Đorđe Balašević

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 13 Мар 2019, 21:15



Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao…
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi ključ kroz prozor. Klasična kombinacija.
Zidni sat na ruci, pečatni prsten, i nokti koji su išli na servis mnogo ređe nego patološki negovan automobil.
– Koliko stane, i, proveri gume, dečko…
Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajući oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se čulo kokodakanje, što je značilo da onaj šeret priprema neke šale i poskočice na moj račun. Ali zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama…
On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, već imao posla sa osrednjim krdom njemu sličnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti…
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slučajno ne bih dao priliku da mi uvali sitni bakšiš.
– Trideset miliona…
Imao je veliki novčanik, model “šef sale 1958.”, a u njemu gomilu čekova i posetnica, i napadno zadenutu novčanicu od petsto maraka.
– Jesi li mi dunuo, “zvezdo”? Mislim u gume…
I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na dotičnoj se nije pomerio.
– Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut ćutanja…
Onda je teatralno izvukao onu ljubičastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo iskopao, Đubre jedno…
– O, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo, popij nešto na moj račun, dečko…
Pustio je novčanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se opet zacerekale…
Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za brisač.
– Neka hvala. Pametnije će ti biti da konačno kupiš šampon. Inače ću morati da ti menjam ulje u kosi kad dođeš sledeći put…
Okrenuo sam mu leđa i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom mestu ključ za točkove, koji sam posle ponoći uvek nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku.
Dao sam mu pet sekundi, ali već posle treće morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku, prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla.
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog đaka koji je zaboravio da nauči pesmicu.
– He… Ti ne znaš za zajebanciju zemljak…
Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu…
– Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima… ’Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim… Naduvenko…
Činilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka automobilu, rešio sam da još malo sačuvam i poslednji adut.
Onaj drugi ključ…
Da, ključ za točkove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio ključ od rezervoara, sasvim slučajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na početku filma.
Tačno. Pacer je prevideo potez. Učinilo mu se da je dovoljno daleko.
– E moj frajeru! I tvoje je prošlo!
Prilazio sam automobilu uživajući u frci u kojoj se našao tražeći i pipajući oko volana.
Onda je ukapirao…
Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker španijela pratio patike koje su dolazile.
Sačekao sam da podigne okice.
– Nema šta. Moje je prošlo. A tvoje, vidiš, nikad nije ni bilo…
Zavirio sam u kola, po prvi put…
Jedna od devojaka, tipična dobro uhranjena Bačkulja, sa izvučenim pramenovima, prestala je da diše, a druga se načas pomolila iz senke, i uputila mi čudan, gotovo prijateljski polupogled.
Zadenuo sam klipeti ključ u džep sakoa.
– Probaj s ovim. Možda ćeš lakše upaliti… Dečko…
Zaderao je po anlaseru, odvezao do uključenja na put, a onda se proturio kroz prozor do pojasa.
– Jebaću ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuu!
Ne verujem…
Svaka škola se plaća, a naročito večernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.
I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo…
U toj uvrnutoj instituciji samo se padalo i padalo, sa retkim prilikama za izlazak na popravni ispit, i sve se vrtelo oko nekih pouka. Naravoučenije u vezi “Tipova Koji Nam Jebu Majku Kad-Tad”, nisam, na žalost, precizno zapamtio, ali sam kasnije, u praksi, utvrdio da to nikad nisu neki koji to pompezno najavljuju. O ne. Izričito ne kroz prozor auta, sa bezbedne udaljenosti, derući se kao jazavci.
Gadni su oni što ćute. I oni što se smeškaju. Na te džukce treba obratiti pažnju.
Neko će verovatno prokljuviti da navedene grupacije predstavljaju osamdeset i nešto procenata ukupnog stanovništva na Zemlji, pa će preko toga zaključiti da sam ja pomalo paranoična, a poprilično asocijalna ličnost, na momente.
To su verovatno sasvim ozbiljni momenti, čim traju već desetak godina.
Uspomena na Dane Lavova. Uspomena zvana ožiljak. Cena slave…
Cena slave je konstanta, kažu stručnjaci. Tu nikad nije bilo popusta. U ovoj zemlji sve vrednosti su pomerene i srozane, ali čak i tu se uvek morala platiti cena slave.
Ne, ni ja se nisam izvukao…
Zauzvrat, dobio sam plehane trofeje i novinske isečke, i jeftinu bižuteriju koja je delovala kao pravi nakit, pod određenim svetlom.
Uz to, dobio sam u trajno vlasništvo i naviku da ne verujem nikom i da izbegavam ljude u svim njihovim oblicima i stanjima.
Zadnjih godina, posebno ovde na pumpi, nije mi bilo teško da to ostvarim.
Ranije je bila vatra…
Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao stoperka bez prslučeta u kamion. Bio sam ubeđen da će svi jedva dočekati da podele sa mnom magiju velikih trenutaka. Aplauze i uspehe. Osporavanja i trijumf…
Mislio sam da će svi želeti da podelimo šareni paket radosti koji je direktno sa neba preporučeno stigao na moju adresu.
Ne. Svi su želeli da dele jedino lovu…
No ser, ni estradom ne vladaju akademici.
Svima koji su ponekad pogledali televizor, ili pročitali “ekskluzivni” intervju u nekoj novini sa šarenim slikama, jasno je da se u većini slučajeva ne traži ni srednja stručna sprema.
Dosta je bilo da kandidat nauči, i prihvati, primenjenu gramatiku, da se pomiri sa pobrkanim prvim licem jednine i množine, i da usvoji prisvojne oblike, oko kojih se javljaju glavni zapleti. Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono deli, mi delimo, vi delite, svi dele, u božju mater…
Ili lekcija “Moje i naše”…
Promeri: Moje pesme – naš projekat. Moje ime – naša turneja. Naš veliki koncert – moj mali kiks. Naš ukupni prihod – moji rashodi…
Sasvim komunistički. Pojedinačne greške i kolektivni uspesi.
Svi smo tako jednaki kad treba nešto da se dobije. Kad dajemo, u zagradi, kad se uzima, tu još i ima nekih zaostalih razlikica.
No, to je već u domenu drugog, i poslednjeg, predmeta Estradne akademije:
“Vesela tezgaroška matematika, za prvi i jedini razred”…
Zvuči zastrašujuće, ali nije takav bauk kao što izgleda…
Gradivo obuhvata uglavnom oduzimanje i deljenje, a javlja se i jedna nova, specifična računska radnja.
Drpanje…

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 13 Мар 2019, 21:19



Na svaki dinar zarađen od ploče, na gala-koncertu i na poslednjoj tezgi, odmah napadne jato poreza, provizija i crvenih krstova, i sirota kinta provede se otprilike kao ružičasti nudista iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva živopisnu rečicu Amazon, baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu godišnju skupštinu.
Dobro de, neka koskica i ostane, ali najbolji komadi nestanu u mutnoj vodi…
Tek, brojke su, definitivno, službeni jezik estrade, i zato se na kraju sve ipak svodi na njeno nenadjebivo veličanstvo.
Na lovu…
Lovu? Fuj!
Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi…
Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat a nesretan…
Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju:
Siromašan, a nesretan…
Ali, svi se slažu u tome da lova kvari ljude.
Kvari ljude, ali leči živce, dodali su neki. I eto ti ga sad…
Iz tog bi neko mogao zaključiti da business, zvani show-business, vrvi od pokvarenih ljudi sa dobrim živcima? Hm? Pa jes’ majku mu, taj neko bi dobro zaključio…
Stvarno je tako…
Ne pričam napamet. Lavina love protutnjala je kraj mene, uglavnom na dohvat ruku, ali dobar deo mi je ipak kliznuo i kroz ruke. Sasvim dovoljno da osetim tu silu.
Ponekad sam spadao na dve-tri one naše stare crvene, sa konjima, a ponekad sam, bome, bio pun i trocifrenih i četverocifrenih “švajcaraca” sa mravima i bubicama.
Hej, o tome nisam razmišljao, a to je, kanda, tajni monetarni zakon: “Vrednost novčanice obrnuto je proporcionalna veličini životinjke na njoj”. Tačno. Posle konja, ubrzo smo na jednu novčanicu utisnuli lik Najveće Zverke Naših Naroda, i onda je dinar vredeo najmanje otkada je izmišljen. Znači u tome je štos…
Morali bismo napraviti lovu sa picajzlom…
Al meni ni to ne bi pomoglo. Sve bih spičio…
Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam…
Da neko vrši istragu o tome, otkrio bi moje otiske prstiju i na jednoj i na drugoj strani medalje.
O, jedno vreme sam pravio lovu…
Referent na regrutaciji pitao me je da li sam hranilac porodice.
Ih, porodice…
Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci, menadžeri…
Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinak porodica, minimum…
Nije se nasmejao. Taj tip se poslednji put smejao kad su Rusi upali u Čehoslovačku, a mene je ladno šutnuo u streljačku pešadiju.
No, to je već druga priča…
Prva priča je o lovi, i dovršiću je konstatacijom da ima puno ljudi koji su od mene više zaradili.
Svaka čast…
Ali nema ih puno koji su od mene više potrošili. Tek da se zna…
Zato ne volim kad se neki nedovršeni klinac, kom je tata kupio mašinu za pravljenje najlon-kesa, ili drveni kiosk za hamburgeriju, odluči da me nagradi napojnicom.
Neka, sinko, drugi put…
Zavod za izradu novčanica izbacuje nove modele češće od “Benetona”, ali ta kinta koju bih ja uzeo za bakšiš zasad još nije odštampana…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 13 Мар 2019, 21:22



Zadnja svetla belog “golfa” brzo su se zagubila u krivinama i u noći, ali je histerični zvuk motora još neko vreme odavao da se adrenalin u krvi vozača nije spustio na normalu.
Znao sam kako mu je. I meni se dešavalo da ispadnem budala.
Uh, još kako…
Priznajem, puls mi je malo ubrzao, kao prosečan bubnjar sa natprosečnom tremom, ali to se nije moglo videti golim okom. Poznavao sam te situacije. Neki misle da sam VKV prznica, ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem moguću frku.
Ali mi baš nešto nije išlo od ruke…
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatičan.
I baš na tog stalno nalećeš…
Biti il’ ne biti, pitanje je tad?
Biti konj pa ćutati, ili ne biti konj. Nego magarac. Pa odgovoriti…
Dilema i ne pruža neke mogućnosti, ali, kad je do nje već dolazilo, priznajem da sam češće postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi čovekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato što tegli, rmbači i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca…
Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna ličnost, ali to se dešava svakoj ličnosti koja ne dopusti da prave konja od nje, i o tome više neću pričati.
Suviše ću se udaljiti od viših sisara, to jest od onog pavijana iz “golfa”.
Školski primer Lokalnog Zajebanta…
Lokalni zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo ozbiljniju analizu od neke koju bih ja mogao da dam, pa ću pokušati da ih samo ukratko objasnim. No, i za to moram da pozajmim termin rezervisan za jednog od glavnih junaka naše novije povesti: Brojčano nadmoćniji neprijatelj…
Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svačim. Pucaju iz svih pozicija…
Ali najčešće iz mraka. Iz gužve. Dobro sakriveni u tami gledališta, u grotlu derbija, “istorijskog” mitinga, ili neke slične prilike kad se ljudi usude da izdaleka viču nešto što izbliza nikad ne bi rekli.
Šta ja to pričam? Kao da se radi o čudnim bićima iz svemira koja su se spustila na ovu planetu.
Ma, ne…
Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca…
I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj ovozemaljska prestonica Lokalnih Zajebanata.
U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema jedan: predsednik opštine, direktor škole, upravnik doma zdravlja, pop, veterinar i Lokalni Zajebant.
U gradovima se situacija drastično menja, naravno u korist Lokalnih, a u Gradu Heroju je koncentracija dotičnih kao u domaćem filmu sa tematikom NOB-a.
Deset na jednoga…
Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi.
Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obična, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slučaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu.
I to je sve…
Kažu da nikada ne možeš biti prorok u svom selu, to sam uzeo u obzir. Ostaje mi da se tešim da sam u Danima Lavova bio prorok i u većim i u važnijim selima. I u boljim, sasvim izvesno…
Ali, to je moj grad. I ja sam njegov…
Mesto rođenja? Poslednje prebivalište?
Priča se između ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama, ali uvek sam dobro znao gde su moje matične kulise.
Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš…
Znamo se mi. Dobro se znamo…
E, a ljubav prema nekom koga tako dobro znaš, ne samo da odstupa od kliširanog pojma ljubavi, nego pomalo zalazi i u granična područja zlobe…
Ma, to su neki stari računi. Zastareli. Još od zvezda. Ko će ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra…
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog početka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom čoveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.
Samo, još nisam otkrio ni jednu…
Nema veze, ne žurim. Svašta se priča po čaršiji o znaku horoskopa pod kojim sam rođen, ali jednu stvar niko ne može da nam ospori. Strpljenje…
Šta mu to ono dođe? Osobina ili mana?
Najgore je što sam na raspolaganju svima koji su hteli da me potkače, a nisu mogli da me dohvate dok sam bio bliži nebu za onih nedostižnih metar i nešto, koliko je pozornica izdignuta.
I na to sam navikao. Pojavi se još poneko kao taj “golfadžija”, ali to nije ništa. Na početku ih je bilo čitavo čudo, pa je, eto, skoro potpuno prestalo…
I da nije, nikom ništa. To je valjda moj krst, i ja ga kicoški nosim, onako, malo nakrivljenog, iako čujem kako šuškaju da nema potrebe, jer sam, kao, i onako odavno razapet.
Đavo će ga znati…
Gledam neke “old-timere” iz mog vremena, i starije, i oho-ho starije…
Ne daju se, još pevaju, deru se kao da se sa dušom rastaju, sve po nekim jazbinama i sindikalnim zabavama.
Kako propasti, u sto lekcija…
Šta mu to dođe “biti razapet”? Raditi noću na benzinskoj pumpi, ili uz prase na tomboli, biti glavna atrakcija na balu poljoprivrednih tehničara?
To su samo varijacije na istu temu…
Neki su uzeli preteranu dozu nečega, ili nisu prilagodili brzinu uslovima vožnje, ili su, jednostavno, imali tu sreću da udu u avion predodređen da se razbije o vrhove nekog brda.
Samo su ti retki sretnici uspeli pronaći zlatna i čarobna vrata večite slave.
Preživeli pevači pokušavaju da reše taj problem tražeći zaobilaznice i prečice, i dospevaju na stranputice i u ćorsokake.
I nikad, do sudnje tezge, ne ukapiraju da se vrte u lavirintu u čijoj je sredini zaborav…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 13 Мар 2019, 21:26



Ipak, sve teče, a u tome se naročito ističe Dunav…
Gledam ga često odavde.
Sa druge strane puta su vinogradi koji se naglo spuštaju do pruge, a od samih šina, pa do daljnjeg, proteže se Veliki Tihi Rit, moj omiljeni pejzaž i sedativ.
Strašan je…
Jedan sam od najvernijih slušalaca njegove tišine, i već nekoliko puta mi se pred zoru učinilo da čujem udaljene korake, frktanje konja i došaptavanje na nekom jeziku koji nisam razumeo.
Naravno, niko mi nije poverovao…
Legenda kaže da je u ritu nestala čitava vojska moćnog Sulejmana Veličanstvenog, jednom davno, preplašena avgustovskim snegom koji je pao samo tada i nikad više…
Konjica Eugena Savojskog bila je malobrojna, kako je to već red u legendama, i umorna i nikakva…
Onda je zavejalo…
Hrabri Princ poveo je u juriš svoje već poražene ritere i saterao uspaničene neprijatelje u živi pesak i zamke velike močvare.
Slučajno to znam…
Od legende su ostale samo priče o izgubljenoj sultanovoj riznici, praznik u crkvenom kalendaru i čudni nazivi brežuljaka iznad rita. Kao Vezirac, na primer, gde je moj deda imao veliki vinograd. Klinci i gestapovci uvek dobijaju odgovore na pitanja…
Vozeći se tako svakodnevno taljigama sa Deda Štetom, saznao sam prvo ponešto o Veziru i njegovom šatoru, a onda, dan za danom, prolazeći uvek istim ulicama i gledajući pretežno u dupe konja zvanog Putko, složio sam čitavu priču o frci iz hiljadu sedamsto i neke…
Vezir je, najnormalnije, imao šator na mestu sa lepim pogledom, a taj isti pogled zadesio se na istom mestu i nekoliko vekova kasnije, kada je moj deda odlučio da tu podigne malu vinogradarsku kućicu sa verandom i okreči je na belo.
Opčinjen Velikim Tihim Ritom, kao dečak sam satima ležao na krovu od biber-crepa presvučenog mahovinom, grickao travku zvanu “popino prase” i razmišljao o velikim danima koji će doći.
Sad, tridesetak godina kasnije, a petstotinjak metara bliže gradu, na ovoj pumpi, sedim uvek u kasno leto, kad sviće i pozlati krošnje i trsku, klatim se na crvenoj plastičnoj stolici i razmišljam o velikim danima koji su prošli.
Daleko je Deda-Šteta. Tumara nebom sa rukama na leđima, korak mu težak, seljački, upada u oblake do članaka…
Za njim klima Putko, stari konj, nišani neku brazdu i ne govori ništa. Ni na zemlji nije bio pričljiv…
Odlaze dva prijatelja, idu kao da znaju gde su naumili, ostavljaju me samog u najgori čas, u praskozorje, dok se vetar sprema da zatalasa i uznemiri rit, i donese prigušen zveket oružja i ukrasa na oklopima ratnika.
I opet mi niko neće verovati…
* * *
Močvara se, dakle, pruža daleko, možda bih čak rekao unedogled, ali se tamo, na sreću, pojavio Dunav, i tako me sprečio da upotrebim tu otrcanu figuru.
Dunav se, u stvari, ne vidi, ali provereno je tamo…
Nečujno i sablasno proklize šlepovi horizontom, otkrivajući tok nevidljive reke, i taj ritam se savršeno poklapa sa nekim mojim ritmom, dok se, nešto posle pola četiri, sunce pomalja između Kaćke i Koviljske crkve u daljini, a iza puta i vinograda, iza pruge, rita i Dunava i iza svega na ovom svetu…

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:13




2
Sledećeg dana ponovo je bila noć…
Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehničar je pripremao efekte za film strave i užasa, i pas zvani Šandor, koji je dremao pod čamcem kraj pumpe, uporno je čulio uši svaki put kad bi munje osvetlile široko nebo i makete sela pod njim.
Ali ništa se nije čulo…
Vetar je odnosio grmljavinu negde na drugu stranu, i Šandor i ja bismo ostali bez tona da sa radija nije dolazila odgovarajuća muzička podloga za pomenuti prizor…
Izveštaj sa Velikog Samita…
Naši nesvrstani saveznici okupili su se u svojoj evropskoj filijali i ponosno pokazivali svetu svoje debele nasmejane žene, ili indisponirane, žvalave kamile.
Šta se već kome zateklo pod šatorom…
To su naši prijatelji. Zemljaci, tako reći. Oni će nas braniti ako nas napadnu Rusi ili Ameri. Joj, kad krenemo da ih gađamo bananama ili mandarinama…
Ruse bismo još i zadržali južnim voćem, ali Amere…
Kad nešto razmislim, od Amera se na bih ni branio…
Nema veze…
Uglavnom, baš u trenutku kad je sevnulo triput kratko i jednom dugačko, što je možda i bio signal, usplahireni glas spikera je objavio da je jedan od lidera, inače provereni prijatelj ove zemlje, a provereni neprijatelj većine ostalih zemalja, izrazio želju da na belom konju projaše kroz našu prestonicu i tako stigne do kongresne dvorane.
Na belom konju?
O, to se kod nas nosilo još u sezoni 1944/45, ali su momci koji su na belim konjima prvi ujahivali u gradove – prvi i odjahivali, sticajem raznih okolnosti…
Čista dijalektika…
Jahači odlaze, a konji ostaju u istoriji…
* * *
Ja sam vesti odslušao disciplinovano i do kraja, ali Šandor nije imao sluha za taj važni trenutak. Borio se sa snom, trzajući se u strahu da će neko maznuti veliku belu kost koju sam mu malopre doneo, smrtno se zamerivši jednoj gospođi zbog toga…
O ne, svašta se priča o nama, ali gospođe još nisu spale na kosti. U pitanju je bio mali, rutinski nesporazum.
Gospođa se prva namerila na tu kost, ali ja sam bio prvi na redu. Gospođi je ta kost bila potrebna za nedeljnu supu a meni za subotnji poklon prijatelju. I gotovo…
Priznajem da je bilo pomalo nevaspitano sa moje strane što nisam pristao na deobu, pola-pola, ali setio sam se da je Šandor jedan od retkih likova koji mašu repom kad me ugledaju, i bio sam nepokolebljiv. Mali nosati žuti pas, koji je pre dve godine smrznut dolutao do pumpe, najverovatnije nije kriv za situaciju u zemlji, i nisam imao obraza da mu donesem pola koske u subotu uveče, kad je navikao da dobija uobičajeni “Something Special”. Mislim da nisam pogrešio. Minut moje nepristojnosti na javnom mestu ne može bitno narušiti mišljenje o javnim mestima, ali očigledno može doneti mnogo radosti jednom kučkinom sinu.
Isti je, u međuvremenu, izgleda konačno digao šape od pokušaja da ulovi neki odjek grmljavine. Zagrlivši belu, čistu kost iz crtanog filma, dremao je mirno, sanjajući kraljevske pudlice i malene pseće anđele…
Poznato je da idile kratko traju. I pomenuta se, na žalost, mogla izmeriti minutama.
Grmljavina je ipak stigla na pumpu. Primenjena instant-grmljavina, spakovana pod haubu “eskorta” iz osamdeset i prve.
Iz, čini mi se, novembra osamdeset i prve…
Pedeset i pet konja. Hiljadu dvesto osamdeset i devet kubika. Boja? “Strato silver”, oznaka S-9, za to zadovoljstvo doplaćeno petsto D-maraka. Potrošnja? Od osam do jedanaest. Dvanaest, ako ga baš cepneš…
Udaren prednji levi blatobran. I ispeglan. Vrlo dobro ispeglan…
Levi far okrznut. O ne, zamenjen. Napokon, vreme je bilo…
Poznajem automobile? Nije to ništa…
Radio? Da, “blaupunkt”. 2×30 vati, “auto-reverse”…
Upaljač? Ima. Ali je do sada već, verovatno, zaglavljen. Gume? Uh, ćelave…
To više nisu one koje pamtim…
Da, pomalo poznajem automobile. Ali ovaj automobil posebno…
Poznavao sam i nekog ko ga inače vozi, ali Taj Neko sad sigurno nije u kolima.
Ni Spielberg ne bi svojim trikovima uspeo da skrene inkriminisani auto sa puta, da je Taj Neko u autu, dok je Ovaj Neko na pumpi…
Motor je pao u komu…
Šandor je duduk za mehaniku, ali i njemu je bilo jasno da se nešto dešava. Nakrivio je glavu gledajući limuzinski krš koji bi u nekoj drugoj zemlji odavno bio ispresovan za herbarijum.
Ne gaseći motor, vozač je otvorio vrata i pomolio svoju popriličnu glavu.
Doktor…
Sa zadovoljstvom sam primetio da mu se prostor između gornjeg okvira naočara i pedantne frizurice upadljivo povećao.
Ali, šta mu je?
Sigurno je jako rasejan, ili ima blindirana jaja kad se usuđuje da dođe na moju pumpu.
I, ne samo da dođe, nego i da izađe iz kola…
I, ne samo da dođe i izađe iz kola, nego još i da mi mahne rukom.
– Dobro veče…
Dobro veče: Pa i nije bilo tako loše dok se nisu pojavile te spojene pepeljare na tvom nosu…
Ipak, klimnuo sam glavom, ali onima koji me znaju jasno je da je to moglo svašta da znači…
Uhvatio sam pištolj za točenje goriva, ali Doktor je poskočio kao da je to pravi pištolj i počeo užurbano da odmahuje svojom belom vampirskom ručicom.
– A, ne, ne treba mi gorivo. Samo bih malo pod svetlom pogledao motor, ako vam ne smetam…
Ako mi ne smetaš? Idi, molim te…
Pa kome bi smetao odvratni, ljigavi puž golać koji naskače na vojničke devojke? Baš se radujem što te vidim…
Otvori motor fino, tu na otvorenom, nadam se da su ti cvikusi od onog materijala od kojeg prave gromobrane?
Ma, ako se i otkači neki od ovih dalekih gromova, ja ću već pokupiti pepeo u pikslu i javiti tvojima da te ne čekaju na večeru…
Izvukao sam široki “bekhend” desnom rukom.
– Samo izvolite…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:16



Sledećih par minuta prošlo je po mom ukusu… Uživao sam posmatrajući ga kako pokušava da otvori haubu a da ne isprlja ruke, i tako uđe u “Ginisovu knjigu rekorda” kao prvi kome je to uspelo.
Ih, zamalo…
Prljava hauba i čiste, šepave ručice uvek obećavaju dobar provod, a ako su u kombinaciji i bele pantalone, kakve je Doktor slučajno imao, onda je to pravi spektakl za nekog zlobnika koji sve posmatra sa strane, mirno se klateći na lakoj baštenskoj stolici.
Znao sam da će neko sve pokvariti…
Tamnoplavi kombi, ručno ofarban i pretovaren lubenicama, naterao me je da ustanem.
Izašao je tip obučen kao češki turista, u kariranoj košulji, kratkim pantalonama i cipelama, i počeo da se vrti oko mene.
Slutio sam da mu treba nešto osim deset litara nafte, koliko mi je rekao da natočim.
– Izvinite, molim vas…
Da, da…
Kukao je da primim maksimalan ček, a razliku vratim u kešu, imao je spremljenu priču o sinovom rođendanu ili o ocu koji je na samrti, ali mu nisam dao priliku da se razmahne.
– Nema problema…
Odbrojao sam mu lovu, iako to ne radim često. Nikako ne volim pijačare i jajare, a posebno ove zaposlene, koji imaju sto dana bolovanja godišnje, stan od firme i kuću koju dovršavaju, a u slobodnom vremenu organizuju mitinge na kojima zahtevaju ostavku rukovodstva i veće plate.
Imao je sreću da naiđe baš kad častim…
U odnosu na doktora, koji je konačno rešio enigmu zvanu hauba, čak mi se i taj bezveznjak učinio simpatičnim.
Nagurao je pušlu para u džep, kucnuo u prozor, i upitno podigao obrve u pravcu mase suprotnog pola koja se dotle nije pomerila na prednjem sedištu.
Tek kad mu je “Bik Koji Sedi U Kombiju” potvrdno klimnuo punđom, Bostandžija je uzeo sa vrha gomile veliku lubenicu i ponosno je spustio kraj stolice.
Namignuo sam. Kako i ne bih, kad sam tako dobro prošao. Šta bi bilo da je prevozio fasadnu opeku, boce sa plinom ili konje za klanicu. Gde bih s njima?
Lubenica je bila sasvim OK…
“Sam Svoj Majstor” je za to vreme gledao u motor, mada bi se po izrazu njegovog lica pre moglo pomisliti da gleda neki od filmova iz Bergmanovog najpomerenijeg perioda.
Oj mašino, al si tajna…
Pokušao je da nađe neku logičnu vezu između cevi i žica haotično ispreplitanih, ali to se potpuno razlikovalo od njegovih dotadašnjih iskustava.
Osetio sam S.O.S. pogled sa strane, ali sam uporno zurio u Rit, kao da je brujanje žaba i ostalih zujalica koje su se ponovo javile, govorilo nešto mnogo važnije od toga da je oluja prošla…
A prošla je. Nema tu šta…
Strašni modri i ljubičasti oblaci već su bili daleko nad Bačkom, sa neskrivenim teritorijalnim pretenzijama i prema Banatu.
– BLOB…
Auto se hrabro držao pred neprijateljem. Doca je još nekoliko puta okrenuo ključ, ali po jedno veliko BLOB, svaki put kad zavrti, bilo je sve što je uspeo da izvuče iz mašine.
– Izvinjavam se… Da li bih mogao da telefoniram?
To pitanje nisam očekivao, moram priznati. Bio sam siguran da će doći na epohalnu ideju da pokuša da ga upali “na guranje”, i bilo mi je čak pomalo drago što neću morati da upotrebim ni jedan od izgovora koje sam smislio, jer baš i nisu na mom nivou.
– Na žalost, nemamo telefon.
– Nemate?
– Nemamo…
Mislim da mi nije poverovao, ali to je bila čista istina. U stvari, nije, ali zvanično jeste…
E jebi ga, sad ću morati da ispričam čitavu priču…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:16



Moj šef se zove Golub i mislim da sam time dovoljno rekao. On je dan, ja sam noć, ne samo zbog smena u kojima radimo, nego i zbog ostale hiljadu i tri stvari u kojima se razlikujemo…
Srećom, viđamo se retko, uglavnom u prolazu, kao mašinovođa i skretničar, ujutru, kad ja predajem pazar, a on se predaje svojim dopodnevnim strastima.
Naime, šef ima tri roba u smeni, što mu omogućuje da do mile volje šikanira floru i faunu oko pumpe, da poliva travu, secka živu ogradu i kupa Šandora šmrkom i šamponom za šoferšajbne. Sve ostalo vreme budno pazi da se neko slučajno ne uhvati za telefon.
Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. Dobio je od nekog dušmana žuti karton zbog monstruoznih telefonskih računa.
– E, boga mi, okrećem drugi list…
Prvo je uveo neku knjigu u koju su se upisivali svi razgovori, a, kad je i to puklo, počeo je da zaključava brojčanik, da bi ga, na kraju, potpuno skinuo.
Tako su mogli samo da nas zovu, ali računi se nisu smanjivali…
Tada je šef odlučio da definitivno preseče taj telekomunikacijski čvor, i već izvesno vreme, svaki put kad krene sa posla, on stavi telefon u svoju veliku crnu tašnu i odnese ga kući.
No, još nije našao način da i onaj konektor sa zida odnese kući…
I fino, u četrnaest nula pet, Boba Drot iz druge smene, koji, među nama budi rečeno, uglavnom i pravi sve te račune, izvadi iz svoje torbe drugi telefon i uključi ga, a u deset uveče nastupam i ja sa svojim telefonom i uključujem ga po potrebi.
Po potrebi, kažem…
Po svojoj potrebi, a ne po Doktorovoj…
* * *
O, Dr je bio u lakoj panici…
Seo je na ivičnjak, bespomoćno zagledan u put na kome nije bilo nikoga. Više nisu bile važne ni pantalone, ni crni đavo koji je dotle cupkao između nas.
– Valjda će naići neki taksi. Nema nikog, kao za inat…
O, naići će, samo što nije. Ovde sve vrvi od taksija. Baš je jedan prošao prošlog februara…
Ili je bio mart, slagaću te?
– Zakasniću na aerodrom. Moram da sačekam…
Pogledi su nam se sreli, po prvi put…
– Ovaj… Moram nekog da sačekam… Kasno je, autobusi sa aerodroma ne voze do jutra…
Ne, njeno ime nije bilo izgovoreno, ali bilo je razapeto između nas kao transparent preko ulice.
Sad su svi znali sve…
Ja sam znao po koga on to ide, naravno i on je znao po koga on to ide, a sad je znao da i ja znam po koga on to ide.
Nazdravlje…
Razmišljao sam o Doktoru i sebi. Ranije, naročito. Stavljao sam nas u razne situacije…
Umirao je od žeđi kraj puta u pustinji, a ja sam mirno provozio hladnjaču sa tri hiljade gajbi mineralne vode. Interesantno, uopšte ga nisam primetio…
Tonuo je kao kamen nadohvat čamca za spasavanje na čijem sam pramcu leškario.
– Maši rukicama…
Više puta sam se vraćao iz rata, kao pobednik, i odmah potpisivao nalog za streljanje Doce, poznatog kolaboracioniste i narodnog izdajnika.
O, svašta sam mu radio…
Ali, ni u jednoj priči nije na kraju Ona ostajala sa gomilom kofera, sama u noći.
Veverica…
Možda je baš listala žurnal, ili izvirivala u pravcu pilotske kabine, očekujući stjuardesu sa “duty free” kolicima, u oblacima, na desetak hiljada metara iznad ove kilave situacije.
Mi smo, uglavnom, bili uveliko na zemlji. Doktor se baš pošteno ukopao, a i ja sam ušuškao glavicu u pesak…
Pokušao sam da napravim dramsku pauzu, ali se plašim da je ta pauza prekratko trajala.
Kao i moja dilema, uostalom…
– Šta nije u redu sa motorom? Pomalo se razumem u te stvari…
Dr je naglo došao sebi. Sa distance koja nam je više odgovarala, odjednom je poleteo u klinč.
– To je dobar auto… Stvarno dobar… Samo, ponekad se nešto dogodi i… Meni se čini da radi na dva cilindra…
Znam da je to dobar auto, nadrilekaru. Slučajno sam se jednom provozao u njemu. A što se tebi čini, to si čuo od nekog…
Dva cilindra? Ti ne bi primetio da radi na dva polucilindra i žirado šeširu.
Bolje ćuti…
Mislio sam to dok sam ulazio u magacin i uzimao šrafciger i mala špic-klešta, i namerno nisam ništa govorio. Ako je mislio da to radim zbog njega i da ćemo na kraju razmeniti adrese i slati jedan drugom čestitke za “novaka”, grdno se varao…
Ali čovek je dobio teški napad papagajitisa.
– Ima tu neki modul… Špulna… E, ta Špulna se prekine, i onda, da ga ubiješ, ni makac…
Modul? Pobrkao si, blento blentavi, to je kod “apola 7”. A špulnu okači za uvo da misle da si važan činovnik. Špulnom te poplašio neki majstor, oni imaju radar za takve tukane i samo ispaljuju čarobne reči: šelna, flanšna, džeksna, buksna, a vi se hvatate za glavu koliko će to da košta.
Bolje se istakni pa kupi novi auto…
Kao da me je čuo.
– Tu treba samo jedan mali deo…
Više nisam mogao da izdržim.
– Tu treba samo jedan mali novi auto…
Opa?
Trgao se…
Znači, ništa od prijateljstva i menjanja duplikata značaka i salveta…
– Ko danas može da kupi auto od plate?
Pitaj tatu. On je čuda pravio sa jednom platom. Uvek ste imali auto kao švedska ambasada, nije mogao da prođe neki sajam automobila a da tvoj tatica ne spiska platu na neki BMW ili ono veliko čudo sa “nišanom”…
O, tata je znao znanje, ali nisam ni ja loš…
Pustivši ga da sačeka da donesem sprej za podmazivanje, zatvorio sam karburator i polako spustio haubu.
– U redu je…
Šta “u redu je”? Nije mu bilo jasno. Ni verglanja, ni psovanja, ni guranja…
Nemoguće da je u redu…
Već sam sedeo u stolici i brisao ruke “pucvalom”, kad je pobožno okrenuo ključ. Motor je savršeno kresnuo, i mada je bio poprilično raštelovan, u odnosu na zvuk koji je ispuštao pri dolasku na pumpu, ovo je zazvučalo kao dovršena simfonija.
Izašao je i pošao prema meni, i preventivno sam smislio dve-tri najodvratnije psovke na svetu, za slučaj da se uhvati za džep, ali nas je zdravstveni radnik obojicu poštedeo te situacije.
– Hvala veliko…
Pružio mi je ruku samouvereno, kao da je on meni popravio kvar, no, iskoristivši privilegiju prljavih ruku, uvalio sam mu samo podlakticu.
Briši, nesrećo. Rukovati se ipak nećemo…
I pored toga, mahnuo je ulazeći u kola. Pokušao je da na licu složi nešto što je trebalo da asocira na osmeh, ali nije prošlo…
– Recite mi, molim vas, da znam, šta se pokvarilo?
E, neću da ti kažem. Samo se zaglavio glupi automatski saug, ali nećeš mi se tim podatkom mangupisati kod majstora.
Odmahnuo sam rukom.
– Otišao je ležaj na cegerlaufu…
Polako je klimao glavom u stilu “kao što sam i mislio” i spustio se na sedište.
Nego šta će…
Strpljivo i pedantno, čega sam se pribojavao, vezao je pojas i namestio retrovizor.
O, ne odvezao se, dabogda…
U tom trenutku je možda i Veverica vezivala pojas i gasila cigaretu. Čuo sam brum nekog aviona koji se šunjao kroz zvezde baš nad mojom glavom, ali to bi stvarno bilo suviše…
To je sigurno bio neki sasvim drugi avion…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:17



Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu.
Baladu, naravno…
Prema pumpi su stizala neka vozila, klinci su išli iz diska i vrištali kroz prozor. Dobro da su zakasnili…
Bilo bi bez veze da su me videli baš kad su mi stereo-mušice uletele u oba oka istovremeno, i zamaglile ih na trenutak…
Neki nikad ne nauče. Već mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim ratove.
Putuj, Doktore, prosto ti bilo…
Od mene ti nema više pomoći, pa sve da mi sledeći put naiđeš sa zaglavljenim pejsmejkerom, a ne saugom…
Majstori su napanjili metalce u kolima i sve se ljuljalo od teškog roka i puberteta. Nisu imali pojma šta se dogodilo.
Svejedno…
Znao sam da će jednog dana, kad budu gledali film o tome, sve njihove simpatije biti na mojoj strani.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:17



3
Tih dana je bila takva suša, da se čak i Dunavom dizala prašina kad neka lađa prođe malo većom brzinom.
Pumpa je po danu izgledala kao amerska reklama za osvežavajuća pića. Face sa tamnim “ogledalo” cvikerima i kapima znoja na čelu, pas koji drema u hladovini i poneka rerna na točkovima koja doplovi po asfaltu gustom kao fil za tortu.
Miholjsko leto? Ma još gore. Sve se pomerilo…
Još će mi do kraja zavideti što radim noću…
Boba Drot, od kog sam preuzimao smenu, inače dopisni član štafete 4 x 100 metara, bio je spreman da startuje čim me ugleda, a njegova famozna metalik srebrna vespa uvek je čekala osedlana, za slučaj da stignem u smenu koji minut ranije.
Kad ga nije bilo napolju, to je bio siguran znak da ima neki važan razlog da me sačeka. U devet od deset slučajeva u pitanju je bilo neko muvanje oko zamene.
Ovo je bio deseti slučaj…
* * *
Sedeo je podigavši noge na pult, sa ritualnom cigaretom u uglu usana, i listao časopis sa slikama nekog izmišljenog arhipelaga u južnim morima. Izgledao je zadovoljno, kao da je upravo kupio pumpu pod vrlo povoljnim uslovima.
Ma, ne, izgledao je još zadovoljnije.
Kao da je upravo prodao pumpu…
O, moj kolega iz druge smene nikad nije bio izraziti trudbenik. Vrteo je neki svoj sinemaskop od kog nije odustajao čak ni u vreme potpune dominacije crno-belog.
A i zašto bi?
Glavnu i jedinu ulogu u tom filmu igrao je više nego dobro.
Njegov stari koji je bio pokrajinski “neko za nešto” i imao milicionera pred kućom, zaposlio je sina jedinca na pumpi još pre desetak godina, možda i više. Po kazni…
Dečko je zanemario fakultet, uhvatio se lošeg društva, i, pošto ni vojska nije uspela da od njega napravi čoveka, Tata je nemilosrdno naslednika šibnuo u udruženi rad.
Naravno, svi su mislili da će to biti prolazno…
Ali, Tata je bio prolazan…
Pukao je kao feder na budilniku kad su ga samoupravljači uzeli pod svoje, u jednom od onih velikih istorijskih trenutaka kad se ispituje poreklo imovine, kad se smene dva-tri direktora, i poneki pokrajinski sekretar napiše ostavku.
I Boba Drot se tako oročio na pumpi…
U svakoj nesreći, kažu ima sreće, a Bobina sreća je bila u tome što se sve to poklopilo sa nestašicama benzina, sa bonovima, par-nepar registracijama i dugim, dugim redovima, zbog kojih su pumpaši naprasno postali važniji od profesora kibernetike i specijalista za kardiovaskularne bolesti.
Bolje je umeti nego imati, kaže narodna mudrost…
Svaka čast…
Ali Boba Drot je tipičan predstavnik pojedinačne mudrosti: umeti pa imati…
Biti crna porodična ovca nikako ne znači biti ovca u principu. Naprotiv…
Ipak, nekom bi možda izgledalo čudno što mali, obični pumpaš prelistava prospekt Mauricijusa.
I meni je izgledalo čudno…
Znao sam da je mali, obični pumpaš već tri puta bio na Mauricijusu…
Bobby je spustio noge sa pulta, lupio nadlanicom po časopisu i odgovorio na moje nepostavljeno pitanje.
– Imaju strašnu vezu za Madagaskar…
Patio je za tim ostrvom, kao i za Peruom, i za preostalih par mesta koja još nije overio svojim pečatom.
Naputovao se kao kofer trgovačkog putnika, ali bio sam skeptik u vezi s njegovim skorim odlaskom na jug Afrike.
Naime, tamo se ne ide preko Singapura…
Momci željni putovanja nekad su odlazili u mornaricu, ali Boba je pregledao Atlas sveta i zaključio da ni najboljim brodovima još nije uspelo da uplove u Pariz, ili se usidre pod Kineskim zidom, pa je odlučio da do tih mesta stigne drugim prevoznim sredstvom.
E, pošto je skupe avionske aranžmane otplaćivao malim televizorima, plastičnim telefonima i svilenim kimonima, odjednom su svi putevi poveli u Singapur ili Hong Kong. Toliko se muvao po tim varošima da su mu se i oči već pomalo iskosile.
– Pazi stari… Čim prodam ono malo robe što mi je ostalo, palim na Madagaskar. Isti dan…
Ono malo robe? Njegova dnevna soba ličila je na sasvim dobro snabdeveni “free shop”.
– Ma idi Bobby… Nema šanse… Ti si ovisnik o švercu…
Kažiprst mu je proradio kao brisač.
– Ne, ne, ne… Gotovo je… Samo kokteli, zeleni, plavi, narandžasti, i one “Njambe” sa belim zubima. neću da uđem u radnju…
Malo je zastao, shvativši da je preterao.
– U stvari, samo suveniri… Golubu ću doneti kokosov orah, da ga podseća na detinjstvo, a tebi cvikere za sunce i školjku da slušaš more, da je onako nasloniš na uvo i da si tamo…
Uvek mi je donosio sitnice sa putovanja, i ja sam se, kao i svi mi, infantilno radovao tim stvarčicama.
Činio je to pomalo zato što sam ja njemu činio, zbog svih onih zamena sa kojima je kod mene večito bio u minusu, pomalo zbog narudžbina kojih sam ga pošteđivao kad su mu svi naručivali rezervne delove za TV i baterije za sat, ali ipak najviše zbog prijateljstva, zbog neke sličnosti i saučesništva koje je postojalo između naš.
– Cvikere za sunce? Nemam ja ništa sa suncem. Donesi ti meni cvikere za mesec… Infracrvene… To mi više treba. A školjku već imam u kupatilu, pa mi donesi bolje jednu malu garavu sa onim perverznim pupkom, ako uspeš da je preneseš kroz carinu. Ako ne, nabavićemo uvoznu dozvolu…
Razvukao je širok osmeh. Znao sam da zamišlja glatku crnu lepoticu koju iznosi iz aviona prebačenu preko ramena, kao umotan tepih.
– Nije loše, nije loše… Ali, čekaj, nju nećeš moći da staviš na uvo…
Ne, nisam ga razočarao.
– Nemaš brige… Na nešto ću je već staviti…
Drotove oči su se skupile kao prorezi na štednoj kasici. Bio je neupotrebljiv za neke muške razgovore, sa njim se nije moglo pričati o ofsajd pozicijama ili štukama koje su otpale sa udice, ali su zato curice bile njegova omiljena tema.
– Matori pokvarenjak… A ja sam mislio da si rasista… Malu garavu… Nego, to sam i ostao da ti kažem. Tražila te jedna devojka, malopre…
Tražilo je mene više devojaka, ali to je “malopre” samo u odnosu na krstaške ratove, samim tim, te devojke odavno nisu devojke, što samo potvrđuje da je u pitanju potpuni nesporazum.
– Ne verujem… Zašto bi me tražila?
Bobby nije bio zadovoljan mojom reakcijom. Znači, još jednom sam dobro odglumio ravnodušnost.
– E sad… Otkud ja to znam… Mislim, neki intervju…
Misliš? E, ako je intervju, onda je ta cura sigurno iz zavoda za zaštitu spomenika. Ja sam svoje pesme otpevao, svoje autograme podelio…
Ništa nije ostalo…
Kalendari za koje sam se slikao ne važe više ni u najzaostalijim krajevima naše zemlje.
Ma, priče o “bivšima” samo popunjavaju prostor između lica sa naslovnih strana i horoskopa. Šta će kome to?
Zna se koja vrsta priča počinje sa: Bilo jednom…
Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke…
Boba nije mislio tako. Svet je bio njegova ulica, a ipak je smatrao da slika u novinama menja nešto u životu.
– Šta te košta? Bla, bla, truć, i gotovo… I, možda i umuvaš nešto, šta misliš?
Skoro da sam mu rekao šta mislim, ali tad su se, iako sa malom zadrškom, aktivirale moje čuvene kočnice.
Njemu se to učinilo kao nedoumica.
– Pazi, riba je mračni mrak. Prevela bi čopor pedera u pravu veru. Samo kad bi se malo koncentrisala…
Đavo će ga znati. Možda je u pitanju neka prakljača koja je jednostavno Bobin tip. Znao sam gospojicu koju su jedni opisivali kao cicu sa dobrim dudicama, a drugi kao sisatu kravetinu.
U pitanju su nijanse, jedva primetne, kao recimo ta koja odvaja mačku od domaćeg govečeta, pa je zato bolje da se o ukusima ne raspravlja.
Mnogi su doktorirali pišući o tome, i stvarno nema smisla da se i ja upuštam u tu problematiku svojim naivnim primerima.
Zato sam skrenuo temu…
Kad je Drot u pitanju, temu je najlakše skrenuti ka devizama i crnom kursu. Još par minuta smo davili o markama i dolarima, a onda sam ga polako otpratio do vespe.
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:18



Devojke? Ah da, čuo sam za njih…
Čak sam ih i video…
Jesam, stvarno…
Neke, doduše, u prolazu, izdaleka, kroz prozor kola ometan brisačima, ali zato neke iz neposredne blizine, iz čudnih uglova, pod dnevnim svetlom i pod veštačkim osvetljenjem.
Da, neke sam baš dobro zagledao…
Šetao sam gluvoneme lutkolike kozmetičke poligone, raspravljao o suštini sa ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, i bio na ivici homoseksualizma, vodeći na utakmice promašene tatine sinove, curice koje su nosile muške jakne i tukle tri piva po poluvremenu.
Posle su me razvukle lokalne poleguše, sa kojima sam se upoznavao i opraštao o istom trošku, pod tušem, pred polazak…
I sve je u redu…
Zaboravio sam imena, brojeve telefona, mladeže na bezobraznim mestima, ničega se više ne sećam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije…
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na vratima kafea “Charlie”, sa rukama u džepovima pantalona od tvida, ogrnuta mirisom decembra i pečenog kestena koji više ni jedan fajront nije uspeo da izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše…
* * *
Te večeri na pumpi, sve do 23:47, bio sam spreman da se opkladim da se to događa samo jednom u životu.
U 23:48 izgubio bih opkladu, jer se dogodilo drugi put…
Da se razumemo, nije mi osamnaest godina. Štaviše, devojčice i dečaci iz mog razreda već su proslavili i petnaestogodišnjicu punoletstva. Slava im…
Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreći fitilj. Mašta me je upropastila…
Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao…
Zato nisam naseo na siluetu koja je izašla iz automobila zaustavljenog na kraju pumpe, kod aparata za promenu ulja.
Vozač nije ugasio svetla i farovi su kroz tananu letnju haljinu projektovali duge, vitke noge…
Hej, svetska silueta. Nije joj mesto tu…
Sigurno je ispala, slučajno, iz nekog magazina, i samo je svratila da pita kojim se putem može najbrže vratiti u svoju reklamu za parfem.
Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju olakšavajuću okolnost. Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger kao ključ od ludnice.
Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uočim ni jedan od navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo.
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi…
Prišla je sasvim blizu. Sad sam već bio sasvim siguran da se radi o “skrivenoj kameri”.
Bila je lepa kao san umornog anđela…
Gde je zamka? Ah, da, ostao je još sopran. Znao sam da će sve upropastiti kad zapišti kao čajnik.
– Dobro veče…
Alt?
Setio sam se jednog plavog i dubokog mesta u moru koje sam video visoko sa magistrale, u prolazu, i više nikad nisam uspeo da ga nađem.
Otkud mi je to palo na pamet?
– Dobro veče…
Pokušao sam da ne izgledam kao žvalavi mesni švaleri koji se iskeze kad vide nešto tako lepo, ali je malo verovatno da sam uspeo u tome.
Šandor me je spasao. Izvukavši se ispod čamca protegao se i glasno, prostački zevnuo, ne stavljajući šapu na usta.
Okrenula je profil na trenutak.
* * *
Kao ono u starim filmovima, kad se nekom opaljenom vraća izgubljeno pamćenje, zatitrala je slika zadnjeg sedišta Naduvenkovog “golfa”, i jedan pogled, kraći od slobodnog vremena leptira koji žive jedan dan.
To je, znači, ta tičica? Saputnica onog frkadžije od pre neki dan?
Brzo sam pogledao auto koji ju je dovezao, bio je zaklonjen senkama Šefovih omiljenih breza, ali poziciona svetla su bila dovoljna da pogodim o kom se modelu radi.
Laknulo mi je…
Pomislio sam da je to objašnjenje za sav taj elektricitet.
Protumačila je da je taj uzdah upućen Naduvenku.
– Mišku je neprijatno zbog onog, pre neki dan. Zato su stali malo dalje…
Ne vredi. Napetost nije nestajala…
Dok sam gledao kako dolazi, neko mi je neprimetno zatakao zapaljenu šipku dinamita za uvo, i ta stvar je još šištala tamo, preteći da eksplodira, svakog časa…
Na sreću, živci su mi još uvek kao užad za šlepanje pokvarenih nosača aviona.
– Nema problema. Što se mene tiče neka dođe… Samo, ako je već želeo da sklopi primirje, bolje da je uzeo belu “zastavu” nego beli “golf”…
Osmehom je registrovala tu malu igru reči, i tako prošla još jedan test na ispitu savršenosti.
Onda se uozbiljila…
– Ali… Ja nisam tu zbog toga. Zar vam kolega nije rekao? Želela bih da pišem nešto o vama, pa sam svratila da se dogovorimo. Oni bi posle došli po mene… Ako ne smeta?
Ako ne smeta? Boba Drot je bio u pravu. Ona ne bi smetala ni tek venčanim pederima na medenom mesecu…
– Ne smeta, naravno…
Postojala je opasnost da njeno grubo prisustvo naruši harmoniju tog plemenitog mesta, da poremeti sklad naslaganih limenki motornog ulja i boca destilovane vode, ali sam ipak odlučio da rizikujem i dozvolim joj da ostane malo.
Mahnula je rukom…
Naduvenko je, izgleda, motrio kao lovni terijer, jer je istog časa dao gas i zbrisao u noć.
Poželeo sam mu da ga iza okuke pokupe na vojnu vežbu i da se tek za dve-tri nedelje vrati po devojku čije ime još nisam znao.
– Ja sam Mila…
Nego šta si. Ali, nismo se ovde okupili da se hvalimo.
– Slažem se…
Verovatno su je svi davili na taj fazon. Kao da se ljutnula, ali sasvim damski. Malo, malčicko.
– Svi me tako zovu. Ime mi je staro, dugo i ružno…
To svi kažu. Znate li ikoga ko je zadovoljan svojim imenom?
Videla je da ne odustajem. Osmehnula se u znak predaje.
– Emilija…
Emilija? Stvarno su mogli to davanje imena da shvate malo ozbiljnije. Ko su ti ljudi koji su mogli jednu malu bebu nazvati Emilija. Emi…
Lija…
Moj nepogrešivi instinkt za nadimke odmah se uklopio uz njen radoznali nosić i dugi rep od pirgave kose.
Lija…
No, već je bio krajnji momenat da prestanem da blenem u nju i da i ja nešto kažem.
– I moje je staro i ružno, ali, dobio sam ga po dedi, nema smisla da ga menjam. Ime je sve što sam nasledio od porodice…
Dopadalo joj se kako se ponašam, i nije čudo. Bio sam bar deset godina mlađi nego poslednjih dana.
– Nemoguće… Sigurno ima još nešto…
Začkiljio sam i pogledao naviše kao da pokušavam da se setim.
– A da, da, da… Lažem… Nasledio sam i visok krvni pritisak…
Slatko se nasmejala, pa sam se nasmejao i ja, ali moj osmeh je malo gorčio. To što sam rekao bilo je kritično blizu istine.
– Mene zovu Džokej…
Izvadila je nešto iz tašne i pružila ruku kao da mi poklanja tu stvar.
– Zašto Vas zovu Džokej?
Kasetofon? Mali “reporterac” kojih sam se nagledao…
Zatvorio sam oči i postrojio novinare uza zid, kao osumnjičene u policijskoj stanici.
I sve sam ih identifikovao…
Pokvarila je čaroliju…
Mala noćna znatiželja diskretno me podsetila da njoj nisam potreban ja, nego priča. I to ne čak ni priča o meni, nego samo i jedino priča…
Nekoliko trenutaka nisam pazio na lice i na njemu se sigurno desila neka promena, jer ona je to primetila.
– Ne želite da pričate o tome?
Da znaš da želim. Voleo bih da kažem čitav život u jednoj dugoj, duuugoj rečenici. Ali samo tebi, Riđo, ne glupim novinama. neću fotografiju na kojoj točim benc, pored neke slike iz Dana Lavova…
Nek neko važniji novim pokolenjima posluži za primer o neminovnoj prolaznosti slave…
– Ne. Ne želim. Ni o tome ni o bilo čemu…
Konju…
Glupa, trapava, gruba, dlakava balkanska konjino. Ko si ti da zbog svoje sujete i bezvezne priče uskratiš staroj pumpetini najlepši osmeh koji se tu dogodio?
– Ja sam kriva… Učinilo mi se da je u redu…
Pošla je ka vratima i skoro sam podigao ruku da je zaustavim.
Ponovo mi se učinila kao neko moj, kao neko kome ne smem dozvoliti da ode.
Došla je do vrata, naslonila se na okvir sasvim mirno, ali se nije okrenula.
– Rekli su mi da više nikad niste hteli da pričate o tome, i zato sam prvo i došla da se dogovorimo, ali… Malo sam se zaboravila, izvinjavam se…
Preterao sam…

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:18



Dolazili su novinari i pre, sad već dugo nisu, ali njih sam uvek nekako mogao da prepoznam i da ih dočekam na gotovs, kao jež suvo lišće poneto vetrom.
Ona me je prevarila. Nije htela, i nije znala, ali uspela je da me zatekne bez odbrambene maske, i uplašila se kad sam je na brzinu stavio. Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela.
Ali, svako je uvek samo na svom mestu…
Tako sam i ja bio na svom, na korak iza nje.
Poželeo sam da joj dodirnem rame prstima, da kažem nešto što bi me opravdalo, ali ostao sam sto kilometara dalje i izvalio glupu sindikalnu ispriku.
– Ne, ja se Vama izvinjavam…
Ni na to se nije okrenula.
Odmahnula je rukom što je moglo da znači: U redu je…
Ali najverovatnije je značilo: Idi s milim bogom…
– Da li bi mogli da mi pozovete taksi?
Ne bih. Kad nisam odao telefonsku tajnu zbog klempavog Doktora, kog sam želeo da što pre maknem s očiju, neću ni tebi pomoći da odeš, mala uvređena lisice…
Napravila je još jedan korak i zastala na pragu. Onaj pokvarenjak od vetra jedva je dočekao da joj se zavuče pod široku staromodnu haljinu.
Verovatno grešim. Haljina je sigurno bila modernija nego što je to mogao i da pretpostavi dežurni pumpaš…
Staromodna, u najlepšem mogućem smislu, bila je ta lepa slika.
Devojka sa vihorom pod haljinom, od nepoznatog autora…
Spustila se u “moju” stolicu, i gledala negde kroz mrak. Znao sam da svakog časa može naići neko ko će je zauvek odvesti.
Prišao sam i seo na visoki prag, malo iza nje. Tako sam mogao neprimetno da zavirim šta se događa na levoj polovini njenog zamišljenog lica.
O, samo to ne…
Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući kraj nosića.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa…
Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.
Neuspešno…
Na sreću, Tajni agent Šandor nije me ispuštao iz vida, pa sam se obratio njemu, a njemu sam nekako i navikao da pričam.
– Nema tu nekog zapleta… Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put sam zakasnio u školu… U stvari, prvi put sam uopšte negde zakasnio. A padao je sneg, kao sumanut. Onda su padali veliki snegovi i nije se videla druga strana ulice… Ja je nisam video… Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu kapu, to je bio prvi dan posle Nove godine… I bio je jedan prozor usput, bilo ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun nekih cedulja, prodaje se med, krevetac, domaće vino, i učinilo mi se da se pojavila nova cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam duvao da ga odmrznem, i virio i zakasnio. Minut, možda, ili pet, ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred vratima plašeći se da uđem. I, kad sam najzad ušao, učitelj je rekao, zbog one šarene kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo, stigao je i neki džokej… I svi su se smejali, a ja sam stajao ukopan, kao mala karirana pečurka. I nadimak je ostao zauvek… to je ta priča, ništa posebno. Tako me i danas uglavnom zovu Džokej…
Ne znam kad je počela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu i pogledao je pravo u oči.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.
– Lepa priča…
Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas vratim na pravi razlog našeg susreta.
– Stara priča. Nove već nisu tako lepe…
Pogledala me čudno, kao da misli da sam buntovnik bez razloga, i odjednom se i meni učinilo da sve to i nije tako važno.
Preuzela je servis.
– Pišem za “Lunu”, to je ženski list, ne znam da li ste čuli?
Nastavio sam da šmiram. Nabrao sam obrve kao da pokušavam da se setim, a ne ide mi…
U poverenju, nije se moglo sastaviti ni sat na TV-u a da bar jednom nije pompezno reklamirano šta “Luna” u sledećem broju, između ostalog, donosi…
No, izgleda da sam je prevario…
– Svejedno, nije ni važno… Kad sam Vas ono videla tu, nedavno, to mi je nekako… Šta ja znam… Prešlušala sam ponovo sve te ploče, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako…
Žao? Prilično nespretno je izbegavala tu reč.
– Bilo mi je tako… čudno. Nisam uspela da nađem nikakvu vezu između tih pesama i ovog mesta…
Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam da nešto lupim. Noćas se u mom bircuzu više neće plakati.
– Ali našli ste bar oficira za vezu…
Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha?
– Pa da. Jedino Vi i znate…
Prekinuo sam je podigavši prst.
– Nemojte mi više govoriti “Vi”. Stalno se okrećem da vidim ko mi se to ubacio u pozadinu.
– Ali, i Vi meni govorite Vi…
Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu, a da ona, okrenuta ka meni, to nije primetila.
– A ne, ja to mislim u množini, na tebe i Šandora.
Tek tada je spazila najvernijeg čovekovog prijatelja, bar kad je ovaj čovek u pitanju, i glasno se nasmejala.
Sad sam već znao da će mi taj smeh nedostajati.
– Šandor? O, Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa?
Opa, dve lepe stvari. Rekla je “ti”, i nije ni pomislila da je neko drugi mogao da kumuje malom psu.
– Ne, nisam ga ja nazvao. Tako mu piše u ispravama. Šandor je inače luksemburški gonič, vrlo retka vrsta…
Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije smetalo da ga pomiluje. Repati poltron se istog časa prevrnuo na leđa.
– Šalim se, naravno… Šef ga je nazvao Žuća, ludim od invencije, pa sam hteo da ga ofarbam u crno, samo da zeznem šefa, ali sam shvatio da je ipak jednostavnije da kucu drukčije nazovem i nazvao sam ga Šandor, sasvim slučajno. Ali sad mi sve više i više liči na nekog pravog Šandora…
Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije dogodilo da u nekom razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime.
– I? Gde smo stali?
To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je ponovo dobio onaj bojažljivi prizvuk.
– Naš list se bavi drugim stvarima, ali je urednik u principu veoma zainteresovan, mislim zbog tiraža i svega, i spreman je da objavi feljton, više nastavaka, i da uvede rubriku o tom vremenu, počevši sa tobom…
Čekaj, ovde neko vara. Sad se prave feljtoni o smenjenim generalima i ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevačima…
– Ko je taj tvoj urednik, znam li ga možda?
Kimnula je glavicom, zadovoljna razvojem situacije.
– Brzak… Rekao je da vas… da TE puno pozdravim…
Brzak? O, to je stvarno od srca. Dakle, prokleti alkos je još živ…
Tačno sam ga zamislio u prljavoj, večitoj zelenoj jakni, koja bi trebalo da izgleda terenski, kako grokće u slušalicu:
– Mala, ti izvuci jednu reč od te budale, a ja ću objaviti feljton…
Lepi pirgavi amater još nije provalio zloćudni humor starih profesionalaca. Ona je mislila da radi neku pravu stvar.
– Pa ako te interesuje, morao bi mi pokloniti desetak dana…
Ne interesuje me. Ali ću ti pokloniti šta god poželiš…
– Šta kažeš na noći? “Hiljadu i jedna noć – part 2”. Hm? Samo, zbog toga ćeš morati tri godine svake noći dolaziti na pumpu…
Digla je dva prsta kao klinci u školi.
– Da ili ne?
E, Lijo, Lijo, mali Mandrak si ti. Nisam primetio trik, ali ti si to “Da”, kao zeku iz cilindra izvukla još iz one šarene džokejske kape…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:18



Ne znam kako ranije nisam primećivao da benzinska stanica na starom putu za Beograd ponekad liči na avetinjski grad…
Godinama sam vodio jedan davno završeni rat, kao oni suludi samuraji, zagubljeni po pacifičkim ostrvima, koji nikad nisu priznali poraz.
Da li sam ga ja to upravo priznao?
Ne još. Samo sam konstatovao da je rat završen…
Ali, nešto je sumnjivo oko ishoda. Izgleda da nisam baš jako na pobedničkoj strani.
Nigde ni traga vatrometu…
Naprotiv…
Mesec i ekipa su se pritajili iza oblaka, podržavajući tišinu koja je nastala po Emilijinom odlasku. Biće bolje da se sklonim unutra.
U takvim noćima đavoli sa kofama i lopatama tiho se spuštaju u Veliki Tihi Rit.
Oni se uvek snabdevaju tu, kad im ponestane mraka…

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:19



4
U teškim predratnim i okupacijskim vremenima, moj predak, poznat po nadimku Šteta, imao je u glavnoj ulici gvožđarsku radnju na veliko i malo, o kojoj je vodio brigu.
Kad su oslobodili grad, oslobodili su i mog dedu te brige.
Više nije morao da brine o radnji, kao ni o dve velike, lepe kuće koje je do tada imao.
Morao je brinuti samo o tome da ne gunđa preglasno kad prolazi pored njih…
Naslušao sam se tih gunđanja praveći mu društvo na putu za vinograd. Bio sam klinac, ali sam već razlikovao te reči, kojima sam mogao da zaradim smeh ako ih jednom izgovorim, i šamarčinu ako ih izgovorim i drugi put.
Deda mi nikad nije pričao o tome, ali raspitujući se kod ostalih članova porodice zašto on uvek psuje na istom mestu saznao sam da su te kuće nekad bile naše, ali da smo ih dali nekim siromašnim ljudima, i da to ni slučajno ne spominjem u školi.
Bojim se da sam suviše sedeo kraj Deda-Štete, i da je virus njegovog baksuza prešao i na mene.
Bio je rođeni gubitnik…
Čuo sam da je bio kolar i kovač kakav se retko rađa. Priča se da su čak iz Pešte i Erdelja dolazili nacvrcani baroni i svinjarski trgovci, zbog čuvenih lakih “paradoških” čeza kakve je samo moj deda pravio.
Ali, onda se izvesni Henry Ford pojavio u njegovom životu, prvi put…
Tu-tuuuuuuuuuuuuuuu!
Automobil nije odmah izbacio iz igre sve klasične konje, ali je začarao najvažnije i najlovarnije mušterije i više niko nije naručivao ni kočije, ni fijakere, pa čak ni karuce…
Potkovica nekom i donese sreću, ali veoma retko potkivaču ili potkovanom, pa se Bata Šteta prebacio na sve i svašta, muvao, trgovao, zakidao i švercovao, samo da bi nekako postao Gospodin.
Neki zlobnici misle da ponešto što je radio baš i nije bilo najpoštenije, pa zato verovatno Deda i nije dospeo na onaj prazan list papira koji predstavlja spisak svih onih koji su se pošteno obogatili, ali ostaje činjenica da je postao Gospodin, i da su svi skidali šešire i govorili “klanjam se” kad on predveče izvede svoj bambus-štap u šetnju.
Postao je Gospodin u najgori čas…
Naišlo je vreme Drugova i bilo je sramota nositi odela s prslukom i šarana sa pijace na Badnji Dan. Više niko nije skidao šešir, u stvari, svi su ih skinuli i metali kačkete i francuske kape koje se ne skidaju makar kome, pa je Gospon Šteta shvatio da će ponovo morati da muva, trguje, zelenaši i jajari, samo da bi nekako postao Drug…
Ali nije uspeo…
I da jeste, opet bi bio žrtva zavere, jer su u međuvremenu Drugovi naprasno postali Gospoda, što je obrnuti, i, sudeći po masovnosti, izgleda nešto lakši proces, no, kao što rekoh, nije uspeo…
Imao je neke šanse pred kraj, jer je totalno posenilio i podetinjio, ali tada mu se Henry Ford po drugi put umešao u život.
Jedan daleki potomak mister Forda, tamnozeleni “peugeot 404”, pokupio je zamišljenog starca iz šetnje i odvezao ga direktno u predgrađe neba.
Auto je bio relativno velik, ali je imao malu registraciju, tako malecku da se nekako zauvek zagubila u sudskim aktima. Rezultati istrage nisu bili u Dedinu korist, ali su pružali priliku da mu se na epitafu napiše da je ispustio dušu pretrčavajući ulicu u osamdeset i osmoj godini.
Alal vera…
Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve, i ako je moj saputnik sa taljiga u njemu, u vezi čega sam takođe sumnjičav, nadam se da je konačno uspeo u nekom poslu.
Snaći će se draga starudija, ne bojim se ja za njega…
Ako već ne otkupljuje perje iz krila anđela, pokušaće da proturi bižuteriju i praporce za vražje roščiće, ili će smisliti neku belonebesku prevaru kojom će povratiti sve što je izgubio na ovom svetu.
Istina, svojim poslednjim “poslom stoleća”, poslednjim u telesnom životu, obezbedio mi je dvosobni stančić na mansardi, što je lep gest, iako je za tih pedesetak kvadrata dao četvorosobnu kuću sa velikom baštom, čiji bih jedini zakonski naslednik takođe bio.
Naime, Šteta je saznao iz poverljivih izvora, alijas od gospodina Mušickog, s kojim je svakonoćno igrao lorum u Zanatskom Domu, da će se izvesna kuća uskoro rušiti zbog izgradnje mosta, i da će svaki pedalj u njoj tada vredeti bogatstvo.
I, zagrizao je, veliki kalkulator, koji nikad nije imao ni džepni kalkulator…
Sve svoje računice izvodio je malom mastiljavom olovkom, na kojoj je bio nacrtan pelikan, i koja je izgledala zaista lepo, ali je definitivno imala fabričku grešku, jer su sve te računice do kraja ispadale pogrešne…
Našao je “žrtvu” za trampu i sve obavio na brzinu, da ne bi slučajno prozreli njegovu špekulaciju, ali, na žalost, dalji razvoj događaja pokazaće da je most izgrađen nešto dalje, preko reke, što mu je nekako i priličilo, i da fatalna kuća sa malim stanom u potkrovlju nikad nije srušena.
Za razliku od Ćaleta…
Doživeo je težak nokdaun, vrativši se sa puta i saznavši za veliku transakciju, i od tada, pa do kraja života, moj otac nije više nikad rekao svom ocu ni jednu reč dužu od dva slova…
Stari i ja smo, doduše, živeli u stanu koji je dobio od firme, ali on je znao, kao što je znao sve, da smo ostavši bez svoje stare kuće za sva vremena ostali bez svog komada zemlje na ovoj planeti…
A Deda Šteta je izgleda baš i cvikao od svog komada zemlje. Od onog komada nad glavom…
Nadao se da će živeti hiljadu godina, i, kad je prošao osamdeset i sedmu, uplašio sam se da zaista i hoće…
Male praktične stvari, kao oporuka, ili prepis stana, na primer, verovatno su ga podsećale na vožnju ulicom kojom se svi stanovnici ovog grada bar jednom provozaju, i ja nisam imao srca da insistiram na eventualnim dobrim stranama administracije.
I tako sam, kad je došao taj dan, još jednom platio mali stan pod krovom, kroz nasledne takse i nagomilane neplaćene račune.
Pokušavajući da prevari čitav svet, uspeo je da prevari samo mene, i još neke koje je voleo…
No, sve sam mu oprostio, jer stan je ipak naglo dobio na vrednosti onog časa kad se na njegovim vratima pojavila Emilija Kovačev, rumena kao breskva, tegleći veliki sportski bicikl.
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:19



– Malo sam zakasnila?
Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod majicom šalje tajanstvene poruke da si stigla na vreme…
– Hej, uđi… Zar je to već četiri?
Prihvatajući bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu, iznenađen kako je to vreme proletelo. Već četiri?
Medu nama, sekund pre zvona, konstatujući da je dva do pola pet, definitivno sam odlučio da nikad više ne kupujem časovnike sa olovnim kazaljkama…
Njen nosić vrteo se po sobi kao periskop.
– Imaš zgodnih drangulija tu…
Oduvek su me nervirale oštrokondže koje upadaju u stanove kao sovjetski obaveštajci…
– Jao, da li je ovo original… Gde ste ovo nabavili… A pošto je, ako se sme znati… Jedna moja prijateljica ima istu ovakvu, ma istu istacku…
Lija me nije nervirala. Ne samo da nije postavila ni jedno od ovih pitanja, nego sam je, vrativši se sa terase, zatekao tačno tamo gde sam poželeo da bude.
Sjajne lažljive stvarčice mamile su sa svih strana, ali ona je izabrala staru fotografiju na zidu, jedinu fotografiju u čitavom stanu.
Okrenula je glavu ka meni, ponovo pogledala sliku, i vratila mi pogled.
Savršeno…
Od mene je najlakše dobiti odgovor kad ne postaviš pitanje.
– Ovo je Popac… To je njegova gitara… U prsluku je Martin, Lufter smo ga zvali… Ovog trećeg ne znam, ali je u sredini pa nisam mogao da ga isečem. Staviću tu neku nalepnicu…
Dotakla je prstom lice zamišljenog dečaka koji je sedeo u travi.
– Nemoj… Baš si bio sladak…
Bio? Šta bio?
Da mi je osamnaest već bih startovao sa tim pitanjem, ali rekao sam da mi nije osamnaest i to više neću ponavljati.
– Kafa?
Okrenuvši glavu prebacila je kosu preko ramena, i jedan oblačić parfema zapleo mi se u trepavice kao odbegli dečiji balon u telefonske žice.
– O… Ja pijem samo espreso…
Samci imaju privilegiju malih rituala. Ne skupljam marke, i ne slušam klasiku, ali imam aparat za espreso, svoj oltar u kuhinji…
– Fino. I ja…
Kockice šećera baš i nisu jako bile kockice, bile su u obliku znakova na kartama, i, uzimajući ih, dobro sam pazio da na njen tanjurić ne zapadne neko srdašce. Takav kičer ipak nisam.
Pik je bio sasvim u redu…
Još je stajala pred onom fotografijom, kao pred ogledalom.
– Ovo je neka posebna slika… Tako je nekako… daleko…
Znam. Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga zamislim kako se valja i huči kao velika siva lavina.
– Da. Daleko je… Negde tamo gde možda i počinje priča…
Emilija je brzo, ali pazeći da time opet nešto ne pokvari, pritisnula crveno dugme na malom kasetofonu.
* * *
U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoiđe. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakačio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred časa i usred puberteta, znaju o čemu govorim.
– Ovo je vaš novi drug…
Novi Drug je imao ispeglanu školsku uniformu koja ga je stiskala kao “gvozdena devica”, ali to nije bila jedina sprava za mučenje kojoj je tog dana bio podvrgnut.
Mašina za šišanje, kojom je majstor Simče muške članove naše porodice nagrđivao godinama, prošla je tog prepodneva kroz moju kosu kao kombajn, ne pazeći na tanane niti samopouzdanja upletene u duge letnje šiške.
Good bye, George Best…
Kao za inat, neki dečaci su imali frizure po uzoru na levo krilo “Manchester Uniteda”, a ja sam izgledao kao da upravo krećem na slet Sokolske Omladine.
– Sedećeš sa Martinom, poslednja klupa, srednji red…
Tako sam upoznao Luftera. Mislio sam da nije normalan…
Bio je neprijatno, tako reći odbojno uredan. Sveske u plavom pak-papiru, šmirgla za šiljenje vrha olovke, i pernica na kojoj se videlo da je stara nekoliko godina, pa ipak, na njoj nije bilo naziva rock grupa, ili ženskih imena urezanih šestarom.
Sve bih to od buškastih cipela do gornjeg, naravno zakopčanog, dugmeta na košulji, nekako i podneo, ali postojala je još jedna stvar koja mi je pomerala centar za ravnotežu.
Navlake…
Crne klotane navlake za rukave, kakve nose samo bankari u kaubojskim filmovima.
– Gde stanuješ?
U tu školu sam prešao kad smo se preselili u stan koji je Ćale konačno dobio u nekoj od onih velikih kutija za cipele koje arhitekte projektuju jednim jedinim lenjirom.
Ni adresa nije bila bolja…
– B-8/16…
Zazvučalo je kao model savezničkog bombardera, ali Martin se ranije doselio i već je bio u fazonu šifrovanih ulica.
– Ej, to je do nas… šta, i tvoj stari je vojno lice?
Moj Ćale? Dobri vojnik Švejk?
– Ne. Moj stari je sumnjivo lice…
Tad se prvi put nasmejao nekoj mojoj šali, ali to je bilo kobno po njega. Shvatio sam da imamo istu žicu za smešno i nemilosrdno sam tukao po njoj, u najgorim mogućim momentima po Martina, u komemorativnoj tišini pismenih zadataka, i za vreme dugih, psihodeličnih monologa našeg razrednog.
Klupa koju smo delili sledećih osam meseci izgledala je kao Berlinski zid. Jedna strana bila je čista i uredna, sa stvarima spremnim na smotru na koju je Luftera tata potpukovnik navikao, a druga, koju sam ja koristio za sakrivanje stripova, drečala je kao bruklinski metro…
I, kako to već biva u praksi, moj sused je, skidajući ciglu po ciglu, sve češće provirivao na šarenu stranu, i bilo je samo pitanje trenutka kad će pokušati da prebegne…
* * *

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Đorđe Balašević

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 14:20



Taj istorijski trenutak se sasvim približio kad se doktor Popovicki sa svojom porodicom doselio u dva trosobna stana u našem ulazu, i, probivši zid između njih, otklonio osećaj teskobe koji novogradnja ponekad natura.
I tako, nad samoupravljačima i penzionisanim železničarima, visoko na poslednjem spratu, van dometa takozvanog mirisa kiselog kupusa iz podruma i van dometa komšijskih ogovaranja, zasvetleo je stan doktora Popovickog, kao izlog robne kuće pred Novu godinu.
Odatle, iz suterena oblaka, spuštali su se Gospodin i Gospođa Doktor rano ujutro, i vraćali se kasno u noć, a oko podne bi, obično, i lepa srnolika devojčica prostepovala kraj nas svojim lakovanim cipelicama, ostavljajući nam miris finog sapuna i mogućnost da gledamo kako odleću svileni leptiri u njenoj kosi.
A onda se jednog dana pojavio i majstor…
Bio je naš vršnjak, i uvalio se između Lufterovog marta i mog septembra tako lako i logično, da smo se začudili kako ranije nismo primetili da nam nedostaje.
Popac…
Ne, nismo išli u isti razred, što sebi nikad neću oprostiti, ali bar smo zajedno išli u školu.
Pardon, zajedno smo išli do škole, a onda smo naglo skretali levo, prema Kanalu, u kom su se tad još srebrile velike, pljosnate deverike.
Popac je imao nekoliko blanko opravdanja, ja sam imao kutiju najboljih, “španskih” glista, a Martin je imao loš predosećaj i dugo se kolebao, ali poznato je kako je prošao Pinokio kad su ga onaj Lisac i Mačor uhvatili pod svoje.
Ali poznato je i to da Papa Đepeto nije bio potpukovnik…
Kad je provaljena afera “Kanalgejt”, i kad je Martinov otac saznao da mu sin čitave nedelje nije bio u školi, naš drug je postao žrtva vojne hunte i sutradan se pojavio modro našminkan, kao da je spavao na jastučetu za pečate.
– Onaj ludak me naduvao kao luftbalon…
Tako je izgubio šmekerski nadimak Luter, koji je visoko kotirao dok su crnačka prava i revolucija još bili u modi, i zaradio novi, modifikovani, koji će mu, na žalost, proreći čitav život.
Martin Lufter King…
King nije imao nikakvih šansi, Martin se držao neko vreme, ali Lufter je ostao zauvek…
A Popac?
E, Popac je rođen pod nekom drugom zvezdom…
Nekom ko ih nije poznavao učinili bi se potpuno različiti, ali ja sam ih dobro poznavao.
I znate šta?
Tačno je. Bili su potpuno različiti…
Drug Starešina i Gospon Doktor? Rat svetova…
Mama Aktivista i Mama Internista? Plus i minus na akumulatoru…
Lufter i Popac? Čudno, priznajem, ali, jedno veliko drugarstvo.
U godinama koje su sledile, ipak se ni jedan od njih nije suviše primakao onom drugom, ali to i nije bilo potrebno. Na pola puta, na raskrsnici njihovih vrlina i nedostataka večito sam bio ja, mirovni sudija i ratni poglavica, i treći, odlučujući glas, u svim odlukama u kojima je, do podizanja moje ruke, uvek bilo nerešeno…
Jedan “za” i jedan “protiv”…
Popac je leteo, otimao se kao papirnati zmaj, a Lufter je, sa obe čvrsto na zemlji, nastavljao porodičnu pešadijsku tradiciju.
Balansirajući na toj klackalici, morao sam uvek biti u sredini, kao na toj staroj fotografiji iz oktobra sedamdesete…
* * *
Ne znam zašto je Popac tek tada doneo gitaru. Verovatno je iscrpeo svoju kolekciju interesantnih stvari kojima su se njegovi prezauzeti roditelji pokušavali otkupiti.
Odavno smo razvezali snopove pecaljki, pokidali žice na teniskim reketima i pogubili klikere, pa je, kao poslednji adut, Popac iz zelene platnene futrole izvukao elegantni crni instrument.
– Pogledaj, dobra je… Vrat je prav kao strela…
Uzeo sam gitaru u ruke, imitirajući njegov pokret, kojim je, držeći je kao violinu i zažmurivši na jedno oko, nišanio od kobilice prema čivijama.
Gledajući tako, žice su mi se učinile kao neka pruga koja se gubi u daljini, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti gde će me te šine jednom odvesti.
Klik!
* * *


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable