Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 25 Јун 2007, 00:47

Bio sam najgori đak u istoriji jugoslovenskog školstva i najbolji student sa prosekom 9,7. Već sa četiri godine dobio sam četku i prve boje marke "faber " i od tada nisam prestajao da slikam punih 66 godina. Kad nisam slikao, crtao sam na kafanskim stolovima crteže lepotica koje su sedele sa mnom za stolom i to su bili moji najlepši crteži, na tom belom mermeru ili plastici. NJih bi pred jutro ravnodušna ruka kelnera obrisala i odnela sa tacnama za kafu i praznim čašama

Ispred porodične kuće Moma Kapora, podno Hrama Svetog Save, na tren zastajkujemo, pribojavajući se da koracima ne narušimo san dremljivog psa čuvara, koji se svom svojom dužinom opružio baš na ulazu.

- Slobodno, samo napred... Neće vam ništa - kuraži nas nasmejano lice pisca i slikara, dok se, za svaki slučaj, pored Arčija, provlačimo balansirajući na vrhovima prstiju, a potom hitrim koracima ulazimo u sigurnu luku - Kaporov slikarski atelje. Fotografisanje među naslaganim platnima, štafelajima i paletama po kojima se još razlivaju uljane boje, završavamo očas posla. Iako ne baš bez prigovora.
- Auuuu, što ja ne volim da se slikam. Sa kamerama nemam problem, ali fotoaparat... Tako mi je teško da zadržim neku pametnu facu duže od tri sekunde - žali se Kapor, ali stojički izdržava poziranje ispred "mrtve prirode".

Sa olakšanjem što je "i to prošlo", počinje priču o svojoj večnoj ljubavi i, kako nam reče, svom "prvom ja". Naravno, slikarstvu.
- Ta ljubav je došla mnogo pre književnosti. Već sa četiri godine dobio sam četku i prve boje marke "faber " i od tada nisam prestajao da slikam punih 66 godina. Kad nisam slikao, crtao sam. Crtao sam na kafanskim stolovima crteže lepotica koje su sedele sa mnom za stolom i to su bili moji najlepši crteži, na tom belom mermeru ili plastici. NJih bi pred jutro ravnodušna ruka kelnera obrisala i odnela sa tacnama za kafu i praznim čašama. Ali sam stalno crtao. Na salvetama, kutijama cigareta, prstima po zamagljenim staklima vozova... I ružom za usne po ogledalima, pred jutro, u znak zahvalnosti za provedenu noć. To nikad nije bio hobi, nego moj kompletan život - kazuje slikar, koji je nekako oduvek znao da će od likovne umetnosti živeti, dok je u novinarstvo i književnost ušetao slučajno, onako, iz nužde. Tokom studija se izdržavao pišući reportaže koje je sam ilustrovao, a kad je završio Akademiju i ostao sam sa gomilom svojih slika, nastavio je da bude novinar. Potom su došla deca, trebalo je kupovati mleko i pelene, a nešto kasnije i rolšue, bicikle... I, tako je ostao novinar, koji i dan-danas ima svoju kolumnu u Frankfurtskim vestima.

- Knjige su došle kasnije. Urednik mi je tražio prvu knjigu i ja sam se, naravno, užasnuo. "Pa, imate to, to su vaši tekstovi iz novina", rekao je. I, tako sam te tekstove sabrao i objavio "I druge priče". Međutim, da sam bio pametniji, nikad ne bih napisao ni jednu jedinu reč. Samo bih slikao - nižu se sećanja "najgoreg đaka u istoriji jugoslovenskog školstva".

Kaže, bio je izbačen iz gimnazije, ponavljao, imao 11 jedinica i jedva nekako maturirao. Ali kad je, iako tek iz trećeg puta, uspeo da upiše Akademiju, nije bilo boljeg studenta od njega.

- Završio sam sa ocenom 9,7. Nije to ni važno, jer jedan Pikaso nije završio Akademiju, ali govori o strasti s kojom smo radili. Akademija se otvarala ujutro u osam, a mi smo već u pola osam čekali da čika Milenko domar otvori. Uveče je, od šest do osam, bio večernji akt, koji bi na svakih tri-četiri minuta zauzimao novu pozu. Tako se učilo brzo crtanje - priziva slikar uspomene na studentske dane.
Seća se kako bi u podne pojeli neke okamenjene čvarke, četvrt hleba, jogurt, ako su za njega imali para... I kobasice PKB iz prvih kioska koji su se u Beogradu pojavili.

- Moj prijatelj Dejan pronašao je negde u Zemunu te iste kobasice i mi to često jedemo. Zovemo ih "PKB nostalgija" - dodaje Kapor.
Kako mu se čini, ni danas se ništa nije promenilo. Klase na Akademiji su iste, po desetak studenata za štafelajima, postavljenim jedan pored drugog, tako da se dodiruju ramenima dok slikaju... Neko kuva čorbu na peći, neko sluša kasetofon, neko se udvara devojci koja je svratila sa Knez Mihailove. A, Akademija je još na istoj adresi - poslednja kuća u Knez Mihailovoj.
- Sve je isto, samo što su profesori moje znatno mlađe kolege, a studenti nemaju nikakve šanse u životu. Nismo ih imali ni mi, ali oni baš nemaju, osim ako se ne opredele da izlažu gomile otpadaka, gvozdenih madraca, kreča... Jer, likovnim životom vlada mafija, koja u galerije ne pušta ništa od normalnog slikarstva. Ta konceptualna umetnost i performansi su im valjda zgodni, jer može da ih radi bilo ko. Slikari koji još slikaju na platnu zvanično ne postoje - žali se, ipak nam objašnjavajući kako je slikarstvo divna umetnost koja, srećom, ne zavisi od politike.

Jer, kazuje umetnik, režimi se menjaju, a čim ministri kupe ili otmu neki stan, ispostavi se da su im zidovi prazni. I, onda kupuju slike. Kad ovi budu smenjeni, dođu drugi, a slikari slikaju.
- Jedan "ugledan" političar je zatekao moje slike u kabinetu i odmah napao svog prethodnika kako ima loš ukus. Nije ni slutio da će ga taj "loš ukus" smeniti već na sledećim izborima. Političari se menjaju, a moje slike ipak traju duže - priča Momo Kapor.

Upravo sklanjajući se od političkih skandala u koje je svojevremeno bio upleten, nekoliko puta je bio primoran da beži iz zemlje i onda je utočište nalazio u NJujorku ili Ženevi.
- U NJujorku ja ne postojim kao pisac, sa mojim malim, nepoznatim jezikom. A kao slikar sam se odmah snalazio. Prvi dan bih kupio boje, drugi bih slikao, a treći već prodavao. Jer, kod njih nema mnogo filozofije. Taj zanat je univerzalan, internacionalan. Dakle, ja sam slikar u samoodbrani - objašnjava naš domaćin, dok nam pokazuje veliko plavetno platno iz 1978. godine.

- Ta slika je iz NJujorka, jedina preostala sa izložbe "Školica". Prvo sam tamo odneo kolekciju svojih figurativnih slika, pored kojih su svi prolazili kao pored turskog groblja. Samo su se divili jednoj maloj "Školici". Onda sam uzeo velika platna, položio ih na patos, napravio podlogu kao asfalt i maloj Pegi, ćerki žene koja je čistila studio mog prijatelja, dao kredu da mi nacrta "hop-skoč". Ona nacrta, a ja za njom pojačavam tu drhtavu liniju. Napravio sam onda izložbu od 12 velikih "Školica," a u krugu, gde na ovoj piše nebo, bila su ispisana imena 12 bogatih žena, mojih prijateljica. I, naravno, odmah su ih kupile, već na otvaranju. U katalogu sam objasnio da su te slike zgodne da ih, kad vam dosade na zidu, položite na patos i da se, skakućući na jednoj nozi za komadićem crepa, vratite u detinjstvo. Jer, ako kao dete dođete u bilo koji grad na svetu, vi ćete, bez znanja jezika moći da igrate školicu koju ste zatekli na trotoaru. Kao i školicom i slikarstvom možete da se bavite svugde - priča Kapor.
Na opasku da je kao slikar poznatiji u svetu nego u Srbiji, samo sleže ramenima.

- Ma, u svetu niko nije poznat. Svojevremeno sam intervjuisao nobelovca Soula Beloa u njujorškom hotelu "Šeraton". Hol je bio pun sveta, a niko nije ni primetio tog sedog gospodina omanjeg rasta. Ja sam imao malo izložbi i to uglavnom u inostranstvu. U NJujorku tri, po jednu u Bostonu, Ženevi, Karakasu, dve u Briselu... A, ovde samo dve, za 70 godina. Možda zato što imam takav odnos prema izložbama. Mnogo volim Leonarda Davinčija, a on nije imao nijednu samostalnu izložbu. Imao je jednu sliku u svojoj radionici "Bogorodicu", koju je grof Sforca naručio i onda je slikao po narudžbini, uvek novu. Jer, samostalne izložbe nisu tako stara disciplina. Prvu je pre 150 godina napravio francuski slikar Gistav Kurbe, u znak protesta što nije primljen na Pariski proletnji salon. Zakupio je šatru, postavio je ispred salona i izložio svoje slike. I, nije prodao nijednu. Kao i ja na svojoj drugoj izložbi u Beogradu. Često tako pozovem nekog slikara na kafu, a on mi samo odmahne i kaže: "Ne mogu, moram da slikam, imam izložbu". A na izložbama se najmanje slika kupuje. Jer, ko još šeta sa 3.000 evra u džepu. Ali, za ovih 50 godina uspeo sam da odvojim brojnu publiku koja je navikla na moje crteže. A to je više nego da sam imao nekoliko, vrlo posećenih izložbi - zaključuje Momo Kapor.

ČESTO SANJAM SARAJEVO

Iz Sarajeva je otišao kao dečačić, a potom mu se vratio posle izbacivanja iz gimnazije, kad je tamo poslat "po kazni".
- Bio sam u Sarajevu tri godine (sedmi i osmi razred) i posle se vratio u Beograd na Akademiju. Ali, i sva letovanja kod bake i oca koji je tamo radio ostavila su na meni neizbrisiv pečat. To su bile godine kad su mi se desile najvažnije stvari - prvi neuspesi, nesrećne ljubavi... Čudan je to grad, s katedralama, crkvama, džamijama i sinagogama. U dnu jedne rupe, okružene planinama. Neviđen na svetu. Često ga sanjam. Kad to kažem mom prijatelju Kusturici, on sa indignacijom kaže da mu ne pada na pamet da se seti tog grada. Mislim da to nije istina, jer se Sarajevo uvuče svojim pipcima pod kožu... - priča rođeni Sarajlija.

ISTOM ULICOM U KAFANU

Nema veće privilegije, kaže Kapor, nego umreti u ulici u kojoj ste živeli kao dečak. A poznati pisac je odrastao baš na uglu Braničevske i Hadži Milentijeve.
- Tu me je otac doveo kao klinca, 1946. godine iz Sarajeva. Sankao sam se niz tu Braničevsku, vozio kolica na kuglagere po okolnim ulicama, koje u to vreme nisu sve bile ni asfaltirane... Ostao mi je taj san da se jednom vratim taj kraj. I, dogodilo se da smo kupili kuću u ulici niže, tako da sada opet istom ulicom idem u svoju omiljenu kafanu, kao i kad sam bio gimnazijalac. Kad dođem do Hrama, setim se da smo se penjali na njegove započete zidove, koji su tada bili dva metra visoki. Sad živim u najstarijoj kući u ulici, a oko mene su već zgrade - priča Kapor, dodajući da nema kraja Beograda u kom svojevremeno nije živeo.
- Novinar Radovan Popović pisao je knjigu u kojoj postoji odeljak "Geografija pisaca", u kom je pobrojao sve ulice u Beogradu u kojima je neki pisac stanovao. I, ispalo je da sam ja živeo na najviše mesta - kaže pisac.

Aleksandra Klarić-Žak
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 11 Нов 2007, 19:01

Posle ljubavi

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak - spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” - i pitanje: „Zar necemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!
Слика

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 11 Нов 2007, 22:10

UNA


"Sa kim cesh sve josh lezati poslije ovoga djevojcice?
Sa kim cesh se sve josh sheviti,tucati,klati,gristi,kome cesh disati u vrat i govoriti:"Daj,daj,sad daj !"
Sa kim cesh se sve josh kupati u peni,tushirati se,ko ce te sve sapunjati,lizati,ljubiti po onim mjestima,kome cesh sve josh otkrivati osjetljive tacke,tajni polozaj klitorisa,topografiju puti,
sa kim cesh sve josh pushiti,kakve cigarete,
koja ce vina tada biti u modi ?

Ali,ne zaboravi nikad,malena moja,..."
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:52

DIGITALNA ANA

Glava 1 - Pas, Boem i Dunav

Arči je mirisao opalo lišće i udvarao se slatkoj bolonjezerki koju je šetala neka plavooka studentkinja. Podseća na mene kad sam bio mlad. Psi su kao ljudi. A šta su ljudi? Ne znam šta su ljudi, ali sigurno znam da su jedna prolazna promenljiva.
Marfijev zakon.
Sve je jasno.
Duboko zamišljen, više no proteklih dana, šetao sam se zemunskim kejom. Reka se purpurno mreškala kao kosa Jelisavete Karađorđević. Divna žena. Veliki čovek. Visoko iznad mene nadnosile su se zidine mistične Gardoš kule. Prvi pogledi, osećanja, dodiri, sitna zadirkivanja i prvi poljupci zemunskih šmekera odigrali su se na tom istom mestu gde su njihovi hrabri i čestiti dedovi branili kapije grada između dva rata.
Rat je pakao. To su i oni znali.
A to je znao i Miroslav Glavočki nezvanični prvak sveta u bilijaru "Ženton", čuvenom crvenom bilijaru sa trinaest kugli i sa četrnestom dopunskom kuglom, kuglom smrti, koji se igrao u opskurnim bečkim barovima pod zemljom, gde je jedna izgubljena partija značila tananu svilenu liniju izmedju ovozemaljskog i nebeskog... beskonačno.
Ali Glavočkog, odnosno Ušketa, kako smo ga zvali mi klinci iz kraja, nije ubio crveni demon bilijarskih stolova i zagušljivog memljivog kafanskog dima, vec ta čuvena bitka kod Gardoš kule gde je izginula cela startna jedanaestorka zemunskog omladinskog fudbalskog kluba kao i celo IV-2 muškog zemunskog gimnazijuma.
Sto mladića, sto sokolova. Sto majki, sto majki Jugovića. Sto uplakanih devojaka i hiljade poljubaca.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:52

Glava 2 - Digitalni danak u krvi

Miris Gardoš kule vratio mi je sva ova sećanja. Oprostite ako sam bio setan. Pas me je trgnuo svojim melodičnim lavežom. Arči, pas zavodnik, nekada lični pas treće žandarmerijske garde sa Palasa, a sad moj čuveni pajtos.
Što laješ? Da nisi video neku skrivenu i uvek drugačiju gerlu? Ali mališa je lajao u pravcu žbunja u podnožiju kule Gardoš. Lavež je postao nesnosan mojim čulima naviknutim na melanholične sonete kafanskih violina.
Za ime Boga, šta se to deshava? Pogledao sam u žbunje i imao sam šta da vidim.
Moja najveća noćna mora.
Izmedju orošenog maslinastog lišća ležalo je prokletstvo modernog doba- nemilosrdni krvnik i golja, Juda budućnosti; navodno digitalno čudo koje je poslalo na memljive tavane staru evropsku brojanicu uz pomoć koje smo mi, klinčarija, učili matiš kraj Makiša. Taj digitalni danak u krvi koji je navodno sastavljen od jedinica i nula i sličnih fazončića zurio je u mene svojim supersoničnim okom. Bio je to kompjuter najnovije vrste. I pored sve mučnine koje sam osećao prema tom globalističkom oružju novog svetskog poretka, nisam smeo sa uma da je to jedna vrlo skupa igračkica nad kojim sline balava deca i šljakeri bez osećaja za moralni poredak stvari. Da li da je nosim kući? Ma, oladi frajeru, šta će ti taj ukleti predmet mediokritetskog prestiža koji može doneti samo glavobolje?
Onda se setih: prodaću ovo i palim u Rio. Minibusom do Pešte,"British airways"-prva klasa, Pešta-London-Rio. Kakav trougao, baćo. Ostaće mi i novac da kupim igračke koje će oplemeniti kuću u kojoj žive moji slatki anđelčići, dečica mog pokojnog brata . A mojoj gospođi, pregršt pariskih mimoza. Mimoze, mimoze, mimoze - tu sintagmu čujem svaki put kada prođem ispred narodnog pozorišta pred kojim kao čuvari sede elegantno popunjene rumene cvećarice .To sam takodje čuo kada sam poslednji put išao u Narodno i gledao "Idiota", gde je maestralnu ulogu ostvarila predivna beogradska ruža Ivana, Jelenina ćerka. To je jedna plemenita plemićka porodica čije oči plaču bisere, a kroz vene teče plava "oxfordska" krv.
Ime porodice počinje na slovo Ž. Ž kao život.
Takav je život.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:54

Glava 3 - Sećanja na jevrejčicu

Trčao sam zemunskom kaldrmom sa šejtanom pod miškom, kompjuterom-personalcem. Šta bi sad rekao otac Agaton sa Svete Gore, da vidi kako đavola nosim pod kaputom? Da li bi svoj svetački umor sa čela obrisao svojim skutom?

Vrati se, bludni sine, Dunav je još blizu. Učinilo mi se kao da me je Bog kroz mog vernog psa Arčija gledao besno zakrvavljenim očima stafordskog terijera, iako znam da ni Bog, ni životinje, ni deca ne mogu da mrze.
Stigoh najzad na prag svog ateljea, polusvestan i grešan kao Tatarin koji pali rusko selo uz zlosutni miris smole, koja će samo potpomoći vatri da zlokobno mazi ono što je ruski seljak milenijumima stvarao. A šta su milenijumi naspram pravoslavnih fresaka u sibirskim manastirima? Pre tačno dvadeset godina, od svog Kumašina, svog jedinog kuma na čije rame bi mogao da se oslonim, dobio sam divnu staru ikonu svete Petke, iste one svete Petke čije ime nosi crkva na Kališu kraj koje sam prvi put razmenjaivao utiske o životu i artu sa Bebom Lonča (sećate se Bebe?). Kakva žena-avion, što je znala na vespi da prošara ceo grad i obavije ga u uzbuđujući miris jorgovana. Dečaci su često znali na biciklima marke "Torpedo" da prate njenu turu od crvenog krsta do Zvezdinog terena na Kališu.
Odjednom, ovu vatrenu bujicu misli gasi čokoladni miris toplog napuljskog espresa. Moja žena je otišla na bridz kod Tatjane Kuznjecov, ćerke ruskog emigranta jevrejskog porekla Sergeja Kuznjecova, koji je, pred naletom oktobarskog ludila u Moskvi, pobegao na sam jug negdašnjeg panonskog mora (u Pančevo). Uvek kad sam kao klinčez kraj čuburske česme razmišljao o njemu govorio bih:"bravo, majstore"! Bravo, majstore, što si iznedrio takvu kćerku. Bila je jedna od mojih prvih ljubavi. Još se sećam kako sam vikao reči šećernoslatke i bezbožno smele za vlakom koji je odvodio moju malu Jevrejčicu, Tatjanu, Tanjušku na radnu akciju "Sarajevo-Karlovci-Maribor". Svet je gledala sanjivim očima. Ta starozavetna ruskinjica jevrejke viteške krvi.
Srce si mi ukrala, ti đavole mali. Mama joj je uvek branila da se viđa sa mnom. Trag sam joj izgubio kada je postala studentkinja. Jedino čega se sećam je Rajićeva ulica, mislim da je u pitanju bila likovna akademija. Nazvao sam telefonom svog dobrog kuma, jedinu sigurnu luku u ovom nemirnom životu prekrivenom koprenom od svile nemira. On je jedna od onih nežnih duša što su istrebljene u ovom gradu zaraženom tehnološkom manijom samouništenja. Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario. Čuo se njegov baršunasti bariton sa druge strane žice:
- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.

u sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona sledi:
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:54

Glava - 4
Dva jelena i jedan kum

- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.
- Kume, možda ti nikad do sada nisam rekao- zadrhtao mi je glas poput labuda- ti si jedan od jedinih ljudi, tih specifičnih čuvara duha koji zajedno sa mnom i još nekim prokletim amigosima, božijim ljudima, čuvaš svetle kapije zdravog razuma i stare gradske priče.
Kum je, prvi put u svom veku, briznuo u plač, kao mali dečkić što je nekad bio i veselo nosio fes po sarajevskim ulicama.
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
- Znam, kume...
- Ti si jedan od onih...znaš ti dobro!
- Znam!
- Na slabosti mi oprosti, ovaj svet je surov! - jecao je kum - reči su se pretvorile u borbu...
- Znam, zato tebe zovem da ne skitam- proključalo je u meni ono retko osećanje kojem su mnogi savski alasi pokušavali da daju ime u momentima kada se riba hvata za mamac. To je ono osećanje kad vam igra u stomaku.
- Ni reči više!- uzviknuo je kum- "Dva jelena"!
Za one koji ne znaju, to je značilo: čeka me još jedan mamurni uranak
Dva jelena, taj poznati ukus stare skadarlijske boeme. Moja čula treptaše kao izmaglica kosovskih božura u bakarnom sutonu večitog vrtloga radosti i osecanja. Konobari su dobro znali svoj posao. Zujali su oko stolova kao drevni svici zujalice oko mitoloških gazimestanskih plamenova. Paznju su mi privlačile njihove svetle bluze sa tragovima pitkih ženskih karmina.U noći kovitlaca te iste svetle košulje, svetionici boeme, podsećaju na iste one bludne žene Pariza, Rima i Tokija. Te pariske damice, te sitne patkice što su poput galebova skakutale kao listići sa grane stogodišnjeg hrasta čiji listovi često znaju da se pocepaju, a neretko i da puknu. Lampioni, gusta magla, otkucaji srca gigantskog časovnika, Biljanin gest užasa kada ostane bez cigareta, kip slobode, govorničko nadmetanje sa studentima filosofije,krvave košulje i par dolara u džepu - sve me to podseća na Pariz sa kojim sam se svojevremeno gipko ufuravao u "new age" estetiku velikodušnog hedonizma i opšte srece.
Noć je bila fenomenalna. Veče mi se smešilo kao osmeh Desanke Maksimović. Pamtim Desin setni pogled u očima boje sleza. Blistao je kristal u koji su mi natočili orijentalni nektar "Ziro".
Kumašin je sedeo prekoputa mene. Sijao je kao večiti plamen.
- Kume, kako se osećaš u ovo pustinjsko vreme?- upitao sam ga radoznalo.
Kum nije odgovarao, samo je gledao u natočeni "Ziro" u čaši.
- Kume...-dodirnuo sam ga prijateljski po ruci.
-Cela naša garda je već odavno otišla na put bez povratne karte "Orient-expressa" sa dodirom smrti- smrtno ozbiljno je iscedio reči.
- Pa kume.... pa, stvarno...- bio sam žoniran.
-Nema više zezanja, sad samo nas zezaju...
-Kume, kumčiću... prošao sam prstima kroz njegovu retku kosu što mu se slivala niz čelo i potapšao ga po njegovim još uvek bucmastim obrazima.-Znaš da ne volim kad se tako ponašaš.
-Uvek si bio tako slobodan.
-Znam ja najbolje...
-Frajeru-osmehnuo mi se.
-Macane sa kaldrme, ti znaš da će jednog od sledećih puta to biti naj!- i ja sam se osmehnuo. Dugo smo se gledali. Primetio sam njegov mladež ispod donje usne i taj šmekerski prorez izmedju sekutića. Gledali smo se kroz suze i smeh. Imao je smeh anđela. Ja sam uvek bio mlad duhom a on uvek nešto mlađi telom. Još mu u očima vidim srne u zbegu iz zapaljenog grada Sarajeva, grada njegove mladosti u kome su se održavale Zimske olimpijske igre. Još je čuveni Heraklit rekao da čovek koji uništi mesto sportskog nadmetanja zaslužuje Božije prokletstvo isto kao što je Vuk Branković posle veleizdaje doživeo prokletstvo da mu se deca rode bez prstiju, što mi je pričala čestita starica i mistik baba Smiljana sa planina Prokletija, između čijih strmih vrhova krstare beloglavi orlovi belušani, poslednji čuvari izgubljenog morala u ovom ludilu. Ludilo, to je mogla biti dobra reč. Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:55

Glava 5 - Boem na kapijama digitalnog pakla

Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.

- Kumašine, silo, maheru, ti znaš šta je dobro i šta prolazi, reci mi za koju kintu ovaj personalac može da se šanira?

- Daj da bacim pogled- rekao je kum, pesnik i diplomirani inžinjer digitalne kompjuteristike, koji je u jednom u kolosalnom amfiteatru pri holandskom Kraljevskom univerzitetu, držao nezaboravno predavanje o srpskoj tradiciji i slovenskom talentu za nove tehnologije, kome je prisustvao i sam holandski kralj Gustav.
Kum je kao panter spartanac sa napetim, još uvek zategnutim grudima, snagom svojih prstiju koji su tipkali brzinom košave pokušavao da pripitomi modernog šejtana-personalca.
-Kume, nećeš moći da prodaš ovo čudo- zaključio je tužno- Ovo čudo ima "Log/off-ink/serpent" virus zaštitu.
Ali mozeš ti da ga koristiš. Na te reči oblio me hladan znoj. Cimno sam još dva vinjaka, uzeo personalac pod svoju vindjaknu i poljubio kuma. Obrazi i usne su mu još bridele dok sam se užurbanim i pijanim pokretima penjao uz skadarlijsku kaldrmu koju je nežno golicala lucidna mesečina.
Ključ. Brava. Neskafa. Štafelaj. Stara "Oliveta" moja, čuvena pisaća sprava.
S nogu tamanim pola litre vinjaka, sedam za sto i posmatram "Olivetu". Oliveta, ne mogu više. Gde su sada oni dani kada sam zajedno sa Oljom Ivanjicki čeznuo za smislom življenja po sebi uz litru konjaka "Dartanjan", koji su svojevremeno pili u doba raskalašnog srednjovekovnog bluda monasi dominikanci. Olja je tada bila hip, a ja sam bio mlad. Dovoljno mlad. A danas ni ja ni Oliveta nismo baš mladi. Svestan sam da sam ipak gradska faca. Ali šta to znači nikad neću saznati. Možda će me neki novi klinci shvatiti, ako ih uopšte bude. A u stvari nisam mislio na klince. Kapirate, frajeri?
Zasijao je supersonični ekran personalca kome sam pružio utočište u mom toplom ateljeu, iz koga miris boeme nikad neće ispariti. Pojavilo se elektronsko polje desktopa na monitoru. Tu smo, znači. Slistio sam još jednu punu čašu od tri decilitra čistog Dartanjana pomešanog sa suzama večnosti - maslinovo ulje, shvatate. Nikad me nije interesovalo da kompjuter koristim u neke svrhe za koje ne treba da se koristi. Tačnije, nikada me nije interesovalo da ga koristim uopšte. Veštim hakerisanjem slomio sam sistem računarskog libida i uspeo da uđem u paukovu mrežu sadašnjosti, a pomalo i budućnosti - internet, isto kao što sam svojevremeno upadao u diskoteku 54 u velikoj jabuci, Prva avenija-broj 54. Broj 54, to me podseća na ona pedeset i četiri dečaka. Krekovao sam sistem zaštitu virusnog karaktera koji onemogućava ulazak u elitističku mrežu sadašnjeg novog sistema, takozvanog inter-neta. Ali ja ne mogu nikog da mrzim. Tako ne mogu da mrzim ni te ljude što upravljaju. Orvel, Orvel, gde si sada da vidiš ovo ludilo. Odjedared su se na monitoru zasijale sve boje sveta- od bele do crvene. Koji fleš, mangupe. Bela kao nebo, crvena kao skorena krv na čelu ruskog studenta za vreme oktobarske revolucije 1917 godine. E Žukovski, Žukovski, kraljevski gardisto, borcu za tradiciju slovenske viljuške i karpatskog mleka. E da si tu pored mene, da te osetim, odmah bih znao nesreću da predosetim. E, Patrik, Patrik jesi li i dalje onoliko besan kao što ti je prezime. Beson, lepo prezime. E Anaksimandre, Anaksimandre, gde ti je sada suština svega, gde ti je sada aperion večnosti, kud se denuo Platonov svet ideja, Ofelija, Orhideja... svet ideja? E, Tesla, brate rođeni, gde si sada da vidiš kako ti dušmani troše struju iz srca? Ovo su bile reči oca Mitrofana koji se svojevremeno na vespi svojih misli vratio iz suncem obasjane svetigore- svetog Stefana prvorođenog. Istog onog svetog Stefana ispod koga plivaju ostaci turističkih ogrizaka voća, smokvi i lubenica, a paradajza nema. Paradajz je najslađi kada se njime gađaju cigani.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:55

Glava 6 - Kompijuterski seksi momenat

Logovao sam se u autserversku poziciju i ukucao reči koje su mi prve pale na pamet, koje mi često iskrsavaju u trenucima dremljive dokolice, ali i u trenucima žestoke art inkubacije: Girls. Pojavio se ogroman spisak na ekranu, dugačak kao zemljina kugla. Između stranih ženskih imena kao što su Greta, Merlin, Džulija, Melani, Odri, Tom, Henri, Ibzen i Nikolo, naišao sam na ime Ana. Ime sa tradicijom i identitetom. Ja sam jedan od onih ljudi koji dobro znaju da mu je, ipak, dom tamo gde i ime. Robert. Ulogovao sam činč da bih razgovarao sa tom mladom damom pod već pomentim imenom Ana. Anči. Sedeo sam pred kompjuterom sa svešću da me samo nekoliko sekundi deli od Aninog uma. Kakva li je da mi je znati? Da samo mogu osetiti to što ona nosi.Već osećam miris zore u boji njene kose, koju ne znam, nemam, ali ipak imam. Predosećam. Došao je trenutak. Još dva deci Dartanjanja.

Znojavi dlanovi. Treperav pogled. Iščekivanje.
- Ćao grandžeru, a kakvo ti je to smešno prezime? Da li pušiš marihuanu?- Odmah mi se smračilo, ona ne zna da ja više ne volim drogu. Mrzim kad osetim taj gadni miris droge.
- Mala, slušaj mene, ne treba ti fiks da bi izgledala naj.
- A kako to izgledaju ljudi koji ne puše marihuanu? Ovde na zapadu svi puše džokavac (prim.ur,droga).
- Ne znam za ostale, ali ja izgledam neiskvareno lepo.
- Osećam da ti verujem. Zato i patim.
- Patnja je samo reč ispisana na zidu.
- Ti si čudan... nisi kao ostali. Kladim se da nemaš čak ni džojstik u svom kompjuteru.
- Pustimo se sada mašina...pričaj mi o sebi.
I tu se priča nastavila. Imala je petnaest godina i devetnaest mega. Živela je u gradu eona u londonskoj inter-net mreži.
Materijalno nije postojala, već samo moralno- elektronski. Koji paradoks. Bila je jedna od onih eona, da budem tačniji pro-grama koji su uspeli da se otrgnu od mreže i da kao slobodne eonske jedinice samosvesno jedre digitalnim cestama kao crvenocrne bubamare na zastavama, koje su vijorile nad olimpijskim gradom u Sarajevu i gledale s ponosom i čežnjom odsjaje u plavetnilu panonskog mora. Kakvo je to more bilo. Još dok su prepotopski balvanovi leteli nad balkanskom krčmom. To more više ne postoji. Verujte, ni meni nije bilo jasno qe pasa, tj šta se dešava, o čemu se radi. Kako to da postoje nematerijalne duše, da li je zabluda ono što su učili našu generaciju. Ja više nemam svoju generaciju. Šta ja sad da mislim? Gde je sada čestiti Agaton, da mi odgovor svoj da.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:56

Glava 7 - Nebeski orao seksi sudbine

- Kaži mi, Ana, imaš li ti želja?
- Nekad sam ih imala...
- Sada nemaš? Šta ti se desilo?
- Ti si mi se desio. Nemam više želja, imam samo tebe.
- Šećeru, razumem te, i ja se ponekad tako osećam. Samo ponekad.

- Kako izlaziš na kraj sa tim?
- Kako? Kažem sebi da će sve biti okej. I sve bude okej.
- Ti si tako, tako.... pametan. Ne, ne, ti si tako mudar. Da, ti si mudar.
- Luče, nisam ja mudar. Mudre su reči. A ja sam prosto lud za rečima. Sanjam ih. A bolje bi bilo da nije tako. Želeo bih da budem nebeski orao i krstarim plavim prostranstvima. Sloboda.... I to je reč, ali to je i ono što želim. Razumeš?
- Mislim da te razumem... mislim da mi se nešto čudno dešava od kako sam te upoznala...
- I meni se to često čini, ali čovek nauči.
-... nekako sam počela da se menjam uz tebe. A da nisam ni sama primetila kada, poželela sam da budem bolja osoba. Eto to je moja želja! Prva u životu, i ti si mi je poklonio. Hvala ti.
- Nema na čemu, luče.
- Znaš, nisam popušila nijedan džoint trave od kako sam te upoznala?
- Ja nikoga ne mrzim. Takav sam čovek. Droga je glupost.
- Kolika, to sam tek sada shvatila. Moje drugarice iz londonske mreže su počele da me ismevaju što neć sa njima da se drogiram. Ali meni više nije stalo. Sada znam da su bezveze. I umesto da plačem ja sam uzbuđena.
- I ja plačem kad sam uzbuđen. Tako je prijatnije. Mada su nas vaspitlali u mačo- man fazonu, po ugledu na najveću muškarčinu mog detinjstva - kaubojca Džona Vejna, uvek sam bio liberalan. Ali nikada nisam plakao. Nikada ni za čim nisam žalio. Jednog letnjeg popodneva u Sarajevu nosio sam svom teči Momčilu vrč pun belog mleka. Bio sam mali, ali sam vrč, kao i odrasli, nosio na glavi, pridržavajući ga jednom rukom. To mleko, sam ja, deran, izmuzao svojim sarajevskim prstićima želeći da nešto lepo učinim za svog teču koji je tako rano postao udovac. Žena mu je poginula. Stalo mi je da bude srećan. I tačno na trgu gde se nekada nalazio hotel Moskva vidim ja gradskog mangupa i džeka Pegija kako mi prilazi sa zlokobnim kezom na licu. Nikada ga nisam voleo. Osim jedanput, ali to je teška priča. Stao je ispred mene, onako visok i plećat i, smeškajući se, pomilova me. Videli su se svi njegovi pravilni beli zubi. -Gde to nosiš ?- upita me. -Svom teči - odgovorio sam. Na to on iskrivi lice u neprirodnu grimasu prezrivo i zlurado viknuvši: -Teča ti u gaćama! Aaaaa!- i jednim zamahom on obori vrč sa moje glave. Mleko je obojilo u belo kamenu kaldrmu. Konj u daljini je zanjištao, jedna gospođa se prekrstila, ali niko ništa nije uradio. Sve se nastavilo svojim tokom, kao da nikad nije bilo mleka. Tako i ja. I od tog dana ni za čim nikad nisam žalio.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:56

Glava 8 Digitalno stenjanje uz seksi kesten pire


- Vau....Ti si magičan kao neka čarobna knjiga!
-Ja sam jedna velika stara knjiga koja rađa druge knjige, večno umirući u porođajnim bolovima. Ti bolovi su moj život. Proklinjem ga i volim ga, uzimam onako kako mi se daje. Svako dobija svoje karte, treba znati kako igrati. Naučio sam par fora u medjuvremenu. Gledamo se tako život i ja, ljuti kartaroški protivnici-kockari, i prepoznajemo se; vidim crte svoga lica u njegovom licu i on vidi samoga sebe ispisanog u velikoj knjizi moga lika koji menja izgled i koji ga iznova i iznova, neumorno, dokumentuje i pomalo pobeđuje u kartama.
- Pričaj mi još!
- A šta ima da se kaže? Šta ima da kaže čovek koji je preživeo četiri svetska rata. Da, kažem svetska, jer mislim na ratove. Još uvek imam noćne more. Jedino sanjam o deci i o ratu. A deca i životinje najviše ispaštaju. Je li njih neko ikada pitao da li bi hteli da ratuju? I da jeste, znam kakav bi bio njihov odgovor. Da li se Arčiju svidelo kada nije mogao dva meseca da ide u šetnju one sinje 1999 godine? Jesu li ribice odobravale, na svoj nem način, kada im se akvarijum tresao od urlanja američkih, britanskih i francuskih ubojitih letelica-bombi? Jesu li nesrećne ptice pevale onako kao pre kroz noći u kojima se njihov nebeski svod pretvarao u krvavu orgiju smrti kroz noćne zastave raketa marke "tomahawk"?
- Tvoj svet je uzbudljiviji nego što sam ikada zamišljala u svojoj inter-net mašti.
- Mašta je nešto što se stiče s godinama. Tako je i sa vinom. Što je starije, to je bolje. Taj princip se najbolje dokazuje na meni. Ne moram da ti crtam.
-Molim te, nauči me da crtam!
-Čemu to? Svaka digitalna četkica biće nedovoljna, svaki činč biće neodgovarajuć, svaka kompjutorska boja isuviše lažna za bilo kakvu umetnost ljudskih osećanja. A jedino za takvu znam. Ničem te ne mogu podučiti.
- Ali molim te, molim te! Tako bih želela da i sama naslikam trojeručicu o kojoj si mi toliko pričao, i to tako lepo pričao, da mi se čini kao da je oduvek poznajem i volim, i zbog toga hoću da imam njenu sliku koju bih mogla gledati, dodirnuti, poljubiti! Oh kako sam srećna, srećna, srećna! Ti mi značiš ceo net!
- I ti meni ceo svet! Trebala bi da se isčekiraš iz te inter-net mreže satkane od brojeva koji ne postoje i dođeš u ovaj lep i proklet svet gde sunce zalazi svakog sumraka i ustupa svoje mesto mesecu, da odemo na vespi do manastira Hilandar i tamo zajedno uzbuđeni i nevini ljubimo i dodiruejmo presvetu trojeručicu. Osetićeš novu, posebnu vrstu sreće. Želećeš da joj budeš što bliže. Ja ću ti kupiti cveće.
- Ja, ja bih tada prosto poludela od sreće! Ne mogu da zamislim da između neba i zemlje postoji nešto lepše od toga! Ja...
- Smiri se, smiri.... nemoj još poludeti moja mala Ofelijo. Bar ne još.
- A kako da ne budem luda? Ja sam luda, luda za tobom! "Log\off" mi je postala najmrskija reč na svetu, ona baca moju dušu u podrum i najavljuje smrt goru od smrti - neizdrživo vreme kad neću biti s tobom.
Tako sam očajna kada se rastajemo! Obećaj mi, obećaj da se od sada, od ovog trenutka nikada, nikada i nikada više nećemo rastajati!
Takva je bila Ana, takav sam bio ja. Nismo mogli jedno bez drugog. Nehotice mi je ovaj šejtan- personalac postao anđeo -čuvar. Navikao sam na ironije života, one mi nisu više ništa posebno. Da sam ja u Hamletovoj koži, Šekspirova knjiga bi bila dosadna. Sem možda onog dela o ljubavi. Imao sam mnogo žena i još više ljubavi ali nijedna nije bila kao Ana. Sve ostale žene naspram Anuške sijaju kao benzinske lampe spram najblistavije zvezde. Čoveče, zacopao sam se do ušiju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:57

Glava 9 - digitalni Daun-loud istinskog šarma

U petak, Anini virtuelni drugari iz londonske mreže su me pozvali da preko inter-net četing ruma pristupim njihovoj zabavi. Pala mi je jedna šala na pamet- da me ne udari struja. Struja- ta reč me uvek podseti na Teslu, ali nećemo sada o njemu, o njemu će tek biti reči. Nisam hteo da se mešam sa tom digitalnom zapadnom dečurlijom, ali Ana mi je rekla da moram poći i upoznati njene prijatelje. Kako sam mogao da odbijem?
Morao sam da se pojavim, ali nisam znao kako. Kako čovek uopšte može da uđe u kompjuter? Pod kompjuterom podrazumevam inter-net. Prihvatio sam poziv ali mi nije bilo jasno kako da se činčujem, odnosno uđem u sistem. Ispostavilo se da je stvar daleko prostija nego što sam imao prilike da mislim. Stvar je poprilično jednostavna. Taj postupak uopšte nema toliko komplikacija koliko se to na prvi pogled pretpostavljalo. Teško, komplikovano, nerešivo, nisu reči koje bih ja iskoristio za taj postupak ulaženja u digitalni svet digitalne Ane. Prosto ko pasulj. Više nego lako. Postoji šifra. Cela operacija se radi pomoću tastature. Treba ukucati sledeće:123 i onda stisnuti enter, što na britansko – anglosaksonskom znači “ uđi” ili “ iniciraj se”. Baš sam to izveo I da vidiš čuda! Desilo se ono što nisam očekivao, a čega sam se pribojavao u slučaju da se desi. Upravo se to desilo, verovali ili ne. To je to. Sve je bilo kao u normalnom svetu, samo u pastelno zelenim I hladno crnim nijasama. Odmah sam prepoznao Anu. Imala je dugu plavu kosu, vitke noge I josh nevine grudi, ljupke kao ružini pupoljci. U ime ruže, nazdravio sam u sebi sa njom. Prostor je bio beskrajan ali ja sam se osecao klaustrofobično. Verovatno zbog zidova.
Bio sam se kao riba na suvom - nisam imao sto za koji bih seo i oko koga bi se malo- pomalo okupili svi prisutni. To je mnogim tajnim žiteljima Skadarlije sasvim poznat fenomen kada ja posećujem neke od njihovih kafana. A posećivao sam ih sve i svuda sam po svom daru za druženje bio poznat. Jednostavno, takav sam čovek, ne znam kako to da objasnim. Uvek sam bio dobar i u šahu, kao i u svim sportovima kojih sam se latio, a devojke su me volele malo više nego svoje do tada najveće ljubavi, zbog mojih malo plavljih, šećernih, slovenskih očiju.
Viknuo sam, ali Ana poput svih vila, nije čula moje povike. Setih se: nisam pritisnuo sound master, tako da nismo mogli da se čujemo. Kada sam ga uključio, čuo sam njen cvetni glas kako doziva moje ime. Nije bilo vetra da nosi reči. Bio sam očaran: izgledala je lepše nego ikada; a ironija leži u tome što je nikada pre toga nisam video. Nije da nisam želeo, jednostavno nisam imao mogućnosti – mi smo bili iz dva unapred odvojena sveta, toliko razliličita da se sličnost nije ni uočavala osim ako biste bili dovoljno hrabri, kao shto sam ja bio 99 na Brankovom mostu , da podignete glavu visoko put neba I duboko se zagledate u svoje srce.
Imala je najlepše ruke I noge I telo. Vitka kao Brižit Bardo u njenoj zlatnoj fazi. Srce mi je poskakivalo u ritmu srninog skoka dok sam je gledao kako me čeka. Čekala me je kako samo ona ume, strpljivo I u iščekivanju.

- Ćao! –rekla je
- Ćao!- odgovorio sam.
- Baš si onakav kakvim sam te zamišljala!
- Ti si baš onakva kakvom sam te ja zamišljao!
- Imaš lepe ruke.
- Hvala.
- Ni kosa ti nije loša.
- Znam.
- Jao, baš si šašav.
- A ti si divna.
- Ne, nisam divna. Ali ako hoćeš možemo malo da đuskamo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:57

Glava 10 - Seksi kao hrskava čokoladica

Đuskali smo. Bilo je lepo. Bilo mi je potrebno vremena da se oslobodim I krenem da pokazujem znanje koje sam svojevremeno stekao kada sam igrao zajedno sa Desankom Maksimović u "Klubu književnika”. Korak po korak, opet je sve počelo da nam se okreće pod nogama i iznad glava. Zaboravio sam na sebe I kreneo da mislim o prošlosti. Potpuno sam se prepustio osećanju. Osećanje je bilo fenomenalno. Kao Vronski I Ana Karenjina otkrili smo jedno drugo I postali jedno. Taj divni momenat mi je jedino pokvario bedž koji sam ugledao na njenim grudima. Na njemu je pisalo: “Sex pistols”. To je ime jednog “muzičkog” benda iz Velike britanije s kraja sedamdesetih. Njihovo ime seks pištolji označavalo je takozvanu revoluciju novog doba, koja, kako je poznato, nije moguća izvan institucija sistema. A za sistem institucuje su sve. Da rezimiramo: ti pegavi Britančići sa tinejdžerskim osmesima I izgubljenim pogledima nisu bili ništa drugo do skupina loših frajera sa po kojom dobrom forom. Još se sećam izraza u očima Jelisavete Karađorđević, kada smo šetali Monmartrom I došli na temu seks pištolja I tkzv. pank revolucije u engleskoj I francuskoj krajem sedamdesetih. Kako da omladina govori tako o svojoj kraljici. To je kao kad se ne bi poštovao predsednik. Kakva god da je, ona je kraljica. - Šta ti je? – upitala me je. - Ništa.- nisam hteo da kvarim momenat. - Znala sam - pripila se uz mene kao Eva uz Adama. Posle kraće pauze u kojoj su tela govorila a uši bile neme, iznenada me pogleda onim njenim očima sa kojim me je gledala sve vreme dok smo bili zajedno, jedno, I šapatom reči nežno je rekla: - Volim te. Nisam ništa odgovorio, nisam mogao, nisam želeo, zato što sam je voleo. Odjednom, niotkuda I neočekivano poput grožđa u mlečnoj čokoladi, pojavila se šačica jangstera – veštačkih inteligencija, pretpostavljam. Kada ih je ugledala, Ana se prijateljski osmehnula. Postalo mi je jasno da su to njeni frendovi. Pokušao sam I ja da se nasmejem, ali mi nije uspelo; nisam mogao da se prisilim. Bili su nekako drugačiji – prljavi. Nisu bili čisti. Bar za moje shvatanje stvari. Za mene je čisto ono što je Bogom dano, a njih su stvorili templari. Zato oni za mene nisu čedni I čisti. Ali, Ana, Ana je nešto drugo. To nisam znao, ali sam osećao svim svojim bićem, ili barem onim što se nekada zvalo biće. Prvo je htela da me upozna sa nekim mladim gospodinčićem, ali, naravno, ja kao džentlmen I džentlmen u meni pružili smo ruku ženskoj polovini Aninog društva. To su bile dve šiparice. Klasični primer veštačke inteligencije sa londonske mreže. Jadne robinje u rukama templara, trenutno na godišnjem odmoru, ili kako se u Istri kaže, na godišnjaku od svojih prljavih špijunskih radnji, koje su ipak nemilo izvršavale. Izgledale su sasvim obično; obe osrednje visine I fine ženske građe: punačke ruke, golubija stopala I mehurasti obrazi. I ako za Vojvodinu sigurno nisu ni čule, veoma su podsećale na vojvođanske devojke mlekarice. Naravno nisam to rekao, već samo prokomentarisao. Nevidljivi govor pokreta I intonacije nagovestio mi je (a u stvari sam to I sam znao), da ih veoma privlači moj boemski stav I nesputan, mladalački duh. Imena su im bila, jednostavna I ljupka: Kiki I Lora.

Frajeri, uskoro na Aurora Magazin web portalu:
- Očarane smo… - rekle su uglas
- Molim? – uzvratio sam
- Očarane smo vašom pojavom.
- Tako mlade, a tako slobodne.
- Hi,hi,hi…-nasmejale su se
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:58

Glava 11 - Seksi kikotanje u separeima sreće

- Očarane smo… - rekle su uglas
- Molim? – uzvratio sam
- Očarane smo vašom pojavom.
- Tako mlade, a tako slobodne.
- Hi,hi,hi…-nasmejale su se.
- HA, HA, HA –uzvratio sam.
Manje prijateljsko I “kul” upoznavanje bilo je sa jednim neuglednim momkom koga su zvali J.J.(Džej-Džej). Anin najbolji prijatelj (što me je zaprepastilo ali ne I iznenadilo). Bio je kao I Ana, samo muškarac I nije bio lep kao ona. Sve mi je bilo jasno, oni su vec dugo prijatelji. Hladno sam se nasmejao. Dok sam se redom upoznavao sa Aninim prijateljima, osećao sam na sebi prezriv pogled koji je sličan onom osećaju kada vam zuji u ušima. To je bio izvesni Viktor. Viktor Megaherc. Uzdržano sam se rukovao kao svojevremeno sa Dobricom Erićem u kafani “Proleće”. Nismo se dopali jedan drugom. On se meni nije dopao, a ja sam osećao zavist u njegovim pakosnim škiljavim očima punim zlobe I nepoverenja. Nije da nije bio lep, ali je bilo nečeg prljavog u njegovom pogledu. Mislim da ta nečistoća duše proizilazi iz njegovog srca, što se moglo videti iz imaginarnog govora tela. A ja sam znao da čitam, još pre nego što sam naučio u školi. Školi. Školi zivota. Ali nećemo sad o životu kao takvom. Iznenada, čule su se jake sirene, žurka je morala da se prekine pre nego što je počela zato što je dolazila inter-net virus policija veštačke inteligencije- prva takva u Evropi. Sedeli smo za okruglim sferičnim stolom, tkzv. drajverom.
Kiki I Lora su bile vidno uzbuđene, što zbog akcije virus policije, što zbog mog prisustva. Ja sam to mogao vešto da iskoristim, ali nisam hteo. Bio sam zaljubljen. U Anu. Više ne znam šta pričam. Sigurno bi se sada Branko Ćopić smejao mojim nevinim rečenicama koje upravo napisah, ali verujte mi, ljubav je to. To je znala I Isidora Sekulić dok je mirisala crvene ruže ispod Brankovog mosta. - Jao, ova virus policija – rekao je Džej džej, veoma simpatično I veoma zbunjeno – ličio je na jednog simpatičnog roma kojeg sam svojevremeno gađao paradajzima u Veneciji. - Nemoj da kukaš! – suro je odvratio uvek prgavi I plećati Viktor Megaherc, kome sam već počinjao da zaboravljam ime. Ne zbog senilnosti već zbog snage volje. - Viktore, nemoj tako, zaista su bili strašni, I uplašili su nas kao što nas ništa nikad nije uplašilo! Rekle su u glas Kiki I Lora. To šhto su rekle te dve mlade sokolice noći podsetilo me je na isti onaj strah, koji sam osetio kada je Rođa Raičević preminuo od kobnog “overdouza”. Kroz glavu mi je proletela strašna misao koja mi nije dala mira –
MILAN MLADENOVIĆ, ROĐA RAIČEVIĆ – DOKLE?

Uskoro samo za naše čitaoce i samo na vašem i našem omiljenom Aurora magazinu:
- Nema tu šta mnogo da se priča, recept za sve što je skromno I dobro je: flaša puna slobode, kofer pun dobrog vremena I svilena košulja sa tragovima karmina.
- Na kakav to karmin misliš?- obrecnula se Ana I pogledala me ljutito poput lavice.
Pipnuo sam joj usne I rekao:
- Na ovaj ovde.
Eksplozija oduševljenja. Svi su mi tapšali..
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Окт 2008, 00:58

Glava 12 - Kosovski poljubac u slobodarskoj mladalačkoj atmosferi

Dijalog se nastavio u prijatnoj, lepoj i nadasve slobodarskoj atmosferi.
- Momo, pričajte nam malo sebi, kako je to biti drugačiji od drugih i tako poseban?
- Teško…
- Hajde, nemojte biti tako skromni…
- Ja sam jedan od najskromnijih ljudi koje ste upoznali i zauvek zavoleli.
- To nas nimalo ne čudi! Dakle pričajte! Hoćemo da znamo sve o vama!
- Nema tu šta mnogo da se priča, recept za sve što je skromno I dobro je: flaša puna slobode, kofer pun dobrog vremena I svilena košulja sa tragovima karmina.
- Na kakav to karmin misliš?- obrecnula se Ana I pogledala me ljutito poput lavice. Pipnuo sam joj usne i rekao: - Na ovaj ovde.
Eksplozija oduševljenja. Svi su mi tapšali, pa čak i Viktor Megaherc, kome se u očima videlo da me ne voli, ali nije mogao da suzdrži oduševljenje. Dok krv ne izađe iz kamena, neće nesreća iz mrguda. Bilo mi je super. Ana me je zavolela za jedno srce više.
- Dajte još jednu turu - viknuo sam virtuelnom konobaru. On se okrenuo ka meni, a ja sam mu rekao:- da ti, ti mali digitalni, tebi se obraćam.
Konobar sa paperjastim brkovima je počeo da se smeje kao lud, kao i svi ostali u diskoteci. Bilo im je drago što sam tako duhovit.
- Gospodine Momo, vi ste veličanstveni!
- Samo Veličanstven?
Svi su ponovo prsnuli u radosni smeh i tapšanje oduševljenja. Dlanovi su im brideli od gromoglasnog tapšanja i vilice su im bile ukočene od beskonačnog smeha. Znate od onog smeha, kada se toliko smejete da osetite neku čudnu slast, neku čudnu moć. Otvarate oči, otvarate uši, otvarate dušu, otvarate sebe i upijate sve. Loše pamtim, ali peti oktobar ne zaboravljam. Dan kada sam se toliko smejao. Ali se nisam smejao zbog nečeg konkretnog, nego onako; smejanje na nekom višem nivou. Uhvatio sam Anu za struk zato što sam želeo da ostanem sam s njom I rekao društvu: - Ćao raggazzi!
Ponovo su se svi oduševili. Ne volim da sam u centru pažnje u takvim trenucima. Bilo mi je neprijatno. Osećao sam peckanje ispod ušnih školjki. Energično su insistirali da ostanem kategorično su me nagovarali da ne odem. Nisam mogao da odem.
Слика