Đorđe Balašević

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:20

Слика

Klik?
Lija, koja je dotle udobno sedela na kauču, trgla se na taj zvuk i brzo izvadila i okrenula malu kasetu. Vrativši je u kasetar, vrhovima prstiju ga je gurnula još par santimetara ka meni.
– Tad još nisi znao da sviraš?
Ma, ne znam ni sad. Nego, šta ti misliš o meni, lutko? Život mi možda nije neki spektakl, ali na tolicku kasetu ipak neće stati.
Nisam ti ja momak za “2×30 min”.
Možda bi nam bilo pametnije da sačekamo da Džapanezi naprave “2 × mesec dana”, ili neku još žilaviju kasetu, koja će moći da podnese i moju priču…
Mala veštica je protumačila pauzu kao uvod u mogući hir, pa je mirno, onako za svoju dušu, izvukla iz ruksaka šaku punu malih traka i neobavezno ih spustila na sto.
Eto ti ga sad…
Moraću ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim…
Klik!
* * *
Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da pevam, ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije…
Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još čovekolike curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na najpodmukliji način, zatežući neku žicu dok ne pukne, sav očajan što nema rezervnu…
Morao je tako. Znao je samo dve pesme…
Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih pesama bila je sasvim slučajno, romansa o nekim belim ružama, i nije mi bilo svejedno kad ju je zasvirao.
Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko imao priliku da je čujem do kraja. Ponekad, na svečarima ili kakvom rođendanu, kad bi je neko, ne znajući, zapevao, svi su se okretali ka mom starom, ali on bi već vezivao šal i niko nije ni pokušavao da ga zaustavi…
“Bele ruže, nežne ruže, cvetale su na prozoru…
Slučajno sam tuda prošao… Razboleh se kad ih spazih…”
Svečari su uvek u zimu, a pesme se uvek pevaju kasno, kad busovi ne voze više, i onako mali, smrznut i pospan, trudio sam se da držim korak sa Ćaletom duž duge Futoške ulice, znajući da će me samo grliti češće nego inače, čvrsto, kao da se opraštamo, kao onih dana kad smo dobili telegram iz bolnice u kojoj se mama lečila…
“Ne prolazim više tuda… Cvetaju li ja ne pitam…
Samo sanjam još o njima… Bolje da ih video nisam…”
U berbi sam se u tu pesmu ušunjao prvi put, i tek pred kraj sam primetio da je pevam potpuno sam…
Neki su još mutirali, neki nisu znali reči, ili su se možda uplašili teškog, visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su imali svoje razloge za odustajanje, kao što sam ja imao razlog da je otpevam do kraja…
Momci su me gledali onako kako bih ja gledao neko čudo od deteta koje je propevalo u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno zbunile.
Igrao sam “ce-fora”, u školskom timu, imao sam “Levi’s” gornjak i ukor pred isključenje, matematičaru sam, pred svima, rekao da je pljunuti Gebels, ali nikad nisam uspeo da izvedem da me toliko devojaka posmatra u isto vreme.
Znam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog načina na koji su me curice gledale, što je, i jedno i drugo, odličan osećaj, ali to nisu bili razlozi zbog kojih sam pozajmio gitaru od Popca i odlučio da naučim da sviram. Ne…
Te jeseni sam ponovo čuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleći da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da je nikad niko neće čuti ako ne nađem pravi način da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu…
* * *
I dalje smo pričali samo o devojkama…
Vršnjakinje su nas iznenada prerasle, i iz mraka su se pojavili odvratni, poluodrasli tipovi, koji su se brijali, cugali pivo iz flaše i zavodili naše omiljene maloletnice…
Ostali smo sami…
Devojke kojima su se moji drugari kasnije poženili, u to vreme još su uveliko igrale “lastiš”, i pile kakao pred lalanje, i mi smo tako bivali prepušteni ponekoj zaostaloj drugarici, koju bi otpratili kući, dugo se opraštajući francuskim poljupcima i trapavim utvrđivanjem sitnijih anatomskih razlika.
Vukli smo se kući opravdano usporenim korakom, bogatiji za saznanje da biti, i ostati gentleman, nije samo lepo nego i teško…
Uf…
Popac bi, znam, zapao kao jaganjac. Lufter je čitao “Demijena”, i olovkom podvlačio najznačajnije momente…
Ja sam ulazio u stan tiho, gasio televizor i odnosio flašu što dalje od Ćaleta.
Onda sam odlazio u svoju sobu, naštimovao se prema tišini, i pokušavao da složim onih par akorda, koje sam znao…
Sve više su mi ličili na voz, kojim ću jednom otputovati niz onu prugu…
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:21

Слика

5
Moj šef, Golub, u životu se plašio samo dve stvari. Svega i svačega…
Bio je, dakle, podoban…
Dan uoči crvenih brojki u kalendaru lično je isticao zastave, prvo onu crvenu sa alatom, pa državnu, a poslednjih godinu dana još jednu sličnu njoj, sa nešto izmenjenim rasporedom osnovnih boja, s tim što se, u toj pretumbaciji, zvezda, nekim čudom, zadržala na svom mestu.
Za svaki slučaj, ipak bi skoro uvek na praznik banuo svojom sportskom, limun žutom “škodom”, plašeći se da Boba Drot ne ispuni svoje davno obećanje, u kom je, pozivajući se na samoopredeljenje, zapretio da će jednom i on istaći svoje zastave, amersku i japansku.
– Prokleti bitlis i padavičar…
Kao svi savremeni rukovodioci, i naš pretpostavljeni je ovladao terminologijom mladih, ali nekim čudom još nije provalio najnoviji pokret zvani “hipici”.
– Znaš ti da se ja bojim da on pije drogu…
Pije? A, to ne. Ni kap…
Boba se, doduše, nije gadio da “dune”, a znao sam i da na zatvorenim žurkama sa svojim vazduhoplovnim pajtosima šmrka kao snajka na parastosu, ali ga još nisam video sa litrom droge i sifonom.
Šef Tom i Boba Jerry, klasičan tandem, ipak su uvek znali, kao u pravom crtaću, da se ujedine i dejstvuju zajedno, ako nešto sa strane naruši harmoniju njihovog rata.
Zato se nisam iznenadio kad me je te večeri osobno Šef sačekao u Drotovoj smeni, ali sam se pravio da nemam pojma o šverc turi za Segedin, odakle je upravo putovala mala suhomesnata nadoknada za Šefovu drugarsku i požrtvovanu zamenu.
Parkirao sam iza njegovog bolida, oko kog se motao glancajući farove i tablice. Prišao je i širom otvorio vrata, zatekavši me u još jednom kršenju zakona.
– Opa bato! Ti se opet nisi vezao…
Koincidencija? Nepun sat ranije, gledajući za biciklom koji je odnosio Emi-Liju Kovačev, i ja sam razmišljao o drugarima koji idu na roditeljske sastanke, i o sebi, koji se nisam vezao.
Nije bilo načina da to objasnim čoveku u srozanim braon čarapama.
– E moj Šefe… Vezaće nas sve milicija, zbog onog čamdžije…
Naglo se uozbiljio, kao u onim delikatnim trenucima kod glasanja na partijskim sastancima, kad mora maksimalno da pazi da slučajno ne digne ruku pre ili kasnije od onih ispred.
– Nemoj mi reći da je opet bio…
* * *
Prošle jeseni pojavio se na našoj pumpi čovek sa “pederušom”, iz koje je izvadio notes sa digitronom, i dugo nešto računao pored čamca prevrnutog na travnjaku pod vrbom.
Ružna plastična tvorevina, koju je surovi Šandor koristio kao svoju letnju rezidenciju, godinama je bila usidrena na istom mestu, kao Spomenik Neznanom Čamcu, i mi više nismo ni pomišljali da će se neko prevariti i odlučiti da je kupi.
Lihvar sa pederušom je pronašao neku svoju računicu. Bio je tipičan primerak lovca na stare cene.
Lovac Na Stare Cene je socijalistička kategorija…
Kod nas nema lovaca na ucene. Nema više ni lovaca na glave. Bar ne u onom bukvalnom, humanijem smislu…
Ali ima sve više Lovaca Na Stare Cene…
Zlo mi je od ekonomije…
Neki od genijalaca koji su izveli da lova propada brže nego što cene mogu rasti objasniće već taj fenomen braneći disertaciju, mada bi bilo poštenije da to objasne braneći sebe od naroda i države, po tamo nekom paragrafu…
A možda objašnjenje nije ni potrebno. Svakom ko živi ovde sve je, ionako, jasno, a nekom ko ne živi ovde, ništa, ionako, ne može biti jasno…
Uglavnom, Lovci Na Stare Cene neosporno postoje, i jedan od njih se namerio baš na Šandorov čamac, tako sretno nasukan na našoj pumpi.
– Primate li karticu?
Oho, to da je tebi…
Račun za “karticu” putovaće mesec dana, pa ćeš ga, kad stigne, platiti čekovima, a u međuvremenu ćeš krckati marke u svoju tašnicu.
Pogledao sam Bobu i Šefa koji su tad baš stigli u prvu smenu, i bilo mi je jasno da se slažemo. Požalio sam što Boba i ja nismo sami, mislio sam da bismo se tako lakše rešili tog cincara, ali Šef nas je prosto poklopio.
– Kakvu kanticu? Ne točimo ispod pet litara…
Još uvek ne znam da li je Drug Golub presudio da je bolje pomoći poznatom psu nego nepoznatom čoveku, ili mu čovica jednostavno nije bio simpatičan, tek, bilo je jasno da je samo želeo da dobije na vremenu kako bi smislio neki izgovor i otarasio se Tapaciranog.
Ukratko, kad je tip ponovio pitanje, sledio je odgovor da ne može platiti “karticom”, i da je čamac, uostalom, rezervisan za nekog Peru Perića, koji baš tog jutra treba da dođe po njega.
Peru Perića? Gospode bože…
Šef je bio očajno slab lažov, ali je, uz ostale etničke odlike svog plemena, nasledio i vrlinu da viče i napada kad ga uhvate u laži, ili kad ostane bez argumenata.
Tako sam, spremajući se kući, slušao kako se napolju zahuktava svađa, uz sve češće pominjanje majke i sestre s jedne, i milicije i tržišnog inspektora s druge strane.
Otad smo Boba i ja svaki čas izmišljali da je tip sa pederušom dolazio sa nekim ljudima, da su slikali čamac fotoaparatom, merili travnjak geometarskim spravama i nešto beležili kredom po drveću…
Ruku na srce, taj čovek je bio tu još samo jednom, dan kasnije, kad sam ga sasvim lako odgovorio od kupovine, pokazujući mu čudnu rupu na dnu čamca, koju prethodnog dana, nekako, nije primetio.
Kasnije su i ostali zagledali mali tajanstveni otvor, ali niko nije mogao da pretpostavi kako je mogao nastati.
Đavo će ga znati…
Meni je to izgledalo kao da je neko, naloživši mali roštilj “lucifer”, koji se prodaje na našoj pumpi, pustio da se briket usija, pa u njega stavio veliki gvozdeni kliker i ostavio ga čitavu noć u toj žeravici. Izgledalo mi je da je ta osoba pred kraj smene, u zoru, prevrnula čamac, uzela užareni kliker kleštama, i jednostavno ga spustila na dno čamca, kroz koje je ovaj skliznuo kao opušak kroz sneg…
Da, meni je sve tako izgledalo, ali koji bi se ludak setio da to uradi?
* * *
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:21

Слика

Šefu je laknulo kad sam mu rekao da čamdžija zadnjih dana nije dolazio, pa je dao sebi malo oduška pri polasku kući, naterujući “škodu” na vratolomnih osamdeset na sat. Ipak, bio sam siguran da će spustiti na pedeset i devet čim prođe tablu na ulasku u grad, i da će, ako naiđe na znak sa pešakom, zaustaviti i propustiti sve pešake u vidokrugu.
Srećom, na putu kojim je otišao nije bilo znakova sa nacrtanim jelenom, jer, stvarno bi bilo previše da na kraju napornog dana, u deset noću, jadni Šef mora da čeka i da se neki jelen umilostivi i pređe put…
Mali crno-beli televizor je još radio, i na njemu su mali crno-beli Slovenci ponosno pevali povodom usvajanja svog ustava.
Pesma koju su pevali zvala se “Zdravljica”, i izgleda da su je ozbiljno shvatili, i pošteno nazdravljali, jer su zvučali otprilike kao hor nacvrcanih regruta u holu železničke stanice.
Ili je to bilo od uzbuđenja zbog veličine trenutka?
Nema veze…
Uglavnom, podsećalo je na priču koju sam tog popodneva ispričao Lijinom kasetofonu, o prvoj grupi koju smo osnovali.
I mi smo bili takvi…
Da, imali smo volju, izabrali smo pesmu i priliku, i mislili da smo celom svetu važni, a jedva da smo bili važni sebi samima.
To vidim sad, sa istorijske distance, a tada sam čak pomalo žalio čovečanstvo što je godinama postojalo bez naše grupe…
U tim prvim danima bio sam spreman i život da dam za muziku, a u poslednjim danima bili su spremni i da mi ga uzmu, ali se, na sreću, sve dobro završilo.
A dobro je i počelo…
* * *
Popac i ja smišljali smo imena i omote za buduće ploče našeg benda, a Lufter je smišljao način da nekako ubedi svog oca da bubnjar nije isto što i dobošar, ali nije uspeo.
Batalio je bend i nastavio da ide na folklor, i mi smo se morali udružiti sa izvesnim mravojedom, o kom i ne moram da kažem ništa više od podatka da za devetnaest godina ne samo da nije zaradio nadimak, nego čak nije izborio ni to da ga zovu imenom, već je za sve bio jednostavno i sindikalno: Škorić…
Ko ili što? Škorić…
To mi, nekako, nije išlo…
Ringo Starr, Ginger Baker, Phil Collins, Škorić…
Ali, u našem kvartu jedino je on imao bubnjeve, crveni “amati”, i otprilike tad sam počeo da shvatam da se prave stvari uvek nalaze u rukama pogrešnih ljudi…
Grupa se zvala “Naguz”. Bila je to nespretna skraćenica punog naziva “Najbolja Grupa U Zemlji”, i taj bend ostao je zapamćen u istoriji YU-roka uglavnom po tome što nikad nije imao ni jedan jedini nastup.
Pred nesuđeni prvi nastup, planiran za doček Nove sedamdeset i pete, basista Popac je pao u komu od kruškovca, a nešto kasnije je Škorić otišao na skijanje sa ostalim Škorićima, propao je i drugi, poslednji pokušaj da pokažemo šta smo navežbali u garaži.
I ja sam ostao sam…
U nedostatku treznih ili prisutnih članova ritam-sekcije, zasvirao sam neke svoje, sasvim privatne pesme, i one su se, kao jato uznemirenih čvoraka, raspršile po žurkama i rođendanima, na koje su me sve češće pozivali tog proleća.
Žal za bendom kakav sam zamišljao, i kakav jedino zamišljen i postoji, još dugo me terao da šlepam uz sebe neke uzaludne i nepotrebne tipove.
Drugorazredni muzikanti i prvorazredni tezgaroši koji su se, ni krivi ni dužni, našli na tom hodočašću, nisu ni slutili da su pogledi zaljubljenih devojčica i milion zapaljenih šibica u stvari bili namenjeni mojim drugovima, Popcu, Lufteru, i jednom davno odsanjanom bendu.
Tako je kako je, ali uvek su mi pomalo nedostajali…
Na svakoj pristojnoj konzervi, od gulaša pa nadalje, lepo piše za koliko je osoba, dve, tri, četiri, i tu nema greške.
Uspeh je sasvim drugačije ambalažiran…
Nekad su u pitanju veliki šareni paketi, ponekad male, tajanstvene kutijice, ali uvek je dobro zapakovan, i nikad nema uputstva za upotrebu.
Zato mu je tako teško naći meru…
Neki ga potroše sami, pa im presedne. Čuvaju ga, misleći da je večit, ali ljuto se prevare.
Uspeh je lako kvarljiv i opasan po zdravlje kad mu istekne rok trajanja…
Neki ga naivno nutkaju svima, misleći da ima za cele svatove, i na kraju ga ostanu željni.
I oni se zeznu, kao što su zeznuli i sve te kojima su dali tek da probaju.
I niko nije zadovoljan…
Da ne davim, nisam ni ja. Ponekad je bio pravi karneval, a ponekad sam ostajao sam, kao bagrem u njivi, ali uvek su mi nedostajala dva druga sa kojima bih podelio svoje sledovanje slave.
Ali, bila nam je dvadeset i neka, a niko u dvadeset i nekoj ne želi da deli slavu, nego traga za jednom velikom, potpunom i nenačetom, samo za sebe…
* * *
Taj juli Popac je proveo u Amsterdamu.
Otac mu je bio lekar, i deda mu je bio lekar, a on je, za promenu, upisao medicinu. To je, izgleda, nasledno, kao hemoroidi…
Polagao je ispite kod prijatelja svojih roditelja, čija su deca polagala ispite kod prijatelja svojih roditelja, to jest kod Popca Seniora, i u tom kolu su šanse da moj drug padne na nekom ispitu bile jednake šansama da padne avion nacrtan na izlogu bifea “Pilot”, na uglu ulice Stanka Rodića-Bate.
Doktor Popovicki predavao je važan predmet na poslednjoj godini, odakle je imao odličan pregled situacije, i svako ko bi se našalio da Junioru upiše manje od devetke, morao je računati na to da će pred kraj studija i njegovo dete naići na kaznenu ekspediciju.
No, to se retko dešavalo, pa su Popac i njegovi prijatelji sa fakulteta, po čijim su porodičnim stablima takođe bili pokačeni beli mantili, preko ferija mirno odlazili u zabačene evropske metropole, u okviru neke bajne razmene studoša, koju su izgleda smislili Andersen i njegova Braća Grim, udruženim snagama.
Tako sam, na poleđini noćnog snimka Amsterdama, našao poruku da sve holanđanke vole “rari-rari”, i da sam budala što ne sednem u voz i što ne dođem “tamo gde cvetaju lale”.
Ostao sam ovde, gde venu Lale. U Vojvodini…
Lufter je bio kulturnjak na radnoj akciji, i ponekad, kad bi neki dan zapretio smrtnom dosadom, odlazio sam stopom u idilično šumsko naselje u kom se Martin sa svojim drugaricama i drugovima igrao mame i tate.
Njegova igranka počela je još onog dana kad se Drug Potpukovnik, u svečanoj uniformi, pojavio u školskom holu, na prijemu novih članova u Savez Komunista i zvanično pružio ruku bubuljičavom dečaku sa otrcanim karanfilom u reveru.
– Sine, čestitam. Tek danas si postao čovek…
Dok je tog popodneva debitovao kao čovek, Lufter nije ni slutio da je postao zvezda prelaznog roka. U delegaciji mesne zajednice već su imali Srbina, Hrvata, Mađaricu, Slovaka i borca, i samo im je omladinac falio pa da istrče u kompletnom sastavu.
– Predlažem da drug Martin vodi zapisnik. Ko je za? Ima li protiv?
Ih, protiv…
Naravno da nema. Bila su to sretna vremena kad niko nije smeo da bude ni uzdržan, a o “protiv” i da ne govorimo.
Tako mlad, pa već zapisničar…
No već za par meseci, popevši se za stepenicu više, Lufter je prestao da vodi zapisnik, ali je počeo da vodi uzaludne razgovore sa nama.
– Ne možemo se zezati non-stop. Ja sam prvi za to da se našalimo, a bome i da popijemo, ali tek kad uradimo ono što se očekuje od nas. Znate li vi koliko je društvo dalo za naše školovanje?
– Fuuuuuuuuuuuuuuj!
Popac i ja smo negodovali i zviždali u prste kao na utakmici, prekidajući ga uvek još u početku, a možda se šalio, ili se to samo pripremao za prijemni na pozorišnoj akademiji.
Ako je i bila uloga, s tim kod nas nikad nije prolazio…
Ali na nekim mestima jeste. Negde se još igrao repertoar iz komsomolskog teatra.
Odlazio je tamo sve češće, sa kravatom, a vraćao se sa sve većim roze kovertama pod miškom, i kad je jednog dana počeo da nosi i crnu “diplomat” tašnu, svi su shvatili da je taj momak uspeo u životu.
Pomenuto leto preseklo se na grafikonu sa Lufterovom uzlaznom putanjom u tački pod kojom je pisalo: Referent Za Kulturno-Zabavni Život Na Saveznoj Omladinskoj Radnoj Akciji.
Kulturnjak, u prevodu…
* * *
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:22

Слика

Naišao sam slučajno jedne večeri kad su, uz konsultaciju sa Soc-savezom, u goste bili pozvani antitalenti okupljeni pod firmom “Metalni Oblak”.
Znao sam ih od ranije…
Tri odlikaša i dve gugutke, što je tada bilo moderno, sačinjavali su grupu sa kojom sam se već sukobljavao po sedeljkama.
Nisu baš zaplakali od sreće kad su me videli.
Moj amatersko-opušteni nastup uvek je demistifikovao pozu na kojoj su neki bazirali svoje postojanje, i zbog toga sam imao nekih problema i kasnije, u Danima Lavova.
Isfolirani su stalno sumnjali da sam zloćko, i da živim za to da ih miniram, i nije lepo, ali priznajem da su bili u pravu.
Ovog puta ipak se radilo o čistoj slučajnosti…
Sami su krivi. Imali su samo jednu pesmu koja je bila, recimo, poznata, vrtuckala se na lokalnom radiju tih dana, i baš su nju kao prvu zasvirali…
Ritam je, u refrenu, bio pomalo “narodnjački”, i čim je krenuo refren, krenulo je i kolo.
Zov divljine…
Kolce je taman počelo da se odmotava ispred pozornice, kad je predvodnik krda zakačio nogom master-kabel i oborio miksetu sa sanduka na kom je stajala.
Kvrc!
Lufter je iskočio iz pusle veselih prljavih devojčica koje su ga večito okruživale.
– Bez panike! Sad će drugovi iz tehnike to regulisati…
Drugovi iz tehnike su to izregulisali tako savesno, da više ni Elektronska Reprezentacija Tokija i Okoline ne bi uspela da sastavi jadnu miksetu.
E, ali naša omladina je opremljena i megafonima.
– Idemo svi oko vatre… Brigadiri i umetnici, zbor oko vatre…
Miris nagorenih četinara malo je neutralisao karakterističan “mošus” mladih udarnika, ali čak ni ogromna vatrušina nije uspela da podgreje atmosferu.
Bespomoćni bez bubnjeva i bas gitare, “Oblaci” su otpevali par pesmica, a onda je nastala neprijatna pauza. Njihov šef, Vlada zvani Matroz, nije me nikad dotad oslovio, ali očigledno mu se učinilo da je naišao pravi trenutak.
– Hoćeš ti malo, Džokej?
Zvučalo je sasvim prijateljski, ali nisam naseo. Znao sam da samo želi da spase svoju kožu i da je spreman na sve.
Na sve, osim da svira…
Nekoliko dana ranije, na TV-u je tako veselo mlatio i šminkao uz “playback”, ali “uživo” je druga stvar.
Tu pevaju samo ptičice koje nose prava, velika jaja.
– Nema frke…
Podigao sam ga i ušuškao se na njegovo mesto, između devojaka iz grupe. Predao mi je gitaru kao mač i štit.
Udario sam akord i zavrteo glavom, a zatim sam je polako doštimao, kao da na njoj dugo nije svirano, nego je baš skinuta sa ormana.
Jesi ili nisi…
I kasnije sam svirao pred publikom koja nije bila moja publika, ali i prilagođavanje je, ako se ne varam, deo tog talenta.
Zlobnici će reći da je to samo linija manjeg otpora, i spuštanje na nivo publike, što je, među nama budi rečeno, sasvim tačno, ali zaboga, ja sam i bio samo ubogi lakrdijaš, a ne narodni prosvetitelj.
Uostalom, baš bih voleo da vidim tog Leonarda koji bi za dva sata, koliko traje pošten koncert, uspeo da dovede na svoj nivo tri-četiri hiljade Narodnjaka.
Taman posla…
Zato sam udario po starogradskim, i svi su se derali kao da se rastaju s dušom, a onda su počeli da otpadaju…
Prvo nezainteresovani, pa umorni, pa pijani, i na kraju je tačno ostalo društvance kom sam mogao da odsviram i neku svoju pesmu.
“Hoću jednu malu, garavu, crnu kao braća Arapi,
da joj krene šav na čarapi, kad je poljubim…”
Kad sam ponovio refren treći put, uz mene su uveliko pevušile i devojčure iz Matrozovog benda, i mislim da je on već tad odlučio da mi udari presing sledećih dana, i da me gnječi dok ne pristanem da tu stvar snimimo zajedno.
* * *
Ali još je neko rešio da me zloupotrebi te večeri…
Dva crna oka komandanta akcije stalno su me držala na nišanu, a u jednom odblesku vatre učinilo mi se da je jedno otvoreno, a drugo baš i nije.
Opla!
Pa to meni komandant namiguje?
Sram ga bilo ko zlo pomisli. Zar sam rekao drug komandant? Ne, sigurno nisam.
Drugarica komandant…
Ma, ribica komandant…
Dolazio sam u posete Lufteru najviše zbog nje, i bio sam već skoro siguran da radi na baterije, i da je napravljena od onog materijala od kojeg prave spomenike narodnih heroja, ali ipak je tu bilo i neke biologije.
Voleo bih da sve ima više veze sa mnom, ali se bojim da su uglavnom tri ključna elementa Kiča, vatre, vino i gitara, učinili da me te noći, kao prava, povede u svoju sobu, noseći zelenu brigadirsku suknju konačno onako kako joj najbolje stoji.
Prebačenu preko levog ramena…
* * *
Prokleta amnezija, sve se pobrkalo…
Kao da me je jednom noć zatekla u mračnoj šumi, i kao da mi je neko velikodušno ponudio polovinu svog kreveta.
Gornju polovinu, svom srećom…
Kao da je i mali crni kos sledećeg jutra skakutao po prozorskoj dasci, ali sasvim je moguće da je on doleteo iz nekog drugog sećanja.
Čini mi se da su tu bile i slike, mislim Lenjina i Če Gevare, i još nekih koji se stalno švercuju uz njih, mada bi, što se mene tiče, i to mogao biti deo neke druge uspomene.
Dalje se stvarno ne sećam…
Retko i pokušavam. Najbolje bi bilo da se stvar zataška…
Bilo bi pogubno po moju biografiju kad bi se provalilo da sam te noći, na gvozdenom krevetu sa točkovima, koji se kao klatno njihao po štapskoj sobi, ljubio jednog istaknutog društveno-političkog radnika, dok mu se nije zavrtelo u glavi, i dok nije, kao mali krpeni pajac, zaspao na mom ramenu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:22

Слика

6
Ponekad su me otkinuta dugmad i miris nagorelog tosta podsećali da u mom stanu nedostaje ženska ruka.
Pogled na zategnute farmerice Emilije Kovačev podsetio me je da u tom stanu nedostaju i drugi ženski delovi.
Dole, niz ulicu, galamile su kolone povratnika sa još jednog mitinga čiji se završetak slučajno poklopio sa završetkom radnog vremena, i Teta Lija se, na vrhovima prstiju, znatiželjno savila preko zidane ograde terase.
Pojavio sam se nečujno, pomalo zbog buke, pomalo zbog mekog tepiha, a pomalo i namerno, da ne foliram, i, mada to nije bilo nimalo lepo s moje strane, nisam odmah zazveckao kockicama leda u čašama koje sam donosio, nego sam, kao pravi matori pokvarenjak, zastao na vratima terase, i priuštio sebi još nekoliko voajerskih sekundi.
Jesus…
O ne, nisam ništa rekao.
To “Jesus” je pisalo na maloj crvenoj markici na zadnjem desnom džepu pomenutih pantalona, ali skoro da se podudaralo sa mojim neizgovorenim komentarom.
Prizor je bio neodoljivo i definitivno kruškast, ali sam, kao stari majstor igre asocijacija, istog časa pomislio na jabuku, zadovoljan što se od onog incidenta sa zmijom u raju nije promenilo ništa, osim vrste voća u ponudi.
– Oh!
Iznenadila me je, okrenuvši se dovoljno brzo da pogodi odakle sam to nespretno skrenuo pogled.
Ne vredi, šteta je napravljena.
Čak i samouki džentlmeni znaju da cifre nemaju šta da traže uz godine jedne dame. Ma, nije mi padalo na pamet…
Ipak, slutio sam da je dovoljno odrasla da pretpostavi da prethodnog časa nisam razmišljao o Paji Patku, popularnom junaku stripa za decu i odrasle.
– Upravo sam otkrio još jednu lepu stranu tvoje ličnosti…
Kompliment uvek pomaže, čak i kad je pomalo nevaspitan i izgovoren u samoodbrani…
Kilavi momenat treperio je kao golub koji pokušava da sleti na terasu, ali ona ga je oterala rukom koju je pružila ka čaši.
Ponovo je sve bilo u redu…
Pridružio sam joj se, nalaktivši se na ogradu, ali dole se više nije dešavalo ništa značajno.
Gužva se uglavnom razišla, i, noseći pokisle zastave i razmontirane transparente, polako su odlazili i poslednji, zaostali revolucionari…
Ne damo Jugu!
Nisam video ko je nosio tu tablu, jer ju je nosio na glavi, kao zaštitu od kiše, ali sam znao da je to neko iz moje, zavedene pa napuštene generacije. To je bila naša lozinka.
Pa…
Stariji su viđali i druge fotografije po prvim stranicama udžbenika, mlađi će sigurno viđati neke sasvim nove, a naših par generacija bilo je, od bukvara do apsolventskog bala, osuđeno na jednu jedinu sliku i desetak varijacija na istu parolu.
Ne damo Jugu!
A nešto se i ne otimaju da je uzmu. To ti je kao sa starim “moskvičem”…
Nikom ne treba ceo, ali svima trebaju delovi…
Neki bi samo malo mora. Neki bi koje brdašce. Ostrva su odavno razgrabljena, pa se nameću neka polovična rešenja…
Poluostrvo? Može, i to obavlja posao…
Svako je ponešto kaparisao, ali tako je to sa komšijama. Uvek su spremni da se parniče oko dobre zemlje. Oni bar pitaju…
A Etnički Čistači grabe i šakom i kapom. Nisu to velike kape, ali ih ima, ne žale se.
Ustanu ranije, kao ono u Oklahomi, pa grabe zemlju sve do zalaska sunca. Onda lepo zabodu svoje kočiće, i to je, kao, njihovo…
Tako je osvojen Divlji Zapad. Ni Divlji Istok neće bolje proći.
E, moji Indijanci…
Obucite svoje raskošne nošnje, nataknite peruške i uz vatru pričajte legende o velikim bitkama iz prošlosti.
Little Big Horn, Colubara River, Kosovo Field…
Pričajte kakvi ste junaci nekad bili. To je dobar način da se prekrate dugi i nezanimljivi dani izumiranja.
Ne damo Jugu…
Ne daj je, moj pokisli i sjebani brate, ne daj je dok se ne raščiste neki računi. Neko mora da ti plati za svaki put kad si ustao na “Hej Slaveni”, i da ti obračuna dnevnice za sve one dane kad si kao klinac zebao u horu, čekajući da mahneš papirnom zastavicom nekim bumbarima koji će prozujati u velikim crnim limuzinama.
Ne daj im da se samo tako izvuku…
Fakturiši im sve ljigave pesmice koje si morao da naučiš napamet, sve tenkove i sve avione koje si morao da nacrtaš.
Nek se nose malo u božiju mater, i jedni i drugi, ali prvo im uzmi nadnice što si navijao za Šiptare i Slovence, za sve boksere i sulude skakače na smučkama zbog kojih si se radovao i tugovao misleći da su tvoji…
Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno…
* * *
– Šta, molim te, sad misliš?
Nije bilo šanse da Lija to pogodi, jer sam, pogledavši u nju, već uveliko mislio na nešto sasvim drugo.
Uz farmerice na sebi je imala još jednostavni pulover boje mandarine i bele jahtaroške patike, svesna da je od retkih srećkovića kojima nije potrebno više od ta tri elementa da bi delovali elegantno.
Od nakita je nosila jedino oči, i ja sam u tom trenutku uzalud tražio reč koja bi ih objasnila.
Za razliku od crnih, krupnih, sanjalačkih, razmaknutih, plavih i sličnih, njene oči su se mogle objasniti samo sa više reči, ali za to nije bilo vremena.
Ona je već predugo čekala odgovor.
– Mislim da sam suviše rastegao onu autobiografsku žvaku…
To je bilo daleko od istine, ali nije bilo daleko od scenarija po kom sam pokušavao da igram. Morao sam da je podsetim na intervju, jer bi još mogla pomisliti da uživam dok ćuteći kraj nje blenem u pokisle krovove koji su bili moja svakodnevna panorama. Nisam smeo dozvoliti da tako nešto uvrti u glavu.
Sasvim je dovoljno što sam to ja već uvrteo u svoju…
Klik!
* * *
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:22

Слика

Stvar koja je smislila čoveka dobro je pazila da na svojim malim dijamantskim terazijama slučajno ne pomeša zrnca talenta sa zrncima upornosti.
To nije uspeo da negira ni Vlada Matroz, iako bi njegova upornost skoro mogla da se nazove talentom.
Takva idiotska upornost i jeste neki primenjeni talenat, kad bolje razmislim.
Da, imao je armirane obraze…
Bio sam ubeđen da je plaćen po danu koji mi upropasti. Nakačio mi se tog leta kao vojni referent, pokušavajući na silu da se sprijateljimo spontano…
Hteo je da mi se uvuče pod kožu, ali je za ulazak izabrao malo čudno mesto, prilično dislocirano u odnosu na moju glavu, u koju je nekako hteo da zaviri.
Počeo je da se pojavljuje na mojim omiljenim mestima, koja su mi, slučajno, i bila omiljena baš zbog toga što se na njima nisu pojavljivali takvi tipovi.
Provalio je malu mađarsku gostionicu u kojoj smo se nalazili na fajrontu, krijući je od šminkera kao ilegalnu štampariju.
Dolazio je sa svojom debelom devojkom koja je brisala čašu salvetom, i sa zgražavanjem gledala kolekcionare belih miševa koji su menjali duplikate za susednim stolovima.
Prešao sam u strogu ilegalu…
* * *
Jedno vreme sam bio savršeno kamufliran među hiljadama goluždravaca na plaži, a onda se Matroz ukopao u pesku na obali i stalno sam mu dolazio na “zicer”.
Malo je nedostajalo da uđem u anale čuvenog rečnog kupališta, kao prvi nesretni posetilac koji je udavljen van vode.
Znao sam da će doći i na fudbal, kad-tad, pripremao sam se za taj dan, ali ipak me je šokiralo kad je konačno izvršio desant na skriveno igralište, na kom nisam imao “neopravdanih” tih godina.
Prevazišao je sebe…
Crvene svilene gaće, ljubičasta gornja trenerka, civilne čarape i basketanske patike.
Duboke patike za mali fudbal?
Bogohuljenje…
Momci su čudno pogledali kad mi se javio, a čak je i Laza Darvin, nazvan tako po teoriji da je čovek postao od golmana, napustio svoje mesto među stativama i došetao do mene.
– K..k..ko ti je, l..leba ti o..o..ovaj?
– To mi je konj…
Ne znam da li je Darvin klimnuo glavom zato što je bio zadovoljan odgovorom, ili mu je to bilo jednostavnije nego da proba da neku reč izgovori u komadu, tek, nije tražio dalje objašnjenje.
A to mi je stvarno bio konj…
Stupivši te jeseni u kratkotrajni brak iz računa sa nepotrebnom lokalnom grupicom, doneo sam u miraz svoje pesme, svestan da je Matrozu i kompaniji potreban magarac koji će ih šlepati.
Zauzvrat, meni je bio potreban konj.
Trojanski, dabome…
Dotle sam već ukapirao da ću jedino sakriven u bezazlenoj i provereno bezopasnoj grupi uspeti da prevarim čuvare i provučem se kroz teška i okovana vrata studija u radio-stanici.
* * *
U gradu je postojao jedan tonski studio i nekoliko načina da se u njemu napravi snimak.
No, nekim uslovima nisam ja odgovarao, a neki uslovi nisu odgovarali meni…
Prvi način je bio tako reći bezbolan. Bilo je dovoljno biti Mađar, Rumun ili Slovak, ili se ubaciti u neku novoformiranu narodnost, izmišljenu baš za ovakve situacije.
Na žalost, nacija kojoj pripadam nije tad, ni ikad, bila na prioritetnim listama.
To je otpadalo…
I drugi je način bio jednostavan. Bilo je dovoljno dopustiti glavnom producentu da te povali iza klavira marke “Bluthner”, ili ispod cimbala, u zavisnosti od žanra i ozbiljnosti projekta.
Onako staromodan, ni tu se nisam uklapao.
Taj način je, po senzibilitetu, bio popularniji među potencijalnim kolegicama, i tad sam bio ogorčen zbog te polne diskriminacije, ali su momci u međuvremenu izborili ravnopravnost, i danas sve više muškarčina uspeva u životu pristajući da, tu i tamo, nasedne na dotični uslov.
Uz sve to, od talenta se tražilo da bude netalentovan. Moju nadarenost uporno su osporavali, ali, nažalost, tek mnogo kasnije.
Tad sam imao minimalne izglede da se probijem dalje od portira i stignem na sledeći level.
Ali zato je “VIS Metalni Oblak” ispunjavao uslove…
O kvalitetima tog idilično višenacionalnog sastava već sam pričao, možda i sa više zlobe nego što je to stvarno bilo potrebno, a odlučujuću prednost za ulazak u studio ipak su donele one devojčure, koje je Producent, očigledno ocenio kao sposobne da iznesu stvar na svojim plećima.
Zaista, to su bile dve sasvim pristojne devojke.
U proseku…
Naime, jedna nije davala ni na recept, a druga se tako nemilosrdno habala kao da je “kasko” osigurala svoju ribicu.
Sasvim dobar prosek…
Ali Producent nije išao na prosek. On je išao na one koje popravljaju prosek. Bio je poznati svaštojeb, i to nikako nisam uspevao da spojim sa njegovim akademskim, gotovo aristokratskim izgledom.
Nosio je klasičan blejzer, finu diskretnu košulju i svilenu plavo-crvenu maramu oko vrata.
Toliko je uživao, ogledajući se u velikom staklu prozora režije, da sam mu skoro predložio da instalira retrovizore na ramenima, kako ne bi sebe ni na trenutak ispuštao iz vida.
Ali, devojke su uzele slobodan dan…
Primetile su da oči matorog skakača ponekad primaju oblik malih romboida, sličnih onima koje klinci crtaju po tarabama želeći da grafički predstave jedan deo čovekovog tela koji imaju samo žene, i odlučile su da se ne pojave. Jedna iz predostrožnosti, druga iz solidarnosti, uglavnom, dobro su nas usosile…
Stari švaler se unezverio kad je konstatovao da se ženke neće pojaviti u studiju. Setivši se priča koje sam čuo o njemu diskretno sam šakom pokrio rupu na gitari. Bolje sprečiti…
– Sviraće mali ansambl…
O, ne. Danima smo vežbali da bi sami snimili tu matricu, i odluka Producenta pogodila nas je kao presuda…
Odmeravajući nam kaznu zbog nedolaska devojaka, verovatno se setio celulitnog brda na koje će opet morati da se popentra kad stigne kući, i zato je bio tako rigorozan.
Nema tu šta. Uzmi ili ostavi…
Takozvani “Mali ansambl” sa gađenjem je otprašio moju amatersku tvorevinu. Fuj…
Za četiri otečena studijska pacova to je bila samo tezga, način da prežive u realnom svetu, inače tako nešto oni ne bi svirali ni u ludilu.
Zaboga, pa momci su pičili samo “free jazz”…
Genetski sam napaljen protiv “neshvaćenih”, i mada su mi se ti isti tipovi ljubazno kezili narednih godina, nikad ih više nisam doveo u iskušenje da za šaku dolara prodaju svoje ideale. Ma, nisam nikakvo zlopamtilo, ja sam samo poštovalac pravih umetnika.
I, pomalo, poštovalac hleba koji jedem…
Muzička sekcija bila je samo prva od Sekcija Neshvaćenih Genija na koje sam posle, kad se odmotao moj put, sve češće nailazio. Upoznao sam novinarsku i televizijsku SNG, sretao Neshvaćene Režisere i Pevače, ali najčešće Neshvaćene Klasike.
Jebo te miš, svi nešto pišu…
Svi, sasvim slučajno, baš tada, imaju neku otkucanu pesmu u tašni, ili u unutrašnjem džepu sakoa.
Jednom su neki moji tekstovi neoprezno proglašeni stihovima, i iz nehata sam ugazio u zonu tipova sa fazoniranim bradicama.
Brrr, brrrr…
Naježim se kad se samo setim…
Jebi ga, momci su potrošili najbolje godine ubeđujući malograđansku sredinu i službenika u socijalnom da su pesnici po zanimanju.
Uložili su u opremu, nabavili zelene mantile i komesarske tašne, izabrali bife u kom glume pijanstvo i znaju imena kelnera, i onda se pojavi džukac sa ulice kom, tek tako, daju istu titulu.
E, neće moći…
Stavili su me na stupce srama po svojim rubričicama, analizirali moj skromni opus, i, uz pomoć alhemije i leksikona stranih reči i izraza, dokazali da nema zakonske osnove da me iko u javnim glasilima može nazvati pesnikom.
Uf, što su bili goropadni. Krajnje. Od tada izbegavam kuće u kojima drže neshvaćene pesnike…
Muzička SNG nije agresivna kao literarna. Ma, ne. Muzikanti više rade na spletkicama, i na malim, skoro prijateljskim diverzijama.
Bombice koje su nama podmetnuli te večeri, greškom su probile njihovu rođenu branu, nakratko, i mi smo se nekako provukli.
Prvu minu postavili su glodari iz malog ansambla kad se nisu dobro naštimali, ali to je zazvučalo kao štos, koji su mnogi kasnije pokušavali da skinu, bez uspeha…
Producent, ni inače nije bio “pigmalionski” nastrojen, a mislim da u našem slučaju nije ni dotakao dugme na režijskom stolu, ubeđen da će prva i jedina verzija mog vokala, puna grešaka, biti dovoljna da me zauvek odvikne od mikrofona.
Ali i stari diverzant je pogrešio…
Njegova paklena mašinica eksplodirala je tamo gde je najmanje želeo, u najslušanijim emisijama, i na pozicijama na top-listama do kojih se nikad nije probila ni jedna pesma dotad snimljena u Gradu Heroju…
* * *
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:23

Слика

Napuštajući studio to nisam mogao pretpostaviti. Želeo sam samo da odem i da se tu više nikad ne vratim…
Silazeći niz stepenice pokušavao sam da se setim svih ispita koji su mi preostali na faksu, pomišljao sam da je možda pravi čas da odem u vojsku, i da pre toga Popcu konačno vratim njegovu glupu gitaru.
Držao sam je pod miškom naslonjen na zid Centralne Apoteke, tu je izgledalo kao da nekog čekam, i mogao sam na miru da razmislim o nastavku večeri.
Bio je septembar, i u opticaju je još bilo curica sa tragom kupaćih kostima na koži, korzo je mirisao na vanilu i nove knjige, ali meni se nije nikud išlo.
Gitara me je vukla kao sidro. Znao sam da će me, gde god se pojavim, nagovarati da sviram, a to mi nije bilo ni na kraj pameti.
Izabravši najsporednije ulice na svetu, polako sam krenuo kući, krijući instrument u pozajmljenom koferu, kao da se vraćam iz rata, noseći pušku iz koje nije ispaljen metak.
Zbogom oružje…
Čvrsto sam odlučio da svakom ko mi pomene svirku kažem da sam odsvirao svoje, i da tu nema šta da se priča…
* * *
U američkom muzičkom filmu dečaci snime pesmu, to čuje Mister Sa Debelom Cigarom, koji slučajno prolazi periferijom, kućne šoferu da stane, i dalje se redaju kadrovi naslovnih stranica i ploča koje se štancuju.
Život, u većini slučajeva, nije muzički film, a i kad jeste, nikako nije američki…
Moj Ćale uvek se brijao uz tranzistor, i mada nije ni pevao ni zviždukao, ti delovi dana, kad je zveckao priborom za čaj i mirisao na losion posle brijanja, najviše su podsećali na ona vremena kad je još sve bilo u redu.
– Pevaš na radiju, Klempo…
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih nastavaka.
Šta radim?
Moj stari je uvek uživao gledajući me kako dolazim sebi, i kao klinca me je to užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da neke, koji su mi bili dragi, posmatram kako se bude.
“Hoću jednu malu, garavu, da je gricnem kao jabuku,
Da miriše na mom jastuku, kad se probudim…”
Zagledao sam se u okruglu skalu trofejnog tranzistora koji je Ćale držao u ruci. Bilo je očito da je u pitanju lokalna stanica, ali mi ni dalje ništa nije bilo jasno.
– Eto, poštovani slušaoci, bila je to pesma sa kojom ćemo se verovatno još puno, puno družiti na našim talasima. O grupi koja je izvodi, nešto više će reći šef grupe…
– Vladislav Matrošek…
Majmun. Sačekao je kraj miksa, sa kog je isteran u hol, iskukao je presnimak, i zorom ranom ugnječio društvo u jutarnjoj emisiji, pričajući o tuđoj pesmi, u kojoj ne svira, ne peva i ne uživa.
Niko normalan to ne bi uradio. Ali normalni se i ne pitaju na ovom svetu…
* * *
Vlada Matroz bio je glavni tih dana. Konačno je došla do izražaja njegova poslovna torba, prepuna fotografija, nalepnica i propagandnog materijala kućne izrade…
Išao je od vrata do vrata kao inkasant, davao stupidne izjave za studentske listove, i podvodio “grupu” svakom organizatorčiću koji bi ga kucnuo po ramenu.
– Taj čovek nam je važan. Radi na televiziji…
Laže. Na televiziji niko ne radi. To mi je bilo jasno još onog dana kad sam, prvi put izveden pred uperene kamere, ugledao pravo lice magične elektronske kutije.
Čarobnjak iz Oza? E, taj čova je stariji brat televizije…
Jesen se zlatila kao barski karaš, i nisko oktobarsko sunce u saradnji sa proređenim krošnjama, pravilo je čudne senke na visokim prozorima improvizovanog studija. O, kako je bilo glupo po takvom danu snimati emisiju za novogodišnju noć…
Asistenti su terali statiste u stampedo, pirotehničari ih sačekivali u zasedi sa dim-mašinama, a žene sa fasciklima, kojih uvek ima najviše, preživelima su doturale konfete i nabijale im na glave idiotske kape od krep-papira.
Ali to nisu bile sve atrakcije smišljene za najluđu noć…
– “Metalni Oblak” obucite se, vi ste na redu…
Obucite se? Čoveče, nisi normalan…
Imao sam puštenu košulju, “dugmetare” koje sam oblačio samo u najsvečanijim prilikama, i otmene večernje patike, za premijere i, recimo, novogodišnje emisije. Bio sam momak po svom ukusu…
Ali, o ukusima…
Režiser je smatrao da nismo prikladno odeveni. Ni ja, a ni Matroz i ekipa, koji su stvarno izgledali kao bugarska partijska delegacija.
– Ne možete ovako na scenu. Nije ovo emisija za poljoprivrednike…
Zamislio se, povezao pesmu o maloj garavoj sa odžakom, odžak sa odžačarem, odžačara sa srećom, sreću sa Sretnom Novom, i dokazao da je neopravdano zapostavljen u odnosu na Fellinija i Kurosawu…
– Garderoba! Brzo! Obucite ih u odžačare…
Molim?
Matroz je znao koliko sam lud, i požurio je da me stigne pre nego što prođem kroz vrata.
To nije bilo nimalo lako. Odlučivao je foto-finiš…
– Molim te, Džokej… Kad te molim… Znaš šta nam ovo znači…
Znam. Pristajući da svoju prvu TV numeru snimim sa nalepljenim tankim brkovima, namontiran kao maskota za bombone protiv kašlja, odredio sam da ta žrtva bude cena mog otkupa iz grupe.
Odzijao sam svoje pošteno, sačekao da režija pregleda snimak i vikne “Kupljeno”, a onda sam mirno prišao Vladislavu Matrošeku i natakao mu onu odžačarsku četku oko vrata.
– Sad smo egal…
* * *
Posle sam ga retko viđao. Ploča se pojavila nešto kasnije, bez mene na omotu, što je bio dobar razlog da se jedan drugom ne javljamo u prolazu, i tako je i ostalo…
Još dugo je moja nesuđena grupa pokušavala da ponovi svoj hit u kome nije ni učestvovala, republički ključ im je otvarao vrata silnih festivala, ali sad je već evidentno da im ona četka nije donela sreću.
Ima tu neka caka, kad vidiš odžačara treba se brzo uhvatiti za nešto, mislim za dugme ili naočare, nema veze…
Matroz i družina to, očigledno, nisu uradili…
Što se mene tiče, ni ja se baš ne mogu pohvaliti nekom srećom, ali mi se ipak čini da sam se tada, ugledavši pet odžačara u garderobi, uhvatio za pravu stvar…
Klik!
* * *
– Ovaj… Morala bih u kupatilo…
Preživljavala je onaj strašni momenat kad nekom polunepoznatom moraš, izvinjavajući se, priznati da ti se, eto, ponekad dogodi i malo fiziologije.
Pokušao sam da od male neprijatnosti napravim mali fazon.
– Sad si našla da se tuširaš? Ne znam da li ima tople vode…
Sto puta sam premeštao nameštaj i tražio pravu nijansu za zidove. Uzalud. A onda se ona ponovo osmehnula, laganim pokretom sklonila kosu sa čela, i taj mali, unikatni detalj, potpuno je preporodio enterijer.
Pošla je ka hodniku mirno, znajući da je gledam, ali joj korak zbog toga nije bio nesiguran.
Ma, nije ni bilo razloga…
Pokupio sam čaše i pepeljaru sa stola, ne zbog napada urednosti, nego više iz želje da tako pošaljem u kupatilo tajne signale da ne prisluškujem i da me ne interesuje šta se tamo događa. Šminka devojkama uvek pruža alibi za duže ostajanje u toaletnim odajama, pa je i moja gošća iskoristila taj bonus. Ali bila je prevelik laf da bi prećutala mali inventar koji je sprovela po policama.
– “Gianfranco Ferre”? Malo sam probala, ne ljutiš se? Viđala sam ga po časopisima, ali još ga nikad nisam njušnula…
Prislonila je nosić na onaj deo ruke na kom se opipava puls i zatreptala očima pokazujući koliko joj se parfem dopada. Hteo sam da slažem da mi je to Boba greškom doneo iz Rima ne znajući da je u pitanju ženski miris, ali ta detinjarija evidentno ne bi prošla kod malog Šerloka.
Ne samo što se po nivou u bočici lako moglo utvrditi da je iz nje uveliko pucano, nego su u kupatilu sigurno ukadrirane još neke kompromitujuće ružičaste sitnice, koje momci koriste samo ako su izrazito emancipovani momci, a ja baš nešto nisam taj…
Nadao sam se da je to i njoj jasno…
Izabravši smešak broj osam, poznatiji kao “neodređen”, odlučio sam da se branim ćutanjem.
Ne znam da li je kriva samo Emilija Kovačev, ili su umešani i Černobil i rani klimaks, ali osećao sam se kao blentavi gimnazijalac.
I, što je najgore, dopadalo mi se…
Osećati se kao mlada budala odlično je za promenu, naročito ako se dotle osećaš kao stara budala.
Ne, “Gianfranco Ferre” nije nikako bio miris za to popodne i za devojku sa biciklom.
Nije se uopšte slagao sa malim mutnim biserom na njenom prstenu, i kapima kiše zagubljenim u lavirintu asparagusa na terasi.
To je, definitivno, dopodnevni parfem, izmišljen za nekog ko dolazi pričajući o odlasku.
Taj miris bolje pristaje uz spuštenu roletnu, stvari prebačene preko stolice, i onaj protokolarni osećaj krivice koji se javlja na kraju balade.
Uf, na tren sam video sebe kao ofucanog švalera koji šeta po kući u gornjem delu pidžame sa mrežicom u kosi, ali tad se ponovo javio onaj anđeo prerušen u devojku i oterao tu avet…
– Nešto nije u redu?
Naravno da nije. Ali to nikako ne znači da je za štampu. Priča o malim ženskim stvarima u malom muškom stanu suviše je klasična i otrcana, čak i za poštovani ilustrovani magazin…
Sve je vuklo na avanturu i nagoveštalo neku maglovitu plavičastu tajnu, odgovaralo mi je što me Lijine radoznale okice snimaju kao špijunski sateliti, ali to je bio samo motiv više da ne provalim prozaične razloge prisustva male šarene hemije na mojim policama.
– Sve je u redu…
To samo Neko, ko svrati s vremena na vreme, krije ovde rezervni arsenal šminke i koječega, da mu se ne bi slučajno desilo da ode iz ovog stana malkice izgužvan i raščupan.
Ali, koji bih ja mangup bio kad bih to ispričao? Ispao bih poslednji dripac.
Pardon, pretposlednji…
Poslednji dripac bi, uz svu diskreciju, ipak ispao taj Neko, ko i svrati s vremena na vreme, da se ne lažemo, uglavnom samo zato da bi bio malkice izgužvan i raščupan…
Klik!
* * *
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:24

Слика
Kažu da je popularnost mač sa dve oštrice, ali to poređenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i mačeva sa jednom oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari radi o tupom predmetu.
Svejedno…
Sve definicije na tu temu su manje-više edukativne, upozoravaju decu i omladinu da se čuvaju slave kao spolne bolesti, i namerno neću citirati ni jednu od njih, iako se slažem da popularnost ume da bude jako zajebana pojava u prirodi.
Naročito ako sredina nije spremna na to…
Ja sam bio spreman. Jesam, stvarno…
Još u detinjstvu sam stekao određeni utisak da sam slavan, i strpljivo sam sačekao da i drugi to otkriju. Problem prvog autograma sam rešio, uz par sitnijih gramatičkih grešaka, i dobro sam se držao pred kioscima okićenim naslovnim stranama koje su imale toliko toga zajedničkog sa ogledalom u našem kupatilu.
Dobro, nije lepo da ja pričam o tome, ali pošto se drugi izgleda ne otimaju, moram da konstatujem da sam bio sasvim OK!
Ali, moja životna okolina je to izuzetno teško podnela…
Kasnije, kad sam prolazio kroz neizbežne filozofske faze, i folirao proroka saveznog značaja, sigurno sam iritirao silan svet i stekao mnogo dragih neprijatelja iz svih krajeva naše zemlje, ali tad, u samom početku, sve je bila čista opereta, i nikako mi nije bilo jasno zašto se niko ne raduje.
Takva smo varoš. Ovde su dobrodošli progresivni slovenački kantautori, jazz-rock grupe iz Kumanova i provaljeni akademski slikari koji stvaraju braon bojom na crnoj podlozi, ali sami sebi nikad nismo dobrodošli.
To mi se učinilo i oko pola jedanaest, poslednjeg dana u decembru te godine, kad smo Lufter i ja sa bocom penušavog vina i kartonom banana zazvonili na jedna od vrata stana gospodina doktora Popovickog.
* * *
Popac je pravio doček te godine. I prethodne. I uvek…
Njegovi stari nisu sedeli kod kuće, kao moj Ćale, i nisu im dolazili gosti iz unutrašnjosti u štrikanim puloverima, namirisani zaprškom, kakvi su se iskrcavali kod Luftera za svaki praznik.
Ne…
Oni su odlazili negde gde se za novogodišnju noć ne peku male mrtve svinje, i gde se u ponoć ne puca kao u Bejrutu.
Gde?
Ne znam gde. Nikad nismo pitali…
Zadovoljavali smo se time što smo znali da se neće vraćati nekoliko dana, i da će nam tako, uz dobro mesto za provod, ostaviti i dovoljno vremena da otklonimo eventualne havarije do njihovog povratka.
Lufter je u to vreme imao devojku koja je večito odlazila kod nekih “svojih”, a ja sam imao devojku koja baš i nije bila sasvim moja.
U stvari, nisam je ni imao, samo sam je uzimao na korišćenje, s vremena na vreme…
Pardon, ali to uopšte nije bilo tako prosto kako zvuči…
Obe su, dakle, svaka iz svog razloga, bile opravdano odsutne, učinivši nam tako najlepše novogodišnje poklone.
Sa malo snega u kosi, i puno magle u očima, ušli smo u veliku dnevnu sobu koja se u tom stanu nazivala i “salon”, ali nismo uspeli da privučemo pažnju popčevih blaziranih prijatelja koji su se teglili po otomanima kao Rimljani.
– Dobro veče, narode…
Martin nije imao naročito svetski nastup. Njegov socrealistički pozdrav samo je učinio da se i onih par koji su nas pogledali brzo okrenu na drugu stranu.
Ne smem da kažem da sam ih sve znao, ali većinu jesam. Niko mi se nije javio, ali to mi se već dešavalo, i nisam ni očekivao ovacije. “Mala Garava” se mnogima zacrnila pred očima…
Bezvezni pesmičak se prošunjao kraj zaspalih lokalnih kriterijuma, i, kao odbegla provincijska gimnazijalka, uputio se pravo u veliki betonski grad. Bez ikog svog…
Pesme prolaze bolje nego gimnazijalke. Njima ne smeta ako ih velegradski dripci malo uzmu pod svoje. Naprotiv…
I tako…
Neko je hteo da spakuje nekom, u krugu dužnih i dužnika jedan apsolutni autsajder, nesvrstan u klanove i disko-kuće, pomogao je svemoćnom sastavljaču top-liste da se osveti nekom, i stavi ga tek na najgore, drugo mesto.
Danas, daleko od razuzdane gomile, mnogo stariji i malo mudriji, iskusniji za, recimo, jedan život, samo tako mogu da objasnim kako se moja pesma tad našla na prvom mestu u beogradskim novinama. Slučajno. Greškom. Nekom u inat…
Nisam ja evropski prvak u skromnosti. Bila je to dobra pesma, iako je, neka mi Bog oprosti, nikad nisam voleo.
Bila je čvrsta, relativno duhovita, imala je ritam koji nosi kao leteći ćilim, ali takvih pesama je bilo još, pa nikad nisu bile prve u pet listova odjednom.
Kasnije sam upoznao i obolele koji sastavljaju top-liste, pišu muzičke kritike i biraju Hitove Nedelje na radiju, ukapirao sam koliko je sujete u opticaju, koliko živaca treba ispucati, koliko genijalnih saveta treba, šatro, saslušati da bi ti neko učinio nešto što sa strane izgleda sasvim normalno.
Još kasnije sam otkrio i džokera u toj igri, lovu, jasno, ali je bilo nepodmitljivih specijalaca sa kojima si morao da budeš viđen, bilo je rođendana na koje si morao da budeš vođen, i bilo je šizoida koji te više neće pustiti u svoju emisiju ako im lično ne odneseš karte svaki put kad gostuješ u njihovom gradu.
Karte za prvi red, podrazumeva se…
“Mala Garava” je prošla bez svega tog. Recimo da je imala sreće…
Vrtela se te jeseni kao japanski suncobran, a momci su je forsirali pomalo i zbog neodoljive ekskluzivnosti, jer isprva nije bilo ni ploče, nego je glavni junak bila uska traka koju je Matroz već utrapio nekom.
Okomotavši mu je oko vrata, koliko ja znam dotičnog daveža…
– Dobro veče, dragi slušaoci. Momci koje niko nije video, iz grupe za koju niko nije čuo i pesma koju svi znaju…
O, Beograd je voleo tu pesmu. Klasika, automatski su je zavoleli i okolni vazalni gradovi, pa pomalo i ova varoš. Ali tajno…
Od pedesetak ljudi koji su znali anonimusa koji to peva, dvadeset devet ih je bilo na dočeku te večeri, ali ne, niko od njih ni pod anestezijom ne bi spomenuo išta u vezi toga.
Ton na TV-u je bio skinut, i bio sam u iskušenju da ga pojačam kad sam video svoju njušku na ekranu, ali znao sam da će pući svi moji dušmani ako se umesto toga nezainteresirano okrenem, pa sam to i učinio.
Plašio sam se samo da će Lufter reagovati u svom stilu…
– Ljudi! Džokej! Pojačajte brzo! Tišina tamo, Džokej je na televiziji, ovaj ovde, to on peva, Džokej, okreni se, ovi ne veruju…
Ne…
Martin je sedeo leđima okrenut televizoru i davio se nekim prealkoholisanim cvikerašem.
Kakvo olakšanje…
Tek tad sam mirno pošao ka terasi…
I nikad nisam video taj spot.
A on je kriv za sve…
Opasna mašina je televizija, nema joj ravne. Hiljadu puta se pesma čula na radiju, ali ja nisam dobio osmeh od blagajnice u samoposluzi, a onda sam se, u pet do dvanaest, pojavio u odžačarskom odelu, namignuo u objektiv, i odjednom postao blesava zlatna ribica u okruglom akvarijumu, koju uvek neko odnekud gleda.
* * *
Za razliku od suseda na nižim spratovima, Popovicki nisu došli na genijalnu ideju da terasu zatvore armiranim staklom i pretvore je u magacin za stare cipele i džakove sa krompirom.
Sasvim logično…
Sticajem okolnosti oni su imali samo nove cipele, a krompir su kupovali na komad, tek kad im zatreba, šokirajući komšiluk ispod.
Uf, daleko ispod…
Terasa sobe, koja je inače pripadala Popčevoj sestri, bila je opremljena jedino pletenom baštenskom garniturom ofarbanom u belo, i uokvirena žardinjerama od sitnog kamena iz kojih su se preko čitave godine vaznirale raskošne kraljevske petunije.
Ponekad sam, sa betonskog igrališta na kom smo maltretirali loptu, posmatrao Mladu Gazdaricu kako ih zaliva i uklanja osušene listove, i uvek sam želeo da ih dotaknem.
I petunije i nju…
U novogodišnjoj noći žardinjere su bile prazne, i ja sam se, pokušavajući da se setim leta, naslonio na njih i posmatrao bulevar.
Bio je pust, sećam se, potpuno prazan, samo je jedan kolerični “tristać” probijao zvučni zid ili je testirao koliko može da juri pod ručnom.
Ko je taj čovek?
Pokušavao sam da dokučim šta se zbiva u glavi tipa koji šiba kroz noć, u nula časova i dva minuta, prvog januara, dok se normalan svet, na primer, smrzava po terasama, i zvera u usamljene automobile.
U pozorištu senki, na prozoru susedne zgrade, davao se neki komad sa ljubljenjem i grljenjem, a nesnosne harmonike otezale su unisono iz hiljadu napanjenih televizora.
Društvo u stanu iza mene slušalo je pretežno psiho-mesečarsku muziku, koju sam čuo glasnije nekoliko sekundi, što je značilo da je neko otvorio i zatvorio vrata…
Bio sam siguran da se našao humorista koji će me zaključati na terasi, ali senzori ugrađeni iza levog uha javili su centrali da nam neko stoji za leđima.
Držala je u ruci čašu sa nogicom, otpila gutljaj i pružila je meni…
Imitirao sam nazdravljanje i polako ispio do kraja, mada nisam znao da li je u pitanju arsenik, sok od ceralije ili razređivač za anilinske lakove.
Sva čula, sem delimično vida, uzela su “time-out”, što je izdaleka možda i ličilo na hladnokrvnost koju sam uvek planirao za taj trenutak, ali u stvari se radilo o blažoj formi totalnog raspada sistema.
Bila je potpuno lepa…
Naravno shvatio sam to još mnogo ranije, ali ipak nikako nisam uspevao da mislim na nešto drugo…
Prišla je ogradi zagledavši se u daljinu, i dopustila mi da pogledom poljubim maleni mladež na njenim leđima, otkriven dubokim izrezom na crnoj, čipkastoj haljini.
Da li je poželela da joj se ispuni neka želja?
Ne znam…
Ali tačno je tako izgledala, zamišljena, čvrsto stiskajući medaljon koji je nosila na finom starom lančiću oko vrata.
U međuvremenu sam počeo i da dišem…
Oblačić mog daha zadržao se načas, kao oreol, u njenoj crnoj kosi.
Crnoj?
Nikad nisam bio ekspert za detalje, ali sasvim sigurno sam bio ekspert za njenu svetlosmeđu kosu, i za onaj plavi pramen koji se ponekad pojavljivao krajem leta, kao suvenir sa mora.
Okrenula je glavu i zadovoljno napućila usne, otkrivši da je baš to ono što je želela da mi pokaže.
– Hoćeš Malu Garavu? E pa, ovo je najgaravije što sam uspela da izvedem…
Veliki Medved i Mala kola?
Učinilo mi se da bi sa dobrim zaletom uspeo da dotaknem obližnja sazvežđa…
Ali dotakao sam samo njena ramena…
Poljubio sam je nežno, u jedan obraz pa u drugi, pa…
Pa ponovo u prvi…
Ona je ipak bila sestra mog najboljeg druga.
– Sretna Nova… Veverice…
Слика