Pablo Neruda

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 01 Јун 2008, 22:44

Слика

Zabranjeno je da se place bez ucenja,
da se ikad probudi bez znanja sta raditi dog dana,
da se plasi sopstvenih secanja.
Nije Zabranjeno je da se smeje problemima,
da se bori za ono sto zelite,
da se ne preda zbog straha da se snovi nece ispuniti.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati da se razume sve sto ste zajedno doziveli, da ih zovete samo kada vam trebaju.
Zabranjeno ne biti ono sto jeste medju svima,
da se pretvarate ispred ljudi do kojih vam nije stalo,
izigravati klovna da bi vas se setili, i zaboraviti sve do kojih vam je stalo.
Zabranjeno je raditi sve za sebe i biti u strahu od zivota i posledica i ne ziveti svaki dan kao da je zadnji uzdah.
Zabranjeno je da vam nedostaje neko bez osmeha, da zaboravite njihove oci, njihov osmeh, samo zato sto njihovi putevi nisu u okviru vasih i da zato mislite da njihovi zivoti nisu vredni koliko i vasi, i da znate da svako ima njihov put i uspeh.
Zabranjeno je da pravite sopstvenu pricu, da nemate vremena za one koji vas trebaju, da razumete sta zivot daje i sta uzima.
Zabranjeno je da se ne trazi sreca, da se ne zivi zivot sa pozitivnim pristupom i da se ne misli da cemo biti bolji, i
zabranjeno je ne misliti da bi ovaj svet bez tebe bio bolji...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Сеп 2011, 09:40

20 ljubavnih i jedna očajnikova

Слика



TELO ŽENE, bregovi beli, bedra bela,
svetu si slično, kad se podaješ.
Moje telo divljeg ratara uzorava te,
i dete izranja iz nutrine zemlje.
Osamljen bejah kao tunel. Od mene su bežale ptice,
a svom je svojom žestinom u mene uranjala noć.
Skovao sam te kao oružje da me nadživiš,
kao strelu za svoj luk, kao kamen za svoju
praćku.
Ali nastupio je čas osvete, a ja te ljubim.
Telo sazdano od puti, mahovine,
žudna i čvrsta mleka.
Oh, čaške grudi! Oh, pogledi odsutni!
Oh, ruže pubisa! O, glasu blagi i tužni!
Telo žene moje, u ljupkosti tvojoj ću ostati.
Žeđi moja, beskrajna teskobo, kojim putem krenuti.
Tamni prokopi gde večna žeđ vlada
i slatki umor i beskrajnog bol.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:31

Слика

SMRTNIM PLAMOM svetlost te obliva.
Zamišljenu, bledu, bolnu
naspram starim elisama sutona
koji se oko tebe vrti.
Nema je prijateljica moja,
sama u osami ovog samrtnog časa,
a prepuna života ognja,
istinska naslednica uništenog dana.
Sa sunca grozd pada na tvoje tamne odore.
Krupno korenje noći
naglo ti buja iz duše,
i izbijaju stvari u tebi skrivene,
tako da se bledi i modri svet
iz tebe upravo rođen, hrani.
Oh, veličanstvena i plodna, i zanosna robinjo,
kruga što crn i zlaćan biva:
uspravna, pokušava i postiže delo tako živo
da vene njeno cveće, a ona se tugom plavi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:31

Слика


AH, PROSTRANSTVA BORIKA, razlivenih talasa
šum,
tiha igra svetlosti, osamljen zvon,
sumrak što pada u tvoje oči, lutkice,
zemaljska školjko, zemlja u tebi poje!
U tebi pevaju reke i u njih mi se duša uranja,
kad god to poželiš i kamo god hoćeš.
Označi mi put u tvom luku nade
i u bunilu ću jato strela odapeti.
Oko sebe tvoj struk magleni
i tvoja mi šutnja odgoni nemirne sate,
a ti stojiš kamenih prozirnih ruku
gde mi se poljupci sidre i vlažna teskoba.
Ah, tvoj tajanstven glas što ga ljubav boji i pregiba
u sutonu zvonkom na izmaku!
Tako u satima kasnim videh na poljima
kako se klasje uvija u ustima vetra.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:32

Слика



JUTRO JE ISPUNJENO olujom
u srcu leta.
Kao bele maramice oproštaja plove oblaci,
vetar njima maše u putničkoj ruci.
Beskrajno srce vetra
udara po našoj zaljubljenoj tišini.
Huji između stabala, pevno i božanski,
kao jezik prepun ratova i pesama.
Vetar što vešto vitla opalo lišće
i skreće drhtave strele ptica.
Vetar što lišće raznosi u talas bez pene
i bestežinsku stvar, i povijeni oganj.
Prestaje i tone mnoštvo njegovih poljubaca
boreći se na vratima letnog vetra.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:32

Слика

DA BI ME MOGLA čUTI,
reči su mi
ponekad tanane
poput tragova galebova na žalu.
Ogrlica, pijani praporac
za tvoje ruke nežne poput grožđa.
Gledam te svoje daleke reči.
Iako moje, one su ponajviše tvoje.
Poput bršljana penju se u moju drevnu bol.
Penju se tako po vlažnim zidovima.
Zbog tebe se zbiva ta krvava igra.
One beže iz moga mračnog skrovišta.
Sve ispunjavaš ti, baš sve.
Pre tebe ispunile su samoću koju zauzimaš
i više od tebe navikle su se na moj jad.
Sada hoću da kažu ono što ti želim reći,
da me ti čuješ kako želim da me čuješ.
Vetar teskobe još ih uzvitlati znade.
Uragani snova još ih ponekad obore.
Druge glasove slušaš u mom bolnom glasu.
Plač usta starih, krv molitva drevnih.
Voli me, družice, ne ostavljaj me. Pođi za mnom.
Sledi me, družice, na tom talasu teskobe.
Ali reči se moje tvojom ljubavlju boje.
Sve ispunjavaš ti, baš sve.
Od svih reči beskonačnu ogrlicu pravim
za ruke tvoje bele, slatke kano grožđe.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:55

Слика


POGNUT PRED SMIRAJ svoje tužne mreže bacam
u tvoje oči okeanske.
Tu se stere i na najvišoj lomači gori
moja samoća koja mlatara rukama kano brodolomac.
Tvojim se odsutnim očima javljam crvenim signalima
uzburkanim poput mora u podnožju svetionika.
Ti samo tamu čuvaš, ženo daleka i moja,
iz pogleda tvoga ponekad izranja obala strave.
Pognut pred sumrak mreže svoje tužne bacam
u more ono što zapljuskuje ti oči okeanske.
Noćne ptice kljucaju prve zvezde
što se iskre poput duše moje kad te ljubim.
Noć jaše propinjući se na kobili mračnoj
rasipajući po polju modro klasje.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:56

Слика


ZUJIŠ, PčELO BELA, opijena medom, u duši mojoj
i svijaš se u spore kolutove dima.
Očajan ja sam, reč sam bez odjeka,
čovek sam koji je sve izgubio, koji je sve imao.
Poslednja spono, u tebi moja poslednja čežnja cvili.
U mojoj pustoši ti si poslednja ruža.
Ah, ćutljivice!
Sklopi svoje duboke oči. U njima leprša noć.
Ah, obnaži svoje telo plahoga kipa.
U dubokim ti očima noć leprša.
Ruke su ti rosne kano cvet, a krilo ružino.
Grudi ti nalikuju školjkama belim.
Tamni ti leptir sletio na trbuh, da usne.
Ah, ćutljivice!
Evo samoće u kojoj te nema.
Kiši. Morski vetar tera galebove lutalice.
Voda cupka bosonoga po ulicama mokrim.
Lišće onog stabla stenje poput bolesnika.
Odsutna, pčelo bela, još mi u duši zujiš.
Ćutljiva i krhka u vremenu oživljavaš.
Ah, ćutljivice!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:56

Слика


OPIJEN SMOLOM i poljupcima dugim,
leti, jedrenjakom ruža upravljam,
prema smrti tanašnjega dana,
ukopan u postojan bes mora.
Bled i vezan uz vodu što me guta,
krstarim oporim mirisom otkrivenog podneblja,
još uvek odeven u sivo zvučim gorčinom,
s tužnom perjanicom pene napuštene.
Plovim, otporan na strasti, na svom jedinom talasu,
mesečev, sunčev, žaren i studen, nagao,
uspavan u tesnacu srećnih ostrva
slatkih i belih poput svežih bokova.
U vlažnoj noći drhti mi odeća od poljubaca
nabijena električnim silama,
junački razdeljena u snovima,
i opojnim ružama što se u meni množe.
Protiv struje, usred spoljnih talasa,
tvoje poleglo telo u naručje mi hrli
kano riba neka uz dušu konačno pristala
hitro i lagano u podnebeskom ozračju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:56

Слика


IZGUBILI SMO i ovaj sumrak.
Niko danas nije video da se držimo za ruke
dok se modra noć spuštala na zemlju.
S prozora videh svog
svečanost zalaska na brežuljcima dalekim.
Ponekad bi mi, poput kovanice,
delić sunca bljesnuo u rukama.
Prizivao sam te u sećanje,
duše prožete tugom koja ti je znana.
Tada, gde li si bila?
S' kojim ljudima?
Šta li si govorila?
Zašto me ljubav, kad se tužnim ćutim,
a ti si daleko, odjednom obuzme?
Knjiga mi pala što vazda je u suton čitam,
i poput ranjenog psa plašt mi se oko nogu plete.
Uvek, uvek, krajem dana odlaziš
tamo gde suton kipove briše.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:57

Слика

XI
GOTOVO IZVAN NEBA . . .
sidri se među dvema
planinama polovina meseca.
Noć kruži, luta, oči kopa.
Bezbrojne zvezde rasute u lokvi.
Utiskuju mi bolan krst među obrvama, beži.
Kovačnica modrih metala, noći nemih bitaka,
srce mi se vrti poput ludog zamajca.
Devojčica je došla, stigla izdaleka,
ponekad joj pogled sjaji ispod neba.
Jadikovka, oluja, vrtlog besa,
promiču mi iznad srca, ne zaustavljajući te.
Vetar s groblja nosi, razara, raspršuje tvoj sneni koren.
S' njene druge strane čupa golema stabla.
A ti devojčice jasna, jalovo si pitanje, klas.
Bila si ona koju je vetar oblikovao lišćem obasjanim.
Iza noćnih planina, beli ljiljan plama,
ah, ništa ne mogu reći! Od svega stvorena bi.
Teskobo što si mi grudi noževima rasekla,
trenutak je ne slediti drugi put, gde se ona smeši.
Oluja što sahrani zvonike, žestoki nalet oluja,
čemu je sada dirati, čemu je rastužiti.
Ah, ići putem koji se od svega udaljuje,
gde neće biti teskobe, smrti, zime,
s očima njenim, u rosi otvorenim.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:58

Слика

XII
SRCU MOME . . .
tvoje su grudi dovoljne,
a slobodi tvojoj pristaju krila moja.
Iz usta će mojih nebu stići
sve što bejaše uspavano na duši tvojoj.
U tebi je svakodnevna maglina.
Dolaziš kao rosa cvetnim krunama.
Tvoja odsutnost horizont potkopava.
Večno poput vala bežiš.
Rekoh da si pevala na vetru
kao borovi i kao jarboli.
Poput njih si uzvišena i ćutljiva.
I namah se rastužiš, kao pred putovanje.
Topla si poput puta znana.
Nastanjuju te odjeci i glasovi setni.
Probudih se, i ponekad se sele i beže
ptice što su ti u duši spavale.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:58

Слика


XIII
VATRENIM SAM KRSTOVIMA OBELEŽIO . . .
beli atlas tvog tela.
Usta mi pauk bejahu što plaho promiče.
U tebi, za tobom, bojažljiva, žedna.
Na rubu sutona pričam ti priče,
lutkice tužna i slatka, da ne bi bila tužna.
Labud, stablo, nešto daleko i radosno.
Vreme grožđa, vreme zreline i voća.
Ja, koji sam živeo u luci, odakle te ljubljah.
Samoća, ispunjena snom i tišinom.
Stešnjen između mora i tuge.
Nem, izvan sebe, između dva nepomična gondolijera.
Između usana i glasa, nešto umire.
Nešto s ptičjim krilima, čvor zaborava i teskobe.
Mreže ne mogu zarobiti more.
Lutkice moja, tek pokoja uzburkana kap.
Nešto ipak peva između ovih prolaznih reči.
Nešto peva, nešto se penje do mojih žudnih usana.
Oh, kad bih te mogao slaviti sa svim rečima veselja.
Pevati, plamteti, pobeći, poput zvonika u rukama
nekog ludaka.
Nežnosti moja tužna, gde si sada?
Kad stigoh na vrhunac najhladniji i najopasniji,
srce mi se zatvara poput noćnog cveta.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:59

Слика


XIV
IGRAŠ SE SVAKOG DANA . . .
svetlošću svemira.
Profinjena zvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim među žute vence.
Ko ti zapisuje ime dimnim slovima među južnim
zvezdama?
Ah, daj da se sjetim kakva si nekad bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Proleću ptice.
Vetar. Vetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do poslednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena očima prohujala.
Sada, takođe sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavno sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cvijeće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom
ono što proleće s trešnjama čini.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29476
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Pablo Neruda

Порукаод Mustra » 03 Мар 2017, 16:59

Слика


XV
VOLIM KAD ĆUTIŠ . . .
jer kao da te nema,
a mene čuješ izdaleka, i moj te glas ne dodiruje.
Kao da su ti oči odletele
i da ti je poljubac zatvorio usta.
Kao da su sve stvari ispunjene dušom mojom,
izranjaš iz njih, prepuna duše moje.
Leptiru iz sna, nalik si duši mojoj,
nalik si reči melanholija.
Volim kad ćutiš i kao da si daleko
i kao da jadikuješ, leptiru što gučeš.
čuješ me izdaleka, a moj te glas ne doseže:
pusti me da zaćutim ćutnjom tvojom.
Daj mi da progovorim i tvojom ćutnjom,
poput svetiljke jasnom, kao prsten jednostavnom.
Poput noći si, ćutljiva i zvezdana.
Zvezda je ćutnja tvoja, tako daleka i srdačna.
Volim kad ćutiš jer si nekako odsutna.
Daleka i ucveljena kao da si umrla.
Potom, reč jedna i osmeh dostaju.
I ja sam veseo, radujem se što to nije istina.
Слика