Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:49

Слика


DVANAEST

Prva razglednica stigla je u oktobru.
Suncokreti, van Goga. Na poleđini samo dva slova – M. L.
Za njom je došla slika kamenog čudovišta sa Notr Dama, potpuno ižvrljana mnoštvom nerazumljivih potpisa. Videlo se da je Mimino društvo bilo mrtvo pijano.
Kada je M. L. otišla, kao da je stala reka. Čak ni vetar na Savi nije više duvao onako kao kad smo zajedno jedrili. Plutali smo na Peni bez ikakvog zadovoljstva, pristajali uz splavove najmračnijih savskih gnjavatora i masera, razvozili zalutale devojčice po reci...
Ponekad je ipak bilo lepo – onda kad smo spašavali dečije lopte koje su pale u vodu. Lovili smo ih po reci, a deca su cičala na obali.
Mislim da je spasavanje gumenih lopti iz vode najlepše zanimanje za nekog ko ne zna šta bi učinio sa sobom. Najpre ugledate neko dete kako trči za loptom; vidite lepo kako se ona kotrlja prema vodi i kako je zahvata rečna struja. Za minut dva lopta je već ponesena maticom i šiba sredinom reke. E, tada se pojavljujemo Ale i ja i počinje veliki lov. Deca u početku misle da ćemo ukrasti njihovu loptu, ali kad im je vratimo na obalu – ciče od sreće i vide u nama heroje. Odjedanput, čini nam se nekako da naše gluvarenje po reci ima nekog
smisla.
Ali, kad je Mima otišla, sve smo se više smejali mehanički, a stari štosovi vrteli su se kao izlizane gramofonske ploče. Prepustismo Penu njenoj sudbini, a Ada Ciganlija ličila je ponovo na daleki, izgubljeni raj.
Mima i njen pacolovac nastanili su se, naravno, na Levoj obali (Rue de Marles) u jednom sumnjivom hotelu, koji je, kako nam je kasnije Mima pričala, „bazdio na Utrila i švalere od pola sata”. Mima je svakoga dana odlazila na Alijansu da uči francuski, a Jegulja se zaposlio kao crnac za struganje litografskog kamenja u štampariji „Brijer i sinovi”.
Mimin skok preko crte izgledao nam je neverovatno!
Ipak, ja sam joj ga bio predskazao čitajući sudbinu iz šoljice crne kafe, one noći u Kolarcu kada smo se vratili iz Jeguljinog rukavca.
Zaista, u toj šolji se nešto otvaralo, baš kao što se otvara školjka ili dupli pasijans. Neki putevi su stajali u njoj, ispisani u talogu crne kafe, putevi i suze i jedan riđi muškarac...
– Vidim u tvojoj šolji novac, neki put, spletku i uspeh – gatao sam Mimi – i vidim te kako si srećna tamo, iza crte; vidim da ćeš lepo živeti i imati mnogo slatke dece, a ako dočekaš trideset i šestu, živećeš dugo, dugo...
Znam, kriv sam zbog svega što se posle dogodilo. Ljubomoran kao životinja na Aleta, hteo sam lukavo da ga istisnem Jeguljom, pa sam tog pacolovca počeo dovlačiti u Kolarac. Sedeo je i ćutao.
– Znaš, ja se njega nekako bojim... – otkrila mi je Mima jedne noći dok sam je pratio kući.
– Zašto?
– On je genije.
– Govno je genije! – rekao sam. – Običan folirant!
– Nemoj... – usprotivila se. – On je zaista genije!
– Onda, pođi ćeš sa njim u Pariz?
– Ne znam...
Ali znala je.
Danas, kada je sve što se događalo u Kolarcu daleko iza mene, svraćam jedanput godišnje u tu kafanu – bolje rečeno, noge me same od sebe odnose tamo gde su odnegovani najluđi i najdragoceniji primerci moje mržnje i ljubavi.
Otvaram po ko zna koji put vrata i istog časa mi u oči, uši i nozdrve uleće onaj stari, dobro poznati vonj neprovetrene dvorane, topli zadah kuhinje izmešan sa ustajalim duvanskim dimom – to je ukus nekadašnjeg utočišta. Sedam za naš sto pokraj vrata i čekam svoje prijatelje da dođu i okače kapute o čiviluk. Ali niko više ne dolazi u Kolarac. Samo ponekad neko od njih zaluta, a tada se pretvaram da sam zabavljen novinama. Okrećem glavu u stranu, plaćam brzo račun i odlazim. Ako me spaze, čini mi se da će me uhvatiti u nečem nedozvoljenom. Osećam se krivim za mnoge stvari koje su se završile blesavo. Izvlačim se mučki iz Kolarca u kome me više niko ne poznaje, kao da sam zatečen na tajnom parastosu za žive i mrtve.
Do ruku mi s vremena na vreme dolaze luksuzni katalozi sa izložbi Baneta Jegulje. Preko cele naslovne strane šepuri se njegovo prezime – Kvižik! Jegulja se inače preziva Cvijić, ali Francuzi to izgovaraju Kvižik, jer ih mrzi da se lomataju sa tamo nevažnim imenima, koje čak ni ch na kraju ne može da im umili. Neko se, izgleda, revnosno brine da ove raskošne monografije stignu u stari Kvižikov kraj. Ne bi me začudilo da to čini sam Bane Jegulja, mada je vea odavno odnegovao sopstveni mit o izgnaniku koji je pokidao sve veze sa zavičajem, postavši jedan od glavnih stubova L' École de Paris.
Prelistavam poslednji Kvižikov uspeh i divim se zvučnim imenima muzeja u kojima se na određenoj temperaturi i vlažnosti čuvaju Jeguljini pacovi: Viktorija i Albert
Muzej, London. Muzej moderne umetnosti, Njujork. Kongresna biblioteka, Vašington. Kolekcija sera Rolanda Pernosa. Galerija Daniela Kordijea, Pariz. Aujourd'hui, Brisel. Galerija Jeane Bucher, Pariz. Iz pažljivo sređene biografije odstranjeni su svi podaci koji ne bi izdržali na braniku Jeguljine izmišljene ličnosti i njegovog uspeha.
Naročito je zanimljivo poslednje poglavlje Boskeove studije o našem Jegulji, gde su po godinama razvrstani ključni periodi u Kvižikovom stvaralaštvu. Čudno, nigde se ne pominje stari Kolarac. Ni Mima Laševska se ne pominje, ni stara Vecejka, koja upravo zauzima svoje mesto pored klozeta dok sedim za našim stolom i žvaćem još tople pogačice sa čvarcima.
Volim da svratim u Kolarac oko devet sati pre podne, kada su stolovi još neoskrnavljeni pepelom i prelivenim pićem. Mada zakrpljeni na pojedinim mestima, stolnjaci su ipak besprekorno čisti i uštirkani. Kelneri brišu čaše i slažu ih u redove, da im se nadu pri ruci kasnije kad počne gužva. Šef sale odeven u crno pogrebno odelo raspoređuje karanfile i čiste pepeljare. Oko deset, na stolove stižu rskave tople pogačice rumene kore. Pokrivaju ih staklenim zvonom.
Kolarac je inače sasvim obična beogradska kafana, bez ičeg izuzetno slikovitog u sebi. Zidovi su do polovine obloženi oplatom tamnog drva, koje podseća na železnieke čekaonice druge klase. Kroz prepodnevnu tišinu kafane zazvoni povremeno kitnjasta kasa, zakrklja njen stari mehanizam... Kolarac je sasvim bezlično mesto za svakog, sem za mene. I msje Kvižika, verujem
Dok je kafana još bez gostiju, staru Vecejku koriste da seče salvete od hartije. Od jedne salvete, koja bi po mišljenju šefa sale bila čisto rasipništvo, ona pravi eetiri sekući ih nožem.
Uveče, kada se Kolarac ispuni dimom kao Graf-cepelin pred uzletanje, a zidovi mu izgube čvrstinu, rasplinu se i zaljuljaju, stara Vecejka ae početi da liči na čuvarku pakla.
Ona nepomično sedi pokraj stočića na kome se nalaze svežnjevi toalet-papira, čisti ubrusi i sitnina na plitkom tanjiru.
Jedna od ranih Jeguljinih slika, sa kojima je započeo međunarodnu karijeru i bekstvo od slikarstva, nosi upravo naziv: Stara čuvarka fekalija (1959). Iz pora na licu te starice, na tom, danas već čuvenom platnu veličine 2,50 X 2,35 koje se čuva u Musee d'Art Contemporain u Montrealu, osipa se rđa, dok pojedini delovi njenog tela potpuno iščezavaju kao da su izbrisani gumicom, u žućkastim amonijačnim isparenjima što kuljaju kroz vrata klozeta zajedno sa hordom vodenih pacova. Stara Vecejka je tu prikazana u pozi sveznajuće veštice iz Magbetovog prologa.
Ima nečeg porazno istinitog u tom platnu (priznajem, mada ne ludujem za slikama Kvižikovog tipa) – dok ga gledate, čini vam se da se sve stvari pod kapom nebeskom završavaju baš ovde, pred vratima toaleta: ljubav, poverenje, mamurne ispovesti, ždranje, pohlepa, govna, sve... Oči Kolarčeve Vecejke stare su kao Balkan. Iza njih je ponor tame. One su sve videle i sve doznale i sad su tu, da svedoče o ljudskoj sujeti. Ta žena je videla pritajene Narcise – nameštali su pažljivo kosu pred ogledalom; upoznala je tvrdice i njihovo dugo preturanje po džepovima dok ne pronađu najsitniji komad novca; prisustvovala je požudi – hitrim prepadima i vatanju pred vratima kabine, saznala sve o sitnim prevarama, čula siktave užurbane dogovore o tajnim sastancima tri metra daleko od muža koji je nedužno sedeo iznad svog litrenjaka; korak dalje, i ugledala je ludilo, one sumanute tipove koji sami sa sobom razgovaraju iznad pišaonice – prepoznala perverziju u poročnim dodirima pedera i lezbosa okruženih zadahom mokraće – i zaista, čuvala je sve te prizore kao tajnu čiji je bila deo na završetku umirućeg dana. Znala je kako započinju mnoge stvari i kako se završavaju ljubavi što su imale nameru da preokrenu svet.
Pokazujući na jednog političara koji je upravo proteturao pokraj nje držeći se za stomak, neka stara Vecejka reče:
„Oni tamo gore najpre drže govore i nazdravljaju jedni drugima, a onda se spuštaju ovamo da povraćaju!”
Pet noći govorio sam Jegulji o vecejkama, živim slikama pada nekadašnjih uvaženih gospi koje je život ostavio na cedilu. Pričao sam mu o tome kako su na kraju ostavši bez sredstava, prihvatile da čuvaju govna onih istih porodica kojima su nekada i same pripadale. Kada bi neko naslikao jednu Vecejku, govorio sam Jegulji, na njenom bi licu moralo da bude mudrosti, skepse i dobrote. Pomirene sa životom, vecejke nam svake večeri pokazuju svojim primerom da ne smemo biti isuviše umišljeni u svoju srećnu zvezdu.
I zaista, sve ovo o čemu smo pričali, a uz to još i onaj posebni mrki ton izmaglice koja se pojavljuje samo između devet uveče i pola dva posle ponoći u Kolarcu i nigde više na svetu, postoji na toj Jeguljinoj čuvenoj slici. Na tom platnu definisan je njegov stil – „materijalizovati nestvarnost sna, rastočivši ga u moru tamne svetlosti...” (Alain Bosquet, 1961) – onaj isti stil koji se danas pretvorio u štancovanje umnoženih novčanica-slika, koje i samog svog tvorca drže u ropstvu manira, ne dozvoljavajući mu da slika bilo šta drugo sem pacova u žutoj rasveti Kolarca.
Naravno, Alain Bosquet i ne sanja da su zidovi jedne sirote kafane negde na Knez Mihajlovoj ulici, negde u Srbiji, negde u Jugoslaviji, negde na Balkanu, obloženi baš mrkim drvom i da je svetlo u toj jazbini oskudno i bledo zbog toga što su škiljave sijalice skrivene prljavo belim kuglama mutnog stakla – niko i ne pretpostavlja da tako daleko od otmeno proračunatog nereda Jeguljinog pariskog ateljea, do kojeg se kolekcionari i galeristi penju posle mnogo veza i najava kao na hodočašće, živi još uvek Stara čuvarka fekalija i da svakoga jutra tupim nožem seče brdo papirnatih salveta. Gospodin Bosquet, naravno, nije kriv; veliki Kvižik mu nikada nije otkrio taj nevažan podatak, mada lično sumnjam da ga je mogao zaboraviti. On jednostavno nije želeo da otkrije poreklo svoje tamne svetlosti. Ali ja sam bio svedok rađanja te slike. Gledao sam noćima kako Jegulja na poleđini kutija od cigareta „morava” crta bezbrojne varijante Vecejinog portreta. I dok smo mi žvalavili za stolom rasipajući duhovitosti, Jegulja je prekrivao skicama salvete, kelnerske blokove i kutije naših cigareta. Crtao je hemijskom olovkom, a kada se ona istroši, palio je šibicu za šibicom i nastavljao da crta garom sa vrha palidrvca. Ponekad je crtao Miminim krejonom za oči, izvlačeći pojedine partije njenim ružom.
I dok smo mi izlazili iz Kolarca potpuno ispražnjeni, sa vilicama ukočenim od smeha i prepirki, Jegulja je odnosio sa sobom pune džepove iscrtane hartije.
Bio je, inače, velik grebator: ne poznajem nikoga kome je Jegulja ikada platio kafu! Kada bi ko naručio, na primer, gulaš, Jegulja bi u njegov tanjir umakao tuđ komad hleba. Ako biste se digli od stola da pozdravite prijatelja, mogli ste biti sigurni da će, kada se vratite, vaša kafa biti popijena. A čovek ipak ne može da šeta po jednoj kafani sa šoljicom u ruci.
Jegulja je gutao sve! Čak i pacovi, kojima se toliko ponosio, nisu bili njegov izum. Ukrao ih je nekom mladom slikaru koji se 1956. obesio na Adi Ciganliji. Ali, pošto ih je jednom prisvojio, bili su više nego ičiji njegovi – Jeguljini!
Na kraju, taj pacolovac nam je ukrao i Mimu, istina, s njenim dopuštenjem, ali ipak – Ale i ja nismo mogli celo vreme držati našu sestru za ruku! S druge strane, ludačka Mimina čežnja za belim svetom pobedila je njenu urođenu odvratnost – Jegulja joj je sigurno obećao da će postati kraljica pacova i ona je jednoga dana jednostavno isparila iz Kolarca bez zbogom.
Verovatno, nije želela da nas rastužuje.

***

Msje Šarl Brijer, Jeguljin gazda, držao je malu litografsku štampariju u Rue de Somerard, odmah pokraj muzeja Cluny. Među njegovim klijentima nalazili su se i neki od najpoznatijih pariških slikara: Dubife, Hans Hartung, Antoni Klave, Poljakof, Sulaž, Karzu...
Jegulja je u Brijerovoj radnji strugao litografske ploče za mizernu nadnicu.
Francuski su radnici isuviše velika gospoda da bi pristali da stružu kamen, pa je pre Jegulje strugao neki Turčin, a još pre njega jedan Senegalac. Litografska ploča se, inače, šlajfuje na sledeći način: najpre se poliva vodom pa se na nju nabaci tanak sloj finog rečnog peska, a onda se struže drugim, manjim litografskim kamenom, sve dok sasvim ne iščezne i poslednji trag starog crteža. Struže se dok čoveku oči ne iskoče od napora!
Kamenje se šlajfuje u podrumu, ispod štamparije. Tu, ispod zemlje, uvek je vlažno i zagušljivo. Crnci iz podruma retko kad viđaju slavne zverke – slikare koji posećuju radionicu msje Šarla. Oni dolaze obično pre podne i nažvrljaju svoje crteže za nekoliko minuta, a posle ih radnici danima pripremaju za štampu i otiskuju. Nakon toga slikari svrate da potpišu grafike, i tom prilikom msje Šarl izvlači svoj nadaleko čuveni konjak iz provincije Šarant da se zalije uspešno okončan posao.
Msje Šarl uživa velik ugled medu pariškim litografima. Njegova radionica je neka vrsta svetilišta. Ništa se u njoj nije promenilo od vremena starog Pola Brijera, njegovog dede, koji je zajedno sa Tuluz-Lotrekom izmislio novu tehniku litografske štampe, prskajući boju sa četkice za zube. Nežni prelivi postignuti na taj način izazvali su pravu malu revoluciju u to vreme i jednom zauvek učvrstili ugled štamparije Brijer i sinovi. Msje Šarl Brijer se zato čuva novotarija kao kuge. Kada mu ko predloži da modernizuje svoju štampariju, on ponosno odgovara: „Ne, moj gospodine, dok sam ja živ, ovde se neće ništa menjati! Ako vam ne odgovara moja litografija, bavite se američkom sito-štampom!” On ide u tome toliko daleko da čak ne menja ni stare daske na patosu, koje su uveče, kada se radionica zatvori, posipaju pilotinom i metu baš kao i pre stotinu godina.
Tako je još uvek jedna od najvažnijih prednosti radionice Brijer i sinovi ručno šlajfovanje litografskog kamena. Svugde su već uvedeni električni aparati za poliranje, samo kod msje Šarla radnik struže kamen rukom! Pola godine taj posao je, dakle, obavljao Bane Jegulja, alijas Kvižik. Nalazio se na samom dnu lestvice u radionici msje Šarla, kao prost fizikus, kako beogradski mangupi nazivaju manuelce. Nisu ga ubrajali među svoje čak ni francuski štampari, jer nije bio član sindikata i, po njima, oduzimao je hleb nekom Francuzu. Kad ih je Jegulja jedanput zapitao kome to Francuzu oduzima hleb, da mu ga vrati, oni nisu umeli da mu kažu.
Jegulja je šest meseci strugao kamenje dole, u podrumu, misleći često na Sizifa. Strugao je go do pojasa, psujući kroz zube francuske pedere. Da nekako ulepša život, po zidovima je okačio svoje drage pacove. Šarl je bio zadovoljan tim autljivim radnikom koje je grizao kamen.
Jednoga dana štampariju je posetio, po svemu sudeći, ugledan gost, čovek izduženog konjskog lica, odeven u nov novcijati radnički kombinezon. Te godine pariski salonski levičari voleli su da se odevaju u radničku nošnju i da puše jeftini Goluaz.
Po štampariji se proneše vesti da gospodin-radnik, inače čuveni slikar, želi da promeni svog dotadašnjeg litografa, pa su mu preporučili matorog Šarla Brijera. Obišao je tako najpre prese u prizemlju, a onda ga spustiše u vlažni podrum, da se i sam uveri kako se kod msje Šarla kamenje struže zaista ručnim putem.
Jegulja se pravio šašav. Nije prekinuo da šlajfuje velik kamen.
Gospodin-radnik je odmah primetio pacove na zidu. „Čije je ovo?” upita msje Šarla. Poluizvinjavajući se, patron objasni da njegov novi radnik u slobodno vreme izrađuje sam te čudne crteže. Ali, ako uvaženom gostu smetaju, izazivaju u njemu odvratnost i uopšte, deluju na njega neprijatno, on će već zamoliti svog čoveka neka ih drži u bloku.
Posetilac, očigledno, nije bio mutav: odmah je procenio vrednost pacova i pacolovca u tišini u kojoj se čulo samo struganje kamena o kamen, škripa peska i škrgut Jeguljinih zuba.
Uvaženi gost je tako video crteže koje više nikada neće biti u stanju da napravi. Iz njih kao da je navirala pobuna. Neka drska, izazivačka pripadnost podzemlju.
Evo, pred njim se svet rušio u paramparčad, otrovne pare prekrile su zemlju poplavljenu mrtvim vodama nekog čudnog rečnog rukavca, a iz tog truleža i pepela spasavali su se trkom pacovi nakostrešene dlake. I to sve bilo je izvedeno sa virtuoznošću Leonardovih skica za ratne mašine i letilice; možda sa malo primesa severnjačke škole – na primer, Albrehta Direra ili Hansa Holbajna?
A opet, crteži su zaista novi, neviđeni... Izazivaju u gledaocu neki otpor, mučninu koja se pretvara u bes, šta li? Čemu crtati ovako gadne stvari?
No, gost je bolje od bilo koga shvatao da je ružnoća pacova i pacolovca samo prividna, da je to u stvari štit ispod koga se nežni pacolovac brani od poplave opšteg atomskog straha. Učinilo mu se još da je prepoznao svoju pobunu iz četrdeset i devete, dok još nije prodao dušu đavolu i postao zatočenik galerista. Ono vreme u kome je slikao tragična jutarnja raspeća, pred kojima se zaustavljaju mesari i piljari iz Les Halles u sumornoj novembarskoj svetlosti. Dok je još bio u onome što danas kolekcionari pobožno nazivaju njegovom „gotskom fazom”.
Hteo bih da kupim neke od ovih crteža – kazao je msje Šarlu – na primer, ovaj! Koliko košta?
Zaustavio se baš pred Mimom koja je porađala vodenog pacova. Hartija je bila masna i nagorela po ivicama. Taj crtež je tako dugo i tako očajnieki uporno rađen da su na njemu zjapile rupe velike kao franak. Hartija nije izdržala Jeguljin bes.
– Combien? – pitao je, dakle, posetilac Jegulju sa koga se u potocima slivao znoj.
– Milion! – procedio je Jegulja i nastavio da grize kamen.
– Milion? – zaprepastio se uvaženi gost. – Molim vas, objasnite tom mladom čoveku da čak i moji crteži jedva da dostižu milion...
Ali, pre nego što je msje Šarl pokušao da objasni Jegulji bilo šta, gost se, izgleda, pokajao za nekontrolisan izliv taštine. Istog časa kada je to kazao, pokajao se, ali tu se više nije moglo ništa! Reč je bila izgovorena, povratka nema. Uplatkao se, a Jegulja je samo to i čekao.
– Stvarno? – osmehnuo se detinjasto i obrisao mokre ruke o litografsku kecelju. – Prodajete ih za milion? Čestitam! I vi ste, znači dobar slikar...
Stegao je svojim šapama bledu gospodinovu ruku i vratio se svojoj kamenoj ploči. Posetilac se bez reči okrenuo na potpetici i besno izašao iz podruma. Msje Šarl je panično davao znakove Jegulji iza njegovih leđa.
– Znate li uopšte s kim ste razgovarali? – spustio se, besneći, u podrum posle pet minuta.
– Znam – kazao je mirno Jegulja. – Sa Bernardom Bifeom
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:50

Слика



TRINAEST

Među radnicima Francuzima brzo se proeulo kako je Jegulja sredio Bernarda Bifea. Kako ga je postavio na njegovo mesto! Pa su ga sledećeg dana pozvali na po jedno „crveno”. Uopšte, ugled mu je jako porastao i više mu nisu govorili da oduzima hleb njihovim zemljacima.
Ali Bife se vratio posle dva dana.
Nešto ga je, izgleda, vuklo u taj vlažni, polumračni podrum: pacovi sa Ade radili su svoj posao. Hteo je da još jedanput proveri nije li se možda prevario, pa je poveo i svog galeristu, Etjena Solanža, da vidi tog mračnog balkanskog Sizifa koji se druži sa pacovima i proriče skori smak sveta.
Jegulja je, baš kao da se ništa nije dogodilo, i ovaj put strugao svoj kamen. Podrum je zaudarao na znoj i pesak. I pacovi su bili tu: gledali su sa zidova pacovskim očicama muku svoga tvorca.
– Voilà! – kazao je Solanžu. – C'est ça!
Ne, nije se prevario! Zaista, u ovom podrumu se porađalo nešto u mukama. U njemu se začinjala sveukupna nesreća ovoga sveta. Njegovo raspadanje, njegova bolest i trulež vasione kojom je bio okružen. I sve to bilo je ispričano sa detinjim osmehom nekoga ko se ničega ne plaši. Tvorac tih pacova cerekao se svojoj sudbini u lice.
Bernard Bife je to odmah osetio. Pogotovu što je već odavno bio s druge strane barikade, zauvek zarobljen manirom iz kojeg mu nisu dozvoljavali da se izvuče, ni ovaj isti Solanž ni luksuzni život koji je podupirao sirotim, već bezbroj puta upotrebljenim i viđenim gotskim vertikalama.
„Naši glavni kupci su američki kolekcionari – govorio je često Solanž – oni neće eksperimente vea slike koje će odmah prepoznati kao tvoje i sa daljine od dvesta metara! I u mraku, čoveče! Oni u njih ulažu svoje krvave dolare i ulagaće ih sve dotle dok te održimo na površini, a to je već moj posao...
„Izlizao sam se od upotrebe,” mislio je Bife gledajući pacove, „ali evo svežeg mesa za ovog slikoždera. Neće proteći mnogo vode Senom, a Solanž će i od njega napraviti konfekciju, smeće. I mali Sizif će mu još biti zahvalan do groba zbog toga.”
S druge strane, i Jegulja je omekšao: video je da stvari postaju ozbiljne – pacovi su počeli da sami sebi krče put do uspeha, grizući sekutićima blaziranu kožu tih istanjenih Francuzića. Prekinuo je sa struganjem kamena i dovukao gostima pet blokova nabubrelih od crteža.
Etjen Solanž, naravno, nije pokazivao nikakvo oduševljenje. Izgledalo je pre da ga čitava stvar uopšte ne zanima i da izdržava samo zbog Bifea. Razgledao je ćuteći list po list, misleći na to kako je Gospod Bog pravedan i nepredvidljiv: kako se geniji i lepe devojke rađaju svuda, čak i na Balkanu, u Srbiji, o kojoj mu je pričao njegov otac kao o divljačnoj i ratničkoj zemlji. Čuvao se da pokaže svoju radost što ga slikarska sreća ne napušta ni u šezdesetoj, kada se galeristi od uspeha ili povlače u svoje kuće po Provansi, ili izbegavaju rizik, izlažući samo proverene zverke. Eto, slučaj mu dovodi pred noge jednog čistog genija, i to genija koji se danas može dobiti budzašto, za malo sitniša, i vezati čvrstim ugovorom, pa musti iz njega talenat i novac sve dok svet ne izludi od njegovih ludih pacova. Naravno, sretao je on često talentovane slikare, ali u ovom poslu nije važno toliko biti talentovan koliko biti dovoljno lud pa izdržati ceo život grizući boju. A ovaj to jeste, očigledno. Iz njega izbija postojanost slikarske mazge. Evo čoveka koji će mazati puter po hlebu njegove unučadi, Pjera i Žoržete!
– Znate šta? – kazao je posle svega Jegulji. – Vi neosporno imate izvestan talenat, ali sve je to još prilično nezrelo i sirovo... Vi, naravno, znate da crteži slabo idu na tržištu: da li biste ove stvarčice mogli izvesti u ulju? Poznajete li, uopšte, tehniku slikanja uljem?
Da. Jegulja je kazao da poznaje tehniku slikanja uljem. Ali, dodao je, crtež je osnova svega, a on će ga lako ponoviti ako treba i na zidu, u betonu ili testu, svejedno. On će ga ugrebati noktima u vreli asfalt! A, uljem nije slikao samo zbog toga što slikanje na taj način zahteva izvestan komoditet. Atelje, dovoljno prostora i mnogo više novaca za materijal.
Crteže je moguće praviti svuda: po čekaonicama, na primer. Na ulici. Najveći broj onih crteža on je načinio ležeći u krevetu pokriven, evo dovde, ćebetom u vreme dugih beograskih zima kad nije imao čim da se greje. Skice je, naravno, beležio na reci Savi, po starim, napuštenim brodovima. A što se tiče trajnosti crteža ili ulja, ovoga ili onoga, kazao je Jegulja, gospodin sam najbolje zna koliko su bile trajne piramide i kako ih je pesak jednoga dana lepo izjeo zatrpao. Samo je trajna smrt, kazao je, i iscerio mu se u lice.
– Bon! – rekao je Etjen Solanž, ustavši sa stolice. – Videću šta mogu da učinim za vas...
Jegulja je nastavio da struže litografski kamen za msje Šarla i naredne nedelje, ali svima u radionici bilo je jasno da se dešava nešto izuzetno, čim su pogledima ispratili Bifea i gospodina Solanža, koji su izlazeći iz Jeguljinog podruma živo gestikulirali.
Msje Šari je sijalicu od dvadeset i pet sveća u podrumu zamenio sutradan novom, mnogo jačom. Počeo je da Jegulju oslovljava sa „mon cher ami, Kvižik!”
Druge nedelje, gospodin Solanž je izveo na večeru Jegulju i Mimu, zajedno. Jeli su u restoranu hotela Krijon, okruženi kelnerima koji se nisu mogli načuditi kako mladi gospodin pije uz ribu „koka-kolu”. Prilično, bizarno, zar ne?
– S'il vous plaît, vendange du 1947. – rekao je Jegulja.
– Pardon, Monsieur?
– Coca-cola, bien sûr!
Kao predjelo, Jegulja je izabrao rusku salatu. Kelneri su se osmehnuli kada je kazao:
– S'il vous plaît une salade soviétique...
– Charmant! – uzviknuo je ushićeno maître d'hôtel.
Mima je u stopu sledila svog otmenog domaćina u njegovoj znalačkoj šetnji kroz vina i godine berbe. Solanžu nikako nije bilo jasno kako je taj zapušteni dripac, njegov budući trkački konj, pronašao tako skupocenu devojku. Najviše ga je zapanjila Mimina svežina, pa joj je to i kazao:
– Vidi se, draga moja, da ste čitavog života jeli svežu hranu! Naše devojke se hrane mesom koje je dugo bilo zaleđeno. Blede su i anemične; kao da ih odgajaju u frižiderima... Američki način života će nas potpuno uništiti! Ali vaša koža!...
Mima je te večeri blistala.
Stari Solanž je uživao u njenoj mladosti, ne ispuštajući iz vida Jegulju koji je pravio male pacove od voska što je kapao sa sveća. Napravio je šest crvenih pacova.
Ponudio se da ih odveze do njihovog stana, ali oni odbiše. Nastavili su da se ludiraju po kejovima uz reku.
Te noći Mima je pokušala da ubije Jegulju peglom. Zavitlala mu je u glavu i okrznula ga po slepoočnici. Jegulja i danas nosi taj ožiljak.
Počelo je tako što je Jegulja poludeo od ljubavi prema samom sebi.
Znao je da će kad-tad uspeti, ali se ni sam nije nadao ovoj filmskoj brzini. Koliko je samo naših slikara pre njega uspelo da osvoji Pariz? Čuveni Uzelac danas je skromni ilustrator pornografskih izdanja. Ilustruje Markiza de Sada i kladi se da ume najbolje da nacrta žensku stražnjicu. Slikar ženskih dupeta maestro Uzelak! Njegov najveći rival sa beogradske slikarske Akademije, neki Feđa, koji je isto tako stigao u Pariz sa blokovima prepunih crteža, završio je kao artist u kabareu Jolie Fleur. Najavljuju ga dobošom kao najbržeg crtača na svetu. Izlazi maskiran u Rembranta i crta goste dok momci ne postave trapez za narednu tačku. On je danas samo jedna bedna pauza! A u Beogradu su ga smatrali genijem i proricali mu veliku budućnost. Budućnost – govno!
Svi ostali su se manje-više uplašili gladi i neizvesnosti, pa se vratiše u Beograd. Žive od toga što se sećaju slavnih pariških dana. Gnjave studente svojim navodnim prijateljstvom sa Đakometijem i Sutinom. Niko od njih nije ni video izbliza gospodina Solanža, a kamoli bio sa njim na večeri u Krijonu!
Mima je pravila planove. Preseliće se izvan Pariza u kuću koju im je obećao gospodin Solanž. Praviće ludačke prijeme za zemljake i Francuze. Moći će da dolaze svi! Provod! Kupiće beli dvosed i provozati se trubeći kroz njen kraj, da je vide sva ona đubrad iz Senjačke ulice. Pre toga, voziće se lagano Knez Mihajlovom u podne; ima svi da pošize od zavisti!
Ali Jegulja je ćutao.
Možda je bolje da joj sve kaže odmah nego posle, kad bude kasno. On nema ni blagu nameru da živi sa njom.
– Ko je govorio o braku? – pobunila se Mima. Boli me dupe za brak...
Nije ona malogradanka!
Jegulja nije ni mislio samo na brak nego, uopšte, na život s njom. Sve naše slikare upropastile su baš žene. Žene ih drže pod uzdom. Niko tako ne ume da upropasti slikara kao njegova rođena žena, neka to Mima zna! Jer, slikari nisu od ovoga sveta, pa im se žene brinu za život. Plaćaju kirije, kuvaju, rađaju i podižu decu, obezbeđuju im vreme za slikanje... I tada to počinje, kazao je Jegulja! One drže lovu. One odlučuju o svemu. A slikar se pretvara sve više u domaću životinju koja nosi slike kao što kvočka nosi jaja. Dok još mogu da ševe, stvar nekako i klapa, ali kad im se više ne diže, žene im potpuno izlude: vređaju ih u njihovoj rođenoj kuai, pred gostima. U svakom prijatelju vide samo nekoga ko želi da besplatno zdipi sliku. A kako znaju da bi se sirotim slikarima još možda i digao na neku drugu žensku, ljubomorne su kao kuje i samo rasteruju modele. Slikarske žene su uglavnom krive za propast svojih muževa. Na kraju, oni više i ne slikaju kao nekad i sve je gotovo. Ko je lukav i uspe da nadigra žene u svom zanatu, taj će daleko dogurati. A deca? Deca su čisto sranje! Familiju, uopšte, treba rasterati. Te grebatore koji se hrane kao paraziti očevim talentom! Pogledaj samo matorog Pikasa: pa taj uopšte i ne zna koliko je žena i koliko dece imao... Jegulja zna znanje. On se neće uvatiti na lepak. Ne, Mademoiselle! Možda Mima misli da nije prozreo namere onog izdrkanog Solanža, koji namerava da ga doživotno muze? Njega, Jegulju? Taj se još nije rodio ko bi njega preradio. Solanž će mu poslužiti samo dotle dok se ne učvrsti sa pacovima na američkom tržištu, a onda adieu, cher ami! Jebi se! Ali što se tiče ševe, rekao je Jegulja Mirni – merci – on je uvek raspoložen za po neki metak, ako zatreba. O ostalom, naravno, nema ni blagog govora! Na ovom mestu, on i Mima treba da se rastanu. Svako na svoju stranu. Pred Jeguljom stoji ogroman posao. Pokazaće on tim francuskim pederima kako se slika mudima! Jer, zna se – u umetnosti su najvažnija muda. Muda. Muda. Muda. Muda. Evo, ova muda, vidiš! Ima njegovi pacovi da preplivaju veliku baru i da poklopaju lovudžu glupih Jenkija. Puštaće ih iz ateljea pa će se oni, onako dresirani, vraćati plivajući preko okeana sa lovom u kljunu.
Onda je Mima bacila peglu, pa su se tako i rastali.
Dočekala je zoru šetajući pustim ulicama. Neko je pred jutro odveo na čorbu od luka u Les Halles. Kurve su je podozrivo gledale, kao nelojalnu konkurenciju. Sutradan se zaposlila da čuva francuske bebe na sasvim drugom kraju Pariza, u blizini Bulonjske šume, ali se dva dana kasnije poševila iz očajanja sa svojim gazdom, pa posle toga više nije mogla ostati u toj kući. Promenila je porodicu, ali joj je najviše bilo žao dece koju je upoznala. Deca su bila fenomenalna, a roditelji čista đubrad. Na kraju, Mima se razbolela i mislila da će da umre. Spasile su je dve jugoslovenske studentkinje kod kojih je ležala dva meseca. Mima priča da je posle toga ličila na svoju sopstvenu senku i da su joj rođene pantalone plesale oko struka.
Jedanput, mnogo kasnije, prolazeći Jelisejskim Poljima, videla je gomilu parkiranih limuzina pred galerijom Etjena Solanža. U izlogu je stajala samo jedna slika i samo jedna reč.
KVIŽIK
i pacov Arčibald sa broda Deligrad.
Izložbu je otvorio jugoslovenski ambasador.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:50

Слика



ČETRNAEST

Izronila je posle godinu dana na Knez Mihajlovoj, gotovo prozirna od pariskog potucanja. Kao da je tamo omirisala cveće zla, kao da ju je zapadni anđeo pomilovao otrovnim krilom, Mima nam je delovala začudo strano, pa se pred njenom lelujavom pojavom u bledoj somotskoj haljini Ale i ja osetismo kao trapavi seljaci.
Bolest kroz koju je prošla poklonila joj je neku finoću i istančanost; činilo se da je još uvek obavija oblak pariskog splina. Lieila je na mačku, kada se posle mnogo lutanja i patnji vrati u svoje dvorište da zaleči prebijenu šapu.
Pričala nam je kako Pariz noću gori i kako se na trotoarima jedu prženi krompirići iz kesice. U starim pariskim kućama stanovi nemaju kupatila, nego se stanari umivaju na zajedničkoj česmi u hodniku. Pričala nam je još da se u Parizu mnogo družila sa Špancima koji su nam veoma slični, a da Alžirci pucaju po ulicama iz automata i da je francuska policija najsvirepija na svetu. Za svoje isprave, govorila je papiri, a za gazdu – patron. Mima ne bi bila Mima, da već posle godinu dana nije uspela da zakotrlja svoje r na francuski način!
Kazala nam je još da je Pariz apsolutno jedini grad u kome treba živeti, i da će se opet vratiti tamo čim u Beogradu sredi neke stvari.
Sadržina njene stare torbe od jelenske kože mirisala je na beli svet.
U njoj je još bilo neistrošenih pariskih šibica i rasutih posetnica. Na maramici kojom je brisala nos, videsmo odštampan plan grada Pariza; njegove mostove i crvene niti koje su označavale linije metroa.
Govorila je tiho, gotovo šapatom, čudeći se što u Beogradu svi viču dok razgovaraju. O Parizu je pričala kao o svojoj ličnoj tajni.
Sećam se, sedeli smo u Kolarcu i pili kafe kad nas Mima iznenada pogleda i upita jesmo li čuli za Džemsa Dina?
Nismo o njemu znali ništa više od onoga što su oskudno prenosile naše novine. Novi filmovi do nas dolaze sporo, tek pošto ih se ostali svet zasiti; zato smo ispitivali Mimu o tom mladom Ameru i pitali je u čemu je štos.
Kazala je da čitav svet luduje za njim. Ceo Pariz je lud za Džemsikom, kazala je. Videla je sva tri njegova filma, Istočno od raja, Buntovnik bez razloga, Div. Više nije ni snimio.
U tim naslovima bilo je nekog novog zvuka.
– Ne znam – kazala je Mima – ali, dok sam ga gledala, činilo mi se nekako da više nisam jedinica; kao da sam pronašla brata...
– A mi? – upitah.
– To je drugo...
Izvukla je iz svog malog baršunastog novčanika ispresavijane fotografije Džemsa Dina i rasprostrla ih među šoljicama kafe. Po iskrzanoj novinskoj hartiji videlo se da je nad njima probdela mnoge noći. Mima se iz Pariza nije vratila praznih ruku – donela je svoje ikone i podelila ih s nama.
– Na koga vam liči, recite!
Pogledali smo se i ja zapanjen promucah:
– Isti Ale...

***

Onaj ko ne poznaje dosadu malih gradova iz kojih smo stizali tih godina u Beograd, nikada neće razumeti kakvo utočište predstavlja jedna bioskopska sala u osam sati naveče.
Postojao je plavi pliš izlizan po ivicama, postojalo je šušketanje svilenog omota bombona, i škripa sedišta je postojala: bili su tamo dečaci iz prvog reda sa drsko ispruženim nogama sve do podnožja ekrana, postojale su razvodnice u keceljama od satena, i fotografije pred ulazom sa mnogobrojnim rupicama po uglovima – to su ožiljci eksera kojima su bile prikucavane u izlozima drugih gradova, drugih bioskopa – postojalo je nešto lepo i očajno u tim večerima kada se gase lusteri lažnog kristala, a sve iščezava u treperavom svetlu što stiže odnekud visoko sa balkona u obliku drhtavog mlaza.
Kidali smo iz sopstvenih života na dva sata u preriju, tukli se sa zločestim momcima po salunima Poker-flata i probadali bikove u arenama Pamplone; vozili gondolom englesku princezu po venecijanskim kanalima, stepovali na Brodveju, a kada se svetio ponovo upali, izlazili potpuno ošamućeni na kišu bedniji nego ikada – neuspeli begunci vraćeni u sirotište. Ostajali smo još dugo, dugo pred zatamnjenim izlogom sa fotosima iz viđenog filma, prepoznajući junake i događaje, dok se ulica praznila. Pored nas su promicale razvodnice i čistačice, a iz hola je na ulicu klizio onaj jedinstveni bioskopski miris – mentol, somotska prašina i kiša...
Silazio sam tako godinama na glavnu ulicu u njene tri bioskopske dvorane raspoređene na svakih pedesetak metara. Stezao u oznojenoj šaci novčanicu od sto dinara kojom ću platiti svoje malo bekstvo iz plesnivog grada. Moju mladost je pritiskala večna magla te varoši zagubljene Bogu iza leđa, na koju su se dosadne nedelje spuštale poput otvorenog kišobrana.
U mesecima kada sam uspevao da pronađem neku devojku i da sam sebe ubedim kako se odlično zabavljam („zabavljati se” – Gospode, glupog li izraza za teleće vodanje po korzu!), bežao sam u ta tri bioskopa čiji su se programi sporo menjali, jer sam na taj način mogao da izbegnem gradske ulice pune dokonih zlobnika, degustatora mladog mesa u prolazu. Tu, u tim salama, prvi put sam upoznao oznojen stisak dlanova, približavanje nogu i slučajno otkriven glatki deo leđa kad ruka zaluta ispod džempera, topli dah usana na uhu, slatku tajnu puberteta...
Nisam ni slučajno mogao da se upoređujem sa filmskim herojima a da do kraja ne uništim ono malo preostalog dobrog mišljenja o sebi.
Šta smo mogli da pružimo tim devojkama koje su se poput cvetova otvarale u mekom sumraku?
U njihovim kapijama, pokušavali smo da ih poljubimo „filmski”, a one se branile, htele da u svoje postelje legnu sa nepomućenom slikom onih prerija, onih konja i ljudi sličnih bogovima.
Filmovi su upravljali našim životima onim redom kojim bi slučajno zalutali u bioskope. Mogli smo biti odvedeni tamo ili ovamo, to je zavisilo od onoga što smo gledali u bioskopu. Međutim, ne mogu da se otmem utisku da smo dobijali baš ono što je trebalo da dobijemo; da je u tim slučajnostima ipak bilo nekog unutrašnjeg reda.
Filmovi su, naravno, kasnili. Stizali dve-tri godine docnije, onda kada su u svetu već odavno prestali da misle na njih. Ali i to je na neki način bilo dobro. Omogućavalo nam je da do krajnosti razvijemo predosećanje, da predviđamo kakva nas sve čuda još očekuju, baš kao što je stari Mendeljejev mogao da izračuna težinu hemijskih elemenata koji još nisu bili ni pronađeni. Poput siromašne dece, skupljali smo otpatke celuloidnih priča koje su razmaženi jedinci iz boljih kuća vea bacili na đubrište. Film je za nas bio opsesija, a sve što nam se dešavalo služilo je samo zbog toga da pronađemo sličnosti sa filmovima koje smo gutali. Bioskopske dvorane postadoše tako deo dana, potrebne kao hrana – nužne kao ljubav. Verovali smo slepo
filmu.
On je dugo bio za nas jedini izlaz.
Ti stari filmovi stizali su do nas već iskrzani, njihova boja je izbledela, a ton škripav. Posle mnogo potucanja po provincijskim projektorima, priče su bile često iskidane, rolne ispreturane i sve to naivno slepljeno, pa ipak, kada ne bismo uspeli da se ubacimo na neku predstavu, ništa nije bilo ravno našoj patnji!
Imperijal, Apolo, Radnik...
Dreždali smo satima pred ulazom, osluškujuai udaljenu grmljavinu stada i zvuk stranih reči, nežnu muziku ljubavnih scena, zavijanje policijskih kola, a kada bi se srećnici koji su uspeli da se ubace unutra, u naše svetilište, pojavili mesečarski na vratima, kao da silaze sa neke druge planete, pitali smo ih nestrpljivo kakav je film.
– Fantastičan! – odgovarali bi u prolazu, ili okretali palac naniže, govoreći:
– Sranje! – kada je zaista bilo sranje.
I u svakom od tih malih gradova sa glavnom ulicom, hotelom i parkom u kome je od dosade presahla čak i fontana podignuta u slavu nekog zaboravljenog datuma, živeli su momci koji su nekom cinienom igrom prirode ličili na slavne glumce.
Svesni svoje srećne sličnosti, šetali su tako korzom lažni Klerkovi i Kuperi, onim istim ponosnim korakom kojim su nekada, pre rata, prolazili lažni Valentino-tipovi negujući svoj razdeljak na sredini glave.
U mom rodnom gradu živela su, na primer, tri Tarzana koje su u stopu pratile Čite. Kada bi se susreli na korzu, odmerili bi se neprijateljskim pogledima, procenjujući ko je bliže velikom uzoru. Čite su pratile svoje Tarzane, baš kao na filmu. Njihovi gospodari su se kretali tromo, svesni svoje snage, isturajući najpre levo, pa zatim desno rame, malo razmaknutih ruku zbog nabreklih mišića. Ljudi-majmuni su ih sledili uveseljavajući ulicu svojim štosovima: ispuštali bi povremeno majmunske krike i zadizali suknje devojkama na trotoaru. Zaista, u njima je bilo mnogo majmunskog! Što su više starili, uloga im je sve više odgovarala. Ruke su im bivale sve duže, a brzi majmunski tikovi cepali bi im lice. Nadimak Čita ostao im je sve do smrti.
Provincijski fotografi i danas drže u izlozima svoje umetničke radove – portret kakvog ostarelog Klerka, obnaženu bistu lokalne Đine Lolobriđide. Lako se uočava kobna sličnost: pažljivo podrezani brčići i slonovska odsutnost u pogledu domaćeg švalera, napućene usnice naše Đine koja je u međuvremenu izrodila čopor dece, ali koju još uvek zovu Đina, dok joj fotografija bledi u izlogu na glavnoj ulici.
Duše filmskih junaka selile su se na taj način u hiljade mladih tela, umnožavajući se, pomažući svojim novim vlasnicima da se osete izuzetnim u svom gradu i svojoj ulici da se presele u filmski mit i privuku na sebe poglede, prisvajajući deo ljubavi upućene nedostižnom filmskom bogu.
Ali nikada, ni pre ni posle, nije bilo toliko dvojnika koliko u vreme posmrtne slave Džemsa Bajrona Dina, sredinom pedesetih godina ovog veka.
Taj glumac, koji je snimio samo tri filma pre nego što je poginuo na kalifornijskom putu kod grada Salinasa tridesetog septembra 1955. vozeći svoj srebrni porše-spajder, poklonio je svojim vršnjacima potpuno nov način ponašanja. Za razliku od ranijih filmskih heroja koji su dobijali sve svoje bitke, on ih je gubio. Umesto snage, baratao je svojom slabošću kao oružjem. Umesto mišica, imao je jamice na obrazima.
Umesto ljubavi, čekalo ga je svuda odbijanje.
Njegova majka, Dženifer, umrla je kada je Dinu bilo devet godina. Rastao je mrzeći svog oca Džordža koji se ponovo oženio, tragajući neprestano za nekom maglovitom ljubavlju koju niko nije umeo da mu pruži, na isti način na koji su to činili milioni njegovih vršnjaka širom sveta. I evo, najzad su svi oni dobili svoj uzor – momka sličnog sebi, odevenog u platnene patike i stari džemper, nekog ko se nije stideo neuzvraćene ljubavi. Mit njegove smrti, koja kao da je i sama bila deo nekog filmskog scenarija (kada je poginuo, bile su mu samo dvadeset i četiri godine), širio se poput bolesti Evropom i najzad stigao i do naših bioskopa, nekoliko meseci posle Miminog povratka iz Pariza.
Čitav svet tražio je novog Dina!
Taj mladić je ostavio iza sebe golemu prazninu koju ništa nije moglo da ispuni u srcima njegovih gledalaca-vršnjaka. „Novi Džems Din” – postalo je geslo filmskih producenata, koji su panično tražili njegovog naslednika. U Poljskoj, to je bio Zbignjev Cibulski, u Americi Voren Biti i Robert Redford, u Francuskoj Žak Šarije, u Engleskoj Dejvid Hemings, u Rusiji – Oleg Vidov.
Ali ni jedan od tih srećnih izabranika, Dinovih naslednika, nije ispunjavao potrebne uslove za krunu. Nedostajalo im je možda malo talenta za nesreću i malo baš one neuzvraćene dinovske ljubavi. Jedno je sigurno: sve je bilo moguće oponašati, sem svetlosti i fluida koji je Din rasipao po bioskopskoj sali, baš kao Ale po Kolarcu, one godine kada iznenada utvrdismo da je rođeni brat Džemsa Dina.
Bitka za Dinov presto bila je oštra, konkurencija ogromna.
U Americi je lansiran novi tip Džemsa Dina – Stiv Mek Kvin „Din koji se sveti i dobija izgubljene bitke svog mrtvog prethodnika”.
Po Knez Mihajlovoj se razmileše lažni džems dinovi koji su izgarali od želje da poginu u srebrnom trkaćem automobilu.
Džems Din je uspeo da otera iz mode razbacane momke atletskog tipa. Svaki napušteni dečak lieio je sam sebi na Dina. Od devojaka se tražilo da osvajaju – od dečaka da pate! Frizeri su zalepili Dinove slike preko fotografija do tada neprikosnovenog Gregori Peka. Novine su svaki dan donosile njegovu biografiju u nastavcima.
U Los Anđelesu je neki čovek naplaćivao dvadeset i pet centi za ulazak u šupu u kojoj su bila izložena Dinova smrskana kola. Komadić njegovog kaiša, velik kao nokat, prodavan je za sedamdeset i pet dolara. Njegova maramica kupljena je na licitaciji za pet stotina dolara, a njegov ručni easovnik dostigao je cifru od hiljadu trista dolara. Na Dinovom grobu u Fermontu, nekoliko devojaka je iz očajanja izvršilo samoubistvo. Filmske kompanije za koje je radio zasute su pismima Dinu, baš kao da je živ! Osnovani su klubovi Džemsa Dina, a najveći, onaj u Tokiju, broji 6.000 članova. U njemu se plaća elanarina od šest dolara. Za taj golemi novac kupuje se cveće koje iz Japana leti na groblje u Kaliforniji.
– Niko ne može da poveruje da je Džemsika mrtav – govori nam zažarena Mima. – Ni ja sama ne mogu da verujem u to! Ali, ako postoji seljenje duša, onda se Džemsika sasvim sigurno preselio u Aleta, i to mi je odmah bilo jasno, još one večeri kada sam u Parizu videla Istočno od raja...
Kako je planeta na kojoj živimo sićušna! I kako su naši životi isprepleteni...
Osmog februara 1931, na jednoj maloj farmi u Severnoj Indijani, rodio se dečak kome su dali ime – Džems Bajron Din. To je bilo s druge strane naše lopte.
Pet godina kasnije, na spratu iznad kancelarije otpravnika vozova stanice Lipnica, rođen je Ale.
Kada je Džems Din učio glumu u Aktor studiju kod slavnog Lija Strazberga, gde ga je doveo Elija Kazan, Ale je sačekivao lokalne vozove, nadajući se da će jednoga dana iz vagona prve klase najzad sići devojka o kojoj je sanjario u svojoj dečijoj sobi pod krovom.
I dok se mladi Amer zaljubljivao u Anu Mariju Pjetranđeli, Ale je učio da igra engliš- valcer, gazeći noge svoje seoske partnerke u zvuku lipničkog vatrogasnog društva.
A kada je Din umirao na putu za Salinas u sedamnaest časova i četrdeset i devet minuta (kazaljke njegovog sata zaustavile su se tridesetog septembra 1955. baš u tom položaju), šta je radio Ale? O čemu je mislio? Je li sanjao da je izgubio dvojnika u Americi?
I eto, ta dva, na prvi pogled odvojena života srela su se nekim čudom, posredstvom Mime Laševske, i krenula zajedno novim putem kojim je Aleta za ruku vodio Dinov „lepi mladi leš”.
Tada još nisam mogao da znam da naša Mima kuje nove planove za svoj veliki povratak preko crte, da je povreda koju joj je zadao nesrećni Kvižik dublja nego što nam se činilo kada smo verovali da je epizoda sa Jeguljom izlet, čisto zezanje. Mima nije odustajala od svog sna da jednoga dana postane kraljica i izvuče se iz garaže starog Laševskog. Više nego ikada, ona je bila opijena svojim ludim filmom u tehnikoloru, za koji je godinama izmišljala scenario. Pariz joj je samo pomogao da prepozna scenografiju.
I kao što joj je nekada bio potreban stari Laševski da bi pomoću njega ušla nezasluženo u lažnu raskoš pozorišnih kostima, a kasnije debeli Mišel pomoću koga je uzjahala jednu od prvih beogradskih „vespi” i slavno se provozala Knez Mihajlovom u podne; baš kao što je preko Baneta Jegulje na trenutak isplivala iz bede držeći se za repove njegovih vodenih pacova, vučena kroz parisku bujicu – sada joj je bio potreban neko drugi, neko nov, i taj drugi je bio Ale, dvojnik Džemsa Dina.
Mima jednostavno nije nikako mogla da se pomiri sa tim da će čitav život provesti na loše osvetljenim mestima, sastavljajući kraj sa krajem. Išla je na sve ili ništa.
No, pogrešno bi bilo misliti da je u kovanju njenih malih ženskih zavera pomoću kojih je trebalo da se domogne velikog sveta, bilo proračunate pokvarenosti, lukavosti ili ma čega sličnog! Bez ikakvog talenta, sem onog najređeg – onog za sreću – Mimi se činilo da samo pomaže drugima da osvoje mesta koja im pripadaju a oni će joj zauzvrat pružiti mogućnost da se druži i da učestvuje, da prisustvuje svečanostima.
Još iste nedelje po povratku, počela je da radi za Aleta.
Želela je da svetu obznani povratak Džemsa Dina iz mrtvih, i to da ga je ona lično iskopala.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:51

Слика



PETNAEST

Proleće je počelo da se oseća već u februaru.
Topli vetrovi koji su nedeljama duvali bez prestanka bili su puni prijatnih nagoveštaja.
Naši zimski kaputi otežaše preko noći, a kolena nam postaše klecava. Neki slatki đavo uselio se za sto u Kolarcu.
Pitaćete se, sigurno, zbog čega je za mene i moje prijatelje bila toliko važna jedna kafana kao što je Kolarac? Možda to danas izgleda beznačajno, ali osvajanje neke kafane krije u sebi taktike velikih bitaka na život i smrt. Gradski dečaci se bore za svoje mesto u životu zauzimajući najpre stolicu za kafanskim stolom! Sticanje prava da se za tim stolom sedi sa vršnjacima, prvi je ozbiljan okršaj sa odraslima, koji već drže svoje stolove, ugled i lovu.
Volim i danas da za svojim nekadašnjim stolom (u časovima kada za njim ne sedi čopor dvadesetogodišnjaka iznad koka-kole) rekonstruišem odsudnu bitku za Kolarac. Volim da mislim na to kako sam se izborio za ovo mesto, kako sam od njega načinio svoj štab i kako smo, na kraju, i kafana i ja zaboravili odavno na taj rat. Sada smo egal. Fifti-fifti!
Većina onih kelnera sa kojima sam se borio ne radi više u Kolarcu – nekoliko njih je otišlo u penziju, jedan se utopio u Dunavu, ostali su zaposleni na otmenijim mestima. Ali, u vreme kada sam osvajao Kolarac, oni su držali svoje rejone i niko od njih nije preterano ljubio mlade goste, koji su do besvesti razvlačili crnu kafu, zauzimajući stolove za koje bi možda seli oni što naručuju i troše. Zbog toga su kelneri Kolarca izmišljali različite trikove da me se reše. Ponekad bih zaticao tablu na kojoj je pisalo RESERVEÉ, ili bi kafana preko noći donela zakon da je „večera obavezna”.
Borio sam se nekoliko godina za Kolarac sa promenljivim uspehom. Izvesnih večeri bih se prišljamčio onima što su već večerali, ili sam džonjao ispred ulaza očekujuai trenutak rasula, kada se više ne zna tačno ko pije a ko plaća – onu kafansku fazu u kojoj su kelneri toliko izmoreni raznošenjem jela i pića da više i ne obraćaju pažnju na slobodne stolove.
U vreme dok smo u Beogradu živeli bez adrese, prijave stana i sandučića za pisma, Kolarac je bio jedino mesto na kome su se mogle ostavljati poruke i ugovarati sastanci. U njemu su nas mogli pronaći provincijalci kojima se osmehnula sreća, kada bi zaželeli da se pokažu. Beskućnici su, naime, divna publika da se pred njom prikaže sopstvena nadmoć. Naravno, svaki beskućnik najbolje i sam zna kakvu šansu pruža srećno udomljenom malograđaninu, i on zato ni slučajno neće pristati da besplatno izigrava zadivljenog slušaoca gluposti. Plata je mizerna: mala pozajmica koja nikada neće biti vraćena, čaša pića, poneki put čak ni to – samo iskamčena cigareta ili malo sitnine za povratak autobusom u Studentski grad.
Koliko puta sam morao da slušam satima polupijane pridike, koliko puta sam bez pogovora dozvoljavao da se neko iživljava analizirajući moje bedno stanje koje uistinu i nije pružalo mnogo ružičastih izgleda, samo da bih sačekao onaj odsudni trenutak kada je govornik spreman da ispovrti lovu. Bio sam najpažljiviji i najponizniji slušalac, onaj koji se beskrajno divi mudrosti i sigurnosti svog domaćina za stolom.
Moj šarm – plod usavršene grebatorske tehnike, bio je srdačno otvoren za sve udarce namenjene nesposobnosti, lenjosti, neodgovornosti, dangubljenju i šetnji po oblacima svog vlasnika... „Govorite šta hoćete,” mislio sam u sebi, „samo mi platite gulaš i kutiju Zete! Ako dodate još i za autobus, biću vam zahvalan do groba!”
– Ma, ko će tebi ikada dati film? – govorili su moji darodavci. – Čime si pokazao da ga uopšte zaslužuješ? Na osnovu čega misliš da si bolji od drugih? Spusti se, bre, malo na zemlju, iz tih svojih oblaka, i pogledaj u šta si se pretvorio! Nemoj pogrešno da me shvatiš, stari, ja stvarno ne obraćam pažnju na lovu, mislim, nije mi ona glavna preokupacija, ali ti nas zaista godinama praviš budalama! Dužan si na sve strane, pričaju ljudi... Evo, pogledaj! Prvi bih ti dao pare, samo da znam da ćeš išta učiniti sa njima...
Tu govornik obavezno poteže svoj buđelar i lista svežanj novčanica, koje opet iščezavaju u njegovom džepu. Trpeo sam sve u nadi da ću im jednoga dana pokazati ko sam i kako su se prevarili u meni.
I tako, sedeći godinama u Kolarcu, imao sam prilike da izbliza upoznam stvari bez kojih bi bio siromašan. Sitost velikih žderača, cicijašluk, ludilo, strast, kocku, kovanje zavera, tupost nedeljnih porodičnih izlazaka na ćevapčiće sa lukom, tugu koja se gušila jelom, gramzivost i bitku za vlast... Kelneri su ratovali protiv despotizma šefa sale, pa onda jedan protiv drugoga, a svi protiv kasirke – video sam kako se rasturaju brakovi, upoznao zavist, na kraju, čitao sam želju u očima onih najplemenitijih da se jedanput izvuku iz ovog brloga ustajalih jela i sumnjivih začina, da pronađu neka druga, svetlija mesta, bio svedok njihovih bezbrojnih pokušaja da to izvedu, i njihove poraze sam video – na kraju, ja još čekam da vidim završetak filma onih što su privremeno uspeli da se izvuku iz Kolarca, iz ovog grada i iz ove zemlje, da pobegnu sa očiju svedoka koji znaju sve o njima – čekam poput neke zlobne ptice, mereći svoju propast njihovim uspehom.
Ali jedno znam: vreme Kolarca je jače od svih što su ikada pokušali da mu uteknu. Ono, to vreme, vuče ih svojim koncima kroz đubrište izneverenih očekivanja, i ti zlatni dečaci što su toliko obećavali, te devojke od kojih se tako mnogo očekivalo, ne znaju više šta da učine sa svojim uspehom koji vredi samo onda ako se pokaže pred Kolarcem, pred nama – preostalim očajnicima koji ga nikada nismo ni napuštali.
Ponekad, mom stolu u uglu pored vrata prilazi neki mladi par:
– Jesu li ova mesta slobodna?
– Nisu.
Budim se i objašnjavam da očekujem prijatelje. Ali ja više nemam prijatelja. Slagao sam ih. Ne očekujem nikoga: njih dvoje stalno sede za mojih stolom – Mima Laševska i Ale. I kada god sednem za naš sto, oni su već za njim. Čekaju me.

***

Zima nam je donela mnogo dobrih filmova u Kinoteci: odgledali smo čitavog Grifita, kunjali na nemom Sjostremu i Drajeru, divili se Ajzenštajnu i Dovženku, cerekali se Baster Kitonu i Čaplinovom ciklusu. U podrumskoj dvorani Kinoteke mogla su se svake večeri videti prijateljska lica, bilo je zezanja i grebanja za novčanice od petsto dinara. Posle projekcija odlazili smo u Kolarac na papke u saftu i pasulj sa suvim rebrima, da se svađamo oko toga kakve filmeuge treba praviti.
Predvođeni Mimom Laševskom, upadali smo u potpuno nepoznate kuće na Brdu, na žureve zlatne beogradske mladeži, gde niko nikoga nije poznavao. Punili smo džepove stranim cigaretama, krali pepeljare i knjige. Slušali do besvesti hladni džez. Kul. Kul. Kul.
U Ruskom domu su posle filmovanih opera služili besplatno votku i delili značke.
Išli smo na književne večeri da vidimo poznate zverke izbliza. Bila je to godina žučnih svađa među realistima i „modernistima”. Prvi su krvavo branili lađu koja je, po svemu sudeći tonula, a drugi potezali citate francuskih nadrealista, bljujući vatru kroz svoje načitane dioptrije. Aplaudirali smo i jednima i drugima, verujući da pravi izlaz znaju neki treći.
Ipak, sve naše nade vrtele su se oko filma.
Kinoteka u Kosovskoj ulici ličila je na katakombu ranih hrišćanskih zanesenjaka. Iz vizure njenog zadimljenog podruma, onaj zvanični film gore, što se okretao po bioskopskim dvoranama i obilazio festivale, izgledao nam je kao čisto sranje. Svako je u tom svetom podrumu imao svoje mesto. Ale, Mima i ja sedeli smo obično u četvrtom redu, sredina, sedišta: sedam, osam, sedam...
I danas volim da sedim blizu platna. Čini mi se da sam tako potpuno obuhvaćen slikom, mada su neke dame koje povremeno izvodim u bioskop sklone da ovu moju naviku tumače cicijašlukom, jer su to najjeftinija mesta. Glupače!
Evo nas, tu smo, u polutami Kinoteke, i čekamo da počne film. Pokraj nas su kratkovidi ljubitelji, ludi amateri što manijački snimaju nerazumljive priče na traci od osam milimetara u Kino-klubu; zalutale ovčice i profesionalci koji su odlučili da se obrazuju pošto su već upropastili prve državne filmove. Sedimo rame uz rame sa mladim intelektualkama koje se iz naklonosti ševe sa umetnicima. Talenti i obožavaoci! Dišemo isti buđavi vazduh sa devojčicama koje se plaše za svoj malograđanski himen, čekajući pravu šansu – sve, sve ali himen ne, ako može
peting – u redu! One se pripravljuju za sva probna snimanja u Avali; niko i ne sanja da su te skromne gimnazijalke odnele tamo svoje nage fotografije, izazivačke poze koje je posnimao rođeni brat – amater. Tu su i mladi pesnici, pokraj njih probisveti i tapkaroši ispod čije se kože kriju nežna srca – plaču kad na kraju filma gine Pol Muni; tuku se pred ulazom Kinoteke sa protivničkom mafijom. U tom podrumu u Kosovskoj ulici sazreva kao plod u utrobi onaj tipično beogradski filmski stil, gladan znanja, odeven u izlizane somotske pantalone i crne džempere uz vrat, sa rukama prepunim zadocnelih inostranih časopisa. Tu su svi oni koje je jednom zauvek otrovao film.
I Mima Laševska pliva kroz sve njih leptir-stilom, cvrkućući, njuškajući, procenjujući i šarmirajući. Pozajmljuje za nas lovu, ugovara sastanke, organizuje provod – jednom rečju živi punim puncatim društvenim životom, slamajući srca pre nego što ih za vreme projekcije ne dokrajči treperava Polet Godar.
Najzad, ona pronalazi ono što joj treba: upoznaje nas sa svojim „vrlo, vrrrrrlo dragim starrrrrim prijateljom, Zdenčicom!”
To je onaj bivši glumac i bivši korepetitor Zdenko Pavliček, koji nas posle filma poziva na „po jedan drink” u svoj stan.
U dve male prostorije, zakrčene istoenjačkim tabureima i vitrinama u kojima svetluca staklena menažerija, gospodin Pavliček trlja svoje krofnaste odnegovane ručice, nudeći nas čokoladnim bombonama:
– Oh, oh, dragi dečko, pa vi ste tako šarmantni! – kaže Aletu. – Ne, zaista, isti Džems Din, na časnu reč!
– Dođi da vidiš kupatilo! – poziva me šapatom Ale. Zaronio sam u mirise koje do tada nigde nisam sreo: indijska kamena so za kupanje, puderi i pomade, dugovrate bočice losiona i perverzna mekota frotira ... Kada uđete u to kupatilo, čini vam se da ste se zagnjurili u neku veliku ružičastu pufnu za puder. Sa police se smeši džinovski beli medved sa satenskom mašnom oko vrata.
– Pravo peškirsko kupatilo! – rekoh i za osvetu ukradoh paket žileta.
Naš domaćin se već odavno prebacio sa slabo plaćenog zanimanja korepetitora na posao filmskog nabavljača. U tome su mu pomogli tajni peškirski kanali i izvanredno vladanje sa nekoliko svetskih jezika.
– Neuništivi smo, mali moj! – kazao mi je gosn. Pavliček dok sam mu pomagao da pripremi sendviče u kuhinji. – Mogu nam sve oduzeti sem građanskog vaspitanja, a onda posle opet sve lako povratimo, jer smo žilavi... Žilavi! Naša građanska klasa još nije stigla da se iskvari. Prekinuta je u punom naletu! Znate li šta je spasavao moj jadni papa iz radnje, kada je bio bankrot? Dve tepsije za burek! Oni su iznosili persijske ćilime, skidali su kristalne lustere, a on je grabio samo te dve tepsije. Zašto? Jer se pomoću njih opet digao. Pronašao bi neko malo čubursko dvorište i opet počeo da peče burek. Šest puta je bio bankrot, i šest puta se ponovo digao ... Naše prezime je inače Sotir, samo sam ga ja promenio u umetničko – Pavliček! Kao znak sećanja na mog pokojnog profesora klavira, Gustava Pavličeka, Čeha...
Okretan i učtiv, Zdenko Pavliček je ubrzo postao nezamenjiv vodič kroz balkansku filmsku džunglu, onima koji su baš tih godina otkrivali lepotu naših predela i kolonijalno niske cene statista, konjice i filmskih usluga.
Pred Mimom, on nije imao tajni.
Oprezan poput gradskog psa-lutalice, on se pred našom prijateljicom otvarao kao tapecirani budoar pun egzotienih mirisa, ne krijući svoj – pa, dobro! – malo nastrani ukus i svoju naklonost, ne toliko prema istom polu koliko prema svim bićima „osetljivijim od ovih agresivnih pejsana koji nas okružuju, draga moja”!
Mima, naravno, nije u tome nalazila ništa čudnovato! Naprotiv, pomenula je kao ovlaš Marsela Prusta, kazala je: „A la recherche du temps perdu”, i to je uglavnom bilo sve što je znala o delu ovog Francuza, koga radije citiraju nego što čitaju.
Prevariću vas, Mima je pročitala onaj obavezni odlomak o slatkom kolačiću, „maloj Madleni”, koja je starog Marsela vratila u detinjstvo, a zatim, ona je rekla: „Tu nam je i Oskar Vajld, zar ne? Vi ste svakako čitali Princa i ružu? Najčistiji engleski jezik...”
Pavliček je, naravno, pročitao tu stvarčicu. Štaviše, on je 1941. igrao naslovnu ulogu u komadu Slika Dorijana Greja i baš su ga nekako nedelju dana posle premijere uhapsili Nemci, pa je ležao u ćeliji sa čika-Nikačevićem.
– Vi ste svakako čuli za njega, za čika Nikačevića: čuveni predratni bas! E, pa čika- Nikačević je plakao kao dete od dve godine, samo suza suzu stiže, draga moja, a sve vreme se čulo kako u dvorištu streljaju. Ja – ništa! Mislim, ako je tako suđeno, nek je suđeno! Samo sam mu kazao: „Kako vas nije sramota, čika-Nikačeviću, da cmizdrite? Bas, a plače! Pa, to je rezervisano za tenore, zar ne?” I, molim vas lepo, posle oslobođenja taj isti čika-Nikačević sretne mene na hodniku teatra i počne da viče: „Još si živ, matora pederčino!” Uzgred budi rečeno, bio sam mlađi od njega.
Bog da mu dušu prosti, zaista je to bila velika bitanga, taj pokojni čika-Nikačević! „Napolje!” – viknuo je. – „Napolje! Da te više nisam video ovde!” I tako ostadoh bez posla, na pravdi Boga. Još me je i pljunuo u lice, evo ovde ...
Gospodin Pavliček nam je ležao pod nogama, podbočivši svoja stara krsta brdom jastučića.
– Naš Džems Din! – kazao je milujući Aletovu nogu. Mazio se kao olinjali mačor o naše cipele.
Mima se te noći nacvrcala. Pretila je da će nas ostaviti same kod Zdenčice. Umrli smo od straha.
– Mogu li da se okupam? – upitala je mazno i, ne čekajući dozvolu, iščezla u kupatilu. Čuli smo šištanje vode koja je punila kadu, i grmljavinu livenog gvožđa pod njenim telom – a zatim, kliski zvuk stražnjice u vodi. Malo kasnije, videsmo je u Peni. Doviknula nam je kroz otvorena vrata:
– Ima li ko jednu cigaru?
Mima se svlači poput razbludne devojčice kad god joj se ukaže prilika za to. Odeća joj smeta, ona voli da isteže svoje duge noge, da bude gola i slobodna.
Piljimo u njene male grudi (sama kaže da kupuje grudnjake minus tri), dve krupne mrke bradavice što stalno izviruju, kad god se rastvori žuti penjoar gosn Pavličeka. Mima se kikoće. Njena koža je rumena kao kod lutke od predratnog kaučuka.
Gosn Pavliček ljubomorno lovi naše poglede, nalivajući se zelenkastim šartrezom.
– Zašto se svi ne svučemo? – predlaže. – Evo, on će prvi početi!
Odlepljuje tupe i vadi veštačke zube. U jutru što se uvlači kroz čipkane zavese, pred nama se ceri pijani starac usahlih grudi. Jeca:
– Zavidim vam na vašim zubima, na kosi, na svemu! Pogledajte šta je ostalo od mene... I pitam vas sad: šta je čovek? Voda! Voda je čovek. Gledao sam jedanput u krematorijumu kako spaljuju mrtvace. Znate li šta uradi mrtvac kada ga bace na žar? Podigne se i pogleda vas razrogačeno! Skoči! Evo ovako, skoči! Video sam to rođenim očima... A zašto skoči? Zato što je od vode!
Mima ga odvodi do kreveta sa baldahinom. Gosn Pavliček joj objašnjava kako ćemo svi jednoga dana da skačemo kao onaj mrtvac. Želi da mu svečano obećamo da ga nećemo ostavljati samog kad zaspi. Kune se da neće ništa pokušavati, da nas neće ni taknuti prstom, samo neka ostanemo preko noći, jer se boji tame i da bude sam. Svi su se zaverili protiv njegove nesrećne braće i svake nedelje poneki usamljeni čovek, željan ljubavi i poverenja, osvane u svojoj samačkoj sobici mrtav i opljačkan do gole kože. Mi treba da budemo prijatelji, bez obzira na to šta ko voli i kakvi su mu poroci.
Jel da? Zar je on, gosn Pavliček, kriv što je odrastao u kući sa tri sestre i ludom majkom, pa mu se ženski pol ogadio?
Ne, Mima je drukčija, nje se ne gadi. Neka mu da svoju ručicu dok ne zaspi... Uskoro, krklja u snu.
Mima i Ale leže na tepihu i dele poslednju cigaretu, izmenjujući usnama dimove. Njena glava leži u Aletovom krilu, a bose noge u mom.
Ljubim je u mali prst.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:51

Слика



ŠESNAEST

Nastaje crno vreme – period gladi.
Na malom, kafom ispolivanom rešou ispekli smo preostalu kožu od slanine. U Aletovom koferu smo pronašli mrvice okamenjene štrudle. Ostajemo sve duže u krevetima da uštedimo snagu.
Servirka iz menze Tri kostura ne uspeva više da nam doturi ukradene porcije kupusa: postala je sumnjiva šefu i on motri na svaki njen pokret.
– Žao mi je, ne mogu – izvinjava se šapatom u prolazu. – Ostaću bez posla ako me uhvate!
Svi su siti i nepoverljivi.
U autobusima za Beograd udvostručene su kontrole. Autobus se sve češće zaustavlja između dve stanice nasred polja i u njega upadaju kontrolori: jedan na prednja, drugi na stražnja vrata. Studenti kontrolora zovu Ridžvej, po surovom američkom generalu iz korejskog rata.
Koga uhvate bez karte, odvlače ga u remizu i tamo ubijaju boga u njemu. Neke predaju miliciji koja čeka na poslednjoj stanici, pa ih ova proteruje iz Beograda, sa pratnjom do rodnog mesta.
Ni treći put nisam uspeo da položim prijemni ispit na Akademiji. Šta sam mogao da kažem o „teškom stanju seljaka, koje se oseća iza scene u dramama Ostrovskog”?
Komisija me, inače, već tretira sa poštovanjem, kao i ostale okorele ludake koji godinama bezuspešno pokušavaju da se probiju do tog hrama umetnosti.
– Treći put polažete? – pita me predsednik sa neskrivenim divljenjem u glasu. – Iduae godine ćete sigurno imati više sreće...
– To ste mi kazali i prošli put!
– Znate šta? – kaže predsednik. – Gde to piše da se samo na Akademiji postaje režiser? Koliko njih snima danas filmove a da nisu ni omirisali klupu!
– Prošla su ta vremena... – kažem.
– Koja vremena?
– Znate vi bolje od mene koja.
– Vi ste drski!
– A, vi ste mi upropastili tri godine života!
– Biće vam bolje da uzmete knjigu u šake nego što optužujete druge...
– Video sam vaš novi film! – rekao sam zlobno. – Pa, čoveče, vama kapetan silazi pravo u pučinu, kad treba da siđe na rivu! Pobrkali ste pravce u montaži! Onaj švenk vam je...
– Sledeći! – prekida predsednik dijalog.
Komisija se smeje u dlanove, ali ja znam: ovde me nikada neće primiti. Čak i da snimim Oklopnjaču Potemkin!
Ale također nije dao ni jedan ispit, pa su njegovi prestali da mu šalju spasonosne pakete. Kroz prozor sobe vidi se sivo panonsko more. Sparina, neuobičajena za februar mesec, čini da se osećamo kao da nailazi kuga.
Digli smo ruke od spremanja sobe: plahte su prljave, a nas dvojica neobrijani. Izbegavam napuklo ogledalo, iz njega me gleda skitnica upalih obraza.
Jednoga jutra se budimo potpuno obamrli. Pokušam da ustanem iz postelje i cap – srušim se malaksao na radijator. Azijski grip! I sa ostalim spavačima je isti slučaj. Pozajmljujemo termometar sa prvog sprata da izmerimo vatru. Onaj ko bude imao najmanju temperaturu poći će u Beograd da se grebe.
Ale: trideset devet sa pet.
Ja: trideset osam sa četiri.
Komnen: trideset sedam sa devet.
Podučavamo zbunjenog Komnena kako će žicariti lovu. Obiai će najpre Kolarac, pa onda Kinoteku, produžiće do Složne braće, proći kroz Proleće, pa se spustiti do železničke stanice i pokušati da opelješi nekog zemljaka.
Ako do tada ne nađe ništa, otići će u Senjačku ulicu i zazviždati ispod Mimine kuać naš signal. Učimo ga kako se zviždi, ali Komnen uopšte nema sluha! Pozajmljujemo mu najbolje delove odeće. Sve nade položene su u njega.
Kada je otišao iz sobe, uvili smo se u ćebad i potonuli u slatku obamrlost. Ne palimo svetio, ležimo i čekamo da se dogodi čudo.
Nalazim se u blagoslovenom polusnu, između sna i jave, podgrevan naletima vatre koju smenjuje drhtavica. Sačekujem svaki nalet groznice u nekoj drugoj ulozi.
Jedanput sam traper iz Kanade, zavejan nekoliko meseci u brvnari. Drugi put lisica u toploj logi šupljeg drveta, medved u pećini zoološkog vrta, koji spava zimski san, beli miš u slami zbijen u gužvi drugih belih miševa, bele braće – leđa uz leđa, bok uz bok.
Osluškujem korake po betonskom hodniku, dovikivanje i tresak vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Kroz jednostruke prozore zakrpljene kartonom dopire krkljava muzika razglasne stanice. Uspavljujem se potpurijem masovnih pesama i čujem kako stanovnici našeg krila odlaze na večeru u menzu, vukući svoje nezašnjirane cokule po betonu. Tonemo u san uživajući u tome što sada, umesto nas, Komnen obilazi vetroviti Beograd u potrazi za klopom. Mada znamo da će se vratiti praznih ruku, srećni smo što to nije neko od nas dvojice.
Ne znam koliko je prošlo otkako je otišao Komnen, možda sat, a možda i čitava nedelja...
Budi nas svetlosni udarac u oči.
Iz Miminog naručja prosipaju se paketi. Iza nje, u sobu ulaze dve ogromne kese – Komnen i gosn Pavliček!
Mima skače na Aletov krevet i vrti oko bokova plastični obruč:
– Hej, to je hula-hop! – objašnjava. – Nisam izdržala da ga ne kupim... Da ste im samo videli lica kad sam ga zavrtela u samoposluzi! Gospode! Hopla! Hop!
Zijamo u čudu u taj novi štos koji se obrće oko naše Mime.
– Prodali su najmanje deset komada dok sam ga tamo okretala... – hvali se ona. – Skupilo se čudo jedno od sveta, majke mi!
Mima improvizuje gozbu. Sve je platila Zdenčica, kaže. Zdenčica je pravo srce!
Pred nama su skupoceni sirevi u zlatnim staniolima, jetrena pašteta, salama, parizer, safalada, ružičasti losos iz konzerve, ekspres-supe: fažolova juha, pileća čorba; pečurke u „vlastitom sosu”, dve flaše „fruškogorskog bisera”, još tople zemičke ... Mima nije zaboravila ni garnituru plastičnih eaša iz kojih ćemo piti vino. Pomorandže JAFFA kotrljaju se po našoj sirotoj sobi. Tu su i limunovi žute, debele kože, paketić indijskog čaja, nova cediljka, slanik i mlin za biber. Na kraju – ruski kompot od trešanja!
Mima gasi svetio i pali sveće. Kakva raskoš!
– Najpre klopamo, a onda se lečimo... – kaže. – Pogle šta sam vam donela! Iz njenih džepova bez dna ispadaju aspirini, vitamini i penicilin u tabletama:
– Jedan apotekar je zaćoren u mene – kaže ponosno. – Nudi mi droge ako se potucam s njim! Ali, kome je sad do tucanja?
Gospodin Zdenko Pavliček kljuca samo masline, kao ptica:
– Pa, deco – kaže – mislim da je sad zgodan trenutak da se pojavimo sa novim Džems Dinom!
Gušimo se klopom, ne znajući šta pre da probamo.
U ponedeljak, počinjem da radim sa gospodinom Simonsom. Čuli ste za Frenka Simonsa?
Ko nije čuo za njega! Već nedeljama sve novine trube o novom filmskom projektu američkog režisera Frenka Simonsa, koji je još na aerodromu originalno izjavio „da je mnogo slušao o našoj junačkoj zemlji i da je oduvek želeo da radi u Jugoslaviji koja je bila saveznik njegove zemlje u drugom ratu...” Frenk Simons je, inače, bio dugo godina asistent Nikolasu Reju, koji je snimio film Buntovnik bez razloga sa Džemsom Dinom. Priča se da je Simons i doveo Dina na probno snimanje. Takav je to čovek! Gospodin Simons će svakako primetiti veliku Aletovu sličnost sa pokojnim Džemsom Dinom, kaže Pavliček, važno je samo da se Ale namesti, da mu se nađe na oku, a sve ostalo je samo pitanje vremena. Naravno, Ale če početi kao običan statista, ali kad već jedanput bude unutra, u ekipi, Pavliček će preko svojih veza udesiti da dobije neku manju ulogu. Siguran je u to! U početku, moraće se podmazati čovek koji bira statiste i još neki ljudi u Filmskom gradu ... Umesto čitave dnevnice, Ale će tako dobijati samo polovinu, dok će ostatak biti upotrebljen za podmazivanje. Ali, ako uspemo da Ale dobije makar samo jednu rečenicu, biće istog časa tretiran kao glumac-epizodista i plaćen po posebnoj tarifi. Gospodin Pavliček će na svaki način udesiti da Ale dobije tu rečenicu, ako ne i čitave dve rečenice, ali će Ale pre toga, na žalost, morati da prođe uobičajeno šikaniranje kao običan
statista.
O kakvom se filmu radi, pitamo gosn Pavličeka?
To je jedan vestern, objašnjava on – Zlato Sider Valija! U stvari, u Filmskom gradu su ostale neporušene impozantne građevine iz nedovršenog filmskog monstruma Marko Polo, čiji se producent Raul Levi ubio posle bankrota. Italijani su nanjušili da se sa malim prepravkama ti objekti mogu iskoristiti za neki avanturistički film, pa su pozvali Frenka Simonsa da u pauzi između svoja dva projekta snimi jednu jeftinu priču o kradljivcima indijanskog blaga. Glavne uloge će igrati Džoni Parks, Džin Dejvis i Nora Čendler, manje poznati glumci koje je budzašto otkupio Dino de Laurentis od Ujedinjenih umetnika. Indijanci će biti naši. Konji, kaskaderi i tehnika zakupljeni su od Filmskog grada. Radiće se crnački, predviđa Pavlieek, ali će se zato dobro i zarađivati.
Njega lično film uopšte ne zanima, kaže, i uopšte ne razume ludilo koje je zahvatilo svet u vezi sa filmom, ali pruža mu se odlična prilika da svakoga dana zaradi svoju celu nekadašnju platu korepetitora, a to nije stvar preko koje bi se moglo preći
„superiornom gospodskom šutnjom”. Ne, moj gospodine!
Gospodin Pavliček će ljudima iz ekipe izdavati svoj stan, a uz to, on već otkupljuje sve stvari na koje naleti: naliv-pera marke parker, najlonske košulje, vindjakne, male tranzistore, naočare za sunce, kravate, fotoaparate, čak i žvakaće gume (naravno, neupotrebljavane!) – sve to brzo menja svoje vlasnike i, prolazeći kroz ruke gosn Pavličeka, završava u beogradskim komisionima, donoseći trostruku, a katkad, bogami, i petostruku zaradu. Sem svoje plate, koja mu se isplaćuje pola u dinarima, pola u dolarima, on lepo zarađuje i na stvarima koje nabavlja za ekipu. Po Filmskom gradu već kolaju bajke da je gospodin Pavliček u stanju da nabavi i nemoguće: ako je u pitanju nilski konj – režiser može biti siguran da će za pola sata zateći na snimanju živog nilskog konja! Gospodin Pavliček nabavlja isto tako lako i klecala iz gotske katedrale, jevrejske svećnjake, razroke blizance, patuljke, gramofone s trubom ili podmornice – nema predmeta, lica ili stvari za koju gosn Pavlieek ne bi tačno znao gde se nalazi, u čijem je vlasništvu i za koje se pare može unajmiti.
Naravno, on zna da se mi gadimo filmova kao što je Zlato Sider Valija, ali, moja gospodo, jedno je Kinoteka, a sasvim drugo život! Ni njegovo obrazovanje nije za odbacivanje: sa devet godina je besprekorno svirao Debisijeve prelide, obožava rani barok i poseduje klasično obrazovanje, kojim se malo ko u varoši može pohvaliti, ali od nečega se, draga deco, ipak mora živeti! Uz to, ako Ale i ja želimo da se u budućnosti bavimo filmom, nije naodmet da vidimo kako radi iskusni Frenk Simons! Kažu da on prosto štancuje svoje filmove. Otkako je napustio Reja, sve sami uspesi!
– Zdenčica ima apsooooolutno pravo! – ubeđuje nas Mima. – Vi, brate, mnogo fantazirate! Niko tako ne liči na Džemsiku kao Ale i to treba iskoristiti! Sigurna sam da će taj... Simons od njega napraviti novog Džemsa Dina! Haug!

***

Narednih dana smo se izvlačili iz gripe, kujući planove za budućnost. Ale će zarađivati brda novčanica. Iznajmićemo stan u varoši. Adio, siroti blokovi Studentskog grada! Imaćemo svoje potkrovlje, svoj nameštaj, svoju peć na drva! Od prijatelja ćemo dobiti besplatno slike. Napisaću fantastičan scenario i Ale će ga pokazati Simonsu, sa kojim će postati nerazdvojan prijatelj. Naravno, tu je i Mima: ona će eitavu stvar prevesti na engleski! Biće to priča o nama, neka vrsta srećne parabole o ružnom pačetu koje filmski labudovi, posle mnogo peripetija i patnje, primaju u svoje visoko društvo. Imam već i naslov, zvaće se Jato! Odlieno zvuči na svim jezicima. Siguran sam u to! U modi su kratki naslovi.
Već pravimo spisak svojih dugova. Vraćaćemo ih po ček-listi. Dugo očekivana sreća kuca najzad i na vrata sobe sto šezdeset i sedam!
Ali nešto me muči – i u onim časovima kada naše maštanje dostiže najneverovatnije snežne visine, primećujem senku na Aletovom licu. Neki izraz koji kod njega ranije nisam sretao, nešto kao kad senka nadvožnjaka preleti za trenutak preko njuške teleta na kamionu, dok ga voze prema klanici.
– Ako ti ne odgovara, ti samo kaži! Snaći ćemo se mi i bez toga usranog filma... – plašim se da će odustati. – Niko te ne tera u tu jebenu filmčugu, da znaš! Ali, mislim, ovo je fenomenalna šansa! Dobro, ta filmeuga je govno, ali od nečega se mora početi!... Da sam ja na tvom mestu...
– Ne znam da li ću... Hoću li moći?
– Da li ćeš moći! Pa, Ale, čoveče, usraće se kada vide kako izgledaš. Na časnu reč će se ukenjati!
– Stvarno misliš?
– Da li mislim! Ma, kad ti kažem: pomisliće da je on oživeo! Stani tamo... Ale je stao pokraj prozora.
– Pazi sad: sagni glavu i koncentriši se na moje levo oko... Gledaj me odozdo! Gledaj sa oba svoja oka u moje levo! Tako se postiže onaj sumanuti izraz koji svi oni imaju... Sistem Pol Njumen!
Ale mi se zabada u levo oko. Zaista liči na Džemsa Dina. Tu nema foliranja.
Sada se naglo okreni, bez ikakvog povoda, mislim onako, potpuno bez veze... Ne tako! Moraš se besno obrnuti oko sebe i prisloniti čelo uz zid. Kao da ti je svega dosta, a?
Okrenuo se i prislonio čelo uz zid.
Kada ponovo pogledaš kameru, to jest mene, gledaj da ti se na obrazima pojave te tvoje usrane jamice! Kad se okreneš, potpuno si drugi čovek, shvataš? U tome je njihov štos! Ne, na časnu reč, taj Simons će se načisto ukenjati kad te vidi! Hajde još jedanput! Pokušaj još jednom...
U belom džemperu, koji mu je poklonila Mima, Ale prolazi Knez Mihajlovom kao u snu. Taj džemper je relikvija. Mima ga je kupila za sebe u Parizu, ali ga je poklonila Aletu, jer u njemu još više liči na Dina. Ale mi ga ponekad pozajmljuje za izlazak u varoš. Ne znam šta sam više želeo na svetu od tog džempera? Jer, taj Mimin džemper je kao neki nežni oklop u kome vam niko ne može ništa. Oko vas je Mima, hoću da kažem, i mekota Pariza, i sve ono o čemu sanjamo – sve to upleteno je u taj džemper!
Dok šetamo, preziremo svetinu. – Niko još ne zna da ulicom prolazi novi Džems Din – zlatni dečak koji će nas izvući iz govana i predstaviti svetu, kome oduvek pripadamo a da on to i ne sluti. Vodim ga ulicama kao nekog prerušenog princa.
Pa opet, mada je uspeh pred nama nadohvat ruke, ona senka sve češće pada na Aleta. Mislio sam da je to zbog toga što nam je dugo išlo loše, ali sad znam: Ale je već tada na neki način znao, samo nije hteo da nam pokvari veselje.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:52

Слика

SEDAMNAEST

Juče naleteh na nekog klinca koji je prodavao štene.
Prodavao ga je odmah na početku Knez Mihajlove i žvakao okrajak hleba. U žutoj kartonskoj kutiji vrtelo se šarplaninsko štene, smeđe dlake. Ta mala dundasta loptica- skočica toplog daha, sa dva sjajna dugmeta umesto očiju, virila je preko ruba kutije gurajući poverljivo svoju vlažnu njuškicu u dlanove beogradskih lepotica.
Beogradske devojke ciče na jedan poseban način: u njihovoj ciki ima obesti, koketerije, maženja i čikanja opasnosti... Ima i poziva na tucanje, razume se!
Kuče je, inače, mnogo ličilo na mog druga Aleta. Bilo je lepo, mlado i trapavo, tek stiglo sa večnih lovišta na Knez Mihajlovu, puno poverenja i nade.
Najdragocenija stvar na nekom licu za mene su još uvek jamice na obrazima. E, pa to štene je imalo jamice, bar mi se učinilo da ih ima. Baš kao Ale. I baš kao moj drugar, i ono je, izgleda, verovalo slučajnim prolaznicima, poveravalo im svoju njušku i lizalo ih s ljubavlju, dok je svuda naokolo tutnjao veliki grad, hitao neznano kud, gazio i uništavao slabe i naivne, kupovao i prodavao... Baš kao i Ale, ni to malo štene iz kutije nije se brinulo kome će pripasti – bilo je kao stvoreno da ga vole!
Gledao sam kako pokušava da se iskobelja iz svoje kutije, i nekako sam znao da će odnekud morati da se pojavi i Mima Laševska. I ona se zaista pojavila; probila se laktovima kroz gomilu žvaćući đevrek – odlomila je parče i pružila ga malom psu koji je zaskičao od sreće vrteći repom. Ponovo sam prisustvovao njihovom prvom susretu i onom času kada su se prepoznali – i, vidite, ja sam joj ga kupio, to kuče – ispovrtio sam svu lovu sa kojom je trebalo da preživim do prvog, utrapio sam u ruke seoskog dečaka nekih dvadeset i pet hiljadarki.
– Meni? – pitala je zapanjeno devojka punim ustima. – Mislim, ja...
Štene je bilo, očigledno, zadovoljno svojom novom vlasnicom. Vrtelo je repom iz njenog naručja.
– Tebi... – kazao sam i pobegao glavom bez obzira, misleći na to da će malom psiću biti dobro kod nje; jedina u onoj gomili ličila je na Mimu Laševsku. To je sve što sam mogao da učinim za mog drugara Aleta, danas, kada sam potpuno slobodan čovek, potpuno slobodan i sam, četrnaest godina posle svega što se dogodilo sa nama i Mimom.
Zaronio sam u reku šetača što teče Knez Mihajlovom, stideći se kao džeparoš-amater svoga gesta, razmetanja lovom koje nemam, prošlosti, svega...

***

I tako, čekali smo početak snimanja, pozajmljujući za život na ime Aletove bliske filmske slave. Poznanici su nam davali s nevericom, ali ipak – davali, hipnotisani i sami filmskim mitom i svim neverovatnim pričama o uspehu preko noći. Plaćali su, ne želeći da jednoga lepog dana ispadnu budale. Bilo je u svemu tome nekog svesnog rizika, kao kad se lova stavi na neki broj koji retko kad izađe na ruletu trange-frange. Ali ipak, jedanput izađe!
Čitali smo po ko zna koji put romansiranu biografiju Džemsa Dina, jedno jeftino broširano izdanje koje se te zime prodavalo po svim kioscima. Satima bi zurili u izlog berbernice u Brankovoj ulici, gde se nalazila izlepljena najpotpunija paranoična zbirka Dinovih fotografija koje sam ikada video. Mladi frizer nam je bio nešto kao konkurencija; i on je utvarao sebi da liči na Džemsiku.
Ne mogu da se setim na koji način, ali tih nedelja smo se hranili bogovski! Postali smo česti gosti pivnice Grand na Knez Mihajlovoj, odmah preko puta Američke eitaonice, u kojoj se, uz veličanstvene krigle piva, mogla jeftino dobiti ukusna kavurma što podrhtava na jeziku. U toj pivnici bilo je poslednjih tragova onoga što se naziva starim Beogradom. Praštali su vicevi i dosetke, pevale se stare gradske pesme – u Grandu je vladao srdačan gurmanski duh. Za visokim pultovima koje su prekrivala brda klope, mešali su se Ličani-nosači, vlasnici dvokolica ispred robne kuće Mitić, sa službenicima obližnjih banki; barske dame ispovedale su se čednim činovnicama osiguravajućeg zavoda, a nas dvojica se udvarali i jednima i drugima, naravno potpuno bez uspeha. Naš tip momka još nije bio u modi – tešili smo se gutajući tople paštete. Ne krijem, osećali smo se nadmoćno sami sa svojom velikom tajnom, nad ovim običnim ljudima i ženama koji su živeli za ukusan zalogaj i dobar gutljaj pivčuge. Za razliku od njih, nas dvojica smo žvakali samo zbog toga da izdržimo i pripremimo Aleta za veliki skok. Ličili smo sami sebi na šampione koji se nalaze na pripremama. Ale je bio trkač, a ja trener! Zbog toga sam se upadljivo odricao boljih komada mesa i prebacivao mu ih u tanjir, trudeći se da zapazi moje lišavanje. Ostali gosti Granda, naravno, nisu mogli ni da sanjaju da se među njima hrani jedini pravi naslednik velikog mrtvog Džemsa Dina. Nalivali su se pivom, bauljajući pred veče kroz ostatke zalogaja: razmrvljene čvarke i okrajke hleba – ronili kroz prosute lokve piva.
Jedanput odvedosmo Mimu na paštete i pivo u stari Grand.
Držali smo je za ruke i bili srećni kad se do našeg pulta dotetura neki pijani poslovnjak. Imao je zakrvavljene oči policajca koji se odao piću, i olabavljenu kravatu. Podelio nam je posetnice na kojima je pisalo Export-import direktor.
– Da li bi vam mnogo smetalo ako bi jedan ostareli poznavalac uživao u vašoj mladosti? – zapitao je, potopivši oba lakta u lokvu piva.
Ućutali smo.
– Šta je? Samo nastavite! Volim da slušam našu mladost! Našu divnu mladost za koju smo se borili... Hoćete li da radite kod mene? Divan posao! Krasna firma! Samo pokažite na ulazu posetnice... Eksport-import! Opa!
Nastavili smo da pričamo o vremenu i dimu.
Eksport-import nas je jedno vreme gledao, a onda se unese Mimi u lice:
– Izvinite na indiskreciji, lepojko, ali ko vas ševi? Zanemeli smo.
Ale je hteo da ga udari, a ja sam mu zadržao ruku. Kazao sam:
– Pusti ga, on želi samo da nas šokira!
– Ne, ne stvarno... – nastavljao je da bulazni Eksport-import pijano se klateći. – Ko vas ševi, ovaj?
Pokazao je na Aleta, koji je ponovo hteo da ga udari.
– Šta ima lošeg u ševi? – osmehnuo se Eksport-import. – Nemojte da budete malograđani! Tucajte se, deco, samo se slobodno tucajte. Ševa je veličanstvena stvar! Veličanstveno se ševite! U ševi je spas! A kada se iševite, onda dođite da vas zaposlim! Pola Srema sam zaposlio... Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka!
Odvukao se gotovo četveronoške do šanka, prosipajući za sobom krupne novčanice.
Kada smo kasnije hteli da platimo, kelner je kazao da je sve plaćeno i pitao nas želimo li još što, jer je i to nešto što ćemo želeti takođe plaćano.
Nismo želeli ama baš ništa.
Jedno veče u Grandu koje je tako mnogo obećavalo bilo je zauvek upropašteno.

***

Možda je nešto od našeg plemenitog ludila postajalo u beogradskom vazduhu potkraj pedesetih godina – ko zna? Grad se sve više otvarao prema svetu, rušili su se u prah i pepeo blokovi sumornih najamnih kućerina, a na njihovim mestima đikljali su soliteri, zbacivši elegantno sa svojih spratova krš od skela. Beograd je gutao slobodne prostore, isušivao baruštine, prostirao pod točkove svojih automobilista kilometre novog, devičanski glatkog asfalta. Svi su nešto čekali u Beogradu: stan, posao, povećanje plate, kola, putovanja... Izloge knjižara zatrpale su nove knjige, a prevodioci su imali pune ruke posla da zadovolje razbuđenu žeđ čitalaca najnovijim prevodima anglo-američkih i francuskih pisaca. Svaka nedelja donosila je po neko otkriće: poezija američkih Crnaca, opojni prevodi Prusta, žestoke Hemingevejeve muškaračke zgode iz Afrike, otrovni Fokner i nove drame Tenesija Vilijemsa i Artura Milera: sve u isto vreme, sve na prazan stomak – preteško jelo za naše izgladnele ukuse. Uzbuđivali smo se kao deca pred svetskom raskoši koja je zatrpavala naš novi grad. Škotski viskiji stigli su zajedno sa luckastim Sarojanovim pričama o Jermenima; francuski konjak sa Sartrovom Mučninom i Kamijevim Strancem... Žilijet Greko nam je prodavala egzistencijalističku svilu, ne svlačeći svoj crni džemper uz vrat, a stari Lujika Armstrong krenuo je sa zakašnjenjem u osvajački pohod na naša srca, tuleći Jesen u Njujorku i Zvezde padaju na Alabamu. Drogirali smo se zlatnom trubom ranog Majlsa DeJvisa (u iznajmljenim sobama procvetalo je nakazno cveće njegovih sinkopa), gušili se nostalgično zašećerenim zvukom poznog Djuka Elingtona, odgonetali tajanstvene džunglaste tonove Telonijusa Monka, mazili se uz Erola Gardnera (Remember April).
Bile su to godine luđačke gladi sa kojom smo lakoverno gutali sve što je stizalo iza crte. Svemu smo verovali i trudili se da podražavamo novim junacima. Zemlje iza crte sve su nas više i više mamile i počesmo ih zamišljati kao srećna utočišta, kao neke ažurne gradove u kojima ćemo se jednoga lepog dana pojaviti i biti istog časa prepoznati, oslovljeni i nagrađeni za svoju predugu ljubav i neizrecivu čežnju siromašnih rođaka iz provincije. Te maglovite zemlje i gradovi u njima, ti srećni preplanuli momci sa svim zubima u glavi i platinaste devojke, učtive i mile, sklapali su se u našim sirotim glavama iz kojekakvih reklamnih otpadaka, stranih nalepnica, iz filma i skupih predmeta koje smo viđali po izlozima i tuđim kućama – lepili smo od tih stvari sa velikog đubrišta svoje kule – komad po komad, nicala je tako zamišljena maketa sveta u kome je bilo vredno živeti, zbog kojeg se vredelo patiti.
Mnogima koji su pobegli iz zemlje bilo je tih godina oprošteno – mogli su da se vrate i obiđu rodbinu, da se izmire sa domovinom. Slušali smo njihove uzbudljive priče o uspehu preko noći i razgledali bogatstvo koje su tamo stekli: blede fotografije kuća na travnjacima, kola i svetlopute žene sa zapadnom decom. Šišanje trave.
Viđali smo po kafanama i ulicama te bivše begunce: neki su pobegli pod vagonom, neki peške preko austrijskih brda, drugi su jednostavno ostajali posle kakvog državnog putovanja i odbijali da se vrate, pa su ih sabirali u logorima Severne Italije i posle slali u Kanadu ili Australiju. Upoznao sam i mladića koji je preveslao Jadransko more u skifu, pa stigao srećno do Barija i jednog drugog koga su drugari zaplombirali u zapečaćenom vagonu što je sa nekim tajnim teretom putovao za Grčku. Ti slepi putnici su se razmetali pred svojim bivšim gradom, noseći napadnu odeću. Nismo mogli da razdvojimo istinu od laži u njihovim ispovestima, ali svi moji nesporazumi sa sredinom u kojoj sam živeo gubili su značaj pred mogućnošću da ću i sam jednoga dana, ovakav kakav sam, zakoračiti tamo gde zaista pripadam i da će istog časa sve biti nekako sređeno i izgladeno: sve nevolje će prestati tamo iza crte, a moje sentimentalno vaspitanje bogato nadoknađeno. Očekuju nas obećane zemlje u kojima ćemo Mima, Ale i ja deliti bratski uspehe, a ovo što sada živimo – to je samo neka vrsta privremene čekaonice – pauza koju ćemo potrošiti na to da se pripremimo, izoštrimo svoj šarm i znanje – da se što više napunimo mržnjom, poput živih akumulatora, prema svima koji nisu umeli da ocene na vreme našu visoku vrednost. Slepo smo verovali da nas očekuje čudo.

***

I jednoga jutra, na početku aprila, čudo je najzad počelo da se događa!
Pojavilo se ispod našeg bloka u obliku Mirne Laševske, koja nas je obavestila da je snimanje zakazano za sutradan, u šest sati ujutro u Filmskom gradu. Ova vest je odjeknula kao pucanj u pustom hodniku Prvog bloka. Probudili smo se čudeći se koliko smo vremena proveli uljuljkani u svoje filmske snove. Uhvatio nas je ludački strah. Dan odlučne bitke već je zakazan. Hoće li je Ale dobiti ili izgubiti? Od toga je zavisilo mnogo štošta. Između ostalog, i naš opstanak u ovom negostoljubivom gradu u kome smo se zaglibili do guše, dugujući čitavih trideset i pet hiljadarki pozajmljenih na dvesta strana. Ako Ale uspe, vratićemo taj dug i osloboditi se more. Kupićemo prolećnu garderobu: dva para platnenih pantalona, italijanske majice iz komisiona, dva para kožnih mokasina mrke boje... Pojavićemo se na štrafti istovetno odeveni, tačno u trenutku kada eksplodira aprilska elegancija. Džepovi će nam biti puni stranih cigareta i sitnine za autobus. Tog aprila smo tako želeli da se jedanput rešimo bede i osećanja da smo progonjena ulična divljač! Danas mi je i smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće. Sve!
Mima se, kao i uvek, nekuda žurila. Skoknula je do nas samo da nas obavesti kako je „šljakala za stare drugare” i da još jedanput pogleda sobu u kojoj smo proveli toliko lepih časova. Naravno, već od prekosutra iznajmićemo gajbu negde u gradu i družićemo se sa Mimom mnogo češće.
Popušili smo po jednu oproštajnu cigaretu na balkonu, a onda je Mima komandovala: jedan, dva, tri – pa smo hitnuli tri goruća opuška preko ograde. Mimin pikavac je stigao najdalje. Čikovi su padali dugo, i još neko vreme posle pada dimili su se iz trave ispod našeg paviljona.
Tri drhtava, tanka dima.
Tu noć smo proveli mirno.
Prelistao sam još jedanput Modiljanijevu knjigu.
Probudili smo se u četri sata: bio je još mrak. Komnen je spavao lica zagnjurenog u jastuk. Ukrali smo mu par novih crnih čarapa za Aleta. Ja sam pozajmio Aletu svoju kožnu vindjaknu, jedini dobar komad odeće koji sam posedovao u to vreme. Ispod vindjakne je nosio Mimin džemper. Pogledah ga: bio je dobro opremljen za trku. Ale, moje rasno grlo, nekoliko časova pre starta za veliku nagradu Hipodroma.
– Ipak mi je nekako žao... – kazao je brijući se pred raspuklim ogledalom.
– Čega, keve ti?
– Svega. Ove sobe...
– Ovog brloga, hoćeš da kažeš?
– Nemoj tako... – reče. – Imali smo krov nad glavom! Nije ovde bilo tako loše...
– Govno, nije! – kazao sam. – Pogledaj samo na šta liči! Hej, imaćemo najlepšu gajbu u varoši, samo ako nam krene! A krenuće, u to sam siguran!
– Ne viči... – rekao je Ale. – Probudićeš Komnena...
Sagnuo je glavu pod mlaz iz umivaonika, a onda stresao svoju lepu kosu i istrljao je istrošenim peškirom. Prešao je pogledom preko sobe. Osetih da mu sasvim malo treba pa da se vrati ponovo u krevet i pokrije ćebetom preko glave.
– Idemo! – rekoh. – Ovaj izlazak ću jedanput opisati u tvojoj romansiranoj biografiji!
– Kenjaj, kenjaj... – rekao je i izašao iz sobe ne osvrćući se.
Prespavao sam nekoliko stanica u polupraznoj „trojci” koja je tandrkala prema Košutnjaku. Mima nas je čekala na poslednjoj stanici završavajući kiflu.
Zagazismo sve troje u jutarnju travu. Mima nas je povela prečicom prema Filmskom gradu. Pod nogama nam je tonulo i ugibalo se prošlogodišnje lišće.
Išli smo ćuteći kroz šumu koja je bila vlažna i tamna.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:52

Слика



OSAMNAEST

Nismo bili prvi.
Uz visoku gvozdenu ogradu Filmskog grada, koja je pred nama iznenada iskrsla iz magle, zatekosmo gomile statista. Bila je to najveća poražena armija nesrećnika koju sam ikada video na jednom mestu, a čekali su, očigledno, još od prošle noći.
Pomodreli od hladnoće, kunjali su sa glavom u krilu, zamotani u ćebad. Starije žene su sedele na kuhinjskim stolicama koje u dovukle od kuće, nogu umotanih u komade starih vreća i novina. Bilo je tu svakojakog sveta: profesionalnih statista pomirenih sa beznačajnim ulogama koje im je dodelio život, propalih modela Likovne akademije koje više niko nije hteo da uzme za poziranje, bilo je nedavno otpuštenih robijaša (odavale su ih ošišane glave) i lepuškastih devojčica iz boljih beogradskih kuća.
Uvijene u svoje zimske kapute i šalove, stajale su svaka za sebe, osamljene u svom tajnom poniženju, krijući lica od ostalih. Došle su privučene primamljivim pričama ljudi sa filma (bajke za lakoverne Pepeljuge!), a roditeljima su verovatno kazale da imaju neki važan ispit na fakultetu, i sada su tu – čekaju da se začarana kapija Filmskog grada otvori i da ih princ sa filma uvede za ruku u svoju priču u tehnikoloru. Njihova lica bi možda i bila lepa, da nije onog izračunatog sjaja u očima, one nežne pritvorenosti koja ih neprestano goni da izdaju sve koji ih vole, samo da bi se dočepale neke male koristi, primaknule se bliže izvoru svoje potajne zaraze – filmu.
Na čistini ispred zelene ograde gorele su dve vatre, zapaljene od granja i stare ambalaže.
Oko prve vatre trupkala je grupa kršnih momaka – mudonja, okorelih statista, koji svoje duge masne kose što su im padale na ramena nisu šišali još od prošlogodišnjeg statiranja u Dugim brodovima, gde su izigravali vikinge. Jedna cigara kružila je od usta do usta. Ubijali su vreme skakanjem u dalj i bacanjem kamena s ramena.
Njihova široka pleća i snažne mišice delovali su zastrašujuće, a u zezanju oko vatre bilo je neke preteće i razmetljive obesti: ostali statisti zbijeni uz samu ogradu pribojavali su ih se i zazirali od njihove hirovite snage, koja je neprestano tražila priliku da se pokaže.
Uz drugu vatru su se okupili sve sami sumorni tipovi: otpušteni kondukteri Gradskog saobraćajnog, preprodavači pornografskih fotografija i valjatori lažnih italijanskih štofova, povremeni kolporteri, muvatori iz staničnih čekaonica – onaj kliski i neuhvatljivi gradski talog bez lica koje bi čovek mogao da upamti. S vremena na vreme, neko od njih bi se izdvojio i ušao u šumu sa kakvom jadnicom iz reda, pa bi se nakon desetak minuta vraćao vatri, razmetljivo zakopčavajući šlic, praćen bolesnim cerekanjem ostalih.
Pogledah Aleta i videh kako raširenim nozdrvama udiše jutarnji vazduh Košutnjaka. Posle mnogo nedelja ponovo je pronašao šumu, samo to više nisu bili šumarci njegove rodne Lipnice – stabla levo i desno od železničkog nasipa, one sanjive mlade šume kroz koje je gazio dodirujući nežnu koru breza, svojih starih poznanica: ovo je bila neka nepoznata, strana šuma pred ulazom u čistilište, neka pomalo nadrealna, kao odsanjana šuma usred grada, pa se činilo da je potpuno lažna. Istina, stabla su bila tu i lišće dole pod nogama, tu je bila čak i magla koja samo što se nije digla ali to ipak nije bila prava šuma! Osećalo se da je pred njim neko novo beogradsko lukavstvo – ova iznenadna i neočekivana šuma ispod Filmskog grada – preteći uspravna vojska stabala s jedne, i izmoždena hladnoćom i snom, armija očajnika s druge strane.
Muvajući se kroz gomilu da pronađem zgodno mesto, gde će gosn Pavliček najlakše zapaziti Aleta kad za to dođe trenutak, sasvim sam zaboravio na svog prijatelja.
Ugledah ga kako stoji na ivici čistine ne znajući šta da radi s rukama, gde da ih dene, bled i kao ukopan nogama u mrtvo lišće. Nešto meni sasvim nepoznato zbivalo se na njegovom licu – strah, užas pa onda pomirenost sa okolnostima, nešto tako.
– Razmrdaj ga malo! – doviknu mi Mima u prolazu i baci se na zbijenu gomilu ispred kapije, krčeći bezobzirno put laktovima: – Mesta, mesta! – vrisnu i ljudi se razmakoše da je propuste. – Dajte mi mesta za prolaz, inače ćete svi ovde ostati da dreždite još jedan dan! Mesta, ovde se radi...
Iščezla je u masi zbijenih tela i živi zid se ponovo sklopi iza nje.
No, i pored svih lepih obećanja gosn Pavličeka i Mime, koja se borila za njega i mene skromnog pratioca kroz ovaj pakao – Ale se, izgleda, osećao kao da je iznenada gurnut među prosjake i bivše ljude, u tu očajničku gužvu potencijalnih statista koji su se u nemoj mržnji nemilosrdno gurali da budu što bliže gvozdenoj kapiji na kojoj je pisalo da je NEZAPOSLENIM ULAZ ZABRANJEN! Mnogi od njih su u rukama držali nekakve žute papiriće sa ovlaš nažvrljanim brojevima mastiljavom olovkom.
Neko im je podelio te brojeve još pre nedelju dana, kada su proveli jednu isto ovako neprospavanu noć pred kapijom, ali taj neko se posle izgubio u filmskom vrtlogu, a portir nije priznavao nikakav redosled, na kome su insistirali naročito oni sa nižim brojevima. Okretao je ručicu poljskog telefona i zvao centralu, tražio nekakvog asistenta „onog ćelavog Amerikanca”, pa onda nekog Mileta – zbijeni ljudi zurili su u njegov debeli trapavi palac kojim je nespretno okretao brojčanik; očekivali su spas, izbavljenje iz siromaštva i gladi i ulazak u filmski zamak iza čije se ograde lova deli kapom i šakom, a portir je razvlačio reči, grdio nevidljivog s druge strane žice, kopao nos, pa zatim uvo, a onda potpuno odustao od tog, za njega preteranog umnog napora i počeo da žvaće slaninu odmereno, po seljački, premeštajući povremeno futrolu pištolja koji ga je, očigledno, žuljao. Sekao je zalogaje hleba krivim nožem. Zamislio bi se, onda, i podizao svoj beslovesni pogled do zida ljudskih lica priljubljenih uz staklo njegove kabine u kojoj je buktala vatra. Pogled su mu uzvraćale oči ocvalih beogradskih lepotica punih nade, i njihovih lepih, u sirotinji podignutih kćeri koje su dovukle čak ovamo u Košutnjak da okušaju filmsku sreću, spremne na sve. Podvešće ih bilo kome iz ekipe, ako je to cena za ulazak na film! Jeftina šminka koju je razmrljala noć ceri mu se udvorički kroz staklo, kao da baš od njega zavisi ko će biti izabran za statiranje. Oslovljavali su ga sa „gospodine”, na što se ljutito brecao:
„Kakav sam vam ja gospodin!” A posle: „Druže portiru, biste li bili ljubazni da javite onom plavom visokom električaru iz ekipe gospodina Simonsa, da su pred vratima Lela i njena ćerka Maca, on već zna...” – a portir je odbijao da koristi državni telefon u privatne svrhe, ne poznaje on nikakvog visokog i plavog električara, i neka samo mirno čekaju svoj red!
Jedna žena histerično zavrišta. Izgubila je svoj žuti broj! Preklinjala je ostale da se razmaknu, možda je ko od njih stao na njenu hartiju? Ljudi su konjski tupim pokretom podizali za pedalj stopala, ne mičući se sa svojih mesta.
Na kraju, ponovo izgurani iz reda, Ale i ja stadosmo na čistinu, pokraj nekog starca dostojanstvenog držanja, koji je sedeo na kožnoj lovačkoj stolici.
– Oprostite za slobodu – reče starac. – Biste li me možda ponudili jednom cigaretom, ako je moguće?
Zapalio sam mu cigaretu.
– Blagodarim... – reče. – Vidite, neki čekaju još od sinoć! Prosto ne shvatam tu glupost! Nagurali se oko kapije, a vođa će ih sve oterati i uzeti možda baš one s kraja! Takav smo mi narod! Nikada se nećemo opametiti...
Zvali su ga Sudija i zaista je to nekada i bio. Život mu je, izgleda, sve oduzeo sem neobične pojave odevene u iznošen, ali vrlo dobro očuvan gerok sa prugastim pantalonama. Iz Sudije je, inače, izbijalo samopouzdanje; kao da se uopšte nije plašio za ishod jutrošnjeg izbora statista – uvek bi njega izabrali, ma o kakvom se filmu radilo, jer mu je prepotopski staro lice bilo veoma upotrebljivo.
– Retka su lica kao što je moje, mladi čoveče! – kazao mi je tog jutra. – Jer, stara je istina: posle izvesnog broja godina svaki čovek je odgovoran za svoje lice! Je suis responsible! I mogu vam reći, dragi moj, da će ovakva lica kao što je moje biti sve ređa što vreme odmiče!
Igrao je porotnike, senatore, izlapele batlere, kelnere... Oslovljavali su ga sa Sudijo i nikada ne bi prelazili granicu pristojnog ponašanja u ophođenju s njim. Sudija je važio za doajena beogradskih statista i otprve je mogao pogoditi koliko će kog jutra uzeti ljudi za statiranje.
– Filipović... – predstavio nam se – Avram B. Filipović! Pogledao je na svoj ukrašeni džepni sat:
– Pa, oni obieno naruče ljude za šest, ali nikada ne počnu da biraju pre sedam i po! Banče po noći! Znam ih ja dobro...
Svoj pad je podnosio sa dostojanstvom, a nesreća kao da je bila jedini mogući okvir za njegov portret. Uspravan i još uvek vitak, sa očuvanom belom grivom koja se vijorila na vetru poput zastave za predaju, sedeo je pun staložene vedrine na svojoj lovačkoj stolici među ovim ološem, baš kao što je šestog aprila 1941. koračao preko ruševina bombardovanog Beograda koji se još pušio, sa otkočenim pištoljem „Smith & Wattson”, spreman da raznese mozak svakome ko pokuša da krade iz zgarišta.
– Pogledajte onu ženu tamo – upozorio me je Sudija na neku debelu jadnicu sa cigarom koja joj je visila na otromboljenoj usni. – Vidite, dragi moj, ko bi rekao da je to onaj čuveni akt, najlepše telo srpskog slikarstva između dva rata, koji je naslikao Jovan Bijelić... Poznajete li tu sliku?
– Ne poznajem... – odgovorih postiđen, pokušavajući da ispod naslaga modrog mesa, koje se tromo ljuljalo dok je žena obilazila red, pronađem nekadašnje tragove lepote.
– Taj akt se danas nalazi u kolekciji gospodina Pavla Beljanskog – reče Sudija. – Predivno mlado telo! Šta ćete? Nesreća jedna!
Ponovo sam odgurao ukrućenog Aleta u red koji je podupirao ogradu.
Sada smo stajali rame uz rame sa Darom – jednom od retkih devojaka za koje se danas zaista može reći da su uspele.
Još je vidim kako, dureći se na sve oko sebe, skuplja tanki kišni mantilić pomodrelim prstima i čeka svoj trenutak. Velika Dara, koja je pet godina kasnije isplivala odevena u ružičasto perje, okružena azurnim bleskom italijanskih bazena!
Zaista, ta devojčica je počela od ničega, kao obična statistkinja, ali njen je uspon bio vrtoglav! Koliko je samo puta zurila svojim čeličnoplavim očima u tavanice magacina, trpeći na svom trbuhu zadihane vođe statista, organizatore, šminkere i sporedne glumce, koji će joj samo pet godina kasnije zavideti do smrti i hvaliti se drugarima da su je potucali tada i tada, stojeći uz zid, pod tušem ili uz drvo, na travi ili vrećama, uz plot ili na panju – a niko im više neće verovati, pa će posle izvesnog vremena prestati da i sami veruju u tu svoju, možda samo sanjanu ševu (koja i nije bila bogzna šta!), dok u rukama budu držali rastvorene novine sa njenom nedostižnom pin-ap fotografijom u pozi Marlene Ditrih – mlađe, preko dve strane u koloru.
Iza njenog hladnog i oholog osmeha leže leševi. Najpre, tu su razoreni brakovi filmskih naivčina koji su se zanosili da otkrivaju najčednije lice evropskog filma – bebi-facu treperavih okica! Još peku zagrljaji sa direktorom Agfa-filma koji je izvršio samoubistvo, i još su topli kreveti iz kojih je Dara upravo istrčala, podjednako hladna, neuzbuđena, nezadovoljena i proračunata kao i onda u hangarima Filmskog grada na vreći sa raketama, i u mrežama iz filma Mreže, i u pesku iz filma
Ljubav na pesku, i u telefonskoj govornici u filmu Pozovi 984!, i ispod čamca, i ko zna gde, a ona ide sve dalje i dalje, ne verujući više ni Bogu ni ljudima sa filma, ni filmu! Novac mudro ulaže do poslednje pare u sigurne poslove. Vea poseduje fabriku ženskog rublja koje nosi oznaku Dara, akcije u parfimerijskim kućama Francuske i Italije i mrežu butika u Velikoj Britaniji, u kojima se prodaju hipi-zvrčke i hlebinski naivci sa obaveznim zaklanim petlovima i naduvenim svinjama.
Istoga časa kada stvari krenu, Dara izvlači svoju zaista krvavo zarađenu lovu i pretvara je u drage zlatne poluge, prezirući nekretnine, krzna, slike, glupo posedovanje kuća i predmeta koje „čovek više nikada ne može prodati po istoj ceni kada mu iznenada zatreba novac!”
Velika Dara!
Tog jutra je nisu uzeli za statiranje, pa se okrenula na peti i otišla stazom niz šumu uvukavši samo malo dublje glavu u ramena. Eto, zapamtio sam njen pogled pun prezira, onaj čas kada su njene zenice zasvetlele fosforescentnom mržnjom, kao u mačke koju udaraju nogom da ne smeta. Ako je kome potreban taj trenutak sa početka njene blistave međunarodne karijere, poklanjam mu ga! On može štošta da objasni jer, sklon sam da verujem – mržnja koju je ponela sa kapije Filmskog grada u Beogradu još nije istrošena i nema nikakve nade da će uskoro presušiti. Dara se u stvari sveti! Ona, ta mržnja, hrani njene motore sa unutrašnjim sagorevanjem i goni je sve dalje i dalje.
A ako bude čitala ove redove, Velika Dara ae se sigurno setiti: ja sam onaj mršavi, izmoždeni momak iz pedeset devete koji joj je zapalio cigaretu dok smo zajedno stajali uz ogradu Filmskog grada. Možda će se setiti i mog drugara Aleta, onog lepog plavokosog dečaka koji je tog jutra drhtao od straha i hladnoće?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:53

Слика


DEVETNAEST

– Idu!
Gomila se zanjiha, a krici prignječenih ispuniše vazduh:
– Eno ih, idu!
Zgrabio sam Aleta za mišicu i gurnuo ga prema kapiji, kao da guram drvenu lutku.
– Ua, padobranci, majku vam vašu... – vrištale su žene iz reda na momke-mudonje koji se pesnicama probiše do ulaza.
– Pa, ljudi, ima li ovde pravde? – vapio je neko.
– Noga, moja noga, braćo...
– Jeste li ljudi ili stoka?
– Jaoj, majko mila!
Samo se Sudija ne pomeri s mesta. Pogledao je na časovnik: sedam i trideset.
– Hajdemo odavde... – prošapta Ale.
– Jesi li lud? – dreknuh na njega. – Sad, kad sve počinje?
Podupreh ga kao što se podupire spomenik sklon padu. Vukao sam ga kroz gužvu tela krčeći očajnički put slobodnom rukom. Udarao sam nogama u cevanice, gazio preko onih što su pali i jaukali pod đonovima. Prepuštao mi se, predavao se velikom talasu plime koji je zapljuskivao Filmski grad.
U jednom trenutku, nađoh se iznad ostalih glava, okačen o ogradu, čiji je vrh bio ukrašen bodljikavom žicom. Na betonskim držačima – razmrvljeno staklo! Na stazi koja je vodila ka kapiji ugledah grupu filmadžija. Predvodio ih je omanji debeljko sa megafonom u rukama.
– Slušajte vi tamo napolju! – grmnu njegov glas i razbi se u stotinu hladnih odjeka po šumi. – Ovako nećemo ništa uraditi!
– Mima je sa njima! – doviknuh Aletu, koji je bio bespomoćno prignječen između dve krupne žene. – Tu je i gosn Pavliček!
U grupi koja je stajala s onu stranu ograde ugledah Mimu. Tražila nas je pogledom. Pokušao sam da joj dam znak, ali ruke su mi bile stešnjene pa sam samo očajnički namigivao i plazio se bez ikakvog uspeha. Mima još nije mogla da nas primeti.
– Nemojte nas terati da zovemo miliciju. Postrojite se lepo svi duž ograde... Hej, vikinzi! – viknu prema mudonjama. – Postrojite ih uz ogradu!
Vikinzi se kao zveri baciše na sirote statiste. Odjeknu nekoliko muklih udaraca u rebra, neko zavrišta i pade, ali zbijena masa se i dalje životinjski slepo držala zelenih šipaka, tako da su vikinzi morali da udaraju po prstima ne bi li ih nekako odvojili od ograde.
Sunce je bilo već visoko nad šumom kada je red najzad uspostavljen. Poput ovčarskih pasa-goniča, vikinzi su režeći obilazili kako-tako uspostavljeni stroj.
– Je li gotovo? – zapita čovek kroz megafon.
– U redu je, šefe! – odgovori predvodnik vikinga.
– A šta ti rade oni na ogradi?
Da pokažu svoju revnost, mudonje za tili čas očistiše ogradu od padobranaca. Čučnuo sam uz vatru koja je dogorevala. Odatle sam lepo mogao da vidim Aleta koji je stajao pokraj Velike Dare, potpuno odsutan, kao osuđenik pred streljačkim vodom.
Najzad, vrata se uz cvilenje otvoriše i grupa filmadžija poče da bira statiste. Uzalud su im nesrećnici poturali pod nos žute ceduljice – nisu se uopšte obazirali na brojeve; birali su bez ikakvog sistema (bar ga ja nisam mogao otkriti), svakog petog otprilike. Čovek sa megafonom bio je slep za zanosne, koketne osmehe koji su mu se prosto nudili – dodirnuo bi nečije rame i rekao: „Ovoga!” ili: „Ovu!” – bio je kupac na pijaci slobodnih robova koji su iznajmljivali svoja tela, lica, osmehe, svoj život na neodređeno vreme. U njegovoj pratnji nalazila se i naša Mima, odjedanput daleka i nedodirljiva. Kada su se približili Aletu, ona munu laktom gosn Pavličeka, koji sustiže kupca duša i šanu mu nešto na uvo.
– Njega? – upita čovek i pokaza prstom.
Aletovo lice se zgrči. Činilo se da će zaplakati pred tim ispruženim prstom.
– Jeste – reče Pavliček. – To je on!
– U redu! Još njega i za danas je gotovo!
Zatim se okrenu i spazi Sudiju na lovačkoj stolici:
– Hej, Sudijo! Još si živ?
– Blagodarim... – zahvali se Sudija na interesovanju.
– Upadaj! – reee čovek sa megafonom. – Naći će se i za tebe nešto... Sudija mirno sklopi svoju stolicu.
Ulazeći kroz kapiju, Ale se još jedanput osvrnuo iza sebe. Stajao sam pokraj ugašene vatre i pokazivao mu stisnute palčeve.
Gomila je još neko vreme čekala pred Filmskim gradom, a onda se polako poče osipati. Odjeci njihovih psovki još dugo su kolali šumom.
Spustio sam se do tramvajske stanice sa osećanjem da su me Ale i Mima konačno otpisali. Ostao sam s druge strane ograde koja film deli od običnih smrtnika.
Odjedanput, nisam više znao kako da nastavim dan bez njih dvoje. I bez filma iz koga sam bio isključen. Ali ono što sam video pred kapijom Filmskog grada, to nije bio onaj film koji mi je pomagao da preživim, onaj film o kome sam sanjao! U mojim filmčugama nije bilo bede i poniženja, nije bilo vikinga i kupaca sa megafonom – sedeći u tami Kinoteke, razgovarao sam na ravnoj nozi sa najvećim svetskim režiserima, tražio im rupe u montaži, iznosio svoje poglede na umetnost, iznalazio duhovne sličnosti, ispitivao poreklo nekog kadra ili sekvence...
A sada se, eto, ispostavilo koliko su u stvari svi oni daleko od mene. Koliko je daleko čak i neki Frenk Simons, najprosečniji jenki-režiser, koji bi trebalo da bude presrećan kad bih pristao da malo pročavrljam s njim o Atalanti Žana Vigoa, za koju, najverovatnije, nije ni čuo! Sada se pokazalo da između najlošijeg američkog režisera i mene stoji čitava ekipa gorila, vođa snimanja, sekretara, šminkera, prvih i drugih i trećih pomoćnika i asistenata.
Prvi put u životu osetih se kao bedni pripadnik one ogromne nepoznate pučine koju nazivaju – narodom.

***

Tako sam nasledio Aletov krevet u Studentskom gradu.
I mada najzad mogu da spavam kao čovek, potpuno sam izgubio san. Samoća se poput tupog odjeka odbija o tamne blokove doma.
Mima je preselila Aleta u otmenu Tolstojevu, na Dedinju.
Navodno, treba da bude što bliže studijima u Košutnjaku, jer bi svako zakašnjenje na posao bilo kobno po njegovu buduću filmsku karijeru. Stanuje u gospodskoj vili Petronijevića, koji su iz početka bili sumnjičavi zbog toga što je njihov novi stanar od prtljage uneo u gajbu samo četkicu za zube. Prve noći Ale je prespavao u dve sastavljene fotelje. Pokrio se plišanom zavesom koju je ujutru, krišom, ponovo okačio o garnišnu iznad
prozora.
Petronijevićev vrt je dubok, stari park, zarastao u travu i žbunje ribizli. U napuštenom bazenu, koji krasi betonski amor bez ruku, žive žabe. Uveče je na Brdu mnogo hladnije nego dole u gradu. Čuje se lavež pasa, a preko dana cvrkuću neke nepoznate, otmene ptice.
Mima je ulepšala Aletovu sobu. Neki njen prijatelj električar napravio je od stare boce viskija VAT 69 stonu lampu sa abažurom, na kome je Mima nacrtala Penu pod punim vetrom. Na Aletovom stolu ima uvek poljskog cveća nabranog u Košutnjaku. Beru ga kad se vraćaju sa snimanja. To su veliki impresionistički buketi – pravi prolećnji vatrometi. Mima je negde zdipila i dva plakata AIR FRANCE-а. Na prvom su Jelisejska polja, na drugom – zamkovi u dolini Loare, snimljeni kroz prozor aviona.
Od prve filmske love Ale je kupio gramofon.
Mima je u Tolstojevu preselila svoju jedinu ploču. Džordžija Reja Čarlsa.
One večeri kada ga je kupio u komisionu na vrhu Bulevara revolucije, Ale je priečo Mimi kako ni sam ne veruje da najzad ima svoj gramofon. Jer, gramofoni su u to vreme bili zaista retki. Mogli su se na prste izbrojati naši srećni vršnjaci za koje se u Beogradu znalo da imaju gramofon. Pozivali su ih u sve kuće na žureve, jer najteže je bilo obezbediti muziku za igru. Viđali smo te otmene dečake kako pred veče upaređeni tegle svoje dragocene crne kutije preko varoši. Vlasnik gramofona je dobijao počasno mesto na žuru. Po prećutnom sporazumu, brinuo se da muzika teče, i zato mu je pripadala najlepša i najmirnija devojka. Ona koja se neće buniti ako je bude pipkao svuda dok menja ploče.
Mima nije posedovala svoj gramofon, ali je zato jedina u Beogradu imala ploču Reja Čarlsa, koji kod nas još nije bio dovoljno poznat. Bio je to jedan mali, prilieno izanđali singl, a dobila ga je na poklon od nekog Amera kome je pokazivala Beograd.
To se dogodilo one godine kada je Mima čuvala štand sa cipelama na velikom međunarodnom sajmu obuće. Pošto nije imala svoj gramofon, mogla je da Džordžiju sluša jedino po žurevima na koje su je s vremena na vreme pozivali ili se pozivala sama. Dok se njena ploča okretala, nije htela ni sa kim da igra, niti da se vata. Slušala je po ko zna koji put sklopljenih očiju, kako slepi Rejika zavija kao pas na mesečini.
Džordžija, oh Džordžija u mom srcu...
Kako laje na zvezde. Kako se zeza i stenje, kako kumi i bogoradi.
Ostali su se vatali po tepihu i po sporednim sobama. Na žurevima potkraj pedesetih godina mnogo se vodila ljubav. Devojke su za takve prilike oblačile svoje najbolje haljine i čisto rublje, a dolazile su često bez ičega pod suknjom, da ne izgube gaćice u gužvi. Čim bi se zauzela neka kuća, momci bi odmah određivali mračnu komoru ili takozvanu šok-sobu, pa bi u njoj pogasili sva svetla. Ponekad su za svaki slučaj odvrtali sijalice u lusteru, da ih neka budala iznenada ne zaslepi svetlom. Posle nekoliko igara, oni najnestrpljiviji odlazili su prvi da se vole. Dešavalo se i da sobu pregrade zavesom: sa jedne strane su se nalazili mladići, sa druge – mačke. Zavesa je padala tačno na polovinu tela devojke koja je htela da se poševi. Nikada ne bi saznala ko je bio momak s druge strane zavese. Niti bi on znao koga je potucao.
Mlad svet tih godina nije imao mnogo stvari za zabavu, sem svog sopstvenog tela. Kada su otkrili da im tela mogu poslužiti kao izvori beskrajnog provoda, da su ta mlada tela, u stvari, veliko preimućstvo, dar Božiji, kada su ukapirali da za ljubav nije potrebno ništa više sem tuđe sobe i starog gramofona, nastalo je veliko vreme maženja. Vreme vatanja, kako su govorili. Bez alkohola, bez automobila, bez televizije, bez ičega sem sebe samih, naši vršnjaci su se ševili kao nikada posle toga.
I danas se mnogi sećaju sa ljubavlju vremena kada je jedino ševa bila besplatna.
Jeftinija čak i od pušenja. Od bilo čega.
I dok su se po tepihu uvijala i grčila uspaljena tela, pucketao rasušeni parket i čuli se uzdasi, vrelo šaputanje i šušketanje razbacanih žipona, naša Mima je podnimljena slušala svoju Džordžiju. I ma koliko puta da je čula, žmarci su joj uvek mileli uz kičmu od tog muklog glasa koji je pevao iz malog mozga.
Jedanput mi je priznala da je pisala Reju Čarlsu i ponudila mu jedno svoje oko, jer je negde pročitala da postoji nada za njegov vid, ako mu se presade tuđe oči. Dobila je veoma učtiv odgovor i fotografiju koju je potpisao Rej Earls, lično. U pismu je stajalo da se tamo veoma ceni njena ponuda, ali da gospodin Čarls više voli da i dalje ostane slep.
Sada, kad je Ale kupio polovan gramofon, Mima je do mile volje mogla da okreće svoju Džordžiju, ah, Džordžiju. Mima nipošto nije htela da kupe još neku ploču, jer bi to, rekla je, lieilo „kao da su izdali njenog Rejiku, prvog dana kada su se obogatili!”
Džordžija je već odavno izbačena iz muzičkih automata. Ponekad je čujem na radiju – poslednji put u jednom starom taksiju čije je delove na okupu držala još jedino boja – bio sam na najboljem putu da ponovo zakoračim u sanjivi vrt ispod Aletove iznajmljene sobe u Tolstojevoj; osetih noćni vetar na licu i vlagu trave po kojoj je pala rosa, izbledelo modre tapete sa baroknom šarom kojima su bili prekriveni zidovi Aletove gajbe, ali taksista je promenio stanicu i više nije mogao nikako da je pronađe, tako da je opet sve iščezlo.
I tako, kada je Ale počeo da se proslavlja na filmu, živeli smo na dva suprotna kraja grada. Na dve strane filma. Ale, već unutra, do guše u filmčugi Zlato Sider Valija, a ja još uvek u gledalištu. Zavideo sam mu kao životinja što se nalazi na pravom mestu, tamo gde se zaista prave filmovi, mada nisam mogao a da Zlato Sider Valija ne smatram najnižim šundom i ne nazivam kičem! Ali to je već bila zavist. Slepa ljubomora, prikrivena drugarstvom. Baš mi je drago što si uspeo da se ubaciš! Baš mi je drago što si zaboravio da ćemo stanovati zajedno. Baš mi je drago što ševiš Mimu, u koju sam potajno zaljubljen. Baš mi je drago što me oboje strašno, ali strašno volite dok se tucate pokraj otvorenih prozora i jurite goli po Petronijevićevom vrtu. Dok se polivate šmrkom za zalivanje cveća. Baš mi je drago što stanujem u Krilu-F koje zaudara na kiseo kupus, mokraću i spermu ilegalnih drkadžija. Baš mi je drago.
Ali, šta mogu: Ale je isplatio sve naše dugove – trideset i četiri hiljadarke – i više niko ne može da kaže da smo grebatori.
Usta su mi tako zapušena.
Baš mi je drago.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:53

Слика



DVADESET

Nismo ni primetili kako je Beograd preko noći postao najfilmskiji evropski grad. Pošto su već obrstili Italiju, Grčku i Španiju, međunarodni filmski lešinari su se poput jata skakavaca sručili na Jugoslaviju. Otkrili su obećanu zemlju filma: pejzaže koji mogu uspešno da zamene preskupi Kolorado, udobne hotele, konjicu i gotovo besplatne statiste, mlade pedere spremne za svakojake usluge, dramske prvake koji pristaju da preuzmu za malo sitniša epizodne uloge indijanskih poglavica, ruskih mužika ili medveda. Film je već svugde pročitano foliranje, sem ovde, u Beogradu, gde njegova reč još uvek ima magičan zvuk, gde se kamera smatra polubožanstvom, svetom spravom pomoću koje se ulazi u carstvo nebesko.
Beograd – otvoren grad – luduje za filmom! Među prvima, u njega stiže promućurni Raul Levi, producent na staklenim nogama. Vea tada, na aerodromu, može se primetiti klica propasti koja razjeda ovog, još naoko, energičnog kapetana čiji brod nezadrživo tone. Po Košutnjaku niču kineske pagode, a beogradski majstori, krsteći se i levom i desnom rukom, počinju izradu džinovske šahovske table, na kojoj će Marko Polo odigrati partiju sa živim figurama i matirati kineskog cara. Raul Levi bolje od ikoga zna da beogradski filmski raj neće trajati predugo. On se bori za vreme. Za dah. Jedan superspektakl kao što je Marko Polo sa Alenom Delonom u glavnoj ulozi, možda će ga izvući iz senke bankrota. On se žuri, ali trulež je ipak brža. Raul Levi panično telefonira američkim producentima i moli ih za kredite. Oni ostaju gluvi. Love je sve manje i već posle nekoliko snimljenih sekvenci veliki producent stiže do kraja sopstvene knjige snimanja – iz revolverske cevi kroz koju je pucao u slepoočnicu izašla su usporena slova FINE. Kelneri beogradskog Mažestika još pamte tog usplahirenog čoveka koji je gasio nedopušene cigarete u jaje na oko, a pre doručka pravio telefonske račune od nekoliko miliona.
U istom hotelu stanovao je i Alen Delon, bivši oasovski padobranac, ljubimac podzemlja i veliki zavodnik. Okružen je čaušima koji mu dovlače devojke u buljucima. Beograd nedeljama šapuće o orgijama u njegovom apartmanu. Kada jedanput otputuje, ispraćen uplakanim stjuardesama odevenim u šumadijske narodne nošnje sa šljivovicom na poslužavniku, sa sobom će odvesti novog gorilu, Stevana Markovića, crnokosog tucača uticajnih pariskih dama iz visokog društva. Za kratko vreme, ovaj kovrdžavi beogradski lepotan napraviće vrtoglavu gangstersku karijeru, a kada policajci pronađu njegov izrešetani leš u kanti za đubre, uzdrmaće se iz temelja vlada Pete Republike i Beograd će tako imati retku priliku da vidi najpoznatije evropske policajce iz Interpola, koji će pretresti podzemlje tragajući za Markovićem jatacima i drugarima. Za Delonom je otputovao i Miloš Milošević – Lepi Miša, koji je satima ležao ispod infra-crvene lampe da bi održao svoj nežni preplanuli ten. Ubiće ga dva nepoznata čoveka u sivim odelima u vili Miki Runija na Beverli Hilu, u Holivudu. Zajedno sa Barbarom Runi. Ponesen tipično beogradskom čežnjom za belim svetom, taj dečak, koji je godinama gluvario na uglu Knez Mihajlove ispred kafane Ruski car, stići će najdalje od svih onih što su se probijali tamo preko crte.
Ali Pariz je još uvek glavni cilj sentimentalno vaspitanih beogradskih dečaka. Sve više njih silazi na peron Gare de Lyon, tražeći u očima francuskih domaćica potvrdu svoje tradicionalne balkanske muškosti. U očajanju što im obećana zemlja izmiče kroz prste poput vode, počinju da ubijaju. Pariska policija osniva specijalnu brigadu za jugoslovenske emigrante. Alžirci i Marokanci su prema njima deca.
Za Delonom stiže olinjali Žan Mare sa lažnim mišicama musketara, sa lažnim zubima, lažnom kosom i lažnim osmehom. Njegova troma lešina pokušava da bude mlada na kaširanim zidinama filma La Tur, čuvaj se! Periferijski dečaci muzu lovu iz njegove tamne strasti; oni dovlače svoje drugare, podvode mlađu braću. Izmenjuju se poljubci, obećanja, mali suveniri kupljeni u Narodnoj radinosti. Poslednji put, Žan Mare se kezi sa fotografije u izlogu agencije AIR FRANCE, dok ulazi u „karavelu” za Pariz. Lepršava marama, koja skriva vrat starca na vetru otkriva lažnog mladića.
Jedni odlaze, drugi dolaze, filmovi se okreću i donose lovu onima koji su ih snimili brzo, pa ostavivši neplaćene hotelske račune, otputovali bez zbogom sa dragocenim rolnama u torbi.
Nadmeni Ričard Vidmark pravi međunarodni skandal zbog tople vode u kupatilu.
Klod Oton Lara, ofucani salonski levičar. demonstrativno jede u menzi Fabrike motora u Rakovici sa radnicima, ne skidajuai kačket sa glave. Iste večeri, histerično izbacuje svu posteljinu kroz prozor svog apartmana u hotelu Metropol, jer toga dana slučajno nije promenjena. Video sam jednoga dana njegovog glumca Lorana Terzijefa iz filma Ne ubij kako leži ispod jednog drveta na Kalemegdanu i žvaće travku. Imao je kose, neverovatno svetle oči. Zavideo sam mu na slavi i na načinu na koji ju je podnosio. Otišao sam na sasvim drugi kraj Kalemegdana i legao u travu.
Stavio sam travku u zube, ali to nije bilo isto.
Posle toga smo dočekali Kurta Jirgensa, specijalistu za uloge nacističkih oficira. U Beograd je stigao sa već proređenom kosom obojenom u plavo, kroz koju se providela njegova ružičasta ćela. Nije se odvajao od svoje ogromne doge. Debela Beba mu u apartman Mažestika dovodi dve dame – Goldiku i Milu Dejzi – a docnije im se pridružuje i Sofija Muf. Pitaju šta treba da rade? Neka se maze, kaže Kurt Jirgens! Toplo klupko njihovih tela ciči i preliva se po već izlizanom persijaneru hotelske sobe. Kurt Jirgens se opija, doga neprijateljski reži... On je savršen pruski gospodin. Sofija Muf dopuzi do njegovih nogu i tu je savlada san. Mila Dejzi i Goldika razvlače mirišljavu Penu iz otvorenog kupatila svuda po apartmanu. Uskoro su svi obmotani penom i više ne umeju da izmisle ništa novo. Kurt Jirgens spava sedeći, dok se jedna po jedna dama izvlači tiho iz hotela sa ukradenom lovom. Beže u toplu beogradsku noć. Na Obilićevom vencu miriše na lipe u cvatu i na skoro hapšenje.
Beogradske kurve lude, osećajuai blizinu vruće love. Skupoceno prstenje se kotrlja tragom slavnih gostiju. One su izvan sebe! Troše lako zarađenu lovu razbacujući je na sve strane, na isti način na koji su je i stekle. Njihova tela kao da trepere pred sjajnim izgledima koji im se pružaju svake noći. To su zdrave, mlade žene čije se grudi zrelo njišu ispod letnjih haljina.
„Pogle, nemam ništa ispod!” – Mica Stoperka iznenadnim trzajem otkriva haljinu i pred opčinjenim gostima bifea Orijent blesne njen ružičasti stomak, njeno toplo zlatasto runo. Ona se smeje pokazujući zdrave bele zube. Njen osmeh će je nadživeti. On će trajati duže od ludosti njenih šašavih godina.
I sve one, te devojke što se tako često podaju iz čiste radoznalosti, da izbliza omirišu neku čuvenu zverku, zaboravljajući čak i da ponesu ponuđeni novac, vrte se uglavnom oko filma. Ekipa Rimskih devica dobija ih gotovo badava. Po Košutnjaku odjekuje njihova uzbudljiva cika dok gole jašu na araberima iz ergele Zobnatica. Pod butinama ih golica glatka, u isto vreme oštra tamna dlaka rasnih grla.
Filmovi se snimaju kao u nekom bunilu, a filmdžije su već zasićene mladim ženskim mesom, seksom, nacionalnim specijalitetima i starim vinima, velikim ždranjem i lovom koja se kotrlja pod nogama na svakom koraku. Posle nekoliko dana haotičnog snimanja, zaboravlja se šta se htelo u početku; scenariji se prepravljaju, čitav spektakl pretvara se u veliku orgiju sperme, prepunjenih želudaca, povraćanja i ludila šašavog beogradskog leta.
Konjušari razvlače mlade statistkinje po senu, tucaju ih ispod uznemirenih konjskih nogu, u jaslama improvizovanih štala, u prikolicama na vrećama zobi... Čak i pored ćutljivih električara na visokim skelama, ispod ogromnih reflektora bruta, čuče polugole beogradske lepotice, čekajući da budu zapažene.
I sve te kamenjarke, fljakafljoce, fanfulje, drndare, trebe i gerle, tucačice, ribe i čavke, nežne ofelije, gabori, tetrebi, češljarke, kulovke i mandovke, te frajerke i mandore, te droplje spremne na sve samo da se izvuku iz bede rasturenih porodica, seku Beograd šezdesetih godina svojim nabubrelim bradavicama što se izazivački naziru ispod jeftinog cica i preskupih muslina, noseći zvučna imena koja im je poklonila vrela mašta podzemnog Beograda.
Najveći hroničar beogradskog noćnog života, Žika Strip, crtač stripova, koji je potkraj šezdesetih godina umro napušten u svom potkrovlju iznad bioskopa Zvezda, ostavio je iza sebe tri izvanredne hronike (u sopstvenom izdanju) u kojima su popisana imena važnijih beogradskih noćnih ptica. U hronikama Spavači, Pokeraši i Noćne ptice, pod pseudonimom Žak Sebastijan, Žika Strip pominje više od pedeset kurvi, ludača, lujika i šašavica, avanturistkinja i nesrećnica.
Tu je zapisana i čuvena Beba Greba, beskrupolozna Kosa Sabljarka, Cica Prtljaga – velik struenjak za krađu kofera sa recepcija, Lola Triperajka (već nagrižena sifilisom), mala Rina Šatro Balerina, nesvršena učenica Škole španskih igara, pomamna Eržika koja je u Beograd stigla sa nekog salaša na mađarskoj granici, obla Loba Oba – imala je lice deteta i telo kurve; nezasita Goca Flasterijana, hladnokrva Beba Lezbejka, naivna Mila Kulovka – žovijalna seljanka odevena u italijansko perje, Ljilja Obotnica koja je počela karijeru na železničkoj stanici i ubrzo posle toga pobegla iz njenog smrtonosnog zagrljaja u film Soldatuše; Maca Doktorka, ljubimica senilnih matoraca, Liza Blam – čuvena lizačica, Stipsa – odbegla gimnazijalka sa očima boje poroka... Žak Sebastijan alijas Žika Strip, pominje iz tog vremena još i bizarnu kosovku Miki Japanku, a opisuje i kao stabljika vitku Dragicu Rodu, čija je koža ljupko razapeta na uzbudljivim vrhovima karličnih kostiju. Tu je i Beba Dupe – njena uzvitlana stražnjica govorila je dvanaest jezika, dok je zagledana u dubinu Knez Mihajlove ostavljala iza sebe tišinu punu divljenja. Njeno dupe – to su dve čvrste, kliske ribe koje se otimaju da pobegnu iz mreže, kao krv crvene haljine.
Te čuvene bludnice dovlače sa sela i sa periferije grada svoje siromašne rođake, podučavajući ih visokoj školi kurvanja. One svlače jedan po jedan plašt provincijske stidljivosti, snabdevaju filmske ekipe svežim mesom, pa onda, odbačene od dojučerašnjih zaštitnika, sačekuju mlade suparnice i bacaju im živu sodu u oči, grebu dugim, odnegovanim noktima oči jedna drugoj, a zatim se neutešno opijaju lepljivim likerima, pa jecaju na ramenima trgovačkih putnika i šofera žednih ljubavi.
U Dugim brodovima Džeka Kardifa nalaze zaposlenje najsnažniji momci sa beogradske periferije. Zanosne filmske dive, koje su do tada, daleke kao boginje, krasile poleđine jeftinih vojničkih ogledala, sada su najzad tu! One zadivljene gledaju kako beogradski mangaši u pauzi snimanja iz zabave savijaju oko vrata debele gvozdene šipke, dok glavni glumac, Mister Univerzum Sjedinjenih Država, sa najlepšim proteinski napumpanim tricepsima ima mnogo problema da polomi letvu, koju su mu rekviziteri već prepilili do polovine da lakše pukne. Ti momci zaista grizu staklo iz zavitlavanja, razbijaju četiri cigle postavljene jedna na drugu udarcem dlana koji je oštar kao sečivo. Beograd se ponosi svojim momcima. Nekolicinu njih zaustavlja na Knez Mihajlovoj reporter i tako nam ostaje jedno od najdragocenijih svedočanstva o tim zlatnim vremenima kooprodukcija:
– Šta igrate u Dugim brodovima?
– Vikenda.
– Hteli ste da kažete: vikinga?
– Hteo sam.
– Kakve planove imate posle ovog filma?
– Vraćam se na štrapanzlšingeliriku...
– Šta je to?
– Skraćenica za štraftu...
– Šta inače radite, kad ne snimate?
– Pravim četke.
– Iz hobija?
– Ne, iz dlake...
I kao što na brzinu sklepani filmski gradovi, te palate kroz čije fasade od platna duva košava, kriju u sebi laž, čitav taj narod u vrtlogu obećanog filmskog Vavilona i ne primećuje da živi potpuno lažno, folirantski. Svaka čista stvar koju dotakne film truni se u prah i pepeo, u ništa. Iza svega ostaje neugašena žeđ i osećanje da se čitav taj čopor uspaljenih devica ne može poševiti do kraja, ni zadovoljiti, ni posedovati; da iza svega ostaje suvo grlo i osušeno nepce, neka tako potrebna a neizgovorena reč koju niko ne uspeva da pronađe.
Novi filmovi sustižu jedni druge. Umorni od puta i potucanja, filmski ljudi se bacaju u još neraspremljene sobe i tople, ulegnute postelje. Nasleđuju miljenice svojih prethodnika; njihove taksiste, sobarice, kelnere i masere, njihove podvodačice, baba Peze, njihove pokit-buk knjige bačene iza radijatora, njihove greške i počinjene gluposti, njihov mamurluk, njihov sumanuti propali izlet. Studiji su prepuni, a iznajmljeni filmski tehničari padaju s nogu od neprospavanih noći.
Velika filmska histerija dovlači sve nova i nova imena: više se niko ne čudi što na ulici sreće mumificiranog Stjuarta Grendžera, razmaženu Suzan Strazberg, ćerku Lija Strazberga, vlasnika najčuvenije glumačke škole Actors' Studia u Holivudu, ni rošavog Džeka Palansa, ni Žerar Filipa čija je koža posuta pegama neke nepoznate opake bolesti u zametku. Priča se da Orson Vels pije dnevno tri boce francuskog konjaka i da mu otiču noge, tako da na snimanje dolazi u čarapama. Priča se da jede dvanaest nedopečenih bifteka, i da svoja scenarija urla satima u telefonsku slušalicu nekome s onu stranu okeana, nadajući se da će nekako pronaći producenta i najzad snimiti svoj film. Ali niko mu više ne veruje. Jedne noći ostavlja svoj oskudni prtljag u hotelu i beži, a za njim putuju poverioci, gubeći mu neprestano trag.
U Beogradu se pokreću konjički pukovi u jurišu na nevidljivog neprijatelja. U Košutnjak se dovlače bosanski medvedi sa kojima se rvaju kaskaderi iz Obrenovca. Tela su im izbrazdana ožiljcima a u očima nose sjaj očajnih gladijatora.
Gore zapaljeni gradovi od furnira i hartije, prevrću se iznajmljeni automobili iz kojih se u poslednjem trenutku spasavaju nedoučeni dubleri glavnih junaka, koji sve to posmatraju kao kroz san dok se odmotavaju poslednji metri njihovog filmskog uspeha.
Sve je moguće kupiti: od skupocenih klavira koji se posle razvaljuju sekirama, do dečaka koji će prvi put u životu stidljivo ući kroz zastakljenu recepciju Metropola da se popne do apartmana neke svetske nimfomanke ili pedera. Stara beogradska ognjišta predratnih aristokrata – nekadašnja svetilišta patrijarhalnosti i strogog, puritanskog morala – sada se iznajmljuju budzašto. Iz njih se na kišu izbacuju uspomene i bivši vlasnici, a po salonima se muvaju filmske bitange; mačuju sabljama dedova iz prvog srpskog ustanka; dok časne starice prvi put pred smrt oblače pohabane kostime iz filmskog fundusa, završavajući život kao obične statistkinje.
I baš te godine, kada je filmska histerija dosegla svoj vrhunac, ostao sam napolju, pred zatvorenom kapijom, kroz koju je prošao moj najbolji drug, moj brat, Ale, pravo u ralje filmskog čudovišta Frenka Simonsa.
Na padinama Košutnjaka iznikoše preko noći beli narcisi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:54

Слика



DVADESET JEDAN

Fire!
To je Sezame-otvori-se reč pomoću koje ae Ale oživeti Džemsa Dina.
Dobio je posle dve nedelje statiranja. Bilo je to slepačko gluvarenje na ledini između dva povika: „Statisti na objekat!” Isposlovala mu je Mima Laševski, preko svojih tajnih kanala. Da li je morala da se poševi sa nekim iz ekipe Frenka Simonsa da bi Ale dobio ta četiri slova, koja su ga istog časa izbavila iz tunjavog krda statista, pribavila mu stalnu propusnicu za Filmski grad, povećala nadnicu na tri hiljade dnevno? Jer, sada se Ale ne vodi više kao statista, kao belo roblje koje se kupuje na buljuke svakoga jutra pred kapijom studija, sada je on glumac-epizodista! Je li morala da se poševi? Koliko puta i sa kim, to će zauvek ostati Mimina tajna.
Fire!
U toj reči gori panika.
Fire!
Ponavlja Ale bezbroj puta u sebi kao molitvu: besno, sa krikom, šapatom i kao urlik. Ponavlja sa strahom, grcajući, preklinjući, nežno i preteći...
Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire... Šestnaestog dana probio se među pet šerifovih zamenika. Retko sam ga viđao za to vreme.
Jedanput me je Mima povela na snimanje:
– Reći će Fire! – kazala je ponosno, kao da je Ale njena svojina.
– Fire?
– Vatra! – objasnila je. – Znaš li šta to znači za njega? Za sve nas...
Video sam Aleta još izdaleka kako stoji okružen šerifovim zamenicima ispod nekog trema. Prišao sam mu u pauzi i umalo ga nisam oslovio sa vi! Bio je to neki posve drugi Ale, ispod maske tamnog tena koji se sasušio i nosio na površini mrežu paučinastih pukotina, baš kao ispucalo lice đokonde. Gledao me je ispod svoje maske kao iz neke veoma velike udaljenosti. Bilo ga je, izgleda, stid što ga vidim kostimiranog u kauboja.
– Kako si, Ale?
– Ide... – promrmljao je. – Šta ima novo u Domu?
– Sve po starom.
– Kako je Komnen?
– Blesavi se sa Francuzima – kazao sam. – Znaš ti Komnena!
– Dobio sam rečenicu! – pohvalio se. – Mima je udesila da je dobijem...
– Znam. Kazala mi je.
– Fire! – rekao je – Viknuću: Fire!
– Tako... – kazao sam, pa smo stajali i gledali u vrhove cipela.
– Hoćeš li žvakaću? – pružio mi je američku gumu za žvakanje.
– Hvala.
Nismo imali šta da kažemo jedan drugom.
– Moram da idem... – rekao je Ale. – Ćao!
Vratio se na onaj trem pognute glave, a ja sam zakoračio za njim. Hteo sam nešto važno da mu kažem, ne znam ni sam šta. I umesto da mu zavidim, bilo mi ga je nekako žao. Prodao se tom filmu da bi nas izvukao iz govana.
– Hej! – viknuo sam. – Ale...
Okrenuo se:
– Šta je?
– Jesi li video Simonsa?
– Aha.
– Je li te on video?
– On ništa ne vidi – kazao je. – Mi radimo sa njegovim pomoćnikom, gospodinom Bilom. Simons radi u studiju sa glumcima...
– Tako, znači... – kazao sam. – Šteta!
– Ima vremena – rekao je Ale. – Pa, onda...
– Zdravo!
– Zdravo...
Ali Frenk Simons ga je ipak video.
Stalno iza njegovih leđa poput senke, Mima je neprestano gurala Aleta pred Frenka Simonsa. Drogirani Simons je, međutim, gledao nekud kroz Aleta, kao da je od stakla. Ništa se nije moglo otkriti iza njegovih tamnih naočara, iza dima njegove večne „havane”.
Mnogi su u ekipi već primetili Aletovu sličnost sa Dinom. Taj mladić kao da je zaista bio rođeni brat slavnog mrtvaca. U izbledelim farmerkama, kariranoj košulji, sa kaubojskim šeširom natučenim na oči, ličio je više nego ikada na Džemsa Dina iz filma Div.
Ali kako smo mogli da znamo da je svet tih godina bio preplavljen momcima koji su ličili na Dina, koji su se trudili da što više liče? Simonsu su čak i na aerodromima, na koje je sletao da promeni avion, pokazivali i nudili naslednike velikog Džemsa Dina. Ostajao je uvek nepomičan, gotovo mrtav čovek iza tamnih stakala koja su mu skrivala pogled i misli. Niko nije znao jesu li mu se vea smučili ti nekrofilski dinovi, što su se nudili da nastave papirnati mit koji nije prestajao da donosi lovu.
U Beogradu, Simons je uleteo do grla u neprilike. Tehnika se neprestano kvarila, dobijao je pogrešne, neprofesionalne ljude, a uz to se i otrovao hranom na jednoj večeri na koju su ga odvukli ljubazni domaćini iz beogradske Avale. Da nevolja bude veća, nestalo mu je trave, a njegov čovek koji je trebalo da je prebaci iz Istambula bio je uhapšen u Solunu. Kao kruna svega, kaskaderi su obustavili snimanje, tražeći da budu osigurani. Neka budala iz organizacije nije sa njima na vreme potpisala ugovor i mogli su da od produkcije traže šta su hteli. Da ucenjuju! Simonsa su požurivali producenti da što pre završi film, jer su mu glavni glumci, Nora Čendler, Džoni Parks i Džin Dejvis, bili vezani ugovorima za drugi projekat. Navikao da sve ide glatko, Frenk Simons se neprestano čudio što ga masiraju sitnicama. Nije mogao da shvati mentalitet svog partnera, to očigledno bacanje novaca u vetar. Snimanje jednog filma oduvek je za Simonsa bilo krvav posao. Za ljude iz Beograda to je, izgleda, provod! Fijesta balkanika! Povod da se stalno nešto proslavlja. Film – krsna slava! Simons je za vreme snimanja živeo asketski: studio-hotel-studio. Međutim, ovde, u Beoradu, neprestano su ga razvlačili po sedeljkama, na kojima se beskonačno nazdravljalo, ždralo, opijalo... Priređivani su mu koncerti seoskih duvačkih orkestara, vukli su ga da vidi lažne iskoreografisane i prestilizovane narodne plesove, molili ga da drži predavanja, nagovarali da kupuje nekakve nerazumljive slike lokalnih genija. Nuđene su mu i žene, a kada ih je odbio, doveli su mu trinaestogodišnje bliznakinje, Lizu i Nelu, tvrdeći da su device. Kazao je da ga ostave na miru, ali čuvši da je taj uvošteni Amer nastran u ljubavi, vođa snimanja mu je u apartman ubacio ženu-kepeca.
Zatekao ju je na svom krevetu kako klati krivim nožicama i dobio napad histeričnog smeha.
Čudna zemlja. Čudan način snimanja filmova. Slavilo se svake noći. Najpre se slavila klapa jedan. Pa onda klapa dva. Pa klapa tri. Pet. Dvanaest, i tako dalje. Za njima klapa 11, pa 22, pa 222, pa 333 i tako unedogled. Svako je još pre početka snimanja izabrao za sebe broj kadra, tako da proslavama nije bilo kraja. Ekipa je ujutro dolazila bunovna, natečenih lica. Organizatori su jurcali kolima po gradu sakupljajući one što se nisu pojavili na snimanju. Svima se stalno spavalo. Čak su i Amerikanci iz Ambasade u Beogradu poprimili navike ove dobre raspoložene zemlje. Po njih dvadesetak vuklo je osamljenog Simonsa na večere po gurmanskim rupama i klubovima, samo da opravdaju potpis na računu kojeg će platiti kao reprezentaciju za slavnog gosta Stejt Department. Simons, koji je ceo život proveo na sendvičima i koka-koli, nikako nije mogao da shvati ovu žderačku euforiju! Zaboravljao je šta je jeo, pet minuta pošto bi gotovo mehanički progutao nekoliko zalogaja i sa gađenjem odgurnuo tanjir. Sem toga, bili su mu dosadni ti diplomatski činovnici koji su se u Beogradu ponašali kao izludeli turisti na Orijentu plašeći se stalno infekcija, trovanja i bolesti. Kulturni ataše je bio isuviše izveštačen, profinjen intelektualac sa Zapadne obale, koji ga je stalno zapitkivao o ovoj ili onoj slavnoj zverki Los Anđelesa. Taj čovek je živi telefonski imenik, mislio je Simons – dramatizovani Ko je ko u Americi! Intelektualni serator. „Kako vam se dopada Jugoslavija?” – upitao ga je, tri minuta pošto je sleteo na aerodrom. „Po onome što se moglo videti iz aviona, veoma je lepa...” – odgovorio mu je Simons i zaćutao. Zatim su ga saleteli novinari. Bulaznio je sve što je znao o herojskoj i savezničkoj zemlji, i o tome kako je oduvek želeo da režira baš ovakva sranja kao što je The Gold of Cedar Valley, u kojima će se ispraviti istorijska nepravda što je američki vestern naneo sirotim Čejenima. „Šta mislite o našem društvenom sistemu?” – upitao ga je jedan očigledno ambiciozan mlad novinar na rahitičnom engleskom. „Mislim da vaš društveni sistem ima najlepšu obalu u Evropi!” – odgovorio
je.
Nije mogao, dakle, da razume ni ovaj grad ni ove ljude oko sebe, uvek dobro raspoložene, uvek nasmejane i spremne na veselje. Kada su mu kazali koliko zarađuju, nije mogao da veruje. A ipak, žive bezbrižnije od bilo kog njegovog poznanika! Osiguranje, sigurnosne brave, neizvesna starost, otplate kredita – sve to ovde kao da nije postojalo.
Pa i ti njihovih kaskaderi, mislio je Simons, spremni su da učine mnogo više od bilo koga sa kim sam radio u tom zanatu, i to bez ikakvih zaštitnih sredstava. Oni zaista padaju sa konja, čoveče, zaista skaču kroz prozore na glavu, oni se zaista rvu sa medvedima! Devičanska zemlja.
Šesnaestog aprila 1959. Frenk Simons je trebalo da snimi sekvencu uoči velikog okršaja. Kroz otvoren prozor njegove hotelske sobe dopiralo je posleponoćno bulažnjenje pijanaca koji su izlazili iz bara. Pripremao je plan rada za idući dan, praveći beleške na marginama debele knjige snimanja.

16.IV.1959. SEKVENCA: XXXIII—24 —OBJEKT 14.

Šerifovi momci lenčare na terasi.
Koni Vest se bezbrižno ljulja na
stolici, nogu podignutih na ogradu.
Preko ledine ispred kancelarije
šerifa lenjo prođe pas.

Rod Adams delje drvo; Ered Kolovej
podmazuje revolver. Atmosfera lenje
opuštenosti.

(Promena kadra – total)

Iz dubine, od Spenserovih konjušnica,
trči posrćući čovek. Grupa na terasi ga
u prvo vreme ne primećuje, ali kada ga
ugledaju, Koni Vest ispljune cigaru preko
ograde i ustaje sa stolice.

(Koni Vest – krupno)

Kontra-plan: čovek dotrči do podnožja
šerifove terase i sruši se u prašinu,
vičuči:

ČOVEK: (veoma krupno)
Fire! F.i.r.e!

Predugo trči, misli Frenk Simons, prokleto predugo! Biće to chewing gum ako se pri tom ništa ne dogodi! Mlitavo, mlitavo... Okreće telefon svoga pomoćnika Bila Šelera: ima li neku bolju ideju za sutra? Nema. Kako bi bilo da taj momak dotrei već zapaljen pred terasu? Bilo bi dobro, ali kaskaderi su u štrajku. Može li da nađe nekoga ko bi to izveo? Pokušaće. Neka ne pokušava ništa, son of a bitch, neka to izvede! Nismo tu da pokušavamo nego da napravimo taj seratorski film! O.K?
Simons spušta slušalicu i prelazi na drugu scenu. „Pokušaće!” – mrmlja. – „Neka pokušavaju francuski amateri, koji su već uspeli da svojom kamerom sa ramena zaraze i američki film! On je dresiran da pravi real things! Pokušaće!?”
– Ko igra onog čoveka što viče Fire? – pita Šeler svog pomoćnika Jugoslovena.
– Onaj mali što ga je doveo Pavliček.
– Ko ga je doveo? – Pavliček, nabavljač.
– Onaj topli brat?
– Aha. Pešovan.
– Bi li možda mali pristao da ga malo zapalimo?
– Ne znam. Pitaću Pavličeka...
Šelerov asistent budi Zdenčicu Pavličeka i sveže okupanu dlakavu bitangu, koju je Zdenčica baš te večeri pokupila na železničkoj stanici.
– Izvolite?
Bitanga u žurbi traži svoje duboke cipele i navlači ih na bose noge.
– Hladna vatra? Urediću da pristane... Naravno, moraćemo da dodamo malo novaca, je l' te? Jeste, bez osiguranja; nema potrebe, on nije profesionalni kaskader, pristaće!
Samo vi mirno spavajte i kažite gospodinu Šeleru da sam mu pronašao one ikone... Neka me ima u vidu za Le verde bandiere di Alaco... Laku noć.
Bitanga se već uvukla u svoje pantalone.
– Oh, Žizela, kakva si flinta... – preklinje ga Pavliček. – Kuda ćeš sada, po ovoj noći?
Momak ga pogađa preciznim aperkatom i Pavliček pada na svoj, žuto presvučeni francuski krevet.
– Budi dobra, Žoržeta... – cvili Pavliček. – Ne, ne, nemoj da se tučeš!
Bez reči, gorila mu šakom zatvara levo oko i trpa sitnice u duboke džepove svojih plavih radničkih pantalona.
– Oh, Žizela, Žizela., da sam znao ...
Te noći, Mima i Ale su slušali Džordžiju do pola dva, a posle je Ale otpratio Mimu, pored usnulih topčiderskih kuaa.
Gde sam bio te izluđujuće noći?
Ne mogu da se setim.
Ne mogu nikako da se setim.
Gde sam bio one noći kada je Frenku pala na pamet sjajna ideja da momak dotrči zapaljen?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:54

Слика



DVADESET DVA

Dotrčao je goreći preko polja.
Svi su ga već očekivali na ledini okruženoj lažnim kaubojskim gradom Sider Valijem, koji je imao samo fasade a iza njih ništa, vetar.
Jedna kamera je bila ukopana u zemlju i iza nje je ležao drugi snimatelj trudeći se da u kadru dobije visok horizont i čoveka koji trči iz dubine. Druga kamera, podignuta na kran, slikala je čitav prizor odozgo. Tišina je pritiskala Sider Vali.
Frenk Simons je sedeo na svojoj platnenoj stolici okružen svitom pomoćnika, asistenata i ulizica. Bilo je tu još i besposlenih statista, rekvizitera, šofera i nekoliko foto-reportera ... Simonsov lični sekretar brinuo se da mu čaša bude uvek dopola puna.
– Fire! – čuli su urlik, pre nego što se Ale pojavio u kadru.
– F.i.r.e... – vikao je trčeći prema označenom mestu, komadiću cigle na centru Sider Valija.
– Fire! – urlala je ta mlada plamteća buktinja dok je trčala prema senci svog slavnog dvojnika, Džemsa Dina.
Kažu da je četiri puta viknuo Fire.
Fire! Fire! Fire! Fire!
Koni Vest ispljune cigaru preko ograde i ustane sa stolice.
Fire! Fire! Fire! Fire! – pre nego što je pao na tačno određeno mesto i pokušao da ugasi vatru. Plamen ga je obgrlio s leđa. Rvući se s njim, pao je u žutu prašinu.
Kamere nisu prestajale da zuje.
Kažu da je Frenk Simons prvi osetio da nešto nije u redu sa Aletom. Kažu da je viknuo u megafon da ga ugase, i kažu da su ljudi potrečli. Kažu da se nekoliko njih bacilo preko Aleta i da je Zdenko Pavliček odnekud doneo vojničko ćebe, ali, kažu, bilo je kasno, Ale je suviše dugo goreo.
Kažu da je glavni pirotehničar tog dana bio pijan kao zemlja i da je na snimanje poslao svog brata, i mada se pirotehničarev brat kleo u decu da je Aleta premazao borofiksom, bezazlenim lepkom koji se u takvim prilikama upotrebljava za pravljenje hladne vatre, Ale je ipak izgoreo.
Kažu da je Ale pre toga pomagao ljudima koji su polivali benzinom Spenserove štale, pa se, kažu, možda nešto od tog benzina prosulo po njegovom kostimu; ko zna šta je bilo i kako se to dogodilo da Ale izgori, ali od tog slučaja, beogradski kaskaderi su osigurani.
Pričaju, kad su najzad ugasili vatru, da je Ale ležao pod njihovim nogama još uvek vičući Fire! i da se tresao kao u nekoj groznici, da se svaki delić njegovog tela tresao, i ruke i brada, i da su mu zubi cvokotali, i pričaju da niko nije smeo da ga dotakne, da se niko nije usudio da podigne Aleta na nosila, sve dok ga posle čitavih pola sata panike nisu pokupili u onom vojničkom ćebetu, preneli u „landrover” ekipe i odjurili u grad.
Pričaju da je Ale celim putem vikao Fire!, najpre veoma jako, a posle sve slabije, i kažu da bi ga možda i spasili da ga je primila prva bolnica na koju su naleteli, ali šofer nije mogao nikako da pronađe dežurnu bolnicu, i tako su lutali sa Aletom od ambulante do ambulante, čekali dežurne lekare, popunjavali nekakve listove, a niko nije znao ni kako se Ale zove, ni ko je ni šta je, sve dok ih nisu primili u Vojnoj, na hirurgiji, i Aleta odvezli na kolicima u operacionu salu.
Te noći, kada sam doznao šta su uradili Aletu, potrčao sam da ga tražim. Najpre sam uzeo taksi, a kada mi je ponestalo love, nastavio sam da peške obilazim bolnice i pronašao ga tek u trećoj. U vojnoj, ali me vojnik na ulazu u bolnički krug nije hteo da pusti, pa sam dvesta metara niže preskočio gvozdenu ogradu sa šiljcima, pitao bolničarke gde odvode zapaljene momke, i tako, posle nekoliko sati, najzad pronašao Hirurgiju čija su sva vrata bila pozatvarana.
Obilazio sam tu žutu zgradu sa svih strana tražeći način da se uvučem unutra, a onda sam zazviždao naš znak i zviždao sam ga u razmacima koliko da se odbroji do sto i natrag, obilazeći neprestano Hiruršku. U jednom trenutku mi se ueinilo da čujem udaljen i slabašan zvižduk odnekud iznutra, pa sam počeo da urlam i vičem Ale, u centru osvetljenog kruga koji je bacala bolnička lampa, sve dok nisu otvorili vrata i dok mi nisu rekli da je Ale umro.
Da je umro.
Ne volim kad ljudi govore da je Ale umro. Ja kažem: „Kad je Ale poginuo.” To mi se više dopada. Umire se verovatno polako, ne znam ništa o umiranju, ali umire se, pretpostavljam, od neke bolesti i u krevetu, dugo, dugo, a Ale je poginuo nasred srede Sider Valija vičući Fire! i to su svi videli: čak i Frenk Simons, lično, zamislite, gospodin Frenk Simons je pokušavao čak i da pomogne Aletu, jeste, sam Frenk Simons – Aletu, Frenk Simons, lično!
Ko zna, možda bi Ale, možda bi postao novi Džems Din da nije izgoreo u Košutnjaku? Ljudi još uvek na sve strane traže novog Džemsa Dina, traže ga već petnaest godina, i povremeno im se učini da su ga najzad pronašli, ali Ale bi ih sve nadigrao, sve te lažne džems dinove, jer on nije ličio na Džemsa Dina – on je bio Džems Din!
Godine 1962. video sam kako Ale gori. U bioskopu Balkan davalo se Zlato Sider Valija. Bila je zima i iz visoke limene peći-bubnjare širio se otužan kiselkast zadah zapaljene pilotine koja nije mogla da se razgori. Gledao sam taj idiotski film svih sedam dana koliko se davao. Na predstavama od devet sati kunjao sam na svom sedištu i budio se tačno na Fire!, tačno na onom mestu filma gde se Ale pojavljuje kao mala crna tačka u dubini kadra, a Koni Vest ispljune cigaru preko ograde i ustane sa stolice. Ali to nije bio Aletov glas. Nadsinhronizovali su ga tamo, u Americi.
Videlo se kako trči, kako se približava kameri i kako posrće, videlo se kako je pao i viknuo poslednji put Fire! – video sam Aletovo lice u krupnom planu, njegove svetle oči čije su zenice bile išarane pegama (zaista sve veoma lepo snimljeno), naravno, sve vrlo kratko, a onda cap – rez! – šerifovi ljudi su poskakali na parkirane konje. Brojao sam: Ale je bio na platnu dok izbrojiš do sedam.
Godine 1962. imao sam sumanutu ideju da ću se jednoga dana strašno obogatiti, kao neki manijak, i da ću otkupiti tu rolnu sa Aletom. Puštao bih je samo za sebe u svojoj velikoj kući na obali Save, negde ispod Obrenovca, najbolje kod Baričke Ade; puštao bih je koliko god bih želeo, puštao bih je našim drugarima, Mimi, svima koji su nekada poznavali Aleta. Ali, ko zna, i da sam se nešto obogatio, da li bi Ameri pristali da
mi prodaju tu rolnu, i gde li je uopšte danas taj provereno najslabiji Simonsov film, posle kojeg je ubrzo prestao da sasvim snima filmčuge? Možda u nekoj američkoj kinoteci, ko zna?
S vremena na vreme odmotavam ga u glavi i vidim Aletovo uplašeno lice kako me gleda: znoj, prašina, suze, varam li se – i bes što je prevaren, ostavljen na cedilu, sam na onoj ledini, sa crnim repom dima medu plamenovima što ližu ivicu kadra kada se nađe u krupnom planu...
Jedno vreme činilo mi se da sve to vidim, ali kako su godine prolazile, viđao sam to sve manje i manje, nikako nisam mogao da mu se setim lica, ni boje očiju, ni kože, ničega, sve dok ne povadim iz jedne koverte njegove retke fotografije, sa koje mi gleda Ale-klinac, vršnjak današnjih klinaca, ali ga zamišljam nekako drugačijeg – za mene je on uvek neko ko je stariji dve godine od mene, neko – zaštitnik, veliki brat, neko u koga se čovek može pouzdati, neko ko će iskočiti iz autobusa za Beograd samo zato što sam ja, kao nespretniji, ostao napolju. I čini mi se da će tako biti čak i onda kada budem stari gnjavator, i onda će mi Ale izgledati dve godine stariji, ma koliko imao godina tada, ma kako mogao da mu budem deda! Ne znam, ali tako mi
se čini.
Sutradan posle one noći u bolnici otišao sam u Filmski grad. Hteo sam da vidim ono mesto. Ali Simonsova ekipa je nekud isparila, nigde ni žive duše u Sider Valiju.
Verovatno su napali neki drugi objekat? Rekviziter mi je dao Aletove stvari posle mnogo ubeđivanja. Sudija je potvrdio da smo drugovi i samo je klimao glavom, govoreći: „Onakav dečak, onakav dečak...”
Potpisao sam priznanicu da sam primio stvari, i kao u nekom snu, ne shvatajući uopšte šta se dešava i da Aleta više nema, krenuo sam niz Košutnjak sa njegovim stvarima, koje su bile uvezane žutim kaišem od pantalona.
Seo sam u neko lišće i razvezao zavežljaj: unutra su bile njegove plitke cipele, unutra je bila zgužvana košulja sa sivim tragom znoja na kragni, plava majica i Mimin džemper na kome sam mu onoliko zavideo. Poginuo je u njihovom odelu. Zadržao je, izgleda, samo svoje donje rublje i svoje čarape – njih nije bilo među stvarima.
Sedeo sam tako na lišću i razgledao Aletovu zaostavštinu. Bilo me je sramota što ne plačem, ali uopšte mi se nije plakalo, pa sam uzeo u ruke Mimin džemper, ali opet nije išlo. Nikako da izazovem suze! Učinilo mi se da sam strašno okoreo, da sam u stvari kurva koja je krajičkom mozga priželjkivala Aletovu smrt.
Uzeo sam tada njegovu desnu cipelu i razgledao otisak Aletove noge koja je oblikovala tu staru, jeftinu kožu, i tek kad sam okrenuo cipelu naopačke i zagledao se u njen izlizani đon, tek tada mi se stegnulo grlo a suze pojuriše na oči.
Bila je to dotrajala cipela zgužvane i ispucale kože; znam i kad smo je kupili; tačno se sećam radnje kod Londona i kako smo je danima obilazili, zagledali sa svih strana i upoređivali sa drugim cipelama, u izlogu, preračunavali se i najzad ušli unutra, u radnju, da mu ih kupimo, te cipele. Nosio je tog dana stare ulepljene čarape sa rupom na prstima, pa je krišom, dok je prodavačica otišla u magacin da mu ih donese, istegao što je više bilo moguće čarapu i podvio je pod stopalo i čekao tako da proba nove cipele, a stare su ležale ižvakane i ispovraćane pokraj nove, desne, koja kao da je sad izašla ispod čekića, toliko joj je koža bila kruta i sjajna.
– Dajte mi i drugu! – kazao je tada i izašao u novim crnim cipelama, koje su odudarale od ostalih komada odeće na njemu, a stare smo, onako zapakovane, bacili u kantu za đubre i otreali da to proslavimo.
Da proslavimo nove cipele za proleće, ove iste koje sada držim u rukama!
Sedeo sam, dakle, tu i plakao jedno vreme, a kada me je prošlo, uvih ponovo sve Aletove stvari u Mimin džemper i čvrsto ih povezah kaišem. Malo sam se dvoumio da li da obučem džemper (toliko sam ga dugo želeo, a Aletu više neće biti potreban), ali sam odustao jer me je bilo sramota, mada mi je Ale dozvoljavao da ga ponekad nosim, i tako ga nisam obukao već sam zavežljaj odneo u Studentski grad i stavio na Aletov ormar.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:54

Слика


DVADESET TRI

Mima je stigla dresinom.
Zakasnila je na lokalni voz iz K-a, pa je na brzinu išarmirala mesne železničare koji su je prebacili dresinom što se upotrebljava za službeni obilazak pruge. Stigla je kao kraljica Jugoslovenskih železnica, još izdaleka nam mašući rukom.
I evo nas, sad smo svi tu. Stojimo u travi ispred stanice Lipnica, dok iz otvorenih vrata kulja plesnivi vonj trulih hrizantema, obojene hartije i voštanica, koje svaki čas podrezuje jedna zbrčkana starica. Žmirkamo na aprilskom suncu među železničarima i seljacima. Stigli smo jutarnjim vozom iz Beograda vukući ogroman venac na čijoj traci piše zagrobno zlatnim slovima: ALETU – DRUGARI. Dlanovi me još bockaju od tragova žice kojom su povezani za šiblje žuti voštani cvetovi.
Došli su Dule, Komnen, Steva Džunglaš, Ika Sindarela, Beban, Bagi Droplja, Kvarni Riki, Voja Kamenac, Ljuba Duh, Miga i još neki koje ne poznajem. Muvaju se po peronu i travnjaku iza kuće sa svojim zbunjenim mačkama.
Popeo sam se na drvljanik da budem malo sam. Gledajući odozgo te lukave gradske momke i njihove pritvorene namazane beštije, čini mi se kao da je neko podigao velik kamen sa vlažne zemlje, pa se ispod njega razmilele crne bube. Isterani ovako iznenada na svež vazduh, obezglavljeno tumaraju oko lipničke stanice, zaviruju u kancelariju otpravnika vozova. Neki su već unutra i sa rukama u džepovima stoje potpuno bez veze i gledaju kako otkucava prepotopski morzeov aparat. Drugi su u travi sa svojim curama. Puše i čavrljaju. Oko njih je ono što se obično naziva priroda pa nikako ne mogu da se snađu. Nesigurni su izvan svojih uličnih uglova, gde danima džonjaju češući leđa o zid. Još uvek se pitaju kakav tip ponašanja treba isfolirati, ovde, među ovim ljudima krupnih šaka u crnim odelima i belim košuljama zakopčanim do grla. Oeigledno, oni govore dva različita jezika! Njuše se sa podozrenjem.
Povremeno, na prugu izlazi Aletov otac sa crvenom kapom otpravnika i propušta po koji retki, zalutali teretnjak natovaren deblima i šljakom. Lice mu je naduveno od suza i pića. Dangube se tada nalakte na ogradu perona i broje vagone.
Seljaci se spuštaju preko brda. Koračaju puteljkom koji silazi sa nasipa, a njihova svečana ukopna odela već su posivela od prašine. Iz šume izlaze žene u crnom. One pred sobom u rukama nose velike torte i patišpanje. Železničari se dovoze biciklima. Prislanjaju pobožno stare, razdrndane triumphe uz žuti stanični zid, pa se ljube u usta sa rođacima i kumovima. Manžetne hlača sapete su im drvenim štipaljkama za rublje, da se ne zapletu u zupčanik bicikla.
Iz kuhinje dopire u talasima zveckanje posuđa izmešano sa ženskim žagorom. Jorgovan koji je pre vremena procvetao meša se sa teškim mirisom pečenih kokoški, koje žene prelivaju saftom.
Oko Aletovog kovčega čuče pijane starice. Svojim bezubim desnima mrmljaju molitve. Sedeo sam neko vreme sa njima piljeći bez ikakvog osećanja u Aletovo voštano lice. Tamni ljubičasti jezici, tragovi plamena, stižu mu sve do ispod brade. Lice mu je, začudo čisto! Kada sam ga poljubio, osetih pod usnama mrtvu kožu i čudan vonj. Zapanjila me promena njegove kose! Više nije zlatna i elastična već suva i žičasta, kao od pepela. Zaista ne osećam ništa za ovaj leš, sem ogromne tuposti koja me sveg obuzela.
Starice su šapatom prenosile jedna drugoj ko je sve došao na sahranu. Neki ljudi, saznao sam, prvi put su tog dana pružili jedni drugima ruku, posle mnogo godina svađe.
Nervira me ovaj koktel agrikola, na kome se cmače, cokće, pijucka, naglaba o izgledima za letinu i o đubrivima, gde svako pazi na svakog, gde se broje zalogaji i primećuje ko je s kim ... Ali kokteli su, izgleda, neophodni u svim sredinama! Ale kao da uopšte nije važan. On je samo dobar povod da se svi sakupe na jednom mestu. Zahvaljujući njemu, ovde će se obaviti silni poslovi; utanačiti prevoz tovljenih svinja ili već nečeg sličnog, tu će se uglaviti i ugovoriti venčanja nečijih kćeri, trapavica modrih ruku. I sve se tačno zna, svako ovde ima svoju ulogu: žene koje kuvaju, i druge koje služe, i treće koje peru čaše, i one što teše, i ove stare sovuljage koje kupaju mrtvaca i podrezuju sveće. Poslednje na ovom svetu videle su Aleta golog, sinoć, kad su ga kupale. I sve se to obavlja polušapatom, ćutke, po nekom, samo njima poznatom tajnom ritualu. Strašno je to što Ale nikada nije pripadao njima, što je ravno sa neba pao na jednu sporednu železničku stanicu – smešno je to što ga tamo u Beogradu nikada nisu primili za svog. Gde mu je onda bilo mesto? Na filmu? Možda. Film je utočište za sve one koji nemaju zavičaja.
– Hej, provozaj me malo, hoćeš li? – zove me Mima. Lice joj kriju ogromne naočare za sunce. Izabrao sam nečiji teški puch debelih guma i pomogao Mimi da se popne na ram bicikla. Povezoh je preko nasipa. Njena kosa mi uđe u nozdrve.
To je, dakle Aletova latifundija! Ova polja, ova mala, žuto-mrka železnička stanica u dolini okruženoj plavičastim vencem brda. Ove košnice iza stanice i konji što spokojno pasu pokraj pruge. Ove šine po kojima je učio da hoda a da ne padne, održavajuai ravnotežu raširenim rukama. Odavde je, znači, stigao među nas, folirante.
Mima, očigledno, ne priznaje smrt. Ona, izgleda, ništa ne shvata. Daleko od toga da je u šoku, kao da je besna što se sve dogodilo onako kako se dogodilo. Kao da je izneverena. Izdana! Tačnije, Mima je razočarana što se Ale nije održao na visini događaja, upravo onda kada nam je ozbiljno krenulo. Tako je propao još jedan njen pokušaj da se prebaci preko crte. Umesto na dodelu Oskara u Los Anđeles, Ale ju je dovukao u neku Lipnicu i sad je opet daleko od početka, baš kao što je bila pre izloga Novog doma u Knez Mihajlovoj.
– Žulja me... – kaže pa je premeštam na zadnji točak, na ram za prtljag. Mima me drži oko pasa dok zujimo uskim puteljkom, nekakvom utabanom stazicom koju je neko nasuo ugljenim prahom. Prijatno je osećati pod guvernalom prštave gume.
Napravili smo velik krug oko doline i uterali bicikl ponovo u stanično dvorište.
– Došli su ti prijatelji, Aleksandre, čedo moje... – zapeva Aletova majka, krupna i otežala žena bele kose. – Došli su ti da te vide, mili sine!
Gledamo kao krivci u vrhove cipela dok ona nabraja ko mu je sve došao. Pridržavaju je dve profesionalke u crnom. Između dva naricanja, Aletova majka pribranim šapatom izdaje zapovesti da se iznese rakija, da se sanduk sa pivom spusti u bunar, objašnjava da se čaše za vino nalaze na kredencu, a onda ponovo zabacuje glavu i kuka za mrtvim sinom. Ljudi u dvorištu se tada uskomešaju, prekidaju razgovor i viču: „Odvedite je da legne, ima slabo srce...
Oznojene žene izbezumljeno skaču oko peći u kuhinji. Malo su popile pa su im se lica zajapurila od piva i jare koja izbija iz usijane ploče. U očima starica – proždrljiva glad: koliko dugo nisu videle ovako velika brda mesa i torti?
Seoske devojke raznose poslužavnike pretovarene pićem i smerno obaraju oči pred gradskim frajerima koji ih odmeravaju kroz smešak.
Gradske mačke su, naravno, superiorne: „Oh, dušo, ako bi bila tako dobra da doneseš jednu kiselu vodu? Ne moraš zbog toga ići čak tamo...” Donesi je kad budeš prolazila! Baš si slatka...”
Za gosn Zdenka Pavličeka iznesena je na sred dvorišta pletena fotelja. Ljudi u čudu gledaju tog napudranog starčića u prugastom blejzeru na preklapanje sa dva reda dugmadi, koji vrska dok govori. Gosn Pavliček se raspituje o zemljoradnji i seoskim običajima, izbacujući svaki čas po jedno: vrrrrrrrlo interrrrrrresantno!
„Sa kakvim je to svetom živeo otpravnikov sin?” – pitaju se u čudu seoski starci gledajući sumnjičavo noćne ptice i devojke koje ne vade cigarete iz usta – dok ga mrtvog ne vratiše u Lipnicu, odakle, da je sreće, nije trebalo ni da odlazi nikuda!
„Mili sinko, Aleksandre, čedo moje!” Tri popa odjahuju bicikle.
Crkvenjaci im skidaju štipaljke kojima su zakačili podvrnute mantije. Navlače im preko glava zlatne odežde, pa mašući kandilima kreću na čelu povorke prema seoskom groblju.
„Gospodi pomiluj, Gospodi pomilujsja...”
Topli prolećni vazduh nas opija. April điklja iz zemlje koja se puši, dok koračamo seoskim putem u oblaku prašine.
„Gospodi pomilujsja...”
Duž puta, sa leve i desne strane, gledaju nas zaeuđeno sapeti konji.
Fire! – ponavljam u sebi.
„Gospodi pomiluj...”
Fire! Fire!
„Gospodi pomilujsja, grešnavo raba Aleksandra ..”
Fire! Fire! Fire!
I tako najzad stigosmo do kraja puta, do sveže iskopane rupe u zemlji. Aletova majka se otrže, pa se baci preko kovčega.
– Ne.e.e.e.e.e...
Otpravnik vozova šmrca u maramicu, a bronzana dugmad mu blješte na suncu. Posmatram Mimin profil. Bože, kako mrzim tu večnu takmičarku, tu folirantkinju! Ona je za sve kriva.
Ja i Kvarni Riki odgurujemo dve seoske ispičuture i sami se prihvatamo lopata. Sami ćemo zakopati našeg drugara. Treću lopatu preuze Komnen. Teško grumenje žute zemlje zabubnja po kovčegu. To je, dakle, taj konačni, najvažniji zvuk na svetu!
Pogledah između dva zamaha lopatom: dve vlažne brazde krčile su sebi put kroz rastopljeni puder na licu gosn Zdenka Pavličeka.
Ale ostade dole, ispod svega.

***

Odjedanput, svi osetismo neko olakšanje. Onaj mladi mrtvac nas je pritiskao sve dok ga nismo zakopali. Ljudi počeše da govore glasnije o vremenu i vinogradima, žene se već kikoću skrivajući po seljački, dlanovima kvarne zube. Rođaci su se jedan po jedan razilazili, a gradski momci uzjahaše svoje vespe, pa grmeći nafriziranim motorima zbrisaše preko polja sa mačkama iza sebe.
– Kuda ćete? – zaustavlja ih nacvrcani otpravnik vozova. – Ima mesta za noćenje...
Oni koji su te noći ostali u Lipnici, a ostalo ih je preko dvadeset, lepo su se proveli. Kao da ih je obuzelo neko šašavo raspoloženje u blizini smrti. Evo, opet su je nadmudrili, svejedno što su jesenas bili nasmrt bolesni i što su im već palili sveću i pričali da ih je doktor Isidor Papo samo otvorio i opet ponovo lepo zatvorio, pa poslao kući da umru – đavola! – evo, jedan mnogo mlađi kandidat za onaj svet ode pre njih, pre reda, a oni su, bogami, još živi i još su tu, još žvaću, još su gore, dok on leži pod ilovačom!
Trom od belog kokošijeg mesa i vina, povirih u kuhinju: gosn Pavliček je seljacima upravo izvodio trik sa maramicom i jajetom koje iščezava!
Teretnjaci su bili sve ređi i ređi, uskoro ni jedna kompozicija neće narušiti tišinu lipničke stanice. Samo stari morze, osvetljen škiljavom sijalicom, ne prestaje sam za sebe da otkucava terete i brojeve vagona u otpravnikovoj kancelariji.
I dok nas Aletova majka vodi uz stepenice kuće da nam pokaže sobu u potkrovlju u kojoj ćemo prenoćiti, odozdo, iz prizemlja, penje se pijana vika ljudi i žena oko zagrobne gozbe.
Kroz otvoreni prozor Aletove dečje sobe pod krovom, bruji april na žicama skretnice i noćnom vetru – metalni šumovi pruge... Grube plahte odišu svežinom bosioka i štirka.
U tami svetlucaju jeftini pehari koje je Ale poosvajao kao gimnazijalac u svojoj najdražoj disciplini – trci na sto deset metara sa preponama. Tu su čitanke i njegove dečije knjige, dva povezana godišta Politikinog zabavnika, raskupusani Ajvanho...
Mima na prozoru osluškuje zavijanje seoskih pasa.
Grčim se od jecaja koji navire odnekud iznutra, dubok i neutešan, u ovoj sobi u kojoj je Ale-dečak kovao planove kako da osvoji Beograd i sve one stvari o kojima je slušao preko starog kosmaja II u kuhinji, na kredencu. Trčao je prema njima, preskakao preko prepona želeći da prvi stigne na cilj, trčao preduge kros-kontrije kroz polja, usamljen sa svojim tajnim ciljem, slušajući kako ga neprestano prati bat koraka onih što su pokušavali da ga stignu – što dalje od njih, što dalje...
Čini mi se da ću umreti od očajanja na ovoj zabačenoj stanici, u ovoj noći što nas, preživele, prekriva svojom ravnodušnošću. Mislim na Aleta – šašavu baklju što sad ugašena leži pod obojenom hartijom i ilovačom, sam sam, sam, sam, sam, sam, sam, sam, sam, na Aleta koji je umro zbog trideset i četiri hiljade duga, zbog novca za koji smo kupovali cigarete, plaćali ulaznice za Kinoteku, splačine od kafe i subotnji NIN sa omamljujuaim Izborom iz sveta -– sitna mala zadovoljstva koja drugi dobijaju nekažnjeno i ne misleći na njihovu vrednost, dok smo mi čeznuli kao psi u jednoj sirotoj zemlji koja nije mogla da nam ih pruži; mislim na Aleta, mog drugara, koga smo i Mima i ja ostavili onog dana na cedilu među filmskim lešinarima i njihovom ludačkom pohlepom da gutaju sve što im se nađe na putu, da sve upropaste, zaprljaju i unište; mislim na Aleta među lažnim zidovima Sider Valija, na Aleta koji je preuzeo na sebe da nas sam samcijat izvadi iz govana, mislim na onaj trenutak kada je brat pijanog pirotehničara zapalio šibicom i gurnuo ga da potrči Frenku Simonsu i svim onim bitangama u susret, i vidim ga kako trči gipkim koracima profesionalaca na sto deset metara, vidim ga, mada nisam bio prisutan, vidim ga kako sam plaća kaznu za sve nas, za naš folirantski život na visokoj nozi, vidim ga kako nas traži pogledom u bedemu stranih, nepoznatih lica koja ne znaju čak ni kako mu je ime, ni odakle je došao, ni šta hoće, a mi smo tada ko zna gde dok Ale gori – napustili ga, eskivirali, ostavili samog da se izvlači iz vatre, mali smrdljivi bednici koji ga nisu ni zasluživali, a sad mu krademo i jedinu preostalu stvar – njegovu dečiju sobu, prljamo njegovu dolinu gde su ga svi poznavali i voleli, gde je bio svoj među svojima – smrdljivi pacovi izmileli iz gradskih rupa!
Mima mi liže suze.
I ne znam otkud, i ne znam kako, odjedanput mi je toplo; osećam njene karlične kosti na svojima, njene butine, njen stomak, njena rebra, ona ista rebra koje ima i njena Pena, topli žbun među nogama i njene vrele prste koji mi pomažu da uđem: okrećem je na leđa, grizemo uši jedno drugom, njen jezik u mom uhu, hoću da je pocepam, da je rastrgnem, razderem, rasturim: kliski smo od znoja i suza, lepljivi i najzad spojeni, najzad jedno! To je to, mislim, lažu kad kažu da boli, zaista ne boli, to je nešto očajno i nešto vrelo, dlakavo kao riđodlaki jazavičar, i miriše na onu raskopanu ilovaču, na onu rupu izdubljenu i usečenu u zemlji iz koje se puši april. U Mimi sam. Preostali smo još samo nas dvoje na svetu, i mi se ševimo, ševimo, ševimo, ševimo, ševimo, ah, ševimo, mi se tucamo, tucamo, tucamo, tucamo, ječimo kao mršave svinje tražeći u najtajnijim i najdubljim uglovima Mime, Aleta – njegov poslednji zemaljski trag...
– Ševi me ševi me ševi me – cvili Mima – ja sam jebačica oh kakva sam ja jebačica kaži kakva sam jebačica ševim li se dobro kaži kako se ševim ševi me ševi me ševi me ševi me još dublje ševi me kao životinju me ševi stižeš mi do grla još više još više još dublje uteraj mi ga do balčaka zalij me mili jebi me jebi sad sad jao.o.o...
Jesam li vam već rekao? Tada, u Aletovoj dečijoj sobici na tavanu železničke stanice Lipnica, među cinkanim peharima i stripovima, tačno ispod Aletove maturantske fotografije sa pozajmljenom leptir-mašnom, ševio sam prvi put u životu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 15:55

Слика

DVADESET ČETIRI

Generalni direktor Export-importa me poziva samo u dva slučaja: kada me premešta s jednog posla na drugi ili kad napravim neku pizdariju grandioznih razmera. Tada kaže sekretarici da „nije ni za koga u kancelariji”, zatvara tapecirana vrata, vadi iz plakara votku i izgovara svoju čuvenu rečenicu: „Ti znaš da sam te ja doveo ovamo...”
Zaista, onog leta posle Aletove smrti, Beograd kao da se potpuno ispraznio. Nigde nikoga od poznatih! Jednog avgustovskog jutra, dok sam prevrtao džepove starih pantalona u bezuspešnoj potrazi za nekom zagubljenom kintom, naleteh na vizitkartu u zlatotisku. Generalni direktor Export-importa! Pošto sam na brzinu izmontirao prekinuti film, otiđoh da ga posetim.
– „Srem, Banat i Baeka, tri srca junačka...” – rekao sam. – Sećate li se? „Samo se ševite, deco, u ševi je spas! Veličanstvena ševa ...”
Nije se sećao uopšte ničega, ali me je ipak zaposlio kao kurira. Vrtoglavo sam napredovao u službi. Danas, posle petnaest godina službovanja u Export-importu, vea okrećem ručicu geštetnera na kome se štampaju Interne informacije!
– Javi se kadroviku – kazao je generalni. – Počećeš u ponedeljak. Do tada kupi odelo i upristoji se...
Izvadio je debeli buđelar, iz koga se otkotrljaše na sto dva prezervativa, i izdvojio nekoliko krupnijih novčanica:
– Vratićeš od prve plate... A sad, briši!
Od straha da ne zadocnim na svoj prvi posao u životu, koji je započinjao tačno u sedam, probudio sam se kao veštac – u četiri! Moje novo, osuđeničko odelo očekivalo me na stolici. U šest sati već sam pio kafu u Kasini na Terazijama zajedno sa desetak klošara i ranoranilaca. Knjavajući na nogama kao špediterski konj, videh kao kroza san kako u Kasinu ulazi bulumenta mojih bivših drugara. Vraćali su se sa nekog provoda.
– Gde si bio noćas?
– Tek idem! – rekao sam i pobegao iz Kasine.
Ale, Mima, Frenk Simons, Bane Jegulja, Sudija, gosn Pavliček... – svi mi oni danas liče na glumce iz nekog nemog filma mog predživota. Kao da su ispali iz neke filmčuge koju sam odavno odgledao i već joj zaboravio naslov.
I ona noć u kojoj sam poslednji put isplovio sa Mimom na Peni...
Jedreći na noćnom povetarcu, doplovili smo do najšireg dela reke, odmah iznad Ade Međice, i tamo potopili Aletove stvari u dubinu. Neka niko ne nosi Mimin džemper! Verujem da je taj zavežljaj sa kamenom u sredini još tamo, prekriven rečnim muljem.
Otpratio sam je poslednji put kući, u Senjačku, kroz mlazeve iz polivačkih štrcaljki. Vodeni slavoluci kroz koje smo protrčavali kao da su slavili nešto što je moglo da postane ljubav. Na Senjačkoj pijaci probudismo zaspalog seljaka koji je ležao na brdu lubenica. Kupili smo jednu veliku, koju je seljak dugo kuckao i osluškivao šta se unutra zbiva:
– Zrela je – rekao je. – Srce joj je zrelo; u zdravlje da je pojedete!
Popeli smo se do stadiona Jugoslovenske narodne Armije. Kapija D je bila otvorena, pa bez teškoaa uđosmo na igralište. Koračali smo preko kratko podšišane trave, a okolo je bila avgustovska noć, iznad milijarde zvezda, i stadion je šumeo kao betonska školjka.
Postavili smo našu oproštajnu lubenicu tačno na belu tačku u centru. Rasekli smo je Miminom turpijicom za nokte.
Mima je plakala pravo u svoju polovinu, srčuai mlaki slatkasti sok zajedno sa suzama. Nešto se završilo.
Srce mi je bilo zrelo.

***

I sada, petnaest godina kasnije, dok koračam dugim zastrtim hodnikom prema kabinetu Generalnog Export-importa, pitam se koja je varijanta u pitanju premeštaj na mesto „na kome će mi biti mnogo bolje, s obzirom na moje sposobnosti”, ili pizdarija grandioznih razmera? A možda kuća želi da mi pokloni ručni časovnik za dugu vernu službu?
Tonem u tapecirani kabinet Generalnog. Iz dubine čujem njegov glas:
– To je drug Jaša Melvi, naš ambasador u Tajleziji...
Rukujem se i propadam kroz ponuđenu fotelju, sve dublje i dublje, dok drug ambasador izgovara rečenicu koja me budi iz sna dugog petnaest godina:
– Vi poznajete Mimu Laševsku?
Gospode, poznajem li Mimu Laševsku? Jesam li kriv što je poznajem?
– Poznajem Mimu Laševsku.
– Dakle, na tom prijemu u kraljevskoj rezidenciji Ngo Di Thai – nastavi drug Jaša Melvi svoj monolog obojen izrazitim stranim akcentom – odjedanput mi se učinilo da čujem nešto jako poznato! Ta melodija koju su izvodili domoroci na svojim čudnim instrumentima, ličila mi je na nešto što sam već negde čuo, mada sam u Tajleziji bio samo nedelju dana. Trebalo bi svakako da vidite neke od tih instrumenata! Nimalo ne liče na evropske! To su, uglavnom, duvaljke, dugačke i po pet-šest metara, koje proizvode jedan poseban zvuk, nalik na zujanje pčela ili siktanje zmija... Tajlezijski muzičari ne poznaju harmoniju, pa čak ni polifoniju: oni se služe prastarom skalom od samo tri tona, koje variraju do besvesti. Svaki od ta tri tona ima svoj pandan u nekoj vrsti cimbala i zvona, od kojih su neka veoma mala, ne veća od lešnika, a druga opet ogromna, kao zvona na našim crkvama. Glavni instrument je pharbu-ban, kombinacija primitivnog fagota kome su dodate četiri žice i meh. Njegov zvuk ima ritualnu vrednost i na njemu sme da svira samo plemenski sveštenik šesnaestog stepena, zvani pharb – čuvar ritualnih tajni. E, pa možete misliti koliko sam se zapanjio kada sam sasvim lepo i razgovetno, u sviranju dvorskog orkestra, prepoznao pesmu Oj, Moravo, moje selo ravno... Mislim da se tako zove ta pesma, jel te?
– „Kud si ravno, što si vodoplavno...” – zapevuši Generalni, sipajuai votku sebi i ambasadoru.
– Baš tako! I to gde? Usred Ngo Di Thana! I što je najsmešnije, niko sem mene nije primećivao da se događa bilo šta čudno – bio je tu, razume se, ceo diplomatski kor i tajlezijski kralj Nitub Taj Boa. Najpre sam pomislio da mi je viski udario u glavu na onoj vrućini (treba da znate: leti temperature u Tajleziji dostižu četrdeset i pet stupnjeva u hladu, a dodajte tome i nepodnošljivu vlagu!), hoću da kažem, mislio sam da doživljavam halucinacije, pa se obratih na engleskom, ali on nije znao ni reči nekog drugog jezika sem taj-taja kojim se govori na Tajlezijskom arhipelagu. Bio je sasušen kao trstika i ne teži od tridesetak kilograma – njihova fizička konstitucija nam i objašnjava misteriju njihovog načina ishrane, zar ne? Tajlezijcima je, naime, dovoljno da prežive po jedna šaka pirinča dnevno i komadić korena gao, koji ima snažno narkotično dejstvo; zbog toga je čitav taj narod kao usporen, hoću da kažem, svi su nekako uspavani i predani letargiji... Čini se da spavaju otvorenih očiju! Čime, inače, objasniti da su nezavisnost stekli tek 1960. i da su ih kroz čitavu njihovu istoriju eksploatisali, najpre Kinezi a potom Japanci i, na koncu, Englezi, koji još uvek drže oko sedamdeset odsto kapitala na tajlezijskim plantažama kaučuka i rudnicima urana. I čime objasniti da za svoj prosperitet poslednjih deset godina, na kraju, ako hoćete i za svoju samostalnost, Tajlezijci treba da zahvale jednoj strankinji (mada to moramo shvatiti, jel da, uslovno, s obzirom da znamo da jedna ličnost nije kadra ništa izuzetno učiniti, ako za tako nešto ne postoje uslovi u društveno- političkim i ekonomskim okolnostima, čemu nas uči i dijalektički materijalizam!), ali ipak – uvek to večno ipak – ta strankinja kao da ih je izvukla iz feudalizma i kolonijalizma; sagradila je prve bolnice i škole i tako postala njihova Kraljica Retha prilično neprevodivo, znam, to ime vuče svoj koren iz sanskrita i znači, otprilike, nešto kao Mudra! I sad pazite, ta žena potiče iz Evrope, znao sam to i ranije, ali kako sam mogao da znam da je naša? Jer, za sve vreme mojih priprema u SIP-u, sa njom se operisalo kao sa izvesnom Mimom Laševskom, što je navodilo na zaključak da je eventualno poljskog ili ukrajinskog porekla; jedna od onih belosvetskih avanturistkinja koje su svoje muževe iz bizarnih zemalja pokupile po Pigalu i Sohou dok su bili još studenti. Ali, ne, draga moja gospodo, uz pomoć prevodioca saznadoh te večeri u Ngo Di Thanu da je svirače naučila našoj pesmi sama Kraljica Retha u dokolici, a tamo je ima u izobilju, te dokolice, mislim, to mi možete verovati na reč! Uspeo sam da me primi još iste večeri. Proveli su me kroz čitav lavirint malih palata od trske i papirusa, po kojima su bile ispisane molitve na njihovim čudnim hijeroglifima phoex, i najzad, kada sam bio uveden kod Kraljice, saznadoh da je iz Beograda, mislim da je kazala kako je nekada stanovala u Dedinjskoj ulici...
– U Senjačkoj! – rekao sam, i to je bila prva ili druga reč koju sam uspeo da izgovorim od svog ulaska, jer je drug Melvi pripadao onoj blagoslovenoj vrsti ljudi koji, kad počnu da izlažu nešto, upadaju u čistu logofobiju – perpetuum mobile! – najviše uživaju u sopstvenim, lepo oblikovanim rečenicama i marcipanskom glasu, tako da, i pored sveg zanimanja za sudbinu Mime Laševske, nisam mogao da odolim pospanosti koja me iznenada hvatala. Nisam znao da li ta omamljenost potiče od centralnog grejanja u kabinetu Generalnog ili od mekote plišane fotelje u kojoj sam se davio.
– Zatekoh jednu, bogami, još sasvim lepu ženu – nastavi drug Melvi. – Nije više u prvoj mladosti, naravno! Sedela je na asuri i pušila evropske cigarete. Ono što me je najviše zapanjilo bejahu njeni zubi! Bili su, naime, potpuno crveni. To je zbog korena
gao o kome sam vam već pričao, a oni koji ga uživaju dobijaju s vremenom izrazito crvene zube... Moram da priznam, toliko sam bio zbunjen ovim susretom da sam napravio jedan mali kiks – pružio sam ruku Kraljici!
– Pa, šta? – reče Generalni. – Zašto da joj ne pružiš ruku?
– U Tajleziji se veoma malo rukuju, bar ne pripadnici tajheme, koji su za nas bele ljude nedodirljivi – neka vrsta tabua. No, Kraljica se samo blago osmehnula i prešla preko toga gestom prave ledi. „Kako je u Beogradu?” – zapitala me je. Objasnih joj da već dugo nisam bio u zemlji, ali da se nadam da je dobro. Dakle, ta žena me je pitala zaista neverovatne stvari! Činilo mi se kao da je malo udarena, malo na svoju ruku, hoću da kažem... Najpre se interesovala za Adu Ciganliju. Pitala me je da li odlazim na kupanje. Kazao sam joj da danas imamo nekoliko velelepnih olimpijskih bazena i sportskih centara i da se gotovo niko i ne kupa u Savi, koja je, uz to, još i zagađena. „Sve je zagađeno – kazala je – ovde na sreću imamo još pravih reka koje se mogu piti!” Zatim se raspitivala o vrućoj rakiji; pitala je da li se čaše još uvek umotavaju u salvete od hartije ili se i to izmenilo? Šta igra u bioskopima: ko je jesenji prvak u fudbalu? Rekao sam da je prvak Zvezda. „Zvezda”, kazala je setno...

– „Zvezda! Šta je sa Šekularcem?” On više ne igra. „Zašto?” Igra za Kolumbiju. Ponovila je opet nekoliko puta: „Šeki, Šeki, Šeki...” Kao da se priseća zaboravljenih reči.
– Stvarno – zapita polupijani Generalni. – Šta li je sad s njim?
– Pazite, sad dolazi najsmešnija stvar na svetu koju sam ikada doživeo! Upitala me je da li nam je još državna himna Hej, Sloveni! Kazao sam da jeste. Umem li da je pevam? Kako da ne? E, pa, kazala je, pevajte! I šta sam mogao? Zapevao sam Hej, Sloveni... Znam samo reči prve strofe, pa sam ostatak otpevao mumlajući. Pridružila mi se i Kraljica. Pevali smo u dva glasa himnu i ja sam, naravno, ustao, a ona je ostala da sedi i da me prati. „Napred, naši! – viknula je – Plavi, plavi! Opali ga po njušci, šta ga brenuješ?” Bilo je to posve ludački, ako razumete šta pod tim hoću da kažem, gledati Kraljicu kako navija za neki nevidljivi fudbalski tim i psuje. Najzad, smirila se nekako i zamolila me da je izvinim za takvo ponašanje. Kazala je da prvi put posle mnogo godina vidi jednog zemljaka. Jer, zaista, bio sam prvi Jugosloven koji je stigao do te minijaturne kraljevine na arhipelagu...
– Gde je to? – upitah druga Melvija.
– Tajlezija? Nalazi se na trista dvadeset i šest ostrva između Taosa, Kamlanda i Mabođe...
– Pa, dobro, bogamu – upita Generalni kome ništa nije bilo jasno. – Kako se ubacila čak tamo?
– Duga priča – rekao je naš ambasador u Tajleziji. – Ali, ukratko, pre nego što je postala kraljica Retha, bila je sekretarica tajlezijskog ambasadora u Parizu, za koga se posle toga udala. Pričala mi je detaljno o tome. Znate li šta je najpre upitao budući muž? Ume li da zašije dugme? Smešno, a? Ali, kralj Nitub Taj je zaista imao sreće.
Preuzeo je vlast posle klasičnog državnog udara izvedenog uz pomoć mornarice i svrgnuo svog dalekog rođaka, bivšeg kralja, koji je bio poznat homoseksualac. Taj prikan je umeo da za samo jednu noć u Las Vegasu prokocka kompletne zalihe uranijuma u Tajleziji! Šuška se da je, ne malu pomoć, dobio od Kineza, mada je u prvo vreme koketovao i sa Rusima, koji su se, izgleda, počeli isuviše mešati u unutrašnje stvari ove daleke zemlje. Uostalom, o svemu tome možete sutra slušati na mom predavanju u Kolarčevom univerzitetu. To je treće predavanje iz ciklusa Azijskim putevima... Ali, ostavimo politiku! Ono što me je najviše zapanjilo kod Kraljice Rethe, to je njen karakter! Njen izmenjeni karakter, hoću da kažem. Jer, u toku svoje dugogodišnje diplomatske karijere po Aziji, sretao sam mnogo Evropejki udatih za Azijce, i sve one su, na izvestan način, zadržale svoj evropski karakter, kako da vam to objasnim? Neku malu koketeriju, raskalašnost, ne znam ni ja tačno šta, ali sve su čeznule za Francuskom ili nekom drugom zemljom iz koje su potekle, sve su živele za onaj jednomesečni izlet u Evropu svake godine. Ova ne, moja gospodo! Ona je po duhu postala prava Azijka. Govori šapatom, a njen pogled je pun smernosti... Čini se da iza svakog njenog gesta stoje hiljade godina pharske civilizacije tog starog naroda, koji se ubraja među najstarije na planeti. Onda, njeno preziranje, totalno preziranje svih materijalnih vrednosti! Odevena je kao i sve druge tajlezijske žene, u svilenu maramu, a ima ih samo sedam – po jedna šara za svaki dan. Haljina-ponedeljak, haljina-utorak i tako dalje... Ide bosa, kao i svi ostali, a što je najzanimljivije, čak je i njeno lice doživelo transformaciju – izvesno proširenje jagodica, šta li, čini se da su joj i oči sasvim iskošene, kao kod indokineskih žena. Ne znam šta je u pitanju, ako ne ona stara istina da s vremenom čak i pas počinje da liči na gospodara! Malo je reći da je narod Tajlezije obožava! Ona tamo ima status svetice i Jovanke Orleanke...
Drug ambasador pogleda na časovnik:
– E, pa – reče. – Trčim na sastanak u SIP!
Žutozelena travka u praznoj boci poljske votke ličila je na nasukano stablo.
– Kraljica mi je mnogo pričala o vama... – kazao je drug Melvi. – Zamolila me je da vas pronađem i predam vam ovu stvarčicu...
Iz džepa je izvukao minijaturnu kutijicu ukrašenu safirima.
– Bilo mi je neobično drago – kazao je opraštajući se. – Krajem nedelje se vraćam u Tajleziju pa, ako želite da joj nešto pošaljete...
– Ne želim – rekao sam.
Kada je izašao iz kabineta Generalnog, koji se pomalo klatio iza svog stola, zapitah mogu li i ja da odem.
– Nećeš pogledati šta je unutra? – upita. – Neki dijamant, a?
Otvorio sam poklopac i među prstima mi se gotovo rasu komadić ružičaste hartije: tri nerazdvojene ulaznice za Kinoteku (predstava od 21.30 – mesta sedam, osam, sedam) na kojima je pisalo da se falsifikovanje kažnjava po zakonu.

KRAJ
Слика