Paganski praznik ujedinjava planetu

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Paganski praznik ujedinjava planetu

Порукаод Mustra » 17 Окт 2012, 15:52

Maske đavola, vila i demona, i lampioni od izdubljene bundeve simboli su Noći veštica koja se obeležava širom planete, bez obzira na religijsku pripadnost
Samhain ili kraj leta, u današnje vreme poznat kao Noć veštica ili Helouvin, proslavlja se širom sveta 31. oktobra, a od pre nekoliko godina i kod nas. Kod drevnih Kelta to je bio početak novogodišnje svetkovine, dok se u hrišćanstvu obeležava kao Dan mrtvih, Svi sveti ili Zadušnice.
Reč Helouvin (Halloween), potiče od engleskog naziva “All Hallows Eve”, koja označava veče pre Dana mrtvih, a glavni simboli Noći veštica jesu bundeve, upaljene baklje i maškare. Dok trgovci zadovoljno trljaju ruke zbog ekstremne zarade koju donosi prodaja kostima, ezoteričari se pripremaju za važne obrede.


Buđenje boga mrtvih

Ovaj praznik potiče iz vremena pre Hrista. Kelti, drevni paganski narod sa područja današnje Irske, Velike Britanije i severne Francuske, obožavao je prirodu i štovao svoja božanstva. Najveća svetkovina odigravala se 1. novembra kada se obeležavao početak Nove godine, kraj sezone sunca i nastupanje perioda mraka.
Međutim, dan pre toga, 31. oktobra, kada je, kako su smatrali druidi, keltski sveštenici, granica između ovog i onog sveta najlabavija, izvodio se važan ritual. U to vreme je, kako se verovalo ustajao Šaman (Shamhain), bog mrtvih, koji je odlučivao o sudbini duša umrlih u prethodnoj godini.
Po keltskoj legendi one obitavaju u telima raznih životinja, a po naređenju Šamana, mogu da pređu na viši nivo – u kraljevstvo nebesko ili da se vrate u ljudska tela. Da se to ne bi desilo, druidi su u noći 31. oktobra odlazili u svetu hrastovu šumu i izvodili rituale u čast Šamana: prinosili mu žrtve – životinje, hranu ili piće, i palili vatre.
Za to vreme, svi u selu gasili su svoja ognjište da bi kuće ostale u mraku. Ujutro se u svaki dom donosio žar iz svete hrastove šume, simbol novog sunca koje će ljude grejati tokom zime, ali i čuvati od zlih duhova i duša pokojnika. Kada bi umilostivili mrtve, mogle su da počnu trodnevne svetkovine u čast Nove godine.


Kada ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži

Međutim, 1. novembar nisu proslavljali samo Kelti, već i stari Rimljani i to kao dan Pomone, boginje voća. Tokom ceremonije, jabuke i orasi, kao jesenje voće, imali su centralnu ulogu u ritualima jer se slavilo u čast prirode i trebalo je zahvaliti se bogovima na plodovima i umilostiviti ih za novu, berićetnu godinu.
Uprkos prihvatanja hrišćanstva, misionari nisu uspevali da iskorene neke paganske običaje, pa je crkva je u 7. veku pronašla solomonsko rešenje: 1. novembar proglašen je praznikom Svi sveti, dok je od 11. veka i 2. novembar praznik – Zadušnice ili Dan mrtvih, kada se priziva sećanje na sve pokojnike.
U celom hrišćanskom svetu, običaj je da se tada pale sveće za dušu umrlih da bi im svetlost obasjala put kojim treba da se kreću na onom svetu.


Mistična zajednica sa pokojnicima

Kada su irski doseljenici stigli u Ameriku, nisu zaboravili svoje svetkovine, koje su, doduše, vremenom malo modifikovane. Za Noć veštica zamračivali su kuće, palili vatre, maskirali se u kože životinja i prinosili jesenje plodove duhovima pokojnika da bi ih umilostivili, ali i zavarali da se ne bi desilo da im zarobe dušu.
Kako se u opsednutost duhovima sve manje verovalo, tako se i ceremonija na festivalu menjala a prerušavanje u duhove, gobline i veštice postalo je deo rituala. Na taj način živi stupaju u “mističnu zajednicu sa mrtvima”, podržavajući njihovo noćno tumaranje. Ali, otkud bundeva, u toj priči?


Kako je Džek prevario đavola

Prema keltskoj legendi, Džek O’Lantern bio je škrti kovač, notorni pijanac i varalica koji je uspeo da prevari i samog đavola. Ponudio mu je dušu u zamenu za piće, a kada se đavo pretvorio u novčić, Džek ga je stavio u džep u kojem je bio krst i tako ga zarobio. Obećao je da će ga pustiti ako sklope pakt pod njegovim uslovima, na šta je nečastivi pristao.
Kada je umro, Džek zbog pakta s đavolom nije otišao u raj, ali ni u pakao. Naime, nakon njihovog dogovora, đavo je doneo Džeku komad žeravice koji će mu osvetliti put u večnom mraku, a da bi što duže gorela, stavio ju je u izdubljenu belu repu.
Tako je nastala Džekova lampa, koja je postala neizostavan deo rituala u Noći veštica. Njen zadatak je da osvetli tamu i otera zlo. Kasnije je repa zamenjena bundevom koja u to vreme sazreva, a i lakše se može izdubiti.


Vračanje za suđenu osobu

U Škotskoj su se na Noć veštica mladi okupljali ne bi li odredili ko će se s kim venčati i kojim redosledom. Određivali su ime budućeg supružnika, boju njegove kose i zanimanje. Pretpostavljalo se da će se utvara budućeg supružnika pojaviti ako se kukuruz proveje tri puta.
Devojke su tog dana tačno u ponoć odlazile na njivu da seju konoplju i govorile: X“Ja sejem konoplju, a moj budući suprug neka dođe da je kosi!”X. Nakon toga bi pogledale preko levog ramena i videle bi svog suđenika. Takođe, nezaobilazan je ritual sa jabukama: devojke ih ljušte, ali u jednom potezu, i zatim koru bacaju preko ramena.
Iz oblika kore koja padne na zemlju nazire se prvo slovo imena budućeg muža. Negde oko ponoći, u potpuno zamračenoj sobi upali se sveća i stavi ispred ogledala. Veruje se da se posle upornog gledanja, u ogledalo, pored devojke pojavljuje i slika budućeg.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 17 Окт 2012, 15:53

Legenda o Noći veštica

Zašto je bundeva zaštitni znak Noći veštica?

Слика

Halloween – Noć veštica je proslava koja se odigrava 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih. Za ovaj praznik su vezani maskembal, strašne priče, horor filmovi...
Ovaj praznik je uglavnom popularizovan u zapadnom delu sveta – Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Irskoj, Japanu, Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu...

Ko je izmislio Noć veštica?
Noć veštica vodi poreklo iz starog keltskog festivala Saunj kojim je slavio kraj poljoprivrednih radova i posvećen je kraju keltske radne godine. Gali su verovali da ovaj praznik obeležava dan kada se nebo i zemlja spajaju, a mrtvi se mešaju sa živima. Kelti su za ovaj praznik pravili lomaču u koju se bacali stoku kao žrtvu mrtvima. Za ovaj festival se priređivao i maskembal kako bi se živi pomešali i pomirili sa „zlim duhovima“.

Šta znači Halloween?
Ime je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih. Ovo je bio paganski običaj koji su papa Gregor III i Gregor IV uveli i kao hrišćanski, a koji je trajao od 13. maja do 1. novembra. U devetom veku crkva je odredila da ovaj praznik počinje zalaskom sunca, a odmah nakon ovog praznika dolazi Dan svih svetih 1. novembra.

Simbolika
Kada spomenemo Noć veštica, većini ljudi prvo padne na pamet bundeva kojoj su izdubljene rupe u obliku očiju, nosa i usta i sveća koja ih osvetljava iznutra. Verujući da je glava najmoćniji deo tela, Kelti su stavljali „glavu“ povrća na sveću kako bi otklonili sujeverje, najčešće je to bila repa.

Legenda o sveći
Po staroj irskoj legendi postojao je farmer Džek, pohlepni kockar, koji je uspeo da protera đavola na drvo, i tamo ga drži zarobljenog uklesavaši u drvo krst. Za kaznu đavo ga je prokleo da zauvek luta noću osvetljavajući put svećom koja svetli iz repe.

Noć veštica modernog doba
Kako su se iz Irske, krajem XIX i početkom XX veka, ljudi doseljavali u Severnu Ameriku u potrazi za boljim životm, u Noći veštica repa je zamenjena bundevom, koja je na američkom tlu najbolje uspevala.
U Americi ovaj praznik je popularizovan i povezan sa hororom. Stvorenja koja se najčešće vezuju za Halloween su veštice, kosturi, slepi miševi, sove, crne mačke, pauci i sam đavo...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 17 Окт 2012, 15:54

Маска скрива и открива

ЧУВАЈ СЕ ЏУНУКВЕ!

Уз помоћ сопственог лица човек успоставља везу с другим људима. Шта бива кад на лице стави маску?

Слика
Леонардов цртеж костима и маски за свечаност „Парадизо”, својеврсна је метафора,
јер приказује човека који носи маску, али истоветну сопственом лику.

Поводом Ноћи вештица (31. октобар), празника чији корени сежу дубоко у паганску, римску, али и келтску прошлост, и у нашој земљи приређен је читав низ приредби које су личиле на маскенбал. Међутим, нису баш сви учесници били преобучени у вештице, нити је већина носила издубљену тикву, како је иначе уобичајено на Западу. Маске су биле разноразне, а сва је прилика да је сваки учесник био убеђен да је његова маска најмаштовитија. Нико се, наравно, није питао чему маске на Ноћ вештица.
У ствари, било да је реч о кућном маскенбалу или карневалу, ретко ко поставља слично питање. Дан касније, на тениском турниру у Базелу и наш прослављени тенисер Новак Ђоковић појавио се са маском на лицу, објашњавајући да је то његов обичај. Зашто ли је то учинио?
Зашто уопште људи стављају маске?
Да би изразили потиснуте жеље или их сакрили?
Да би подражавали богове?
(Наравно, из приче о маскама изузимају се такозване разбојничке маске, попут оних које су носили чланови злогласног Кју-клукс-клана и чији је задатак да не буду откривени у вршењу злодела.)

Нимфина опасна жеља

Сетимо се само врховног грчког бога Зевса! Када год би се појавио, увек се појављивао маскиран. Божанска величина била је неиздржив призор за очи обичног смртника. Чак и онда када се упуштао у љубавне пустоловине са смртницама, Зевс се редовно маскирао. А онда је нимфа Семела, Дионисова мајка, тражила од њега да јој се прикаже без маске. У свој својој величини и лепоти. Семела није слутила да је то врло опасна жеља. Зевс јој је ту жељу услишио и нимфа је, видевши га, умрла.

Слика
Шаманска маска северноамеричких Индијанаца
од кедровине приказује духа богатства из чијих уста излази жаба

Ова легенда, између осталог, говори и о томе да је маска од давнина служила да се кроз њу, или уз помоћ ње, отелотвори неки бог или божанство. У извесним афричким и кинеским обредима, маска и данас служи да прикаже оно што је вечно и непроменљиво. Онај који носи маску као да хвата невидљиве силе, а уједно се штити од њих. Носилац маске, стога, мора да поштује одређене законе јер, у противном, призвани дух може лако да га ухвати. У Венецији је трајање карневала било ограничено, поред осталог, јер се веровало да ономе ко је носи, маска може да украде идентитет. Да преузме његову личност!
Један од најстаријих маскираних људи на свету сакривен је већ хиљадама година на дну једне пећине на француском југу. Да би га ико видео, потребно је да крене према утроби Земље. Јер, маскирани човек насликан је на зидовима пећине Trois freres (Три брата) у Арјежу. Реч је о врло тајанственој појави. Прерушени човек на лицу носи образину сове. Има и браду као јарац. На глави јелење рогове. Тело му је обмотано крзном. Од људских одлика остале су само ноге. Додуше, иза њих вири реп... Ко је био тај човек? Чаробњак? Шаман? Каквом ли је обреду присуствовао тако маскиран?
У сваком случају, није једини. Тајанствени маскирани појединци јављају се и на другим осликаним зидовима пећина, показујући да је маскирање, односно промена идентитета древни обред, упражњаван пре, бар, две стотине векова.
Од тих давних раздобља до данас обреди прерушавања као да се не прекидају, обухватајући читаву планету – од Европе, преко Африке, Азије и Јужне Америке... дотичући и најзабаченија острва најдаљих мора. Како се у човеку родила та жеља да сакрије свој лик, да поништи сопствену личност под образином неког потпуно другачијег створа?
У чувеном есеју „Маска”, француски антрополог Клод Леви Строс (1908–2009), написао је, поред осталог, да је људско лице својеврсно седиште његових друштвених функција. Јер, управо уз помоћ лица човек успоставља везу с осталим људским бићима. А мењајући и преображавајући лице, ту везу прекидамо или је упућујемо у неком сасвим другом правцу. Дакле, мењајући сопствено лице, стварамо могућност за велики број различитих начина успостављања веза. А уз маску која је узвишени симбол, стварамо универзални језик.

Заваравање трагова

Слика
Маска Џунукве треба да уплаши децу како се не би удаљавала од својих кућа

У људском мозгу похрањен је читав низ слика лица која одговарају одређеним особама. Једна једина промена у овој „можданој архиви лица” доводи до збрке у читавој „збирци”. Са свом својом снагом маска тада ступа на сцену. Она заварава трагове одређеног људског лица, у исти мах освајајући неке друге, посебне моћи, које би требало да превазиђу људске одбрамбене снаге. Често то значи измицање силама зла, односно, злој судбини. Човек се скрива испод маске неког другог, нечег сасвим другачијег, а зашто да не, и застрашујућег. Зло, дакле, неће имати храбрости да приђе, јер и не зна ко је испод маске. Посебно уколико се човек маскирао у неко божанство. И посмртна маска је заправо прича о заваравању: њен задатак јесте да сакрије смрт, да сачува привид живота на лицу умрлог.
Јасно је да зато постоје најразличитије маске најразличитијих облика. Неке су изненадиле и славне антропологе попут Клода Левија Строса, јер уопште не покривају лице. Такве маске користе Ескими. Наиме, у најмање маске спадају маске за прст, које носе жене Инуити. Оне приказују веселе створове, окићене, али без зуба. Жене их обично закаче на кажипрст. У Новој Гвинеји маске су, пак, велике, групне. Оне најчешће подражавају митског претка, оснивача племена. Десетак људи скрива се испод једне заједничке маске купастог облика, широке више од два метра. Данашњем посматрачу учиниће се слична љусци од јајета какву је носио чувени цртани јунак Калимеро. Врло сложене и занимљиве су маске Индијанаца Квакиутл из Британске Колумбије. Оне могу да се отворе и затворе. Када су затворене, представљају неку животињу, али када се отворе, приказују људски лик и то удвојен. Та двојност требало би да дочара двоструку личност човека, која може да буде и животињска.

Слика
Индијанска маска са тла Британске Колумбија мења лице –
довољно је повући узицу и две митске птице са стране показаће
друго лице, односно, треће, ако се рачуна особа која носи маску.

Гледајући данашње маске које могу да се купе у продавницама играчака, могло би да нам се учини да није баш тако тешко „ухватити” значење разноразних образина. Али, то је само кап у огромном мору маски. На свом путу кроз историју, маске су сакупљале митове чији је циљ да објасне њихове натприродне моћи – како у обреду, тако и друштву. У Африци и даље употребљавају маске за иницијацију које се најчешће чувају на посебним, скровитим местима и којима се подносе жртве (крв животиња). Оне излазе на светло дана само за време обреда – обрезивања и иницијације. Истовремено постоје маске које нису тајне. Оне се употребљавају за време народних празника, на пример, на почетку или крају пољопривредних радова. Те маске приказују снагу духова везаних за природне појаве. Земљорадници маске стављају на лице, играјући по пољима (попут овдашњих додола) и призивајући добре временске услове и родну годину.
У племену Поро, у Обали Слоноваче, праве маске које имају улогу полицајца – судије. Носилац маске има задатак да заведе ред у селу и да казни све оне који га крше. Индијанци из племена Квакиутл имају чувену маску која, између осталог, плаши децу. У ствари, има задатак да их чува. Реч је о великој образини чије је име Џунуква. Легенда каже да Џунуква живи у шуми, у близини села... Уколико се неко неваљало дете удаљи из дворишта и забаса у шуму без пратње родитеља, појавиће се страшна Џунуква и украсти га. Њено лице је црно, а усне пуне и црвене. Из њених уста чује се застрашујући узвик: „Ху-ху!” Осим црне маске, она носи и медвеђе крзно.

Чаролија и за одрасле

Стиче се утисак да је међу Хопи и Зуни Индијанцима настао најживописнији пантеон маски. Има их бар по три стотине од сваке врсте. Маске оживљавају оног тренутка када их неко стави на лице. Божанства силазе међу смртнике, приближавају им се и откривају људске жеље и страхове. Маска постаје посредник између богова, природе и друштва. Са маском на лицу, човек се упућује на чаробна путовања, умиљава се судбини, боговима, односно природи. Зато је древни човек из француске пећине ујединио више симбола: био је и јелен и сова и јарац. Показао је како је магијски начин размишљања био и тада својствен одраслима, а не само деци.

Слика
Вештица, савршена маска за Ноћ вештица

Ето и одговора зашто би на Ноћ вештица многи да буду вештице. Да би се траг људске рањивости заварао, а чаролије догодиле без нарочитог труда и заслуге. Уз помоћ чаробног штапића. Да ли је за тако нешто довољно само ставити вештичји шешир и закачити дуг, повијен нос са брадавицом? У нека не тако давна времена, маске нису биле потребне ако је циљ био да се стекне знање на магијски, чаробни начин. Једноставно речено, без учења. Довољно је било, после дана проведеног у игри, књигу из одређеног предмета ставити испод јастука и мирно отићи на спавање. Неки су, чак, на тај начин учили и песмице напамет! А уколико би мајка просула за ђаком воду из црвеног лончета (на радост!), сматрало се да је успех загарантован!
Слика