Politikin zabavnik

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:38

Како настају легенде
Магични конопац
Наводно, сведоци су видели дете како се пење уз конопац који стоји у ваздуху, а затим нестаје... То је, као ударну вест, објавио један дневни лист 1890. године, а после су многи безуспешно покушавали да изведу ову невероватну мађионичарску тачку

Слика
Већ више од једног века по свету круже невероватне приче о појави која потиче из Индије. Реч је о илузионистичкој тачки с конопцем и дечаком који нестаје. У првобитном извођењу то је изгледало овако: на отвореном простору факир узима дугачак конопац и баца га у ваздух где и остаје стојећи усправно, као да је о нешто обешен. Факиров помоћник, неки дечак, пење се уз конопац, а кад дође до самог краја, одједном нестаје. Факир га позива да се врати, али од дечака ни трага. После неколико тренутака пење се и сам факир, наоружан ножем, па и он нестаје. А онда с неба почињу да падају раскомадани делови тела. Факир ипак силази с неба, повлачи конопац, остатке тела прекрива платном и, одједном, ћирибу-ћириба - ево дечака живог и здравог. - Била би то уистину невероватна представа - каже Питер Ламонт, историчар магије и истраживач са Универзитета у Единбургу.
- Штета што није истинита. За ову тачку први пут се чуло 1890. године захваљујући писању америчког дневног листа „Чикаго трибјун”. Писац текста Џон Елберт Вилки признаће касније да је то била обична летња новинарска патка. Оно што никако није очекивао јесте да ће ова лажна вест доживети толику славу.
Вилкијев напис из „Трибјуна” преузеле су многе друге новине, чак и иностране, док су текст објављен четири месеца касније, у ком редакција оповргава ову вест сви други прећутали. Чак се 1904. године појавио и први тобожњи сведок тврдећи да је својим очима видео трик с индијским конопцем. Звао се Себастијан Буршет. Али, чим су чланови Енглеског удружења за психичка истраживања почели да му постављају питања, одмах је било јасно да има сувише бујну машту. А то је ко зна који пример „непоузданости памћења када је реч о оваквим стварима”, рекли су стручњаци.
- Ипак, ова легенда, која је говорила о непознатој и тајанственој Индији управо онако како ју је видела колонијална култура тога доба, постала је толико позната да више није могла ни да се заборави ни да се уништи - објашњава Ламонт. - Стога су неки људи покушали да објасне игру с конопцем тврдећи да је реч о случају масовне хипнозе. Факир би довео у транс све гледаоце и они су видели оно чега није било. Објашњење је било неуверљивије од саме тачке, па су почеле да се појављују и прве фотографије у настојању да се оборе претпоставке о масовној хипнози.
„Штранд магазин”, часопис који је објављивао пустоловине Шерлока Холмса, први је 1919. године обрадовао читаоце и фотографијом те „најславније мађионичарске тачке на свету”. Снимио ју је извесни Ф. В. Холмс, вишеструко одликовани официр (који није ни у каквом сродству с познатим детективом из прича). Према речима Холмса, конопац је одмотан, бачен у ваздух и тамо је остао да стоји као да је укрућен. Потом се неки дечак успео уз њега и остао да стоји на врху. Баш кад је официр снимио фотографију, дечак је нестао. „Не умем да објасним како”, био је његов одговор.
Стога су понуђена и друга објашњења ове загонетке. Тридесетих година прошлог века један немачки илузиониста изјавио је да је конопац, заправо, био маскиран, а састојао се од овчијих костију, углављених једна у другу, тако да су правиле неку врсту мотке уз коју је дечак могао да се успне. Педесетих година у још једном тумачењу тврдило се да се тачка изводила у некој удолини. Жица танка као влас косе била је разапета између два брда, а конопац се, пошто га факир баци у ваздух, качио за ову невидљиву жицу скривеном куком. Представа се приказивала увече, дечак се пео уз конопац и нестајао у мраку и диму запаљене ватре. Потом би се факир, у широкој пелерини, и сам пењао до врха конопца бацајући на земљу комаде удова неког мајмуна кога би претходно искасапио. Коначно, дечак би се сакрио под пелерину и сишао заједно с мађионичарем тако да све изгледа као да се појавио ниоткуда.
Све су ово објашњења много невероватнија и од саме тачке о којој се прича - каже Питер Ламонт. - Ко би могао да замени кости овце за конопац? И где је то постојала жица танка као влас која би се разапела између два брда и издржала тежину две особе? Сви су, у ствари, покушавали да разјасне тајну које није ни било. Фотографије као што је она Холмсова приказивале су не индијски конопац, него нешто сасвим друго: одржавање равнотеже на дугачким стабљикама бамбуса, што се и данас ради у неким крајевима Индије и Кине. Тамо се акробата опаше дебелим канапом око појаса, подбочи дугу бамбусову мотку и уздигне је. Уз њу се потом пење други момак који, кад стигне до врха, стоји тако неколико тренутака одржавајући равнотежу.
Ламонта је зато, као истраживача, занимало како су разни мађионичари сведоци успели да замене обичну игру одржавања равнотеже и невероватну тачку с индијским конопцем. Заједно с енглеским психологом Ричардом Виземаном, претпоставио је да постоји
веза између сензационалности приче и времена које протекне од догађаја и извештавања о њему. Другим речима, истраживачи су кренули од чињенице да препричавање једног сведока постаје све невероватније како време пролази.
Прикупили су сва сведочанства која су нашли у књигама, студијама и новинским текстовима: укупно 48. Одбацили су сва препричавања из друге руке, као и документа у којима није наведена година догађаја или који нису садржавали детаљне описе. Преостале доказе - избројали су 21 - поделили су у пет група, по степену сензационализма. Њихов закључак је, по ко зна који пут, потврдио претпоставку о крајњој непоузданости памћења у вези с мађионичарским тачкама. Сведоци из документације коју су нашли видели су заправо стајање на мотки, али, како су године пролазиле, додавали су својим описима оно што су прочитали или чули да се прича. И, гле чуда: од тридесетих година па надаље више није било никог ко је тврдио да је и сам видео тачку с успињањем уз конопац.
Права тајна представе с индијским конопцем налази се у нашој глави и тамо одолева времену. Мозак меша стварне догађаје којима је присуствовао и легенде о којима је чуо да се прича стварајући тако убедљиву причу. Она се никад није догодила, али је ипак уверљива и узбудљива.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:43

Као супа
Иако су нека дела Џона Ле Кареа, чувеног енглеског писца детективских романа, рођеног 1931. године, пренесена на филмско платно, он никада није био задовољан тим филмским остварењима. Када је недавно према његовом роману „The Constant Gardener” снимљен играни филм, на питање новинара како му се допада, он је кратко одговорио:
- То вам је као када бисте од целог бизона покушали да направите супу у коцки.


Много боље!
Када је један пријатељ Ђоакина Росинија (1792-1868) дошао код славног оперског композитора у посету, нашао га је, као и обично - за клавиром. Росинијев пријатељ, иначе диригент, био је изненађен видевши да на клавиру стоји партитура Вагнерове опере „Танхојзер”, али окренута наопако.
„Маестро, како то свирате из нота окренутих наопако?”, упитао је диригент.
„Покушао сам и на други начин, али је звучало ужасно. Сада сам их окренуо наопако. Овако је ипак мало подношљивије!”, весело је одговорио Росини.


Култура или наука, свеједно
Многе анегдоте и данас сведоче о невеликој бистрини совјетског политичара Леонида Брежњева (1906-1982), председника СССР-а и генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије те земље. Леонидови политички говори, које је као председник имао прилике да држи, били су, наиме, често веома дуги. Понекад су трајали и по шест часова будући да је Брежњев читао и оригинал као и копију коју би му обавезно давали пре него што се попне на говорницу!
Једном приликом, Леонид Брежњев посетио је југ земље где је требало да одржи говор о науци. Али, његов саветник грешком му је додао говор о култури. Леонид је почео да чита... Говоранција је потрајала, а да он није ни приметио о чему је заправо реч. Остали су приметили, али нису смели ништа да кажу.


Слика
Дивна земља
Америчка глумица Ракел Велч (рођена 1940) позната је по лепоти и привлачности, али не и по нарочитом образовању. За време снимања једног филма у Чикагу, глумица је одржала и конференцију за новинаре. На питање како се осећа у Чикагу, неодољива госпођа Велч с осмехом је одговорила:
„У Чикагу? Предивно! Па, Чикаго је једна од најзначајнијих држава које чине САД”.


Хвала Богу!
Прослављеног шпанског филмског редитеља Луиса Буњуела (1900-1983) новинари су једном приликом упитали да ли је на његову уметничку судбину пресудно утицало школовање код језуита, што је била жеља његових веома побожних родитеља.
„Није нимало!”, одговорио је Буњуел.
„Ја сам атеиста, хвала Богу”.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:44

Снимај нешто друго
Џек Ворнер (1892-1978), један од оснивача холивудске филмске продуцентске куће „Браћа Ворнер” (Worner Bros), био је познат као вешт пословни човек који не хаје за суд других људи. Када би у новинама прочитао неку неповољну критику за филм чији је он био продуцент, нехајно би рекао: „Данас новине, сутра тоалет-папир!”
Једнога дана Џек је одлучио да уложи новац у снимање филма о животу Лудвига ван Бетовена. Познатом филмском глумцу Полу Мунију понуђена је главна улога. Међутим, прочитавши прву верзију сценарија, Џек Ворнер је одустао од снимања:
„Све може, само се маните тог досадног Бетовена!”, рекао је продуцент писцима сценарија. „Па ко би данас да гледа филмове о некаквом слепом композитору?!”
Да не би било забуне, Лудвиг ван Бетовен, славни немачки композитор, био је - глув.


Узрок болести
Хипократ (460-377. пре н. е), отац медицинске науке, био је први лекар који је одбацио сујеверје и натприродна, односно магијска објашњења разних болести. За многе физиолошке промене у људском телу Хипократ је дао подробна објашњења. Додуше, нашла се ту и врло занимљива појединост: сматрао је, наиме, да су најчешћи узроци болести код људи клима, погрешан начин исхране, али и неспособност државних власти.


Луди фестивали
Лето је време када се у свету одржава велики број различитих фестивала. Истини за вољу, неки од њих помало су необични. На пример, фестивал у Шкотској посвећен превареним мужевима, такозваним рогоњама. Најважнији део фестивала чини плес рогоња.
У Енглеској се, опет, током народног фестивала чичка бира човек чичак. Његово тело затим се у потпуности прекрива бодљикавим цветом чичка и он је принуђен да читав дан буде тако обучен. Наравно, сви се забављају гледајући игру рогоња и покретне цветове чичка.


Старац који је стварао невоље
Када су Римљани, 189. године пре наше ере, поразили војску краља Сирије Антиоха III код Магнезије у Малој Азији, захтевали су да им одмах буде предат Антиохов војни саветник, славни војсковођа Ханибал (247-183. пре н. е). Али, лукави Ханибал побегао је на Крит, а затим се неко време крио у Малој Азији. Римски војници ипак су успели да га нађу... Схвативши да више нема излаза, Ханибал је узео бочицу с отровом коју је увек носио са собом и попио смртоносну течност. „Хајде најзад да ослободимо Римљане страха који их тако дуго мучи! Ишчекивање смрти једног старца превелики је терет за њихово стрпљење!” Биле су то последње Ханибалове речи.


Рат богиња
Љутити због Темистоклеових захтева да плаћају данак, атински савезници једном приликом одбили су да то учине. Темистокле се разбеснео и послао изасланика на острво својих савезника како би им пренео претећу поруку. Две моћне богиње, богиња Силе и богиња Убеђивања, натераће савезнике да се повинују и плате порез Атини - претио је атински државник. Острвљани су, међутим, одговорили једнаком мером. Нису у стању да плате - поручили су Темистоклу. То им не дозвољавају две још моћније богиње: богиња Сиромаштва и богиња Очаја.


Погрешно место
Док је британска краљица Викторија (1819-1903) лежала на самрти, њени најближи сарадници причали су о тренутку када ће се владарка наћи на оном свету.
„Рај је једино достојно место за краљицу”, рекао је један ожалошћени дворанин. „Тамо ће њена душа наћи истинску срећу.”
„Нисам баш тако сигуран”, приметио је принц Едвард, краљичин син. „Мораће да иде иза читаве поворке анђела. Сумњам да ће јој се то допасти”.


Спорт опасан по живот
У мају 1995. године на игралишту за голф у француском граду Лиону, господин Жан Потеван, изгубивши партију од свог пријатеља, љутито је бацио торбу са штаповима за голф у језеро. Већ следећег тренутка сетио се да су му у торби остали кључеви од аутомобила. Обучен скочио је у језеро за торбом која је потонула на дно. Убрзо после тога, потонуо је и сам господин Потеван. Које су биле његове последње речи? „Ево кључева!“
Нешто слично догодило се Ал Капонеу, чувеном америчком гангстеру на игралишту за голф „Олимпија филдс“ у Чикагу. Изнервиран јер је лоше ударио лоптицу, Ал Капоне (1899-1947) је бацио штап на своју торбу у којој су били остали штапови. Зачуо се пуцањ и Капоне је схватио да је рањен. Како? У торби је, ради сопствене заштите, увек носио пиштољ.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:46

Битка на Тари 1150. године
Српски жупан против цара Византије

Упркос свим напорима, Ромеји нису успели да спрече садејство српских и угарских снага. Већ је падао и густ снег, али Византици се нису, по обичају, повукли у утврде. Овај пут, одлучили су да иду до краја
Слика
Током 12. века, још пре владавине Стефана Немање, српски велики жупани покушавали су да се ослободе власти Византије, али су сваки пут били поражени. Тако је и жупан Урош I уз подршку Угарске 1129. године подигао велики устанак и напао и спалио византијско утврђење у Расу. Византинци су овај устанак сурово угушили, а део становништва Рашке за казну су преселили у Малу Азију. Без обзира на ове губитке, Срби су након неколико деценија поново подигли устанак под вођством жупана Уроша II. Једна од највећих битака Србије у 12. веку одиграла се 1150. године, на речици Тари, недалеко од данашњег Ваљева. У бици, у којој су, поред Срба и Византинаца, учествовали и Мађари, борили су се и сам жупан Урош II као и чувени византијски цар Манојло Комнин чији је хроничар и пратилац Хонијат подробно описао догађај.

Рашки жупани и цар Манојло
Жупан Урош II потицао је из породице рашких владара, чији је оснивач био жупан Вукан. У византијској хроници „Алексијада” из 12. века први пут се помиње име Урош код Срба. То име носили су потом бројни српски владари од 12. до 15. века. Поменућемо два велика жупана пре Немање - који су јунаци ове приче - затим сина Стефана Првовенчаног - краља Уроша, па Душановог сина цара Уроша и тако даље. Попут имена Стефан, постепено је и име Урош добијало други вид, не само као лично име на крштењу, него као једно од титуларних имена владара. Тако је краљ Милутин био „Стефан Урош” (Милутин), а његов син потписивао се као „Стефан Урош Трећи” (Стефан Дечански). Постоји објашњење о томе како је настало име Урош. На једној страни су више она која порекло имена траже у српско-мађарским везама, а друга ређа и старија, говоре да је корен имена старословенског порекла. Заговорници ове друге теорије указују на то да име Урош има у основи глагол ресити, уресити.
Бројније су, ипак, теорије које порекло имена Урош доводе у везу са блиским спрско-угарским везама у 10. и 12. веку и са мађарском речи ur, која значи господин. Историчари такође наводе да је име Урош било лично име у Мађарској у 12. веку. Постојала је и титула урум (или урам) коју је, у једном раздобљу, носио млађи краљев брат у Мађарској - престолонаследник, а касније се проширила и на друге великодостојнике, посебно рођаке краљевске куће. Колики је био утицај блиских суседских односа са Угарском по Србе речито говори и „Хиландарска повеља” Стефана Немање из 1198. године у чијем се уводу каже да „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима...”, а Немањиним прецима „дарова да владају овом земљом српском” као велики жупани.
Велики жупан Урош II, син Уроша I, дошао је на престо пре 1146. године. Он је био први велики жупан Србије који се упустио у ширу „европску дипломатију”. То је омогућио већ његов отац Урош I, успостављајући породичне везе са суседима. Урош I имао је више синова и кћери, и сви су играли важну улогу не само у Србији, него и на ширем подручју. Три Урошева сина постала су велики жупани - Урош II, Деса и Белош. Зна се да је Белош достигао највише положаје у Угарској (палатин и бан) док су две кћерке биле удате за угарског краља (Јелена) и моравског војводу (Марија). Урошеви потомци (преко његових кћери) владаће Мађарском, Чешком, Моравском, Пољском, руским кнежевинама...
Жупан Урош II покушаће да искористи очеве везе у настојању да Србију осамостали од Византије. Након преласка крсташке војске Балканом у Другом крсташком походу 1147-1149. године створио се широк савез против византијског цара Манојла. Савез је предводио сицилијански краљ који је успео да окупи око себе и друге владаре и земље спремне да ратују против Византије: Француску, немачког противцара, угарског краља Гезу II (који је био нећак српског жупана), као и Уроша II, односно Србе, који су деловали тесно сарађујући са Угарима. Касније су у сукобе умешани и Руси.
Ни цар Манојло није седео скрштених руку. Дајући широка трговинска права, успео је да обезбеди подршку Венеције као и немачког цара с којим се спријатељио у току Другог крсташког рата. Цар Манојло Комнин сматра се последњим заиста великим византијским царем који је не само зажелео, него и стварно покушао да обнови велико Јустинијаново царство. Био је храбар војсковођа, вешт дипломата и државник смелих замисли. Био је пријатан човек што му је олакшавало склапање политичких савеза попут оног с Конрадом II који је потрајао све до смрти овог немачког цара. Манојло је био човек свога времена. Волео је западне обичаје и привређивао витешке турнире у којима је и сам учествовао. Његова два брака са женама пореклом са Запада допринела су продору западних утицаја на византијски двор. Највећи део живота цар је провео у војним походима настављајући напоре свог оца и деде да обнови сјај и моћ Царства. Ратовао је, највише, против Нормана са Сицилије и из Антиохије, као и против Турака Селџука, али се војно и политички мешао или утицао на збивања и много шире, од степа Русије до Средњег истока. Са оваквим храбрим ратником и окретним војсковођом морали су током више од три деценије да се носе велики жупани српских земаља, од Уроша II све до Стефана Немање (у чије је доба Манојло умро). Царево занимање за угарске послове, које је превазилазило објективне и стратешке потребе Царства (Манојло је водио чак десет похода на Угарску), објашњава се и чињеницом да је његова мајка била мађарска принцеза Пирошка (Света Ирена у Византији).
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:47

Поход из 1149. године
Након што је у лето 1149. године уз венецијанску помоћ поново преотео Крф од Нормана, цар Манојло, каже хроничар, „реши да свој ратнички жар управи против Срба” како би казнио „њиховог великог жупана, који је већ био отпочео да се бори”. Никита Хонијат овим поводом у црном светлу описује Србе, као непоуздан народ:
”... ови су (тј. Срби) док самодржац беше спокојан на власти, правили добронамерно лице и били врло слаткоречиви поред сасвим супротних осећања у дубини душе... (а затим)... осмелише се више него што је требало искористивши прилику, дигоше оружје на Ромеје и рђаво поступише са њима суседним земљама које су биле под Ромејима.”
Цареви хроничари живо описују овај први велики поход цара Манојла на Србију. Одвојивши тешко наоружани одред војске и припојивши га лако наоружаним четама, цар преко Пелагоније (Македоније) и Косова улази у Србију (или „Далмацију”, како је често називају). Иако се цар трудио и надао се да ће га изненадити, Урош II сазнао је за покрете велике византијске војске и повукао се у брда „остављајући свакоме да у бекству тражи спас и ногама искупи живот.” Цар је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио док је „небројено мноштво учинио робљем”.
У царској војсци био је и севасроипертат Константин Анђел кога је Манојло оставио да чува Рас, а цар је кренуо даље да осваја и пали по Србији. Занимљиво је да је овај краткотрајни господар Раса, ожењен царевом тетком Теодором, био предак Евдокије, будуће супруге Стефана Првовенчаног, последњег великог жупана и првог краља у Расу.
Цар је затим опколио утврђени град Галич (данас Сочаница, на десној обали Ибра). Постави логор и „нареди да гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки”. Град је одолевао три дана, а затим освојен на јуриш. У граду је ухваћено „мноштво варвара” који су делом били ратници, а делом сточари. Сви заробљени послати су у Сардику (Софију) и друге ромејске крајеве да се тамо настане. Вративши се у Рас, цар Манојло сазнаје од своје посаде да је Урош са својим ратницима искористио његово одсуство како би обновио борбе око града. Ромеји су затим кренули за Урошевим снагама желећи да га заробе, али велики жупан измакао им је „бежећи преко планинских превоја”. Манојло је морао да се задовољи само тиме што је спалио дворе великог жупана. И данас у народу у Рашкој живи легенда да су се двори великог жупана Уроша налазили у селу Попе, неколико километара северозападно од манастира Ђурђеви ступови.
Овим је био завршен царев поход на Србију који, иако успешан, очигледно није дао трајније резултате јер је Манојло већ следеће године морао да води нову битку у Србији и то са још јачим снагама.

Нови Манојлов поход против Србије - 1150. година
Читаву годину велики жупан Урош II спремао је ратнике за бој и припремао савезнике. Претходно ратовање било је крваво, али је показало да Грци нису несавладиви. Ове године Византинци су се вратили са још већом војском. Уходе су већ крајем лета јављале да је цар са најбољим војсковођама и бројним сродницима у Нишу. Дукљански краљ Радослав скрушено је дошао у Манојлов логор да му изрази вазалску покорност. По старом обичају, цар је чекао јесен да шуме остану без лишћа па да упадне у Србију. Сукоби и ратовање потрајали су месецима.
Све наде Урошеве, да ће његови прошлогодишњи савезници Нормани са Сицилије напасти Византију, распршиле су се. Ни Босанци неће доћи. Урош је, додуше, имао и много ближег савезника: угарског краља Гезу II те најмоћнијег човека на угарском двору и рођеног брата жупана Уроша - палатина Белоша. Али, Геза је отишао да ратује на север, у Галицију. Белош је брату послао јак одред састављен од Печенега и Калисија, који су били хазарско племе и живели у околини данашње Митровице. То су први мухамеданци који су насељавали наше крајеве, а по њима је остао и назив места Калесија у Босни.
Чини се да је угарске чете водио један Србин - жупан Вукан, можда Белошев и Урошев рођак. Овога вођу угарских трупа византијски писци називају „велики жупан Вакхин”, што може да се чита и као Вукан. Његов физички опис (висок и крупан) не одговара угарском типу и пре може да се пореди с физичким особинама припадника рашке династије. Познато је, на пример, да је Немања својом висином изазивао чуђење у Цариграду.
Урошеве трупе стално су се повлачиле и мењале положај настојећи да искористе боље познавање предела и да нападну мање издвојене групе византијских војника. Али, цар је упорно нападао, од долине Лугомира (леве притоке Мораве), на Дрину, па назад, на речицу Тару, код данашњег Ваљева. Раније су историчари претпостављали да се ради о планини Тари, но, опис саме битке, као и кретање византијске војске које су описали хроничари, пре указује на то да се битка водила негде у средишњем делу Србије.
И поред напора, Ромејима није успело да спрече сједињавање српских и угарских снага. Већ је увелико падао и снег, али Византинци се нису, према обичају, повлачили у своје утврде. Овај пут су одлучили да иду до краја.
Жупан Урош наредио је окупљање све војске и одлучан напад код реке Таре. У рано јутро, кад је византијска војска кренула из логора, „неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да је веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке, и то не само домородачка (тј. српска), него и безбројно савезничко мноштво, састављено од хунских (тј. угарских) коњаника”.
Битка на Тари била је жестока и неизвесна. Водила се прса у прса. Срби су успели да опколе групу византијских старешина, међу којима су Михаило Врана и Гифард једва избегли погибију. Константин Кантакузин изгубио је у боју са Србима два прста.
У позлаћеном оклопу, сијајући као „орао са златним крилима”, ричући „као лав буколеонски”, сам цар упуштао се у двобоје покушавајући да допре до српског великог жупана. Цар је збацио на земљу и заробио четрдесет непријатељских војника, а остале растерао. Док су бежали, „стално их удараше с леђа мачем и копљем”. Уто један од оних који су бежали, спазивши цара, „исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га”.
А онда се цар бацио у гомилу која се борила око жупана Вукана, вође угарских трупа. „Призор беше пун страве. Али, цар баци копље и исукавши мач жестоко је насртао, непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вукана - човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја, Вукан замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги, причвршћен изнад очију. Толико је био јак ударац да су колутови од заклона дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варваринову руку и предаде га нећаку.”
Битка је била одлучена кад су у византијске руке пала и два српска жупана - Грдеша и Вучина. Урош је схватио да је битка изгубљена. Губици су били огромни. Срби и Угари нагло су почели да се повлаче. Само неколико минута било је потребно да преостали српски војници нестану у брдима и шумама Таре.
Следећег дана пред византијским логором појавила се групица српских посланика. Пренела је молбу великог жупана да му цар дозволи да с конопцем о врату призна пораз и да преговарају о условима мира, односно, потврди вазалског положаја Србије. „Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље, где је ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима.” Манојло је повећао обавезе Србије: узео је таоце, као залог мира, а број помоћних трупа које му Срби шаљу у војне походе повећао на 500 уместо 300 за походе у Азији и на 2000 за ратовање у Европи.
Велики жупан није на Тари изгубио само једну битку. Изгубио је и веру да ће икада моћи да победи Манојла и да ослободи Србију. Неку годину касније, 1153, Манојлу није било потребно ни да покрене трупе, а Урош је већ хитао да му изрази покорност. Срби су сада ратовали као вазали на византијској страни. Тек је Урошевом рођаку и даљем наследнику, великом жупану Стефану Немањи успело да неколико деценија након битке на Тари ослободи и обједини све српске земље („отачество и дедовину своју”) и да се назове „самодршцем” и независним од Византијског царства.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:53

Чувари времена одувек до сада
Куцнуо је час

Човек је прво почео да кроти време уз помоћ штапа и канапа, а онда је схватио да су му ипак потребније тачније справе које ваља опремити на одговарајући начин и тако су часовничари постали први људи...
Слика
Сунчани сат компас, коришћен на бродовима, израђен је од слоноваче, у првој половини 17. века у мајсторској радионици Јакоба Карнера у Нирнбергу

Мало ко је у „она времена” могао да се мери с часовничарима. Били су, тада, толико угледни да им је припадало место уз самог владара који им је - веровали или не - омогућавао да раде кад и колико хоће. Јер, њихов занат цењен је не само као врхунска уметност, него су и ондашњи владари волели да поред себе, на оку, имају оне који су владали вештином кроћења времена. А владари су одувек имали потребу да све држе под својим огртачем, па зашто не и време.
Ипак, све до почетка друге половине 16. века часовничари су, рекло би се незаслужено, именовани само као бравари или је то, пак, било намерно с обзиром да је њихово умеће подразумевало својеврсног кључара времена. Тек, лета 1565. озваничено је прво часовничарско цеховско удружење које су нови чланови примали строго по правилима. У року од годину дана кандидат је морао да изради два сата. Један је требало да буде стони, с репетирањем на сваку четврт, са скалом за 24 сата на једном бројчанику, док је на другом ваљало поставити скалу за четвртине сати и још показивача Месечевих мена, а с друге стране и годишњи календар и дужине дана. Дакле, готово свеобухватно бележење протока времена. Други сат израђен у тој, за будуће сајџије кључној години морао је да буде попут пандантифа (онај који се носи око врата), да има будилник и да избија сваки од 24 сата. Власници су ову врсту сата, разуме се, скидали пред спавање, али и у неким другим (сличним) приликама.
Уосталом, сат је дуго био ствар угледа, згодан део за опремање простора, али и битан украс кад се изиђе у свет. Јер, доскора је „гледање на сат” било прави мали обред који је могао да траје десетак минута, уз оно лагано отварање једне по једне кутије, ослушкивање, показивање околини и, на крају, беспоговорну изјаву колико (заиста) има сати. А уколико је уз сат ишао и одговарајући, често пренаглашен, ланац, добијао се непоновљив утисак о власнику сата и његовом значају.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:56

Слика
Стони сат (око 1890. године, Луцерн, Швајцарска) с постаментом орла раширених крила који носи двоструку лупу. Кроз њу се види бројчаник спреда и механизам с друге стране

Желудац тачнији од свих
Покушаји да се укроти време, односно, да човек овлада његовом пролазношћу, стари су колико и цивилизација. Не зна се поуздано ко је и кад измислио први гномон - јавни сунчани сат - али се зна да је његов мањи имењак коришћен до краја 18. века као мерило тачности већ увелико присутног механичког часовника. Ако си тада имао механизам за мерење времена, био је ту (да не би било већег одступања) и сунчани сат. А кад су људи почели да на свој начин мере време, забележена је тужбалица римског комедиографа Плутарха (250-184. године пре н. е):
Слика
Стони сат из мајсторске радионице Франца Воленберга, Беч, око 1810. године. Његови украси исказују победу љубави
„Богови убили онога ко је први смислио часовник и поставио сунчане часовнике који мени, јаднику, на комадиће разбијају дан. Пре је желудац био мој часовник, најбољи и најтачнији од свих. Увек ме је тај часовник позивао јелу, па и онда кад није било нешто да се поједе; сада, пак, и то што имамо не једемо, ако то сунцу није право”.
Наравно, људи су наставили да трагају за справом која ће тачније измерити, или означити, пролазак времена. Поред помоћи Сунчевих зрака, загргољила је и вода, па је настала клепсидра која је вагала време помоћу сталног и правилног протицања воде кроз мали отвор. Ту се, негде, умешао и песак, те пешчани часовници понегде и данас, бележе цурење времена које ће потом зауздати звонима позивајући и обавештавајући у одређени час људе о ономе што се управо збива или следи. Онда се појавило клатно које је, избачено из равнотеже, досадно али проверено мерило време. Његове способности први је одгонетнуо Галилеј (1564-1642), потом Хејгенс (1629-1695), а Фуко је са својим клатном, средином 19. века, штошта ставио на своје место.
Људи су се, све успешније такмичили у кроћењу онога што „иде, траје, пролази, тече, лети, никад не мирује нити стоји и све што је било, јесте и што ће бити, одвија се под његовим бешумним крилима...”
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:57

Да не страдају свилене бубе
Развој механизама „чувара времена”, како су од давнина називали сатове, сасвим се поклапа с убрзаним развојем грађанске класе, ширењем трговине, великим путовањима и открићима нових земаља. Неутажива глад за новим чини се да је и науку поспешивала ка што већој тачности. Јер, било је важно добро планирати, предвидети детаље, тачно време стизања на циљ и повратка, а на дугим путовањима сат је, уз астролаб (тада значајну астрономску справу за мерење висине Сунца и звезда) и календар, све чешће и једини поуздани пријатељ који је, у случају да изневери, путника остављао на цедилу.
Није, на пример, било свеједно када ће се кренути у Кину по легла свилених буба и да ли ће вас добро планирање довести кући у право време или ће се јаја излећи негде успут, у каквој пустињи.
Познато је да је Колумбо користио све три врсте тадашњих часовника и да је често проверавао и сравњивао њихове вредности користећи пешчани сат као њихову мерну јединицу. А колико је тачност у то време значила, можда најбоље може да посведочи велика награда коју је енглеска влада расписала 1714. године и која је умногоме допринела бржем развоју часовника.
Слика
Италијански будилник из 1738. године с истакнутим звоном на врху, постављеним између четири стубића
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:59

Све је то због доброг вина
Средином августа Андре и Маргарет Дебре из Шетероа, градића у средњој Француској, прославили су осамдесетједногодишњицу брака, а несвакидашњи јубилеј обележили су у кругу породице. Обоје наставници, већ дуго су у пензији, а упознали су се после Првог светског рата. После неколико година забављања, венчали су се 12. августа 1924. године. Окупљеним новинарима испричали су како, и после толиких година, живе у слози и без већих трзавица.
- Не постоји рецепт, али, ако ме већ питате, муж и жена требало би да сведу размирице на најмању могућу меру - рекао је Андре Дебре који има сто седам година. - Још нешто је важно. Моја Маргарет и ја увек смо уживали у добром залогају и трудили се да га залијемо бар једном чашом црног вина.
- Временом смо научили да несугласице решавамо што мирније - додала је Маргарет, која је од супруга млађа шест година. - Мој Андре и ја нисмо увек имали исти укус и исто мишљење, али толико година живећи и подржавајући једно друго научили смо да се поштујемо. И, наравно - додала је на крају Маргарет Дебре - мој муж је у праву: за дуг и здрав живот важно је добро јести и често се частити што бољим црним вином.
Андре и Маргарет Дебре имају двоје деце, четири унука и шесторо праунука и сви су били на овој несвакидашњој прослави коју су забележиле готово све француске новине и телевизија.


Љубазност до последњег даха
Када је Катарина Арагонска (1485-1536) Хенрију VIII (1491-1547) родила кћерку Марију а не сина, краљ је затражио од папе да поништи њихов брак. Било је то 1516. године. Папа је одбио да то учини, али се Хенри ипак побринуо да добије развод. Катарина је бачена у тамницу, лишена свих краљевских, али и осталих права. Било јој је забрањено и да виђа своје дете за чији живот га је непрестано молила. Имајући у виду паклену нарав свог бившег мужа, Катарина од Арагона је до последњег дана живота Хенрију писала љубавна писма молећи га да поштеди њихово једино дете. Године 1536, већ на самрти, Катарина је послала своје последње писмо Хенрију VIII. Заточеница је написала:
„Oculi mei te solum desiderant.” (Моје очи само за тобом жуде.)
Катаринина кћерка Марија, касније названа „Крвава Марија” (Bloody Mary), постала је ипак прва краљица Енглеске, Велса и Ирске.


Замисли сутра!
Немачки композитор Јоханес Брамс (1833-1897) био је поклоник доброг залогаја. Некад витки младић, у зрелим годинама претворио се у дебелог човека. Али, његово здравље постајало је све слабије. Када је отишао да га прегледа лекар, овај му је одмах преписао најстрожу дијету.
- Али, докторе, немојте тако! Вечерас сам позван на вечеру код Штрауса.
Требало би да се наједемо пилећег паприкаша, што је моје омиљено јело!
- Не долази у обзир! - узвратио је лекар.
- Како ви кажете
- слегнуо је раменима славни композитор.
- У том случају, замислите да уопште нисам данас био на прегледу, него да ћу доћи тек сутра!.


Ни по коју цену
Чувена француска модна креаторка Коко Шанел (1893-1971) добила је својевремено позивницу да присуствује свечаном ручку код богате породице Ротшилд, управо у време кад јој је у посети био млади рођак, дечак из унутрашњости. Тако је Коко одлучила да и њега поведе у раскошни дворац Ротшилдових. Али, дечаку се у кући богаташа није нимало свидело. Најпре није хтео да седи за посебним столом где су седела и остала деца јер су, по његовој оцени, дечаци били обучени - као девојчице. Стога су му поставили за столом за којим су били одрасли. Када је послуга донела сребрне чинијице с водом у којој је требало да се оперу руке пре обеда, дечак је с нескривеним гнушањем узвикнуо:
- Шта све нећу видети у овој кући! Склоните ту чинију! Нема те силе која ће ме натерати да попијем воду у којој сте ви опрали руке!.


Досадно!
Француски писац Марсел Пруст (1871-1922) био је очајан када је добио писмо у ком познати издавач Марк Хумболт одбија да објави његово животно дело, роман „У трагању за изгубљеним временом”.
„Драги мој пријатељу”, започео је своје писмо издавач, „можда сам ја потпуно без мозга, али не видим због чега би некога занимало да прочита тридесет страна само да би сазнао како се приповедач врти у кревету јер не може да заспи!”
Роман је касније објавио „Галимар” и то је једно од најславнијих дела француске књижевности.


Ав! ав! = У помоћ!
Тек после упорног звоњења и куцања, Силвија Д’Антонио се разбудила и отворила врата. Шта у пет сати ујутру тражи полиција на вратима њене куће? Силвија није могла да разувери чуваре реда и закона да их она није позвала. Ако ова четрдесетшестогодшња жена из Лејк Персипани у држави Њу Џерси није окренула телефонски број полиције, ко је из њене куће могао то да учини, питали су се полицајци. Као да је схватио да се о њему ради, из собе је изјурио немачки овчар и почео весело да маше репом и лаје. Тек тада је Силвија Д’Антонио схватила ко је три пута заредом окренуо број 911, позив за полицију, и пред њена врата довео три полицијске патроле.
Силвија је тада објаснила да живи сама и да је често болесна, па је свог верног пса научила како да, кад обори телефон на под, шапом притисне одређене бројеве на бројчанику и позове помоћ.
Полицајци су најзад сазнали ко им је упућивао немуште позиве јер - неко је упорно окретао број њихове централе и с друге стране само дахтао. Али, помоћу „ловца” успели су да открију са које адресе су позиви упућени. Прича је за - Веровали или не.


Добар човек
Грегор Пјатогорски (1903-1976), прослављени руски челиста, био је и изванредан професор. Ипак, имао је муке с једним младим челистом који никако није напредовао. Упркос напорима професора да му покаже како треба да свира, стално је грешио. Уместо да напредује, ученик је свирао све лошије. Помисливши да гасвојим савршеним свирањем можда обесхрабрује, Пјатогорски је пред учеником и сам почо да греши.
- Видиш, свакоме може да со догоди - говорио је свом ученику свирајући погрешне ноте... Овај покушај показао се као делотворан, па је ученик напослетку и дипломирао. После дипломског испита честитали су и њему и Пјатогорском.
- Нема потребе да честитате професору - надмено је рекао млади челиста.
- Он је заиста драг човек, али што се свирања тиче, он јадник нема појма - стално греши!.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 18:01

Мерило
Лудвиг ван Бетовен (1770-1827) немачки композитор, отпустио је без размишљања служавку када је сазнао да га је слагала. Пријатељица која му је служавку препоручила покушала је да убеди композитора да чини велику грешку и да је та жена поштена и вредна, али да није слагала у намери да му науди. Бетовенов дневник иначе је био препун забелешки о куварицама које су бежале главом без обзира из његове куће...
-Онај који изрекне лаж нема чисто срце - објаснио је Бетовен пријатељици. -А ко нема чисто срце, не може да скува ни чисту чорбу!


Страх
Аустријски композитор Арнолд Шенберг патио је од трискаидекофобије, страха од броја тринаест. Овај уметник (отац атоналне музике, како су га називали) био је убеђен да ће умрети тринаестог дана у месецу, па је зато тада остајао у кући, водио рачуна о томе шта пије и шта једе, а понекад није ни устајао из кревета... Тако је било и 13. јула 1951. године. Уверерен да му се ближи крај, Шенберг је тога дана само лешкарио. Супруга му је најзад саопштила да је сат откуцао поноћ и да је наступио 14. јул, а затим отишла да му скува чај. Када се вратила у собу, нашла је мужа мртвог. Умро је, ипак, тринаестог јула, а сат у спаваћој соби је журио - до поноћи је недостајало пет минута.


Крими прича за маму
Квентин Тарантино, амерички филмски редитељ („Петпарачке приче”) рођен 1963, у детињству је био опседнут криминалистичким и хорор филмовима. Гледао их је свакодневно и писао филмске сценарије у којима је било много убистава и још више крви. Баш као касније у његовим филмовима. То је забринуло Квентинову мајку, па га је замолила да напише неку причу о њој.
-У реду, мама - сложио се мали Квентин.
Од тада јој је сваке године за Дан мајки поклањао приповетку. Свака је имала исти крај: мајка је жртва злочина и умире у најстрашнијим мукама. То је још више забринуло госпођу Тарантино.
-Не узбуђуј се, мама. Треба да знаш да је мени истински жао када те лоши момци убију - објашњавао је будући редитељ.


Поново чујем
У свом дворцу у Мађарској седео је већ остарели племић Лајош Естерхази. Био је готово потпуно глув и тако рећи није ни знао да око њега бесни Први светски рат. Када је недалеко од његовог дворца одјекнула снажна детонација, Естерхази је, мислећи да неко куца на врата, радосно повикао:
-Напред, само изволите!
У први мах био је пријатно изненађен помисливши да му се вратио слух. Разочарао се када је видео да су сви прозори на дворцу попуцали...


Прекратко
Џорџ Бернард Шо, ирски књижевник пореклом Енглез, добитник Нобелове награде за 1925. годину, одлучио је двадесетак година пре тога да се са супругом скраси у месту Ајот Сент Лоренс у Хертфордширу. Касније је објаснио како се одлучио на тај корак:
-Посетили смо сеоско гробље и угледали један леп надгробни споменик на ком је писало: „Џејн Евесли, рођена 1805. умрла 1895. године. Њен боравак на овом свету био је нажалост сувише кратак”. Помислио сам да је место у ком се сматра како је деведесет година живота премало право место за нас двоје!
Био је у праву. Џорџ Бернард Шо живео је 94 године. Од 1856. до 1950.


Најзад!
Британски краљ Џорџ V (1762-1830) није волео своју жену Каролину од Брунсвика, па је учинио све што је у његовој моћи како би окончао тај брак без љубави. Напослетку су се и развели... Али, народ је волео Каролину и често јој клицао: „Боже, чувај краљицу.” Краљ је увек једнако одговарао: „Боже чувај краљицу и да вам и ваше жене буду као што је она, па ћете видети!” Када је умро Наполеон Бонапарта, краљев саветник раздрагано га је обавестио:
-Висости, ваш највећи непријатељ је умро...
-Најзад! Хвала ти, Боже! - радосно је одговорио Џорџ V.
-Нека јој је лака црна земља. - Био је, наравно, убеђен да је реч о краљици.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 18:03

Зашто се каже
Дунав


Дунав
Реку која протиче кроз многе земље, разни народи који живе на њеним обалама различито зову. При том треба имати у виду не само савремене Подунавце, већ и сва племена и народе који су током прошлости били животно везани за ту реку.

Слика

Ако кренемо хронолошким редом, најстарији назив који се са поузданошћу може везати за реку Дунав јесте грчки хидроним, како бисмо ми рекли Истар, али он је у античко доба подразумевао само доњи ток Дунава, који је једино и био познат старим Грцима. Њиме су, на пример, пловили Аргонаути у потрази за златним руном. За грчке географе и историчаре Истар се завршавао код Гвоздених врата (односно данашњег Ђердапа). Хесиод га у својој „Теогонији” помиње као једну од четири највеће реке на свету (наравно, ондашњем свету). Отац историје, Херодот, Истар назива „северним Нилом”, односно сматра да је Истар северни пандан велике египатске реке.
Слично већини других великих европских река, Дунав има и латинско име које гласи Danuvius под којим се првобитно, у доба римског царства, подразумевао горњи ток Дунава - тако Danuvius помиње још Јулије Цезар у свом спису „О галском рату”. Тек римски историчар Салустије, пред крај првог века, говори о Дунаву у целини - вероватно под утицајем Октавијанових илирских похода, 35. године пре наше ере, захваљујући којима су Римљани открили да постоји и Danuvius иза Гвоздених врата (гледано из њихове перспективе), дакле низводно од Ђердапа. Име Danuvius је у самом латинском пореклом из келтског језика у коме је значило просто ‘река’. Та келтска реч сродна је са називима за реку, односно ‘велику воду’ у неким другим језицима, на пример са авестијским danu- или са осетским *don, од кога потиче и име руске реке Дон.
Сматра се да су Словени за Дунав први пут чули од Гота (германског народа који је крајем старог века био врло присутан на европској историјској позорници - као Визиготи, Остроготи). Готи су латинско Danuvius изговарали отприлике као *Donawj. Онда је, како се то каже, „у словенским устима” готско дуго -о- постало словенско -у-. Отуд у већини словенских језика, независно од тога да ли њихови говорници пребивају у Подунављу или не, и дан данас преовлађује облик са -ј на крају речи: руско, украјинско Дунaи, пољско, чешко, словачко, словеначко Dunaj. Занимљиво је да Словенци именом Dunaj зову не само реку, већ и најпознатији град на њој, Беч. У нашим западним крајевима, такође је распрострањен облик Дунај, који бележи и Вук Караџић у „Српском рјечнику”.
Данас се у књижевном српском језику користи искључиво облик Дунав, у мушком роду. У прошлости је постојала и његова варијанта Дунава (као Сава, Морава) у женском роду, чак и Дунаво, у средњем роду, на пример, у народној песми: Змај полеће с мора на Дунаво... Меће мрежу у тихо Дунаво. Дунавац је превасходно ‘рукавац реке Дунав’, што је облик који се среће још у Вуковом „Рјечнику”, али то је и ‘становник Подунавља’, затим ‘ветар који дува са Дунава’, ‘врста речног чамца’, ‘врста сира’ ... Дунавка је не само ‘жена из Подунавља’, већ и ‘врста воденице’, ‘врста неких домаћих животиња’ итд.
У бугарском се такође јавља облик Дунав, пореклом од старословенског Доунавь, што је најближе латинском називу који је био присутан на Балканском полуострву.
Занимљиво је да се у фолклору словенских народа који не живе на обалама Дунава, назив те централне и јужноевропске реке користи као појам реке уопште. Отуд је у неким руским говорима дунаи ‘поток’, негде и ‘подземни речни ток’. У пољским дијалектима је dunaj ‘дубока река са високим обалама’. Тако, на пример, у Пољској постоји река Dunajec названа не по нашем, великом Дунаву, већ по њиховој, локалној речи за такву врсту воденог тока. Словенског је порекла чак и име литванске реке Dunaje, вероватно и летонска реч dunavas ‘мала река’.
Али, вратимо се нашем Дунаву и његовим именима међу подунавским народима које још нисмо поменули. Дунав извире под немачким именом Donau (које је у крајњој линији пореклом од латинског Danuvius, а непосредно од готског *Donawj) и тако тече све до аустријско-мађарске границе. Мађарски назив Duna преузет је од Словена, од облика Дунај, с тим што је завршно -ј у мађарском отпало. Румунско Dunare потиче право од латинског Danuvius, и тај необични завршетак -are резултат је гласовних промена које су својствене румунском језику. Исто се зове и у молдавском језику. У Црно море се на крају улива као руски Дунаи.

Јасна Влајић-Поповић
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 18:04

У стилу Џејмса Бонда
Полиција их је пратила од Мелбурна до Викторије, државе на југу Аустралије. Пошто их није ухватила, наставила је потеру крећући се ка северу, према Новом Јужном Велсу и потом натраг, све до Мелбурна. Неко би помислио да су чувари реда прешли пут дужи од две хиљаде километара јурећи превејане криминалце. А, у ствари, безуспешно су покушавали да ухвате старији брачни пар, мужа и жену увелико зашле у осамдесете који су пуне две недеље успевали да надмудре полицајце. Кад би им се потера сувише приближила, Марк и Ен Фокс остављали би своје возило, са све кључевима у брави, и ускакали у први аутобус. Чим осете да су довољно одмакли, куповали су половни аутомобил и настављали бекство.
Напокон ухваћени, Фоксови су многобројним новинарима који су се окупили објаснили зашто су, како су рекли, бежали пред полицијом „у стилу Џејмса Бонда”. Када су надлежни у Мелбурну одбили да Ен Фокс продуже возачку дозволу, уз образложење да је сувише стара, она се договорила са супругом да им покаже шта је још у стању да учини.
Ен и Марк Фокс у браку су тридесет осам година. Иако то није њихова жеља, син их је прошле године сместио у старачки дом. Једино што им је остало од „нормалног живота”, како су рекли, било је да повремено седну у аутомобил и одвезу се „у непознатом правцу”. Кад је Марку одбијен захтев за продужење возачке дозволе, чинило им се да то и није тако страшно зато што је могла да вози Ен. Али, када су и њој ускратили „право на слободу”, Фоксови су одлучили да се побуне. И, рекли су новинарима, никада се боље нису провели него кад су бежали од полиције. Под притиском јавности, власти у Мелбурну ипак су вратиле дозволу Ен Фокс. И возило које су им заплениле.


Видим троструко
Још има непознатих муштерија које остану запрепашћене кад уђу у мушки фризерски салон „3 Д” у месту Албукерке у Њу Мексику. Салон држе једнојајчане тројке - Дејмијан, Доминик и Дерик Монтоја. Некад им у послу припомогне и четврто „Д”, њихова мајка која се зове Дајана. Пошто су налик као јаје јајету, тројке и даље знају да се нашале с посетиоцима. Хуан Гонзалес сада је стална муштерија салона. А када је први пут ушао да се ошиша, није могао да схвати шта се око њега догађа. Дејмијан је почео да га шиша, када је Гонзалес рекао да би волео да обрије и браду, однекуд је, у истом тренутку када га је Дерик питао да ли жели да попије кафу, истрчао Доминик. Почео сам у неверици да се окрећем на све стране, прича Хуан Гонзалес, трљао сам очи и штипао се мислећи да сам се нашао испред „скривене камере”.


Поштар или грађевинар?
Кристин Шарбоне из канадског главног града Отаве била је запрепашћена када је видела како поштар клечи на улазу њене куће и премерава висину степеника. Упитала га је шта ради и добила одговор који ју је још више изненадио. Уколико не снизи степеник, објаснио је срдити поштар, одбија да јој убудуће доноси пошту. Не пада му на памет да „планинари до њеног поштанског сандучета”.
Мислећи да је у питању шала, Кристин је само одмахнула руком и вратила се у кућу. Али, убрзо је схватила да је поштар био озбиљан. У поштанском сандучету данима није било ни писама, ни рачуна, ни новина... Није имала куд него да оде у пошту и пожали се. Инспектор у главној пошти Отаве објаснио је Кристин да не може ништа да учини. Степеник испред њене куће заиста је двадесет центиметара виши него што је то прописано и претпостављени не могу да натерају поштара да се мучи.
Све ово догађало се у јулу. Како ће се ово завршити, не зна се. Кристин Шарбоне одбија да снизи спепеник или да премести сандуче, а пошта не одустаје - и даље јој не уручују пошиљке. Судски поступак још је у току.


Дијета за привлачење пажње
Једном приликом чувеног енглеског песника Џорџа Гордона Бајрона (1788-1824) на вечеру су позвали познаници код којих никада раније није био у кући. Тамо се окупило велико и угледно друштво књижевника. На питање домаћина да ли би му најпре пријала супа, Бајрон је рекао гласно како би га сви чули:
- Ја никада не једем супу!
- Волите ли рибу?
- Не, ја никада не једем рибу!
- Можда би вам пријало печење?
- Не, ја никада не једем печење!
- А бар чаша вина?
- Никада у животу нисам окусио вино! - грмео је песник.
Немајући више куд, домаћин је упитао песника шта обично једе за вечеру.
- Само двопек и воду! - одговорио је песник. На жалост, нису имали двопек, па је попио воду у коју је сипао мало сирћета. Потом је љутито отишао.
Забринути домаћин срео је после неколико дана блиског Бајроновог пријатеља и упиутао га:
- Зашто ме нисте упозорили како се храни лорд Бајрон?
Откад је на онако строгој дијети?
- Откако сте ви то почели да примећујете! Његово понашање имало је за циљ пре свега да привуче пажњу присутних. И да знате: после вечере отишао је право у оближњу крчму где се најео печења и напио вина.


Бујна машта
Док је болестан лежао на самрти, славни француски писац Оноре де Балзак (1799-1850) био је незадовољан што о његовом здрављу брину неки непознати лекари покушавајући безуспешно да му помогну.
-Нећу да ме ви лечите - викао је у бунилу болесни писац.
-Позовите доктора Бјаншона! - преклињао је Балзак.
Да ли је Бјаншон био неки славни лекар? У извесном смислу јесте. Био је јунак Балзаковог романа - измишљена личност.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 18:05

Царина
Године 1882, када је путовао у Сједињене Америчке Државе због предавања које је требало да одржи, писца Оскара Вајлда (1854-1900) зауставили су амерички цариници.
- Господине, имате ли нешто да пријавите за царину? - упитали су.
- Немам ништа - одговорио је Вајлд - осим сопствене генијалности!
Годинама касније, сиромашан и напуштен, нашавши се у затвору, Оскар Вајлд је размишљао о свом распусном животу и понашању. „Био сам распикућа сопствене генијалности”, написао је. „Заборавио сам да и најобичнија, свакодневна дела граде и разграђују личност”.


Ја сам Ема Бовари!
Када је 1857. године објављен роман „Госпођа Бовари”, културна јавност дигла је глас због сувише слободног описа љубавног случаја прељубнице Еме Бовари, усамљене и несрећне супруге једног лекара. Многи су веровали да је писац романа Гистав Флобер (1821-1880) имао на уму неку одређену даму, па су стога желели да сазнају ко је права госпођа Бовари.
Не могавши више да се одупре наваљивању радозналаца, Фло-бер је напослетку на једној књижевној вечери изјавио:
- Господо, сада ћу вам рећи целу истину. Госпођа Бовари, то сам - ја.


Мачји говор
Пре неколико месеци Ванг Јинг се вратила кући с посла и, као што је увек чинила, најпре се поиграла с мачком. Кад је упитала да ли је гладна, изненадила се зачувши једно „ар” - глас на кинеском сличан речи „гладан”. Ова тридесетогодишња жена из Хонгконга почела је од тог тренутка своју љубимицу потпуно белог крзна да учи да говори. Сада мачка, наводно, зна много тога да каже: мама, играти се, вруће, задовољна... Наравно, на мачјем дијалекту кинеског језика.


Ко га шиша
Нил Армстронг прети да ће тужити свог берберина. Овај амерички астронаут, први човек који је 1969. године ступио на Месец, донедавно је једном месечно одлазио у фризерски салон Маркса Сизмора у Лебанону, у америчкој држави Охајо. Армстронгу није пало на памет да берберин уредно сакупља његову одсечену косу и продаје је за велики новац. Почело је то у мају прошле године кад је у Сизморов салон дошао Џон Резникоф и предложио му да склопе посао. А Резникоф се у „Гинисовој књизи рекорда” помиње као човек који има највећу збирку увојака познатих личности.
Сизмор је уредно скупљао Армстронгову косу и продавао је Резникофу за три хиљаде долара. Колико је Резникоф добијао тргујући исеченом косом седамдесетчетворогодишњег астронаута, не зна се. Једно је сигурно: после овога Нил Армстронг ће добро размислити где ће да се шиша.


Брз опоравак
Познати британски виолиниста Дејв Сварбрик био је запањен када је у листу „Дејли телеграф” прочитао вест да је - преминуо. Али, још више се изненадио прочитавши сутрадан уредничку исправку у истом листу.
„Дејли телеграф” је писао: „Господин Сварбрик - о чијој је смрти јуче писао наш лист - изванредно се опоравио”.


Четвороножац у клупи
У Керол колеџу у Хелени, у америчкој држави Монтани, студенти су већ навикли да, усред предавања, неко бане на врата и утрчи у учионицу. Није то неки од студената који је закаснио на час, већ пас расе лабрадор по имену Зулу. Ен Перкинс, професор психологије, прихватила је молбу удружења из Хелене које псе обучавају да се нађу слепима као и особама везаним за инвалидска колица. Али, како се показало, таква обука није довољна. Дешава се да пси заиста науче како да човека који не види прате до продавнице или с њим пређу улицу, али не знају баш сваки пут добро да се снађу кад су окружени мноштвом људи. Зато је Зулу и „примљен” на колеџ: ако издржи и успе да се понаша како треба међу толиким бучним студентима, сигурно ће бити потпуно спреман и у свакој другој прилици.


Добро памћење је лоше
Док су слушали опроштајни концерт славног пољског пијанисте, политичара и композитора Јана Падеревског (1860-1941), двојица музичара у публици беспоштедно су га оговарала:
- Боже, па овај се човек ничега не сећа! Колико је само нота заборавио да одсвира! - шапнуо је први.
- Јадник! - додао је други музичар. - Није толико страшно што је неке ствари заборавио. Много је лошије извео оно чега се још сећа.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 18:07

Патуљци чувају кућу
Прве топле дане у априлу ове године Џин Колоп искористила је да изнесе лежаљку и ужива лешкарећи у башти. Мало је читала, пијуцкала лимунаду и, опијена зрацима Сунца, заспала. Ову седамдесетогодишњу жену из Вејдбриџа, у енглеској покрајини Корнвол, пробудио је необичан звук. Џин је схватила да неко претура ствари у њеној трпезарији у приземљу. Уверена да нико неће бити толико дрзак да јој упадне у кућу усред бела дана, није закључала врата и - лопов је искористио прилику која му се указала. Не устајући из лежаљке, смишљала је шта да ради. Да се супротстави провалнику, знала је да не може, сувише је стара за то. Позвала би некога у помоћ, али како кад јој телефон није при руци?
Провалник се задржао у кући највише петнаестак минута, а онда журним кораком изашао и кренуо стазом кроз башту. Али, таман када је требало да пројури поред Џин Колоп, старица се усправила и баштенским патуљком из све снаге ударила га по леђима. Двадесетогодишњи уљез се затетурао и, док је падао, главом ударио у кесу у коју је потрпао ствари на брзину покупљене по кући. Чим се уверила да провалник није озбиљно повређен - био је само у несвести - пожурила је и телефоном позвала полицију. Инспектор који је стигао за неколико минута могао је само да честита старици на храбрости. А лопов? Чим се освестио, ставили су му лисице на руке и одвели га у полицијску станицу.


Лоша срећа
Током свог плодотворног живота, чувени амерички писац Марк Твен (1835-1910) одржао је бројна предавања у многим градовима Сједињених Америчких Држава. Управо тим поводом нашао се у једном градићу. Пре предавања ушао је у берберницу да са обрије напомињући власнику да је први пут у том месту.
„У право време сте посетили наш градић!”, љубазно му је казао брица.
„Зашто?”, упитао је Марк Твен.
„Познати писац Марк Твен вечерас ће одржати предавање. Нећете, ваљда, то да пропустите?”, узвратио је берберин.
„Па, надам се да нећу...”
„Да ли сте купили улазницу? Биће велика гужва.”
„Не, нисам још...”
„Нажалост, све су продате. Мораћете да стојите.”
„Лоше сам ја среће”, уздахнуо је Марк Твен.
„Кад год он држи предавање, ја увек морам да стојим”.


Пољубац господа
Прослављени италијански тенор Лучано Павароти познат је по томе што није пропуштао ниједну прилику да се удвара лепим женама. Позната глумица Изабела Роселини, кћерка чувене глумице Ингрид Бергман и редитеља Роберта Роселинија, у једној емисији на италијанској телевизији, у разговору са Паваротијем, изјавила је да Лучано има тако предиван глас као да је његове гласне жице својим уснама дотакао сам Господ...
„Ако је то тачно”, рекао је Лучано, не могавши да се суздржи, „онда је Господ вас изљубио по целом телу”.


Хвала, мама!
Када су у јулу ове године поједине крајеве Калифорније погодиле кише које су узроковале одроне земљишта, Алберт Тревино на брзину је морао да напусти кућу која се налазила на клизишту. Шта човек може да спакује за мање од пола сата? Важне хартије и неке драгоцености. Тако је размишљао Тревино када је, осим наведеног и нешто одеће, одлучио да понесе и омиљену слику коју му је поклонила мајка.
Када се после неколико дана вратио и видео да му је кућа уништена, Алберта Тревина веома је погодило и то што су му у осигуравајућем друштву рекли да неће добити обештећење. Сместа је отишао да се пожали пријатељу код кога је нашао уточиште. Размишљајући како да помогне Тревину, његов друг загледао се у слику која је стајала немарно остављена уза зид. Узео је платно у руке и погледао потпис сликара. Имао је шта и да види...
Уље на платну, које је мајка Алберта Тревина купила на бувљој пијаци за 75 долара, њен син је продао за 300.000. Слику је, како се испоставило, урадио Џозеф Клајш (1885-1931), амерички сликар мађарског порекла који је у САД стекао велику славу.


Свако свој посао
За време снимања филмске комедије „Повратак Пинка Пантера” у глуво доба ноћи зазвонио је телефон у соби редитеља Блејка Едвардса. Био је то Питер Селерс, главни глумац у филму коме већ неколико дана није полазило за руком да сними једну сцену...
„Замисли шта ми се десило!”, узбуђено је викао у слушалицу Питер Селерс. „Управо сам разговарао с Богом и он ми је објаснио како тачно треба да урадимо ону проклету сцену!”
Наредног јутра, на снимању, Селерс је био још лошији него претходног дана...
„Питере, кад следећи пут будеш разговарао с Богом, реци му да нам се не меша у посао”, рекао му је Блејк Едвардс лупкајући га по рамену.


Ко ти је тај?
Када је Вилијам Рандолф Херст (1861-1951), чувени амерички новински издавач (и милионер), купио дворац светог Доната у Велсу, то није саопштио својој супрузи. Она, наиме, није имала много разумевања за историјске споменике, ма како били раскошни. Напослетку, Херст је ипак морао да јој призна шта је урадио.
„И, ко је главни дизајнер те кућерине?”, упитала је госпођа Херст.
„Како бих ја то могао да знам?”, одговорио је Херст. „Ваљда неки Норманин...”
„Глупости”, уздахнула је разочарано госпођа Херст. „Ко је тај Норман? Ја никада нисам чула за њега”.


Добра представа
Писац „Петра Пана”, енглески новинар и драмски писац сер Џејмс Метју Бари (1860-1937), често је присуствовао позоришним представама свог најславнијег комада. Приликом једног извођења „Петра Пана” у Баријевој ложи нашао се и дечак који се током представе непрестано вртео и нагињао као да ће пасти међу публику. Будући да му је мишљење најмлађих било изузетно драгоцено за писање, Метју Бари је упитао дечака:
- Шта се теби највише допало у вечерашњој представи?
- Да цепам програм, а онда бацам комадиће хартије на главу онима што седе доле! - раздрагано је одговорио мали поклоник позоришта.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Сеп 2011, 07:14

[scribd]http://www.scribd.com/fullscreen/66580459?access_key=key-mtzonmb5m7o2r3dql0h[/scribd]
Слика