Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Momo Kapor

Порукаод Mustra » 05 Окт 2005, 19:30

Слика

Momčilo „Momo” Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 — Beograd, 3. mart 2010) srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (djevojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora. Otac Gojko je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gdje je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gdje je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vrijeme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj rijetko govorilo u porodici, vjerovatno zbog želje najbližih da dijete zaštite, ne obnavljajući mu sjećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.
Po maturiranju Momo se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića (sa prosječnom ocjenom 9,9). U vrijeme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se vjenčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“.
Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkriva Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživjeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slijede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se vjenčava sa Ljiljanom Todorović. 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Posljednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.
Prevođen je na francuski, ruski, njemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje djetinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.
Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora (objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije), ovo sjećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sjećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki – Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.
Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.
U Beogradu je živio u Nebojšinoj 18 gdje je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.
Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posljedica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Djela

Spisak djela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS:

Beleške jedne Ane, 1972.
Foliranti, 1975.
Provincijalac, 1976.
Ada, 1977.
Lanjski snegovi, 1977.
Hej, nisam ti to pričala, 1978.
Zoe, 1978.
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.
101 priča, 1980.
Una: ljubavni roman, 1981.
Onda, 1982.
Sentimentalno vaspitanje, 1983.
Knjiga žalbi, 1984.
011-Istok-Zapad, 1990.
Halo, Beograd, 1990.
Dama skitnica i off priče, 1992.
Zelena čoja Montenegra, 1992.
Blokada 011, 1992.
100 nedelja blokade, 1994.
Lero – kralj leptira, 1995.
Poslednji let za Sarajevo, 1995.
Hronika izgubljenog grada, 1996.
Od sedam do tri, 1996.
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.
Najbolje godine i druge priče, 1997.
Uspomene jednog crtača, 1998.
Ivana, 2001.
Legenda o Taboru, 2002.
Sanja, 2003.
Čuvar adrese, 2003.
Konte, 2003.
Lep dan za umiranje, 2004.
Dosije Šlomović, 2004.
Ljubavne priče, 2004.
Samac, 2004.
Eldorado, 2005.
Putopis kroz biografiju, 2006.
A Guide to the Serbian Mentality, 2006.
Dragi naši, 2007.
Ispovesti, 2008.
The Magic of Belgrade, 2008.
Kako postati pisac, 2010.

Nagrade

„Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine
Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine
Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine
„Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine
„Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad
„Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin
„Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje
Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine
Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine
„Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine
„Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine
„Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodjeljuje RTS na kraju svake godine

za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).
Knjige o Momu Kaporu

Momo Kapor — sećanja i druženje, Kosta Dimitrijević, Prometej, Beograd, 2010.
Legenda Kapor, priredila Ljiljana Kapor, Knjiga komerc, Beograd, 2011.
U skloništu duše, kolumne i intervjui, Dragana Marković, Medija centar „Odbrana“, Beograd, 2011.
Pripovedač urbane melanholije, Književno delo Mome Kapora – Zbornik radova, Poetika srpske književnosti za decu i mlade – Knjiga 3, Učiteljski Fakultet Beograd, Beograd. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.
Porodični album, priredile Ana i Jelena Kapor, Albatros Plus, Beograd. 2013. ISBN 978-86-6081-111-1.

Nasljeđe
Fond „Momo Kapor“

Njegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond „Momo Kapor“ juna 2010. godine.
U organizaciji Učiteljskog Fakulteta iz Beograda i uz podršku Fonda „Momo Kapor“ održan je prvi naučni skup u Beogradu posvećen delu Mome Kapora, na temu „Književno delo Mome Kapora u kontekstu srpske (omladinske) književnosti“. Prvi dio skupa održan je u Beogradu 20. maja 2011. a drugi dio 24. maja u Rezidenciji Ambasade Republike Srbije u Rimu.
Zbornik radova sa ovog skupa, pod naslovom Pripovedač urbane melanholije, Književno delo Mome Kapora izdat je maja 2012. kao treća knjiga edicije „Poetika srpske književnosti za decu i mlade“. U okviru zbornika objavljeni su radovi Aleksandra Jovanovića, Ivana Negrišorca, Marka Nedića, Dragana Hamovića, Valentine Hamović, Zorane Opačić, Slađane Jaćimović, Jovana Ljuštanovića, Milana Aleksića, Milice Radović Tešić, Aleksandra Milanovića, Petra Pijanovića, Ljiljane Ž. Pešikan Ljuštanović, Milivoja Mlađenovića, Slobodana Vladušića, Perside Lazarević di Đakomo, Svetlane Šeatović Dimitrijević, Aleksandre Ugrenović, Zorice Turjačanin, Svetozara Koljevića, Vladimira Kecmanovića. Biografiju priredila Valerija Janićijević, a bibliografiju Zdravka Radulović.
Knjiga je predstavljena 29. maja 2012. u maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca. Tom prilikom o djelu Moma Kapora govorili su predsjednik Matice srpske dr Ivan Negrišorac, dr Aleksandar Jovanović, dr Petar Pijanović i Ana Kapor, u ime Fonda Momo Kapor.
Ana i Jelena Kapor priredile su knjigu Porodični album, koja je u ediciji „Posebna izdanja“ izdavačke kuće Albatros Plus izašla iz štampe septembra 2013.
U aprilu 2015. godine „Politika“ je pokrenula inicijativu da jedna ulica u Beogradu dobije ime po njemu, što je usvojeno u junu iste godine. U Beogradu je 28. decembra 2016. otvoren Skver Mome Kapora.

Zadužbina „Momo Kapor“
Supruga slavnog umjetnika, Ljiljana Kapor, osnovala je Zadužbinu „Momčilo Momo Kapor“ u novembru 2010. godine i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umjetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival „Momin krug“ koji će se tradicionalno održava svake godine početkom septembra. Zadužbinom upravlja Upravni odbor koji čini 12 članova, čiji je predsjednik Matija Bećković. Osnivanje nije tek puko njegovanje uspomene na Moma Kapora, koji je svojim umjetničkim darom, slikarskim i književnim, predstavljao jedinstven spoj dva talenta koja su ga činila tako posebnim. Tragom te suštine ustanovljena je godišnja nagrada koja nosi njegovo ime. Cilj Zadužbine je i da podrži umjetnike koji će u današnjem vremenu biti pojava kakva je šezdesetih godina prošlog vijeka bio Momo Kapor i kakav je ostao do kraja života. Trajni biljeg u umjetnosti Moma Kapora jeste njegova suštinska, umjetnička pripadnost „velikom svetu“ i njegova emotivna pripadnost narodu iz kojeg je potekao. U tom pogledu, kao malo ko, Momo je svojim slikama i knjigama premrežio svijet. Iz tog razloga, kao logičan cilj Zadužbine nameće se i razmjena u oblasti kulture i umjetnosti i povezivanje sa srodnim kulturnim institucijama iz cijelog svijeta. Osnivanje festivala „Momin krug“ upravo je u skladu sa ovim ciljem Zadužbine. Pored ova dva tradicionalna događaja, Zadužbina „Momo Kapor“ je u toku prve godine svog postojanja organizovala promociju knjige „Legenda Kapor“ u Klubu književnika i organizovala veliku izložbu ulja na platnu pod nazivom „Beogradske priče“ u Domu Vojske Srbije u saradnji sa Medija centrom „Odbrana“. Za organizaciju ove izložbe Zadužbina je početkom 2012. godine dobila priznanje Ministarstva odbrane Republike Srbije.

Nagrada „Momo Kapor“
Nagrada „Momo Kapor“ je godišnje priznanje koje dodjeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ čiji je osnivač supruga Mome Kapora, Ljiljana Kapor. Nagrada se dodjeljuje naizmjenično za doprinose u književnosti i likovnoj umjetnosti, na dan rođenja Moma Kapora, 8. aprila u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda koju dobitniku uručuje predsjednik Upravnog odbora Zadužbine, Matija Bećković. Nagrada je prvi put dodijeljena 2011. godine za književnost svjetski priznatom umjetniku Emiru Kusturici za roman „Smrt je neprovjerena glasina“. Drugi dobitnik nagrade je slikar Vladimir Dunjić za cjelokupno likovno stvaralaštvo.

Momin krug
Prvi festival „Momin krug“ održan je u petak, 9. septembra 2011., kod spomenika Dafne, na Adi Ciganliji u Beogradu. Festival je otvorio dokumentarni film „Njujork, grad po meri čoveka“ koji je jedan od poslednjih video zapisa poznatog Beograđanina. Na festivalu su održane predstave „Zoe“, zatim „Ben“ po tekstu dramaturga Beke Savić, a prema motivima bajke „Sanja“, kabare „Halo, Beograd“ koji je priredila Rada Đuričin i koncert „Miško Plavi trio“.

Skulptura Dafne u spomen Moma Kapora
Na inicijativu Gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, a po idejnom rješenju Ljiljane Kapor, 18. aprila 2011. godine, na Adi Ciganliji je otkriveno spomen-obilježje u čast Moma Kapora, 4,5 m visoka skulptura „Dafne“
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 05 Окт 2005, 19:34

Слика

Momo Kapor je slikar i pisac koji je najistinitije, najslikovitije i najšarmantnije opisao Beograd. Tragom koji je svojim životom utisnuo u lice Beograda kreće se i nova tura razgledanja prestonice. U tom posebnom kružnom kretanju, koje u težišnim tačkama opisuje život slikara i pisca, sadržani su najzanimljivija gradska mesta, ona vredna truda da se u njima najpre boravi, da se taj osećaj doživi, a potom i opiše.

„Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u
nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i
porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila – šarm.“

kaporPočetak i kraj ovog specifičnog kulturološkog, duhovnog, umetničkog i hedonističkog doživljaja Beograda simbolično, kao i život Mome Kapora, dodiruju se u jednoj tački – na Vračaru. Momo je sa devet godina došao iz Sarajeva u Beograd, u Ulicu Hadži Melentijevu 27, a poslednjih petnaest godina živeo u Nebojšinoj, u neposrednoj blizini Karađorđevog parka i Hrama Svetog Save.
Momin opis Skadarlije, Kluba književnika, Knez Mihailove ulice, Likovne akademije, Kalenića pijace, gradskih kafana, čuvenog „Bermudskog trougla“… okosnica je pomenute ture, a takođe teksta koji sledi.

KNEZ MIHAILOVA ULICA
Knez Mihailovu ulicu sam oduvek voleo. Još kao student Likovne akademije provodio sam sate i dane u „Kolarcu“, a uveče, kada je Knez Mihailova postajala „štrafta“ za zaljubljene, i one koji to tek nameravaju da budu, bio sam obavezni učesnik tih beskonačnih šetnji, od početka do kraja ulice. Ipak, moram da priznam da ovu sadašnju Knez Mihailovu ulicu najviše volim. Ponosim se što Beograd ima jednu takvu ulicu, koju nemaju ni Pariz, ni London, ni Rim, ni Njujork…
Stojim na nultom kilometru, na madridskom trgu „Puerta del Sol“ i, naravno, mislim na Beograd (a i na šta bih drugo?), pitajući se, gde bi se nalazila ta zamišljena tačka da je nekim čudom utisnuta u beogradski asfalt. Za mene to je onaj komad trotoara na početku Knez Mihailove ulice ispred „Ruskog cara“, gde sam prestajao mnoge godine svoga života, pridržavajući leđima jedno drvo da ne padne na šetače.
Taj beleg u Beogradu bio bi vrlo korisna stvar. Rasejani po svetu, po njemu bismo mogli da merimo koliko smo daleko odlutali od svoje suštine. Čovek, naime, mora da ima bar jednu važnu tačku u životu da ne zaluta i da se ne izgubi među drugim ljudima, drugim narodima… Beleg kod „Ruskog cara“ je ta blagoslovena mera za nas.
Posle svih lutanja po svetu, čini mi se da sam najzad nešto važno shvatio. Stvar je više nego jednostavna: ko živi bliže toj zamišljenoj tački – srećniji je od drugih Beograđana, ma gde živeli, ma koliko bili uspešni i bogati.

ULICA KRALJA PETRA
Kada god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost prema drugim narodima, verama i jezicima, dođe mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.
To je ulica 7. jula, koja se sve do posle rata zvala Kralja Petra Prvog, kako se i danas ponovo zove.
Ulica kralja Petra na izvestan način spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk između dve civilizacije…
Najpre, tu nam je Saborna crkva, koju je 1845. podigao knez Miloš, a izveli je pančevački majstori u baroknom stilu za 31.000 srebrnih forinti. Patrijaršija i Teološki fakultet zaokružuju portret ovog srpskog Zagorska – centra pravoslavlja u našim krajevima.
Spuštajući se niže, nailazite na staru Bajrakli džamiju, čiji se zidovi oslanjaju na Ulicu kralja Petra. Ova islamska bogomolja, skladnih lukova, pruža mogućnost svim Beograđanima muhamedanske vere da obavljaju svoje molitve.
Na stotinak koraka dalje nalazi se Jevrejska opština, sa kulturno-umetničkim društvima i dvoranama za predavanja i okupljanja – gde se brižno neguje i čuva duga hebrejska tradicija dorćolskih Jevreja, koji su Beogradu poklonili posebno dragocen, plemenit i čulan zvuk u poeziji i slikarstvu.
Preko puta je hotel „Rojal“, donedavno „Toplice“, u kome su, uglavnom, odsedala naša braća Rusi i putnici iz istočnoevropskih zemalja. Luksuzni „Benetonov“ butik nalazi se u neposrednom susedstvu orijentalne poslastičarnice, koju vodi vredni Goranac, dok se italijanska picerija „Košava“ nalazi pet koraka ispod predratnog, ekskluzivnog Aero-kluba i galerije slika Petra Dobrovića.
Ima li čudnije i tolerantnije ulice na svetu!
Ona se, na kraju, uliva u Dorćol (na turskom Dort-jol znači raskrsnica četiri puta ili četiri sokaka), iščezli jevrejski kvart, u kome su živeli u prijateljstvu Srbi, Makedonci, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari baštovani, Rumuni – pravi mali beogradski Vavilon.
Zbog svega toga skromna Ulica kralja Petra za mene je lekcija iz trpeljivosti i prijateljstva, koju je često nemoguće savladati u mnogim bogatijim, glavnim ulicama prosvećene Evrope.

MAKEDONSKA ULICA
Kafane Grmeč–Zora–Šumatovac – Bermudski trougao u kojem su najčešće i na „neko vreme“ nestajali beogradski novinari, umetnici i pisci.
Koliko Srbi vole taj tip kafane, najbolje svedoči priča o jednom Beograđaninu koji se godinama sastajao za istim stolom u staroj kafani „Zora“ sa svojim prijateljem, hvaleći svaki put gulaš od telećih srca i bubrega koji kuva njegova žena kao najbolji gulaš na svetu. Najzad, dogovore se da donesu to neprevaziđeno jelo jedne subote u kafanu; probaju ga, ali je nešto, po opštem utisku, nedostajalo ukusu gulaša. Šta, to niko nije znao da kaže sve dok se jedan ne doseti i viknu: „Provucite ga kroz šuber!“ I tek kada šerpu sa gulašem provukoše kroz onaj otvor iz kuhinje na kome kelneri podižu porudžbine, on zaista dobi onaj pravi ukus – kafanski.

KLUB KNjIŽEVNIKA
Na Zapadu pisci žive usamljenički, svako u svom svetu. Uglavnom se i ne poznaju lično. Za razliku od njih, pokraj šanka Kluba književnika u Beogradu moguće je videti najveću koncentraciju pisaca na kvadratnom metru u Evropi. U srednju prostoriju, pokraj šanka, ulaze prvi put izgladneli, mršavi i zbunjeni mladi pesnici iz provincije da bi posle dve-tri decenije iz najbolje osvetljene leve dvorane za večeravanje izašli kao umorni, otežali laureati – pisci iz čitanke.
Lepotice i buduće filmske zvezde započinjale su baš ovde svoje karijere u društvu pripitih pesnika i režisera. Koliko bi mi samo bilo potrebno vremena da opišem taj susret svetova i generacija, koji se samo ovde, u ovom beogradskom lagumu, i nigde više, mogu naći licem u lice, koliko vremena da odgonetnem tajnu zbog koje diplomate i političari napuštaju svoje udobne, zatvorene klubove da bi se izložili dimu, buci i pijanom recitovanju pesnika kojima je pao mrak na oči! Nikada neću poverovati da to čine samo zato što se „ovde zaista, dobro jede!“
Ipak, čuveni gastronomski vodič „Mišlen“ nikada nije tako pogrešio kao u slučaju beogradskog Kluba književnika, koji je apsolutno, za mnoge, najbolji restoran na svetu, a koji se nekom nepravdom ne nalazi u toj svetoj knjizi, namenjenoj belosvetskim gurmanima.
Kada moji prijatelji iz sveta pomenu beogradski Klub književnika, uvek primećujem da im u glasu zatreperi neka gastronomska seta protkana noćobdijskom čežnjom za mestima na kojima se može čavrljati i svađati sve do jutra. Zaista, u Klubu se izvanredno dobro jede, verovatno najbolje u zemlji.
To je, inače, jedini jelovnik koji poznajem napamet poput kakve ljubavne pesme, namenjene ne srcu već stomaku, od prvog hladnog predjela do potpisa gos’n Bude. U isto vreme to je i najbolji vodič kroz ono što se naziva srpskom kuhinjom. Dovoljno je da stranac provede jedno veče u podrumima Kluba književnika u Francuskoj 7, pa da završi jednonoćni kratki kurs iz poznavanja Beograda i mentaliteta srpskog naroda, kroz jelo, piće i razgovore.

SKADARLIJA
Kada bih vas ja vodio kroz Skadarliju, najpre bih ujutro popio s vama kafu na terasi „Dva bela goluba“, a zatim bih, kao predjelo, pojeo toplu proju sa hladnim kajmakom u kafani „Šešir moj“, gde čak i u podne svira sjajan orkestar tamnoputih tamburaša iz Bačke, a na gurmansku teleću čorbu sa mileramom svratio u „Zlatni bokal“. U „Tri šešira“ bih vas odveo na pravi srpski roštilj sa kiselim kupusom posutim tucanom paprikom, a na slatku suvu pitu, preko puta, u „Dva jelena“. U ovoj ulici gotovo da ne postoji restoran koji nema svoj orkestar, a svi oni umeju da sviraju i narodna kola isto tako dobro kao i bečke valcere.
Ne bih se zakleo da ćemo prošavši kroz mnogobrojne restorane, kafane, krčme i kafiće uspeti trezni da se spustimo do poslednje kafane „Skadarlija“ i da u njoj provedemo noć i dočekamo jutro, ali sam siguran da ćete Skadarliju napustiti zaljubljeni, ako ne u nju, a ono sigurno u vašu lepu saputnicu bez koje sve to i ne vredi.
U Skadarliji večera nije obavezna – ljubav jeste!

KALENIĆA PIJACA
Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno.
Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.
Ako krenete na Kalenića pijacu i zaboravite papirić na kome vam je žena napisala šta treba da se kupi, ne brinite. Pozajmite papirić bilo kog muškarca koga zateknete tamo. Svi su oni isti.
Turu “Beograd sa uputstvom za upotrebu” osmislili su i realizovali Turistička organizacija Beograda i Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Autor teksta: Dragana Marković
Foto: Zadužbina Momčilo Momo Kapor
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 06 Окт 2005, 00:38

Momo Kapor: Bre


Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.

Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života...

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

— Zašto si ljubio žabe?

— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu...

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.

Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: "Nemoj da se dereš!"

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

"Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!"

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju...

"Nemoj da se dereš!" reče Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivački: Ma, idi, bre!

Izazivački: Šta je, bre?

Nežno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dođi, bre...

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednički: "Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".

Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"

"Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!"

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.

— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 06 Окт 2005, 00:39

Snezana







Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 06 Окт 2005, 00:40

Izgnanstvo - 101 prica



Gledam televiziju i lepo vidim: u moj rodni grad, koji i budan
sanjam, stizu probisveti i propalice, hiromanti, stizu varalice,
krojaci novog odela, pisci - zderonje, amateri, cirkusanti, lazovi,
krivotvoritelji, kradljivci tudje muke, mucavi govornici, pevaci
bez sluha i predavaci na losem glasu, profesori ex-cathedra,
prodavci magle i dima... I svako od njih zasluzuje vest u najgledanije
vreme, svako od njih ima dvoranu punu do poslednjeg mesta. Istina,
televizija ne snima ton vec samo sliku, pa oni otvaraju i zatvaraju
usta kao ribe na suvom, ali, o ruznog li sna| - medju publikom
otkrivam svoje nekadasnje prijatelje i susede, prve ljubavi bez
ljubavi, rodjake i ucitelje; vidim kako s divljenjem slusaju ove
opsenare, kako im tapsu i naivno predaju nagrade, povelje i vence,
diplome i pakete, i vidim, lepo vidim, ni na pamet im ne padam dok
se dive ovim prevarantima (osecam, vec odavno su zaboravili cak i
kako izgledam), a od svih gradova na svetu, jedini u koji ne smem
da se vratim, to je bas moj rodni grad, svejedno sto samo ja poznajem
i brizljivo cuvam reci ljubavi za njega, i jedini ja, onu tajnu
madjijsku sifru koja, kada se izgovori, pretvara u prah i pepeo
lazne proroke. Ali, sta to vredi kad sam vec toliko dugo u dobro-
voljnom izgnanstvu, koje niko i ne primecuje.
Слика

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

JELOVNIK

Порукаод Anne Maria » 28 Нов 2005, 03:47



JELOVNIK

Ne cudim se nimalo sto su Srbi posle toliko godina najzad pobedili Turke, ni predaji kljuceva Kalemegdanske tvrdjave 1867. se ne cudim, niti se cudim Ali Riza-pasi, turskom komandatu gradova koji posle svega odlazi na svecanu veceru u cast svoga poraza, ne cudim se ni knezu Mihajlu Obrenovicu koji mu priredjuje taj banket: sve su to lepo vaspitani, svetski ljudi, sve je to stvar istorije i diplomatije, samo se jednom cudim - jelovniku sa te svecane vecere petog aprila 1867. On me zaista zapanjuje.

Ostrige.
Kraljicina supa.
Kasoleto sa pirincem i jagnjetinom.
Iver a la Sambor.
Govedji file bastovanski
Fileti od przenog sljukinog mesa.
Jagnjeci epigram na grasku.
Rak u aspiku.
Spargle i articoke.
Punc Imperijal.
Peceni fazani i jarebice.
Pilav.
Zele od maraskina sa vocem.
Sarlot na ruski nacin.
Baklava.
Hladan sir.
Poslastice.

Zapanjuje me kako su tog petog aprila 1867. stigle do Beograda sveze ostrige, koliko su dugo putovale iz Stona ili negde od Soluna, kako su prenesene preko neprohodnih planina, drumovima izlokanim proletnjim bujicama - odakle led da se ne pokvare (ili su donete u hrastovim buradima u morskoj vodi?) - preko divljih reka, kroz tamne sume i opasnosti - ostrige u Beogradu, petog aprila 1867. one me zaista zapanjuju!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Феб 2006, 21:20

Beogradska priča
Momo Kapor

- Znate li da mi se vraća sin? - prilazi mi stara dama, majka školskog druga, uzbuđena i cvrkutava, nalik na sveže obojenu žutu kanarinku.
- Zašto? - pitam.
- Ne može više da izdrži! - kaže stara dama. - Sve je u redu, mislim, što se posle tiče, ali, mama, kaže, ja tamo više ne mogu i Beograd, pa Beograd!
Potrošio sam godine i godine iznad stotina ispisanih stranica da odgonetnem u čemu se sastoji duh Beograda, i šta je to čime nas vuče u svoje okrilje, a evo, danas manje znam nego na početku.

Ni staroj dami, tek izašloj iz frizerskog salona, nije jasno zbog čega joj se iznenada vraća sin iz belog sveta, kad mu je toliko godina tamo bilo dobro. Šta će ovde gde ga ništa ne očekuje: ni stan, ni posao, ni novac?
Čudna je ta naša ljubav! Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i bučnih svađa koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti, ima u toj ljubavi odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na gimnazijske jade, pune nežnosti i suza.

Kad smo u Beogradu gunđamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. <ĐŽ>alimo se na nemoguću klimu. Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga... Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova - dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama. Biramo najbolji restoran i hvalimo poslugu i pribor za jelo, tišinu i cveće na stolu, pa slučajno naručujemo zelenu salatu, i gle! - Beograd nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Lepša je od naše naoko, i veća, i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. Pijemo litre mineralne vode, a nikako da ugasimo žeđ. Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode iz česme u kuhinji.

Sećamo se svojih kafana pod lipama, komšiluka i starca koji je imao običaj da pijan zaspi pokraj vage za tačno merenje, obasut kišom sitniša. Šta li sada rade naše stare ljubavi, pikaju li još klinci loptu u školskom dvorištu, voze li devojčice rolere u parkiću, svađa li se žena vatrogasca sa udovicom iz vešernice, šušte li novine na vetru u kiosku na uglu, priča li još sam sa sobom u šetnji onaj bivši ministar iz broja šest, vuku li žene crvene paprike za zimnicu u veš-korpama sa Zelenog venca, sviraju li još Cigani po dvorištima, trče li deca za mlazevima polivačkih kola - šta rade bez mene tamo?

I što smo duže u tuđini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača - vraćamo se svojoj ljubavi, koja nije ni primetila da smo bili odsutni.
Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se iščupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbudera, ostaje li nam korenje duboko pod asfaltom?

Vraćaju se moji drugari iz dugog stranstvovanja, već sedi a uzbuđeni kao deca. Dovode svoje žene, otmene tuđinke, kojima su noćima objašnjavali kako je Beograd lep, kako je to jedino mesto na svetu gde se zaista može živeti, a one ćute i gledaju - ne vide ništa naročito.

Kako im otvoriti oči? Kako im prevesti na strane jezike duh Beograda?
Teško. Izdrže tako izvesno vreme, čekaju muža zajedno sa majkom za ručak, a njega nema; vraća se najzad, vidi se nacvrcan i ozaren, kakav nikad nije bio tamo odakle je došao, kune se da je popio samo dve čaše, a vidi se da ih je bilo mnogo više. A onda im je svega dosta i vraćaju se tamo odakle su došle, kao potrebne su deci, kažu... A on, kao na raspustu! Sedi sa vršnjacima po čitav dan u obližnjem bifeu, bistre politiku i prelistavaju čitulje u novinama, pričaju viceve o večnim Muji i Hasi, igraju preferans - jednom rečju, najzad se odmaraju od zapada.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Феб 2006, 21:24

Ukus nostalgije
Momo Kapor

Beograđani, kao i stanovnici drugih velikih gradova na svetu, retko kad napuštaju svoju četvrt, ako to ne moraju. Parižani sa Monparnasa, na primer, nemaju šta da traže na desnoj obali Sene a za žitelje Menhetna, odlazak u NJu DŽersi preko Hadsona, isto je što i za mene otići preko Save na Novi Beograd.
"Idemo u grad" kažemo mi sa Vračara, kada se uputimo na Slaviju kao da je to na kraj sveta, a ne odmah dole, ispod nas. A, što se tiče Julinog brda, svaka čast, ali u životu nisam bio tamo.

Sedim, tako, svako veče u maloj kafanici stotinak metara od kuće. Zove se "Konoba" i toliko je mala da se u nju ne ulazi, već se oblači kao kaput. NJen vlasnik Dejan, poznatiji kao Deki, hvali se da mu svi gosti žive u krugu od trista metara, i da mu još niko nije bio sa Slavije. Zbog čega vam ovo pričam? Zbog kobasica sa senfom, eto zbog čega.
Negde sredinom 1956. kada se vi niste ni rodili, dragi mladi čitaoče "Vesti", posle predugog posleratnog perioda sivila i gladi, u Beogradu se pojavilo zato doba, čudo neviđeno - prvi kiosci u kojima su mogle da se kupe kuvane viršle i kobasice.

Nekako u isto vreme, otvoren je i prvi takozvani "mlečni" restoran, "Snežana", na uglu Knez Mihailove i ulice 7. jula, u kojem ste nakon dugog čekanja u redu, mogli da kupite kiflu od belog brašna i jogurt, ako ste imali sreće da stignete na red pre nego što se rasproda. Možda niste znali, ali pecivo u obliku kifle izumeli su bečki pekari kao znak sećanja na polumesec sa turskih zastava ispod zidina grada Beča za vreme duge opsade. Prve beogradske kifle imaju za moju generaciju isti istorijski značaj kao i za Bečlije, ali neću o tome, već o kobasicama.

Posle vladavine menzi, koje su se eufeministički nazivale "restoranima društvene ishrane" i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SMB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci: Kad zrelo razmislim siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre.

Kioske je, inače, postavio PKB - Poljoprivredni kombinat Beograd, i nisu bili veći od trafike, a u njima su iznad dva kipuća lonca stajale stroge brkate tetkice u nebeskoplavim radnim haljinama i cipelama bez peta i prstiju, uvek namrštene, ko zna zbog čega, ljute na čitav svet. Kiosci su bili retki, svega njih tri ili četiri, a najpoznatiji onaj, u parkiću preko puta hotela "Moskva" i drugi, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu. Tetkice su nekom vrstom mašica vadile vrele kobasice iz vode i polagale ih nežno kao u kolevku, među strane razrezane zemičke, a onda preko njih, posebnom kašikom, premazivale čudo neviđeno - žućkasti senf, koji smo probali prvi put u životu.

Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert - poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama.

A onda, i kiosci PKB-a i tetkice u njima i one tanke kobasice, kao da su propali u zemlju bez traga. Smenjivali su se periodi siromaštva i lažnog blagostanja; Beograd je danas preplavljen brzom hranom na svojim ulicama. Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd - LJubljana. Probali smo, tako, papreno mađarske, najbolje francuske i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom - uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim i nijedan dižonski senf, mutard, ili kako se već zvao, nije ni izbliza imao ukus onoga sa usana iz 1956.

Najzad, ovog proleća, vlasnik "Konobe", Deki, kupio je sasvim slučajno kod nekog mesara u Zemunu kobasice zgodne da mu ih gosti grickaju uz pivo. "Šta misliš o njima?" pitao me je prve večeri. Probao sam ravnodušno prvu kobasicu i sledio se: imala je isti ukus onih nekadašnjih iz kioska na autobuskoj stanici Studentski grad. Nisam mogao da verujem ustima. Ispričao sam mu sve o tajni kobasica kojih se sećala i Dekijeva generacija i on ih odmah nazva: PKB nostalgija.

Veoma jednostavna stvar, zagrizeš kobasicu sa senfom zažmuriš, a vreme ljubavi i siromaštva počne nežno da ti obmotava nepca i dušu.
Jedina nevolja je u tome što Deki ni za živu glavu neće da otkrije kod kog je mesara kupio kobasice. Taj mora da je čarobnjak.
Слика

Корисников грб
On the run
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 45
Придружен: 23 Феб 2006, 13:35
Место: Suton, razmak izmedju dva sveta
Контакт:

Momo Kapor- Samoca

Порукаод On the run » 13 Мар 2006, 03:07

Ne treba se plasiti samoce.
Ona je plemenita, ona je deo naseg zivota, bas kao i okupljanje,
ali, nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruzeni drugim
ljudima da bi zaboravili koliko su slabi.
Nju ne moze svako da izdrzi !
I, ne moze svako iz svoje samoce poput skoljke oblikovati biser i...
pokloniti ga drugima.

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

Порукаод Anne Maria » 26 Јул 2006, 21:01

Sanja

I


Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz
cista mira napustila svoje zvezdano jato i pocela da pada
i pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, pro-
sla je kroz suncevu galaksiju i slucajno se spustila na pla-
netu Zemlju.... Na kontinent, koji se zove Evropa... U je-
dan grad na koji nikada nije pala ni jedna zvezda, pa je to
bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati,
da mu svetli u fenjeru. Jedan general je zeleo da je stavi
na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da
od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar
da mu svetli u lampi a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!
Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedan
porodiliste na kraju grada....
Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Na ci-
jem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali lju-
pki mladez. Ben.
Kada bi se Sanja osemhnula, smesio se on bez razloga.
Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista
nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio
jedan decak. Vanja.
Zasto bebe, uopste, placu?Kazu zbog toga, sto im je bilo
mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod
nas. A, odakle dolaze bebe? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde
je ljubav? Ljubav je izmedju onih koji se vole.
Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo oda-
kle je dosao, jer je dobio nesto odmah pokraj Sanje, u ko-
ju se zaljubio cim je progledao – znaci, zaista, na prvi po-
gled!
Najpre, ona nije bila celava i crvena u licu kao ostale bebe,
vec je bila otmeno bleda i imala je divnu dugu crnu kosicu,
koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom.
Onda su pili mleko i spavali, pili mleko i spavali, pili i spava-
li i bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste
napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci.
Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima
iz kojih se vidi samo nebo.
Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su
vozili duze od Sanje, pa su mu zbog toga oci postale plave.
Onda se jednoga dana slucajno sretnu na klackalici.

- Je l’ me se secas? – upita ga Sanja
- Secam se...- rece vanja – Znao sm da cemo se jednog
dana sresti!
- Kakvo ime si dobio? – upita ga Sanja
- Vanja! A ti?
- Sanja! – rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se
imena nece slagati.
- Sanja i Vanja! Kako se to divno slaze! – rece covek koji
je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor.
Onda su ih njihove mame uzele za ruke i odvele svaka na
svoju stranu.
Dugo su se osvrtali jedno za drugim...

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

Порукаод Anne Maria » 26 Јул 2006, 21:09

II

I tako je pocela njihova ljubav... A sta je to – ljubav? Kada
gledas u zvezde bez razloga i kada podelis zvaku i kada
poklonis cvet... Kada onome koga volis das jedan krug i
ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas!
Kad onome koga volis das jedan griz i kada podelis sa njim
gumicu za brisanje na dvoje i kada mu das jedan liz! Kada
nacrtas srce i unutra upises vasa dva imena. Ako to nije
ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!
Slavili su istog dana rodjendan... Onda su prolazile godine,
a oni su zajedno rasli. Igrali se skolice... Sedeli u istom ra
zred... u istoj klupi... ucili su sta je domovina... A sta je to
– domovina? Akvarijum je domovina za zlatne ribice. Dimu
je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je
domovina jabuka a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet.
Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav.
Dobili su u isto vreme ospice... pa onda zauske... Pa, prvu
nagradu za sviranje u cetiri ruke, u muzickoj skoli “Mokra-
njac”. Zajedno su se klizali. Zajedno su vozili rosule. I isli u
zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni
za trenutak.
- Sta ti je to na kolenu? – upita je jednog dana Vanja.
- Oh, nista! Mladez – odgovori Sanja.
- Mene podseca na neku tamnu zvezdu! – rece on.
- Zaista? – obradovala se ona – podseca i mene, ali ne
smem to nikome da kazem!
- Lepa je... – divio se Vanja.
- I meni se dopada... – kazala je Sanja.
- Smem li da je poljubim?
Smes... – rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na
sta se Sanja zarumeni.
- Hoces li da budes moja zena? – upita je.
- Hocu! – odgovori ona tiho – Ali samo ako se zakunes da
ces me uvek voleti.
- Kunem se! – zakleo se Vanja.
- To je vazno zbog toga – nastavi Sanja – sto ne bih podne-
la da zavolis neku drugu! Znas, cini mi se da cu ziveti samo
dotle, dok me zaista budes voleo...
- Ludice! – pomilova je Vanja po kosi – kako te ne bih voleo?
- Verujem ti i molim te da nikada ne zaboravis svoju zakle-
tvu, jer od nje zavisi moj zivot!
Onda su se vencali i na ovom mestu bi se zavrsila svaka ba-
jka, recima da su ziveli dugo i srecno i imali zlatnu decicu,
da Vanja nije bacio oko na lepu SSanjinu kumu. Kuma je
zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu
i plave oci slicne Vanjinim.
- “ Kako je samo lepa! - pomisli on – Bas bih voleo da je po-
ljubim!”
U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu.
- Oh, do malo pre mi je bila taman! – rece uplaseno – A, sa-
da mi se cini predugackom....
Vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za
deset santimetara. Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje
volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog,
onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to
posle izvesnog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da
im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste
zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak, ona je htela
sve ili nista! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako na-
viknu. Sanja se nije smanjila u sebi – ona se stvarno smanji-
la, ali u tom trenutku niko nije primetio.
- Sanja, sta ti je? Sta se desilo? – upita je zabrinuto Vanja,
videvsi da je malo pobledela.
- Oh, nista! – odgovori ona zbunjeno – ucinilo mi se samo
da je pala jedna zvezda...
- Ali sada je dan! – zacudi se Vanja.
- Pa, sta? – rece ona – Zvezde padaju i danju, samo to mno-
gi nisu u stanju da vide.
Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je prote-
kla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zabo-
ravi na predugacku vencanicu, misleci da joj rasejana krojaci-
ca nije uzela tacnu meru.
Onda su lepo ziveli zajedno u potkorvlju jedne stare kuce na
Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepse vide
zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogormni nebeski
svod, trazeci Sanjino zvezdano jato.
- Je l’ me jos volis? – upita ga ona.
- Volim te! – odgovori on, zevnuvsi.
- Isto kao pre?
- Ne!
- Ne volis me kao pre?
- Volim te mnogo vise!
Ali u trenutku, kada je Vanja pozeleo u sebi slavnu zvezdu iz
varijetea, koju je gledao prethodne veceri kako vesto bara-
ta loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se
smanji za citavih trinaest santimetara.
Sve je cesce morala da zavrce nogavice svojih najdrazih
izbledelih farmerica, cija je boja podsecala na Vanjine plave
oci, ali i to je imalo dobru stranu – veoma lepo su joj stajale
tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sa-
njin nacin!
Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz “Labudovog je-
zera”, pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara.
I kad god bi Vanja pozeleo neku od lepotica, koju bi video u
prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna
tri santimetara odnese joj jedna macka premazana svim boja-
ma... Onda su Sanjine mini-haljine postale maksi!

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

Порукаод Anne Maria » 26 Јул 2006, 21:15

III


No, i to je imalo svojih dobrih strana: osvezila je na taj nacin
garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo...
Onda je Sanja pocela da se oblaci u prodavnicama decje ko-
nfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo
je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom
kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom
horu. Mada je tada imala vec dvadesetjednu godinu, nije bila
veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vo-
dio Sanju u setnju. Volela je da jede princes-krofne u poslasti-
carnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a po-
nekad su odlazili u Zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem,
a srne senom.
Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica:
- Gle, koliko ti je samo porasla kcerka! – rece – Kako se zo-
ves, duso?
- Sanja! – rece Sanja.
- Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? – rece da-
ma – I licis mnogo na nju.. Pozdravi je kad se vratis kuci!
- Hvala, gospodjo! Hocu... – rece Sanja, kao svako lepo va-
spitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Va-
nja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu.
Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa je-
dnom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za
pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno tele-
vizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena peva-
cica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako
bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa
smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je
imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u
skolu...
Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vi-
se ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se
okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova
zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo
voleo.
Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije
izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo.
Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove halji-
ne za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osi-
sana manekenka, koja ga je stalno gledala.
To je izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji.
Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio di-
van krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na no-
cnom ormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali
bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je,
uz to, bilo i zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su
lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od
gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih pri-
jateljica – lutaka, i to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada
bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog mu-
za u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa
lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno – on je tesio Sanju sto
je tako mala, tvrdeci da je voli jos vise nego pre. Koliko se
Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po venca-
nom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem
prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je
na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila
je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je
imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao
ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila
radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na
malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje
cuje razgovore. Te rosule izradio je narocito za nju, jedan sa-
jdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad
je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko
struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:
- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se me-
njaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je
kupili u Italiji?
Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazlji-
vo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde
Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

Порукаод Anne Maria » 26 Јул 2006, 21:20

IV


Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo
jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je
imalo svojih dobrih strana! Posto vise nisu mogli da sviraju
klavir u cetiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama
svira svoju omiljenu kompoziciju “Za Elizu”, trceci tamo, amo,
po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo
pitanje kako ce Sanja citati knjige? U jednoj prodavnici, pri
vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz
nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knji-
gu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i
krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila
vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona na-
rodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po sve-
mu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila
usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela
dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa
merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda,
kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku,
- Necu da zivim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Su-
vise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite!
Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne drzite se obeca-
nja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!
Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave bo-
je. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji,
konjusari i sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da za-
koraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim
zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hocu li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu
ona i zaspa na jastucicu za igle.
Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko
Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bi-
strom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a po-
nekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izi-
gravajuci vetar...
Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati
sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hle-
ba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za je-
dan sat obilazila citav globus peske. Gledala je lavove i slono-
ve u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvi-
nima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu
Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila
vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne! Sto je najle-
pse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su,
takodje, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno,
jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi
se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala sta je sve videla i do-
zivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje ra-
me i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i
svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je
da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je za njega bio samo
jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako
se samo varao! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta je u nje-
mu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvi-
ne i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako ni-
ste, sta se tu moze – za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo pra-
zna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je
bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka
zlocest macka ili odneti slucajna vrana...
Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada
bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku naro-
cito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i na-
jveca ljubav!

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

Порукаод Anne Maria » 26 Јул 2006, 21:56

V


Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala
nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da
je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u
svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na oca-
jnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih.
Pesacila je satim po patosu izmedju nogu od stolica i stola, ko-
je su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao pla-
nine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako
da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto
uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvade-
seti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa ne-
ke velike dizalice!
- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probu-
dio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim
se da ces me oduvati...
Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana!
Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu...
i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bi-
lo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati ku-
ci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:
- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!
- Ku-ku! Ku-ku! – zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog
sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da do-
lazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na

svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba.
- Gde si bio do sada? – pitala je Vanju.
Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku... – lagao je
opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet smanjiti.
I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svo-
jih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla
jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo
vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece ne-
deljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice.
Sletela je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince,
stiglice i raznobojne papagaje... Jedanput je Sanju slucajno sni-
mio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kana-
rincu pojavila se na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju
poseti direktor cirkusa “Evropa”. Trazio je da Sanja nastupa u
- Zasto? – cudio se direktor cirkusa – Pa, zaradicete velike pare
i bicete strasno bogati!
- Zato sto je volim! – odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se
smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa
jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima
Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec su-
tradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I sma-
njivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku,
i to vise nije imalo svojih dobrih strana.
Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek
onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Va-
nji. Svaka stvar ga je podsecala na nju... njene lutke, krevetac,
male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj
Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rosule, sve...
Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve
i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i
ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo
za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije
Sanja kao da je propala u zemlju!
Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuce i trazio je na ne-
bu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na bro-
ju! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godina-
ma pretvarala da je samo obican mladez, odvela Sanju natrag,
na nebo?
Ko zna? Vanja onda pocne da je trazi u bajkama i svi su se cudili
je pronadje. I znate sta? On je jos uvek trazi... lako cete ga po-
znati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po ko-
rak gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju.
Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su
davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete iz po tome sto ih
i traze, traze...
A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju?
Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu za-
to svetle oci; mozda je zaista tamo, samo sto on to ne moze da
zna?

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 29 Мај 2007, 15:59

Слика

KAKO SAM SE RAZOČARAO


Za vreme rata čuvale su me dve divne, stare gospođe.
Dogodilo se tako, nekako, da su se odrasli razjurili na sve strane  da pucaju iz svačega, a mene ostavili jednoj staroj gospođi. Druga je bila njena prijatelјica. Obe su gajile asparaguse i umirale od straha kada padaju bombe. A bombe su padale svakog drugog dana, tek da nam ne bude dosadno dok čekamo odrasle da se vrate na belim konjima.
Jednoga dana pročulo se da  počinje saveznička invazija. Invazija— strašno lepa reč! Obe stare dame ispekle su punu vanglu uštipaka od brašna koje je trebalo da im traje sve do kraja rata. A bila je tek 1943! Svakoga jutra odlazio sam na našu reku i čekao saveznike da se iskrcaju. Reka je bila plitka  i u njoj su živeli punoglavci. Saveznici su nas prevarili; iskrcali su  se negde na sasvim drugom mestu, i tu sam se prvi put razočarao. Ali,  nemam  nameru da pišem memoare, hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavlјao pocepanu čizmu u prozor, i kako je sveti Nikola, verovali ili ne, čak i za vreme rata ostavlјao razne stvari u tu čizmu. Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takođe predratne knjižare »Simon & Katan«, ili izlizani komplet »Mike Miša«, ali cenio sam napor svetog Nikole da se baš na svoj rođendan provuče  kroz  unakrsnu vatru nemačkih »flakova« od dvadeset milimetara, kroz mrežu balona i reflektora, i da baš meni ubaci poklone u čizmu. Ne manje vešt pokazivao se  i Božić-Bata; uspevao je nekim čudom da na samo Badnje veče, posle uzbudlјivog  noćnog  leta, ubaci  ispod badnjaka  keks  koji  se  poetično  zvao
»Adrija«. Istina, čim  biste  otvorili  staniol, unutra   bi  se  sve  rasulo  u  belu
prašinu i mrvice oštre kao staklo, pa je stara dama plakala što je Božić-Bata poslednjih godina pao na tako niske grane. Ali, setio me se, i to je bilo dovolјno od njega!
Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva revolvera, dvogled, foto- aparat, kožnu torbicu i još neke kaiševe. Podmornicu je, verovatno, ostavio ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio
sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista, druga — reakcija. I kada je naš solidno naoružani, samohodni rođak kazao: »Zdravo, drugarice!« onoj divnoj staroj dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišlјavu so  pod nos. Druga stara dama, komunistkinja, srušila se u nesvest petnaest godina kasnije, kada je isti čovek pokušao da joj polјubi ruku i kazao: »RU-KE, GOSPOĐO!« Zaboravio sam da kažem i to da su našoj ulici neprestano menjali imena sve to vreme, a pošto smo stanovali na prvom spratu, pri tom su nam uvek ulazili u trpezariju, otvarali prozor i zakucavali svoju tablu. Stara gospođa, koja me je čuvala, pamtila je različite vojske po tome ko joj je više izgazio tepih dok je prolazio kroz trpezariju da zakuca novu tablu. Kaže da su Čerkezi ipak najgori. Oni su ulazili sa konjima.
E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji. Uzalud su obe stare gospođe kolutale očima pokazujući na mene, on je čitavu stvar postavio na čisto dijalektičko-materijalističku osnovu, tako da sam se potpuno razočarao i sa devet godina postao osoba puna hladne skepse. Rečju, živeo sam potpuno bez ideala, sve dok Božić- Bata nije uspeo da se prebaci u ilegalnost i uzme konspirativno ime: Deda- Mraz! U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo pokolenje,   1946),   u    crvenom    kutiću    gde    smo   učili    napamet    da je
»imperijalizam najviši stadijum kapitalizma« i obratno. Bilo je  tu, naravno, i
drugih lepih knjiga; na primer, Četiri uspeha Gulјe Korolјove, zaboravio sam ko je napisao. Jaka stvar! Bajka je inače bila totalno upropašćena, a moje verovanje potpuno izgublјeno, kad sam u vojsci, kao jedini pisac u celom garnizonu, morao i sam da izigravam Deda-Mraza oficirskoj deci. Ja Deda- Mraz! Ta ličnost se definitivno srozala u mojim očima!
Žrtvujući se radi porodice, napustio sam bajke, pa  čak i prvenstvo Jugoslavije u ubacivanju šibice u čašu, koje se održavalo pet godina uzastopce pred kafanom »Tri grozda«, gde sam imao neke šanse. Jedino što sam uspeo da sačuvam svojoj deci bila je vera u Deda-Mraza. Sve ostale  bajke bile su sumnjive. Držao sam se za deda-Mraza kao davlјenik za  slamku, kada me jednoga dana moja rođena kći obavesti kako su u prvom razredu učili da Deda-Mraz uopšte ne postoji! Uzalud sam se smrzavao na simsu kucajući spolјa u prozor, kao, tobože, deda-Mraz, uzalud sam gutao baterijske lampe da postignem onu čarobnu unutrašnju svetlost — ništa nije
vredelo!
Božić-Bata, Sveti Nikola i Deda-Mraz su raskrinkani. Pitam se koga će sada izmisliti moj ujak?
Слика