Dimitrije Vojnov o "slučaju Stojanović"

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Dimitrije Vojnov o "slučaju Stojanović"

Порукаод Sky Seeker » 08 Авг 2012, 18:37

Пише: Димитрије Војнов

Могуће је да савремени спорт толико превазилази способности обичног човека да гледаоци више не могу да се идентификују са такмичарима. Онда им је преостало само да се идентификују са коментаторима. И већину фрустрира што никада неће познавати фудбал као Александар Стојановић.

Спортски коментатор Александар Стојановић је, свакако, био на челу списка личности за које сам мислио да имају најмање шанси да се нађу бачене у блато и изгажене од стране наше јавности.

Човек који је средином деведесетих био међу иницијаторима превођења наших спортских преноса из беспућа медијске археологије у нешто што личи на телевизију позног двадесетог века, и стручњак који је међу првима учинио да ти програми делују као производ спортске а не хумористичке редакције, сада пролази кроз бесомучне нападе, и то врло често од људи који не би имали право на тако нешто.

За разлику од раније генерације спортских коментатора, који су са слабим познавањем матерњег и готово без познавања страних језика, углавном пијани, лутали великим првенствима и Олимпијадама представљајући опасност за себе и за друге, Стојановић је свој рад почео у прилично тешким условима постдејтонске телевизије и успео да нам, испред београдских микрофона, створи не само фетиш за Премијер лигу, већ и утисак да смо и ми део публике на коју Енглези озбиљно рачунају.

Ако анализирамо идеолошку улогу преноса Премијер лиге, прво на Палми, после на БК, можемо је тумачити двојако: као ескапизам који је одвраћао народ од размишљања о непријатностима под Милошевићем или као неумитно приближавање европским вредностима које ће управо довести до његовог слома.

Но, како год гледали на то, пре свих је баш Стојановић допринео да енглески фудбал код нас постане изузетно популаран, и то у време када још увек није успео да се потпуно врати на европску сцену.

Опште узев, тадашња БК Телевизија била је расадник великог броја најзначајних телевизијских новинара које наши медији данас имају и њено неумитно уклањање са националних фреквенција, под притиском политичког обрачуна са Богољубом Карићем, представља вероватно највећи губитак за наше гледаоце.

Срећом, Стојановић је већ изградио име и данас је он коментатор који више не мора да коментарише из Београда већ као новинар Националног сервиса може да отпутује на лице места, извештава на прави начин одакле треба.

Како то да сада када је коначно добио праве услове за рад и достигао коментаторску зрелост, Стојановић наилази на такав отпор? Чини ми се да је Стојановић изворно жртва једне друге медијске форме која је озбиљно угрозила и новинарство базирано на сечи дрвећа и телевизију – а то је блог.

Непосредно по одласку са Б92, Стојановић је написао један пост у коме је раскринкао лицемерје црногорских чланова југословенске репрезентације. То је изазвало реакције његових дојучерашњих колега и рекао бих да је тада на неки начин дошло до раскола између овог коментатора и "базе".

У противном, како је могуће да се последњих седмица као узор спортског новинарства Стојановићу од свих могућих кандидата увек претпоставља Милојко Пантић, осим као део једне перфидне политичке агенде.

Наиме, ако се Стојановић својевремено на Б92 разоткрио као неко ко се не слаже са клеветама црногорских репрезентативаца према својим српским колегама, онда је и Пантић, подржавши ЛДП, опрао своју поприлично сумњиву радну биографију. Само се политичким мотивима може објаснити теза да је коментатор кога цитирамо искључиво због глупости које је изговорио бољи од коментатора од кога смо много тога научили.

Кад смо већ код знања, важно је нагласити да Стојановић није једини познавалац фудбала код нас и да је управо редакција Б92 била препознатљива по великим зналцима. Међутим, у односу на остатак те редакције, само је Стојановић имао довољно шарма и способности да своје знање преточи у пренос утакмице, што је нарочита вештина.

Пре њега су на Б92 многи покушавали да коментаришу, и неки од тих преноса су имали трагикомичан исход, сводећи се малтене на цитирање Милојкових лапсуса. И збиља, тешко је уопште коментарисати утакмицу, а не сећати се свих лапсуса који су те формирали. Стојановић је у томе успео и уз неколико других коментатора направио другачији језик српског спортског новинарства.

Сваки коментатор, наравно, има свој развојни пут. Неки од њих, како време пролази, постају херметични као, рецимо, Слободан Шаренац, који је од великог популаризатора кошарке и човека који је са радошћу јеванђелизовао игру, постао полутренер чије тактичке анализе имају више места на клупи или неком семинару него пред микрофоном.

Сам Стојановић је ту имао најмање осцилација. Чини се да и он у последње време ставља већи акценат на тактичке анализе игре које нису толико пријемчиве гледаоцима, али то је мање-више и даље онај човек који је освежио праћење спорта код нас.

Трагично је што људи као што су Александар Стојановић, Слободан Шаренац или Гојко Андријашевић ни после скоро две деценије рада нису успели да приволе српске гледаоце да српске коментаторе доживљавају као особе од којих има шта да се чује. Међутим, још трагичније је то што део јавности свесно ради на томе да се људи због којих се спортски коментатори сматрају карикатурама врате на посао.

Могуће је да нова генерација коментатора ради преносе у време када наше селекције и клубови немају довољно успеха, па их гледаоци не везују за пријатне догађаје. Нажалост, ипак је Милојко Пантић тај ког ћемо памтити као део великих тријумфа.

А могуће је да савремени спорт толико превазилази способности обичног човека да гледаоци више не могу да се идентификују са такмичарима. Онда им је преостало само да се идентификују са коментаторима. И већину фрустрира што никада неће познавати фудбал као Александар Стојановић.

Izvor: RTS.rs