Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:59

Glava 13 - Paperjasta digitalna nežnost bez sedefastog pogleda ispod oka

Ništa mi nije bilo jasno sem jednog. A kad se kaže jedan tu se uvek misli na mnogo više stvari nego što se inače misli. A sve se manje misli. I sve je manje onih kafana. Beogradske kafane žive jedan dan, baš kao i leptiri. Dva jelena, Tri šešira, Kod saborne, Manjež, Rab, Zora, Proleće, Dva jelena, Hajduk, Tri šešira, i tako dalje, ima ih mnogo, a ja ih još više znam. Čitavu mladost sam proveo u Manježu gde sam radio kroki grafike zajedno sa Mićom Popovicem i pomagao Stevi Žigonu da zapamti tekst u svojim grčkim tragedijama koje je režirao naš poznati filmski radnik i dekan Stupica. U jednom trenu kao u jednom veb-sajtu, kao što bi rekla digitalna Ana, čitavo rano proleće života (mladost), mi je bljesnulo pred očima kao kineski vatromet u Monci kome sam prisustvovao zajedno sa Lubardom, sa kojim sam celu mladost provodio lebdeći iznad Venecije. Iste one Venecije koja više ne postoji, zato što tone i propada. I uskoro je više neće biti.
Popio sam čašu likera od čokolade "Coco sunshine" koji čuvam za posebne prilike nervne rastrojenosti. Upalio sam i jednu sveću da bih smirio nešto zategnuto u meni što me je progonilo. To je bila misao o Ani, devojci koja ne živi u ovom svetu, već u kompjuteru. U toj kompjuterskoj mreži umreženi su svi kompjuteri podjednako. Izem ti Platonovu demokratiju. A što je najgore, ona mi se sviđa. Zaljubio sam se do ušiju, kao u onu starozavetnu jevrejčicu mojsijevskog pogleda. Osmehnuo sam se na svoju misao. Pomislio sam koliko je piksela velika moja ljubav. Obliznuo sam se i osetio ukus čokolade koja me je vratila u normalan svet, ali ne zadugo. Čudno je, jer je tužno. A tuga mi nije strana. Kao ni žene, ali nisam mislio na žene. Kapirate....
Dani prolaze, a ja za kompjuterom. Zelene mi se oči od sjaja zelenocrnog ekrana. Od Ane ne mogu pobeći. Ne želim. Činčovao sam se na mrežu. Ponovo sam otkucao Anino ime: Ana. Tako mi je slatko kada otkucam njeno ime- slađe nego praline "La shokola" koje sam jeo vraćajući se iz Pariza avionom Er frens, pravac Alpi, Rim, Stokholm, Moskva, Kan, Beograd - Begiš. Čekovao sam mrežu i usledio je intro u net - k'o što kažu mladi. Saznao sam dosta o dijalogu mladih prošlog leta u Budvi, dok sam ispijao espreso u "Bonđornu" u starom gradu.
- Pa gde si ti, hakeru?- reče mi Ana
- A zašto hakeru?
- Ne znam, lud si.
- "Its a mad mad world"...
- Ne, ne nisi lud, ti si nekako luckasto predivan, kao dobar banner na mreži.
- Hvala ti, curice- ništa je ne shvatam, ali je osećam. Takvi smo vam mi bili. Kad se ljubav budi, jedan uvek više zna.
- Znaš ... glas mi je drhtao, za mene na svetu postoje dve vrste žena: jedne, sa kojima mogu da pričam, simpatične i neobične i druge, one predivne i mistične sa kojima kad zborim osećam kao da mi se ceo svet vrti pod nogama i da gubim vazduh u rukama, boju u obrazima, sjaj u očima i čitavu sreću i nesreću. Bez tebe nema ni sreće, ni nesreće, ni života, ni ljubavi, ni zatvora, ni slobode, ni časti.
- Raspričao si se, frajeru. Pući će nam činč od tol'ke priče.
- Stvarno, jel od ljubavi?
- Šalila sam se. To je nemoguće- još nismo napunili gigabajt.
Osetio sam se kao budala. Mala me je prevarila u nekontrolisanom neznanju.
- Slušaj, stani, ne govori. Samo pevaj. Pevaj o nama, kojih više nema i koji smo se nekad zvali mi.
- Oh, kad tako govoriš, osećam k'o da će ceo server da pregori i da će svi ovi ljudi do nas eksplodirati u milion milona eona kao odraz u slomljenom ogledalu mog srca.
Sada sam znao da je moja, kao što nikad nije bila do sad. Zauvek. Reči, reči, reči. Trebalo je naći prave. A ja sam maher. Ostalo je bilo kao nož kroz puter.
Слика

kacusa
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 16 Нов 2008, 14:48

Порукаод kacusa » 05 Јун 2013, 19:09

Da li imate nastavak? :/
MustraBečka пише:Glava 13 - Paperjasta digitalna nežnost bez sedefastog pogleda ispod oka

Ništa mi nije bilo jasno sem jednog. A kad se kaže jedan tu se uvek misli na mnogo više stvari nego što se inače misli. A sve se manje misli. I sve je manje onih kafana. Beogradske kafane žive jedan dan, baš kao i leptiri. Dva jelena, Tri šešira, Kod saborne, Manjež, Rab, Zora, Proleće, Dva jelena, Hajduk, Tri šešira, i tako dalje, ima ih mnogo, a ja ih još više znam. Čitavu mladost sam proveo u Manježu gde sam radio kroki grafike zajedno sa Mićom Popovicem i pomagao Stevi Žigonu da zapamti tekst u svojim grčkim tragedijama koje je režirao naš poznati filmski radnik i dekan Stupica. U jednom trenu kao u jednom veb-sajtu, kao što bi rekla digitalna Ana, čitavo rano proleće života (mladost), mi je bljesnulo pred očima kao kineski vatromet u Monci kome sam prisustvovao zajedno sa Lubardom, sa kojim sam celu mladost provodio lebdeći iznad Venecije. Iste one Venecije koja više ne postoji, zato što tone i propada. I uskoro je više neće biti.
Popio sam čašu likera od čokolade "Coco sunshine" koji čuvam za posebne prilike nervne rastrojenosti. Upalio sam i jednu sveću da bih smirio nešto zategnuto u meni što me je progonilo. To je bila misao o Ani, devojci koja ne živi u ovom svetu, već u kompjuteru. U toj kompjuterskoj mreži umreženi su svi kompjuteri podjednako. Izem ti Platonovu demokratiju. A što je najgore, ona mi se sviđa. Zaljubio sam se do ušiju, kao u onu starozavetnu jevrejčicu mojsijevskog pogleda. Osmehnuo sam se na svoju misao. Pomislio sam koliko je piksela velika moja ljubav. Obliznuo sam se i osetio ukus čokolade koja me je vratila u normalan svet, ali ne zadugo. Čudno je, jer je tužno. A tuga mi nije strana. Kao ni žene, ali nisam mislio na žene. Kapirate....
Dani prolaze, a ja za kompjuterom. Zelene mi se oči od sjaja zelenocrnog ekrana. Od Ane ne mogu pobeći. Ne želim. Činčovao sam se na mrežu. Ponovo sam otkucao Anino ime: Ana. Tako mi je slatko kada otkucam njeno ime- slađe nego praline "La shokola" koje sam jeo vraćajući se iz Pariza avionom Er frens, pravac Alpi, Rim, Stokholm, Moskva, Kan, Beograd - Begiš. Čekovao sam mrežu i usledio je intro u net - k'o što kažu mladi. Saznao sam dosta o dijalogu mladih prošlog leta u Budvi, dok sam ispijao espreso u "Bonđornu" u starom gradu.
- Pa gde si ti, hakeru?- reče mi Ana
- A zašto hakeru?
- Ne znam, lud si.
- "Its a mad mad world"...
- Ne, ne nisi lud, ti si nekako luckasto predivan, kao dobar banner na mreži.
- Hvala ti, curice- ništa je ne shvatam, ali je osećam. Takvi smo vam mi bili. Kad se ljubav budi, jedan uvek više zna.
- Znaš ... glas mi je drhtao, za mene na svetu postoje dve vrste žena: jedne, sa kojima mogu da pričam, simpatične i neobične i druge, one predivne i mistične sa kojima kad zborim osećam kao da mi se ceo svet vrti pod nogama i da gubim vazduh u rukama, boju u obrazima, sjaj u očima i čitavu sreću i nesreću. Bez tebe nema ni sreće, ni nesreće, ni života, ni ljubavi, ni zatvora, ni slobode, ni časti.
- Raspričao si se, frajeru. Pući će nam činč od tol'ke priče.
- Stvarno, jel od ljubavi?
- Šalila sam se. To je nemoguće- još nismo napunili gigabajt.
Osetio sam se kao budala. Mala me je prevarila u nekontrolisanom neznanju.
- Slušaj, stani, ne govori. Samo pevaj. Pevaj o nama, kojih više nema i koji smo se nekad zvali mi.
- Oh, kad tako govoriš, osećam k'o da će ceo server da pregori i da će svi ovi ljudi do nas eksplodirati u milion milona eona kao odraz u slomljenom ogledalu mog srca.
Sada sam znao da je moja, kao što nikad nije bila do sad. Zauvek. Reči, reči, reči. Trebalo je naći prave. A ja sam maher. Ostalo je bilo kao nož kroz puter.
^78^ ^78^ ^78^

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 06 Јун 2013, 08:41

Nisam našao nastavak, iako najverovatnije postoji.
Jedan mali nastavak je:

U sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona:
Ana za mene više ne postoji.
Sad sam, k'o prst, sam sam, neobrijan, neispavan. Duvanski se dim duboko ugnezdio u moju prosedu kosu. A Ana? Ana. A-na. A-n-a. Razložio sam je na sastavne delove i prezreo.



Čim nađemo, nastavljamo....

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:01

Слика

Foliranti
Prvi roman Mome Kapora objavljen je do sada u bezbroj izdanja i preveden je na mnoge svetske jezike. Već više od trideset godina predstavlja kultnu knjigu mnogih generacija buntovnika sa razlogom. To je priča o mladim ljudima šezdesetih godina prošlog veka koji stižu u Beograd da osvoje svoje mesto pod suncem, ime i slavu i nečiju ljubav.


UVOD

Šetajući po Knez Mihajlovoj, godinama susrećem jednog ludaka. Moj ludak korača veoma brzo i teško ga je pratiti. Na prvi pogled čoveku se može učiniti da mu se negde jako žuri, ali to je samo varka; ma koliko dugo da sam ga pratio, nikada nisam uspevao da otkrijem njegov cilj – bila je to uvek ista tura, posle koje bi naglo iščezao u jednoj od sumornih kućerina iza pasaža što sa Knez Mihajlove vodi na Obilićev venac.
Moj ludak je odeven po modi iz pedesetih godina: teški zimski kaput sašiven od „grombija”, ulepšan ramenima napunjenim fatelinom, visi na njemu kao na vešalici; on nosi plitak šešir preširokog oboda koji je nekada predstavljao beogradsku varijantu popularnog crnog šešira Doka Holideja iz filma „Draga moja Klementina” („Oh, my darling, oh, my darling, oh, my darling Clementine...”). Ovratnik njegove košulje je visok i zaobljen pa veoma podseća na kragne „čarlston”-košulja, a čvor kravate vezan u mikroskopski trougao. Pantalone, zvane „frulice”, imaju široke manžetne i veoma su uske; izdaleka liče na nešto deblje čarape. Očigledan je njegov dirljivi napor da jedan već pohaban i umašćen kostim star dvadesetak godina, spase od propasti. Tragovi trule elegancije i očajanja prisutni su u njegovom hodu: moj ludak korača elastično poput periferijske mačke, uvek malo poguren, sa rukama na leđima. Tek izbliza može se uočiti rasulo njegovog lica i odeće – s druge strane ulice on bi ličio na ostale prolaznike, samo da nije tog hoda, koji su još 1949. zvali frajerskim ili degenskim. Radi se, naime, o hodu – naročitoj kombinaciji lukavosti i mangupske obesti sa kojom se šeta odelo... Ima u tom koraku nešto od šeretskog prikradanja zavodnika, kome je ulica veliko lovište. Moj ludak obično pevuši dok pažljivo prati ivicu trotoara. Čuo sam i šta: to je ubitačno jednolični refren „hej babu ribu a baba jede ribu a deda jebe babu hej babu ribu hej babu ribu hej ribu babu...”
Za nekog ko je poput mene najveći deo života proveo na ulici, ludaci nisu nikakva retkost. Poznajem sve ludake koji su se poslednjih dvadeset i pet godina pojavljivali na Knez Mihajlovoj, mojoj najdražoj ulici na svetu. Sećam se i izludelih ruskih emigranata, babuški u olinjalim astraganskim bundama, bivših generala se sećam, uvaženih staraca što su se sasvim prepustili bedi, obrasli u duge sede brade zapletenih dlaka (jedan od njih još i danas obilazi tri inostrane čitaonice na Knez Mihajlovoj, a rite njegovog zimskog kaputa tapecirane su biltenima ambasada) – poznajem seksualne manijake u tankim hubertusima – njihovi nervozni prsti prljavih nokata čupkaju dno praznog džepa, oči su im vodnjikaste a na licima titra senka večite krivice i stida, onaniste i potajne pedere poznajem i ostarele donžuane – oni prolaze Knez Mihajlovom zaneti svojom izgubljenom lepotom, čije tragove panično ispituju u ogledalima optičarskih radnji. O, siromašni lepotani – grofovi „štrafte”, ostavljeni na cedilu! Vaši životi, to su sumorne šetnje kroz nekoliko besplatnih mesta: nekoliko čitaonica, tri prazne fakultetske aule u kojima odjekuje samoća, dve galerije gde se ne plaća ulaz – poznajem i vas i vaše hitre kose poglede pune bludnih nagoveštaja – upućujete ih bezuspešno mladim šetačicama, njihovom raspomamljenom proletnjem koraku, ružičastom mesu i vlažnim bambi-njuškicama. Još uvek očekujete da će vam se dogoditi neko čudo oko sedam uveče, kada je Knez Mihajlova najraskošnija u obilju što nude njeni izlozi. Kćeri te ulice tako mnogo obećavaju sve dok oko devet ne iščeznu sa trotoara i ne utope se u bezimenosti velikog grada. Odakle uopšte stižu na Knez Mihajlovu? Gde se toliko žure? Kuda odlaze? U kakvim sobama žive?
Godinama sam postavljao zasedu na početku Knez Mihajlove kod Ruskog cara, i danas to ponekad činim: ponovo se osećam kao onaj nekadašnji mladi lovac na zaboravljene poznanike, za koje sam mislio da sam ih zauvek izgubio. Tu razapinjem mrežu u koju s vremena na vreme zalutaju dragocene ribe – neke devojke koje su me poznavale iz boljih vremena, neki ljudi od kojih sam pozajmljivao novac, tačnije, uzimao ga kao što se uzima porez na izuzetnost, misleći da vreme što dolazi vraća sa kamatama ono što sam isprosjačio. Nikada im nisam vratio te novčanice od Ijubičaste hartije, a bilo bi tako smešno da im ga vraćam sada, kada je novac toliko puta zamenjen! Ne postoje, naime, one iste novčanice koje sam pozajmljivao; vrednosti su se sasvim izmenile, a stara hartija od pet stotina dinara iz 1956, na primer, iz koje smo bili u stanju da izmamimo naslućeno bogatstvo i raskoš za jedno veče (ulaznica za Kinoteku u kojoj se prikazivao ciklus Marsela Karnea, dve kafe u Kolarcu, zelena kutija cigareta „morava”, sutrašnji „NIN” sa reportažama o Parizu i dve karte za poslednji autobus; ujutru još i par kuvanih viršli na vlažnom hlebu u kiosku na uglu kod početne stanice na Novom Beogradu – početak koji obećava uspešan dan!) – ta novčanica od petsto dinara, dakle, danas više i ne postoji i bilo bi besmisleno da je sada vraćam, baš kao što bi bilo smešno da nastavljam neke nedovršene Ijubavi koje su mnogo obećavale – sada je kasno, a zatim, u moju mrežu razapetu na tom uglu Knez Mihajlove ponekad uleću i lica koja ne želim da vidim: ima tu i nekih nerašćišćenih računa, prijateljstava koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova – te ribe pustam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme...
I evo, posle onog tako briljantnog početka šetnje po Knez Mihajlovoj, kada zakoračite na njen uglačani trotoar kod Ruskog cara puni slatnih očekivanja da će se dogoditi nešto izuzetno, da počinje veliki kraljevski lov na draga lica i izgubljene drugare, lov na neočekivane obrte koji možda mogu da vam potpuno izmene život; između tog početka, dakle, i onog tako tužnog okreta gore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupog okreta na potpetici, kada ste već načisto da vam se neće ništa lepo desiti pa ponavljate šetnju zatvarajući krug unatraške obrnutim redosledom fasada i izloga, menjajući samo stranu ulice, tek da nešto promenite, između ta dva okreta počinjem sve više da se osećam kao onaj siroti ludak odeven po modi iz 1949, koji kao da šetajući obavlja neki neobično važan posao dok prolazi uvek tačno određenom i utabanom stazom slonova, govoreći sam sa sobom.
Čini mi se tako, dok šetam, da sam prestao da živim. Izgleda mi da sam u stvari živeo tamo negde između pedesete i šezdesete i da sam sada, pošto su se svi koje sam voleo i poznavao razišli, savršen stranac među ovim svetom što prolazi mimo mene.
Muvam se nekadašnjom „štraftom” razgrćući duhove iščezlih lepotica, košarkašica i cura u modi, prvih manekenki i prvakinja u floretu, što su se rasule po svetu i vremenu; očekujem da ih ponovo sretnem, ali to je nemoguće, pa uranjam u gužvu i isplivavam na Terazijama čija me širina obuhvata tugom i prazninom; ne znam više kamo da krenem, strah me je da me ne pobrkaju sa onim ludakom koji uklet neprestano obilazi grad.
Neprijatno mi je što po nekoliko puta susrećem ista lica; možda i za mene misle: „Eno ludaka koga smo malopre sreli kod Fontane! Bože, kud god krenemo, naletimo na njega – šta li taj čovek večito radi po ulici, pa on je stalno napolju!” Strah me je, a ipak moram da nastavim svoju šetnju. Onaj stari instinkt lovca na sreću ne napušta me ni u trideset sedmoj, noge me vuku sve dalje i dalje, sve dok Knez Mihajlova potpuno ne opusti, a ja ne ostanem poslednji među manijacima što bespomoćno džonjaju pred izlozima i na uglovima, ne znajući gde bi odvukli svoj mali privatni pakao. Koračam zbog toga brzo (staro lukavstvo ludaka), kao da imam pred sobom neki određeni cilj, pognem glavu i gledam ispred sebe brojeći korake – tačno hiljadu dvesta trideset i devet koraka – i samo povremeno bacim pogled na ona mesta, izmamljujući iz stare Knez Mihajlove zaboravljene tonove, baš kao što se na nekoj izlizanoj gramofonskoj ploči očekuje neko posebno mesto, ono na kom se najzad budi uspavana sreća, a sve ostalo se sluša rutinski, sve ostalo je savršeno nevažno. To je ponekad neka kapija, neki izlog ili pramen vetra koji me vraća u jednu (samo za mene) važnu godinu i jedno veče, ili je to samo deo zakrpljenog trotoara na čijoj površini počinjem da osećam neke druge gradove u kojima nikada nisam bio – Knez Mihajlova svira tako pod mojim stopalima kao zategnuti timpan na kome je 1956. stepovao u Lotosu Bobi Moreno sa sinom, i pruža mi osećanje da sam jedini preostali ludak na mrtvoj straži jednog vremena koje su već svi zaboravili.
Vratite se, vratite se, vratite se, vratite se, vratite se, vratite se...
Smeli dečaci hladnog rata, devojke snažnih nogu posutih zlatnim maljama, vi što ste poslednje umele da verujete u naše ludačke planove o osvajanju sveta, o slavi i uspehu, vi kojima smo obećavali napuštene zamkove u brdima u kojima ćemo sedeti pokraj rasplamsale vatre i pasa i brda gramofonskih ploča sa Lujem Armstrongom i Elom Ficdžerald, vi kojima smo obećavali da ćemo ostati uvek mladi, nepromenjeni u svojim starim džemperima i somotskim pantalonama izlizanih kolena – sa vama smo želeli da imamo decu duge, paževski zlatne kose i večno prijateljstvo – uvek otvorena vrata za sve koji naiđu da prezime i crtaju u svojim blokovima, da jedu i da se okupaju, da popiju bocu vina i da čitaju knjige; hiljade zanimljivih knjiga sa ilustracijama u boji, stotine impresionističkih reprodukcija u izdanju „Skire” sa objašnjenjima na stranim jezicima koje ćete nam prevoditi reč po reč, sa ljubavlju i pažnjom. Nismo ispunili obećanja i ne sedimo više u našim kafanama zbijenih ramena oko jednog stola, gde se tiskamo jer stižu naši stari prijatelji, pokisli i promrzli, pa trljaju ruke još sa vrata i raduju se što nas vide na okupu i što imamo za čaj i za cigarete, što smo uspeli da zauzmemo baš taj naš sto, mada je kafana dupke puna, a dim se može rezati na kocke i izvoziti čak na Aljasku: biće to strašan provod, kažu, svi ste tu, svi smo se našli, i mi im objašnjavamo ko je koga gde i kako pokupio, i kako smo naleteli jedni na druge sasvim slučajno, pa pravimo još mesta za nove drugare koji tek pristižu i govore za film koji su gledali da je „sranje”, za koncert koji su slušali da je „falš”, a za damu koju su potucali da je „lopata”.
„Gospode, kakva pasja zima! Imaš li cigaru? Ko će platiti ovo zadovoljstvo? Mogu li da prenoćim kod vas? Nema veze, može i na patosu, mrzi me da se sad vraćam čak tamo...”
Gde ste?
Hladno mi je dok šetam bez vas i kao šiznuti duh Hamletovog oca obilazim kafane – sada su to neka sasvim izmenjena mesta, čini mi se kao da sanjam: poznate su mi tavanice u tim kafanama, i zidovi su mi poznati, uglovi i patos, ali u njima više nema limenih furuna „bubnjara” na pilotinu, ni jelovnika ispisanih nespretnim rukopisom mastiljavom olovkom pasulj sa suvo meso, ni gostiju koje sam poznavao iz viđenja, ni stolica na kojima sam se klatio održavajući ravnotežu nogama ispod stola – ne umem više da vas pronađem na svojoj sumanutoj turi od Kalemegdana do Slavije, od 1956. do 1961.
Prelazim tu stazu, a košava mi udara u pleksus. Ličim sam sebi na mornara-sudopera na brodu koji su svi napustili u panici. Kapetan, oficiri, putnici i pacovi.
Kalemegdanski bedemi pretvaraju se pod naletima vetra u pramac lađe što plovi u srce tame. Negde daleko na drugoj strani reke svetlucaju uznemirene lampe, čujem kako negde dole, duboko, ključa Dunav – košava mi donosi mirise usidrenih šlepova, katrana, đerdapske mahovine i riblje ikre. Šta radim sam samcijat na ovoj vetrovitoj palubi? Prolazim po ko zna koji put pokraj zatvorenih prodavnica i izloga u kojima su pogašena svetla, pitam se jesam li glupo proćerdao život, jesam li pogrešio što sam ostao ovde u Beogradu, nastavio život u dve ulice i tri kafane, ili je trebalo smoći snage i otisnuti se u svet? Andersenove bajke koje držim u ruci pred spavanje otvaraju mi se same od sebe na stranici gde Bog spavanja priča o onima što putuju i onima koji ostaju:
„Na svadbi jedne lutke,” poče Bog spavanja priču, „lasta je pričala o lepim i toplim zemljama gde krupni i teški grozdovi vise na lozama, gde je vazduh tako blag i gde planine blješte u bojama kakvih kod nas nikada nemaju.” – „Ali im nedostaje našeg zelenog kupusa,” reče kokoška. „Ja sam provela jedno leto sa svojim pilićima na selu. Tamo je bila jedna peščara gde smo mogli da lutamo i čeprkamo. Imali smo pristup i u jedan vrt sa kupusom. Oh, kako je bio zelen! Ne mogu da zamislim ništa lepše.” – „Ali jedna glavica kupusa je ista kao i druga,” reče lastavica, „a pored toga, ovde je često tako rđavo vreme!” – „O, na to smo se već navikli!” reče kokoš.
„Uostalom, i ovde kod nas može biti vrlo toplo. Usto, ovde ne žive otrovne životinje kao u onim zemljama, i kod nas nema razbojnika. Može biti zlikovac samo onaj koji našu zemlju ne smatra najlepšom od sviju! Taj zaista ne zaslužuje da ovde živi!” Plačući, prekide kokoš svoj govor i nastavi grcajući: „I ja sam putovala! Jednom sam se u jednoj korpi vozila preko dvanaest milja daleko! Putovanje ne pruža nikakvo zadovoljstvo.”
Možda je to potpuno šašavo ali ja se ipak zanosim mišlju da neverovatno bogata zbirka moje dosade, svi promašeni časovi i sve izgubljeno vreme utrošeno na pridržavanje neke bandere leđima, dugogodišnje odlaganje da bilo šta preduzmem, bedno tavorenje sa lovom od koje ne može da se živi, a koja vam ne dozvoljava ni da umrete od gladi – zanosim se bledom nadom da sve te stvari, sve te godine, meseci, dani i potrošeni časovi nečemu vode i da bi ih možda iskupila neka knjiga, pretvorivši ih jednim potezom madioničarskog štapića u smisao. Ta knjiga me sve više zaokuplja. Knjiga o Mimi Laševskoj, Aletu i našim prijateljima. Ali ja ne umem da pišem knjige! Pogotovu ne romane, za čije je pisanje potrebno biti vešt i lukav graditelj. Malo nade uliva mi nekoliko sasvim slučajno pronađenih redova Ralpha Walda Emersona, na koje sam naleteo u Američkoj čitaonici na Knez Mihajlovoj, gde sam svratio da se malo odmorim i posedim u toplom, među penzionerima i beskućnicima.

„Ovi će romani – pročitao sam tamo – malo-pomalo ustupiti mesto dnevnicima ili autobiografijama – zanosnim knjigama, kad bi čovek samo znao kako da među onome što naziva svojim doživljajima odabere ono što je zaista njegov doživljaj i kako da istinito zabeleži istinu.”
Možda bi jedna knjiga?
Moja nenapisana knjiga pruža mi tako alibi za dalje trošenje vremena. Bez tog divnog osećanja koje me greje iznutra, beogradska košava bi me sledila, a avgustovska jara istopila zajedno s asfaltom. Neko bi konačno utisnuo svoje visoke potpetice u moje rastopljeno srce. Bez tog osećanja bio bih niko i ništa. Ali, šta su moji doživljaji?
Jedno pijenje kafe pod rascvetalim lipama Manježa, kada je lipov cvet pao u Mimino pivo. Otvaranje izložbe Baneta Jegulje alijas Cvijića, alijas Kvižika, na koju autor nije uopšte došao, pokazavši tako superiornost nad publikom koja je nagrnula u galeriju Grafiekog kolektiva da ga vidi živog, da vidi jednog od naših momaka koji je uspeo tamo, u Parizu. Siromašna kolekcija događaja koja se ne može ni porediti sa svom onom pucnjavom iz naše literature, ni sa Hemingvejevim avionskim padovima u afričku džunglu, ili sa sibirskim noćima Fjodora Dostojevskog!
Šta ima tu da traži jedna knjiga-pismo, upućena osobama koje je najverovatnije neće ni pročitati? S druge strane, zašto da ne? Možda bi to trebalo da bude dnevnik koji bi pokazao ostalim anonimnim bednicima da sve što im se događa, ili bolje rečeno ne događa, ima takođe nekog usranog smisla, da smo svi rođeni na isti način, sa istim izgledima, i da ćemo otići sa ovog sveta ko pre, ko kasnije, da će ta smrt boleti i one najslavnije, da će ih takođe zaboraviti baš kao da nisu ni postojali, da svaki nedeljni slikar-amater pred belim platnom, u trenutku kada mu prinese četku namočenu u boju, ima potpuno iste šanse kao i Pikaso ili bilo ko drugi ko je stajao tako sam i zamišljen dvoumeći se odakle da krene, a da je sve ostalo samo splet veštine, publiciteta, srećnih okolnosti, tradicije (da li iza toga stoje gotske katedrale ili muk kroz koji tutnje azijske konjice, a posle tenkovi?) – na kraju, da svaki dečak sa Novog Beograda, sin penzionisanog zastavnika, u trenutku kada sedne na ispovraćano stepenište stambenog bloka sa gitarom kupljenom na otplatu u ruci, ima potpuno iste izglede da zapeva kao Bob Dilan, uprkos zadahu kiselog kupusa koji kulja iz podruma kroz otvor za lift, uprkos razmrvljenom staklu pivskih boca, uprkos rahitičnoj travi po kojoj se razvlače upotrebljeni prezervativi, uprkos svemu. Druga je stvar što njegova pesma neće ući u milione tuđih soba, što će je čuti samo loše izbrijani milicioner-pozornik i čovek koji skuplja opuške, niko više, ako ne računamo jednu prebijenu mačku koja izdiše već treći dan kod kanti za đubre. Uprkos tome.
Pod zvezdama koje se vide i iz Bruklina, i iz Kampale, i sa ove puste ledine, sa koje još nisu odneseni ostaci skela – svi imamo prava da zavijamo na mesečini – zvezde će nas čuti, i biće to isto kao da su čuli i svi ostali, jer zašto bi inače, kog đavola, taj bubuljičavi pubertetlija uopšte pevao, odakle bi smogao toliko snage i drskosti da peva posle svih trubadura, posle Žorža Brasensa, Bulata Okudžave i Reja Čarisa? Zašto?
„Zašto ne napišeš knjigu?” – reče mi Z. Dž. jedne večeri, dok sam mu objašnjavao šta osećam kad šetam Knez Mihajlovom. Bio je to jedan od onih klasičnih trenutaka moje slabosti, kada ne umem da zaustavim bujicu brbljanja i kad mi se sve čini kristalno jasno i moguće, sve ostvarijivo i razumljivo za druge. „Imam tu knjigu u glavi,” kazao sam, „ali ne znam kako da je napišem! Ta knjiga,” rekao sam, „ne bi smela da bude neki blesavi roman u kome ću pokušati da zavrnem čitaoca, da ga obmanem, jer to uključuje u sebe čitavu usranu taktiku, mislim na postavljanje lukavih zamki, gde će se jedno lice pojavljivati tačno u određenim razmacima, a radnja teći od glavića do glavića nošena avanturom ili tako nekim sranjem. Uz to, da bih napisao svoju knjigu, smetaju mi sve ostale knjige koje sam ikada pročitao; one me načisto blokiraju, tako da nikada ne bih uspeo da ubacim loptu u koš. Jedno veče mi se tako čini da tu knjigu-fantoma treba započeti rečenicom: "Dok se glavni junak naše pripovesti šetao Knez Mihajlovom, najlepšom za njega beogradskom ulicom, iznenada u izlogu jedne prodavnice nameštaja ugleda devojku čudesne lepote..." – ali već sledeća knjiga, koju uzimam u ruke i žurno prelistavam, nagoni me da blebećem u prvom licu; ali ko je to prvo lice? Ja?
"Ono što me je privuklo Mimi Laševskoj, ono što ju je izdvajalo od svih drugih devojaka koje sam ikada upoznao, bilo je to što Mima nije imala ožiljke od pelcovanja na mišici! Hoću da kažem, Mima uopšte nije imala pelce, ona dva ožiljka koja nas sve na izvestan način obeležavaju i čine žigosanim stadom teladi. Ona kao da je pala sa neba. Niko joj nije udario pečat. Pitao sam je, kako? Kazala je: ne znam..."
Ili je pripovedač neko drugi, neko manje komplikovan od mene, neko ko događaje preliva sosom lažne ležernosti, a čitalac, kobajagi, naslućuje o čemu se u stvari radi iz oskudnih faktografskih podataka poredanih jedan pokraj drugog, baš kao što se dve obojene površine na platnu Raula Difija (ljubičasta i zelena boja hipodroma) same od sebe mešaju u našoj rožnjači.
Uostalom, koga bi zanimala ta moja nenapisana knjiga? Živeo sam poslednjih dvadeset sedam godina u relativno mirnom razdoblju diplomatskih čarki, lokalnih afro-azijskih ratova, o kojima sam čitao u novinama, i povremenih nestašica ovoga ili onoga, nestašica koje su smenjivala razdoblja obesti i obilja... Ništa naročito!
„Da li je moguća knjiga-herbarijum?” – pitao sam ugledne kritičare posle javnih večeri po radničkim univerzitetima. – Izvinite, mogu li ja nešto da pitam – da li je uopšte moguća knjiga-herbarijum u kojoj bi čovek presovao neke dane i neka lica, poput lepih jesenjih listova opalih sa drveta? Za mene mnogo znače izvesene upotrebljene ulaznice za neke već zaboravljene filmske predstave, fotografije sa zajedničkih izleta gde stojimo u senci šume, mladi i skromno odeveni: sa nama su na tim slikama i naše devojke; pravo je čudo kako su mogle da budu zaljubljene u nas; na tim fotografijama se trudimo iz petinih žila da zauzmemo što originalniju pozu – neki od nas drže ispruženu ruku prema sočivu foto-aparata sa prstima u u poretku slova V (Viktorija!), a ja obično guram dlan ispred lica, trudeći se da ličim na figuru ratnika sa bogumilskog stećka. Devojke su nasmešene, izrazi na njihovim licima naliveni divljenjem: one jadnice zaista veruju da ćemo jednoga dana zaista postati poznati i bogatiji, one nam to veruju na reč – samo šuma u pozadini ćuti, nju nismo uspeli da obmanemo, ona je tu poput senke našeg foliranja. U tu svoju knjigu-herbarijum lepio bih odlomke iz nekih pismenih zadataka pisanim ljubičastim mastilom, fotografije Džemsa Bajrona Dina, koje sam sakupljao oko pedeset i devete, neke razglednice koje sam povremeno dobijao od prijatelja iz belog sveta i one druge, koje sam slao sebi iz Trogira i Dubrovnika za vreme ekskurzija sa školom (očajnički pokušaji da te zlatne gradove posle povratim u doba zime), u tu knjigu bi ušle i gramofonske ploče, jer gotovo čitav moj život protekao je u sanjarenju uz pozajmljene snimke Luja Armstronga, starog Kinga Olivera, Đanga Rajnharta ili Bili Holidej – sve te ploče, uključujući tu i Ja jehala damoj... koju peva Rada Volšeninova, sve te ploče pomoću kojih sam bežao sve dalje i dalje, pretvorivši se na kraju i u savršeno uspešnog begunca, kukavicu i sanjara, i tako, dok razmišljam kakva bi to na kraju trebalo da bude knjiga, već odustajem od nje jer je imam napisanu u glavi u jednom blesku i često listam njene stranice – taj zatrpali magacin demodiranih stvari, zvukova, osećanja, boja, mirisa, reči i rečenica, nekih lica, kloparanje vozova, nečijeg šapata i knjavanja u ubrzanom prema Pločama...
Kunem vam se u šta god hoćete, nisam ambiciozan, ne želim da tom knjigom koja mi se godinama mota po glavi napravim nikakav uspeh preko noći – zar vam ništa ne govori to što sam bez roptanja prihvatio da okrećem ručicu geštetnera u „Export-importu”, gde pasionirano radim na umnožavanju „Internih informacija”? Uz to, muka mi je od poznatih njiški i njihovog ukočenog keženja, koje je tako ispunjeno strahom: jesam li još na top-listi, koliko ću dugo biti u modi?
Moja knjiga – to je pokušaj da ponovo uspostavim vezu sa izgubljenim drugarima i svima onima koje sam nekada poznavao, pratio deo puta i gubio ih iz vida. Hteo bih da je jedne večeri oko pola sedam vidim u neko knjižarskom izlogu: boja njenih korica moral bi da bude kao neka vrsta šifre koju bi istog časa razumeli i izdvojili iz mora drugih knjiga, jer to je knjiga samo za njih; želeo bih da je kupe i odnesu kući, da je pročitaju i tako saznaju kako sam ja video film u kome su igrali glavne uloge – šta sam mislio o njima, šta su mislili o meni – to bi pre svega trebala da bude knjiga-pismo, pokušaj da ih još jedanput okupim za istim stolom u Kolarcu, na istom splavu prvezanom uz obale Ade Ciganlije, u čijem sam rukavcu juče ujutru zatekao hiljade uginulih riba. Jeste, reka je bila potpuno bela od ribljih trbuha, a nad njenom površinom su lebdele otrovne pare. Naše prijateljstvo je zagađeno baš kao i voda Save, ali, u mojoj knjizi, svi oni koje sam voleo biće ponovo mladi i ispunjeni divnim ludilom, ponovo će imati sve zube i svu kosu i onu osvajačku energiju i ono oduševljenje koje je nemoguće isfolirati. Nema ništa odvratnije od ostarelih anfan-teribla, koji se ne opraštaju lako od mladosti pa insistiraju na svom odnegovanom i samosvesnom zvanju zlatnih dečaka! Ali ja hoću da imam svoje drugare među koricama, ja koji nisam uspeo da sakupim do kraja ni jednu zbirku bilo čega: nedostajale su mi uvek dve-tri sličice nekog starog automobila ili retke zveri, pa da mi album bude popunjen i da mi donese neku nagradu.
Pišu li se knjige iz nekih plemenitijih razloga? Ne znam. Jedno je sigurno; svoju knjigu ne želim ni zbog čeg drugog sem zbog tridesetak mladih očajnika što su zavedeni sentimentalnim vaspitanjem pokušavali da osvoje predele pokupljene iz obojenih časopisa i filmova; zbog njih koji su potrošili svoje najbolje godine, dane i noći, svoju spermu, svoju kožu i svoje mišiće da se domognu tog sveta, ne sanjajući da takav svet uopšte nigde ne postoji, da su obmanuti (jadni naivni provincijalci!) – hoću, dakle, da je samo oni čitaju, jer njima je i upućena ova poslanica jednog što nije otišao nikud, ostavši da čuva svetilišta njihove mladosti: tri prazne galerije, jednu zamračenu bioskopsku dvoranu, ostarelu tvrđavu i jednu ulicu sa koje dani brišu i poslednje tragove istorije njhove ljubavi.
Više me ne brine ni to što ta moja bedna knjižica neće voditi iz poglavlja u poglavlje ljubitelje kriminalističkih zapleta (među koje i sam spadam), što se neće nikuda kretati – u njoj neće biti nikakve dinamike ni pokreta, ona će biti veoma slična ustajaloj lokvu na asfaltu – tamnomrko razliveno vreme po trotoaru Knez Mihajlove išarano petrolejskim bojama duge, u kome ogledam svoje lice na pragu sredovečnog doba.
Povremeno odlazim na sajmove knjiga, tamo, na desnu obalu Save; penjem se na drugu galeriju i odatle posmatram pučinu knjiga – ta trka mi izgleda dirljivo besmislena; čak i da napišem dva metra dosadnih sabranih dela, to bi još uvek bio samo šljunak u ovom moru štampane hartije uvezane sujetom. Književni zanat mi se čini savršeno uzaludnim, a što mi više izgleda uzaludniji, to mi se više piše moja knjiga: ribica-folirant u moru velikih zlatnih riba, namenjena samo tridesetorici pecača! I gle, više me ne obeshrabruju ta brda hartije i tone štampanog sloga, ta džinovska mašinerija propagande, prodaje i marketinga – baš me briga, cerekam se dok prolazim kroz groblje klasičara – ja imam u glavi svoju knjigu-pismo i svije čitaoce koji će potražiti tu knjigu, najbeznačajniju od svih beznačajnih privatnih izdanja, knjigu o jednom beznačajnom vremenu zatišja i beznačajnim mladim ljudima u njemu, koji su proćerdali svoje živote na beznačajnosti.
A, ako bi trebalo da postoji neka radnja u mojoj knjizi, ona je već unapred poznata: na kraju priče svi smo umorni i ostareli, ukokani mladići i preko noći odebljale devojke koje su do juče bile lepuškaste, na kraju moje knjige očekuje nas lagana, prijatna i bezbolna smrt od dosadnog života posvećenog drugima: deci, muževima, ženama, rođacima, poslovnim prijateljima, ostarelim roditeljima, domovini – jedna po jedna, naša vrlina se briše, iskra u očima nam se gasi, a kosa gubi sjaj, postajemo nedeljni preživari događaja koji su se desili dugima, uvek drugima, nasmrt umorni spavači posle ručka – to je kraj moje knjige koju tako želim da napišem, a dobro znam da neću.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:05

Слика




JEDAN

Kada sam je video prvi put 1956. godine, Mima Laševska je stanovala u izlogu velikog salona nameštaja Novi dom na Knez Mihajlovoj. Njihala se u prvoj posleratnoj stolici za ljuljanje koja je te godine stigla u Beograd, šetala preko tamnog persijskog tepiha ili se, jednostavno, izležavala na ljubičastom divanu listajući od tri do sedam luksuznu monografiju Yugoslavia Today.
Napolju, pred izlogom, okupljala se svetina na bljuzgavici. Bio je kraj novembra meseca i sneg nas je zatekao u dotrajalim cipelama. Buljili smo kao opčinjeni u taj raskošni prizor obećane zemlje kojoj je pripadala dobro osvetljena soba, za nas, obične smrtnike, potpuno nedostižna. Sećam se, lampa sa svilenim abažurom bacala je svetlo na zlatne kovrdže Mime Laševske, a po Knez Mihajlovoj je zviždala košava, bilo je hladno – svetiljke su se ljuljale na vetru koji je prodirao kroz moj tanki mantil.
Mima je stanovala za nas beskućnike.
Zaustavljali smo se pred izlogom Novog doma da malo uživamo u toplini domaćeg ognjišta. Bilo je tu ludaka, samaca, seksualnih manijaka, stanovnika devojačkih sobica sa pogledom na sumorni zid svetlarnika; posivelih podanika studentskih domova i njihovih ilegalaca; pred tim izlogom na Knez Mihajlovoj zadržavali su se svi oni koji nisu znali kuda da odu: iznajmljivači ležaja u prolaznim kuhinjama što vonjaju na plesan i neoprane sudove (ugovor ih je obavezivao da se između sedam ujutru i osam uveče ne smeju vraćati u svoj krevet), a bili su tu i oni drugi što noć provode šetajući – deca železničkih čekaonica i staničnih restorana, a jedna soba stajala je pred svima nama, jedna soba u kojoj bi bilo prijatno provesti čitav život, i jedna devojka je bila tu, u toj sobi, devojka kakva se zamišlja u besanim noćima puberteta, skupocena platinasta mačka bez greške. Stanovala je u izlogu i mogli smo je gotovo dodirnuti ali nismo, jer nas je delio nevidljivi zid, pa je to novembarsko priviđenje bilo isto tako daleko, baš kao i svi oni snovi koje smo sanjali pokriveni svojim starim kaputima. Čim bismo dodirnuli staklo prstima ili vrelim čelom, istog časa bismo se budili i tako ponovo bili izbačeni u hladni svet pedeset i šeste, na raskaljani sneg pod štedljivim osvetljenjem Knez Mihajlove, u vlagu tuđe ohladene kuhinje koja bazdi na zapršku i buba-švabe uginule od bede i čamotinje.
Stajao sam gotovo prignječen uz staklo izloga osećajući na obrazima i čelu njegovu hladnoću, a iza mojih leđa sakupljalo se sve više i više prolaznika. Jedno vreme svetina je stajala zabezeknuto. Najpre bi šaputali, govorili pobožno u pola glasa diveći se devojci i nameštaju, ali posle otrežnjenja, pošto bi dobro napasli radoznalost, lagano ih je nalivao bes, od očiju pa do dna stomaka. Postajali bi svesni siromaštva svoje odeće, svojih bednih sobičaka i ružnih žena što knjavaju u krpama, i same hladne, vlažne i dotrajale; pa bi neko iznenada zapalio varnicu podrugljivog smeha, neko od onih što su nalazili snage da se isplaze pravo u lice svojoj bedi, viknuo bi: „Skidaj se, mala, stižem!” i opasan kikot bi zahvatio gomilu pred izlogom salona.
Rulja bi se u takvim trenucima zaljuljala, a mene je hvatao paničan strah da ne probijem staklo, da me njegove krhotine ne iseku: bio je to strah za oči, za kožu.
„Strašna gerla! Uh, al bi je opalio...”
„Lezi malo da te vidi bata-Rale!”
„Kako može ovako?”
„Ma, kamenjarka, kažem ti...”
„Ko li će to da kupi?”
„Bez brige! Ima ih dosta koji će sve, zajedno s njom...”
„Šta si zinuo, kulovčino?”
„Kao da nikad nije video mindžu!”
„A mi, ljudi... Kakve mi medvede kod kuće ševimo.”
„Pazite, dete ćete mi prignječiti!”
„Kud se guraš, čoveče? Ostaće i za tebe: sit ćeš se nagledati...”
Krikovi su mi se zabadali u potiljak, pribijali me uz staklo: bilo me je stid i strah u isto vreme da devojka iz izloga ne čuje glasove sa ulice. Ali ona ih nije čula. Ili možda jeste, samo joj je bilo svejedno. Palila je lagano cigaretu za cigaretom i, ljuljajući se na stolici, gledala u nas iz svog akvarijuma neverovatno svetlim očima, koje kao da nisu poticale iz ovog grada već odnekud izdaleka, gde su sve devojke lepo vaspitane, odrasle u sličnim sobama.
Znali smo dobro: ni nameštaj ni devojka nisu bili za prodaju.
Na izloženim komadima nije ni bilo cene, a tamo sasvim u dubini, iza stvari i toplog svetla, muvali su se poslovni ljudi – naočarci poslovnjaci – zlatni okviri caklili su se dok su nešto potpisivali, pili, telefonirali, srdačno se rukovali. Izloženi nameštaj bio je namenjen izvozu: mlada industrija razmetala se svojim prvim garniturama ukradenim iz stranih časopisa za unutrašnju dekoraciju. Fatamorgana građanske udobnosti pobegla sa stranica „La Maison” i „Schönes Wohnen”. Zemlja je još uvek stanovala među pohabanim pokućstvom preostalim od pre rata, ili je kupovala ormare obložene orahovim furnirom koji je bubrio na vlazi, odlepljivao se i visio poput krpa.
Povremeno bi iz salona žurno izašao po neki poslovnjak. Svetina na ulici stajala je pred njim kao bedem mržnje, oči u oči – a zatim bi se bez reči razmakla praveći mu prolaz do kola.
Ostajao sam pred tim izlogom sve do kraja, dok ne pogase svetla i ne zaključaju radnju. Video sam: devojku je svake večeri pratio drugi poslovnjak. Ponekad je ulazila u automobil, a ponekad odlazila peške niz Knez Mihajlovu ogrćući se kaputom, okružena sredovečnim mužjacima. Ličila mi je na srečnu princezu kojoj upravo predlažu noćni program pravljen samo za nju i njen provod. Zavideo sam kao životinja i njoj i njenim pratiocima što odlaze u neki, za mene, nedostižan svet (ne napuštajući osećanje da i sam pripadam tom krugu prijatno osvetljenih soba, učtivih razgovora i džeza, ali da sam nekom nepravdom isteran iz njega), kovao planove kako da postanem jedan od njihovih, odvijao po ko zna koji put staru filmčugu u boji i vistavižnu o malim srećnim čudima koja me bez muke uvode u njihovo društvo, gde se, najzad, pokazujem duhovitijim, spretnijim i tajanstvenijim od svih što mi kradu tu devojku, a onda sam ih mrzeo i video sebe u kožnom šinjelu do zemlje bez oznaka čina – lice mi je u tom delu filma bilo tvrdo, neprobojno i uvošteno zlom – zamišljao sam kako ležernim pokretom ruke naređujem da izvedu u dvorište pred zid tu korumpiranu đubrad i nastavljam da slušam Legendu o zemlji sibirskoj.
Šeste noći padala je kiša pomešana sa susnežicom, pa su se pred izlogom Novog doma zaustavljali samo retki manijaci i odmah produžavali dalje. U sedam sati, devojka izađe sama iz salona i pogleda me radoznalo. Stajao sam pred njom onako pokisao i promrzao – prava ilustracija za Olivera Tvista, da je siroti Oliver nekim čudom nosio olinjali mantil dobijen od organizacije CARRE, zbog toga što se nekom mamlazu u državi Dakota kamilja dlaka na leđima izlizala od sedenja za volanom, pa ga priložio napaćenima u staroj Evropi.
– Ja sam Mima Laševska... – kazala je uvijajući se onim dobro poznatim i toliko puta viđenim pokretom u svoj kaput, koji kao da nije imao dugmad. (Svi Mimini kaputi neprestano pokušavaju da zbrišu s nje!)
I odjedanput, pokidaše se brižljivo pohranjene trake svih onih filmova iz mog privatnog noćnog projektora i jednostavno nisam znao šta da kažem, samo mi se nešto kao plakalo, samo sam želeo da zagnjurim nos u tamnu dlaku njenog srebrnkastog kaputa i da udahnem njen miris; samo sam stajao tako na onoj susnežici i gledao je razrogačenih očiju – moju srećnu vršnjakinju iz predugo sanjanog sna, iz neke bajke koju mi je neko davno čitao, davno, još pre rata, dok sam bio sasvim mali dečak i živeo u sobama sličnim onoj iz izloga. Samo sam stajao i blenuo.
– Završi se i ovo sranje! – kazala je Mima Laševska uz uzdah olakšanja. – Da proslavimo, a?
A odmah zatim, dok sam je sledio potpuno začaran i bez ijedne duhovitosti (briljantni štosovi koje sam smišljao nedelju dana šibali su najvećom brzinom na sever, prema Kalemegdanu), odmah posle toga, ona dodade:
– Ja častim! Puna sam love...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:07

Слика



DVA

Prvi put u životu koračao sam tako sa jednom rasnom velegradskom devojkom, koja je gipko pružala svoje dugačke noge – klaj, klaj – oslanjajući mi se na lakat. I od tada, pa verovatno sve do smrti, uvek ću na zvuk imena Mime Laševski u prvom trenutku izazvati u glavi blesak osvetljenog izloga i nju u stolici za ljuljanje, i uvek će to biti oštar udarac u pleksus, signal koji će me upozoriti da sam sasvim slučajno i bez ikakvog prava čuo to ime, dodirnuo tu devojku – tabu, bio samo malo pušten u njen krug, baš kao što siromašno dete dodiruje izložene igračke znajući dobro da nikada neće biti njegove, dok
mu majka stoji u redu za konac u robnoj kući. Samo tako.
Bilo je to u novembru moje prve neuspele beogradske godine.
U septembru sam doputovao na jednom otvorenom teretnom vagonu. Polovinu puta prešao sam u polusnu, dok mi je iznad glave promicalo drveće ispod jesenjih oblaka, pokraj plitkih reka što šume nad oblucima, preko plesnivozelenih austrougarskih mostova, pa kroz ravnicu i polja zrelog suncokreta. Menjao sam tri dana teretnjake, a hranili su me regruti željni da se što pre otarase slanine i uštipaka koje su im ukućani utrpali na rastanku. Spavao sam po staničnim bifeima koji se nikada ne zatvaraju, slušao pijane ispovesti, bio lovljen i uspeo da umaknem i, najzad, stigao u Beograd, osluškujući kao mlad pas grmljavinu mosta iznad veličanstvene reke – pravo u more svetla i topli žamor Knez Mihajlove.
Doputovao sam iz provincije sa mutnim osećanjem da treba živeti nekako drukčije od preživara iz moje ulice. Došao sam da pravim filmčuge i javio se na prijemni ispit za studije filmske režije. Bio sam potpuno zbunjen. Pokraj mene su sedela velegradska deca, vunderkindi sa naočarima i svežnjevima knjiga pod miškom. Mlade intelektualke su me toliko prezirale da to čak nisu ni pokazivale. Mnogi od njih poznavali su već odranije ispitivače. Srdačno su ćeretali, razmetali se imenima pisaca i naslovima neprevedenih knjiga. Mnogi su stigli sa preporukama uticajnih zaštitnika. Sem nekoliko očiglednih paranoika, odbeglih provincijskih glumaca, onanista i džabalebaroša, jedini sam ja zalutao među ovu zlatnu decu Beograda. Bio sam, dakle, idealna meta da uvažena komisija sastavljena od samih zvučnih imena isproba svoj poznati smisao za humor, velegradski akcenat, blagonaklonu strogost i na koncu – najstrašnije od svega – utehu pruženu u obliku rečenice: „Za vas će biti bolje da pokušate iduće godine ...” Bacili su mi tu rečenicu, baš kao što se prosjaku dodaje sitniš kroz tek odškrinuta vrata predsoblja, da se čovek reši bede. O filmčugama nije bilo ni pomena! Vozali su me jedno vreme sa plesnivim Šekspirom, a onda su prešli na još buđavijeg Bena Džonsona. Nikako nisam uspevao da pohvatam ko dolazi iza koga: Henrici posle Ričarda, ili obrnuto? Ko koga probada, truje, davi i ucenjuje, ko kome otima krunu? Po glavi mi se motala gomila jadnih, nepotrebnih filmova pabirčenih godinama po tri nesrećne kino-dvorane tamo, kod kuće; hteo sam da im nekako objasnim kakve bih sve pravio filmčuge, i tek u neprijatnom ćutanju one učionice saznadoh koliko sam bio glup što sam poverovao njihovim dobrim namerama. Moja filmska karijera kružila je jedno pet minuta oko ispitivačkog stola, a zatim odlepršala kroz otvoren prozor iznad beogradskih krovova.
Nisam smeo da se vratim kući, plašio sam se da me ne pretvore u gradskog ludaka. Znam, za mnom bi sigurno vikali: Režiser! – a kad se okrenem, ulica bi bila pusta. Tamo gde sam ranije živeo, šale su nemilosrdne a ljudi svirepi.
U hodnicima Akademije otkrih tako odbačene nesrećnike slične sebi. Polagali su prijemne ispite iz godine u godinu, ni sami ne verujući da će ih primiti, ali uvek iznova, uvek sa očajničkom željom da jedanput naprave svoju sopstvenu filmčugu, da se jedanput izvuku i pokažu ko su, u stvari – sami protiv svih! – sa svojim privatnim ludilom, divnom bolešću. Primiše me kao mlađeg brata i odvedoše u svoja svetilišta. Otkrili su mi Kinoteku (ona je bila njihov hram), prljave menze gde su se hranili isključivo „repetom” – ostacima već prožvakane hrane iz aluminijumskih tanjira, galeriju Grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu, gde se moglo sedeti u toplom do devet sati uveče, na jednoj drvenoj klupi, i još neke sobe kojih se više ne sećam, gde nam je jedan ostareli peder puštao sa gramofonskih ploča drame Oskara
Vajlda u izvođenju ser Džona Gilguda, a mi se gušili keksom sa stola, i neka druga mesta na kojima je bilo neutešno hladno, ali gde su živeli slikari i pokeraši koje su poznavali, i još neki Dom invalida gde su nas tužno gledali sakati ljudi, ali gde je bilo besplatnog čaja sa rumom i slobodnih šahovskih ploča. Smucao sam se jedno vreme sa svojim novim prijateljima i ne primeaujući kako nedelje prolaze i kako iščezavaju poslednji tragovi mog građanskog života, kako se pantalone ližu na kolenima, a tur postaje proziran kao sito. Ali to spoljno propadanje nije me mnogo brinulo. Još nisam imao lice bitange – onaj izgladneli izraz i večitu spremnost da zbrišem čim ko vikne ili potrči; nisam još bio nabacio ponižavajuću masku bede koju su moji novi prijatelji nosili prirodno i bez ikakvog stida.
Prvih noći spavao sam kod zemljaka i nekih dalekih rođaka. Nekoliko puta i na stolu u prizemnom sobičku jedne bakice – bogomoljke, koja je radila kao garderoberka u pozorištu, a ja je oslovljavao neprestano sa „kumo”, jer je nekada davno dolazila u kuću moga oca, gde su je isto tako zvali. Septembarska jutra bila su sveža; beogradski dani su mnogo obećavali. Istina, samo pre podne – večeri su bile tupe i neutešne. Brijao sam se na česmi u dvorištu (sa obe strane tog sirotinjskog trga nalazili su se drugi prizemni stanovi, u dnu golubarnik i zajednički klozet), a doručkovao kiselo grožđe koje je raslo na lozi što je puzala uz dvorišne zidove. Čudio sam se: otkud grožđe tako daleko?

Najviše od svega, prvih nedelja me izluđivala neprestana grmljavina beogradske noći; daleka tutnjava kamiona i tramvaja, udaljeno tulenje brodskih sirena sa reke. Jedan postojan šum nalik na talase zapljuskivao me velikim očekivanjima dok sam se uljuljkivao u san, ležeći na stolu. Taj noćni šum obećavao je nešto izuzetno, nešto što samo Beograd ume da daruje onima koji pate. Svakoga jutra, tako, budio sam se kao da me očekuje neki dragocen poklon, koji mi je po noći obećavala ta grmljavina starog grada što je usrećio toliko mladih došljaka, pružio utehu očajnicima i izbeglicama kada su stizali preko njegovih reka da potraže hleb, krov i ime. Čudno, čovek otupi posle izvesnog vremena na mnoge stvari, ali jedno od retkih uzbuđenja koje mi je preostalo iz prvih beogradskih noći, to je taj veličanstveni i ni na jednom drugom mestu neponovljivi šum grada u blagoj noći rane jeseni. Osluškujem ga i danas kao udaljenu jeku, ponovo pronađeni zavičaj, obećanje i utehu.
I dok koračam sa Mimom Laševskom ruku pod ruku, znam: ovu skupocenu devojku poklonila mi je beogradska noć. Ko zna šta me još očekuje?
Zanimljivo je da onaj prizor iz 1956. u izlogu Novog doma najpribližnije objašnjava ko je devojka što me prati ruku pod ruku kroz sve ove godine. Ima nešto u toj živoj slici što otkriva suštinu Mime Laševske, njen karakter i čitav njen kasniji život. Ona u stvari živi kobajagi, voli isto tako. Ona napušta tek osvojena mesta privučena nekim drugim, možda lošijim, manje dekorativnim na prvi pogled, ali uvek novim, koji će posle nje biti proglašeni za modu. Jednostavno, niko ko je poznavao Mimu Laševsku nije mogao da prati njen ritam, ni redosled događaja, tu čudnu hroniku nepredvidljivih situacija u koje zapada ili, bolje rečeno, koje nju traže i pronalaze. I, ma koliko stranica ispisao o Mimi Laševskoj, ona će zauvek ostati za mene nerešiva tajna, jer, jedanput tačno određena, postavljena po ko zna koji put na svoje mesto za stolom kafane Kolarac, iznad brda popijenih kafa i opušaka koji se dave u crnom talogu, ona nam ponovo izmiče nekim samo njoj svojstvenim leptir-stilom – ona izranja na sasvim drugoj obali reke i maše nam da je živa, da je izronila, da opet možemo za njom, da je sledimo i, gle, mi napuštamo ogovaranje, više je ne razotkrivamo i ne špijuniramo, zaista je sledimo, svako za sebe, svako sa svojom skrivenom Mimom Laševskom – tajnom, svako krišom od drugoga, dok ona ponovo roni i iščezava ostavljajući iza sebe sumorna mesta na kojima ćemo morati da nastavimo život bez nje.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:09

Слика


TRI

Mima Laševska je 1956, dakle, bila jedna od prvih beogradskih manekenki koje su naučile da pravilno hodaju na skraćenom kursu Savremene žene u Bulevaru revolucije, pod brižnim nadzorom predratne primabalerine Galine Pavlovič Vlkove, pet puta uzastopno Najlepše devojke bala avijatičara u Aero klubu.
Ta rascvrkutana dama ptičije pameti i detinjastog ponašanja, koja ni za šestoaprilskog bombardovanja Beograda nije prekinula svoju jutarnju emisiju Higijenske gimnastike za decu, devojčice i dame na radiju, umela je da iz Mime izvuče neslućenu gracioznost, koja je devetnaest godina snuždeno čamila nesvesna svoje lepote, zarobljena u loše hranjenom telu devojčice sa Senjaka. Pomoću nekoliko lekcija i samo dve-tri usputne opaske koje je za ruku vodila izoštrena ženskasta intuicija, gospođa Vlkova je zbacila sa Mime njen otrcani periferijski plašt, ispod kojeg se pred zapanjenim, kratko podšišanim društvenim radnicama Savremene žene, odjedanput rodila jedna nova Mima – lenja i raskošna.
Njen mangupski senjački klaj-klaj-klaj korak, proizvod obuće koju je Mima najčešće nosila (a bile su to platnene Batine patike), onaj njen način na koji je ravnopravno trčala sa dečacima sa Senjaka ne zaplićući pritom nogama kako to obično devojke čine kad landaraju levo-desno, i klatarenje njenih dugih nogu čija su kolena od marta pa do kraja septembra bila jedinstvena zbirka ranica i ogrebotina zadobijenih prilikom padova (Mima mi je jedne večeri otkrila tajnu: njeno najveće zadovoljstvo u detinjstvu bilo je oprezno odlepljivanje skorene krastice na kolenu, milimetar po milimetar; oni trenuci kada se ispod tamnocrvene kore sasušene krvi pojavljuje nežna nova ružičasta koža) – sve to, dakle, ostalo je u društvenim prostorijama Savremene žene kao lanjska zmijska košuljica. Tom čudu prisustvovali su slučajni svedoci: dve čistačice, pet društvenih radnica u strogim sivim kostimima sa poučnim jubilarnim značkama u reverima, bivša balet-majstorka Galina Vlkova i korepetitor Zdenko Pavliček, karakterni ljubavnik otpušten zbog pederastije iz Narodnog pozorišta.
Pred njima, eto, rodila se jedna nova Mima, tačnije rečeno, rađala se svakim novim korakom po maloj improvizovanoj pisti postavljenoj preko stolova. Možda bi taj prizor ličio na Botičelijevo Rađanje Venere (Mima inače veoma liči na tu mladu ženu koja izlazi iz školjke) da se čitava stvar dešavala na obali mora ili makar kakve reke. Ali čuda ne biraju mesta na kojima će se dogoditi!
Počađaveli zidovi Savremene žene bili su prekriveni uramljenim fotografijama glečerskih jezera isečenih iz lista Front; bilo je tu slika sa radnih akcija pošumljavanja i godišnjih skupština, a centralni zid su krasile ukrštene prelazne zastavice i parola Za zdrav podmladak! Sto za kojim je zasedala komisija društvenih radnica bio je zastrt kardinalski ljubičastim plišom, a tkanina mestimično progorena pepelom cigareta, uflekana tragovima prosute kafe. Komisija je sa izvesnim podozrenjem pratila obuku prvih manekenki, ne napuštajući sumnju da se iz tog poziva najlakše regrutuju kurve i buduće razoriteljice solidnih brakova. Možda se kroz to naoko nedužno prikazivanje tela, nogu, osmeha, hoda i isprazne ženstvenosti krije uvođenje neprijateljske ideologije na mala vrata – možda uopšte i nije trebalo organizovati taj sumnjivi kurs, a opet, fabrike konfekcije tražile su manekenke: bolje je držati pod rukom nužno zlo, kontrolisati ga i usmeravati, nego biti stavljen pred svršen čin jednoga dana kad za sve već bude kasno.

Ali utisak koji je na njih ostavila Mima Laševska može se zaista meriti samo čudom. Paf! Ona je zakoračila u svoj osvajački pohod i, gle, pred očima tih sredovečnih domaćica koje su se čitavog života odricale svega u ime nečeg lepšeg i boljeg što tek treba da stigne, zatreperio je znak za ženstvenost! Gledajući tu vižlastu curu dok korača, zaboravljale su na svoja otežala, uništena tela, proširene vene, ten upropašten dimom beskrajnih sastanaka, a Mima je gazila, i gazila, i gazila, i gazila, okrećući se poput zvrka oko sebe na kraju staze, gazila izazovno isturenih bokova tako da su se na njenoj vunenoj haljini bez struka ocrtavali vrhovi karličnih kostiju i Venerin brežuljak. Bolje rečeno, ona je sekla ustajali vazduh Savremene žene svojim telom, prebacujući nevidljive mostove kroz istoriju ženske lepote beogradskog pašaluka.
Bilo je u njenom gracioznom hodu uzbudljive sramežljivosti žena sa Dorćola kada su iznosile tepsije sa pitama Knezu Mihajlu Obrenoviću, i potuljene cincarske erotike koja tera u ludilo i bolest dok zamiče u tamu neke magaze u Sava Mali, a bilo je i onog tako šokantnog raskidanja sa stidom – mislim na prvo javno svlačenje mladih plivačica na đaekom kupatilu 1920, kada su, i same zapanjene dugo skrivanom belinom svojih butina, pokušavale da se sakriju same od sebe koračajući ka reci kroz pesak i plićak; možda je u tom prizoru bilo i nečeg od luckastog hoda beogradskih mondenki između dva rata na konjskim trkama kod Careve ćuprije; svega je tu bilo, sve se tu osećalo i mešalo, čak i kloparanje drvenih sandala koje su mlade beogradske žene morale da nose za rata u doba nestašice đonova i kože, a opet i iznad svega – Mima Laševska išla je u ritmu rok-en-rola koji je te godine sa zakašnjenjem osvajao beogradske plesne dvorane – kao da je đuskala, označavajući korakom svaku drugu klecavu sinkopu.
U potpunoj zanemelosti prisutnih, Galina Vlkova je izustila tonom majstora koji upravo svlači veo sa isklesane skulpture, samo jedno:
– Eto, to je to!
– Slatka bestidnica... – prostenjao je gospodin Zdenko Pavliček, izvodeći završni glisando malim prstom koji je krasio dug, odnegovan nokat. – Slatka mala bestidnica!
U reči „bestidnica” osećao se blag trag erotike, mutno sećanje preostalo iz davne predpederske epohe u životu ovog finog umetnika, a takođe nešto nalik na zavist što će ovo malo čudo, ovo Galinino slatko malo bestidno otkriće, već na kapiji Savremene žene ščepati zločesti mužjaci i rastrgnuti jezicima, noktima, zubima i, ah, svačim! Siromašni korepetitor, koji je bio najbliže Miminom preobražaju u Bulevaru revolucije i kome se činilo da ta devojka silazi sa piste i gotovo korača po dirkama izdrndanog Blihnera, osetio je te večeri potrebu da zaštiti Mimu od grubosti seksa i brzog propadanja. Čudno, svi koji su zaljubljeni u Mimu tvrde da ona u njima razvija taj zaštitnički osećaj i da je, možda, baš u tome njen osnovni šarm, tajna njene kobnosti.
Zdenko Pavliček je, naime, te večeri predložio Mimi da joj bude sestra i odveo je na slatki pune u kafe Mažestik. Dok su koračali kroz stolove i britvaste lepeze palmi iz burića, on samo što nije stepovao uživajući u divljenju stalnih gostiju Mažestika – zavidljivim pogledima što su se poput skupocenog saga prostirali pred njegovom stazom. Umotan u predug crven šal, čiji je jedan kraj padao koketno zabačen čak preko leđa u stilu Aristida Brijana, pričao je Mimi Laševskoj svoj život, a ona ga slušala na svoj talentovani način, koji joj je više od bilo čega prokrčio puteve i do najzatvorenijih beogradskih krugova.
Jer, Mima je zaista umela da vas sluša! Njene svetle oči doslovno su uranjale u vaše, a izraz njenog lica neprestano je davao do znanja onome ko govori da joj je do te sledeće rečenice bogzna koliko stalo, da gotovo izgara od nestrpljenja da je što pre čuje: „Oh, ne, ne, molim te, nemoj da nastavljaš sa pričom, dok se ne popiškim, neću apsolutno da propustim ni jednu reč od toga!”
Hoću da kažem, dok ste pričali nešto Mimi, imali ste osećanje da upravo izvodite monodramu, da ste glavom i bradom ser Lorens Olivije ili nešto tako. Mima je kao niko drugi umela da se namesti u stolici, na krevetu ili na stolu, na nekoj ogradi, svejedno, na mačkast naein. Položaj njenog tela kao da je govorio: „Uh, što mi je ovde lepo, ah, što mi je drago što sam s tobom, ne, zaista mi je drago, pojma nemaš koliko!”
I eto, tako, Mima Laševska je, zahvaljujući svojoj diplomi svršene manekenke, bila prva i poslednja devojka-model, u bilo kom od čarobnih izloga Knez Mihajlove, kroz dugu istoriju trgovina i trgovanja ove ulice.
Knez Mihajlova je, inače, prva beogradska ulica na kojoj su se posle rata pojavili kolporteri Večernjih novosti. Njihovi gromki glasovi kojima su izvikivali naslove bili su sredinom pedesetih godina čudo neviđeno! Svet se zaustavljao i slušao ih kako se nadmeću u urlanju, a novine su se ludo prodavale. U nedostatku senzacija, ti momci su izvikivali poslednju vest iz Volt Diznijevog stripa: „Švrćo našo kost!”
Pre Mime se na Knez Mihajlovoj pojavio i jedan sendvič-men; bio je to mladi pozorišni reditelj V. V. koji je sa dve table okačene o vrat pokušao da reklamira neku svoju studentsku predstavu. Njegova karijera dobrovoljnog sendvič-mena započela je na uglu kod robne kuće Mitić, a završila se stotinjak metara niže, pred zgradom Srpske akademije nauka, gde ga je uhapsio dežurni milicioner zbog narušavanja javnog reda.
Tako je Mima Laševska, postavši devojka, sišla iz svoje strme Senjačke ulice pravo na manekensku pistu Savremene žene, a zatim u izlog Novog doma i, najzad, u moj život one novembarske večeri kada me je povela da proslavimo završetak sranja.
Spustili smo se do hotela Palas koji je te godine svoju staklenu terasu pretvorio u dansing. Pred liftom nas je dočekao Palasov čovek za izbacivanje, pravi div odeven u pogrebno crno odelo, koje je sa leve strane bilo malčice ispupčeno, verovatno zbog pucaljke:
– Dama može da se popne, ti ne! – kazao je preprečivši nam put.
– Zašto? – promucah.
– Zašto? – ponovi gorila – Zašto? Svi pitaju: zašto? Uhvatio me je za ramena i okrenuo prema ogledalu.
– Pogledaj se kako izgledaš! – kazao je i ja se pogledah.
Zaista, nisam izgledao reprezentativno. Video sam lice izgladnelog dvadesetogodišnjaka koji krivi pete prema unutra, slepljenu, mokru kosu, povijena rahitična leđa: stari američki mantil od kamelhara visio je sa mojih mršavih ramena. Odozgo, sa terase, slivale su se bujice džeza. Pogledah se u oči: bile su jedina lepa stvar na meni. Oči ispunjene povređenim ponosom i mržnjom, pune gripoznog, grozničavog sjaja, nostalgije i besa. Oči sanjara koji će, verovao sam tada, pobediti na kraju tog usranog filma.
Okrenuli smo se i izašli bez reči, i tada sam se zarekao da nikada, čak ni onda kada se proslavim i namlatim brda love, nikada, nikada, nikada neću zakoračiti u Palas – brlog sitih žderača i gorila.
I, da vidite, to je jedna od retkih stvari koje sam ispunio sebi, mada se nisam proslavio.
Poželeh da je moj drug Ale sa mnom, i krenuh sa Mimom da ga tražim po gradu.
Pronašli smo ga u Kolarcu na Knez Mihajlovoj. Sedeo je za stolom pored vrata i pio čaj, čekajući da neko naiđe i plati.
I tada to poče.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:11

Слика



ČETIRI

Još ih vidim te večeri koja se pretvarala u noć.
Sede i gledaju me kroz vreme. Vidim njihove ruke na kockastom stolnjaku. Mima ima bledu kožu sa slivom plavičastih vena – to su leve i desne pritoke njenog srca u koje se ulivamo. Ale ima ruke sportiste, duge vretenaste prste košarkaša. Na njegovom čvrstom dlanu linija uspeha prekida grubo liniju života. Čudno.
Vidim ih kako se zatreskavaju jedno u drugo na moje oči. Osećam da postajem suvišan za tim srećnim subotnjim stolom.
Mima i Ale sede jedno preko puta drugog (ja između njih) i gutaju se pogledima. Da nisam tu, ona bi ga poševila pred svima, usred Kolarca. Doveo sam Mimu za njegov sto i sad treba da mi je otme. Ali cela ta stvar jača je od nas, to je očigledno, i mi joj se prepuštamo. Navikli smo da gubimo, pre nego što smo išta posedovali.
Uzmi je, idiote, zar ne vidiš da je šiznula? Pronaćiću ja već neku drugu mačku. Ti si sportista i živiš sportski. Danas. Baš sada i evo ovde! Kako si samo siromašan! Mazni je, kretenu! Kada izgubim Mimu, vratiću se u svoje utočište; stanovaću ponovo u svojim knjigama, a ti nemaš baš ništa sem mišica i zlatnih pega u zenici. Sav si od mleka, Ale, budalo!
I dok to govorim sebi, znam, oni će se poševiti i bez mog blagoslova. Jeste, imaće možda grižu savesti. Međutim, nije u redu da im kvarim provod. Nije u redu, mislim, da im ja to priredim. Volim ih oboje. Volim kako izgleda taj prinčevski par.
Dok se svlači pred spavanje, Ale svuda oko sebe širi miris sportskih svlačionica. To je mlad gladijator koga na ulici zagledaju domaćice i stari pešovani. Potpuno je nesvestan svoje lepote. Kada se umiva, istovremeno pere i kosu pod mlazom hladne vode. Glavu trlja peškirom i kosa mu je istog časa suva, u poretku savršeno podrezane četke. Nikad ne gubi urođenu eleganciju. Sećam se, prao je kosu i onog jutra u podrumu ekspres-restorana u Zagrebu, posle duge skitnje, i opet je to bila kosa košarkaša sa reklame za losion. Njegova kosa živi. Čak i pozajmljeni komadi odeće stoje mu bolje nego vlasnicima za koje su šiveni. On je srećna mlada životinja – pravo ljudsko mladunče, mlada zver koju je prijatno gledati iz sopstvene kože koju ne volite. On je sve ono što ja nisam.
Zato se u našoj vezanosti prepliću ljubav i zavist.
Kada lovimo udvoje provincijalke po Studentskom gradu, obično sam ja taj koji izvisi. Možda neprestano očekujem revanš, pa mi to ne dozvoljava da ga napustim? A možda sam obični mazohista koji uživa da džonja ispod prozora krila-F, zamišljajući kako se gore u Aletovom krevetu spajaju u grehu i znoju dve vrele kože: zveket zuba, svetkovina sperme i nežnih grubosti... Ševa! Goli su iza tog visokog škiljavog prozora, znam i šta rade, razgledaju pažljivo jedno drugom sva skrivena mesta, ožiljke i mladeže; puše pod žmirkavim svetlom sijalice od dvadeset i pet sveća koju je Ale zaklonio novinama, ali njihova tela su pravo bogatstvo i ona ovoj sumornoj sobi Studentskog doma poklanjaju raskoš dvorca iz Hiljadu i jedne noći.
I uvek sam ja taj koji ulovi mačku, a Ale onaj koji je na kraju potuca. Kada je osvajam na ulici, pravim za nju vatromete, umnožavam joj najlepše primerke svoje ličnosti, zapanjujem je poznavanjem stihova i citata – ona ide potpuno hipnotisana tragom mojih duhovitosti i više ne prepoznaje ulicu kojom je hiljadu puta prolazila – zavarana je mojim otrcanim repertoarom i, najzad, stvar se za mene završava time što je dovlačim za naš sto u Kolarcu.
Ale obožava moju igru i, zaista, on ne laže kada posle prepričava kakav sam utisak ostavio na tu potpuno nepoznatu devojku, tako da je prosto ostala „paf”!
Ali mom stilu zabavljača izgleda da nešto ozbiljno nedostaje da bi bio i efikasan. Moj način ima jednu grešku. Završava se zamorom od reči koje se dave u poplavi anegdota o Aletu, meni i našim prijateljima. Iznenada nastaje muk, onaj čas kad anđeo tišine preleće naš sto pokraj vrata Kolarca, i ja vidim: devojka koju sam izuličario zaljubljuje se u Aleta, i sa njenog ponašanja spada jedan po jedan pojas nevinosti. Tačno vidim da ga želi i da više ne sluša moj šou-program, i još vidim da je njemu zaista neprijatno što opet nisam imao sreće, što mi stil ima ozbiljnu manu.
Nas dvojica smo, izgleda, kompletan zavodnik!
Bez mene, Ale bi teško prišao nekoj devojci; bez njega – nikada ne bih saznao na šta su sve spremne te stroge, velegradske cice, kako brzo zaboravljaju svoj smerni pogled učenica koje se vraćaju sa časa klavira, kakve se sve u njima kriju moćne tucačice i kako ciče dok se opaljuju, šta sve brbljaju dok se ševe! Oh,
Gospode!
U isto vreme, Ale je lakmus u traženju one prave devojke za mene. Ta prava, često zamišljana osoba na koju sam godinama čekao neće prebledeti u njegovom prisustvu, a ja neću po ko zna koji put osetiti ukus komedijaša na nepcima – usta mi neće opet biti puna pepela i taloga crne kafe.
Zašto sam odvodio svaku svežu ulovljenu mačku za Aletov sto?
Da mu je pokažem? Da se pohvalim svojim poslednjim uspehom bez poente? Ne samo zbog toga.
Kada mirno razmišljam o tome, savršeno mi je jasno da sam želeo da te devojke podelim sa njim. Čitava ta igra i besmisleni lov ne bi mi ni upola pričinili toliko zadovoljstva da sam sa novom devojkom morao ostati sam do kraja. Ale je bio moj alibi. Želeo sam da tim malim praznoglavicama, ludačama, trepetušama i lujikama, i onim drugim, odnegovanim beogradskim mazama, pokažem neki tajanstveni krug prijateljstva koji sam bio stvorio, u kome su drugari bili odani jedan drugom, uprkos iskušenjima što su ga pred njih postavljale devojke, i u kome je Ale svojom muškošću i snagom osvetljavao bezbedan i neprikosnoven dom, naš tajni štab sagrađen iznad jedne staklene pepeljare i jednog kockastog stolnjaka, stvoren u Kolarcu, običnoj kafani punoj promaje. Želeo sam da im pokažem dom u kojem živim i svog najboljeg prijatelja Aleta. Hteo sam da ga upoznaju i da tako steknem još hiljadu poena u svojoj vrednosti – ja, izgubljeni mali crv u gradskoj šikari bez milosti, koja je tih godina gutala energiju, prostore periferijske peščare, kilometre pustih obala svojih reka, oktan, mašine, znoj i uspeh.
Ale je za mene bio princ i blagonaklono mi je dozvoljavao da pripadam istom timu za koji on igra. I zaista, to nije samo stilska figura; kada smo nedeljom šutirali na male goliće po Bežanijskoj kosi iznad Studentskog grada, Ale bi me uvek izbarao za tim kome je bio kapiten. Stajali smo tamo na tužnoj panonskoj ledini deleći se na dve grupe (birali su obično Ale i Neša), a ja sam nekako nesigurno znao da će me moj prijatelj izabrati za svoj tim, mada sam loše baratao loptom. Znao sam da će mi dodeliti ulogu levog smetala, i on bi to uvek činio, naravno, tek pošto bi odabrao nekoliko neophodnih, važnijih igrača.
Prišao bi mi i udario me po ramenu, gestom kralja koji proizvodi nekog ritera u viteza:
„On je naš” – kazao bi i ja sam davao sve od sebe, bacao se u noge protivničkim igračima, izlagao svoje jadno mršavo telo udarcima i jurišao kao manijak sa loptom koja mi se zaplitala u noge, samo da opravdam Aletovo poverenje. Krajičkom oka video sam kako me bodri tamo sa desnog krila očekujući da dodam loptu kako valja, a kada se čudo ipak ne bi dogodilo i ja bio bačen u blato, prvi bi se zasmejao mom padu, okrećuai stvar na šalu, spasavajući me tako od prezira ostalih.
Vraćali smo se u dom peške, još oznojeni i zadihani od igre, rame uz rame, i ja sam bio ponosan što sam jedan od gladijatora iz njegove ekipe, što i sam zaudaram na znoj i na akciju, na muškarca, strepeći istovremeno da ću veče provesti sam, ako se Aletu pojavi neki provod u izgledu.
Kako sam samo bio srećan onih večeri kada bi me zapitao: „Kuda ćemo noćas?”
Moje komedijantsko lukavstvo, mudrost ćopave lisice, sve što sam posedovao, sve bi se to istog časa stavljalo u pogon i ja sam izmišljao najluđe i najsmelije planove: drska uvlačenja na pozorišne premijere bez karte, blic-upade na dobro čuvane koktele, pozajmljivanje love, bezbroj sitnih laži koje ćemo upotrebiti da se dočepamo klope i provoda – sam samcijat bio sam kompletan štab za organizaciju boravka Njegovog Kraljevskog Visočanstva te noći u Beogradu. Imao sam izoštrene reflekse gradskog pacova, uz to još i nezasitnu maštu provincijalca kome su grad i njegove ulice – obećanja puna nepredviđenih događaja što vode ka uživanju. Brbljao sam mu bez prestanka o svojim planovima, a on ih je slušao, blag i nadmoćan, dozvoljavajući mi blagonaklono da iz sebe isteram i poslednje ludosti.
Naravno, nisam još uvek znao o kakvom će se to mom uspehu raditi i na osnovu čega bi trebalo da uspem, na kraju: u kom će se smeru kretati taj moj zamišljeni uspeh – ali nije važno! Znao sam dobro da se razlikujem od drugih, i Ale je slepo verovao u mene, na svoj postojani, sportski način. Verovao je da sam bolji i izuzetniji od ostalih, mada ni on ni ja nismo mogli objasniti u čemu sam to bolji. Jednostavno, obojica smo verovali u vrednost materijala od koga sam napravljen i u pravednost života-bajke sa obaveznim hepiendom.
Nešto mislim, da se nije družio sa mnom, Ale je mogao postati srećan profesor gimnastike. Ali on je bio obasjan nekim posebnim svetlom što pada samo na srećnike, i to osvetljenje me je neodoljivo privlačilo. U njegovoj senci bio sam i sam lepši i potpuniji. Iz dana u dan, tako, i ne znajući šta činim, trovao sam Aleta svojim somnabulnim prieama i bolesnim izmišljotinama. Koristio sam se njegovom svežinom i jednostavnošću, a njegovu snagu upotrebljavao sam umesto štita prema onima koji su čeznuli da me linčuju zbog uobraženosti bez osnova, kukavičluka i lukavosti profesionalnog grebatora. I zato, kad god bi Ale pokušao da se osamostali i približi sebi ravnima, poštenim i jednostavnim momcima, vukao sam ga svim lukavstvima natrag, izvrgavajući podsmehu te četvrtaste tipove – buduće malograđane, pa se on sa uzdahom rastajao od njih, ponovo uvučen u otrovni zadah Kolarca i večita maštanja bez ikakvog stvarnog temelja. Bilo je prosto neverovatno koliko smo se ja i moji prijatelji, čistokrvni gluvatori, bitange i sanjari, lepili za tog zlatnog dečka koji nam je ćuteći ulepšavao život. Otrov koji je udisao zahvaljujući nama, razarao je lagano njegovo sveže sportsko tkivo, a Mima Laševska sa kojom sam ga upoznao izvela je završni udarac.
Šta je privuklo Mimu ovom mladom bogu, studentu prednjih upora i čučnjeva? Ne bismo nikako smeli pojednostaviti tu mladu damu, istina, bizarnog ponašanja, tvrdnjom da je najzad srela čistokrvnog muškarca. Mimin rafinirani ukus izmiče ovoj pretpostavci. Njihov susret – to je trenutak kada se pronalaze najbolji džokej i najrasnije grlo, među stotinama dobrih jahača i rasnih konja. Zahvaljujući mojoj ludačkoj strasti da sve delim s drugima (to je zalog na osnovu kojeg posle neograničeno uzimam od bilo koga), Mima najzad sreće Aleta i u njemu vidi još uvek neoblikovani materijal izuzetne vrednosti, od koga se može napraviti njen privatni katapult što će je izbaciti daleko s onu stranu crte. U njoj se bude tamni ženski porivi da sama načini boga po sopstvenom nacrtu – nekoga ko joj neće biti odan na onaj cmizdravi, slepački način zaćorenih tipova koji je povezdan jure želeći je samo za sebe, već mnogo dublje i suštinskije.
Zašto se ne zaljubi u mene, na primer?
Zato što Mima oseća da sam već otrovan iznutra. Da sam izgubljen za bilo kakvu akciju koja vodi uspehu. Ona nikada ne bi bila sigurna da je neću prevariti sa prvom fatamorganom. Uz to, ja nisam tako lep kao Ale. Moje gluvatorsko prokletstvo očigledno je svakome ko ume da proceni tipa što satima češe leđa o zid i bulji u trotoar preko puta. I mada mi je tek dvadeseta, izgleda da sam rođen kao starac, a ako i osvojim neko izuzetno mesto u životu, biće to dugi rat dobijen lukavstvom, posle mnogo kombinacija i neizvesnosti. Mima, tako, u jednoj nevažnoj kafani punoj dima, pronalazi najzad nešto za čim je oduvek tragala. Ta složena devojčica sklona laganju bez koristoljublja, za koju su uvek tvrdili da ne zna šta želi, htela je uvek više od mogućeg, htela je nemoguće. I eto, najzad je to i pronašla, pa više nije ništa važno: ona se opija na naše oči, gledajući Aleta preko puta sebe, njegovo lice na tamnoj osnovi staklenog izloga i njegov oreol koji je te večeri vidljiviji nego ikad ranije.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:12

Слика


PET

– I tako, vi ste znači, braća? – pita Mima, dok kelneri Kolarca podižu stolice na stolove. Fajront.
– Prijatelji... – odgovaram ponosno.
– Najbolji na svetu? – Klimnuli smo glavama.
– Ja nemam nikoga! – kazala je Mima. – Strašno mrzim druženje sa curama! I mrzim žene, uopšte! Ja sam jedinica: to je možda zbog toga. Hej, da vam budem malo sestra? Da vam budem malo sestra?
Pristali smo da nam bude malo sestra, krijući u glavama potajnu nadu da će jednoga dana, kad-tad, ipak doći do rodoskvrnuća.
– Važi! – kazao sam. – Biaeš nam malo sestra!
– Stvarno?
– Odistinski...
– Da proslavimo to? – predloži Mima. – Vodiću vas na provod u Lotos. Puna sam love...
Otvorila je svoju tašnu i, zaista, bila je do vrha napunjena zgužvanim novečnicama koje su se mešale sa šminkom, pufnama od pudera, maramicama i divljim kestenjem, pokupljenim u nekom parku. Taj slatki haos devojačkih torbica! U njemu je pohranjena tajna ženstvenosti.
Krenusmo niz Knez Mihajlovu ka Lotosu. Mima je išla između nas. Bilo joj je hladno pa je ruke zavukla u naše džepove. Levu u džep mog mantila – desnu u džep Aletovih pantalona, jer je Ale te noći nosio svoju vindjaknu bez džepova.
– Bože, što je lep! – divila se Aletu – Ali ti imaš lepše oči... – dodala je, da me uteši.
Odjedanput, zadrhta. Pogled joj postade staklast, a nozdrve se raširiše. Istrgla je ruku iz Aletovog džepa:
– Ne, to ne! To neću!
– Zašto?
– Zato što neću.
– Dobro – kazao je on.
Ona vrati ruku u njegov džep:
– Budi dobar! – rekla je.
– Šta se dešava? – zapitah.
– Bez veze! – kazao je Ale. – Ništa.
– Ništa – reče Mima.
Sišli smo u Lotos – pravo u toplo, lepljivo ždrelo dima, saksofona, pudera i parfema. Znao sam to mesto samo po čuvenju: Lotos, Kristal, Mažestik, Kleopatra i Ruski car – pet noćnih hramova poroka, bluda, rasipništva i avanture. I opet su iskrsle neprilike sa našom odećom.
Čovek na vratima je kazao: „Gospoda ne mogu unutra bez kravata!” ali nije pravio pitanje kada je Mima zatražila da otkupi dve kravate za nas. Vezali samo ih onako, preko džempera; bio je to najmasniji i najizlizaniji par kravata u ovom delu Evrope. Bile su već klizave od iznajmljivanja. Moja prugasta, a Aletova modra.
I tu, među švercerima, dežurnim policajcima, cinkarošima i podvodačima, ocvalim barskim damama i trgovačkim putnicima, sedimo nas troje za malim okruglim mermernim stolićem uz samu ivicu svetlećeg kruga. Mima je nacvrcana i razdragana, Ale i ja uplašeni. Po zidovima kružne dvorane sa stubovima izležavaju se Lede u krilima labudova. Pred nama su tri dugovrate boce belog vina. Sumpor mi štipa grlo dok pijem i osećam da me tama Lotosove dvorane usisava, a stubovi počinju da se okreću stapajući se u vrtoglavi zid smrti.
Od juče nisam ništa okusio. Čudno, kada ste gladni, niko vam ne nudi jelo – svi vas teraju da pijete!
Želeo bih da umrem za ovim stolom. Sumporisano vino odlično se slaže sa sažaljenjem koje osećam prema sebi. Oznojena Mimina ruka jedini je moj vodič kroz ovo predvorje pakla, u kome se blistaju klizava tela Marokanaca na podijumu – oni izvode parternu gimnastiku, a smenjuje ih žena-majmun, čije me izvrnuto lice gleda nekud odozdo, između raskrečenih nogu i napuklih šavova na trikou; pa posle: „Step- majstor na rolšuama – Bobi Moreno sa petogodišnjim sinom!”
Obuzima me talas radosti, čini mi se da sam bez težine i da i sam stepujem po zategnutom bubnju uz pratnju meksikanskog tria La pikonera. U ovoj zagušljivoj kutiji, dakle, Beograd skriva svoje tajanstvene podzemne čarolije. Ona provincijska varoš u kojoj sam nekada živeo liči mi na daleku, već izbledelu razglednicu. Ovo je, najzad, pravi život i prava velegradska devojka koju držim za ruku dok se okreće vrteška čardaša, a žongleri šetaju po žici, i buket balerina: Irena, Konstanca, Beba i Kaća izvode potpuri orijentalnih igara – ružičasto zategnuto meso ispod prozirnih velova – to je, najzad, život!
Odjedanput na nas troje pada snop svetla. Iz tame nas gledaju oči pune mržnje. Spremni smo da kidamo, a opet, prikovani za svoja mesta strahom što smo iznenada izvučeni iz bezbedne tame, zaslepljeni reflektorom koji otkriva ižvakane cipele, pokisla ramena.
Internacionalni majstor crne mađije Svengali Peti izvodi Mimu i Aleta na sredinu podijuma za igru. Svetlo ih prati i ja ponovo tonem u tamu. Mađioničar ih moli da ga zatvore u sanduk i da zatim sednu na poklopac. Pre toga, oni će ukucati eksere da budu sigurniji da nema nikakve prevare.
Najpre sam srećan što nisam tamo izložen tuđim pogledima, a malo kasnije stomak me boli od zavisti što se proslavljaju bez mene. Nije stvar u reflektoru, mislim, nad njima zaista lebdi to svetlo iz kojeg sam isključen, u senci, uvek u senci. To je zbog toga što oboje imaju zlatnu kosu, to je zato što pripadam nekoj drugoj, nesrećnijoj planeti, drugom soju – onom što je uvek u polusvetlu i sivilu, onoj vrsti, mislim, koja je osuđena da ljubav neprestano otima, pa i onda kada je stekne, nikada u nju nije potpuno sigurna. Gledam sad to dvoje izabranih (Svengali Peti samo je produžena ruka sreće) kako se smeju u snopu zlatnog mlaza što im se sručuje na lica i kosu. Mima landara nogama otkrivajući kolena, a Ale se smeši prema tami i, gle, u zvuku činela i grmljavini bubnja, s druge strane dvorane stiže mađioniear koga su maločas zakucali klincima: on uzima za ruke Aleta i Mimu, klanjaju se aplauzu pa mi se čini da će sve troje odleteti put modre islikane tavanice Lotosa kao u nekoj blesavoj apoteozi. I sve se meša, vrti i rasplinjava: presrećni Mimin pogled upućen je Aletu a njegov njoj, dim, dim, dim i odmah posle toga muzika za igru: Džezabel, ti si to! Prvi par na podijumu su Mima i moj prijatelj. Potpuno su zaboravili na mene. Uskoro moj zavidljivi pogled zaklanja zanjihavi zid igrača iza koga se njih dvoje gube i iščezavaju u čvrstom zagrljaju.
Posle mi je zadihana i srećna Mima pričala da je Svengali Peti, petljajući nešto u sanduku, cvileo panično na tri jezika da ga ne upropaste te večeri, da mu pomognu. Mimi je to bilo smešno, ali je uspela da prokuži u čemu je štos. Mima kaže da joj je Svengali Peti dodirnuo lakat pre nego što je ušao u sanduk i prošaptao: „Molim vas, pomozite mi! Please, will you help me...”
Mima je posle platila račun.
Kada smo, oznojeni, lepljivi i izgoreni duvanom, izašli iz toplog smrada Lotosove jazbine, vetar je bio toliko jak da nas je doslovno zalepio za zid.
Svitalo je.
– Košava! – viknula je Mima u vetar. – Duva sa severoistoka! Mokra kosa šibala joj je preko lica u bičevima.
Vetar je u naletima bacao kišne zavese po opustelim ulicama i fasadama. Gledali smo u čudu našu lepu prijateljicu kako određuje pravac vetra.
– Pokazaću vam nešto... – doviknula nam je i otrčala niz ulicu. Teturali smo za njom, jedva je stižući. U jednom trenutku sasvim je izgubismo, ali, vođeni kuckavim zvukom njenih potpetica, pronađosmo je nekoliko uglova niže, pred jednim zidom, kako mokra i zadihana stoji podignute glave i gleda kroz kišu.
Bio je to bočni zid neke trospratnice, a u sivom jutru koje se probijalo kroz niske oblake vetar ga je obilno zasipao kišom. Taj obliveni zid je stajao pred nama kao avet.
– Još malo... još samo malo... – bulaznila je Mima – i ono će početi da se pojavljuje!
Kisnuli smo na uglu pred bledim zidom sve dok se, ispod tanke naslage žute boje kojom je kuća bila prekrivena, ne poeeše da pojavljuju slova.
Što je zid bivao vlažniji, ona boja odozgo postajala je sve prozirnija te otkrismo razlog zbog koga nas je Mima dovukla čak ovamo: odozdo se nalazila neka stara reklama!
Zauzimala je celu površinu zida, počinjala u visini prvog sprata, a završavala se iznad trećeg, na samoj granici mansarde i krova.
EVGENIJ LAŠEVSKI
čitali smo sričući,
NAJOMILJENIJE DEČIJE KNJIGE U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI
Pogledah Mimu: stajala je sleđena, bez pokreta, pred slovima što su izranjala iz zida vremena, iz nekog srećnog pred-detinjstva kojeg se maglovito sećala kroz šum kiše.
IZABRANA DELA KLASIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU: GUSTAV ŠVAB, BRAĆA GRIM, HILJADU I JEDNA NOĆ, ALEKSANDAR DIMA, ALFONS DODE, ZEN GREJ, KARL MAJ
AGENTURA LAŠEVSKI
TRAŽITE PROSPEKTE NAŠIH IZDANJA ULICA KNEZA PAVLA 46.
Još i sad vidim njeno vlažno lice pred zidom, i Aleta, i sebe, kako prisustvujemo nečemu što ne shvatamo – dva mlada došljaka stigla iz provincije da osvoje Beograd i ćerka bivšeg Kralja knjiga, svrgnuta knjižarska princeza, pred poslednjim tragom Plave ptice...
– Sutra, kada se zid osuši, opet se neće ništa videti... – rekla je Mima sklanjajući bičeve kose sa lica. – Oprostite – kazala je – što vas maltretiram, ali retko kad košava produva ovu ulicu!
Dok smo je pratili kući, u Senjačku, Mima nam je pričala da ponekad, kad joj se sve smuči, dolazi do svog zida. To se, naravno, dešava samo onda kada se sastave naročito povoljne okolnosti: to jest, kada se njoj smuči, kada duva košava i kada pada kiša. Običnim danom, rekla je Mima, slova reklame njenog starog jedva se naziru i samo ona zna šta je ispod one žute boje na zidu. Njen stari, naprotiv, nikada ne dolazi ovamo pred svoju predratnu reklamu. To bi ga, kaže, potreslo. On je, u stvari, sasvim zaboravio šta je bio pre rata. I šta je bio pre onog, onog, rata. I pre njega. On je takav čovek.
Kada je propala stvar sa knjigama, kaže Mima, jedno vreme je bio piljar. Odlazio je sa dvokolicom u Mali Mokri Lug i tamo kupovao od seljaka-zelenaša kupus, krompir i ostalo, pa onda to sve preprodavao na pijaci Bajloni. Posle je neko vreme davao časove ruskog, dok je ruski bio u modi, a nekoliko godina bio je i učitelj mačevanja. Floret – sablja – mač. Jedanput će nam pokazati njegovo oružje, jedanput kad dođemo kod nje, kada nas pozove čim srede neke stvari sa sustanarima i oslobode sobe koje im pripadaju po zakonu. Sada im stan ni na šta ne liči, deluje deprimirajuće i nju je sramota da u njega dovodi goste. Ne zbog nje same, baš je briga, već zbog starog Laševskog koji sve to teško podnosi, shvatate?
Ni te noći, a ni kasnije, Mima nam nije dozvoljavala da je otpratimo do samih vrata njene kuće. Opraštali bismo se uvek u dnu ulice, na uglu, a ona je ulazila u duboki vrt, čija je ograda bila tužno razvaljena. Nikad nas nije pozvala u goste, mada je stalno obećavala.
Bila je to jedna od onih smešnih porodičnih vila koje su se tako mnogo gradile po Senjaku dvadesetih godina ovog veka, sa pseudogotskim tornjićima, alpskim zabatima, a na ulazu – pompeznim stubovima od cigle u kolonijalnom stilu.
Mima priča da je njen otac podigao vilu 1925. i nazvao je Mon repos, ali da su prvih godina posle rata, dok je još bila sasvim mala devojčica, ona i njen tata pustili u kuću nekoliko porodica bez krova nad glavom, dok se ne snađu, a posle ih nikako nisu mogli da izbace napolje, jer su jedni odlazili, a drugi se useljavali u njihove sobe, dok su Mima i njen ludi otac, stari Laševski, stanovali u bivšoj garaži, u vrtu, vodeći beskonačne parnice sa svojim novim sustanarima.
Mima nam je još pričala da je njen tata imao jedno vreme predivan posao: podučavao je beogradske hamlete da se mačuju, pa su njih dvoje svakoga jutra silazili do Narodnog pozorišta i, dok je stari Laševski probadao polonije i laerte, Mima je obilazila veliku mračnu pozornicu, pela se uskim gvozdenim lestvama čak gore ili je zavirivala u garderobe, gde su joj glumice oblačile skupocene haljine i kostime, lakirale joj nokte i kovrdžale kosu. Kaže da su je svi jako voleli i da se nekoliko puta čak i pojavila na pozornici u Madam Baterflaj kao mala Japanka u kimonu. Te godine su joj ostale u najlepšoj uspomeni. Ali sve je bilo manje komada sa mačevanjem, pa su sve ređe zvali njenog tatu. Tako je ponovo ostao bez posla. Gotovo da su gladovali do onog dana kada je stari Laševski jednoga jutra, prekrstivši se pred ikonama, izneo njihovu staru vagu iz kupatila i sišao dole u varoš, na jedan ugao kod Zelenog venca, odmah preko puta pijace, da važe seljake.
„Tačna vaga, tačno merenje – vikao je zvoneći kravljom klepetušom kao da objavljuje smak sveta, koji je za njega već počeo. – Ko na život svoj polaže, taj se važe! U slučaju greške u merenju, plaćam odštetu sto hiljada!”
Radi slikovitosti, a i zbog štednje, pustio je dugu bradu kao kakav mužik. Ali teška vremena su odavno za njima, kaže Mima. Stari Laševski je, uz pomoć dobrih ljudi koji nisu mogli mirno da prolaze preko Zelenog venca dok je on zvonio i zvonio, sredio svoje dokumente i dokazao radni staž, pa su mu dali penziju, a i Mima povremeno zarađuje kao maneken ili devojka za štand u sezoni sajmova.
Živimo dobro, kaže Mima, mislim, imamo šta da jedemo, a garderobu koju nosim na revijama mogu da otkupim za trećinu stvarne vrednosti. Imam prednost! Samo mi je žao knjiga. Tata mi je iz njih čitao dok sam bila mala. Po jedno poglavlje pred spavanje. Ali, pošto je garaža u kojoj žive pretesna, morali su da se oproste od svoje ogromne biblioteke, koja je, po Miminom pričanju, poprimala razmere Aleksandrijske knjižnice, da je ostave razbacanu po onim sobama u kojima stanuje tuđ svet. Najviše joj je žao tih knjiga, kaže Mima: jedanput, kad bude veoma bogata, kazala nam je te noći pred svojim vrtom, ponovo će pokupovati sve izgubljene knjige, sve do poslednje! I one spaljene u kaminu prve zime nakon svršetka rata, kada je njen tata zatekao u svojoj biblioteci neku nepoznatu familiju sa detetom koje se treslo u groznici i njegovu majku, koja je, baš kad je ušao, ubacivala u plamen poslednje sveske Volterovih sabranih dela.
„Samo ga ložite, gospođo! – kazao je mirno stari Laševski toj nesrećnoj ženi koja se borila za dete. – Samo ga spaljujte, od njega je sve ovo i počelo!”
– Ponekad odem do one reklame – rekla je kad smo se rastajali na njenom uglu – da ne zaboravim ko sam, shvatate? Šta sam bila i šta ću opet biti. Znam sigumo da hoću! Videćete, kad vam kažem! Svejedno što se smejete. Jednoga dana, kad budem kraljica ili nešto slično... Haug!
– Laku noć, kraljice...
– Dobro jutro, dečaci – kazala je i išečzla u dubini starog vrta.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:16

Слика


ŠEST

Mima je bila prva beogradska devojka koja je ušla u našu sobu.
Te godine smo stanovali u krilu-F, na trećem spratu Prvog bloka Studenskog grada. Soba broj sto šezdeset i sedam.
Na ulazu su Mimi oduzeli ličnu kartu. Brkati portir je stavio na gomilu ostalih legitimacija njenu otvorenu sliku i ispratio Mimu osmehom punim pornografskih nagoveštaja. Taj osmeh kao da je govorio: „Mala, pazi se, bićeš poševljena!”
Hodnici po kojima je Mima prošla bazdili su po lizolu i hlornom kreču kojim su zasipani klozeti bez vrata, a svuda su se vukle gužve stare novinske hartije, kore hleba i ogrisci jabuka. Prozori na hodnicima bili su mahom porazbijani, pa je kroz njih vejao sneg.
Prvi ozbiljan, težak sneg 1956. godine.
Čitav Studentski grad bio je na balkonima i prozorima, urlajući:
„Ua-a-a-a-a... sneg!”
Mimi se činilo da je izbila pobuna, toliko su se svi derali „Ua, sneg!”
Mima je do tada viđala blokove Studentskog grada samo iz autobusa, kada je išla na aerodrom, putem koji tuda prolazi.
Mima tako nije ništa znala o tom studentskom getu s druge strane reke Save, niti o tome kako ga lako zahvata masovna histerija zbog nekog potpuno beznačajnog povoda. Bilo je dovoljno da preko prostora omeđenog blokovima prođe, naprimer, neka napadno odevena dama pa da se istog časa začuje grmljavina urlika „Ua, kurva!” da se podignu zvižduci koji paraju nebo i uši.
Jedanput su tako, loveći pse-lutalice, u Studentski grad upali strvoderi sa kamionetom. I čim su pojurili prvog psa, neko je vrisnuo: „Ua, šinteri!” pa su svi stanovnici grada pohrlili na prozore i balkone (najveći broj njih i ne znajući šta se uopšte dešava). Poletele su kao kamen tvrde vekne bajatog hleba, pivske flaše i knjige, a iz četvrtog, ženskog bloka, počeo je da pada sneg okrvavljene vate...
Strvoderi su jedva izvukli živu glavu i više nikada nisu zalazili u taj kraj Novog Beograda.
Kada je duvao vetar, studenti su urlali: „Ua, vetar!” Proletnja kiša dočekivana je povicima – „Ua, kiša!”
Pojave masovne histerije, koja još nije dovoljno naučno ispitana, najčešće su u mesecu junu, kada su studenti pred ispitima. Iza njih je ostala duga zima i izgladnelost; nervi su im napeti kao sajla koja vuče šlep. To je sezona čestih tuča i silovanja. Ali bes lako eksplodira i u drugim godišnjim dobima. Baš kada je Mima tražila našu sobu lutajući hodnicima, studenti su protestovali protiv snega. Jer, sneg je njihov najljući protivnik. Prozori soba u Studentskom gradu su, naime, mahom rasušeni, a centralno grejanje nedovoljno da zagreje sobe. Zbog toga je armija prozeblih studenata dočekivala prvi sneg urlicima „Ua, sneg!”
Zanimljivo je da su ti studentski požari gneva prestajali na isti način na koji su i započeli, naglo i nepredvidivo. Kada se izviču, i dadu oduške srcima, studenti se povlače sa balkona, zatvaraju prozore i grad je opet kao što je bio – tužan i zavejan tišinom.
Mimi je naš hodnik, pričala je, ličio na robijašnicu iz koje je već odavno zbrisala uprava kaznione. Susretala je zarasle momke u prugastim pidžamama i manijake u izbledelim plavim trenerkama, sa cipelama navučenim na bose noge, bez pertli. Po vratima soba s leve i s desne strane hodnika šepurili su se upadljivi natpisi, koji su trebali da ulepšaju studentski život, da ga osvetle navodno, tipičnim studentskim duhovitostima. Bilo je tu nalepljenih golih mačaka iz ilustrovanih listova, mrtvačkih glava sa ukrštenim kostima, znakova sa karata za igranje i otisaka tabana koji su se peli potpuno nelogično uz vrata i šetali preko tavanice. Mima je, tražeći naš broj, čitala te natpise u čudu:
POKERAŠI, DIPLOMCI, TRILING, ŠMEKERI, ŠVALERI, TRI KOSTURA, ŠMINKERI, PAZI – OŠTAR PAS! UJEDAMO! MEDICINARI, HOTEL PROMAJA...
Na jednim ispucalim vratima, pisalo je:
VI KOJI ULAZITE OVAMO NAPUSTITE SVAKU NADU ZA POVRATAK!
Mima je koračala kroz mračne poglede očajnika što su se bez ikakvog cilja motali po hodniku. Negde su šištali radijatori.
Bili smo do neba zahvalni Mimi što ničim nije pokazala da nam dom smrdi. Jer ipak, ma koliko užasan bio Prvi blok, ja sam ga voleo (a obožavam ga još i danas) zbog neverovatnog bratstva koje je vladalo u njegovim pre vremena oronulim paviljonima. Tu se delilo dobro i zlo sa momcima koji su umeli da ne štede svoje siromaštvo.
Delili smo tako sparušene kolače od jabuka stigle od kuće u paketu, poslednju cigaretu već istrošenog duvana, pikavce, ostatak ubuđalog čaja na dnu cediljke, žilet naoštren trljanjem o vlažnu unutrašnjost čaše kojim se brijao čitav sprat, na kraju – čak i samu postelju! Sve.
Volim sobu broj sto šezdeset i sedam.
Volim bezbednost te sobe u kojoj sam ilegalni spavač. Volim vetroviti hodnik po kom se razvlači smeće.
Volim ulubljeni krevet i sivomaslinasto ćebe sa zelenom vojničkom prugom po sredini. Volim što dom liči na kasarnu, jer sam zaista vojnik u svom privatnom ratu.
Moj život u to vreme stvarno je nalik na danonoćni rovovski rat sa Beogradom. Opkolio sam taj grad sa svih strana i čekam da me primi za svoga. Opsada će biti duga i teška.
Ne posedujem ništa sem ogromne radoznalosti, a ona guta polusvarene slike, lica, datume, reči, celuloidnu traku... Uranjam u beogradske ulice, drogiram se filmčugama i izložbama; satima sam u stanju da buljim u neko blesavo naslikano cveće. Utucavam dane po čitaonicama listajući časopise, visim na galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta gde je moguće otkunjati izvesno vreme u toplom. I dok gudi neki kvartet, zamišljam u polusnu svoju nekadašnju kuhinju i mleko na peći.
A kada me ko povredi, cvileći bežim u Studentski grad – eno, iz magle izranjaju tužni blokovi – kasarne, Krilo-F me očekuje pa se zavlačim u jedan od slobodnih kreveta, jer uvek je neko iz sobe na putu, u varoši ili na večeri u menzi.
Sa Kvarnim Rikijem, izuzetno obdarenom protuvom, napao sam još sredinom septembra Studentski grad. Školska godina još nije bila zvanično poeela, pa se najveći broj studenata nije ni vratio sa raspusta. Njihovi kreveti zvrje prazni bez posteljine – samo tri gola dušeka na gvozdenom okviru. Raj za beskućnika!
Bilo je dovoljno uvući se u jedan od četiri bloka Studentskog grada i otvarati redom vrata, koja su po pravilu imala razvaljene i improvizovane brave, pa bi spavač, željan sna, veoma brzo natrapao na slobodan krevet, često i potpuno praznu sobu sa umivaonikom i svim potrebnim luksuzom.
Tako sam i otkrio sobu sto šezdeset i sedam i spavao u njoj sam četrnaest noći, kada je Kvarni Riki nekud ispario. Uveče bih digao dušeke sa susednih kreveta i pokrivao se njima. Hranio sam se ukradenim lubenicama koje sam dizao ispred nosa usnulim čuvarima.
Onaj uzbudljivi noćni šum Beograda uspavljivao me kao nikad, njihao i ljuljuškao, šapućući priče o uspehu i slavi.
Otkrio sam Studentski grad pošto je strpljenje mojih dalekih rođaka došlo do krajnje granice. Uverili su se, naime, rođenim očima da se pretvaram u dangubu bez ikakvog određenog cilja i čvrstih namera, pa su mi sve manje ukazivali gostoprimstvo.
Zaticao sam njihova vrata zaključana i, ma koliko da sam dozivao, zviždao, bacao kamenčiće u prozore, nisu otvarali. Ćutali su u posteljama, uživali u svom krovu nad glavom i svojoj bezbednosti, koju sam tamo napolju, pod prozorima, tako lepo ilustrovao. Lepše nego cvrčak u istoimenom filmu o mravu!
Davali su mi novac, u stvari neki bedni sitniš, sada već kao crnoj ovci, i ne tražeći da im ga ikada vratim. Davali su ga kao zalogu da ih više neću uznemiravati, niti šta tražiti. Da se reše bede!
No, moja visoka ulična škola gluvarenja bila je već završena – postao sam iskusan velegradski pacov i umeo sam da se snađem.
Jednoga jutra, početkom oktobra, u moju sobu upade mladić sa kartonskim koferom u ruci. Oko kofera je bio obmotan i svezan kanapom zimski kaput. Videlo se da momak namerava da tu prezimi. U drugoj ruci teglio je kartonsku kutiju kroz koju su probijale masne mrlje. Očigledno, kutija je bila nabrekla od dobre seljačke klope.
Izabrao je ćutke krevet najbliži prozoru i počeo da raspoređuje stvari. U čudu je utvrdio da ne posedujem ništa.
Objasnih mu da sam ilegalac. Ilegalni spavač usred mira i mirnodopskog života. Ispitivao me je sumnjičavo, procenjujući u sebi ne krije li se tu možda neka podvala.
Bio je lep na neki divlji, seoski način koji gradska deca istog časa zavidno prepoznaju kod onih što su odrasli na slobodnim pašnjacima. U isto vreme, malčice trapav.
Nedodirnut gradskim smradom. Studirao je DIF – Državni institut za fizičku kulturu. Kao i mnogi dečaci rođeni u godinama posle 1934. – one godine kada je u Marselju ukokan blaženopočivši kralj – i on je nosio njegovo ime: Aleksandar, što dokazuje da mu je otac bio skrhan lojalnim bolom činovnika državnih železnica. Ali, kao većina njegovih imenjaka, i on je umesto nedeljnog kraljevskog imena nosio običan nadimak za radni dan.
Druge su tako zvali: Leka, Aleksa, Sale, Acika, Saša, Šacika, njega – Ale.
Prvih noći zaključavao je svoj izdrkani kofer, plašeći se valjda da ga ne pokradem. Spavao je na boku i trzao se i na najmanji šum. Palio bi svetlo i vikao: „Šta to radiš?” – kada bih ustao da pijem vode ili pišam u lavabo.
Ali, trećeg dana, postalo mu je, izgleda, dosadno da sam klopa, nagnut nad rastvorenu kutiju u koju su padale mrve.
Ponudio mi je parče štrudle od maka.
Oči mi se napuniše suzama nemoćnog besa i neke žalosti što i sam nemam paket, što se tek sad setio da sam možda i ja gladan. Smešno, kad sam besan, meni se najpre plače; suze prosto same naviru na oči, a tek onda dižem dževu! Bio sam, dakle, lud od besa što sam otpisan, i on je to, izgleda, prokužio. Kroz njegov oprezni seljački oklop probio se kao neki stid, šta li, valjda solidarnost.
Sredio sam se:
– Jedi govna sa svojim geačkim paketom! – rekoh mirno.
– Meni kažeš? – ustao je prebledevši.
– Jedi svoja geačka govna! – ponovio sam. – Svoju usranu seljačku klopu za geake kao što si i sam!
Skočio je i srušio me sasvim profesionalno na srednji krevet. Okvir nije izdržao – skljokao se pod našom težinom.
– Ponovi još jedanput šta si rekao! – prosiktao je stežući mi vrat.
– Jedi govna... – prostenjao sam i izgubio svest. Mislim da sam se onesvestio od udarca i od stezanja, od svega pomalo, a najviše od strašnog skoka teškog mladog tela fajtera. A možda je moj kurvanjski organizam sam od sebe odlučio da zbriše u nesvest, da ne bi stavio na probu sopstvenu hrabrost?
Smrtno se uplašio i počeo da mi daje veštačko disanje:
– Kako ti je? – upita mucajući.
– Jedi govna! – kazao sam još jedanput.
Od tog dana više nije zaključavao kofer. Poverovao mi je.
Posle Aleta, u sobu 167 uselio se Komnen, za njim Gaga Govedo, student veterine i strastan pokeraš. Ale mi nije dozvolio da potražim drugu sobu. Postao sam njegov zvanični ilegalac. Navikao se na mene kao na neku domaću životinju: što je bilo njegovo, bilo je i moje.
Tako sam pronašao svog velikog brata, zaštitnika zalutalih noćnih ptica. Bio je ponosan na moje navodne vrline: poznavanje izvesnih stvari koje su mu bile tajanstvene, moju diskretnost (nikada nisam zaboravljao da sam ilegalac bez ikakvih prava), napabirčeno znanje i to što sam zaista znao sve o filmu.
Spavali smo zajedno u njegovom krevetu kada su ostala dva ležaja bila zauzeta – leđa uz leđa, a nekoliko puta pokušali smo da se smestimo na način poznat u Studentskom gradu kao sistem „dupe-glava” ili „ti pereš noge, a ja zube!” pri čemu su nam glave bile na dva suprotna kraja kreveta. Na kraju, prihvatismo najudobniji od svih sistema: svako od zvaničnih spavača davao mi je po jedan deo dušeka, pa bih ih sastavljao na patosu ispod umivaonika.
Imao sam tako i svoj mali privatni krov nad glavom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:17

Слика




SEDAM

Mima je najpre prišla prozoru.
Videla je sumornu ledinu među blokovima, prekrivenu snegom po kome se caklio stakleni krš i lim starih konzervi.
Po niskom šiblju, koje nikako nije uspevalo da izraste do normalne visine drveća, nikli su tužni plodovi: komadi krpa, stare novine, iscepane najlon čarape, duge trake upotrebljenih zavoja... Prozor nam je, dakle, gledao na đubrište, ali u daljini su se videli plavičasti brežuljci iza kojih je počinjala panonska ravnica. A to je ipak nešto!
– Čiji je ovo krevet? – upita isprobavajući čvrstinu madraca.
– Njegov – pokazao sam na Aleta.
– A tvoj?
– Nemam ga...
– Pa, gdje onda spavaš?
– Na patosu.
– Jel se to sme?
– Ne sme.
– Ako te uhvate?
– Onda će sva trojica biti izbačena iz doma.
– Stvarno?
– Zaista – potvrdi Ale, petljajući oko našeg malog rešoa. – Ako ga uhvate, svi smo najebali!
Komisije su inače upadale samo noću. Po danu bi to bilo neizvodljivo. Niko od njih ne bi izašao čitav iz bloka! Ali noću smo bili sami po sobama, prepušteni na milost i nemilost komisijama. Udarali su o vrata na policijski način, a pričalo se da im je šef naoružan pištoljem. U tim trenucima trebalo je što više dobiti na vremenu, tako da ilegalni spavač preko balkona pređe na drugu terasu i sačeka da kontrola protutnji. Pokazao sam Mimi kuda bežim kad naiđu. Zviznula je od zaprepaštenja:
– Ala je visoko! – kazala je. – Baš si hrabar... – Moja sujeta je bila zadovoljena.
– Nije to ništa! – puvakao sam se.
Najzad, čaj je skuvan i mi ga ćuteći pijemo, puštajući da se soba puni dimom i sumrakom.
Po Krilu-F se raščulo da imamo gošću u sobi, pa su momci iz susedstva počeli da donose darove. Hteli su da izbliza ždraknu Mimu.
Jedan slikar, Hercegovac, doneo je tri raspukla nara iz Opuzena i punu šaku zlatnog duvana – škije. Uvijali smo duvan u novine, praveći cigare debele kao prst. Smejali smo se tome kako nam najvažnije svetske vesti gore pred očima dok pušimo. Dim tog duvana bio je oštar i prijatan, samo se novinska hartija stalno odlepljivala.
Raširene novine bile su naš stolnjak, a čaj smo pili iz plastičnih šolja u kojima se drže četkice za pranje zuba. Kao treću šolju upotrebili smo konzervu u kojoj je nekada bio kikiriki.
Mima je ležeći preturala po našim stvarima:
– Modiljani! – uzviknu, izvukavši malu monografiju. – Luda sam za njim!
Ta monografija, štampana u masovnom izdanju AN ABRAMS ART BOOK 1954. NEW YORK jedini je primerak na polici moje nepostojeće biblioteke. Često je listam zaljubljen u dva bela zubića Devojčice sa pletenicama iz 1917. Razgledam tu knjigu obično pred spavanje, posle nekog naročito ružnog dana bez ikakvih izgleda. Na tim slikama sve je čisto i jasno: lakirani listovi reprodukcija podsećaju na dečije slikovnice iz mog detinjstva, od koga su ostali samo mutni nagoveštaji. Ova mala, jeftina knjižica o Modiljaniju, kupljena za lovu poslednjih dana blagostanja, za mene je neka vrsta portabl-oltara. Dovoljno je da spustim prste na njene već umašćene korice pa da se istog časa smirim. Ta broširana knjižica moja je jedina kuća.
Pre nego što počnu slike, nalazi se predgovor Žaka Lipšica, koji ne umem da pročitam jer ne znam engleski. Često, poput analfabete, prelazim prstima i pogledom preko krupnih, lepo odštampanih slova, zamišljajući o čemu li sve govore onome koji ume da ih odgonetne. Čini mi se da je to retka priča o jednom siromašnom mladiću, koja se završava srećno. Ne znam šta bih dao da mogu pročitati taj predgovor! Ali na našem spratu niko ne zna engleski...
– Je l' znaš engleski? – pitam Mimu Laševsku.
– Studiram ga – kaže ona. – Što?
Najzad, saznaću šta piše Žak Lipšic! Uzbuđen sam do daske i tražim da mi prevodi one stranice koje, po mojoj skromnoj proceni, najviše obećavaju. U ušima mi bruji njen meki, duboki glas koji ima ukus jonatan-jabuke pune soka. Mima sedi a la turka na surom vojničkom ćebetu i povremeno podiže oči prema tavanici, tražeći potrebnu reč. Prevodi polako, frazu po frazu, kao da izgovara reči neke molitve čiji smisao ni sama ne shvata:
– Dakle, on, taj Žak Lipšic, kaže da je Modiljani izgledao vrio, vrlo lepo... „Sećam se, kaže, da sam bio očaran njegovom lepotom: izgledao je aristokratski i u otrcanom odelu od rebrastog baršuna...” To je, to je nešto kao naš somot! Da, tako.
– Dalje, dalje Mima!
– „Sećam se jednog događaja koji se desio mnogo docnije (verovatno 1917.) usred noći: bilo je možda tri sata posle ponoći. Odjednom smo se trgli iz sna (sigurno on i njegova devojka, jel da?) jer je neko strahovito udarao u vrata. To je bio Modiljani, trešten pijan. Nesigurnim glasom pokušao je da mi objasni kako se seća da je na mojoj polici video knjigu pesama Fransoa Vijona i kako bi želeo da je ima. Upalio sam... lampu (ovo ne znam šta je, ali mislim da je kao neka lampa, šta bi inače upalio u to doba noći, kog đavola?)... da potražim tu knjigu nadajući da će otići i pustiti me da spavam. Ali sam se prevario. On (to Modiljani) seo je u naslonjaču i počeo glasno da recituje. (Divan je, baš je srce!) Taj događaj još živi u mom sećanju (E, ovo baš ne razumem šta znači! Imate li rečnik? Nemate. Šteta!) Mala soba, mrak kasne noći, kroz koji se probija tajanstvena lelujava svetlost... (Opet kao lampa!)... Pijani Modiljani, koji kao avet sedi u naslonjači i neustrašivo, sve glasnije recituje Vijona, praćen lupnjavom u zidove naše male ćelije. (Taj Lipšic kaže da je Modiljani...) Ućutao je tek posle nekoliko sati, kada je već bio na izmaku snage”.
– Dalje, Mima, hajde dalje, molim te...
– Koji deo?
– Evo, ovo...
Mima se ponovo namešta u položaj prevodioca svetih tajni:
– „... Modiljanijev život bio je brz sjajan blesak. Da li bi slikao isto tako dobro da je drukčije živeo, da je živeo manje lakoumno i bio sređeniji? To ne znam. (Izgleda da je ovaj dasa, ovaj Lipšic, ipak malograđanin. Mislim, sav je tako nekako sređen...) Bio je svestan svoje obdarenosti, ali život koji je vodio nije vodio slučajno. Sam ga je izabrao. Jedne večeri, za stolom, primetio sam koliko je bolestan. Jeo je nekako čudno, hranu je gotovo zasipao solju i biberom pre nego što bi je uopšte okusio. Kada sam mu rekao neka se manje muči i da malo treba da sredi svoj život, razbesneo se kao nikad dotad...” E, ne mogu više! – kazala je Mima, sklopivši Modiljanijevu knjigu.
Od te noći solio sam sva jela pre nego što bih ih okusio.
Od te večeri, Modiljani i Mima Laševski biće zauvek vezani našim zajedničkim čitanjem.
A Modiljani je do danas ostao moj najdraži slikar.
Soba sto šezdeset i sedam lagano se hladila jer je uprava Doma štedela na grejanju. Uvukosmo se sve troje pod pokrivač. Rešo smo ostavili da gori i njegova usijana spirala žarila se u tami. Mima je ležala između nas pušeći. Bilo je sve toplije pod starim ćebetom.
– Hej, pa vas dvojica ste zaista zločesti... – kazala je meškoljeći se. – Hej, neću tako! Nismo se dogovorili! Neću...
Naši prsti putovali su po njenom telu, a ona je pokušavala da ih uhvati i zadrži. Ali šta je jedna Mimina ruka (druga je bila zauzeta pušenjem), šta su Mimini pet prstiju prema naše četiri ruke i dvadeset prstiju?
Koža joj je bila glatka. Nismo joj ništa učinili. Samo smo ležali i dirali je.

***

Te večeri izvedosmo Mimu na večeru u menzu Studentskog grada.
Menza je bila pompezno građena u obliku prstena. Večera je bila manje raskošna: krompir-paprikaš i salata od kupusa. Kupili smo u pola cene dva falsifikovana bona za nas troje.
Salate preručismo na jedan tanjir i tako oslobodišmo tanjir za Mimu.
Najpre smo izbrojali krompire: devet krompira! Dobio je svako po tri. Onda smo izbrojali meso: dva mesa koja nismo mogli ničim da isečemo jer nismo imali nož. U toj menzi nikada nisu servirali noževe, verovatno zbog toga što bi ih studenti pokrali. Poklonili smo Miini oba komadića mesa. Ona ih je vratila na naše tanjire.
Ponovo smo ih na silu gurnuli u njen tanjir i ona ih je još jedanput vratila nama.
Najzad, odrekli smo se sve troje tog mesa, i pojeli krompire u saftu koji je imao ukus loše opranih sudova. Dva komadića mesa koje nismo uspeli da podelimo, ostala su na stolu.
– Šta je, ne sviđa vam se naša hrana? – odmerila je Mimu neprijateljski servirka.
Bila je studentkinja svetske književnosti i izdržavala se na studijama tako što je preko dana radila kao servirka. Zvala se Zoja. Imala je oči tek odstreljene košute. Kožu na rukama uništila joj je hladna voda kojom su prani naši ulubljeni tanjiri.
Pogledali smo sve troje u Mimine odnegovane nokte, a ona ih je hitno sakrila pod stolnjak.

***

Na stanici koju je zasipala mećava čekali smo autobus za Beograd.
Autobus je bio prepun i studenti su visili kao grozdovi zakačeni o vrata. Držali su se panično za gumenu harmoniku smrznutim prstima.
Ale i Mima uspeše da se dohvate držača, ja ne.
Trčao sam kao da ružno sanjam za autobusom koji je krenuo prema gradu.
Posle stotinjak metara, Mima i Ale su nekako iskočili i vratili se po mene. Nisu hteli da me ostave samog na stanici.
To je bio poslednji autobus te noći za grad.
Pratili smo Mimu preko zavejanog mosta, sve do njene daleke ulice na Senjaku, loveai snežne pahuljice ustima...
Mima nam svečano obeća da neće zaspati dok ne stignemo u našu sobu. Vraćali smo se po noći, peške. Gospode! Kada smo se, mokri i promrzli, ušuljali u ohlađenu sobu, bilo je već tri.
Činilo mi se da ću dobiti upalu pluća i uživao sam u spektaklu sopstvenog sprovoda, na koji će doći da se isplaču svi koji su mi nešto skrivili, sa kajanjem na licu.
Nisam dobio ništa drugo sem gripe, koju sam vukao dve nedelje na nogama.

***

Tako se završila Mimina poseta Studentskom gradu.
Ale je ležao u svom krevetu, a ja, kao i obično, ispod umivaonika.
– Ale? – pozvao sam ga jer sam znao da ne spava.
– Šta je?
– Mima se zaćorila u tebe... – rekao sam. Ćutao je.
– Ako želiš, možeš slobodno da je poševiš... – kazao sam. – Mislim, što se mene tiče...
Ćutao je.
– Znaš šta, Ale – rekao sam – ja mislim da se ona fenomenalno ševi!
– Spavaj... – kazao je.
Navukao sam ćebe do usana i prikupljao svoje razbacane komade. To ćebe je bilo moj dom, a dno umivaonika njegov krov. Okolo tama i vetar. I u tom tamnom uglu sazidao sam kuću od ljubomore i zavisti, u kojoj ću provesti nekoliko sledećih godina.
Uspavljivao sam se šapućući u ono prašnjavo ćebe: mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:19

Слика


OSAM

U studentskom Vavilonu na Novom Beogradu, u razdoblju od četiri godine kada se dešavala ova priča (sve češće hvatam sebe kako govorim: u Mimino vreme), mogle su se sresti i upoznati najčudnije ličnosti. Po ulicama između četiri duga paviljona, na stazama utabanim studentskim stopalama, osluškivao sam jezike i narečja mladih ljudi koji su, odvojeni rekom od velikog grada, ležali na klupama, igrali krajcarice po ledini zarasloj u kržljavu travu, piljili u svoje raskupusane udžbenike, rvali se, bacali kamena s ramena ili jednostavno prodavali zjala, lunjajući u potrazi za nekim zemljakom koji će im platiti autobusku kartu za Beograd.
Kao i svaka druga varoš, i Studentski grad je imao svoje vladare, užirene štrebere već proređene kose na temenu, i svoje prestupnike – mlade gorostase sa kožnim kaiševima oko zglavka. Ispod niskog čela i kratko ošišane kose, svetlucale su preteći njihove zakrvavljene oči. Povremeno bi upadali u ženski blok i silovali kakvu provincijsku ovčicu koja im se posle nekoliko dana i sama predavala, prelazeći iz ruke u ruku.
Bilo je tu i sitnih lopova, hitrih prstiju i virtuozno savladane veštine, a sretali su se i zanesenjaci: lako su se prepoznavali po mesečarskom hodu; uvek su pod miškom vukli tovare knjiga i ispisane hartije. Ludački su se nadali da će jednoga dana ugledati štampane svoje šifrovane pesme i hronike o detinjstvu.
Grad je, naravno, imao i svoje lude, umno zaostale momke, ćopave i razroke komedijaše na čijim je usnama večito titrao sumanut smešak. Pratili su u čoporima siledžije, skupljali njihove čikove, grebući se o njihovu milost. Slali su ih da nekome pijunu u lice, a onda, pošto bi čovek udario ludaka, skakali bi kao čopor pobesnelih uličnih pasa i komadali žrtvu.
U gradu je cvetalo podzemlje: muvali se kockari i šverceri – slikovit šljam deklasiranih protuva koje su bežale iz Beograda ispred zakona. Krili su se mesecima po sobama svojih sunarodnika, spavajuai čak i na ormarima, sa koferom pod glavom.
Dečaci potekli iz srednjih građanskih porodica pokušavali su da iznova sagrade svoje izgubljene domove. Držali su se jedni drugih, slični, sličnih u toj ljudskoj košnici punoj mladog mesa, bubanja, mržnje, otimačine, straha, ljubavi i nostalgije. Po njihovim sobama mogle su se naći porodične fotografije i šareni kalendari. Sakupljali su poput krtica rasparene pribore za jelo i posuđe u kome se moglo kuvati, a ponegde sam zaticao i krajnju raskoš – prozirne zavese na prozorima i cveće u konzervi.
Druge sobe, opet, a njih je bio najveći broj, odavale su krajnje preziranje građanskog reda. U njima su stanovali buntovnici bez razloga, otpadnici činovničkih familija – studentski lumpenproleterijat, uvek između: ni radnici, ni seljaci, ni građani, jednostavno – večiti studenti! Živeći u neopisivo svetom neredu, kao da su želeli da se oslobode jebene diktature svojih majki-veštica i njihovih primaćih soba u futroli.
Davili su i poslednje tragove malograđanskog prisećanja po svojim sobama, rasprodajući uspomene što su ih vezivale za ambiciozne očeve: časovnike dobijene za Dan zrelosti sa ugraviranim posvetama, tamnoplava maturska odela, kravate i lančiće, na kraju čak i kofer u kome su sve to doneli u Beograd.
Ulazio sam i u sobe seljačkih sinova. Mirisale su na sušeno meso sa dalekih durmitorskih bačija, na vlažnu vunu seljačkih čarapa koje su se obično sušile na radijatorima. Po tim sobama divio sam se prekrasnim ćebadima koju su im izatkale majke i sestre. Želele su valjda da im se sinovi i braća u tuđini pokrivaju njihovom ljubavlju – vunom koju su same strigle, prele, tkale, bojile i valjale u hladnim izvorima. Kada zagnjure nozdrve u tu šarenu ćebad i zaklope oči, ovi naglo ižđikljali seoski momci mogli su da se u bilo kom času vrate u svoj rodni kraj, da osete teleću toplotu u zavejanim štalama, miris stajskog đubreta koje se puši u hladnom jutru, blejanje i zvonjavu stada, lavež svojih kerova.
Kolonistička deca iz Vojvodine, rođena u ravnici, govorila su mešavinom narečja starog kraja i razvučeno tromim akcentom ravnice, ubacujući pokatkad stidljivo i novi, tek nauečni beogradski žargon. U njihovim ormarima bilo je uvek hrane.
Roditelji su im je redovno slali po mašinovođama i kondukterima panonskih vozova. U tim sobama moglo se uvek iskamčiti nešto za klopu: obično je to bila debela bela slanina koju smo žvakali bez hleba sve dok ne osetimo muku od masnoće. A bilo je i pravih gozbi! Onda kada su u paketima stizale kao krv crvene kobasice, meke krvavice, mladi čvarci i paštete. Sezona gozbi je u decembru, u vreme svinjokolja.
Majke su im konzervirale svinjsko meso u rastopljenoj masti, pa ga slale u golemim starim kantama od marmelade. Najukusnije su bile makovnjače – kolači koji mogu da se drže veoma dugo. Jeli smo ih i posle mesec dana od trenutka kada su izašli iz peći.
Seljački sinovi gledali su na nas, gradske otpadnike, sa podozrenjem. Studirali su, uglavnom praktičke nauke koje su za njih izabrali njihovi očevi: ekonomiju, agronomiju, veterinu, prava, zubarstvo... Poslednji su u Studentskom gradu ostajali bez love. Urođenom seljačkom lukavošću, brinuli su se da sačuvaju tajne rezerve u dobro zakatančenim vojničkim sanducima.
Tamo, s druge strane reke, upoznao sam tako mlade gorštake koji su maštali o političkoj karijeri i znali Gorski vijenac napamet. Još ih vidim kako svakog jutra kreću da osvajaju Beograd: briljantni pesnici, govornici, genijalci, i kockari. Prznice i zanesenjaci. Mladi mužjaci za kojima su ludovale beogradske dame, loveći ih pre podne po kafeima i poslastičarnicama, dok su im muževi na poslu.
Družio sam se i sa nostalgičnim Bokeljima. Imali su duga, pretužna, dekadentna lica. Osećalo se da u njima teče krv razbaštinjenih navigatora i kapetana – čak i u bedi studentskog života umeli su da sačuvaju urođenu otmenost kretnji i ponašanja.
Govorili su pevajući, a te čudne reči su im bile pune nostalgije za nekim tihim zalivima. Među njima, bilo je lako uočiti bosanske momke – teški i temeljiti poput zemlje, pevali su u proletnjim večerima ispod paviljona u travi tužne otegnute regrutske refrene, završavajući ih besno izvijenim zvrkom, posle čega bi nastupio muk. I dugovratih ostrvljana je tu bilo: sporazumevali su se kliktavim jezikom grlenih uzvika, što liči na pisku galebova.
Kroz tu studentsku gomilu, muvali su se Mađari, Grci, Cigani, Rumuni, Rusini i Slovaci, Lutajući Holanđani. Afrikanci iz Nigerije, Konga, Ugande i Sudana drhturili su u svojim pretankim ogrtačima na snegu koji je bešumno zatrpavao Studentski grad. Svirali su po sobama u gitare, udarali dugim prstima po dnu lavora, koji im je zamenjivao ritualne timpane, a povremeno bi se zapošljavali u malim džez-sastavima po periferijskim igrankama. Njihova elegancija izazivala je zavist. Hodali su na svojim dugim nogama plesnim korakom u ritmu sinkopa koje su samo oni mogli da čuju. Mnogo su patili od beogradske košave i oskudne ishrane, pa su se lako razboljevali. Po blokovima su kružile zastrašujuće priče o njihovoj muškosti i hipnotičkoj moći nad belim devojkama – nagađanja obojena ljubomorom. Bili su to sjajni momci. Zapanjeno su zurili u sneg svojim ružičastim beonjačama. Svi su se otimali da budu njihovi „cimeri” jer su imali više love od nas; uz to, nisu bili cicije i delili su sve što su posedovali sa naivnim i razdraganim dečijim rasipništvom. Divili smo im se jer smo mislili da će jednoga dana, kada odu iz Studentskog grada, postati kraljevi ili bar ministri. Svaki Afrikanac za nas u to vreme bio je budući poglavica. Jedan koga sam poznavao zvao se Ahmed Tajb i pevao je lepše od samog Net King Kola.

***

Vea tri meseca brijem se tuđim aparatom. Zube perem tako što Aletovu pastu cedim svom dužinom na kažiprst. Živim, inače, bez ijedne stvari za koju bih mogao kazati: to je moje! Kofer mi je ostao, kao talac, kod rođaka kojim dugujem zahvalnost i lovu. Ni jedno ni drugo neću im nikada vratiti. U tom koferu nalaze se moje najdraže knjige, još upotrebljive duboke zimske cipele, moje košulje koje je već sigurno načela buđ. Još i neke fotografije, za kojima čeznem kao za izgubljenim
poreklom.
Ko sam u stvari? Odakle potičem? Kako sam stigao ovamo? Gde su sada ona pisma do kojih mi je bilo toliko stalo? Pisma u kojima se iznose razlozi zbog kojih me je kaširala jedna provincijska intelektualka.
U tom koferu je i moja četkica za zube. Olinjala brijaća četka i aparat, na kraju – lična karta sa ispresavijenom krštenicom, maturskim svedočanstvom i odjavom mesta boravka.
Čudno, kad sada mislim na sve one godine koje sam proživeo a da nigde nisam bio prijavljen, obično se pitam: „A gde sam onda, kog đavola, primao poštu?” Odgovor je jednostavan: pisama uopšte nije ni bilo!
Svako je, dakle, mogao da me uhapsi i vrati kao skitnicu u rodni grad. Nisam mogao ničim da dokažem ko sam, kako se zovem i koliko mi je godina. Još manje bih mogao da se izjasnim u pogledu svog zanimanja: šta sam, šta radim, od čega živim?
Znao sam, u stvari, jedino šta ne želim da budem.

***

Jedne subote sam oprao u umivnoniku svoj crni džemper. Voda je poprimila boju kineskog tuša.
Najteže je sa cipelama. Cipele su ozbiljna investicija. Cela porodica odlazi da kupi cipele svome nasledniku. Dugo ih opipavaju, probaju čvrstinu đona, luba, kvalitet kože... Novi par cipela treba da traje najmanje dve-tri godine.
Moje plitke, mrke cipele kriju na svojim lubovima trag nekadašnje elegancije i cene kojom su plaćene, ali đon – Gospode Bože! – njihov đon se još pre mesec dana opasno istanjio, a sada se u njemu pojavila pukotina, koja se svakog časa može rascvetati u prekrasnu sirotinjsku ružu! Primećujem svaku neravninu trotoara pod stopalom. Onda sledi druga faza: osećam vlažna mesta na asfaltu, a zatim, uz krik koji se penje sve do kolena, u moje cipele kulja voda.
Voda! Voda! Voda! Voda! Voda u podrumima! Voda u utrobi broda! Najpre žene i deca, a za njima – mornari. „Dok naš brod tone, tone, i zvona zvone, na jarbolima stojimo mi!”
Svakoga jutra, dakle, pre nego što krenem u Beograd, podmećem ispresavijan karton pod stopalo. Neko vreme uspevam da zaboravim privremenost tog lažnog đona, ali karton se brzo raspada, omekšava vlagom i mene obuzima panika. Upoznajem tako na javi onaj strašni san u kome ste potpuno odeveni na nekom trgu gde se održava svečanost – samo su vam noge bose! Mislim, imate kišobran, čak i šešir na glavi, sve, samo nemate cipela. Čini vam se, u tom snu, da ljudi još ne primećuju kako ste bez obuće, pa krijući sramotu tražite te proklete cipele, znojeći se od užasa, ali njih nigde nema. Budite se užasnuti i pijete vodu. Cipele su vam, naravno, pored kreveta. Ali u tom snu, u kome sam živeo mesecima i godinama, nije bilo buđenja. Taj san me je sačekivao da prosikće dobro jutro. Pozajmljivao sam različite cipele, na dan – dva – za jedan izlazak, a jedanput čak i na čitavu sedmicu, ali to su sve bile ili prevelike ili pretesne cipele, i njihovi vlasnici su očekivali da im ih brzo vratim.
Pitam se šta to veliko može da napravi mlad čovek u Beogradu, u pozajmljenim cipelama? Mlad čovek koji ne želi da krade, nema dovoljno snage da otima, a stidi se da prosi?
Sa izvesnog vremenskog odstojanja, beda izgleda prilično dekorativno. Naravno, pod uslovom da se iz nje ispliva na vreme. Ali onaj ko se nalazi u cipelama koje propuštaju vodu pri svakom neopreznom koraku, taj momak, bogami, dobro zna šta je beda. Ona je poniženje! Strah. Ludilo. Ona je kukavičluk. Očajanje. Ona je impotencija. Hoću da kažem, u šupljim cipelama na kiši jednostavno vam se ne diže!
I, ko zna, možda je upravo to očajanje što je, noseći stidljivo svoju pohabanu preširoku usranu prekratku neukusnu neudobnu tuđu tesnu smrdljivu odeću, iskusila jedna posleratna međugeneracija preosetljivih dečaka, urodilo petnaestak godina kasnije bizarnim plodovima – rađanjem pohabanosti kao stila? Ali taj novi stil izlizanih farmerica i padobranskih vindjaka sa kojih vise dronjci, ti mlitavi džemperi koji se klate kao odeća okačena na strašila u polju, sve te stvari ipak danas stoje na čitavim, nepromočivim debelim đonovima!
U mom dugom vucaranju susretao sam najrazlieitije primerke ljudske ekscentričnosti: globtrotere i pobunjenike, hipije i umetnike-lutalice, profesionalne skitnice, odrpane špijune i kampere – ali još nisam video da je iko od njih imao rupu na đonu kroz koju prodire voda. Još nešto: danas je mnogo lakše biti odrpan nego u Mimino vreme, kada je Beograd zahvatalo ludilo italijanske mode, a podivljali portiri izbacivali goste bez kravate.
Znam da u životu nisam ništa izuzetno napravio. Živeo sam od danas do sutra, nošen opštim talasom dolazeće plime; uljuljkivao se na tom talasu koji su pokretali drugi, oni izuzetni. Smatrao sam sebe nadprosečnim samo zbog toga što sam se sasvim slučajno nalazio u njihovoj blizini, sedeo možda za njihovim stolom, bio ispisnik, savremenik, svedok i sused njihovog uspeha. To znam.
Ali laskam sebi da sam medu prvima proneo Knez Mihajlovom eleganciju odrpanca, učinivši tako da ona docnije postane opšte prihvaćenim stilom. Bio sam prethodnik današnjih hipika u toj ulici, na kojoj su se građani sa mržnjom i euđenjem okretali za mnom, sklanjajući u stranu svoje ćerke. Ogrezli u tupave nedeljne šetnje do Kalemegdana, sa decom, „tim malim bezvratim čudovištima”, pre nego što se zavuku u brlog šargarepe i rezanaca, znali su da ih mrzim. Da sam s druge strane.
Ali samozadovoljstvo je večno, a mladalačke pobune što žele da sruše situ nedeljnu tupost razbijaju se u paramparčad pred građanskim „kodacima” i „zorkijima”. Te pobune nalik su na prvu ljubav – pre ili kasnije prebole se kao zauške, pa ih se sećamo uz osmeh, kao nekog blagoslovenog vremena u kome smo imali sve zube na broju. Zube za poljubac i ujedanje. Za klopu i za pljuvanje kroz zube.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:20

Слика


DEVET

Posle svakog novog neuspeha, bežao sam natrag u studentski geto, gde su živeli slični mladi ljudi koji su mogli da procene vrednost mog poraza, jer su i sami prelazili most i reku sa istim namerama i ponovo se vraćali, baš kao i ja, neobavljena posla, punih očiju i gladna srca.
Moja veličanstvena rupa na cipeli postajala je, čim bih stupio na ledine Novog Beograda, nešto sasvim prirodno – bilo je i neutešnijih rupa na đonovima, bilo je i zakrpljenijih pantalona, i tanjih kaputa na vetru je bilo. Bio sam, najzad, kod kuće, među svojima, među braćom zatočenicima. Oni su me primali za svog, bio sam samo jedan od nekoliko hiljada mladih ljudi koji oblikuju golim rukama svoj život. Nalazio sam se u naselju gdje je veća sramota imati, nego nemati.
Moje dvadesete godine gorele su plemenitom mržnjom i željom da se osvetim. Ćifte, čuvajte se! – dovikivao sam osvetljenom frizu grada koji je žario horizont preko reke, dok sam bežao od ponoćne komisije preko balkona na trećem spratu. Bio sam kod kuće i bio sam srećan. Imao sam pet cigareta u džepu i svog Modiljanija. Još malo pa će provreti čaj na rešou, neko će da donese okrajak preostao posle večere, biće čvaraka tvrdih kao drvo, biće noć i bićemo zajedno.
Vraćajuai se po noći u Studentski grad, zaticao sam uvek druge spavače na tri kreveta Aletove sobe.
Jedne noći, tako, na vratima se bez kucanja pojavio mladić, džinovskog rasta. Njegovo tamnoputo, upalo lice prekrivala je gusta crna brada. Ličio je na Hrista. Digao je ne pitajući za dozvolu po jedno ćebe sa onih koji su ležali, umotao se i legao na patos pokraj radijatora koji je cvileći ispuštao paru.
– Ja sam Prkos Drumski – kazao je. – Pesnik sam. Hoću da spavam.
Ujutro je pokupio svoje knjige bez korica, svoje ispisane hartije i otišao bez reči iz našeg života.
Celu tu noć, našu sobu je pritiskala njegova mračna telesina. Taj ukleti božjak šištao je u snu, škrgutao zubima i dizao se u bunilu.
Pisao je nežno, kao devojčica.
Druge noći, ušunjavši se u F-krilo, zatekao sam nepoznatog mladića koji je čitao pored limene šolje na rešou, u kojoj se kuvala glavica crnog luka. Zavirih mu u knjigu: Lotreamon, na francuskom!
– To je jako zdvavo – reče ponudivši mi polovinu luka i gutljaj tople vode. – Posle toga ne movate jesti ceo dan...
Kotrljao je slovo r i imao unezveren pogled sanjara koga život neprestano prekida u njegovim vizijama. Zvao se Komnen. Rođen je u brdima iznad Kolašina. Pripadao je porodici luđaka, koji su, da bi se prisilili na dobrovoljno zatočeništvo u Studentskom gradu, šišali glavu do kože mašinom „nulericom”. Beograd ih je, izgleda, snažno mamio, pa su se plašili da neće položiti ispite, da će podleći zavodljivoj pesmi koja je stizala s onu stranu Save. Onemogućavali su sami sebe na jednostavan način – šišanjem do glave i mesecima ostajali u krugu blokova. Ličili su na posvećeno udruženje dobrovoljnih robijaša, sa svojim ćoškastim glavama na čijim su se lobanjama nalazili ožiljci i šavovi iz starog kraja. Cerekali su se sami na svoj račun, pomireni sa sudbinom ćelavaca kojima svako jači u prolazu opaljuje „čvrgu” za sreću.
– To je jako zdvavo – rekao je Komnen trljajući ćelu. – Posle vam izvaste mnogo jača kosa ...
Ismevali smo njegovu ljubav za istančanu francusku književnost. Madam de Stal, Alfred de Vinji, Madam de Sevinje, Mise, Lotreamon... Njegove ljubimce zvali smo pederskim folirantima a on ih je branio do poslednje kapi krvi, sa blagošću, kastriranog sveštenika, opraštajući nam naše uvrede počinjene iz neznanja.
Komnen je spadao među došljake koji su život Studentskog grada prihvatali kao jedinu stvarnost: veoma retko prelazio bi most i reku. Činio je to, kao i mnogi ozbiljni mladići (koji su u Studentskom gradu ipak bili u većini), samo onda kada bi odlazio da polaže ispite ili na obavezna predavanja posle kojih se tražio potpis profesora na indeksu. Navikao je na svoj ležaj u uglu, na svoje knjige i gomile rečnika. Uživao je u hrani iz menze, koja je bila mnogo bogatija i raznovrsnija od one kod kuće, u brdima. Tada to još nisam mogao da znam: Komnen je brižljivo pripremao selidbu svoje duše u zavičaj pesnika koje smo zvali pederima. Živeći isposnički, pokidavši sve veze sa rođacima i rodnim krajem, i ne pokušavajući da stvara nove ovde u Beogradu, on je iz dana u dan postajao sve više unutrašnji emigrant, lice raseljeno u vremenu.
Siroti Komnen nije imao ničega čim bi nam uzvratio čajeve i klopu, sem svojih knjižica kojim su ga snabdevale stare dame iz Francuske čitaonice. Ponekad bi mu se učinilo da smo dovoljno dobri i ispunjeni poverenjem, pa je pokušavao da nam pročita po koji stih od onih koje je najviše voleo. Izgovarao ih je pobožno, pitajući se u sebi ne baca li bisere pred svinje. Svi takvi pokušaji završavali bi se opštim zezanjem. Naš svirepi smisao za humor nije znao za samilost. Ništa nam tu, naravno, nije bilo dovoljno sveto, pa se siroti Komnen povlačio uvređen u svoj ugao na krevetu, okreaući lice zidu i vlažnim mrljama, u čijoj je plesnivoj geografiji mogao da vidi predele kroz koje se šeću prefinjene dame i galantna gospoda. U tom Komnenovom privatnom Vatou na zidu sobe sto šezdeset sedam nije bilo prostaka, siledžija, otimačine, ni ševe.
Zanimljivo je da Komnen nikada nije spominjao svoj rodni kraj. Tamo su ga verovatno već odavno oplakali i otpisali kao crnu ovcu zbog urođene ženstvene finoće i nesposobnosti da se uklopi i prihvati plemenska pravila ponašanja za muškarce. Potpuno sam i bez ičije pomoći, krčio je tako stazu do svog sna kojim se zarazio ko zna gde i kako: možda u seoskoj biblioteci onoga dana kada je slučajno naleteo na Antologiju francuske poezije, ili onda kada je bio zaveden otmenim vrskanjem mladog profesora francuskog, čije je prvo zaposlenje bilo – Kolašin.
I kada je jednoga jutra 1960. zakoračio na peron stanice Sen Lazar, bio je najzad u svojoj pravoj domovini od koje ga je odvajalo izgnanstvo dugo dvadeset i četiri godine. Bio je u Francuskoj! Nije se vraćao čak ni kada su mu javili da mu je umro otac. Postao je jedan od najuglednijih pariških slavista, a ugledni Mond poziva ga s vremena na vreme da piše kada se kod nas događaju velike gužve. Komnen tada piše o Jugoslaviji blagonaklono, kao da se radi o nekoj egzotičnoj i pomalo divljačkoj zemlji Centralne Afrike.
U Parizu ga zovu Comnen Le Doux!

***

Komnen nije voleo Mimu Laševsku.
Vređalo ga je što se svuda osećala kao kod svoje kuće, pa je krio lice u rastvorenu knjigu ili bi žurno izlazio iz sobe, natukavši kaljače na bose noge.
Znali smo da sve vreme dok je Mima bila u našoj sobi Komnen luta opustelim poljanama oko Studentskog grada ili čami za nekim stolom ohlađene menze i gleda utučeno kako žene brišu beton zaleđenim krpama. Vraćao bi se tek pošto Mima ode. Čim bi ušao u sobu, otvarao je prozor bez obzira na to kakvo je vreme napolju.
Raširenim nozdrvama lovio je preostale Mimine mirise i vraćao u red svoj izgužvani, po njemu, verovatno, oskrnavljeni krevet. Istresao ćebad, zatezao plahte, lovio nevidljive mrve i dlačice, baš kao da je želeo da potpuno uništi i poslednji trag Miminog prisustva među nama.
Nikada nije rekao ni jednu ružnu reč o njoj ali, po svemu sudeći, Komnen je bio jedini živi stvor, među ljudima, mačkama, psima, bubama i pticama, potpuno otporan na magnetizam kojim je ona privlačila i osvajala sve koje bi upoznala.
Mima se, inače pojavljivala iznenada ispod Krila-F, uvek nekako promenjena, kao nova. Sa trećeg sprata jedva bih je prepoznao. Dolazila je s mene pa na uštap, potpuno nepredvidljivo. Ponekad je ne bismo videli i po mesec dana, a odmah posle tako dugog odsustva pojavljivala bi se pet večeri uzastopce i zviždala svoj signal ispod paviljona, skrivena krošnjom mladog bagrema.
Mislim da bih bio u stanju da napišem čitavu raspravu o svim vrstama zvižduka koje koristi mlad svet u Beogradu; bar ga je koristio u moje vreme. (Pitaćete se svakako: koje je to moje vreme? Evo odgovora: čini mi se da je to ono vreme kada sam se mnogo smejao, često bez ikakvog naročitog povoda!)
Ja, zaista, ne znam da li današnja mladež uopšte upotrebljava zvižduk kao poziv? Sklon sam jeretičkoj sumnji da se oni danas uglavnom dozivaju klaksonima svojih automobila ili, jednostavno, telefoniraju jedni drugima. A možda se uopšte i ne dozivaju? Možda se pronalaze po nekoj telepatskoj vezi – mislim, stoje i ćute, a onda nailazi neko ko im je potreban, ukoliko im je uopšte bilo ko potreban. Hoću da kažem, čini mi se da se današnji mladi ljudi sakupljaju na izvesnim mestima po njuhu i uglavnom ćute razvlačeći svoje žvakaće gume.
Ali negde u drugoj polovini pedesetih godina, mlad čovek je idući ulicom koračao kroz džunglu različitih zvižduka. Uvek sam mogao da pronađem svoje prijatelje pomoću našeg signala – kratke džez fraze, koju bih povremeno odzviždao na potezu od Zelenog venca, gde su stajali autobusi sa Novog Beograda, pa do Slavije, idući uvek levom stranom ulice. Ispuštao bih svoj signal u vetar, sve dok ne začujem odgovor – sličan zvižduk, a onda su sledili sve učestaliji zvižduci, dok jedan od naših, najzad, ne izroni na dohvat ruke. Nastavljali bismo da idemo udvoje, ne prestajući da zviždimo. Uskoro su nam se, jedan po jedan, priključivali i ostali drugari.
U to vreme, mogao sam da raspoznajem oko pedesetak različitih zvižduka – šifri. Momci sa Dušanovca, na primer, upotrebljavali su otegnut zvižduk: ličio je na aperkat, bio je divlji, pun pretnje i predskazivao je hitru i žestoku tuču, poput bleska – prskanje krvi po beloj nedeljnoj košulji, siktavi zvuk otparanog revera, tutanj koraka u bekstvu. U tom zvižduku bilo je podmuklosti periferije.
S druge strane, dečaci iz centra imaju razmažen i kitnjast zvižduk. Kada jedanput počne, traje dugo i završava se složenom piruetom. Uz to, zviždi se nekako šišteći, kroz zube, i dostiže mekotu blok-flaute.
Dorćolci, opet, barataju zviždukom koji je u stvari skraćena tema pesme Dođi, Mile, u naš kraj pa da vidiš šta je raj... dok klape sa Zvezdare upotrebljavaju zvižduke koji se izvode na taj način što se kažiprstima obe šake razvuku uglovi usana. To je pomalo obestan zvižduk koji para uši, ravan i bez ikakve muzičke fantazije, ali sa izvesnom nostalgijom koja duva preko tog beogradskog brega.
Po zvižducima je veoma lako prepoznati i došljake iz provincije. Oni su sa sobom donosili u Beograd i nešto od melodičnosti svojih ulica. Njihov je stil zviždanja bio stidljiv i kao malo uplašen: zviždali su da odagnaju strah što su se sami našli u velikoj nepoznatoj reci koja ih nosi velegradskim ulicama; zviždali su za svaki slučaj, nadajući se da će tako natrapati na nekog svog zemljaka.
Gužve pred bioskopima predstavljale su prave osinjake najrazličitijih zvižduka. Ti zvižduci su upozoravali na prisustvo agenta u civilu koji je lovio tapkaroše, oni su bili očajnički SOS devojci koja kasni, ili pozivi u pomoć – odzviždana poruka drugaru koji se već približio svetoj rupi na blagajni: „Kupi još dva kartona u parteru!”
Te zviždeće šifre za mene su najdirljivija zvučna fauna grada. Na selima se malo zviždi; tamo se ljudi dovikuju jer znaju da su sami na svojoj zemlji i da nema nikakve opasnosti da će se izgubiti, pomešati sa drugima.
I Mima Laševska imala je svoj način. To nije bio uobičajeni zvižduk mafije iz njenog kraja sa Senjaka, zvižduk koji je bio u stvari uprošćen i znatno olakšan uvod u melodiju iz filma Mladić s trubom. Njen signal se sastojao od samo dva tona, bio je naivan kao dečija pesmica i veoma nalik na poziv kojim golubije pile moli golubicu za klopu. Mima nikada nije pošteno naučila da zviždi. Bila je u zviždanju čisti amater, ali voleo sam njen način jer je u njemu bilo neke tihe sete i bojazni da će biti napuštena. Danas, dok pokušavam da se setim kako je zvučao taj Mimin zvižduk i pućim usne nad pisaćom mašinom paleći ko zna koju cigaretu, čini mi se da je u njemu bilo i malčice poziva na ševu, bolje rečeno, nečega što je kao sunđer natopljeno slatkim obećanjima u pogledu vatanja.
U bilo kakvoj zvučnoj gužvi (koja se ne meri decibelima, vea vatrogasnim orkestrima i tenkovskom grmljavinom kao najsitnijim jedinicama), mogao sam bilo gde i na bilo kom mestu da čujem njen tihi poziv i da krenem u pravcu izvora zvižduka – dve bledoljubičaste usne kroz koje su provirivali prednji zubići. (Mima je, sudeći po zubima, u detinjstvu papala palac. Kao proverenoj jedinici, taj palac joj je bio najbolji drug, ne računajuai jednog prilično propalog plišanog zeca bez levog oka, koji i danas čuči na vrhu ormara, među praznim teglama od slatka i dva prastara emigrantska kofera u Senjačkoj ulici).
Što je najčudnije, ma koliko da je udaljen, Mimin zvižduk je u stanju da me istog časa probudi iz najdubljeg sna. Izgleda da zvižduk Mime Laševski ima tačno onolik broj treptaja u sekundi koliko je potrebno da se savršeno poklopi sa treperenjem moje Eustahijeve trube i ostalih stvari iz srednjeg uha, baš kao što ljudi pričaju da tačno pogođen ton koji proizvede udarac srebrne kašičice o ivicu kristalne čaše, može ponekad da sruši i najveći gvozdeni most. Kad govorim o broju treptaja u
jednom
Miminom zvižduku, namerno izbegavam da kažem: i ne samo njen zvižduk već i sve ostalo!
Događalo mi se mnogo puta, naime, da sam, pomislivši kako bi bilo dobro da sretnem Mimu, naletao na nju posle pet minuta, a sama Mima mi je jedanput otkrila da se uvek pojavljujem baš kada to zaželi. Možda je to kazala samo zbog toga da mi učini prijatnost i ublaži moju ljubomoru prema Aletu – možda, ko zna? Ipak, to je lepo i ja tu stvar sa pojavljivanjem, evo presujem u svojoj ličnoj knjizi – herbarijumu u kojoj čuvam neke lekovite Mimine
trave.
Bilo kako bilo, jedne noći 1958. osetio sam kroz san da se ispod naše sobe nešto događa. Mima se nije pojavila više od četiri meseca i lagano smo počeli da je zaboravljamo. Izašao sam bos na balkon da popušim cigaretu i zvižduk se opet ponovio. Dole, sasvim duboko u noćnoj senci paviljona, Mima je zviždala svoj signal!
Probudio sam Aleta, pa smo preskačući po četiri stepenika strčali dole, navlačeći u trku džempere na golo telo. Kada mislim na te dane, nikako ne mogu da odgonetnem kako sam uspevao da se tako brzo obučem i obujem. Za svaki svoj izlazak, ma koliko bio nevažan, danas trošim najmanje četrdesetak minuta dok od svog lica i celokupnog izgleda ne napravim nešto koliko-toliko podnošljivo. Tu je, naravno, obavezno brijanje (često eak i po dva puta u toku dana), očajnički pokušaji da kosu ili ono što je preostalo od nje, dovedem u željeni poredak; zatim sledi razgledavanje propasti na licu, mučno ispitivanje pred ogledalom uz tračak spasonosne pomisli da je sijalica u kupatilu nameštena baš tako da mi kosa jedino iznad rođenog umivaonika izgleda proređeno, a lice puno bora. U izvesnim osvetljenjima, naime, laskam sebi da izgledam sasvim privlačno!
Međutim, u Mimino vreme, čim bih iskočio iz pokrivača, počinjao bih istog časa da živim! Ja ne znam u čemu je tu štos i gde se krije greška, sem ako nije u pitanju čudo mladosti koje nas je preobražavalo iz jutra u jutro, sve dok stvari ne krenuše nizbrdo.
Mima je, dakle, ponovo isplivala ispod našeg paviljona, mada smo je već gotovo bili odbolovali. Povremeno bismo je viđali na ulici (uvek se nekuda žurila i domahivala nam s drugog trotoara: „Hej, moramo da se nađemo, a?”) a jedanput smo je čak videli i u Večernjim novostima na srednjoj strani: bila je odevena u proletnji koko- šanel kostim od tvida, oslonjena ležerno na vespu, čiji je upravljač držao neki dežmekast tip. Ispod toga je pisalo da se „domaća konfekcija brine za svoje potrošače i da je za ovo proleće pripremljen velik broj modnih noviteta kakav je, na primer, i ovaj ljupki kostim proizveden isključivo od domaćeg materijala”.
Deo te kolekcije iz 1958. koju je Mima otkupila u pola cene danas čuva Evgenij Laševski, njen otac, u svojoj kući na Senjaku. U tom ormaru vise i dve bebi-dol haljine sa belim žaboima oko vrata, jedan zimski kaput preširoke kragne koja se nosila u to vreme, kao i desetak podsuknji – žipona. Kada se otvore škripave vratnice ormara od žutog limunovog drva, zapahne vas vonj prašine i naftalina. I nečeg od Mime ima još u tom plesnivom ormaru; neki njen osmeh, slatko prenemaganje, zabacivanje kose unazad, nešto tako... U donjoj pregradi su njene cipele. Dva para niskih crnih mokasina od antilopa – model koji su devojke nazivale „baletankama” – i nekoliko rasparenih cipela sa veoma visokim šiljatim potpeticama. Kao i ostali ruski emigranti, stari Laševski se teško oprašta od nepotrebnih stvari. U njegovoj kući svi su predmeti uvijeni u navlake: radio, fotelje, divan, balalajka, kavez za kanarince. Dok sam sedeo sa starim Laševskim, pomislih:
„Ovde samo nedostaje i jedna debela olinjala mačka kojoj otpada dlaka. I da bude sivozelene boje.” Baš u tom trenutku, škripnula su vrata – i pogodite ko se ugegao kroz njih!
Nikada nisam na taj način osetio Miminu blizinu kao tog popodneva u vili Mon repos na Senjaku. Stomak me je zaboleo od čežnje dok sam zurio u rastvoreni ormar i udisao miris 1958.
(Za one neverne Tome, kojima nisu dovoljni moji detaljni opisi Mime Laševski, čuvam taj isečak iz novina i on im uvek stoji na raspoloženju, mada se, zahvaljujući mutnoj fotografiji, loše urađenom klišeu i nemogućoj štampi, Mima na njemu jedva raspoznaje – njeno lice je rasplinuto, a jedino je vespa savršeno jasna!)
A ta vespa je pripadala nekom Mišelu Balkanskom, Miminom vernom pratiocu kroz nekoliko uzbudljivih meseci 1958. Bila je to treća vespa u Beogradu (prvu je posedovao gosn. Sava Martinović diplomatski službenik; drugu izvesni Šiško, kurir japanske Ambasade).
Mišel Balkanski, mlad debeljko sa masnim, crnim meksikanskim brkovima, bio je sin starog Balkanskog, poznatog kompozitora koji je sakupio, obradio i uglazbio bugarčice i izveo ih na otvaranju jugoslovenskog paviljona na Svesokolskom sletu u Pragu 1925. ispod slike Vlaha Bukovca Stari Sloveni dolaze na Balkansko poluostrvo. Odmah po oslobođenju 1945. godine, komponovao je prve masovne pesme; između ostalih i Više čelika po glavi stanovnika, kao i himnu metalurga Cvetaj, cvetaj crna metalurgijo! Od nekadašnjeg dvorskog muzikanta, stari Balkanski je iznenađujuće lako postao najeuveniji obrađivač narodnih pesama, kojima je dodavao drečavu orkestraciju. Na prijemima je halapljivo gutao ogromne količine kolača prema kojima je bio slab, pa je posle, kod kuće, povraćao po klavijaturi komade nesvarene doboš-torte, baš kao što je Šopen bacao krv u filmu Poloneza. Njegov jedinac zasipao je Mimu obećanjima, večerama, cvećem i francuskim parfemima, čekajući kao pas na njenom uglu sa upaljenom vespom. Jedanput, kada je Mima iz milosrđa najzad popustila, ovaj impotentni debeljko cmizdrio je kao malo dete zbog toga što uopšte nije mogao da mu se digne. Onako go, kao od majke rođen, lieio je na drhtavog prokuvanog puža, dok je naga Mima igrala bugi-vugi po skupocenom Stenveju njegovog oca i nepažnjom srušila gipsano poprsje Ludviga van Betovena koje je ciknulo u milion komada. Mišel Balkanski je objasnio svoj neuspeh Mimi čuvenom rečenicom „da je to zato što je isuviše želi!” pa se posle uvio u čipkanu zavesu i sam zaigrao oko nje!
Bilo je pola dva posle ponoći, kada smo strčali iz sobe i ugledali Mimu kako čuči u travi držeći u naručju dve papirnate kese u kojima se nalazio sitan šećer.
– Vidite – kazala je te noći – ponekad mi se učini da imam more drugara u varoši, ali kad počnem da ih proveravam, ispostavi se da su to sve sami čisti pederi. Bogami! Ne ljutite se što sam vas probudila?
Mima nam nikada nije otkrila što joj se to tako strašno zamerio Mišel Balkanski (ona je ljudima poklanjala onoliko podataka o sebi koliko je sama želela da se zna), ali mora da je imala prilieno jak razlog za osvetu, kad je sa toliko upornosti tražila te noći mesto gde je parkirao svoju vespu.
Tražili smo, dakle, njegov zeleni motocikl sa zalepljenom četverolisnom detelinom na blatobranu – najdražu stvar razmaženog debeljka, baš kao što se u narodnim pričama traži skriveno srce Baš-Čelika iza sedam mora, iza sedam gora. Najzad, pred jutro otkrismo vespu ispred hotela Metropol. Pokretom profesionalca, Mima je odvrnula poklopac rezervoara za benzin pa smo sasuli dve kile sitnog šećera unutra. U to vreme još nisam znao da se na taj način pouzdano ubijaju motorcikli, ali sam pretpostavljao da će Mišel Balkanski imati grdne muke da povrati svoju ljubljenu mašinu iz mrtvih.
– Izabrala sam vas – rekla je svečano Mima – jer ste jedino vas dvojica dovoljno ludi da to izvedete! Vi biste učinili sve za mene, jel da?

***

Oduvek mi je bio misteriozan dolazak proleća u Beograd. Uveče, lepo vidite da je granje drvoreda golo, bez ijednog pupoljka, a sutradan – sve je vea zeleno, krošnje su guste i šume na blagom aprilskom povetarcu. Kada se sve to dogodi, kada drveće olista i da li je za tako nešto dovoljno samo jedna noć?
Te noći, prisustvovao sam buđenju aprila prvi i poslednji put u životu. Nikada pre toga i nikada kasnije, nisam uspeo da se nađem na ulici baš u trenucima kada se drveće otvara. Zakleo bih se da sam čuo i kao neku tihu muziku, sanjivo brujanje, šta li, ali ne smem, jer mi niko neće verovati. Ipak, sledećeg jutra, proleće me nije iznenadilo.
Znao sam da je stiglo one noći kad smo ubili „vespu” Mišela Balkanskog.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:22

Слика



DESET

U aprilu 1959. Mima nam je otkrila Adu.
Ada Ciganlija je od tada ostala za mene Mimin zeleni kontinent. Poslednji azil.
Ada je tog aprila još bila ostrvo oko koga su slobodno plovili šlepovi i jedrilice. Desetak godina kasnije, povezana nasipima sa čukaričkom obalom, pretvorena je u poluostrvo i na nju su pohrlili automobili.
Mima je tada bila već daleko.
Ali u proleće 1959. godine, oba toka reke Save još su slobodna. U vreme visokih voda, reka preplavljuje Adu, njeno srce slično džungli, pa ljudi plove kroz drveće dozivajući jedni druge. Na Adi je, poput kuće duhova, stario i predratni zatvor; trošna kućerina sa rešetkama na prozorima kroz koju je cvileo vetar. Podrumi tog kazamata su uvek bili pod vodom. Obilazili smo ga sa strahom, čitajuai po zidovima ugrebana imena i robijaške psovke.
Preko reke nas je prevezao neki odrpanac slikovita izgleda.
Daske za sedenje bile su blatnjave, pa smo stojali u čamcu držeći se oko pasa. Mima se nalazila u sendviču. U džepovima široke marinske suknje od grubog platna nosila je tri parčeta štrudle, cigarete i sitninu za povratak tramvajem. Ada nam se bešumno primicala, poput nekog polupotonulog zaboravljenog splava iz kojeg je zbog obilnih proletnih kiša izniklo šiblje.
Šiklja meko pristade uz obalu i tako prvi put u životu zakoračili na Adu.
Na donjem špicu, jedan starac je strugao prošlogodišnji lak sa jedrilice. Bila je to veoma stara olimpijska jola. Ličila je na skupocenu violinu sa koje je neko let- lampom spalio polituru. Stajali smo i posmatrali kako starac komadom stakla pažljivo struže njene skladno isturene bokove. Pripremao je jedrilicu za plovidbu.
– Moj stari... – rekla je Mima šapatom. – To je naša jola.
– Kako se zove? – prošaptah.
– Pena.
Bilo mi je čudno što odjedanput na jednom mestu vidim toliko vode. Do tada sam Savu i Dunav gledao samo odozgo, iz perspektive ptičijeg leta, sa Kalemegdanske tvrđave. Beograd je, naime, podignut tako kao da se po svaku cenu želi ograditi od svojih reka. Da biste stigli do vode, morate da preskačete koloseke, obilazite kilometarski duge magacine, vagonske šupe i istovarene sanduke. Mima nam je pokazala kako da pronađemo najkraći put kroz taj lavirint i da brzo i bezbolno stignemo na Adu.
Gazili smo za njom kroz gustu šikaru, sve dok ne izbismo na drugu stranu ostrva. Blesak vode nas je zaslepio. Sedeli smo na obali i posmatrali kako remorker vuče pet natovarenih šlepova osvajajući maticu reke.
Nisam smeo da rašnjiram cipele, ko zna u kakvom se stanju nalaze moje čarape koje danima nisu prane? Lepljiv sam od znoja i prašine. Oko nas zuje rojevi insekata.
Plavo pramenje lepi se za vižljasti Mimin vrat.
– Šteta što nemamo kostime...
– Ko te ovde vidi? – kaže Mima, pogledavši me u čudu.
Najpre se svukao Ale.
Po njegovom mrkom telu igrali su odsevi talasa. Bio nam je okrenut leđima, zagledan u reku. Mladi slavenski bog, izronio iz paprati.
– Ne gledajte me... – kazala je Mima, otkopčavajući svoju plavu suknju. Suknja se otvarala kao oklop. – Ne volim da me gledate dok se svlačim! Osećam se kao neka kurva... a.a.a... Ne.e.e.e.e.moj, molim te, što si ta.a.a.a.a.a.akav?
Okrenuo sam joj leđa i hitro zbacio sa sebe lepljivu košulju i pantalone. Onako na gomili, moja odeća je ličila na hrpu đubreta koju će neko spaliti, pre nego što me dezinfikuje i obuče u uniformu.
Dve duge, tanke ruke obgrliše me s leđa. Osetio sam Miminu kožu po čitavom telu. Toplu gužvu njenih dlačica. Osetio sam Mimu sve do samih peta.
– Bez dira.a.a.a.a.anja, molim! – mazno se hihotala. – Samo bez diranja.a.a.a...
Ulazili smo sve troje u vodu držeći se za ruke, oprezno, korak po korak. Noge su se teško izvlačile iz rečnog mulja, kao da smo iznenada natukli debele blatnjave čizme. Reka je bila brza i malčice crvenkasta od zemlje koju je vukla sa sobom sa gornjeg toka posle aprilskih kiša.
Zaplivasmo i matica nas ponese ka ušću. Pokušavao sam da nazrem Mimino telo kroz mutnu vodu, ali ništa se nije moglo videti.
Isplivasmo pola kilometra nizvodno i tek tada smo se setili da nam je odeća ostala gore, na obali, u žbunju. Trčali smo kroz šiblje i urlali indijanske ratne pokliče.
Posekao sam se na neko staklo, ali krv je brzo stala.
Posle smo sedeli na Miminoj raširenoj suknji i jeli štrudlu od jabuka.
– Ne primećuje se puno, a? – upita Mima pokazujuai nam mali rez na stomaku, ožiljak od operacije slepog creva. – Moći ću letos da nosim bikinac, šta mislite?
Dodirnuli smo beličasti ožiljak prstima i potvrdili da će svakako moći da nosi bikinac, kad počne sezona.


***

Sledeće nedelje pomagali smo Mimi da porine svoju Penu koja je već bila pripremljena za plovidbu. Ta predratna olimpijska jola bila je zaista plemenit čamac, sva od mahagonijuma, sa rebrima istesanim iz slavonskog hrasta. Nosila je na jedru oznaku O-YU-44. Na jačem vetru, Pena je pucketala i cvilela kao ljudsko biće. Imala je dušu. Ležeći na njenom pramcu, voleo sam da milujem potamneli lak.
Ni Ale ni ja nismo imali pojma o jedrenju, pa nas je Mima pomalo podučavala toj veštini. Njen otac, stari Laševski, bio je jedan od osnivača Ruskog jaht-kluba na donjem špicu Ade Ciganlije. Tata ju je, pričala nam je, vodio na reku od njene prve godine. Bio je lud za Savom i jedrenjem. Spavala je u pramcu umotana u njegov džemper, dok je on balansirao i izvodio pogibeljne bravure. Ponekad bi, pričala je Mima, talasi naprosto prelivali Penu i ona se budila, mokra do kože. U to vreme, dok je bila mala, talas je zvala Veliki Pljus!
Zamišljali smo je kao sasvim malu devojčicu na Savi. Reka je odnjihala i podigla to savsko dete. Svi su je tamo poznavali od malih nogu. Ljudi sa reke čudili su se što nas dovodi tamo, zašto je izabrala baš nas, dvojicu trapavih došljaka. Zaista, ličili smo na dve bitange među svim onim finim svetom koji je od detinjstva imao na raspolaganju skupe jedrilice i čamce. Naša odrpanost razlikovala se od njihove.
Mimini poznanici namerno su birali dotrajalu odeću za Savu: duboke gumene čizme, mornarske kačkete, nepromočive pantalone. Trudili su se da budu dekorativni rečni vukovi. Jedrenje je, inače, najotmeniji sport i odmah se oseti ko je uljez.
Kada je počela sezona, isplovljavali su svakoga jutra u svojim jedrilicama. Jedan čovek – jedna jedrilica. Olimpijska jola predviđena je za jednog kormirala, a nas je plovilo troje. Pročitasmo tako iz zlobnih pogleda momaka sa kluba da činimo svetogrđe. Naravno, uživali smo u tome!
U početku, Mima je najviše radila na čamcu, a mi smo joj uglavnom smetali. Jednoga dana, sklanjajući se sa pramca da joj načinim mesta, nisam uspeo da se uhvatim za tanku sajlu koja bočno zateže jarbol (jedriličari je zovu vanta), pa sam izgubio ravnotežu i pao odeven u vodu, pred svim onim tipovima u sidrištu. Još dok sam padao kao u usporenom filmu, ugledah bes na Miminom licu. Kada sam izronio sa nekom travuljinom preko glave, besa više nije bilo. Mima je uspela da ostane na visini. Bila je samo malo razočarana što sam je obrukao pred jedriličarima, a oni su se pravili da ništa nisu primetili. đavola, nisu!
Ali, i pored svega, Mima se nije oslobodila takmičarskog duha. To se najbolje primećivalo onih dana kad smo, nakrcani na preopterećenu jedrilicu, plovili tromo kroz savsku regatu. Koristeći povoljan vetar, momci i devojke iz Miminog jaht-kluba plovili su oštro, birajući baš onaj čas kad se najviše približe Peni da izvedu neku egzibiciju, neki opasan okret. Želeli su da joj pokažu da nije više ni za šta. Hitro bi prebacili bum i jurnuli u suprotnom pravcu, puštajući da im reka dodirne gornji rub čamca. I ne gledajući Penu, kao da ne postoji, udaljavali bi se brzo gonjeni vetrom.
Posmatrao sam Mimine oči: u njima se pojavljivala zavist. Bes. Nas troje nismo baš bili posada zgodna za takmičenje na nekoj regati. Da je sama u Peni, izvela bi isto tako lep manevar, ako ne i bolji! Osetih da smo joj na teretu.
– Znaš šta, Mima... – rekoh. – Iskrcaj ti nas lepo negde na obali...
– Šta ti je pa sad? – upitala je prenuvši se.
– Muka mi od jedrenja! – rekao sam. Nanjušila je istog časa o čemu se radi:
– Misliš da mi je stalo?
– Mislim.
– Kenjaj, kenjaj! – kazala je – Stvarno me potcenjuješ...
– Dobro – rekao sam – možemo ostati na ti, samo bez ikakvih intimnosti!
– Jedi govna – kazala je Mima!
Ale je spavao na pramcu dok smo tog dana ulazili u vetar. Čudno, i meni se prvih nedelja na reci stalno kunjalo. Osećao sam se nekako bezbedno tako pospan, u polusnu na Peni koju je vodila pouzdana Mimina ruka. Ispod trupa jole klokotala je reka sečena švertom. Slušao sam kroza san kako škripe sajle, čuo bih povremeno prasak jedra koje je Mima prebacivala s jedne na drugu stranu bumom, osluškivao disanje velike reke, podrhtavanje plemenitog drva pod kožom... Uspavljivali su me udaljeni glasovi, dovikivanje ljudi preko Save ili iznenadne oaze tišine, kada vetar padne, a Pena, prepuštena matici, klizne nizvodno.
To je period prilagođavanja kroz san. Oslobađao sam se svega što me je pritiskalo na obali, reka mi se uvlačila pod kožu... Kada se jednoga dana probudim, biće kao da sam oduvek na vodi. Biću savski čovek!
Sećam se, u proleće 1959. vetar nas je ludo služio.
Dan bismo provodili plutajući bez veze po reci, ili bi se lenjo usidrili negde ispod drveća, čije su se grane nadnosile nad vodu, i spavali nadoknađujući nođi potrošene u Kolarcu. S vremena na vreme, neko od nas troje bi se probudio ukočenih udova, pa bi sa uzdahom kliznuo u reku i vraćao se da nastavi san. Mima je spavala glave zavučene pod pramac, baš kao nekad. Ali više nije bila dvogodišnja devojčica koja može stati pod provu, pa je zavlačila samo glavu, služeći se smotanim konopcima kao jastukom. Telo joj je ležalo u koritu jedrilice, išarano sunčanim pegama – bila je to poslednja slika koju bih pamtio dok sam tonuo u san, uljuljkan talasima. Njen bledo- ružičasti stomak ravnomerno se dizao i spuštao. Mima je imala treperavu kožu.
Oko četiri po podne, kada sunce padne koso na levu obalu Ade Ciganlije, oživelo bi iznenada granje iznad nas. Zašumilo bi lišće prenuto iz poslepodnevnog dremeža, te smo se budili lepljivi od sna. Svukli bismo sve sa sebe i lovili se goli oko Pene roneći ispod njene kobilice, dok se vetar sve više dizao i stvarao male bele pramenove na vrhovima talasa. Mima je podizala jedro, Ale izvlačio jedrilicu sidrenim konopcem.
Kliznuli bismo nagnuti na bok ka sredini reke, gde bi nas zahvatio topli popodnevni vetar. To je jedna posebna vrsta proletnje košave, za koju se priča da duva tri dana, celu nedelju, dve nedelje ili čak – četrdeset dva dana! (Magični brojevi beogradskog vetra: tri, sedam, četrnaest, četrdeset dva...). Taj popodnevni vetar smiruje se tek sa dolaskom večeri, sa prvim mrakom. Inače, vrlo lepo duva u krmu i tada svaka budala može odvesti jedrilicu uz reku, tridesetak kilometara, čak do Ostružnice, Baričke Ade, Umke ili Obrenovca. Plovi se potpuno nečujno. Jedini zvukovi koji se čuju jesu šum zapenjene vode i pucketanje jarbola koji se napne u luk pod težinom zategnutog jedra. Važno je samo ne izaći iz vetra!
Plovimo, plovimo, čini nam se najbrže na svetu, a savske obale tonu u sumrak. Zamišljamo da smo ukleti Holanđani dok letimo u susret tamnim šumama na krivini reke, sve dalje i dalje...
Mima mi tada prepušta kormilo i ja se trudim iz petnih žila da ne izgubim vetar, držeći čvrsto liru. U tim časovima ispunjava nas ljubav. Sami smo na vodi i plovimo uz maticu golom veštinom, nošeni vetrom. Mladi smo. Prijatelji smo i ništa ne kvari našu vezu. Mima nam tada postaje zaista prava sestra, a pomislićemo da bi bilo fantastično poševiti je, tek posle kada navuče svoju kratku letnju haljinu i kad osetimo njene butine, priljubljeni jedno uz drugo na zadnjoj platformi prepunog tramvaja „trojke”, dok se vraćamo u varoš. No, tada je već kasno, Mima, naravno, uvek ima neke svoje tajanstvene planove za veče.
Ali, na vetru, ona je ponovo ona nedostižna devojka iz izloga Knez Mihajlove, koja nam je učinila milost i pristala da se malo druži s nama. Ona je sestra iz one divne bajke u kojoj začarana braća, pretvorena u labudove, svake noći lete iznad okeana noseai je u mreži od trave. Prava Mima stiže nam sa vetrom. Čini nam se da bismo umrli za nju, ako treba. U sebi se zaklinjemo na večno prijateljstvo, do smrti. Čak i ako ni jednog od nas ne izabere za muža, brinućemo se o njenoj deci, ma ko da ih joj napravi! Smejemo se kao ludi gledajući jedno drugo. Ako to nije ljubav, onda zaista ne znam šta je?
Vraćamo se jedreći protiv vetra u cik-cak, manevrom koji se zove bordižanje. Približavamo se najpre desnoj, pa levoj obali. Tama se već spustila na vodu i obala iskrsava pred pramcem poput nekog mračnog bedema. Plovimo prema dalekim svetlima ušća, obilazeći Malu Adu. Mima ponovo preuzima kormilo i napregnuto zuri u tamu...
U sidrištu, među drugim jedrilicama koje se ljuljuškaju na vodi, sređujemo našu Penu. Tek pod svetiljkama primećujemo da nam je koža izgorela od vetra i proletnjeg sunca. Mima nam objašnjava da sunce najžešće hvata baš na jedrilici, jer se tada njegovi zraci odbijaju o površinu reke i o belinu jedra.
Deset godina kasnije pročitao sam jedan Rakićev stih i ponovo otkrio ono srećno veče na Miminoj jedrilici:

Evo veče, pada,
Sva raznobojna mirno teče Sava,
I tamnomrka nad njom, Mala Ada,
Ko cvet vodeni nad talasom spava.

Ale je bolji jedriličarski šegrt od mene.
Mima tvrdi da će postati izvrstan jedriličar! Međutim, za mene kaže da sam
„mesečar” i čudi se kako ne mogu da se usredsredim na vetar. Šta, kog đavola, stalno zijam naokolo? Jedrim samo onda kada je vetar toliko snažan da služi umesto motora. Čim „padne”, kaže Mima, ja izgubim svako zanimanje za plovidbu i zurim bespomoćno niz reku.
Mima nam objašnjava da je najteže ploviti po slabom vetru. Pronalaziti najtanju vetrovitu nit, izvlačiti se pokatkad i čitav sat za samo jednu dužinu čamca. U danima bez daška, Mima ume da koristi bavu, gotovo neprimetno strujanje vazduha koje se i ne može nazvati vetrom. Mima jedri i po bavi! A bava je vazdušno strujanje koje se stvara na razlici između temperature obale i vode u reci. Da bi uhvatila bavu za rep, Mima se privlači obali i prestaje da diše. Ne skida oči sa plamenca, male providne trake celofana koju je zakačila za jarbol: plamenac poput vetrokaza pokazuje pravac duvanja. Pri takvoj plovidbi, Mima se služi raznim trikovima. Mrvi, na primer, hleb, a mrvice baca u reku da bi utvrdila gde struja jače vuče. Eini mi se da stojimo u mestu, a gle, ipak plovimo i to se može videti po sporom promicanju drveća na obali.
Ploveći tako sasvim nečujno, bez reči, u senci drveća otkrivamo osamljene ljubavnike. Oni nas i ne primećuju, zaneti maženjem. Čujemo im šapat. Ali, kad senka Peninog jedra pređe preko njihovih lica, zatečeni skaču iz trave i beže u gustiš. Neki nas samo drsko gledaju u oči, ne pokrivajuai golo telo. Pa šta? Po koži su im zalepljene travke. Smejemo se i proplovljavamo šuljajući se dalje uz obalu, kao rečni duhovi. Njihova ševa nam izgleda smešna.
Pošto je već savladao najosnovnije, Ale sve češće jedri umesto Mime. Ona skače na jedro ili kormilo, samo onda ako nam se na putu ispreči neka opasnost. Neki brži remorker, na primer, osamljeni plivač na duge pruge koga nismo videli na vreme, ili nepredvidivi nalet histeričnog zapadnog vetra koji stiže bez prethodnog upozorenja u krošnjama...
– Taj zapadnjak je čisti šiz! – podučava nas Mima. – Uvek donese kišu...
Zapadnjak-šiz se pojavljuje najpre iznad ogrlice novogradnji na Novom Beogradu. Tada se voda na Savi poene da nabira i komeša. Naš šiz od vetra duva na refule.
Između dva naleta zavlada opasna tišina. Nebo postaje tamnosivo, a malo zatim gotovo crno. Počinje da se lomi granje i ja umirem od straha. Umotan u ciradu, čekam rasplet. Ali Mima je spremna da mu se odupre, svejedno što je to najnepovoljniji vetar za jedriličara, jer se mora jedriti i protiv njega i protiv rečne struje, uzvodno. Prepuštam se Miminoj veštini i Aletovoj snazi. Uostalom, baš me briga! Ako se prevrnemo, isplivaću.
– Sava se već peni...
– Peni se! – vi
e Mima. – Dolazi!
– O, peni se! – dovikujem joj ispod cirade. – O, penise!
– Penise, penise... – prihvata Mima. – Bože, oh, penise!
– Penise! urla Ale i obrće Penu protiv histerika sa zapada.
– O, penise, penise, penise... – molimo se urlajući u vetar što se već pretvara u oluju.
– O, penise!
Obuzima nas luđački smeh. Obest. Zapadnjak nas opaljuje najpre sleva, pa zdesna, bez ikakvog sistema. Teturamo po reci, spasavajući jedva jarbol koji preti da će se polomiti. Ostali jedriličari brišu sa reke u zavetrinu.
– Bednici! – dovikuje im Mima, prepoznajući savske asove: flegmatičnu jedrilicu Vini Pu, elegantnu Hijavatu i njenu sestru Hijavanu (sagradio ih je isti majstor sa Makiša). Tu su i špinakeri od po šest metara, jole dvadeset dva. Mima ih zove „dvadesetdvojkama”!
– Eno, brišu i dvadesetdvojke! Jupi.i.i.i.i!
Briše i čuvena desetka gospodina Trajkovića, koji je gotovo izgubio vid, ali i dalje jedri, služeći se njuhom. On njuši približavanje obale; odnegovao je posebno čulo za jedrenje i obično plovi noću. Ionako mu je svejedno. Danju se krije po vrbacima sa svojim psom, izbegavajući ostale jedriličare. Odmara oči na zelenom.
Sava pokazuje zube.
Sada to više nije pitoma uspavana lepotica, već zver što preti krhkim jolama. Gledamo kako jedan snažni nalet vetra pretura neoprezni Flying Dutchman – Adu Huju. Težina njenog skvašenog jedra obrće joj dno te ono blešti pod trakom sunca što prodire iz rascepljenog oblaka. Čini nam se da voda tutnji od neke podzemne grmljavine. Sada smo samo zavitlan list u rečnom zvrku. I dok nas zapljuskuju talasi, čudim se književnim opisima nepogoda na vodi, gde je čamac uvek „orahova ljuska usred razbesnele vodene stihije”. Naša Pena nimalo ne liči na orahovu ljusku. Ona je pre violina koju je pijani svirač zafrljacio u vodu, pa sad kuka na obali.
I tek tu, u oluji, saznajemo koliko nam je Mima ambiciozna. Tek nam je sad jasno koliko je dugo ubijala u sebi želju da se takmiči sa ostalim jedrilicama, mrcvareći sirotu Penu nepredviđenim teretom, to jest nama dvojicom. Sada, dok vetar luđački zviždi u pocepanom jedru, ona urla O, penise! cičeći od sreće što sa poprišta kidaju najveštiji jedriličari i njihovi čamci: razmažena Osveta, luksuzna Bojana, Lido polomljenog jarbola, Horacije sa svojim umišljenim kormilarem, proslavljena Munja koja nas je nedeljama obilazila kao da smo šugavi. Sada se tek pokazuje prednost toga što nas je troje u jedrilici građenoj za jednog kormirala. Naša blagoslovena ludost pomoću koje plovimo protiv zakona i pravila jaht-kluba, a ipak plovimo, dok se ostali sklanjaju u sidrišta! Mima ciči jer ih je pobedila, nadigrala; izvukla iz sebe i plemenitog drva najviše moguće, i pored toga što smo joj Ale i ja balast. Drag balast, istina, ali ipak balast!
I baš onda kad smo se izludirali do mile volje, zapadni vetar prestaje bez opomene, isto onako naglo kao što je i stigao. Oblaci se spuštaju sasvim nisko nad reku i uskoro krupne kapi kiše dobuju po Peni i našim telima. Jedrimo nošeni dugim pramenom stabilnog vetra kroz polegli oblak od koga se uopšte ne vide obale. Oblak putuje zajedno sa nama, uzvodno, a onda nas prestiže, i Pena plovi prema veličanstvenoj dugi što premošaava Savu.
Želimo da preplovimo ispod duge i tako promenimo pol. Ale i ja ćemo ponovo postati deca, a Mima naš stariji brat.
Vetar je potpuno zamro. Vraćamo, pokisli do kože, Penu u sidrište veslajući sa dve kratke krunice. Mima sapunja glavu, ispira je u Savi nagnuta preko ivice jedrilice, a zatim je stresa poput mlade kuje.
U vreme druženja sa vetrom, mnogo smo se smejali.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 10 Мар 2019, 02:23

Слика



JEDANAEST

Proživeo sam dvadeset godina i ne primećujući vetar.
Govorio sam: duva! – i to je bilo sve. Nisam ni sanjao da se vetrovi toliko razlikuju među sobom. Ali, zahvaljujući Mimi Laševskoj, upoznao sam celu porodicu savskih vetrova: od onih nežnomlakih, aprilskih – do ledenih, pretećih i potuljenih vetrova pozne jeseni... Produvavali su Savom vetrovi – luđaci, šizovi i košave; upoznao sam vetrove koji su se zezali i one što su umirali na moje oči, vetrove što gone na putovanje i vetruštine koje čoveka bacaju u najtuplju ravnodušnost.
Posle nekoliko nedelja plovidbe sa Mimom, počeo sam da ih razlikujem. Mima me je učila strpljenju sa kojim se čeka sastanak sa nekim povetarcem koji kasni. Ona je umela da čita krošnje drveća i da u njihovom, gotovo neprimetnom njihanju predskaže dolazak nekog vetra. Nabiranje reke bilo je znak da će nam se jedro napuniti pre nego što izbrojimo do deset. Umela je da razlikuje vetar koji donosi kišu, od onog što obećava lep sutrašnji dan.
Nisam ni primetio kako su sve stvari koje su me do tada zaokupljale prestale da postoje. Prebacivao sam se na Adu Ciganliju, uzbuđen što au se opet družiti sa vetrovima i Mimom. Uhvatio sam se grčevito za Penu kao za jedinu stvar koja me je činila izuzetnim, izabranikom reke, u prenaseljenom gradu, među gomilom mladića sličnih meni.
Pred očima mi je tekla reka, ona ista što je hiljadama godina protakala i ulivala se u Dunav, dok na brdu iznad ušća još nije ni postojao sujetni grad. Duvali vetrovi i oluje baš kao i nekad – bilo je dovoljno uhvatiti ih u jedro i zaploviti pomoću drveta i platna rekom, pa da se istog časa osetim lukavim i starim kao Evropa. Uprkos tome što ništa nije bilo moje, ni taj vetar, ni Sava, ni jedrilica, ni Mima...
Beograd je gledao mirno moja rečna ludiranja, čekajuai da se jedanput vratim gore, u njegove ulice, i da položim račun. U to vreme nisam verovao da jedan grad može da bude toliko strpljiv.

***

Najviše vremena provodio sam čekajući Mimu i Aleta u sidrištu.
Stizao bih obično prvi i svlačio ciradu sa Pene. Izležavao sam se satima na vezanoj jedrilici sa nogama u vodi. Izgleda da jedino moje vreme nije bilo važno. I Mima i Ale su imali neke svoje tajne poslove u koje nisam imao uvida. Podrazumevalo se samo po sebi da ih čekam.
Mučila me ljubomora. Šta li rade kad nisu sa mnom? Da li se već ševe? Birao sam različite mustre uvređenosti, samo da im nekako stavim do znanja da me zapostavljaju, ali čim bi zazviždali naš znak, čim bih ih ugledao kako izlaze iz zelene senke vrba kasneći po nekoliko sati, čim bi se pod njihovim nogama zaljuljao drveni splav za koji je Pena bila vezana i zaigrale bove, zaboravljao sam na glumu i vrteo izbezumljeno repom, kao presrećan pas kome se približavaju gospodari.
Nekoliko puta se događalo da stignu pre mene na Savu i otplove. Sidrište bez Pene ličilo je na moru. Ada mi je odjedanput postajala tuđa i opasna. Trčao sam duž njenih obala tražeći po vodi izgubljenu jedrilicu, vikao kao sumanut kad bih je najzad ugledao kako iskošena plovi po sredini reke – padao u najdublje očajanje ako ne bi čuli moje dozivanje koje je vetar bacao nizvodno. Najzad bi me spazili i počeli da se približavaju obali. Minuti su se pretvarali u dane, dok se Pena bordižanjem po slabom vetru približavala mestu na kome sam čučao u pesku. Pripremao sam reči pune otrova i prebacivanja, ali, ugledavši njihova nasmejana lica, opet bih sve zaboravljao i uskakao u jedrilicu, srećniji nego ikad ranije.
Kuda smo plovili?
Nikud određeno. Krstarili smo Savom bez ikakvog naročitog cilja, prepuštajući se da nas vode slučajni vetrovi. Bilo nam je najvažnije da smo u čamcu na vodi – malo ploveće ostrvo nadomak Beogradu koji je hteo da nas zauzda, pokori, uozbilji, natera da se prestanemo smejati i dangubiti.
U Miminoj jedrilici osećao sam se kao klinac koji usred dosadne, neljubazne kuće pronađe neki stari sanduk, zabačeni tavanski ugao ili možda samo običnu kuhinjsku stolicu bez naslona, okrene je i uvuče se u nju. Odjedanput, klincu je lepo i bezbedno, skriven je od tuđih pogleda, sam sa svojom malom tajnom. To je kao neka vrsta putovanja u mestu, zašuškanost i toplina. To je kao kad se viri kroz rupu na ogradi u tuđu baštu. Ne možeš da se odlepiš od te tarabe i tog vrta s druge strane daske, jer se nešto lepo dešava, nešto izuzetno lepo. U čamcu ponovo pronalazim to osećanje.
Misterija čamca sastoji se u tome što smo sami u svojoj ljusci, a okolo je ništavilo: voda i prisećanje na devet meseci provedenih u majčinoj utrobi – ljuljuškanje okruženo prazninom.
Mimina jedrilica bila je za mene neka vrsta produženog boravka u detinjstvu.

***

S vremenom, ljudi sa Ade navikli su se na naš večni triling. Već su nam odmahivali kad bismo ih pozdravljali proplovljavajući pokraj šarenih kućica na splavovima. U njima su preko leta živeli zaljubljenici Save. Bilo je tu različitog sveta.
Na splavu Nada viđali smo suvonjava starca, za koga se pričalo da je nekada bio velik diplomata. Posle mnogih putovanja skrasio se na vodi. Izgleda da je shvatio da su čoveku za život potrebna tri kvadratna metra splava i deo reke. Posmatrao nas je mirno, mrtvim očima praistorijskog guštera, dok smo plovili pokraj njegove ploveće kuće. U načinu na koji nas je gledao, činilo se da smo već mrtvi.
Po drugim splavovima živeli su penzionisani advokati, ostarele zanatlije, profesori i alasi. Posle mnogo okapanja i prepirki, porodice su sasvim digle ruke od ovih časnih staraca, ostavivši ih da se potpuno utope u svom rečnom ludilu. Sada, kad su obavili sve zemaljske poslove; izrodili decu, iškolovali ih, i kada se više nije očekivalo da obavljaju bračne dužnosti, zarađuju lovu, produžuju vrstu, da se takmiče u poslu sa drugim muškarcima, puštali su ih da bulje u vodu i izigravaju pecaroše. Prvih godina još bi ih i obilazili. Žene bi ih pitale: kako ti je ovdje? Dobro. Posedele bi neko vreme ne shvatajući ništa, pa bi se vraćale u svoje stanove, a posle prestadoše i posete.
Zaboravili su na njih, boreći se za goli život. Starci su tako odlazili već zorom od kuća, a vraćali se duboko u noć. Uvlačili su se u svoje postelje koje su im deca već premestila u predsoblje. Postajali su savršeni stranci u onome što su donedavno nazivali svojim domom. Izgledalo im je potpuno neverovatno da su godinama, ni sami ne znajući zbog eega, kupovali sve one stvari i poput krtica ih uvlačili među zidove.
Ti starci su prvi stizali na reku još u martu, a odlazili poslednji, krajem oktobra. Neki se ne bi ni vraćali idućeg proleća, pa su se ostali jedno vreme raspitivali za njih.
Umrli su, odvučeni u gradske bolnice sa čijih se prozora čak ni reka nije videla. Zaboravljali bi ih brzo, baš kao što se sve zaboravlja na vodi što neprestano teče. Samo bi na njihovim splavovima jednoga jutra osvanula tabla NA PRODAJU koju su kačili naslednici. Obično, niko nije kupovao te dotrajale splavove na propalim burićima, pa su lagano tonuli u mulj kada bi se reka povukla ili se raspadali sami od sebe, kad voda ponovo nadođe.
Stiglo je leto i Savom se razlegalo cičanje kupača. Na splavovima je bilo sve više pijanaca. Po plažama duž obale valjala su se letnja tela među ogriscima od lubenica. Dimi se roštilj, dovikivale porodice, svađali se privatni prevoznici – vlasnici apatinskih šiklji. Uveče bi reka opustela, a na splavovima su ostajali preko noći samo umorni ljubavnici. Izluđene domaćice pokazivale su u sumraku svoja gola tela retkim veslačima, nudeći besplatno ljubav. Po Savi su plovile prazne boce klimajući grlićima iznad vode.
Kod svih adadžija, kako smo nazivali savski svet, jedno je, izgleda, bilo zajedničko: neka detinjasta ljubav prema skrovitim mestima (svako je imao svoje mesto na reci!) i razočarenje u gradu iz koga su bežali tražeći i pronalazeći utehu na vodi. Činilo se da svima nešto nedostaje i da to nešto, pronalaze čim dodirnu reku. Možda im je voda pružala osećanje da su potpuni?
Plovili smo sve dalje i dalje uzvodno, bežeći od sezonske svetine. Otkrivali smo nepoznate peščane ade i rukavce, sklapali poznanstva sa sličnim beguncima.

***

Jednog sanjivog popodneva kasnog leta uplovili smo na Peni u savski rukavac koji zimi služi kao utočište brodova. Jedrilica, gonjena do tog časa punim vetrom otvorene reke, nađe se iznenada u tišini zimovnika i ostade praznog jedra.
Mima je lukavo koristila tanak pramen vazdušne struje da na širini dlana proklizi pokraj zarđalih korita nekadašnjih savskih lepotana u tom groblju brodova.
Voda je u tom rukavcu nepomična i one koji plove obuzima topli dah truleži i smrti.
Na brodu Deligrad, čije su lopatice ležale zaglavljene u mulju, živeo je mesecima slikar Bane Jegulja, za koga se po Adi pričalo da u vrbacima krije davljenike sve dok ih ne nacrta, a onda da ih pušta niz Savu. Tražio nam je cigaru, pa se popesmo do kapetanske kabine u kojoj je stanovao. Kabina je zaudarala na lešine. Po njenim zidovima visili su crteži vodenih pacova. Oštri zubi i slepljena dlaka. Na stolu – crknuti pacov rasute utrobe.
Bunovan od spavanja, Jegulja nam je objasnio da se upravo nalazi u svojoj novoj
„pacovskoj fazi”, a da je ranije crtao trule krave.
Ale je istrčao na iskošenu palubu; bilo mu je muka od smrada. Mimi su se samo raširile oči i nozdrve, ali je ostala.
Crvenokosi Jegulja imao je osmeh deteta koje je upravo zbrisalo od kuće. Bilo je nečeg neodoljivog u tom zdepastom, krivonogom momku dok se hvalio svojim crtežima.
Očigledno, sam je širio priče o sebi i davljenicima, da bi uživao u tuđem strahu.
– Pogle kako je ovaj nežan, a? – pokazao nam je mrtvog Arčibalda, svog najomiljenijeg pacova, koga crta već treću nedelju. – Ma, pogle mu samo njuškicu!
– Ne gledajte u mojim crtežima pacove – tumačio nam je dok smo pušili u kabini pratite ritam pera! U slikanju uljem čovek može još i da folira, ali sa perom u prstima ispisuje grafologiju svog srca! Piše sebe! Svoj krvotok. Vidite, ovde su linije dramatične – ta pacovska dlaka, to su koplja Paola Učela (znate li, uopšte, ko je Paolo Učelo?) – njima bodem; a ovde, tu čitava stvar postaje lirska... Zašto ne uzmem nešto lepše za model? Hoau da odvojim povod od suštine. Uzimam najodvratniju stvar na svetu: crknutog Arčibalda i tako pred sebe postavljam najvišu prepreku. Otkrivam lepo u odvratnom. Pobeđujem sam sebe! Jedan crknuti pacov je činjenica pred kojom treba svi da se zamislimo. Šta smo mi ako ne obični pacovi?
Neka nas ko ubode nečim oštrim i sve će iscureti iz nas, sve što znamo, sve što sebi utvaramo da jesmo ili da ćemo biti. I sad, smeštam svog dragog Arčibalda u okolnosti jednog crknutog broda. Šta hoću? Hoću da govorim o opštoj truleži. O opštem sranju u kome živimo! Jer, ovaj brod, ovaj izdrkani Deligrad koji će za koju nedelju biti izrezan u brodogradilištu i istopljen u tamo nekim visokim pećima, plovio je godinama zezajući se između Beograda i Šapca. Ciganska kapela na palubi! Oh, jadni seratori! Gde su sad one dame i njihovi suncobrani! Poklopao ih mali Arčibald!
Vidite, jedna pacovska smrt, u poslednjem stadijumu raspadanja, obuhvaćena je, kako da kažem, kao nekom mehanikom ovih brodskih mašina i čuda. Pogle, ovo su zupčanici, a ovo poluge, i nešto meko i trulo sukobljava se sa nečim evrstim...
Jegulja to pokušava da nacrta, a kako nema prethodnika, mora sam da krči sebi put. Sve izgleda logično, zar ne? I Arčibald, i mrtva voda, i mrtvi brod!
– Ali vi ste samo glupi jedriličari – kaže – sport mi je duboko odvratan! Šta će te postići? Nadživećete me dva i po meseca, sa svojim usranim zdravljem. Ali ništa vas neće izvaditi da jednoga dana ne izgledate kao Arčibald!
Jegulja kaže da će istrunuti sve: i ljudi i pacovi i brodovi!
I on?
I on, ali će pre toga iza sebe da ostavi trag, dokaz da je prokužio stvari! Beležiće, kaže, svoj izdrkani strah perom i opet će nas zajebati – živeće duže od nas što se stalno brinemo za svoje tricepse i bicepse. Boli ga neka stvar za zdravlje i sport!
Narednih dana bismo osetili ljubomoru istog časa kada bi Mima skrenula u Jeguljin rukavac. Jer, Mima je bila privučena. Čime, to još nismo mogli znati.
Jegulja je nekada bio govorljiv, pričao bi satima, kao u ludilu ili pod drogom, o svojim pacovima, pljuvao na „izdrkano zvanično slikarstvo koje dobija državne nagrade”, zidao kule u vazduhu, a nekad bi ga opet zatekli utučenog i pospanog – išli smo mu očigledno na jetru svojim sportskim duhom.
Jedanput nam je predložio da sve troje crtamo Mimu.
Podelio nam je listove na čijoj su se poleđini nalazili njegovi započeti crteži, tuševe i pera. On sam izabrao je tuš u boji sepije.
Onda? – kazao je podigavši svoje žute oči prema Mimi, i ona je bez reči smakla svoj mali bikini.
Izgubio sam dah. Viđali smo često Mimino golo telo, ali to je nekako bila stvar porodice – ovo je bilo prvi put da je neko stran svedok naše privatne erotike.
– Šetaj! – naredio je Jegulja. – Navikni se malo na brod...
Jahala je brodske dizalice, mazila se sa džinovskim sidrom, istezala na konopcima, sve dok je Jegulja nije namestio u podnožje visokog, glatkog dimnjaka. Počesmo da je crtamo.
Kod Aleta je Mima ličila na pornografske crteže pobegle sa vrata nekog javnog klozeta. Imala je malu glavu poput čiode i oble bokove. Laskao sam sebi da sam dobar crtač (čista gimnazijska zabluda!), ali pod mojim prstima Mima se pretvarala u gips na času crtanja.
Na Jeguljinoj hartiji, Mima je porađala velikog trulog vodenog pacova. Oči su joj bile sklopljene od uživanja dok je grlila visoki dimnjak pretvoren u falus.
Ale je zgužvao svoj crtež i bacio ga u vodu. Sledio sam njegov primer.
– Na jesen odlazim u Pariz – kazao je Jegulja, ne prestajući da struže perom po hartiji. – Moji pacovi su zreli. Sad je pravo vreme da se razmile po Evropi i izgrizu one izdrkane estete. Hoćeš li sa mnom?
Nije rekla ni da ni ne, ali, dok smo se vraćali u sidrište, primetismo da rekom plovi prvo opalo lišće i da je Mima rasejana.
Слика