HOLOGRAM

Уредник: Moderatori

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

HOLOGRAM

Порукаод Sky Seeker » 11 Окт 2005, 11:08

Слика

Холограм - ни мање књиге, ни веће ширине!

Прочитајте ову књигу! Без одлагања! Неизоставно!
Кад склопите њене корице, једна мисао ће се јављати и изнова понављати у вашој глави: ни мање књиге, ни веће ширине!
Да, заиста, у ову дужу приповетку, написану у епистоларној форми, на укупно 46 страна , стало је све: читави светови испуњени трагањем за самоостварењем, љубављу и племенитошћу, као и неминовном трагичношћу која тај поход прати
...Јер људски живот је трагичан сам по себи: ако преживите почетак и средину, ипак нећете преживети – крај... Како би то рекао дизајнер ове књиге, парафразирајући неког другог великог човека: «Живот не треба превише озбиљно схватити- и онако се нико из њега није извукао жив»... Али, између почетка и краја тог феномена званог живот стоји – холограм. Загледајте се пажљиво у њега...! Слике које ћете видети – никада више нећете заборавити...
Речник страних речи и израза каже: холограм (грч. holos сав, потпун, gramma слово, писмо) je тродимензионална слика настала укрштањем ласерских зракова.
Аутор је имао намеру да нам понуди једну такву слику, и свима да могућност да, макар док читају ову књигу, увиде и неке друге димензије постојања, својег и туђег.
Прва димензија ове приче, прва слика коју би видео просечан читалац, била би слика два бића, мушкарца и жене, који се дописују.
Преписку започиње мушкарац, притиснут жељом да изађе из просечности, и то тако што ће се спојити са женом. Ту жељу покреће нагон за продужењем врсте, и то се у почетку јасно истиче: «Спустимо се на ниво животиње, спаримо се, нека нас бар неко проклиње…» јер - то је један од начина да се избегне срамота нерађања, која је понекад равна срамоти непостојања.
Највећа срамота коју можемо доживети је - да не оставимо никакав траг, да не оплодимо или не родимо ништа: «Кад већ нисмо рођени за велике мисли и велика дела, учинимо бар велики грех, спојимо се…» …Као да је то уистину грех! «Грех који чинимо ви и ја није описан ни у Библији, не познаје га ниједна култура, било стара или нова, ми још нисмо опевани у песмама…»
A често се осећамо грешним само зато што смо забране и предрасуде створили сами или су их за нас створили други...
Неопходно је, дакле, да нас неко спомене: у клетви или молитви, без обзира на цену: «И у очима зликоваца и у очима мрзитеља наших имаћемо већу вредност ако се неко бар некад похвали да смо га баш ми сачинили…»
Разлози за неспајање, као и за непостојање или нетрајање, оно истинско, духовно и физичко, могу бити бројни, али онда кад они нестану, кад нестану сва оправдања, започиње – плес будућности…
И наши јунаци, Мушкарац и Жена, који се ословљавају различитим именима, именима која изражавају велику скалу осећања (ви, госпо, мадам, ваша светлости, госпођо, поштована моја, госпођо увређена, драга моја горопаднице, поштовани господине, мој господине, драги мој непознати, љубљени мој, злотворе, зликовче, свињо, развратниче, битанго, ласкавче, драги мој) започињу свој чудан и чудесан плес, другачији од свих осталих људима познатих.
Изазовно, а опет узвишено и часно, звуче те две речи, иако превише отворене и захтевне, речи које обично и у неком другом контексту, звуче увредљиво и простачки: «Спојимо се!». Узвишене су јер су израз искрености и чистоте, израз насушне потребе да се траје…Оне, након што их је изговорио мушкарац, налазе одјека у женској души, те и она, готово егзалтирано, одговара: «Спојимо се», и додаје: «Уживајмо у благодети која нам се нуди, уживајмо у сваком секунду онога што нам пружа могућност продужетка нас самих, уживајмо у лепоти стварања, јер нема веће тајне од тајне живота… Уживајмо у шапутању доконих и злих, којих увек има и који ће нам завидети, спојили се ми или не. Тек – уживајмо!»
А онда се на груди спушта тешка неман, и чујемо вапаје и крике двеју напаћених душа, јер је «плес садашњости» праћен тужном музиком оних које телесна ограничења спречавају да се телесно наставе: њега зато што болује од тешке болести («...кичма ми је делимично отказала, од појаса наниже нема ме...»), а њу зато што је неплодна…
Запрепашћујућа је снага овог дивног пара, који своја тела упоређује са трулим пањевима, али не одриче способност да воли, да дарује другоме све што дух може даровати, да доживи све што човек може доживети. Они су једно другоме час светлост, а час тама, сходно смени радости и очајања коју доживљавају.
За нас су они две пречисте душе које се питају да ли је оно што им се догађа доказ њихове моралне чистоте и људске потребе да се воли и буде вољен, или је доказ перверзности и покварене маште која нас, можда зато што превише боли оне који маштају, не погађа, већ се претвара у своју супротност – жељу за досезањем чистоте и племенитости.
Док се наши јунаци питају да ли луде или оздрављају, ми видимо друге боје холограма, другу димензију, другу слику, из које израста одговор, иако је «плес прошлости» одредио и «плес садашњости» и «плес будућности»: «Ви сте ми, госпођо, веровали или не, улили вољу за животом… Док вам пишем, тако силно желим да живим. Кад завршим, живим за одговор… Вреди живети, макар и четвороношке.»
И њих двоје настављају свој плес, покушавајући да открију где су границе између безнађа и наде, љубави и мржње, поверења и неповерења, сујете и милосрђа, разгоропађености и праштања, слабости и јачине… »То су оне свађе које прочишћавају и које не дозвољавају да нас љубавна монотонија успава.»
Монотоније нема. Постоји само љубав, са свим својим преливима, љубав која се понекад плаши себе, јер је превише силна, па себе проглашава грешном. Међутим, она је највећа моћ и награда коју нам је Бог дао, чак и кад не личи на уобичајену слику коју већина има.
Не постоји само једна димензија нашег постојања, нити једно време које нас заувек одређује. Прошлост, садашњост и будућност – чине холограм који приказује наше кораке ка себи и другима...
Ненад Живковић нам је даровао један величанствени холограм у коме се, као три најлепше димензије постојања показују: храброст да се суочимо са животним недаћама, љубав према животу, ма какав био, и могућност да се речју потврдимо, овако несавршени какви јесмо: «Нисмо више анђели, пали смо. Претворимо се у људе – устанимо!»
И заплешимо! - додао би аутор овог приказа... Живимо...! Уживајмо у плесу речи, мисли, осећања, жеља...
Писма које јунаци «Холограма» пишу једно другом пишу се само срцем, и лебде свуда око нас. Ја сам управо одговорила на једно које је стигло и на моју адресу. Ако и ви имате истог поштара, и до вас ће стићи ово моје писмо, а до мене нада да ћете на њега одговрити... холографски... онако како сам ја одговорила претходном пошиљаоцу... и како пишем вама...
Виолета Милићевић
(* холографски – својеручно)

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable