Pero Zubac

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 03 Дец 2005, 16:01

3.

Gradim sebi dvore od umrlih dana
da uselim u njih gladne moje ruke
nedozrele višnje padaju sa grana
moje nesanice ko podmorske luke
gradim sebi dvore od umrlih dana

iznad levog neba mravi kulu grade
svu noć neka bolest stere moje čelo
pred jutro mesec kao višnja pade
pod drvo sna od smeha uvelo
iznad levog neba mravi kulu grade

joj ispod smeha gorka tuga spava
labudovo krilo u oblak pretvara
joj Moravom mutnom brodi moja glava
miris topoljaka miris gluvih bara
joj ispod smeha crna tuga spava

svu noć neke ptice san mi pohodiše
gorka mi se tuga iz oči izliva
nad Srbijom teške rominjaju kiše
mrtva moja glava po Moravi pliva
svu noć neke ptice san mi pohodiše

kroz san mi hara bolest mrtvih ptica
potmula zovka neugaslih dana
jedva pobegosmo od suza i žica
tišinu razdiru zvona Sopoćana
kroz san mi hara bolest mrtvih ptica

svu noć oči neba režu plamen strele
u nesanicu mi se useljava tuga
iznad čela nam Vlašići nebo dele
pomoravlja miris nosi vetar s juga
svu noć oči neba režu plamen strele.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 03 Дец 2005, 16:14

4.

Za uzvrat suncu sve pretapam u san
sve što izniče iz ugaslih htenja
stoji pred nama neprebolan dan
sudbina nam se preko noći menja
za uzvrat suncu sve pretapam u san
izgori smeh u meni kao kumova slama
izgori smeh u meni kao hiljadu sveća
istino moja gorka joj pesmo kuku nama
ne ima za nas smeha ne ima za nas cveća
izgori smeh u meni kao kumova slama
sazivam sabor ptica da izmislimo govor
da napravimo pesmu od mrtvih malih krila
pobednicima tuga pobeđenima lovor
ova je jesen u nama već u nekome bila
sazivam sabor ptica da izmislimo govor
noćas će biti ugašena pobuna mojih čula
zelenim smehom voda zelenim smehom trava
joj jesen dohodi gorka jesen moga rasula
u koju će se travku pretvoriti moja glava
noćas će biti ugašena pobuna mojih čula.




5.

Nesaznana bolest u dnu moga bića
ko lišće što pada prekriva mi čelo
poginuće noćas jedan od vlašića
joj padaju zvezde kao lišće svelo
nesaznana bolest u dnu moga bića.




6.

Noćima smo nad rečima svanjivali
mrtvijem se Disom zanosili
a sve žući i žući bivali
sami smo se pesmo pokosili
ko otkosi koje smo snivali.




7.

Ne znam pesmo kako da te zovem.

(maj, 1965)
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 15 Дец 2005, 06:57

NEVERMORE

Teške, zamorne kiše. gusto mnoštvo kapi koje
zasipa svet. Kišni predeli iz kojih se nema kud
skloniti. Svuda kiša, kiša iz svih stvari.


Duboke, modre vode. Odblesci dana koji se gasi.
Uznemirene vode.


Jedno tamno lice koje me promatra iz svih predmeta.
Lice iza sparušenog lišća, iza ogledala vode.
Tamna sena žene koju sam negde voleo.
Sena koja opominje na nevere.
Iza se nija svemoćno more. NEVERMORE.
More nevere. Neverno more. NIKAD VIŠE.


Pustošje bilja iz kojeg izranja pomisao na smrt.


Jedan bespomoćni ždral koji odnosi jesen.
lišće koje crni.

Nepoznato ali drago oko koje me prati u hodu.
Samo hladna zena, samo tamni ponor.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Јан 2006, 21:01

SMOKVA U RUŽI

Aleksa navrati s večeri,
Bolešću skrhan,orono,
Romore mladi kesteni
I jeca zvono bono.

Na reč njegovu meku,
Svetozar uzvraća plaho,
Marić gleda u reku,
Ispija peti vlahov.

Krajičak meseca svetli
Tanak ko ljuta čakija,
Skoro će prvi petli,
Miriše mehka rakija.

Pod smokvom na terasi
Mostarskog hotela RUŽE
Pesnici čekaju zoru,
Ne piju,samo se druže.

Čuje se izdaleka
Tanana pesma nečija,
Na stolu rakija meka
Svetla ko duša dečija.

PERO ZUBAC
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 30 Сеп 2007, 15:23

"Tacka na kraju price mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali jos pulsira,
jos se otima svet."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2007, 21:31

DUNAVSKA ELEGIJA

Ta voda nije više voda koju gledaš
Jer nju već neko drugi, udaljen od tebe,
Vidi a ti u drugu vodu gledaš.
I Grad koji reka preseca na dvoje
Kao što jabuku dele zaljubljeni
Nije više Grad koji vidiš
Jer on se menja neprestano, samo ga svako,
U svome sećanju može sačuvati
Neizmenjenog, jer deca rastu
I opet je nad vodom zima,
Moja ljubavi.

I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava,
Reči o Gradu izgovaram jer u mojim
Rečima, samo, možeš u noći čuti zvon
Malenog zvona sa Jermenske crkve
I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas
Brata moga sa druge obale kako u
Vetar kazuje reči o Vojvodini
Varmeđskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog
Saća i božićnih kolača i bruj tanke žice
Sa malog prima s kojim se staču naše minule
Godine.
Ti znaš, Grad je od ljudi tkan,
A naši su prijatelji otišli
I gledaju nas sa umornih i
Dalekih zvezda.

Ali, svejedno, ja sam još tu, i još prelazim
Jutrom mostom kojeg nema
Do u sećanju krhkom i vraćam
Se mostom kojeg nema.

I pored reke stojim koja pamti
Kako smo umeli plakati kao napuštena
Deca u zimne čase sećanja na one kojih
Nema a ova ista reka je strah njihov
U jutru talasom tamnim zaplavila.

I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno,
Stoji i zalazi u atare i neka nova deca trče
Dugim obalama i svoju radost u
Novo jutro izdišu.

Voliš li ovaj Grad, umeš li se na licu njegovom,
Katkada, prepoznati?
Možeš li u sećanju vratiti mladu sliku
Kako gimnazijalka Isidora zaplašena
Naglim zvukom vidi kako iz širom otvorene
Kapije dva besna vranca izleću a na kočijama,
Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda
Lenka Dundjerska?
I kako mladi Kašanin gleda kako
Laza Kostić s šeširom zgužvanim u ruci
Zamiče ulicom Dunavskom
I kako Zmaj, s večeri, bodar, dugom obalom
Kamenici se vraća.

Ima li reka pamćenje i da li iz tamnih
Dubina zemlja ona ista voda
Vraća se u izvorište odakle velika misao
O večnoj vodi dolazi i uvek naš Grad ne
Mimoiđe u svome toku ka moru koje sve slike
U album sećanja vode beleži.

Ti znaš, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad
Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas,
I sat sa Varadina broji i naše sate
I sate onih kojih nema i onih
Koji će biti.

U vremenu koje je moćno kao reka
Na kojoj umorne oči odmaramo.

Da li umeš da čuješ reči na jezicima
Koji se govoraše ovde i koji se govore sada dok
Mi ćutimo u svetu uspomenu zagledani?
I da li možeš da oslušneš pesme
Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu
Napisane, u vekovima koji se
Gube u sećanju?

I da li možeš da vidiš sve te devojke
Sa našeg starog korzoa kako trče uz reku
U svojim prozirnim lepršavim haljinama
I zamiču spokojne iza vidika.
A oni momci, što su ih osmatrali,
Ushićeni na uskim trotoarima našim,
Na drugoj obali, većma i odavno, stoje
I uzaludu se dozivamo.
Vidiš li ih? Da li ih mlade prepoznaješ?

A zvona sa Saborne, i Almaške, i Uspenske i zvona
Iz naših sećanja, zatamnjenih, ali sa večnim zvonom
Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni
I prolaznici, govore nam.

I Sinagoga naša svetli iznutra
I miriše na vreme iz koga smo potekli.
Možeš li da zamisliš kako gore lampe
Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju reči molitava Gospodu:
...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu
jer žao će mu biti sluga njegovih kada bude video
Gospod, da je prošla snaga i da nema ništa od uhvaćenoga ili od ostavljenog..."

A samo je grad ovaj večan i ovo nebo u koje se reči
Naše uzdižu kao jato ptica koje se vinu u nebo,
S Dunava, u večeri.

Na plači, moja ljubavi,
Ne plači u sećanju, za sećanjem,
Nad sećanjem.
Grad će nam oprostiti sve što mi nismo
Oprostili njemu.

Za pamet vječnaju.
Za jutro obično, pored Dunava,
Za dan koji će i nas u drugi dan
Velikom vodom prevesti.

Možda se u pahuljama ranim opet vraća
Zgusnuta voda koja pamti naše ruke
Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno,
Jer sve je oko nas u protoku i sve se
Ponovo vraća.

Nema druge vode doli ove koja se u oblake
Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I noć u
Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno,
Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas.
On je od naših lica.
I bez nas ne postoji.

A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema.
I lepi mostovi naši. I kuće, malene, kojih
Više nema. Ni ulica naše mladosti.
Ni mladosti.

Neko od naših peva i neko od naših plače. Umeš li ih čuti?
To što čuješ vetar i kriku ptica u zraku,
I bruj velikog grada i žamor novog detinjstva,
To je to što čuješ i ne čuješ i od toga zvuka
Gradi se i ova pesma koja se na veliko i moćno srce
Našeg Grada, u sećanju, ovog što se nad nas visokom
Senkom nadnosi -
Oslanja - to je zvuk od kojeg se male reči istaču
I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice
Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas čeka
Poslednja i najtiša tišina.
Sveta tišina sećanja.
Svetla tišina sećanja.
Sećanje na tišinu.

Na Badnje veče, 6. januara 2004. g.
Слика

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1359
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 07 Феб 2008, 10:26

Dok sam te imao

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1533
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 14 Јан 2009, 15:05

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:40

Zaludna je ruka
Val koji donosi mir
rastvara se na pučini
u svoje oblo ravnilo
moćno srce vode ubrzanije kuca
kako pada večer sporo kao smola
na kaleidoskop tela na doku
mrmori more
krotka životinja leta
i mi se parimo s njim
u neizmenjivoj ljubavi
ruka u vodi traži minulo
svetlo mleča
ranih godina
dok smo udisali leto
plućima koja vole
i dlanom koji ljubi
i uhom koje naslućuje
kako vrutak u telu kani
da izgejziri
val koji donosi mir
rastapa se u noći
i zaludna je ruka koja
iščekuje brid
potopi svoju lautu
i gusti med mora
i spavaj kao pčela
nad punim saćem šutnje
nad slutnje punim saćem.

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:41

Vidim te kosom
Vidim te kosom
i vratnim pršljenom te vidim
i rukom zanetom u gonetanje
tek uzrelih reči te vidim,
dok se pripremaš
da uroniš u san
jednostavno kao što
ulaziš u more u mojim
pesmama.
________________________________


Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:41

Samo kiša
Bezbrojne igle prošivaju
široku plavu dolamu
srcem bi da se
ogrnem
sipi daždi
kroz gusto sito leta
na tvoj zaustavljeni korak
tako smo skrckali
ljutu ljusku ljubavi
a jezgro sunčanog
ne bi
okrećeš dlan visoko
samo kiša
kiša iz svih stvari.

________________________________


Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:42

Spiram te sa kože
Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.
________________________________


Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:42

Recimo da
Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.
________________________________


Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:43

Posle tebe
Na drugoj strani stola,
samo mrve hleba, prosute,
podsećaju na tebe.
Negde romori sat.
Isto li je vreme pokoja
i tvome i mome srcu?
Sve što je pamtilo moje telo
Sve što je pamtilo moje telo
škrtih godina sumnje
svaki žig dodira sunčeve strele
zarivene u kosti
belege hitrog dečaštva
freskopise na dlanu
sve što je primalo moje telo
kao uzdarja žića
kao vodu
oni čitaju lako kao što je
s užitkom il bolom pamćeno
lako kao što vetar ljulja
školjku vodenog cveta
kao što večer spira tople stope
dana
na žalu
žalno otvara moje telo
pretince
i titra
poput pločica na usnoj harmonici
njih privlači ta muzika
i dok otvaraju korice mog groba
sama se knjiga prelistava
sve što je pamtilo moje telo
oni čitaju kao pesme
i beleže to samo njima znanim
pismenima
ne mogu se odupreti njihovoj
toploj znatiželji
jer ih osmatram
sa svoje visoke zvezde
tako daleke i nedostupne
onoj zvezdi
na koju će sve što je
tajilo
moje
telo
odneti.
________________________________


Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pero Zubac

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 11:43

Pismo
Ako bih prestao da te volim
moje srce bi postalo
samo mala, zgasla zvezda,
no i onda bi je tvoja zena
međ jatom ugašenih zvezda
umela prepoznati.
Po nekom bivšem svetlu
koje je ostalo u tebi
Ja sam more noćas,
toliko Te široko
i nemirno ljubim.
Mogao bih svoj život
meriti letima u koja
ću Te ljubiti.
________________________________


Слика
Слика