинства причесте, (уз претходни договор са свештеником), јер смо тада у највећој заједници, у јединству с Богом. Уколико тај дан нема Литургију, најбоља и душевно корисна припрема за Славу била би припрема за свето причешће последње недеље пре Славе.

У Цркви свештеник, пре или после свете Литургије, благосиља Славски колач, кољиво (жито) и вино (које домаћин понесе са собом), молећи Бога да прими принесену жртву у спомен Светитељу који се слави.

Онда узме колач, сече га са доње стране унакрст, а затим га са свечаром (домаћином) окреће певајући следеће три песме:

Свјати мученици, иже добрје, страдалчевствовавше и вјенчавшсја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.
(Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше.)
Слава Тебје Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед Тројица јединосушнаја.
(Слава Теби Христе Боже, апостолска похвало, мученика радовање, чија је проповед Тројица јединосушна.)
Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди Сина Емануила, Бога же и человјека; Восток имја Јему, Јегоже величајуше, Дјеву ублажајем.
(Исаије ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Бога и човека; Исток Му је име; Њега величајући Дјеву блажену прослављамо.)
Затим преломе колач на пола и држећи сваки своју половину саставлјају га. Љубећи колач свештеник говори:

"Христос посредје нас." (Христос је међу нама)

Свечар љуби Славски колач и одговара:

"И јест и будет." (Јесте и биће)

Ово чине три пута.

Кад домаћин донесе колач кући, тад запали свећу, окади је, а затим окади икону, себе, укућане и госте и сви се помоле Господу и своме Светитељу, као што су и уочи Славе радили. После молитве, домаћину и члановима породице се честита Слава.

Ако се колач сече у кући

Сто са Славском свећом треба наместити пред Славском Иконом. На столу, мало напред, стоји Славска свећа, са леве стране постави се Славски колач, са десне Славско кољиво (жито), у средини часа са црним вином, уз колач и нож, тамјан и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви споменуо, и припремљена кадионица.

Кад свештеник дође у дом свог парохијана, улазећи поздравља га Јеванђелским речима: "Мир дому овоме и онима који живе у њему" На овај поздрав, домаћин одговара: "Амин, Боже дај"

Обред освећења је исти као и у Цркви.

Шта још треба знати о Слави

Ако постоје материјалне могућности може се, (али није обавезан), припремити и славски ручак да се угосте рођаци, пријатељи и комшије, а са њима и чланови породице. За време ручка обично се наздравља и диже се здравица. Увек се мора позвати на умереност, јер ово није никаква гозба, већ Српска Слава. За неке Славе увек се спрема посно послужење, јер увек падају у току великих постова (као Свети Никола, Свети Игњатије Богоносац, итд.). За друге Славе, које не падају у току неког од четири велика поста, посно послужење се спрема ако гости долазе у среду или петак (без обзира у који дан Слава иначе пада), - штавише, сваки православни хришћанин би требало да пости средом (због издајства Јудина), и петком (због Христовог распећа на крст).

Међутим, ако се нема материјалних могућности за припрему славског ручка, не сме се заборавити и Српска Слава, вршење славског обреда и молитва Богу за напредак и срећу свих чељади у дому који тога дана слави свог заштитиника.

Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио - у срећи или несрећи, у радости и у жалости, само треба разликовати битно од небитног - одвојити прослављање Светитеља од обичне гозбе, Славу од обичног весеља. И док Славску трпезу може припремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости, дотле за Славску свећу, Славски колач, мало црног вина, кољива, тамјана и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми и да се кроз ту молитвену успомену одужи своме Светитељу.

Срби никада не треба да занемарују своју Славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру, не као обичај него као свесно убеђење.

И треба увек да потврде народну истину:

Где је Србин, ту је и Слава

Поред породичних, домаћих Слава постоје и: Црквене Славе, сеоске, градске или општинске Славе, школске славе, еснафске и слично.
Приредило братство Светог Трифуна - Кампсада
О Божићу, 1998.