Srbi i Hegel

Уредник: gresnica

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Srbi i Hegel

Порукаод vuk » 22 Окт 2005, 15:36

Срђан Дамњановић

Срби у Хегеловој "Философији повести"

Летопис Матице српске, књига 470, св. 5, новембар 2002, год. 178, Нови Сад.

• [Увод]
• а) Неколико цртица о Хегеловој концепцији философије повести
• б) Повесно место Срба и фатум непревладаних противречности као узрок формирања апстрактне субјективности
• в) Хегелова критика византијског духа и њена важност с обзиром на оцену повесне улоге Срба
• г) Повесни значај германске душевности
• д) Словени и недостатак модерне субјективности
• ђ) Одјеци Хегелове философије повести код Димитрија Матића и Владимира Дворниковића.
• Напомене

[Увод]
Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770-1831), творац je последње велике философске синтезе и једне од најутицајнијих парадигми у философији повести. Схватање повести као напретка идеје о слободи, утицало је на образовање марксистичких, радикално либералних, па и прагматично употребљивих социјал-демократских концепција, а да је однос тих учења према Хегеловој философији био и остао, у најмању руку, дубиозан. Иако је систем спекулативног ума у философији наводно дефинитивно разорен, Хегелове идеје из повести философије имају невероватан одјек у политичкој прагматији. Урушавање система спекулативног ума није онемогућило да прагматика једног империјалног ума са отпуштеним дискурсима моћи не преузме улогу меродавности. Све интензивније та ситуација наводи на поновно вредновање Хегелове философије, али из перспективе савремених мена и колизија. Самеравање повесног значаја словенских али и других "неповесних народа", према једној од најснажнијих парадигми модерног времена, није руковођено жаљењем услед неприпадања истих корпусу повесних народа или тзв. "европском људству", у пројектантској идеји једне первертоване воље за моћ. Управо тај жал производи тужне облике идентификације, која ни из своје беневолентности не допире до сагледавања идејних претпоставки модерног времена, што заправо припада нашем задатку. Из тих разлога, према смислу и значају носећих појмове Хегелове философије, задржавамо извесну амбивалентност.
Хегел у Философији повести описује Србе као народ непридобијен за западни ум, који се своди на аморфну масу развијаних и бедних остатака варварских хорди, неспособну да наступи као самосталан моменат у свету: "У Молдавији, Влашкој и северној Грчкој су Бугари, Срби и Албанци исто азијског порекла, под ударима и противударима народа остали су овде као сломљени варварски остаци. Ови народи су додуше створили краљевства и прошли срчане борбе с различитим народима; каткада су као претходнице, као посредник ступали у борбу хришћанске Европе и нехришћанске Азије, Пољаци су чак ослободили опседнути Беч од Турака, а један део Словена био је придобијен за западни ум. Упркос томе, цела та маса остаје искључена из наших разматрања, јер до сада није наступила као самосталан моменат у низу облика ума у свету. Да ли ће се то догодити у будућности, то се нас овде не тиче, пошто у повести имамо посла са прошлошћу."[1] Словени су уопште ратарски и нереформисани народ, неспособан да прихвати модерну идеју слободе. Историјски удес Срба лежи и у њиховом припадању византијском духу, који је дух ропства и насиља, биготизма и зверстава и као такав представља оличење свих страхота немодерног духа. По Хегелу, Срби спадају у "масу" неповесних народа, суштински неспособних да пруже свој допринос у развоју идеје слободе, коју би својом делатношћу озбиљили у свету и тако себи обезбедили место у повести. (О последицама "придобијања за Западни ум", дакле, добровољног свођења на ресурс људства и сировина, другом приликом).
Најпоузданије мерило умствености у животу и држави једног народа, за Хегела је збиљност протестантског принципа и према њему он одмерава повесну улогу одређеног народа. Протестантски принцип значи да се унутрашњост истиче у свести као мишљење, које не представља само право него и дужност. Тек са протестантским принципом човек постаје умно биће, пошто он у збиљи испуњава сврхе које су умне, а до њих долази вођен сопственим мотивима мишљења и делања. Другим речима, са протестантским принципом остварено је јединство моралности и обичајности, субјективне слободе самосвести и виших, објективних регија духа, породице, грађанског друштва и државе. Помирење права и религије могуће је тек са протестантским принципом. Код народа који нису прошли кроз реформацију настају револуционарне турбуленције које завршавају у терору апстрактне субјективности, пошто код тих народа принцип модерне субјективности није органски помирен са истинским обичајносним животом. За Хегела је истинска револуција само реформација: "Неисправан је принцип да се окови права и слободе скидају без ослобођења савести и да би иједна револуција могла бити без реформације"[2]. Слобода савести представља најбитнију карактеристику модерне обичајности, тек посредством ње обичајност постаје прожета моралношћу, те модеран човек себе види као аутономно биће које у потпуности одређује себе. Протестантске државе одбациле су свако варварство али и једностраност модерног доба, принцип апстрактне слободе, настао хипостазирањем савести и начела посебности. У протестантској држави озбиљио се ум у коме самосвест налази збиљу свог супстанцијалног хтења у органском развоју (Философија права, §360).

а) Неколико цртица о Хегеловој концепцији философије повести
Повесни народи суверено остварује умственост и на свет гледају умним очима, "ко свет гледа умног, тога и свет умно гледа, обоје су у узајамног одређењу"[3]. Доспевши до узајамног односа умственог сазнања и ума који лежи у поретку света, немачки народ постаје умни син модерне, што повлачи за собом умност и збиљску делотворност његових одлука. Умност збиље припада тако протестантско германском народу и он себе може видети као врхунац повесног процеса. Повесни народи постају највише средство духа, посредством њих дух се враћа себи. Међутим, они нису бесловесни извођачи радова божанског наума, њихова обичајност је прожета модерним принципом моралности и достиже тако дигнитет самосврхе.
У суштини Хегелове философије повести стоји мисао да ум управља светом. Ветрометина повести која је збрисала многе знатне народе представља само поприште догађања ума, његов повратак себи, где је сам ум своја бесконачна грађа и делатност сопственог садржаја. Пошто се ум развија из самог себе, он не остаје при апстракцији требања него се развија у сопственој супстанцији. Утолико је философија за Хегела теодиција која треба да схвати појаву зла у збиљи света, његову сврху и умни смисао. Постојање зла Хегел види везано уз појаву модерне субјективности (Философија права, §139), а сва битна дела повесних субјеката јесу моменти развоја појма слободе. Слобода је за Хегела крајња сврха света и једина истина духа. Питање о средствима помоћу којих слобода из себе производи свој свет уводи нас у суштину повесног процеса као саморазвојног динамизма. У повести, страсти и циљеви од партикуларног интереса и задовољење оног најсебичнијег јесу најмоћнија снага која се не обазире на право и моралност. Без страсти се у повести није догодило ништа битно ни велико. Хегел пореди повест са месарским пањем на коме се на жртву приноси срећа народа, врлина и живот индивидуума, зарад дубљих разлога ума и развоја слободе.
На челу свих светскоповесних дела стоје индивидуални субјективитети који својом делатношћу уозбиљују оно супстанцијално, али тако да они сами најчешће нису свесни крајњих домета делатности властите субјективности. Пошто су светскоповесне личности вођене својим партикуларним сврхама, умност се озбиљује мимо њиховог хтења. Људска делатност произилази из људских страсти, потреба и интереса, карактера и талената, док моралне прокламације и тираде, правне регулативе и норме, имају тек ту и тамо секундарну улогу, иако најчешће ни тада нису ослобођене ванморалних интереса. Насупрот данас популарној теорији моралног аргумента, која држи да су говори Линколна и Рузвелта имали ту моћ да у потпуности определе нацију ка ратном прегнућу, за Хегела лармоајантни мотиви немају практичке снаге а ни моралне вредности у дубљем смислу. Додуше, нешто од хегеловске концепције философије повести налази се у самом срцу теорије моралног аргумента. Ратови у модерној епохи бивају одлучени победом прогресивних снага које остварују повесни развој слободе.
Хегел у просветитељска настојањима види само празнину. Пошто идеју не види сједињену са људском природом, просветитељство пати од озбиљног недостатка, који збиљу повесне делотворности оставља по страни. Наивна сва настојања да се на основу "добре воље" изграде праведне и умне институције, било унутар држава било као израз неког вида њиховог заједништва, са сврхом старања о општем напретку и добробити човечанства. Дух је у повести битно људски дух и он остварује најунутрашњији однос ума у самоме себи као однос и јединство ума и неумних страсти и партикуларности, рационалног и ирационалног, моралног добра и моралног зла. Ум није ни на тренутак неуман, његова се умственост остварује кроз дијалектичку испосредованост (не)умних момената, а јадиковка над удесом врлине само се задржава над привидом, не продирући дубље у разумевање повесне субјектсупстанције. Морални апели на право неког народа немају практичног смисла и значаја.
Са становишта динамике повесног ума гарантована самосталност народа је право формалног и апстрактног карактера. Заостајање у супстанцијалном развоју неке државе, њене обичајности, права и државних институција који гарантују слободу (ни моменат техничког развоја који Хегел довољно не истиче није нешто што би требало испустити), довољан је разлог за њено исклизнуће у варварско стање. Другим речима, заостајање постаје довољан разлог за формирање свести о "неједнаком праву" која сада обезбеђује да се спрам тог народа поступа мимо уобичајених моралних обзира и правних норми (Философија права, §351).
Процесија светског духа завршава се у философији као екстракту самосазнања духа, где судбина појединаца и читавих народа постаје сасвим небитна. Врхунац спекулативне дијалектике у концепцији философије повести налази се у стварању једног врховног субјекта повести (дух), једне истине у коју падају све посебности, а посебни народи, уколико су средство духа а за себе самосврха, добијају изразиту повесну улогу. Идеја слободе о којој се овде ради поред своје рационалности, повесне делотворности има и једну агресивну црту, која није пресудна за тако схваћену слободу, али је вишеструко проблематизује.

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 22 Окт 2005, 15:37

б) Повесно место Срба и фатум непревладаних противречности као узрок формирања апстрактне субјективности
Ванредно значајно испитивање духовне делотворности и неделетворности српског народа као и свих битних духовних манифестација, подузео је у свом већ монументалном опусу доајен наше философије и културологије, Сретен Петровић, те ћемо искористити изузетну плаузибилност његових идеја, ради јасније формулације повесног места Срба и то према хегеловској парадигми. Разуме се да за једностраности наше формулације и њену интенцију уважени аутор не сноси одговорност.
Срби су постали диференцирани повесни субјект тек пошто су заокружили свој језик и колективну свест, а то се постиже изградњом државности, формирањем институција и уобличавањем свести о сопственој повесној улози. Процес диференцијације сопствене повесне субјективности из амормног комплекса започиње изградњом посебних митологија, идеја је коју Хегел дели заједно са Шелингом. У оквиру ових претпоставки настаје један у повесном смислу трагичан сукоб који ће у великој мери закочити народи дух:"Најзад, није ли сам успон српске државе и њен силовит историјски пробој ишао испред вољности народа да изнутра прихвати примљено хришћанство и језик владајуће елите, двора и властеле, као и догматику већ конституисане српске цркве и њену варијанту православља"[4]. Тиме је спречено природно довршење митолошког пантеона, рад колективне митолошке свести био је закочен, постојао је интензиван народни отпор узорима са стране који су вазда органски непримерени народној души. Хришћански духовни модел, несловенски и несрпски, у симбиози са националном државом, понудио је је идеју монотеистичке религиозности коју народна маса историјски није могла да савлада и апсорбује, управо услед недовршености сопственог митолошког пантеона. Са друге стране, посредством хришћанства Срби постижу своју државност и племенску интеграцију, приступивши тако кругу историјски делотворних народа. Граде се храмови, развија се књижевност, осамостаљује се црква, привреда, трговина и рударство узимају маха. Међутим, са овим развићем још није остварена унутрашња, супстанцијална духовност народа[5]. Српски народ учествује у борбама и ратовима, јавља се у континуитету као историјски фактор, међутим он не постаје повесни субјект у пуном смислу. Народна маса иако историјски присутна на крвавој позорници светске повести није остварила истинску слободу самосвести, а тиме и уверење да у њој самој леже претпоставке духовног полета и будућег опстанка. Бити повестан значи конституисати своју субјективност као свест о томе да људско делање зависи од сопствених одлука и намера. Повесност неког народа подразумева и испуњену субјективност која се достиже у супстанцијалитету умне државе, а управо те претпоставке недостајале су Србима: "Хегелијански речено, она је (народна маса) вођена "лукавством духа" владајућих кругова и историјском телеологијом, али је сама, у бити изван културне делотворности."[6]
Средњевековна српска држава била је трагично располућена између државне хришћанске религије и хтоничног паганства, па није могло бити погодно тло за формирање хришћанске моралности. На основу хришћанске моралности развија се право посебности субјекта, социјететни вид субјективне слободе, као што је то карактеристично за повесне народе. Хегел у Естетици утврђује повесну ступњевитост на основу хтоничне или олимпијске митологије. Повесна субјективност и историјска делотворност развија се на основу изграђених олимпијских богова у животу народа. Тек са олимпијским боговима субјективни индивидуалитет испосредује се са вишим видовима заједништва, где постојање закона доводи до динамичке напетости између слободе самосвести и виших облика обичајности. У хтоничној епохи богова важе закони природне обичајности, а у другој настају закони слободе обичајносне заједнице.[7]
Непосредна и нерефлектована, природна обичајност чинила је духовну супстанцију српског народа, постављајући једну од битних препрека снажнијој повесној улози. Сукобљавање хришћанско патријархално монистичког и хтонско паганског, ма колико у поетској форми било плодно, учаурило је народни дух у матрикулу сопствених супротности, што је временом прерасло у апсурдне облике егзистенције, која не разуме ништа од онога што није производ сопствене затворености. Друго затварање је модернијег карактера, али такође је у блиској вези са првим. Прогласивши себе за субјект преображаја света, своју субјективност могли су поставити крајње апстрактно, без било каквог додира са сопственом обичајносном супстанцијом. Мегаломанија надуване субјективности нажалост увек се завршава у терору, што је за нас значило судеоништво у још једном балканском масакру. Нажалост, предимензионираност апстрактне субјективности само наизглед сплашњава после снажних али узалудних ерупција.

в) Хегелова критика византијског духа и њена важност с обзиром на оцену повесне улоге Срба
Изрази "византијска препреденост, злоба и мрачњаштво" у германском свету јесу тешке увреде, а спомиње их Хегел у оцени Византије, донекле слеп за чињеницу да је подлост кључна политичка врлина феудалног света и Германа и Романа, и да се ради о чистом механизму пројекције. Међутим, појам византијског духа ванредно је значајан са становишта повесности као пример емфатичке неслободе склупчане у властито истрајавање.
Средњовековна Србија је од свог настанка па до своје пропасти била у тесним везама са Византијом, било као варварски фактор који угрожава границу царства, ратујућа страна, или као члан тзв. "византијског комонвелта" чијим посредством настоји да уђе у ред водећих држава тога времена. Пред пад Константинопоља деспот Ђурађ Бранковић о свом трошку подиже једну од снажнијих кула ради одбране царског града од турске опсаде. Симболична помоћ на линији последње одбране урушеног царства, била је нешто више од одбране саме српске државе, деспот је бранио њен највиши raison d'etre. Хегел са неуобичајеном оштрином критикује принцип Византије, пре свега, зато што се он коси са принципом модерне. Историја источно римског царства представља хиљадугодишњи низ "непрекидних злочинстава, слобости, подлости бескарактерности, најјезовитију и зато најнеинтересантнију слику"[8]. Духовност хришћанске религије у Византији остаје апстрактна, а појава редовништва, коју Хегел изузетно презире, је крајњи израз те апстрактности, насупрот којој стоје све делотворне страсти и пожуде. Управо страствена страна људске природе мора наћи своје место у систему обичајности, да би касније испољила и своју повесну делотворност: "Да би срце, воља, интелигенција постали истински, морају се изградити, оно правно мора постати умним деловањем, држава мора имати разумну организацију, и тек она чини вољу индивидуа заиста правном"[9]. Пошто је принцип хришћанства, по Хегелу, субјективно увиђање и слобода, а богословске расправе су се у Византији налазиле у рукама гомиле, избијали су најкрвавији грађански ратови. Процесија зверстава је, вели Хегел, трајало до 1453. године, када снажни Турци разарају трулу грађевину источно римског царства, да би православна црква под османлијском влашћу постала призната феудална институција.

г) Повесни значај германске душевности
Словенска нација није предмет Хегелове философије повести, пошто су, како сматра, Бугари, Срби и Албанци азијског порекла, а то значи неспособни са слободу у модерном смислу те речи. Чињеница да је Хегел држао предавања на основу којих је компилирана Философија повести од 1822. до 1831, нема концепцијског значаја. После оцене о повесној безначајности словенског света, Хегел приступа одређивању најбитнијег момента германске нације, који их је подигао на место првог народа модерне, поставивши тако непремостиву повесну разлику између њих и других народа. Посебност германске нације представља осећај природног тоталитета који Хегел назива душом (Gemüt). Душевност нема одређеног циља садржаног у богатству и части, не односи се на неко објективно стање, него на опште стање уживања самог себе. Душевност је принцип германских народа и стоји у блиској вези са формалном вољом и субјективном слободом као својеглавошћу. Субјективну страну према објективној страни хришћанства чини душевност. Субјект сада мора задобити и објективну страну, тј. мора се развити у предмет, душа осећа најдубљу потребу да постане одређена, да би човек дошао до свести о свом јединству са објектом: "Стога је потребно чишћење субјекта да постане збиљским, конкретним субјектом, да као световни субјекат задобије опште интересе, да ради према општим циљевима, да зна за закон и да се у њему задовољава"[10]. Хегел овде у ствари оцртава модерни субјективитет чија се конкретност и посебност озбиљује посредством општег, субјективитет који признаје закон као сопствено дело и своју границу.
Германски варвари пуни душевности (Gemüthlichkeit), уништили су Римско царство, посредством кога су примили хришћанство, преузевши тако конкретан садржај религије за себе. Услед душевности Германи преузимају вишу, модерну идеју слободе и то са Лутером, који хришћанству тада враћа моменат који му је недостајао - субјективност. Хришћанство од човека захтева слободу одлуке, коју захтева и модерни ум обичајности. Али, у модерној држави дужност и права нису препуштени самовољи апстрактне свести, него су фиксирани као правни односи, тако да је држава душа целине. Германске нације стога представљају врхунац повесног развоја, њихова је субјективност усмерена на опште сврхе и појединци виде себе као конкретне и посебне. Дух се само као конкретан може измирити са собом и у себи самоме, а то се догађа тек када савест пронађе себе у збиљи. Душевност је омогућила да човек дође до тога да његово самоосећање не лежи у побуни против онога умног, него да у оквиру умне објективности однегује субјективитет који у себи осећа оно божанско (умно).

д) Словени и недостатак модерне субјективности
Протестантски принцип је за Хегела најбитнији моменат модерне субјективности. Лутерова једноставна наука јесте управо то што бесконачна субјективност, истинска духовност није само на вањски начин збиљска, него да свако сам за себе мора одредити своју савест и општи дух мора бити помирен са том свешћу. Словенске и романске нације нису биле прожете реформацијом, те зато остају испод нивоа модерне субјективности. Словени изостају из реформације јер су њихове нације биле ратарске, а ратарство у себи носи однос господара и слуге. Код ратарства природа претеже над људском субјективношћу. Словени су спорије и теже дошли до основног осећања субјективне самосвојности, до свести о општем, дакле до свести о потреби државне моћи, па нису могли имати удела у слободи која је свитала[11]. Зарад "слободе која свиће" Срби и корпус неповесних народа неразвијене субјективности могу да послуже као згодно средство духа, као топовско месо жртвовано зарад повесног развоја (Философија права, §351).

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 22 Окт 2005, 15:38

ђ) Одјеци Хегелове философије повести код Димитрија Матића и Владимира Дворниковића.
Димитрије Матић (1821-1884) је у Хегеловој философији пронашао, како сам пише, "пристаниште свог ума и душе". Испрва под јаким утицајем свог професора К. Л. Мишлеа, докторирао је са тезом која ће га бацити у гротло апорија духа модерне (теза испитује однос Кантове философије морала према Фихтеовој, Шелинговој и Хегеловој философији). Његова "стоичко-хегеловско-натуралистичка схватања" нашла су своје отеловљење у програму Либералне странке, у чијим се редовима неуморно залагао за европеизацију Србије. Теоријска мисао, како је сматрао, не припада само народима модерне обичајности, него је чак потребнија народима који стварају своју државу.
Матић Хегелову философију види као духовно средство заснивања модерне српске државе, по начелима ума и у његовом јединству са збиљом: "...тек у држави, у целом једном народу и његовој историји, образује се његов дух, његови гени, па чим тог генија нестане, нестаје одмах и народа"[12]. Матић не запада у просветитељску илузију, философствујућа политика без уважавања духа народа остаје немоћна: "Законици који нису утврђени на наравима и обичајима народа, падају као сваки измет и недоношче[13]. Задатак умног законодавства састоји се у довођењу умног и националног права у лепу слогу. Свеопшта историја, како је сасвим хегеловски види Матић, показује како се све више народи приближавају уставној слободи појединца, која не шкоди стварном јединству целине: "А кад поједине државе у рату пропадну, а још нису тај циљ постигле, онда се мора рећи: светска историја је свети судија. А циљ је светске историје да се оствари умна слобода и да се образују сви морални односи, као што одговара њиховој идеји"[14].
Владимир Дворниковић (1888-1950), у потрази за идејом аутентичне егзистенције јужнословенског карактера, која настаје изван прагматичних мотива школских система, настоји да изгради философију у складу са мотивима и потребама савременог стања духа народа, а да то не буде фриволна идеологија једног шовена. Под утицајем бечких професора Вилхелма Јерусалима (1854-1923) и Фридриха Јодла (1894-1914), настаје једна својствена духовна фисиономија која готово ништа не оставља по страни. Другим речима, генетски, биолошки и социјални аспект људске психике није му био стран, као ни лаичко хуманистичка етика која трага за идејама и мотивима насталим у драматичним колизијама живота. Његова етика "живих мотива" оспорава доминантну философију мртвих конструкција, а све у складу са Јодловом критиком тока спекулативне философије коју преузима и Дворниковић. Спекулативна философија, како сматрају, представља обрнути ток развоја мисли, који не доспева до истине, него до реализације сопствених апстракција. За спекулативну умственост је истинска слобода духа недостижна. Само интуирање ствари и бића у њиховој објективној збиљи чини човека слободним и лишеним свих предрасуда и обмана. Дворниковић настоји да захвати само било етеричних сокова живота и то како су се они објективирали у повесним формама.
Дворниковић у познатом спису О државотворном духу и државним идејама јужних Словена[15], наглашава најопаснију словенску бољку - недостатак виших форми социјалног агрегирања - државотворност. Словенске су државе без дубљег континуитета, те лако постају плен агресивних суседа. Партикуларне тежње редовно су јаче, апсолутни појам државе за Словене не постоји. Међутим, не треба пренебрегнути сам карактер државе према којој је до сада мерен живот Словена. По Дворниковићу, постоје два мерила, несловенско, агресивно-завојевачко и словенско, примитивно-демократско. Римска држава крајем антике постаје прототипом државности, Германи су ушли у круг римских државних традиција, док су Словени остали мимо експанзионистичког духа, без динамике обичајности и конкретизоване субјективности. Све германске државне биле су завојевачке творевине, а подела плена била је санкционисана црквом и државом. Сви елементи те римско-германске морфологије, црква, држава, језик и класно уређење, били су аморфним, предемократским Словенима нешто туђе и душманско. Примање хришћанства, религије која у себи садржи повесни принцип слободе, било је за Словене повезано са примањем поданства туђе империје. Свако римско или германско феудално организовање Словена повлачило је за собом потресну реакцију, хуситство на северу, богумилство на југу. То посебно важи за јужне Словене, увек када су градили своју државу по туђинским узорима, следила је разарајућа реакција. Дворниковић, загледан у повесне процепљености јужнословенских народа, није био склон лармоајантним мотивима, а још мање томе да идеју "динарске расе" претпостави германском типу натчовека.
Матић и Дворниковић су осећали снажну потребу за освешћењем повесног места и улоге јужнословенских народа, настојећи да продру у сву сложеност, а често и у парадоксалност модерне идеје слободе и то спрам парадигми чија повесна снага није ишчилела. Дворниковић критички образлаже и саму спекулативну парадигму философије повести имајући на уму њену вољу за доминацијом и агресивност њене субјективности. У њиховим делима процењивање обичајносног склопа српског народа није обавијено шовинистичким маглама, већ најчешће критички потенцирана мисао указује на средишњи проблем затворености једног типа обичајности за повесни погон субјективности. Апстрактна субјективност псеудомитолошког или идеолошког карактера, довела је до моралистичке критике са једне стране, и до деструкције свих модерних вредности са друге. Изградња сфере објективитета, умствених институција у складу са мером времена, апстрактној субјективности обично остаје страна.

Напомене
1. "Wir finden nun außerdem im Osten von Europa die große slavische Nation, deren Wohnsitze sich im Westen der Elbe entlang bis an die Donau erstreckten; zwischen sie hinein haben sich dann die Magyaren (Ungarn) gelagert; in Moldau und Wallachei und dem nördlichen Griechenland sind die Bulgaren, Serbier und Albanesen ebenso asiatischen Ursprungs und in den Stößen und Gegenstößen der Völkerschaften hier als gebrochene barbarische Reste gebliben. Es haben zwardiese Völkerschaften Köningsreiche gebildet und mutige Kämpfe mit dem verschidenen Nationen bestanden; sie haben bisweilen als Vortruppern, als ein Mittelwesen in den Kämpf des christlischen Europa und unchristlichen Asien eingegriffen, die Polen haben sogar das belagerte Wien von den Türken bestreit, und ein Teil der Slaven ist der westlichen Vernunft erobert worden"(Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, Leipzig, 1924, s. 455; Хегел, Филозофија повести, Загреб, 1951, (прев. Виктор Д. Зоненфелд) стр. 322.).
2. Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; хрв. прев. стр. 404.
3. Историјски извори Хегеловог учења о повесном уму као узајамно одређујућој умствености, сежу до Аристотеловог учења о божанском мишљењу као мишљењу мишљења, преко мистицизма средњег века и ренесансе, Мајстера Екхарта, Ангелуса Силесиуса, Јакова Бемеа. Тако је Екхартова екстаза самоспознаје истовремено и спознаја Бога: "Очи са којима Бог види мене, јесу очи са којима ја видим њега, моје и његово око јесу једно... ја тежим Богу и он је у мени. Уколико Бог није, и ја нећу бити, и уколико ја нисам, он такође неће бити " (Phil. of rel., vol. I, p.228). Не треба пренебрегнути ни утицаје Хегелових претходника у философији класичног немачког идеализма, Канта (учење о трансценденталној аперцепцији) и Фихтеа (начело чинодејствујућег Ја као самоодређујуће субјективности). Под њиховим утицајем Хегел долази до становишта да субјективност остварује умност збиље као самосвест, што отвара понор модерне, пошто та самосвест свет и себе подјармљује као предмет који треба да се колонизује, тј. умно потврди.
4. Сретен Петровић, Митологија, култура и цивилизација, Београд, 1995, стр. 251.
5. Сретен Петровић, исто, стр. 251.
6. Сретен Петровић, исто, стр. 252.
7. Хегел, Естетика 3, Београд, 1970, стр. 618.
8. Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 431. хрв. прев. стр. 310.
9. Hegel, ibid., s. 431. хрв. прев. стр. 310.
10. Hegel, ibid., s. 446. хрв. прев. стр. 324.
11. Фридрих Енгелс је остао под највећим утицајем Хегелове концепције философије повести, односно само неких њених видова. Енгелсово описивање Срба као брдских разбојника који изгарају од жеље да постану средство контрареволуције, кнута у рукама руског цара, штитећи "бедем свирепости и варварства, непријатеља сваке цивилизације", по интензитету мржње нема премца чак ни у двадесетом веку. Срби представљају снажну препреку развоју Европе, њихова егзистенција је чист анахронизам. У спису Демократски панславизам Енгелс позива да се варварство Срба третира ван свих обзира, пошто се ради о народу који се не може повесно, дакле револуционарно потврдити, а његова покорност сасвим је у интересу цивилизације. У интересу одбране револуције српски народ треба "најодлучније терорисати". Уништење једног народа Енгелс правда његовом "контрареволуционарном" улогом из 1849. као и општом неспособношћу за прихватање модерне идеје слободе. Истини за вољу, 1882. Енгелс допушта могућност да општа победа пролетаријата ослободи и Словене, "стварно и неминовно", уколико их под ударима цивилизације нешто и преостане. Германски свет је по Енгелсу предодређен за цивилизацијску улогу објаве и револуционарне потврде слободе, као врховни повесни субјект. Занимљиво је да Карл Маркс не дели Енгелсово, иначе у социјалистичког покрету доминантно мишљење, него напредак слободе види као знатно дисперзивнији процес. Штавише, Енгелсове идеје воде "овековечавању потлачавања", пошто "корупција, полумилитарна бирократија и пашинска експлоатација" никако нису српска differentia specifica. Српском карактеру обликованом од 1804, сматра Маркс, не одговара руски аутократизам, те развој демократије у Европи није одвојив од развоја индустрије, просвете и инстинкта за слободу српског народа. (Карл Маркс, Шта ће бити од Турске у Европи, Борба, 1910. св. 6.)
12. Димитрије Матић, Начела умног и државног права. Кратки преглед историјског развитка начела права, морала и државе од најстаријих времена до наших дана, Београд, 1995 стр. 111.
13. Димитрије Матић, исто, стр. 111.
14. Димитрије Матић, исто, стр. 115.
15. Владимир Дворниковић, Борба идеја, Београд, 1995.