Politikin zabavnik

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Politikin zabavnik

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 16:57

Nekada davno dok sam jos bila mala, rado sam ga citala.
Ostalo mi secanje i nostalgija. Danas ga sa zadovoljstvom procitam onako kako mi je dostupno.
Dakle, (po meni) zanimljivi tekstovi iz Politikinog zabavnika.


ovo su ljudi koji su stvarali Zabavnik
Troje istaknutih ljudi srpskog novinarstva predratnog doba: Dušan Duda Timotijević, Vladislav Ribnikar i Olga Timotijević, došli su na ideju o listu koji bi bio mešavina zbilje i mašte za velike i male. Namenjen bi bio prvenstveno deci i mladima, a forma i sadržaj sledili bi obrazac: red zabave, red pouke, ne više pouke od zabave i obrnuto.

* Prvi urednik „Politikinog Zabavnika“ je bio Miroslav Dim. Stevanović, a u redakciji su radili: Duda Timotijević, novinarka Politike Nada Doroški, ilustratori Đorđe Lobačev i Stanislav Žedrinski i mnogi drugi.

* Najpoznatiji majstori-crtači predratnog beogradskog kruga bili su: Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Ivan Šenšin. Jedan od najvažnijih saradnika od prvog broja bio je Đorđe Lobačev. Da bi „Zabavniku“ dali izgled koji mu dolikuje, pomagali su umetnici: Pjer Križanić, Milan Dedinac, Vladimir Žedrinski, Dimitrije Stefanović.

* Posle rata redakcijom su rukovodili: Stojiljko Stanković, Bogdan Popović, Pavle Tokin i drugi. Glavni urednik nove forme „Zabavnika“ (kakvog ga danas čitamo) te daleke 1968. bio je Nikola Lekić, a posle njega su se smenjivali: Živorad Stojanović, Rade Šoškić, Vlada Bulatović Vib i Darko Ribnikar. Od 1989. godine pa do danas list uređuje Zefirino Grasi.


Слика
(izvor, od sad pa na dalje na ovoj temi, Politikin zabavnik)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 17:09

Византијско умеће убеђивања

„У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч” - новозаветна је порука (Јеванђеље по Јовану, 1, 1). "Речи, речи, речи!", патетично узвикује Хамлет у истоименој трагедији Вилијема Шекспира. Француски књижевник Андре Моруа упозорава на моћ и разорну снагу које речи могу да имају: - Када би људи боље схватали каква се опасност крије у употреби неких речи, речници би у излозима књижара имали црвену траку с натписом: "Експлозив! Опрезно рукујте!" И, заиста, премда најнепостојаније, на крају и после свега само речи остају
Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.
Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело, неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом хришћанском васељеном.
Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.
Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје, везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су, уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 17:10

Цареви и пастири

Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према његовом народу. О чему се, заправо, ради?
Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике, окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у Цариград свог изасланика.
Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију. Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:
"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава... Још нешто знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу. Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо, пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово догађа свуда... чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила... Али ако су те ствари по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница... Док ми једва животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек, пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа извезена и прекривена златом."
Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 17:12

10 језика лажи

Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578), Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно савезништво против заједничког непријатеља - Персије. Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.
Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата, на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу свим тим језицима? ...као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи."
После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са Аварима, робовима који су побегли од својих господара... Зашто, о, Ромеји, моје изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."
Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике, нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо, испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.
Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 17:14

Ни на небу ни на земљи

Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и, најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара. С надменим ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута верска одредишта.
Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.
Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у свим другим земљама."
И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328) и српског краља Милутина (1282-1321).
Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру. Отуда и текст овог поверљивог списа надраста уобичајене службене извештаје које одликују рутина у састављању, сувопарна и уходана лексика, али и излишност било какве маштовитости. Пред собом, дакле, имамо учено слово којим један млади интелектуалац - Теодор Метохит имао је тада тек тридесет година и налазио се на почетку сјајне научничке и државничке каријере - покушава да задиви старијег, уваженог и већ прослављеног колегу. Стога на овај "разговор" двојице умних људи треба гледати као на својеврсни судар два интелекта, сукоб двеју научничких таштина и духовно надметање у ком се млађи истрајно упиње да засени старијег. Остављајући по страни како живописна и узбудљива збивања са путовања у Србију, а у време једне од најхладнијих зима у раздобљу средњег века, тако и велико дипломатско "рвање" српских и византијских преговарача, доносимо само једну оцену коју Теодор Метохит износи на самом крају свог "Посланичког слова". Он бележи: "Јер, питање је да ли би неко могао у свему да побеђује само речима и неће ли бити савладан од зла, и неће ли јади снаћи онога који се једино речима служи, каснећи а само се у њих уздајући. У свакој ствари, наиме, свака реч је зацело само сенка правога дела. А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима који се речима лако не препуштају, посебно уз такве сплетке, интриге и пакости, утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије и од њих и од осталих, и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све како бисмо желели."
У вези са изнесеним не треба да чуди што је о Византинцима у средњем веку било уврежено мишљење да су превртљив народ. Истини за вољу, и сами Византинци су управо превртљивост приписивали неким другим оновременим народима. При том, наравно, не треба губити из вида добро познату чињеницу да су представе једних народа о другима - и тада и данас! - често оптерећене не само читавим низом предрасуда него и разноликим облицима поједностављивања. Како било, није без значаја поменути и чувено византијско начело "икономије" (оикономиа) која подразумева дозвољено одступање од строге привржености црквеним правилима под нередовним приликама а због часних циљева. Другим речима, ради се о посебној византијској спремности да се право тумачи арбитрарно, у складу са политичким или личним намерама. Истовремено, неопходно је подсетити да је "икономија" била издигнута до једног од битних начела политичке мисли у Византијском царству.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 17:19

Укротити гравитацију!

Пре више од једног века британски писац Xорx Велс замислио је изванредан начин за путовање на Месец: укидањем гравитације. Може ли наука у 21. веку да оствари ову замисао?

Скупо задовољство
Са тачке гледишта званичне науке, гравитацију је тешко укинути. Она је једна од четириосновне силе природе (остале три су електромагнетска, слаба нуклеарна и јака нуклеарна сила). Гравитација делује између маса (маса је мера за количину материје тела). Али, маса је одговорна и за инерцију материје (односно, њено опирање промени начина кретања). Маса је истовремено инерциона и гравитациона, а да између њих постоји једнакост, приказао је Галилеј својим чувеним огледом. Испуштене са врха торња у Пизи да падају у слободном паду, и дрвена лоптица и лоптица од олова падале су истим убрзањем. (Упркос легенди, торањ вероватно није тачно место догађаја, већ је Галилеј пуштао лопте да се котрљају низ стрму раван.)
Једнакост инерционе и гравитационе масе била је полазна тачка и за Ајнштајнову општу теорију релативности, модерну теорију гравитације. Она је масу довела у везу са простор-временом. Дубљи смисао ове теорије јесте да гравитација и није сила, него да је последица геометрије или, пак, сама геометрија. Гравитација је закривљеност простор-времена, обликована масом коју простор-време садржи. А то значи да би поништавање гравитације на неком месту изискивало да се истовремено укину и маса, дакле, материја и простор-време! Заиста скупа цена за задовољство левитације. Ипак, последњих деценија оживела је замисао да се нађе антигравитациона сила.
Слика
Упркос задивљујућој вештини самоконтроле, чак ни овај будистички свештеник из Кине неће успети да поништи гравитацију.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:25

Капетан Антонио
Чувени шпански глумац Антонио Бандерас маштао је као дечак о томе да постане фудбалер. Али, у четрнаестој години сломио је стопало... Тако је морао да се опрости од снова о фудбалу чему су се његови родитељи изгледа радовали. Они су, наиме, желели да Антонио по сваку цену приступи шпанској војсци. Ни то се није догодило. Младић је отишао од куће, посветио се глуми и постигао велики успех. После филмова „Филаделфија”, „Убице”, „Десперадо”, „Маска Зороа”, „Фрида”, „Деца шпијуни”, уочи прошлогодишње премијере филма „Било једном у Мексику” Роберта Родригеза, отац славног глумца рекао је готово тужно: - Е, мој сине! Чему сав овај сјај? До сада си већ могао да будеш капетан.


Занимљив савет
Као млади пијаниста, Владимир Хоровиц (1903-1989), будући славни музичар, срео је тада већ чувеног колегу Артура Шнабела (1882-1951). Знајући да ће живот без сумње посветити концертном наступању, Хоровиц је замолио Шнабела да га посаветује шта да ради када у композицији дође до оних делова који су најтежи за свирање. „Шта да радиш када пригусти? Почни да се кревељиш! Прави паћеничке и болне изразе... То ће свакако одвући пажњу публике од музике”, посаветовао га је Шнабел.


Живот с анђелом
Породична прича америчке глумице Уме Турман веома је занимљива. Њен отац Роберт први је Американац који је постао будистички свештеник на Тибету. Мајка је својевремено била фото-модел и сликала се за насловну страну модног часописа „Вог”. Мајчиног оца, немачког барона, нацисти су држали у затвору јер није хтео да ода где се крију његови пријатељи Јевреји. Бака по мајци била је чувена шведска лепотица: према њеном лику направљена је статуа која се и данас налази на капијама града Трелеборга. Када је Уми било деветнаест година, удала се за глумца Гарија Олдмана. Остали су у браку мање од годину дана. На питање зашто су се разишли, Олдман је одговорио: „Зато што је Ума анђео. Покушајте ви да живите с анђелом”


Цар пешадинац
Руски цар Петар Велики (1672-1725) по много чему је био необичан владар. На пример, у борби против Турака 1695. године борио се са својим војницима као обичан пешадинац верујући да ће на тај начин најбоље допринети победи сопствене војске. А једног зимског дана 1724. године цар је угледао брод како тоне. Не размишљајући о томе да би то неко други требало да учини уместо њега, сместа је скочио у ледену воду како би помогао да се спасу људи с брода. Будући да је дуго био у хладној води, цар се прехладио и добио високу температуру. Пожртвовани Петар Велики умро је неколико недеља касније.


Ко има предност?
Познати позоришни глумац Ричард Барбиџ, нераздвојни пријатељ чувеног писца Вилијема Шекспира (1564-1616), тумачио је главну улогу у комаду „Ричард III”. Глумца је запазила извесна богата лепотица која га је позвала да заједно проведу ноћ... Требало је само да следеће вечери после представе дође у посету и најави се као Ричард III. Чувши из прикрајка њихов договор, Шекспир је одлучио да предухитри свог пријатеља. Пре завршетка представе кренуо је у посету лепој дами и најавио се код њеног слуге као Ричард III. Дама га је примила. Није чак имала ништа против што је глумца у њеној постељи заменио писац... И убрзо, док су били у љубавном заносу, стигао је и Ричард Барбиџ. Слуга је покуцао на врата и донео поруку на којој је писало: „Ричард III”. „Дозволите да ја одговорим”, рекао је Шекспир домаћици. Написао је неколико речи: „Жалим, пријатељу. Пре Ричарда III долази Вилијем Освајач”.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:28

Загонетни Рас

Овде је по други пут крштен Стефан Немања. Овде је оставио власт сину који је ту и крунисан као први рашки краљ - Стефан Првовенчани. У овој цркви посвећивани су и сви велики жупани српске земље...

Ко се упути старим путем што води од Новог Пазара ка Рашкој на само два километра од града, близу ушћа речице Дежеве у Рашку, приметиће, на брежуљку изнад пута, необичну и на први поглед веома стару цркву. Ниска, неправилног облика, окренута ка међуречју, изграђена је од грубог, необрађеног камена и нешто цигле, с ротондом и осмоугаоном куполом. Још се местимично види зид којим је читава зараван на којој се црква налази била ограђена. Након што погнути прођете кроз ниски црквени улаз, наћи ћете се у тами коју само местимице разбија бледо светло што успева да се пробије кроз неколико пукотина-прозора у дебелим зидовима. Гласови у овом хладњикавом простору као да тону у празнину векова. И као да се сва тама прохујалих дана згуснула у углове и око једва видљивих и тешко оштећених фресака из којих, ипак, пробијају свечане и тихе поруке са лица светих. Дотакавши хладноћу камена и храпавост фресака, путнику се указује прилика да ту, на трен, готово физички опипа хиљаду година прошлости.
Петрова црква, односно, црква Светих апостола Петра и Павла, вековима је била седиште епископа Раса, престоног места Србије завученог у котлину речице Рашке, заштићеног са неколико утврђених градина. Реч је о можда најстаријој цркви Србије, повезаној са неким од најзначајнијих збивања нашег средњег века. Испред цркве одржавали су се државно-црквени сабори.
О њеном настанку сачуване су две легенде. По првој, цркву, као и епископију, основао је апостол Тит, ученик светог Павла, који је живео у првом и другом веку. Кад је свети Сава ишао у Никеју да би Србији обезбедио архиепископију, он се, наводно, позивао на ово предање пошто је аутокефалност могла да добије само она црква коју је основао неки од првих апостола. Друго предање налази се у „Летопису попа Дукљанина” из 12. века. Он прича да је дукљански краљ Бело Павлимир, уз помоћ Римљана, победио рашког владара Љутомира. Након победе Римљани су поред Бање (Цалданае) саградили тврђаву и цркву „у част блаженог Петра апостола” која је од тада постала епископија (10. век).
Слика
Црква Светог Петра и Павла
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:29

Слика
Усред српске земље
Савремена археолошка и друга истраживања потврђују старост цркве као и посебан сакрални значај места на ком се она налази и које је још у античка времена било светилиште и гробље. Као и читава историја ових крајева, историја овог места и цркве непрекидна је повест разарања и обнове. Према истраживањима, на овом се месту разазнаје чак дванаест раздобља од праисторије до новијих времена. Испод саме цркве нађене су, између осталог, богате праисторијске хумке у којима мора да су сахрањени непознати племенски владари из 6. и 5. века пре наше ере.
Први пут црква је изграђена у 6. веку на претхришћанској основи (округлој ротонди), али она је срушена у 7. веку, вероватно приликом доласка Словена. Обновљена је крајем 9. столећа кад је, по свој прилици, створена и епископија у саставу Охридске архиепископије. У наредним вековима почиње и најзначајније раздобље - развој рашке државе, успон Немање и његових потомака као и снажење православља, захваљујући светом Сави. Од 11. до 13. века фреске у цркви обновљене су чак четири пута. Почетком 16. века угашена је епископија да би извесно време, верује се, црква служила и као џамија. Почетком 18. века поново је уређена залагањем патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. У 19. веку извесно време служила је и као турски војни магазин.
У доба великих жупана Рас је био њихово „столно место” које се налазило „усред српске земље”. Тако се наводи у биографији Стефана Немање коју је написао његов син и наследник. Словенско име Рас настало је претварањем назива античког града Арса који се налазио на истом месту и који би у трибалско-трачком језику значио река, односно, „вода која тече”. Историчар Прокопије наводи Рас међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији (6. век).
У Расу је још од 10. века, а можда и раније, постојала епископија, једина у Србији у то време, не рачунајући приморје. Без сумње, Рас је у дугом раздобљу од око 300 година (око 950. године до 1282. године) био српско столно место, са епископијом и са двором. Странци су касније по Расу читаву земљу називали Рашка, а житеље Рашани. Колико год био значајан за историју великих жупана, Рас и данас истраживаче своје прошлости оставља помало у недоумици, чак и забуни. Одавно је примећено да српски извори малокад изричито помињу Рас по имену. Ниједан од наших великих списатеља 13. века (свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије) не спомиње изреком град Рас. Град Рас у српским изворима последњи пут узгред помиње старац Симеон, писац „Вукановог јеванђеља”, почетком 13. века. Он каже да је књигу написао своме господину, великом жупану, „живећи у пећини, у граду Расу”. Занимљиво је, дакле, да се Рас више не помиње у познијим документима, иако мора да је играо значајну улогу у српској прошлости све до времена краља Уроша II Милутина кад се средиште српске државе и владарски двор померају ка југоистоку, према Косову и Македонији.
Ни до данас није сасвим јасно шта се подразумевало под именом Рас: утврђење, град, област или само жупа.
Загонетка је потпуна ако се има у виду да није сасвим сигурно где се налазио стари Рас: у непосредној близини цркве Светих апостола Петра и Павла, на брду Постење, или неколико километара даље, на Градини изнад средњовековног места Трговиште. И за једну и за другу претпоставку постоје одређене археолошке потврде.
До пре деценију и по превладавало је мишљење да се стари град Рас налазио на брду Градина, око 11 километара западно од Новог Пазара, у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себчевске реке у Рашку, недалеко од манастира Сопоћани, на месту где су се спајали путеви који су са запада и југа водили даље ка истоку. Током археолошких ископавања нађени су остаци насеља из разних временских раздобља почевши још од 2000 година пре наше ере, па преко антике, Рима, Византије, до средњовековног доба.
Из средњег века нађени су остаци палисадног утврђења (време Алексија Комнина) које ће релативно брзо бити спаљено. На његовом месту саграђен је чвршћи, камени кастел, неправилно издужене основе, дубине од око 180 метара и ширине 20 до 60 метара. Кастел је био ојачан са пет кула. Ово утврђење, које се везује за владавину Алексијевог сина цара Јована II Комнина, претрпело је разарање, као и поновну обнову, што се повезује са српско-византијским борбама из тог времена. Утврђење је даље обнављано и јачано (резиденцијални комплекс) у време српске власти, кад је вероватно служило као владарски „рефугијум” (уточиште у доба немира), али и као ковница првог српског новца (у време краља Радослава) да би убрзо затим било спаљено и заувек разрушено.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:30

Молитве светом Ђорђу
Новија археолошка истраживања ојачала су претпоставку која види град (тврђаву) Рас непосредно код цркве Петра и Павла, на брду Постење. У новијим ископавањима на овом брегу препознато је девет слојева разних култура, од праисторије, антике до средњег века, као и утврђење величине 390 са 90 метара унутар кога је до сада нађено више од 30 камених здања. Ово је највећа тврђава на простору читаве Рашке области и, по свему, у тесној вези са епископском црквом Светог Петра и Павла, као и са утврђењем каснијег манастира Светог Ђорђа. У утврђењу су откривени и велика црква, дворац, мала црква уз дворац, куле и капије, стамбене зграде градског ткива. Реч је о „највећем археолошком налазишту у средишту старог Раса”.
Иако недоумица између два налазишта није до краја окончана, остаје оцена која је изнета још давно: да престоница великих жупана у Расу „није била сабијена у град Рас, него је ваља сматрати по целом оном месту...” Све указује на то да је Рас некад био велико разуђено насеље - варошко-сеоских особина - са засеоцима. На његовом простору налазило се више мањих или већих утврђења, као и само насеље са засеоцима и са црквама и манастирима, затим дворови за владара, његову родбину и властелу, бања, трговиште, житни трг, речни мостови, занатска средишта...
У житију свога оца Стефан Немањић описује да се Стефан Немања, кад су га на превару заробила и оковала браћа, ослободио захваљујући молитвама светом Ђорђу. У бици код Патина - Звечана, на Косову, године 1168. Немања је, опет захваљујући светом Ђорђу, поразио своју браћу и осигурао власт у Србији. Тихомир, раније велики жупан, удавио се у току битке у реци Ситници.
„...Овај свети господин мој поче са журбом, ни мало не закаснивши, да зида храм светог и преславног и великог Христовог мученика Ђорђа, са ревношћу и љубављу, и сврши га, призивајући свога брзог помоћника, и украси га свим радовима, изврсно свим делима црквеним.”
Задужбини светом Ђорђу до тада није било равне у целој Србији. На изузетном положају и недалеко од древне рашке епископије, црква Светог Ђорђа симболично је потврђивала да је хришћанска, православна мисао у основу српске државности и да постоји потпуни склад између вере и државе. Изграђен је тако да нико у Расу не би могао ни помислити да Немањина власт није под изравним покровитељством Бога. „И чинећи Бог свакојако на боље људима, и не желећи људску погибељ, постави ме за великог жупана, названог на светом крштењу Стефан Немања”, каже се у „Хиландарској повељи”.
Манастир Ђурђеви ступови изграђен је у Расу, на врху брега који издалека надвисује околину, изнад речице Рашке и недалеко од старе епископске цркве Светих апостола, у близини двора великог жупана, у селу Дежева. Где год да се из ибарске равнице поглед окрене ка небу, сусреће се с Ђурђевим ступовима. За изградњу овог манастира, Немања је довео најбоље неимаре из далека - из Приморја - зидаре који су градили катедралу Светог Трифуна у Котору, чак и неке мајсторе из Италије. Црква Светог Ђорђа добила је тако особит стил, мешавину византијске архитектуре и западне романике. Она је прва у низу грађевина рашке стилске групе чији је узор својим бројним задужбинама дао велики жупан Немања. Током археолошких истраживања рушевина манастира нађен је натпис изнад западних врата цркве на коме је назначено да је црква завршена 6679. године након настанка света, односно, 1170. или 1171. године.
До улаза у цркву, постављену на највишу тачку брежуљка, ограђену високим одбрамбеним зидинама, стизало се величанственим мермерним степеницама. Црква је саграђена као једнобродна грађевина с правоугаоним наосом над којим је елипсаста купола са унутрашњим облицима романске архитектуре. Поред цркве, на невеликом манастирском простору налазила се велика трпезарија, две цистерне уз саму цркву и манастирски конаци на северу. У манастир се улазило кроз приземље једне куле, што уз јаке зидове указује на то да здање није имало само верску, већ и одбрамбену улогу. Ово потврђује и најупечатљивији део некадашњег манастира, две високе куле-звоника од око 20 метара који су надвисивали цео крај и који су, осим звоњаве, могли да служе и као осматрачнице.
Можемо само да замислимо какав је утисак остављао манастир, видљив са свих прилаза Расу, и звоњава с торњева каква се до тада никад није чула у тим крајевима. Наиме, коришћење звона било је у та времена својствено латинским црквама, па нема сумње да је овај обичај Немања упознао у младости, док је живео у приморју, у Дукљи.
Народ је ускоро почео да зове манастир по његовим звоницима - Ђурђеви ступови. Тај назив остао му је чак и онда кад су ступови до темеља порушени у једној од безбројних најезди које су ову славну Немањину задужбину постепено претвориле у непрепознатљиву рушевину.
Лебдећи у висинама, далеко изнад свакодневног метежа, уздигнут на путу ка небесима, манастир је за време целог немањићког доба уживао високо поштовање. Спадао је у „краљевске манастире”. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице. Немањин праунук краљ Стефан Драгутин обновио га је, проширио и одредио да ту буде сахрањен.
Од 17. века, међутим, манастир је претрпео више тешких оштећења. У Другом светском рату камење са јужног зида цркве, куполе и припрате, као и са кула, окупатори су односили да би зидали утврђење код Новог Пазара. Ипак, последњих година Ђурђеви ступови боље су среће. Делимично је обновљена црква као и друге зграде да би 2002. године овде поново почео да струји и манастирски живот.
Слика
Некадашњи изглед цркве Светог Петра и Павла
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:34

Наши средњовековни градови Сокоград

Утврда ни на небу ни на земљи
Повест о старом каменом граду по коме је и позната бања добила име саткана је од мало поузданих историјских података и мноштва предања, љупких попут његовог изузетног положаја...


Слика

Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље. Поуздано је једино да није поуздано кад је настао град-тврђава смештен на усправној стени изнад реке Моравице. Зна се, међутим, да први поуздан траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да - оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима - Србији продужи живот. Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.
Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је коначно постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба што је, повест нам је (не)поткупљив сведок, готово свакодневица овог поднебља.
Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:36

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.
Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање
Слика
Средњовековна војничка кацига

По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир - Жупан.
Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.
Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...
Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају. Преносимо је зато што је и она блиско везана за, поузданим подацима сиротињску, повест Сокограда. И гласи овако:
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.
Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш матор, одеш млад!”
Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...
По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.
У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Феб 2009, 19:40

Ово можда нисте знали

Колику гравитациону силу човек може да поднесе?
Приликом узлетања спејс-шатла, астронаути морају да поднесу велико дејство гравитационе силе, јачине 4-5 G. Због тога су они у лежећем положају у односу на усправно полетање шатла.
Када стојимо, срце пумпа крв нагоре, према мозгу, и тада се одупире сили Земљине теже. Када астронаут лежи, крвоток не подноси толики притисак услед опирања гравитационој сили.
Пилоти војних млазњака који седе у кокпиту летелице, губе свест при дејству силе од 4 G. Због тога они носе нарочите панталоне које им стежу ноге и стомак приморавајући крв да иде нагоре, према мозгу. Али, посебном техником дисања, која обезбеђује несметан крвоток, пилоти могу да поднесу и до 9 G силе Земљине теже.
Светски рекорд у подношењу изузетно јаког дејства гравитационе силе држи британски тркачки возач Дејвид Парли. Он је 1977. године у Силверстоуну преживео судар и том приликом искусио невероватних 179,8 G када се брзина његовог аутомобила у тренутку удара нагло смањила са 173 km/h на нулу.
Слика

Како дизање тегова утиче на раст мишића?
Дизање тегова подстиче раст мишића, али само када су они напрегнути до крајњих граница. Лакше вежбе с теговима побољшавају крвоток и одзив мишића на нервне подстицаје, али заиста не повећавају мишићну масу. Тек ће крајње напрегнути мишићи дати „знак” организму да преусмери уобичајену производњу беланчевина на оне које повећавају мишићну масу. Мишићна влакна умножавају се на постојећим мишићима уместо да се повећава број ћелија које чине мишиће. Међутим, крајња граница повећавања мишића условљена је генетским наслеђем, о чему се стара хормон миостатин. Од почетка дизања тешког терета, па до првих знакова раста мишића протекне око два месеца.
Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:32

Слика

Непредвидиви Дали
Током велике Међународне изложбе надреализма у Галерији Барлингтон у Лондону, 1936. године, шпански сликар Салвадор Дали привукао је много већу пажњу публике него што је то била његова намера. Био је врео летњи дан. Сликар је уздигнуте главе ушао у салу где је требало да одржи предавање. У левој руци држао је поводац са два велика вучјака, у десној билијарску лопту, а на глави - маску за роњење. Извесно време стајао је тако пред знатижељним посетиоцима, а онда, будући да му је нестало ваздуха, покушао је да скине маску за роњење. Али, пси су га вукли на другу страну, лопту није желео да испусти... Напослетку је пао на под и почео да се копрца. Тек када се онесвестио оставши без даха, пришао му је колега и скинуо маску. Публика је с одушевљењем запљескала. Наиме, сви су били уверени да је Дали заиста намеравао да изведе баш овакву представу.

Надахнуће
Када је америчка списатељица Тони Морисон 1993. године добила Нобелову награду за књижевност, многи амерички књижевни критичари били су незадовољни оваквим избором чланова Нобеловог комитета. Не могавши да се уздржи од злобних опаски, угледни теоретичар књижевности Стенли Кроуч за новине је написао текст следеће садржине:
„Надам се да ће Нобелова награда надахнути Тони Морисон, те ће почети да пише боље књиге од оних које је до сада написала”.

Хришћанско пиће
Када су арапски трговци донели кафу у Европу, Католичка црква назвала је „пићем неверника”. То, ипак, није спречило венецијанске и француске трговце да започну уносан посао продаје кафе која је била све омиљенији напитак. Црква је, наравно, била незадовољна. Неки су кафу сматрали једном врстом дроге. Напослетку су гласине о „злом пићу” стигле и до самог папе Клемента VIII. Морао је да се умеша. Верници су очекивали да ће папа забранити употребу кафе. Али, догодило се нешто сасвим друго.
Папа је хтео и сам да се увери у лоше дејство кафе и попио је једну шољицу. Међутим, он је био одушевљен укусним напитком, па је, 1592. године, благосиљао и освештао зрна кафе. Тако је кафа и званично постала хришћанско пиће.

Студент генерације
Амерички књижевник Едгар Алан По (1809-1849) имао је седамнаест година када се уписао на Универзитет у Вирџинији. Већ првог дана успео је да прокоцка своју годишњу стипендију и убрзо је озлоглашеним коцкарима из краја дуговао 2500 долара. У то доба По је већ био прави алкохоличар, а та опака зависност касније га је и отерала у смрт. Током првог семестра на безмало свим предавањима био је пијан и није се трезнио ни за време испитног рока. Упамћено је да се и на испитима појављивао у таквом стању. Занимљиво је да је све испите положио с највишим оценама и постао студент генерације.

Награда
Француског краља Луја XIV до лудила су доводили његови славољубиви поданици који су, поред осталог, били праве улизице. Једног од таквих, који је пошто-пото желео да напредује у служби, краљ је примио да разговарају у четири ока. Када је поданик ушао у краљеву одају, Луј је извесно време ћутао и правио се да помно чита молбу коју је овај написао. Онда га је упитао:
- Да ли можда говорите шпански?
- Не, Ваше величанство! - одговорио је очајни дворанин.
- Штета! - узвратио је кратко Луј XIV и удаљио се.
Збуњени човек био је убеђен како краљ намерава да му понуди амбасадорско место у Шпанији, па се с великим жаром бацио на учење шпанског језика. Напослетку је поново затражио пријем код краља.
- Сада савршено говорим шпански језик. Могу одлично и да се споразумевам са Шпанцима!
- То је предивна вест! - узвикнуо је краљ. - У том случају, могу да вам поклоним Сервантесовог „Дон Кихота” јер је написан на шпанском.

Сада знам
Кад је италијански композитор Луиђи Ардити (1822-1903), иначе прослављени оперски диригент, једном приликом боравио у Енглеској, љубазни домаћини желели су да му покажу знаменитости краја. Један од Ардитијевих пријатеља предложио је да обиђу и родно место Вилијема Шекспира.
- Била би права штета да напустите Енглеску, а не одете до Стратфорда на Ејвону где се родио Шекспир - напоменуо је музичару.
- Али, ко вам беше тај Шекспир? - упитао је Ардити запањене домаћине.
- Зар нисте чули за „Отела”, „Ромеа и Јулију”...
- Ах, да! - ударио се музичар по челу. - Сад сам се сетио! Како не бих знао! Па то је онај писац либрета.

Свемирска слава
Џозеф Пулицер (1847-1911), амерички новински магнат мађарског порекла, 1883. године основао је лист „New York World”. Био је и власник дневника „New York Evening World”, познатог по томе што је додељивао „Пулицерову” награду за новинарство и књижевност.
Пулицер је сматрао да су његови листови утицајнији и од самог председника САД, као и од читаве светске политике, те да се њихова моћ шири и на друге планете. Тако рећи на васиону. Када је подизана зграда његовог листа у Њу Џерзију, Пулицер је потрошио незамисливо много новца на светлећу рекламу која је требало да обасјава град с врха облакодера.
- Знате ли какву светлећу рекламу желим? Онакву коју ће и Марсовци моћи да прочитају са своје планете! - наредио је он.
- Па на ком језику онда да буде написана? - упитао га је главни архитекта. - На марсовском или енглеском?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Феб 2009, 17:33

Зашто се каже...
Септембар

Слика
Рујно вино уз рику јелена

Име месеца септембра потиче од латинског September (mensis) „седми (месец)”, које стоји у вези са бројем septem „седам”. Као што знамо, код Римљана је година првобитно почињала у марту па је зато септембар био седми, а не девети месец у години као данас. Из истог латинског извора потичу и француско semtembre, италијанско settembre, енглеско и немачко September, руско сентчбре (које је у руски језик ушло преко грчког)... По нашим дијалектима срећу се и облици: сетембар, сетенбар, сектебар, сектембер, шетенбар, шетембар.
За разлику од нимало занимљивог латинског назива, у словенским језицима постоји право шаренило имена за овај месец пун боја и обиља.
Најшире је распрострањен назив изведен од имена биљке врес: пољско Wrzesien, руско и украјинско дијалекатско вересень, белоруско дијалекатско верасень, старочешко vresen... Врес или вресак ниска је дрвенаста биљка са ситним лишћем и медоносним љубичастим цветовима која обично расте на брдовитом и оскудном земљишту. Вук је у свом „Рјечнику” описује као траву „која поврх Велебита мирише, а по Лици не”.
Пошто је септембар први јесењи месец, понегде су га звали и по овом годишњем добу: хрватско дијалекатско јесењак, словеначко дијалекатско јесеник, руско дијалекатско осень. Међутим, прва два назива могла би бити и преведенице немачке речи Herbstmonat, чије је основно значење „јесењи месец”, које се даље уобличило у „септембар”.
У јесен лишће почиње да жути, па се отуда у руским дијалектима среће назив жолтень, а у украјинским жовтень (иначе, у украјинском књижевном језику то је назив за октобар).
Јесен је и доба када почиње да се убира летина. Стога су неки од назива мотивисани пољопривредним радовима: лужичко-српско poznjenc (у вези са глаголом жњети), словеначко застарело poberuh (у вези са глаголом брати), бугарско дијалекатско гроздобер (време кад се бере грожђе).
У нашим крајевима септембар се зове рујан (код Хрвата је то и званичан назив месеца). Први помен овога назива потиче из друге половине 14. века: Месеца ру(ј)на ... почи рабь божи Георги ... в дни цара Уроша. И у старобугарском је руен био народни назив за септембар, док се у осталим словенским језицима тако зове октобар.
Постоје недоумице око порекла саме речи рујан. Неки је доводе у везу са придевом рујан „жут, жућкаст; црвен, црвенкаст; румен, ружичаст”, тумачећи њено значење као „жути месец”. Ствар се, међутим, усложњава тиме што ни порекло придева није јасно. По једнима, у питању је изведеница од именице руј „биљка жутог цвета” (коју неки сматрају домаћом речју, а други романизмом), а пошто се од те биљке прави жута боја, и придев је развио значење „жут, жућкаст”. Али какво је онда његово значење у устаљеним изразима типа рујно вино, рујна крвца, рујна зора? Тим поводом Ђорђе Поповић, наш чувени публициста, преводилац и лексикограф, каже: „Ја сам се родио у селу, где људи живе од винограда, и никад нисам чуо да су рекли за бело, жуто, жућкасто вино да је рујно вино; напротив, кад су се веселили и црвено вино пили, увек су га звали рујно вино.”
Други сматрају да придев рујан не означава предмет по боји, већ да је његово основно значење „млад, свеж, бодар”, као у словачком rujny „живахан, распојасан”. При том назив месеца рујна изводе од глагола рујати, ревати „рикати”. Иста је ситуација у старословенском, где је од глагола рјути образована именица рјуј „рика”, а од ње рујень „октобар”, као и у чешком, где је од глагола riti, rvati „ревати, рикати” изведена именица rije „доба парења јелена (које је праћено риком)”, од које је настала реч rijen „октобар”. Месец рујан је, према томе, време када се јелени паре, па свуда одзвања њихова рика.
Ако је ово тумачење тачно, рујно вино је првобитно било „вино које освежава, крепи”, можда чак и „вино које делује као афродизијак”. То би значило да се данашње значење придева рујан „румен” вероватно развило накнадним преосмишљавањем споја рујно вино „вино које крепи” у „румено вино”.
Слика