Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:05

Слика


- За данас да спремиш добар ручак! Доводим госта! - наредио је Михаило када је кренуо на посао.
- Немам од чега - покушала је да се успротиви.
- Не расправљај, но послушај! Да си жена ка’ што нијеси, умјела би да се снађеш.
Снашла се: продала је прстен. Најмањи. Нежан и скроман, са мало злата и једним сафиром: дар кума Петра Рамадановића пред њен полазак у Препарандрију.
Снашла се и потрудила се: направила је богат ручак, сто поставила са посебном пажњом свог префињеног укуса. Успавала је Крста, очешљала се и обукла једну од оних лепих, елегантних хаљина које је понела из девојаштва. Помало свечано расположена због свих тих припрема, задовољна што га неће обрукати, са нестрпљењем је чекала свога мужа и његовог важног госта.
Дошли су занети веселим разговором и смехом испунили собу.
- Милена, да ти представим цијењену госпођицу Зеке Миљанову - рекао је Михаило театрално. И клањао се као лакеј. - Она данас удостоји посјетом ови угледни дом!
Камен! Сручио јој се на главу. Здробио је.
Суровост тог поступка оставила је без даха као снажан ударац у груди.
Стајала је и гледала их одбијајући да поверује у оно што је било очигледно и недвосмислено јасно.
Њена мука и јад, њен болни страх, несаница и гађење! Месецима се питала ко је, како изгледа, чиме га је освојила та девојка која јој је отела његову љубав. Упоређивала се са њом, непознатом, увек на своју штету. Ноћу је гризла јастук и кидала чаршаве, а дању их крпила и бола прсте, све замишљајући га како грли прелепу, отмену, шармантну госпођицу. А сада је супарница била ту и Милена је гледала најпре са дрхтавом неверицом, па са ужасом, као што се увек гледа слика свог пораза; свог најдубљег пада. Није била девојка већ девојчура, од оних најгоре врсте: сељанка која је изгубила образ и задржала простоту. Веома висока и крупна, Милени је личила на грубо одељани комад сировог дрвета.
- Огладњели смо, Милена! - опомињао је муж.
Изнелаје јело. И вино. Служила их је као што су некада у Доброти служени которски коленовићи, млетачки трговци и војвода Божо.
Смејали су се гласно и добацивали једно другоме речите погледе. Оно што су делили није било тајна, али је било само њихово.
- ’Оћемо ли, Зеке? - позвао је када су попили кафу.
Зеке је погледала Милену, па Михаила, па још једном Милену; равнодушно је слегла раменима и кренула за љубавником. У спаваћу собу.
Камен! И она је постала камен!
Каменим рукама је скупљала са стола прљаве чаше и тањире. Каменим рукама их прала. Са тешким напором је вукла камене ноге. У камену главу упадали су, као ударци чекића, раскалашни смех и уздаси бестидних љубавника. И ритмичка шкрипа кревета као ударац пијука у мозак.
Шкрипа њене брачне постеље!
- Милена, помагај, удави ме! - викао је њен муж.
И смејао се, Боже, смејао се као усред највеселије забаве.
- Јунак си ти! Издржаћеш! - изговорила су камена уста. Каменим гласом.
Више него та ружна, прљава епизода понизио је његов избор. Од када је пронашла писмо, веровала је да се заљубио. Да га пржи страст попут њихове. Да га мами искушење забрањеног. Болело је, само она зна колико је то болело, али га је разумела. И била је спремна да му опрости. Потпуно, чак и у себи. Својим избором понизио је њихову љубав. Показао колико му је мала и безначајна. Како је низак праг његовог раја. А она, Милена, цвилела је пред тим прагом као одгурнуто куче!
Када су отишли, пожурила је у клозет и у страху да би могле бити отроване, побацала је бомбоне које је Зеке донела Крсту на дар. Затим је пробудила дете, пресвукла га и повела у Херцеговачку улицу.
- Вратићу се у род! - рекла је мајци и сестрама.
- Е, вала нећеш! Спопала немаштина, отац се не јавља, не знамо је ли жив, ти ни образ оцрње, Љубица не обрука, да се вратиш, све брука на срамоту, како да се удамо! - заплакала је Јованка.
Имала је шеснаест година и плашила се будућности као уклете планине.
Милена је потражила сестре редом. Седеле су једна уз другу и шиле. Ђорђина, Ружа, чак и мала Вукосава гледале су је тврдо, затворено. Погледима речитијим од свих речи. Љубица је седела у углу собе, издвојена, спуштене главе, скупљена у своју несрећу као у чауру, и није се мешала у ово суђење.
- Ти си своју срећу изабрала, њихову не смијеш кварити - одлучила је Крстиња. - За један часак радости ’иљаду дана жалости...
Те ноћи Михаило се вратио раздраган и поносан.
- Добио сам их! Све сам их добио! - викао је.
- Што си добио?
- Добио сам! Опкладио сам се и добио сам!
Гледала га је не схватајући. С ким се опкладио?
И око чега?
- Нијесу вјеровали да ми бастаје довјести курветину у кућу код жене!
Гледала га је изгубљеним, празним погледом. Неспособна да разуме толику пустош у његовој души.
- Невјерне Томе! Ма нека их! Платише, богами, њих четворица сваки по пиће за све који се затекоше у кафану! Ја што кажем, одржим! Нема шале са Михаилом Пантовим!

„Шта је то љубав“, питала се Милена.
Имала је двадесет три године.
У срцу јој је растао отровни коров најстрашније сумње, бујао је у самотним ноћима заливан њеним сузама: да ли љубав уопште постоји? Или је оно што се љубављу зове тек сан о њој? Краткотрајна илузија?
„Да ли је љубав силовито, жудно стапање двају тела и пропадање кроз бездан безумног ужитка, или време између: помамна, грчевита нада да ће се све поновити. Непрестано дрхтаво ишчекивање.
Да ли је љубав одбацити свој сан и заволети све што је његово: мрачне ћошкове навика и ружну пустош душе? Одбацити своју слику о њему и волети га онаквог какав је?
Да ли волети значи наћи оправдање за све? Ничега се не стидети, чак ни пред собом?
Све је то љубав“, мислила је, и плашила се новог садржаја једине иконе пред којом се молила.
Оно што је могло да је заувек одвоји од Михаила, везало их је чврсто као заједничка тајна. Зашли су у мрачне дубине страсти, с оне стране романтике и разума. Он је рањавао, она је у самоћи лизала крваве ране и чекала га да сврати и помилује је. Таква љубав, саткана од трпљења и бола, несхватљива је за све ван пакленог круга у коме гори; временом постаје и хлеб и вино двома који је носе, обележени њоме као крстом.

- Љубав је повјерење! - плакала је Љубица. - А ја постадох грешница зато што не имадох гријеха!
Крајем хиљаду осамсто деведесет осме било јој је непуних деветнаест година и гушила се у сопственој кривици као у мочвари, неспособна да схвати како је таква несрећа могла да се деси баш њој, девојци мирној, послушној и промишљеној.
А све је почело као потпуна срећа за коју је веровала да ће потрајати.
Срели су се у Цетињској читаоници. Елегантан, озбиљан и образован, одмах јој се допао. Звао се Митар и био је професор у Великој гимназији и Богословско-учитељској школи. Веровала је како је до своје тридесете баш њу чекао и шћућурила се у наручје његове зрелости тражећи мир и сигурност.
Немир је унео други мушкарац.
Долазио је код њеног мужа као пријатељ и она га је тако примала. Љубав има очи само за једног.
А она је волела свога мужа.
Љубавну изјаву адвоката Вукића одбацила је као што се одбацује нежељен и неприкладан дар: са одбојношћу и неповерењем, истовремено постиђена и увређена.
- Ја сам поштена жена, господине! - говорила му је и бежала од њега.
Бежала је, а утека јој није било. На баловима и игранкама од Митра је тражио дозволу да игра са њом, а када би се нашли на подијуму, мучио јој је руку ознојеним прстима, примицао се неподношљиво близу и прљао јој образ врелим дахом. Бунцао је о части и пријатељству, али и о безумљу страсти, претио да ће као пас лећи пред њене ноге, да ће се убити и завештати јој своје крваво срце. Слушала га је не схватајући тачно о чему он то прича, неосетљива за таква осећања, чак помало згађена бестидношћу којом је откривао гњецавог полипа своје жудње.
Долазио је у њихову кућу и прогонио је својим речитим погледима чија је дрскост понижавала. Сачекивао је на улици, поздрављао уљудно и са поштовањем, али јој је руку стискао као на плесу и она је слутила захтев његовог додира.
Насртљиви и упорни прогонитељ у срце јој је унео немир као злу слутњу. Растрзао јој је мисли и одузимао спокој. Био је са њом и Митром и када су били сами. Постао је име за страх и несаницу.
Пред мужем је крила своју муку. Бојала се да ће достојанствен и поносан господин као витез бранити част своје жене и дома тако што ће убити насртљивца. Веровала је да га ћутањем штити од злочина и казне.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:06

Слика

Уочи Никољдана, а у славу крсног имена Његовог височанства, у Цетињској читаоници је приређена Свечана бесједа. Љубица је ушла у салу ослоњена на мужа и девера, књажевог официра. Била је прелепа као све вољене жене. Одмах га је приметила. Стајао је насред пролаза и преко глава присутних гледао у врата. Чекао је. Знала је да њу чека. Помислила је да само зло може бити тако упорно: без стида пред Богом и људима. Као под ударцем, повила се пред једним новим страхом, другачијим од свих дотадашњих. Потпуно несвесна покрета, извукла је руку испод деверове и принела је свом трбуху, у слепој потреби да од тих злих очију и мисли заштити дете које је већ два месеца живело у њој.
Прекасно.
Пришли су му сасвим близу и Митар је пружио руку.
- Добра ти срећа, пријатељу! - рекао је.
И Вукић је пружио руку. Али не Митру, већ ка његовој жени. Све се дешавало у истом, неухватљивом трену: једним брзим и кратким покретом привукао је на своје груди и почео да је љуби. Потпуно испуњена осећањем какво никада није доживела и које никада неће успети да објасни, јер ће јој се све речи чинити недовољно ружним, ишчупала се из клешта тог одвратног мекушца, уз немушти врисак у коме су биле све речи и сав бол света, и одгурнула га. А он се насмејао, надмоћно изненађен:
- Што ти је, Љубе, ка’ да ни је првина? Та јуче си и ти мене љубила!
Тај неочекивани, сурови ударац оставио је без даха. И без речи. Осећала је како сва снага истиче из ње као струготина из крпене лутке. Ништа није видела. Ништа није чула. У том фаталном тренутку потпуне обамрлости живот јој се преломио као суви прутић.
Кад се вратила из вртоглаве одузетости, прво је чула муклу тишину. И осетила погледе присутних као тежак терет. Судили су јој, а знали су пресуду. Само је муж могао спасти. Осмелила се да подигне поглед ка њему и нашла се очи у очи са претећом празнином. Митар је ишчезао као у неком страшном сну. Ни девера није било. Потрчала је за њима посрћући. Саплитана мокром хаљином која јој се лепила за мокро тело.
Стигла га је на самом излазу.
- Митре, кунем ти се Богом и светом Петком, нијесам ти образ оцрњела!
- Ако нијеси, што не показа?
- Што сам могла, црна кукавица?
- Што си могла? Да отргнеш џефердара од ђеверова паса и убијеш несој!
- Ја да убијем?!
- Ти, но ко! Зна се како честита жена и Црногорка образ чува. Ђе је образа!
- Ја сам под другу мараму живјела...
Окренуо се и пошао, а она га је покорно следила, душе трепераво осветљене слабом надом да ће јој опростити. Да јој верује.
- Мичи се од мене! Иди у род! Нијесте ви за честите куће!
- Немој, Митре, ако Бога знаш! Помисли на ово сиротно што га под пас носим!
- Мислим, и мислићу вазда чије је!
И отишао је. Заувек.
Остала је у мраку, под небом хладним и белим као лед. Немоћна под рушевинама сопственог живота. Стајала је насред улице, у свечаној хаљини и лаким ципелама, голе главе. Дуго, или су јој само тегобни минути били као вечност. Стајала је и чекала га да се врати.
Када су јој и ноге постале ледене попут срца, кренула је полако ка Херцеговачкој улици, тражећи пут кроз снежне ходнике високих зидова као кроз неки арктички лавиринт. Ишла је гледајући више иза него испред себе, све у нади да ће угледати достојанствену прилику свог мужа и препознати његов одмерени ход који је прати.
Надала му се и следећих дана. Лежала је и чинило јој се да кроз вреле магле грознице назире његов лик, па је пружала руке да их, склопљене, стави међу његове, као у меку, топлу рукавицу. Пружала је руке и дотицала празнину.
А када се њен плод откачио са своје танке петељке и утроба јој остала подједнако празна као и душа, престала је да му се нада. Али га је и даље чекала, зазидана у тамницу непостојеће кривице. Ваљала се кроз седмице, па кроз месеце, изједана ситним зубима уплашених сестара. Час отровном самилошћу, час плачљивим самосажаљењем, остављале су јој крваве ожиљке на души.

Чекала је Митра а дошао је Вукић.
Дошао је са Миленом и Михаилом, којима беше изврнуо своју душу и показао да су јој шавови прошивени Љубичиним именом.
Дошао је устрептао и понизан као љубавник који тек осваја и озбиљан као просац који зна да неће бити одбијен.
Мрзела га је као што се мрзи душманин. И презирала као што се презире отмичар и насилник.
Пошла је са њим као што се иде у ропство да се не би отишло у смрт. Имала је само један услов: да живот започну у Америци.
Из Црне Горе се од срамоте најчешће бежало у Србију. У Србији би Вукић остао адвокат. У Америци је могао бити само радник. Ипак, пристао је да испуни тај неразумни и осветнички захтев своје невесте.
Изгубили су се у гудурама новог живота, нестали негде у подземним коповима обећане земље.
Прво писмо стигло је тридесет година пошто су отишли. Писао је Вукић, ружећи језик завичаја тешким, погрешно наученим речима нове домовине.
Није се исповедао, ни кајао. Није се жалио. Све што је желео да каже стало је у неколико кратких, штурих реченица. Читав њихов живот.
Нико се није сетио да писмо однесе достојанственом чудаку који је сваке године уочи Никољдана у манастиру палио две свеће за мртве. И од хиљаду осамсто деведесет осме године ни погледом није дотакао неку жену.

Драги сваци и миле свастике.
Сјећа ли се ко још Љубе и мене? Љубави наше што не из олд кантри оћера у туђину.
Цио вијек проведох ка мајнер. Хард ворк. Све је тешко у туђу земљу. Тешко воркмену свуђе. Љуба ми двојицу роди. Бојс. Лијепи ка она! Ма ка да нијесу моји! Ол лајф Љуба има фикшн како сам ја њезин душманин. Не пушћа ме до себе. Ај кант андерстенд! Ол лајф моја љубав и њезина мржња. Мучи ме ка крвника, ма и себе муку задаје. У неслогу и алонлис ни једноме не ваља. И ђецу ми одвоји, ка нокат од меса! Ди бојс ме не шћеше! Остадо ви, драга тазбино, сам! И изгубљен ка пошљедњи! Ај ем е лост мен.
Овијех педесет долара које прилажем шиље ви Љуба. Свакој сестри по десет за короту. И да је се споменете у манастир Светог Петра. О Митрову дне биће четрдесет дана како се упокоји у Господу. Год блес хр!

Џак је одрешен у јесен хиљаду деветсто прве године.
- Једва изађох на крај с послом! - причала је Милена мужу. - Ђеца раскењкана, Крсто ме уфатио за сукњу, па за мном, Даница и Марица врече ка јарице, ја над казаном, перем велики веш, а има га, нек смо живи и здрави, кад дођоше дрва.
- Што не остави дрва за који други дан?
- Како да оставим? Дође они ваш мали и рече: ’Ови ви шиље капелник!’
- Капелник?
- Јест, вала, капелник.
- И право је да исправе неправду! Официрима два метра дрва зими, метар љети. А подофицирима метар зими и пола метра љети! Ка’ да су њихове гузице ладније но наше!
Џак је одрешен и из њега су почели да испадају дарови: млеко, јаја, сир, пршут, месо, играчке за сву децу, за Крста нови тегет капутић са сјајним месинганим дугмадима.
Приликом случајних сусрета капелник је поздрављао са особитим уважавањем. На светоникољској подофицирској забави позвао је да отворе бал првим валцером. Све те нескривене знаке пажње Милена је примала као признање своме мужу. По рангу, био је први после капелника: тамбур мажор иде испред музике и бира се по љепоти и виђености. Осим тога, на капелникову препоруку добио је и ново, административно задужење и малу канцеларију поред проб сале. Била је тако поносна на њега!

Михаило је седео нагнут над дугом колоном цифара које је покушавао да доведе у ред и зброји у тачан износ новца потребног да се покрију текући трошкови књажевих музиканата. Суму до које би Михаило дошао, капелник Вимер је подизао из војне благајне.
- Како напредујеш? - распитивао се капелник.
- Дођох до краја.
- Да видим.
Нагнуо се Михаилу преко рамена и у пажљиво претраженим колонама открио је грешку:
- Нула! Овђе фали једна нула на крај! А овђе петица испред!
Била је то још једна од Вимерових честих инспекција које су имале исти ток и исход.
Капелник би диригентским штапићем показао погрешне бројке, а Михаило, несигуран у рачуну, површан и лакомислен, послушно би, и без провере, исписивао наложене исправке.
Потписао је рачун и дао га Вимеру.
- Не итај! - задржао га је капелник. - Сједи да ти речем што сам наумио. Твој Крсто и мој Мирко, здраво били, врсници су. Нека знаш, обојица су моја брига. Кад заврше основну школу, послаћу их у Праг на школовање. Твојега сина ка’ и мојега!
- Држи се ти твоје ђеце, Вимеру! Мој син има, Богу ’фала, и оца, и мајку, и ђеда, и ђедовину!
Вимер је подигао руку и замахао рачуном као лепезом. Осмехивао се заверенички и гледао Михаила као што се гледају људи са којима делимо заједничку тајну.
- И нас двојица постадосмо својта ка’ да смо род рођени!
Михаило је изашао из Војног стана замишљен.
Фрањо Вимер био је човек каквог никако није могао да поштује. Претерано углађен, меких покрета, млад, понизан. Пред министром војним, попом Илијом Пламенцем, гужвао се као крпа. Пред књажевском децом увијао се као црв. Својим композицијама давао је њихова имена. „Јелена“ француска полка, „Вјера“ полка, Данилов марш, удешен, како је писало у посвети, „за нашег младог књаза нашљедника“. Није заборавио ни зетове Владалачког дома: Романовски и Лајхтенбершки марш извођени су редовно. Своме првенцу дао је име Великог војводе зетског, књаза Мирка. Пред Николом је био мрав који се заклиње да ће умрети срећан ако умре згажен Господаревом ногом.
На Цетиње је стигао по препоруци аустроугарског цара Фрање Јосипа, чији је био поданик. Музичари му нису веровали, подозриви према његовим честим путовањима у Беч. Путовао је у правилним временским размацима и увек сам. У Праг је одлазио ретко и са женом.
Жена му је била Чехиња, раскошно лепа, вештих руку и усана. Када је први пут легла са њим, поновила је заклетву Мадам Помпадур: Преварићу те само са краљем!
Годинама је остала верна мужу. А онда се на њеној прекрасној појави зауставио поглед престолонаследника Данила. Одговорила му је отворено, свесна да је то поглед судбине.
Данилова супруга, млада принцеза Јута Макленбург-Стерлиц, проводила је дане у преписци са својим рођакама расејаним по свим европским дворовима, трагајући за чаробњаком који ће победити њену неплодност. И одлазила је у постељу у грчу наде да ће можда баш та ноћ донети толико жељено зачеће.
Љубав са њом била је као тегобан рад са неизвесним исходом.
Госпођа Вимер нудила је љубав као радост. Зрела и чудесно надарена, вешто га је водила кроз поноре страсти као кроз усијану утробу земље. Кости и месо постајали су пена у њеним рукама. Са њом је стизао до вртоглавих висова и губио се у фијуцима наранџастог ветра.
Полудео је за њом.
И на њу ће, само на њу, мислити када буде морао да пресуди у спору између Михаила и Фрање Вимера.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:06

Слика


- Милена! - викнуо је Михаило улазећи у кућу. - Све остављај и долази овамо. Казуј: кад се на рачуницу дода нула на крај, шта то значи?
- То значи да се вриједност повећава десет пута. Узми да ови ’љеб кошта грош. Ако напишеш тај један грош па додаш нулу на крај, биће да ’љеб кошта десет гроша. А што питаш?
- Ако ја од некога узимам трошак за ти ’љеб, онда мене остаје девет гроша?
- Остаје. А што питаш?
- Не испитуј, но одговарај: је ли ни капелник што шиљао послије онијех дрва?
- Још колико! То ни кућу одржа!
- Више неће! Лацмански син! Што он мисли, е сам ја лупеж!
Истрчао је из куће не затварајући врата.
Трчао је све до Војног стана.
Сударао се са кућама, дрвећем и пролазницима.
Никога није видео, ништа није чуо, заслепљен помамним бесом који је врио у њему заглушујућим крешендом.
Никада га нико није тако понизио!
Задихан и избезумљен, просто је улетео у проб салу.
- Ђе си Фрањо, лацмански сине? - викао је. Што ти мислиш, е сам ја лупеж!
Одгурнуо је неколицину колега који су му се случајно нашли на путу и бацио се на Вимера као на плен. Ухватио га је за оковратник униформе и повукао преко сале. Ударао је њиме о зид као крпеном лутком.
- Помагајте, момци! - цвилео је избезумљени капелник.
- Коме живот није мио, нека се умијеша! Сви знате Михаила Пантова!
- Помагајте, момци! То је наређење!
- Сад ја наређујем! Лупежу ниједан! Под твоју команду нећемо!
- Ово је побуна! Сви ћете под војни суд!
Не испуштајући Вимера, Михаило се окренуо ка колегама који су стајали у полукругу иза њих двојице и у чуду гледали призор који нису разумели.
- Момци, који ми не вјерује, нека одма изађе, да не одговара!
Нико се ни покренуо није.
- Оца ти лацманског у пркно! Нијесам ја лупеж! Очевину могу да прокоцкам, ма образ не дам! Чувам га ка’ светињу!

- Височанство! Музиканти одбијају послушност! Неће под Вимерову команду! - обавестио је војвода Илија Пламенац престолонаследника Данила.
- Данас музиканти, сјутра који други! То су анархисти! Видиш ли што чине Пеко, Јоле Пилетић и Марко Миљанов! Иста је то работа! Све њих треба у Јусовачу!
Војвода Пламенац био је поп, јунак, министар војни и одани пријатељ династије. „Све се мијења сем воље Божје и попа Илије!“, говорили су Црногорци.
- Да провјеримо, Височанство! Има ријечи да је Вимер поткрадао војну благајну!
- То капелника бручи она аветиња, Михаило Пантов! Упамти, Војводо: волим остати без стотину, без пет стотина Црногораца, но без једног Фрања Вимера!

Био је Видовдан хиљаду деветсто друге године.
Цетиње искићено црногорским и српским заставама. Дуж целе Катунске улице, све до Двора, народ се збио у густ шпалир.
Пред Двором стоје књаз Никола и књагиња Милена, књаз Мирко, принцезе Јута и Ксенија, сви у пуној гали и са црногорским лентама Данила Првог преко рамена.
Уз њих су грофови и маркизи, уважени изасланици Књажевих зетова: италијанског краља Виктора Емануела, Великог руског књаза Петра Николајевича Романова и кнеза Ђорђа Романова Лајхтенберга.
Сви чекају долазак престолонаследника Данила, који је као узвишени девер отишао у Котор да дочека прелепу Катарину Константиновић, невесту свога брата Мирка.
Пред Двором је постројена и почасна чета стојеће војске и војна музика. Тамбур мажор је Михаило Пантов. Не носи униформу, већ нову црногорску ношњу најфиније израде, и сабљу, лични књажев дар.
Музичари су одсвирали „Краљевски марш“, а са Табље су грунули топови. Био је то знак да сватови улазе у Цетињско поље.
Тада је Михаило напустио своје место и пришао војводи Пламенцу.
- Војводо, ми ти нећемо под Вимерову команду!
- Михаило, на мјесто!
- Молим ти се, Војводо, не ћерај не на зло! Метни најгорега Црногорца, свираћемо! Под Вимерову команду нећемо!
- Све си их за собом повукао! Знаш ли што чиниш, несретниче?
- Знам, Војводо!
- Помисли на ђецу! На својега сиротнога оца!
- Образ трагу чувам, Војводо!
- Погледај моју сиједу главу и послушај ме! Не играј се!
- Нећу, Војводо, ако си поп Илија, нијеси свети Илија!
Кроз густи жагор окупљеног народа поново су се, као потмула грмљавина, зачули топови. Сватови су ушли у Катунску улицу. Још мало, још само мало, па ће стићи пред Двор. А музика је ћутала.
Била је то отворена побуна која је претила јавним скандалом. Војвода је потражио помоћ од Господара.
Књаз је био збуњен. Било му је тешко да поверује да се неко од његових поданика одважио на толику дрскост и незахвалност. Није ли он, владалац, мудри и добри отац? И шта ће народ таквом господару бити до приљежни, вредни и послушни синови и кћери?!
Када је Михаило отворено и одлучно и пред њим поновио захтев своје „музикалне дружине“, Књаза је обузео страховити гнев.
- Знаш ли ти, несретниче, да се за побуну иде на Војни суд? И ђе баш данас нађе да ишћерујеш правду?
- Ево шес’ мјесеца како молим да се све испита и да склоните Вимера.
- Не лудуј, Михаило, но речи војски да свира!
- Само без Вимера!
- Не брукај ме пред свијетом, несретниче! Што ће ови лацмани сјутра приповиједати! Цијела Јевропа да се спрда са мном зарад твоје манитости! Оца ти у пркно!
- А ја тебе и оца, и оца очињскога, Господару!
Да је био други дан и час, ишамарао би дрзника. Ногама би га изгазио! Њему за казну и другима за пример како се говори са Књазом и Господаром. Али, због присутних гостију и страних изасланика, морао је да избегне скандал. Напео је груди искићене ордењем, лице му је поцрвенело, а зглобови побелели. Тешком муком успео је да стиша глас и умири руке. Да бес задржи у себи. Из тог снажног, на силу потиснутог беса, као из отровног семена зла, развила се Књажева немилосрдна мржња према Михаилу.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:07

Слика

Још исте вечери одвели су га у Јусовачу. У страшну тамницу најопаснијих Књажевих противника и стражара бираних по окрутности.

- Богу ’фала, Милена, те се ослободи мука без свог дјела и гријеха! Онај је доспио ђе му је мјесто, а ти сад да гледаш ђецу и себе. у једну кућу да стојите, другу под кирију, а и Панто, веле, неће дуго, остаће ви ђедовина у Даниловград! Извешћеш ђецу на пут!
„О чему то мајка прича“, питала се Милена. О каквим мукама? Она, која никада није била жена! Која не зна ништа о вртоглавим висинама до којих двоје могу стићи заједно! А узлетети се може само са дна. Све друго није узлет, већ ситно лепршање!
Гледала је мајку погледом изгубљеним у успоменама.
Гледале су се без додира, из бескрајних даљина своја два бола, различита до несхватања.

Михаило је нестао и Миленин живот је одједном изгубио сваки смисао.
„Шта сам ја без њега“, понављала је непрестано. Горке и отровне мисли парале су јој непца и испражњену душу као трње.
Вукла се по кући без снаге, дању и ноћу у истој прљавој хаљини, неочешљана. Саплитала се о децу и намештај. Није могла да једе. Није могла да пије. Као пас је њушила његове трагове по ћошковима соба и цвилела над његовим кошуљама. Смрдела је на зној, сузе и материчну крв која је истицала из ње у црним одливима.
Ноћу се ваљала по празном кревету, празним рукама гњечила своја напуштена рамена и понор међу бедрима. Лизала је и гризла испуцале усне, сладила се сузама и танким капима крви.
- Имаш ђецу, Богу ’фала! - тешиле су је познанице.
- Имаш ђецу, Милена! - опомињала је мајка.
Деца! мислила је. Деца нису храна за њену глад.
Деца су варка. Деца су продужетак. Али она не могу да испуне живот. Деца су нада и неизвесност. Обећање које не мора бити испуњено.
- Не манитај, Милена, но се сјети свега! За тебе и ђецу спас је да остане ђе је! Нећеш, не дао Бог, молити да га пусте!
Јованка је дошла да почисти кућу, да окупа и нахрани Крста, Даницу и Марицу. Непрестано је причала. Ронила је кроз океан безумне патње своје сестре у нади да ће пронаћи бар зрнце разума. И успела је. Али од истог зрна песка свака ће шкољка направити свој бисер.
- Молићу! Молићу! - вриснула је Милена.
Молиће! Молиће! Понизиће се пред охолим Петровићима! Ако треба, клечаће пред господаром Николом! Диктатор је то и силник, а такви воле понизне пријатеље и понижене непријатеље. Баратају лажном самилошћу као мачем. Њихова великодушност пече као рана. Пред народом се размећу очинском бригом и мајчинском добротом. Молиће га, молити, и он ће ослободити Михаила тегобног сужањства! Због себе! Због своје слике о себи!
Мислила је тако, несрећна што је била толико слаба, што се препустила болу у који је разум тонуо као у живи песак, те није раније видела тај спасоносни излаз; и срећна што најзад опет може да нешто чини за Михаила.
Ни те ноћи није спавала. Окупала се, опрала и очешљала косу. Посекла је поломљене нокте. Обукла је хаљину скромну али складну, брижљиво одабрану да истакне њен добар укус и слабо материјално стање.
Већ у рано јутро дошла је пред капију Дворског парка. Наслонила се на дрво и остала тако све до мрака, чекајући Књаза. Без покрета. Без речи. Стражар, збуњен том несвакидашњом појавом, није је терао. Гледао је поред ње као да је не примећује. Били су две статуе са две стране ограде.
Данима је понављала свој ритуал, нема, упорна и стрпљива.
Ноге су јој дрхтале, сва се тресла од напора и глади, на тренутке је губила свест, али није одустајала.
Сви Цетињани су знали да то Милена Михаилова моли милост од Господара.
Знао је и Господар.
Понекад би се појавио на прозору, али накратко, као да је хтео да удахне свеж ваздух или да провери какво је време. Понекад би изашао на балкон, чак начинио корак-два низа степенице, као да је кренуо у шетњу по парку, и њој би срце брже закуцало, и осетила би како је греје врели дах наде; а онда би се вратио у Двор, замишљен и одсутан.
„Све је то игра“, мислила је Милена. Окрутна игра старог паука који влада већ четрдесет година. И не уме другачије него да чупа нејака крилца и сићушне главе избезумљеним мушицама. Али сићи ће једнога дана и прошетаће се. Мора сићи!
Сишао је и наредио перјанику да је пусти у парк.
- Што стојиш ту по сав дан, несретнице?
- Дошла сам да молим милост за Михаила.
- А знаш ли ти, све и да га ослободим, он ти више за живот није. Нико му поса’ не смије дати. Њему опстанка у Црну Гору нема!
- Нека нема! Ако ће брисати улице у пустаре африканске, он је мени опет муж, а ђеци отац! Само га ти пусти, молим ти се, Господару!
Гледао је сироту, измучену, угашену жену пред собом и сетио се Божових прича о унуци Јована Думанова. Сетио се и како је једнога дана у Индонежанском салону затекао блиставу, оштроумну и смелу госпођицу у раскошној тоалети. Седела је са Јеленом и Ксенијом. Сетио се (и чудио се што памти тако бизарне детаље!) да су девојке разговарале на италијанском, о Ромеу и Јулији. Гошћа је уверавала принцезе да је у овом свету пролазности само љубав вечна и да стога они који воле имају право на све.
- Иди сад и не долази више - наредио је књаз Никола Милени. - И ћути. Не фали се пред женама како ти је Господар помиловао домаћина. Морам најпре да ослободим мање кривце, што их они твој манитац заведе!

Марта хиљаду деветсто треће године, девет месеци пошто је Михаило ухапшен, Књаз је објавио Закон о државним благајницима и рачуноводству. Они који су још памтили зашто је и како почела „музикантска побуна“ у садржају и тону Закона могли су пронаћи и признање да је сужањ из Јусоваче право говорио и поштено урадио.
Трећег јуна хиљаду деветсто треће године све цетињске новине објавиле су на првој страни вест коју је књаз Никола чекао две деценије, још од када је безначајном принцу изгнанику дао руку своје најстарије кћери Зорке: зет Владалачког Дома, Петар Карађорђевић, постао је краљ Србије!
Славило је Цетиње, славила је сва Црна Гора!
У телеграму којим се захвалио на честиткама краљ Петар је обећао тасту да ће, без обзира на свој нови високи статус, пред њим остати исти који је био док је живео на Цетињу, у скромној кући преко пута двора, као Петар Мркоњић.

Тринаестог јуна хиљаду деветсто треће године у „Црногорском гласнику“ објављен је текст под насловом „Акт највише милости“:
„Његово књажевско височанство Господар благоизволио је поводом ступања Његовог Величанства Краља Петра Првог на Пријесто Краљевине Србије најмилостивије помиловати тридесет.

Човек који је дошао из Јусоваче само је мало личио на оног прекрасног мушкарца који се годину дана раније осмелио на дрскост према Господару.
У џаку од набране коже и истањеног меса цвилеле су кости као лимени акорди пораза.
Сатима је седео непомичан, згучен у неком ћошку собе, и ћутао, као да је у мраку страшне самице, у којој је био заточен, изгубио и глас и речи. Носио је поглед као угашен фењер и покрете тешке и споре.
Ништа није питао, ништа није тражио. Јео је кад му Милена да и колико му сипа. У кревет је одлазио са првим мраком и остајао непомичан до зоре, згрчен на самој ивици постеље.
Ретким посетиоцима осмехивао се понизно и уплашено.
„Одузели су му снагу и убили вољу“, мислила је Милена, обузета новим болом. Отели су му оно што је био и сада је ништа.
Продала је кућу коју су давали под кирију. Дала под кирију кућу у којој су живели. Крста је одвела мајци и сестрама, Даницу и Марицу свекру и заови у Слатину.
И кренула је са Михаилом на пут, да траже његову изгубљену душу.
Годину дана су провели у Котору. Он је био у болници, она је становала у једној соби у Табачини, код остареле и полуслепе удовице опанчарке. Свакодневно га је обилазила, неговала када је било потребно, понекад ноћила на столици крај његовог кревета.
Као да је дала завет ћутања, разговарала је једино са лекарима и часним сестрама, али и са њима само о болести свога мужа.
За све друге људе које је морала да сретне, намерно је остала неприметна и непрепознатљива као утвара.
Поново је у књигама тражила питања и одговоре, и кроз дуге шетње расплитала замршене путање мисли.
Пролазила је кроз град своје младости као између кулиса срушеног позоришта.
Отишла је и пред родну кућу. Била је ноћ и слани мирис мора мешао се са опорим мирисом лимуна и ловора. Седела је на обали, на голом песку, и дозивала девојку каква је некада била. Али када је видела лице своје прошлости, није се препознала.
Среле су се поново на дедином гробу у Шкаљарима. И Милена више није знала да ли је та которска госпођица заиста била она, или само дедин сан о њој.
Михаило се опорављао полако али сигурно. Враћало му се тело, враћала му се душа. И једне вечери лекари су му дозволили шетњу поред мора.
Свако од нас је помало Прометеј, свако има своју ватру којом се брани од студени, опаких животиња и злих људи. Лепота и потпуност те вечери биће Миленина ватра, она коју ће носити и сачувати кроз читав живот.
Седели су на скровитој клупи у Милитарском парку, леђима ослоњени о градске зидине. Сумрак је клизио са Добротског брда у море. Осећала се испуњеном бескрајном нежношћу према том сурово рањеном, меланхоличном човеку, који је зависио од милости њене љубави.
Седели су дуго, утонули у мир михољског лета, а онда је он подигао главу и изненада је погледао очима у којима је за тренутак поново сијао свет. Затим је, као да се нечега присећа, пружио своју жељну руку и пустио је као гладну птицу на њене груди.
- Је ли било љубави до на поглед први? - питао је, он, који никада није марио за стихове. Који се увек бахато подсмевао поезији.
Сетила се сна у коме је изгубила разум оне ноћи пошто га је видела први пут. Само, и он је, ево, знао тај сан, као да је сањао исти. „Могу ли двоје истовремено сањати исти сан који ће се поновити као стварност? И да ли је то онда уопште сан?“, питала се Милена. И помислила је како је све што нас чека већ давно записано. А она је можда само зато рођена да у једно овакво вече осети мир и лепоту враћене наде.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:07

Слика

Као што је Књаз предвидео, за Михаила није било посла у Црној Гори. Живели су од последњих остатака продате куће и помоћи која је нередовно стизала од Панта. Милена је родила четврто дете, сина зачетог у Котору. Као свештеница култа пожртвованости, наметнула је себи нови терет: почела је да шије. Самоука, парала је своје старе хаљине и по њима од новина правила кројеве за нове моделе. Муштерије је пронашла у свом новом друштвеном кругу, међу женама и кћерима ситних трговаца, занатлија и чиновника најнижег платног разреда.
Михаило је примио њену жртву као ударац у лице.
Вратили су му се тело и душа, а са њима и старе навике. И немир који зјапи у њему као бездан и тражи непрестано нова узбуђења. А све је око њега било пусто као пораз и мрачно као безнађе. Ваљао се кроз залудне дане. Вукао се међу концима, расутим свуда по кући као нити његове замршене судбине. Заплитао се у бескорисне сате као у лепљиву паукову мрежу.

Пронашли су га следећи оштри воњ заједничке мржње као сигуран траг. Знао је ко су и знао је шта хоће. Учинило му се да нуде наду. Али и када је схватио да могу понудити само авантуру, ниjе их напустио. Ишао је са њима да би побегао од бесмисла.
Били су његови вршњаци или млађи од њега и препознао им је узраст, али искуства није: били су другачијим квасцем умешени. Са високих школа у Србији и Русији донели су европску елеганцију и дух панславизма, идеје Димитрија Туцовића и ране петроградске револуције. Говорили су да је Књаз диктатор, да су у његовој руци и крст и мач, и чаша и кашика. Слагао се. Говорили су да се још од Рима и Цезара тиранину само једно може понудити. Није се супротставио. Али када су њега одредили да изврши правду, одбио је. Његова мржња била је лична а не политичка. А частан човек из личне мржње убија само у двобоју. Никако из заседе!
Није стигао да се разиђе и са њима. Завера је откривена и Књаз је спремао сурову освету.
Милена је наслућивала смисао тајанствених састанака свога мужа, али колико је све то заиста опасно схватила је тек када јој је жена полицијског писара, уплакана и уплашена од своје храбрости, открила план одмазде.
Као сваки човек у нужди, Михаило се позајмио на брзину, са великом каматом и хипотеком на последњу кућу. Стигао је још да загрли крти лед Милениних костију, да пољуби модру дрхтавицу њених усана и да се поздрави са децом - све четворо су неутешно плакали, више подстакнути очајем своје мајке него што су разумели смисао тог растанка и осетили укус његовог бола.
Кренуо је ка Ријеци Црнојевића, па даље, до обале Скадарског језера, вукао се кроз камењар као гмизавац, провлачио се кроз мочвару, дању се крио, а ноћу путовао, као сви бегунци. Границу Црне Горе прешао је у барци као неки модерни Ноје. Из Скадра се низ Бојану, као низ уже, спустио до мора, и укрцао се на брод који је стигао из Тријешћа и пловио за Америку.
„Михаило Пантов утече ка фукара!“, понављао је непрестано, уверен да је дошао до дна; да страшнијег понижења није било, нити га може бити.
Стиснут у потпалубљу као у гробу, прешао је три мора и један океан. А када је ногом стао на чврсто тле Сједињених Држава Америке, окренуо се ка истоку и заклео се именом оне чију ни слику нема да ће се из прогонства вратити као победник.

Драга моја Милена и мила ђецо,
Доста прође док ви се не јавих, и ево сад да ви кажем, здраво сам, а добро бити не могу. Далеко сам од вас, далеко од Црне Горе. У туђу земљу живим, под туђу земљу проводим дане. Нашао сам рада у руднику на Аљаску. И то је добро, овђе је тешко рада наћи. Само сам жељан сунце да ме огрије. Зима стисла. Свугђе снијег и лед. Курјаци завијају, а има и бијелих медвједа. До најближе вароши, коју зову Форт Јукон, има дана ’ода. Толико је ’ладно да ми се брци заледе. Кад идемо на ручак, молим куварицу те ми даде лонац са врелом водом - парим брке да се раскраве, да се не поломе. Овђе се паски ради и боговски једе. Куварица ми придодаје најбоље парче меса, донесе ми у бараку кријући. Има доста нашијех људи око мене. Помињемо Црну Гору и вас који остасте.
Милена, несретнице моја! Зло ти вазда од мене и са мном. Сад тек видим што учињех овом лудом главом. И кајем се, накајати се не могу, ма слаба ’асна и тебе и мене од мојега покајања. Ако да Бог, једном ћу то исправити.
Да ти кажем да ме вјерно чекаш и да ђецу пазиш ка’ да сам ја тамо, не требам. Ти сама знаш што је дужност поштене жене и Црногорке.
Знам да ти је Марица најтежа, на мене се увргла, несмирени дух. Молим ти се, остави је, заклињем те у нашу љубав, немој мене кроз њу корити!
Молим те да ми очевину сачуваш. Знам да ти није бастало дуг да вратиш и да трећа кућа отиде на мој пут. Ма остало је Пантовога у Слатину и на Даниловград. Не дозволи да ми ђеца без ђедовине остану! Не дозволи да све поклопи она курва Зорка и њезин копилан!
Мила моја, Милена, је ли ово судбина, или је постојао и други пут и начин, а ја не видјех. Унесрећих ваше животе, урнисах свој живот. Ма немојте ме по злу помињати...
Ако ко пита за мене, поздравите га.
Много вас воли, грли Михаило.

Од када се родио, Зорка је уз Михаилово име везивала губитак и бол. Имала је три године када јој је мајка умрла, а отац је дао на чување стрицу Мићку и стрини Јоки.
Расла је усамљена. Стално јој се чинило да има пуне руке дарова и чезнула је да некоме поклони свој драгоцени терет.
Удали су је када јој је било седамнаест година. Хтела је да свије руке око мужа, али он се измицао, загледан у свој сан, који она није препознавала. Када му је рекла да ће родити, био је чудесно раздраган. Затим је прошло неколико месеци и он је поверовао да је мала ларва чврсто урасла у кору њене материце; да је испунио дужност према родитељима и освојио право на слободу и сопствени избор. Отишао је у Америку, ни први ни последњи који оставља невесту да роди и подигне дете, да брине о његовом оцу и мајци и чека повратак печалбара. Читав живот да чека. Печалбари су се враћали да ожене сина, или да умру у родној кући.
Кора је била млада и танка, и ларва је угинула пре него што се развила у лептира. Зорка је изгубила дете и право на материнство. Рањена неправдом и притиснута прекорима, јела је горки хлеб бездетнице и пила чемер воду беле удовице. Завидела је правим удовицама, онима које су сахраниле мужеве, а остала су им деца. Удовицу свако поштује као главу куће и долазе јој људи слободно на сједник. А бела удовица је изолована својом несрећом као губом.
Пролазиле су године и чинило јој се да све теже носи неподељене дарове.
На тридесети рођендан жеља јој је као бубица измилела из срца и запосела мисао. Друговале су данима, усамљена жена и њена врела жеља, спремне да једна другој угоде чим се укаже прилика.
Био је странац, путник намерник. Срели су се у шуми. Скупљала је дрва када је наишао. Без речи се савио преко ње, сагнуте. Осетила је први додир, помислила је да то мора бити одговор на њене молитве и отворила се као плодна земља.
Задржао се у селу једну месечеву мену. Свакодневно му је доносила храну и предавала му се у журби и страху. Никада га није питала за име, нити одакле иде и где је пошао. А када је продужио пут, знала је да је није оставио саму.
Уточиште за своје дете потражила је у родитељској кући, у колевци из које су је изнели да би направили место за Михаила.
Оца је затекла у кревету, обореног страшном вешћу о Михаиловом хапшењу. Саслушала је целу причу и одједном била сигурна да се све то десило само зато да би она могла да обезбеди будућност свом детету. Уосталом, и оно ће носити исто презиме као Михаилова деца.
Није се колебала ни када је Милена, самлевена болом и смртним страхом, довела у Слатину своје две девојчице и када је једну од њих, ону старију и питомију, Даницу, искрено заволела.
Пронашла је бележника и заједно су саставили тестамент којим Панто, у свом огорчењу на сина и стиду због његове непослушности Књазу, „којом је предшаственицима и цијелом пасу образ оцрнио“ (разлог смишљен тако вешто да га сваки књажевски суд уважити мора!), сву своју имовину, покретну и непокретну, оставља кћери Зорки и њезином тек рођеном сину Данилу.
Месецима је оцу убијала душу измишљајући приче о Михаиловим неделима. Са капије је враћала све који су хтели да га виде, утеше и охрабре, њему говорила да хоће да га заштити од лажног саосећања, злих речи и презира, а посетиоце уверавала да је он отупео од бола и срамоте, те да никога не жели да прими. Тровала га је травама које су могле бити и лек, али за друге болести, и гасила му разум и вољу јаком ракијом растопљеном у врелом зашећереном млеку. Тако све док ослабљена рука није дрхтавим словима потписала документ издаје, не знајући шта потписује.
- Мирит на моју главу, сине! - шапутала је Зорка и крстила се, док је у колевку, детету под ноге, спуштала црни плод зла и преваре.
Веровала је да ће му отето богатство донети срећу и задржати га поред ње. Имаће око чега да свије мисао и огњиште и неће морати једнога дана од немаштине да бежи у бели свет.
- Огријеших се, несретница, ма не покајах се - говорила је до краја живота. - Јопет би исто учињела! Нема тога гријеха који мајка јадка не смије учињети за срећу својега ђетета!

- Мушкарцу не треба веровати, све голим дупетом да седне на врелу плотну! - опомињала је баба Марица најпре моју мајку, а потом и мене.
Ту поразну лекцију добила је од свог оца.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:08

Слика


Било је пролеће хиљаду деветсто десете године.
Милена је седела на ниској столичици крај шпорета и дрхтавим рукама држала два жута листа, исписана крупним, тешким словима. Читала је жудно и нестрпљиво, као што је увек читала Михаилова писма: гужвајући листове и гутајући речи. На поду пред њом седела су деца. Крсто је имао тринаест, Даница десет, Марица девет, а Вуксан пет година. Покорно су чекали да мајка најпре у себи прочита цело писмо, а потом њима наглас делове биране да истакну очеву нежну бригу и сакрију истину о његовом бедном животу.
Када је дошла до краја, мајка је завртела главом у неверици, а затим брзо ставила руку на уста, да заустави снажни крик који је избио из најдубљих слојева њене душе. Склопила је очи и остала непомична, као да скупља снагу да би се суочила са стварним значењем Михаилове поруке. После два-три минута, која су уплашеној деци била дуга и језовита као мрачна ноћ, поново је узела писмо, читала га је пажљиво, реч по реч, и у њој се, као да изговара чаробну формулу спасења, са сваким прочитаним редом палило по једно светло. Жена блиставих очију и осмеха која је деци пренела очеву поруку, мало је, само мало, личила на Милену. Деца су зурила у тај неочекивани преображај као у прижељкивано чудо: мајка се вратила после три године!
Марица никада није заборавила ту врелу радост којом их је све обасјао Михаилов налог да продају „то цркавице што остаде“ и припреме се за нови живот у обећаној земљи. Тачно кроз месец дана он ће им послати новац за паробродске карте. Затим ће кренути ка Њујорку, он опасним путевима Новог света, преко Стеновитих планина и области Великих језера, са западне на источну ивицу америчког континента; они преко океана.
Готово истог дана почеле су велике припреме.
Милена је отказала стан. Продала намештај од куване буковине. Шпорет. Велики казан за прање веша. Сервис за ручавање од чешког порцелана. Ћилиме. Душеке и јоргане. Продавала је у журби у пола цене. Ситније и мање вредне ствари поклањала је: шерпе и лонце. Чаше. Тањире. Кашике, виљушке и ножеве. Пешкире. Постељне и стоне чаршаве. Аван и тучак. Даску за сецкање лука. Лампе. Тресач. Метлу и ђубровник. Тучак за месо. Штипаљке. Свега се одрицала лако и без жаљења, као да све те ствари нису, нити су икада биле, део њеног живота, већ само непотребан терет на путу у Нови свет.
- Сачекај, Милена! Не ’итај! Није шећер у воду! - опомињала је Крстиња.
- Што да чекам?
- Сачекај да ви пошље паре. Да јави којим бродом да кренете. У који дан ће да ве чека.
- Писао је да ће паре послати за мјесец дана. Да кренемо првијем бродом који пође из Котора. А тај се дан примакао и морамо бити спремни.
Деци и себи сашила је по неколико лепих, практичних преобука. Исписала их је из школе. Сваке вечери пред спавање, уместо какве бајке о пастирици и принцу, или о сиромаху који побеђује зло и храброшћу и поштењем осваја богатство и срце најлепше краљеве кћери, причала им је о тој далекој земљи у коју иду. О земљи у којој нема Господара и људи су слободни да сами бирају своју судбину. Причала им је и о мору, описивала пароброд као велику кућу која плови, препуштена вештини морнара и милости Божијој. Одлучила се и на знатан, потпуно изузетан и расипнички трошак: дечацима је купила велики дрвени брод, девојчицама лутке. Да се играју током дугог пута преко океана.
Све их је млео слатки умор. Одбројавали су дане испуњене грозничавим узбуђењем и срећом, намотавали кратки конац преосталог времена на клубе цетињског живота. А када је та пређа потрошена, Милена је децу и пртљаг, спремне за пут, пренела у Херцеговачку улицу. Да тамо сачекају новац и последња упутства од Михаила.

Новац никада није стигао.
Никада више није стигло ни писмо.
Као да је несрећни Књажев музикант, кавгаџија и анархиста, сужањ из Јусоваче и рудар, заувек нестао у леденој пустињи Аљаске...

Сачекала је четрдесет дана, колико треба да душа умрлог стигне пред суд у царству Божијем, а онда је распаковала пртљаг и децу поново уписала у школу. У Дубровачкој улици, читав блок иза Херцеговачке, уз сами руб беде Богдановог краја, пронашла је собу и кухињу. Од мало преосталог новца и дарова оних које је само два месеца раније она даровала, поново је скућила скромно домаћинство. Од тада је живела са две несреће: раздирана тугом удовице и гушена срамотом напуштене жене.
Марица никада није заборавила ону тешку, поразну тишину кроз коју су се вукли, док су по новом стану размештали ствари, као кулисе неког сиротињског позоришта очаја. И читавог живота несрећу ће осећати као тишину у коју се тоне као у живо блато. Из које се не могу ишчупати ни речи ни покрети.
Те ноћи искрала се из кревета који је делила са Даницом. Бојала се мрака и тајни непознатог дворишта, али је већ тада била јача од свог страха. Пронашла је пољски клозет, пажљиво резом затворила врата, а затим из недара извукла своје највеће богатство, своју једину лутку Снежану. Чврсто је привила на груди, као праву бебу. Нежно пољубила у оба образа, па у чело. И пажљиво, као да је спушта у колевку, или у гроб, спустила је у јаму.
Није плакала.
Није плакала ни следећег јутра пред шокираном мајком. Већ навикла на њено неразумевање као на хлеб и воду, трпела је ударце као заслужену казну.
Милена је тукла као да се свети. Са страсном насладом. Неспособна да обузда брзину и снагу удараца. Тукла је оно што је у њој највише волела. Светила јој се што личи на Михаила. И што ће бити несрећна као он. Што ће том несрећом, као глађу морити друге. Затим је, кршећи руке на Маричиним мршавим раменима, мучена кајањем и снажном љубављу, окупала својим сузама, као да хоће са ње да спере мутни траг очеве крви.
А девојчица, стиснута у муклом болу као у сандуку за мучење, имала је само једну жељу: да што пре заборави очеву окрутну превару.

- Е, дјецо моја, како сам ја подизана, а како ја вас подижем! - изговарала је Милена горко признање, подвргнута најстрашнијим мукама немаштине и кајања.
Прихватила је кривицу за онај први погрешни избор, и за све касније, и носила је као додатни терет до краја живота.
Мајка нема право да буде само жена, мислила је. Није довољно само волети децу, јер онда је и та љубав због себе, због сопственог испуњења. Деци треба отворити свет, дати низ могућности, право на избор. А шта је она дала својој деци? Лепо васпитање. Манире которских коленовића. Образовање. Био је то излишни терет и срамни печат различитости. Саплитао их је на путу којим су пролазили кроз свакодневицу. Одавао их је као уљезе у свету простоте, духовне беде и сиромаштва, у коме су морали да живе. Деца су им се ругала и зазирала од њих. Одрасли су их гледали као непријатно чудо. И самој мајци често су личили на мале јунаке из бајке о краљевићу и просјаку.
Свуда око њих били су зидови, грађени од тешких цигала сиромаштва, учвршћени малтером Михаиловог отпадништва од војске и отаџбине. Зидови без капија и без отвора. Гледајући их тако затворене, Милена је будућност своје деце видела као библијско проклетство: они су заиста испаштали родитељски грех.
Вуксан је био најмлађи и најлакше се прилагодио. За њега је најмање бринула, о њему најмање мислила.
Крсто је био као она. Занет лектиром. Нежан у телу и души. Повучен и усамљен. Дању је учио за возача и механичара, а увече, у њиховој јединој соби, у кревету који је делио са Вуксаном, читао је старе Миленине књиге на италијанском. Кад заспи, мајка би полако извлачила књигу из његових рано огрубелих руку; руку са искрзалим ноктима и кожом под коју су се увукли чађи мирис моторног уља.
А кћери! Те несретнице које ће кренути утабаним и неизбежним путем њене судбине.
Са Даницом се боље слагала. Марицу је више волела.
Даница је била меко тесто у одлучним мајчиним рукама. Мирна, спора у послу и мислима, остарела још на рођењу. Од детињства је прихватила мајчин занат. Радила је пажљиво и стрпљиво, вешта у фином боду и везу. Молила је Крста да јој, док она шије, наглас чита мајчину омиљену лектиру, и мајку да јој прича о свом детињству и младости. Миленине успомене биле су бајке њеног детињства. Заводиле су је, очаравале, будиле јој амбиције и храниле снове. Чврсто је веровала да ће се баш она вратити у природну средину своје породице, у свет госпоштине и богатства, из кога су тако сурово прогнани. Са стрпљењем са којим је прошивала најситније бодове, чекала је мушкарца који ће је пронаћи као бисер изгубљен у прашини, и сакрити у кутију од баршуна.
Одрастање и стварност нису је поколебали. Читавог живота Даница ће се и осећати и понашати као свргнута принцеза.
Марица је била као шампањац. Ћерка свог оца од прста на нози до прекрасне косе, црне, тешке и густе. Речита, јасна и упорна као мајка. У њој је непрестано нешто врило. Жилама јој је уместо крви текао немир. Милена је уживала у њој. И свим силама се трудила да је промени. Да је обузда. Знала је да је мушкарцима таква природа несрећа, а женама пропаст.

Августа хиљаду деветсто десете године, дакле некако у исто време када је Михаило последњи пут преломио живот своје породице, црногорски Господар је прославио пола века апсолутне владавине, и крунисао се за краља.
Две године касније почео је Први балкански рат, па Други. Ишчупано је срце але са Босфора и растргнуто јој труло, гломазно тело.
Хиљаду деветсто четрнаесте угарак са Балкана запалио је свет. Дотадашњи пријатељи, ћесар Фрањо и краљ Никола, како то често бива са пријатељима из интереса, нашли су се на супротним странама. И краљ је побегао пред ћесаровом војском, која ће наредне две године пљачкати Црну Гору и камџијати царским законима.
Крајем хиљаду деветсто осамнаесте године из пепела старих краљевстава рођена су нова, као јато феникса. Оно о чему је сањао деда Никола, остварио је унук Александар: ујединио је Јужне Словене у заједничку државу једног, троименог народа. Али са Карађорђевићима као владајућом династијом на челу. У темељ унуковог, узидане су крхотине дединог престола. Пошто су дуже од два века владали Црном Гором, Петровићима је забрањен повратак у земљу прадедовску.
Последњи црногорски Господар умро је марта хиљаду деветсто двадесет прве године у Кап д’Антибу.
Био је благонаклони пријатељ мојих предака и окрутни диктатор. Давао је господски и кажњавао крвнички. Послушност му је била милија од поштења, послушни дражи од поштених. Ваљда је тако владарима записано у законима Божијим.

Крсто, Даница, Марица и Вуксан расли су у време ратова и окупација. Али сви ти велики историјски догађаји, који су рушили царства и мењали свет, сва та мука у којој се губе најмилији и нестаје имовина, та несрећа у коју се, као у јаму безданку, сурвавају животи, готово да их ни дотакла није. У рату највише губе они који највише имају. А они нису имали ништа. И никога.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:09

Слика

Било је пролеће хиљаду деветсто двадесет прве године.
Милена је седела погнута над шиваћом машином.
Даница је ситним везом украшавала крагну на својој јединој блузи.
Марица је прала судове.
- Има ли овђе кога да ме предусретне и да ми се обрадује? - питао је мушкарац који је ушао без куцања, широм отварајући врата.
- Михаило?! - промуцала је Милена у неверици. Са руком на устима. Са срцем у грлу.
- Јес’ ја, што се чудиш! Не долазим у туђу но у своју кућу, код своје жене и ђеце!
Клонула је као мртва птица, побелелим прстима ухватила се за ивицу машине.
- Михаило... Михаило - шапутала је као да понавља рефрен неке старе, узбудљиве песме.
- Што седиш ка’ квочка! Тако ли се дочекује домаћин!
Даница је полако одложила започети вез, затим је устала, пажљиво затворила врата и окренула се оцу:
- Добра ти срећа! - рекла је мирно и љубазно, како и приличи лепо васпитаној госпођици.
А Марица! Чим је видела у раму широм отворених врата високу и складну фигуру оцртану на платну осунчаног, зеленог дана, знала Је да Је то он. Препознала га је својим срцем! И није се изненадила што је жив. Она једина никада није поверовала у мајчину самообману о тешкој несрећи која је оца спречила да их поведе у нови живот. Она једина није тражила друго име за превару.
Једним наглим покретом чисте радости одбацила је тек опрани тањир, који је у широком луку прелетео пола кухиње и распрсао се весело, као кап летње кише: у два хитра корака налик на плес клизнула је пред оца, загрлила га грчевито и зарила главу у меку крагну његовог елегантног мантила.
Михаило је застао збуњен овом нежношћу. Носио је кофер, толико мали да је у њега могла стати само једна преобука, и отмени денди штап. Изгледало је као да се двоуми шта да учини са својим пртљагом. Онда се одлучио: пажљиво је ослободио руке, ухватио Марицу за мишице, одмакао је од себе корак-два и пажљиво се загледао у њу као у свој лик у огледалу.
- Ти си Марица! Видим, на мене си се увргла! Даде Бог те сазнадох како је изгледала она којој ни слике немам.
Говорио је полако, а низ изроване образе текле су сузе свих болова, кајања и олакшања, и губиле се у густој тами најлепших бркова књажевске војне музике.
Тим сузама Михаило се вратио породици.

- С багулином пошао, с багулином дошао! - рекла је Милена равнодушно, док је склањала Михаилов штап, највреднији део његовог оскудног пртљага.
После петнаест година потуцања по свету вратио се сиромашнији него што је отишао.

Михаило је заиста искрено желео да са Миленом и децом започне нови живот у обећаној земљи.
Изгубљен у леду Аљаске, међу људима са којима се није разумео мада су говорили истим језиком, све чешће је уточиште тражио у шкољки успомена. А тамо, схватио је то са болним уздахом и самопрекором, светлуцао је само један бисер: Милена.
Човек тренутка, коме су живот одређивале околности и непромишљеност, почео је најпре да сања о будућности, па да је планира. А када је замислио све, до најситнијих детаља, када је пронашао излазе из свих могућих замки, када је спремио одговоре на сва могућа питања, Михаило је, обузет радошћу, све испричао Милени у свом последњем писму испуњеном узбудљивом надом.
Тачно месец дана касније подигао је последњу зараду, покупио у завежљај веш, чарапе и прибор за бријање, и кренуо ка Њујорку. Следећи свој план, свратио је у Форт Јукон да пошаље Милени новац. Кад је стигао, био је мрак и све затворено, осим салуна са собама за преноћиште.
Ушао је у маглу дуванског дима и испарења мокре одеће и јефтиног вискија.
- Оди, Михаило, да попијемо по једну! - позвао га је човек ослоњен о шанк. Био је рудар као и он. Херцеговац.
Прихватио је позив. Радост је врила у њему као под поклопцем и чинило му се, ако је задржи само за себе, разнеће га својом силином.
Поверио се странцу као пријатељу.
Поново се, као у лавље чељусти, бацио у руке хировитој вољи случаја.
- Кад је тако, да наздравимо! Да буде са срећ ом! - викнуо је Херцеговац раздрагано. - Хеј, бој, пиће за све! Михаило плаћа!
- Имам и рашта! Пијте, људи!
Наздравили су за срећан долазак Михаилове породице.
За успех њиховог заједничког живота.
За Михаилов растанак са друговима и Аљаском.
За муке које су их зближиле.
За успомене.
У салун су пристизали нови гости. Бармен је пунио чаше. Михаило је плаћао.
Наздравили су за срећан пут преко Стеновитих планина. И преко Великих језера.
За Гранд Пацифик железницу.
За град Њујорк.
За слободну земљу Америку.
За каубоје и Индијанце.
За Вајата Ерпа и Дока Холидеја.
За беле медведе, које Михаило напушта.
За стару, досадну Европу, која ће пропасти без своје најбоље деце.
За ту несхваћену децу, оличену у њима, освајачима и мученицима Новог света.
Наздрављали су све док Михаило није потрошио своју трогодишњу уштеђевину и последњу плату.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:09

Слика


Стид! Стид му је био пут и сапутник, храна и починак. Бежао је од њега, а носио га у себи. Повијао се под његовим тешким теретом. Саплитао се на дугим путевима. Пробијао се кроз снег, блато и прашину Канаде и Сједињених Држава. Мењао је послове као кошуље, а зараде трошио у дугим путовањима. Губио је познанике и није стицао пријатеље. Ваљао се по постељама жена које су припадале свима, али и то млаког и спласнулог тела, и без радости. Бауљао је кроз дане који нису имали смисао. Поново није имао циљ, али је први пут постао свестан поразности ове истине, и то је била нова незасита глад његове душе.
Такав није могао пред Милену и децу.
Помислио је да излаз потражи у спасоносној лажи. Да у једном драматичном писму себе прикаже као жртву окрутне пљачке, а њих, своје најмилије, као пасторчад судбине. Али и лаж и признање истине чинили су му се подједнако нечасним. У ствари, и за једно и за друго била је потребна унутрашња снага коју он није имао. Покрио се ћутањем као прљавим плаштом заборава, сакрио се у наду да Милена то ћутање неће препознати. Да ће њена романтична природа одбацити сваки наговештај сумње, сваку помисао о превари, и његов нестанак правдати смрћу. Само смрћу! Лепо је могао да је види погружену у удовишту, и да осети слани укус њених суза на уснама. Или су то биле његове сузе?
Вест о сарајевском атентату чуо је у Принс Руперту, градићу стиснутом уз море, на западној обали Пацифика. Рат му се учинио као велика шанса. У рату постоји јасан циљ: преживети и победити. Рат је добро време за губитнике и изгубљене. Тада сви мирнодопски порази губе значај. Све мирнодопске победе смисао. У рату се, као за коцкарским столом, у једном трену мења судбина. Губи се живот. Добија се углед и достојанство, себи за задовољство, а потомцима у наслеђе које им нико не може отети.
Трагање за изгубљеним животом често је друго име за патриотизам.
Био је у првој групи српских добровољаца који су кренули преко океана браћи у помоћ.
Прешао је Албанију пешке.
Лечио се на Крфу и спуштао мртве у плаву гробницу на Виду.
Учествовао је у пробоју Солунског фронта.
А када се победничка војска расула по земљи Србији да у миру једе плодове рата, опет није знао куда би. Био је победник, али у миру победе војсковођа расту, а победе војника се смањују и тање.
Потуцао се по војним болницама, а када су му све ране срасле у тврде ожиљке, чуо је за колонизацију. Пријавио се и добио кућу и имање крај Сенте. Имао је четрдесет пет година и искуства музичара, рудара, коцкара и ратника. О земљи ништа није знао. Ни како се обрађује. Ни пошто се може продати.
Одмах је окрњио обод имања. Купио је фини веш и кошуље, елегантно одело и мантил, ципеле и мали кофер од добре коже, и штап који му се чинио као врхунац отмености. Тако дотеран стигао је на Цетиње.

Децу је разазнао по слутњи.
Милену није препознао. Њене угашене очи! Лице изгладнеле авети. Прерано побелела коса. Отечене ноге, нагрђене сталним напорним покретањем шиваће машине. Мирис сиротињске кухиње и јефтиног дувана. Та уморна, угашена, разорена жена није дотакла ништа у њему. Није могла да пробуди чак ни успомену на ону блиставу, самосвесну и смелу госпођицу која му је четврт века раније на књажевском балу добацила своју лепезу као изазов.
Ни себе не би препознао да је умео да се види њиховим очима. Истина, још увек је личио на фотографију заденуту за стакло креденца, помало избледелу, савијену од дугог стајања и искрзану од честог гледања. Али у њему није било ни оне животне радости, ни снаге пред којом су жене остајале немоћне као птица пред хипнотичким погледом кобре. Милена га је посматрала кришом, и ретко, само када је имала времена. Човек који се вратио после петнаест година био је само сенка са маском оног прекрасног мушкарца коме је остала потпуно верна и у самоћи, упркос псећој глади своје утробе.
И деци се чинило да личи на своју фотографију. Али само по цртама лица. Иначе се непомирљиво разликовао од оца уз кога су расли у мајчиним причама.
Неке људе заиста не треба поново видети да их не бисмо неповратно изгубили.
Само неколико дана Михаилу је било довољно да схвати да у колотечини њиховог живота за њега нема места. Померао се по кући као непотребна ствар која свуда смета. Његово место било је у сећањима. Човек кога су већ десет година сматрали мртвим био је отац. А он уљез који краде и скрнави оно што воле: блиставе успомене на Михаила Пантова.
- Што је прошло, не враћа се више - рекао је једнога јутра свом лику у огледалу.
И отпутовао је без поздрава.
У Сенту.
У успомену.
Из ретких Милениних писама сазнао је да се Крсто оженио и преселио за Београд. Да је добио кћер и сина. И Вуксана је повукао за собом. Даница је прескочила зид и удомила се у сердарској кући. Марица се удала за војног музичара, Подгоричанина.
О себи Милена није писала.
Умро је онако како је живео: напрасно, у кафани, сам.
Било је рано јесење преподне. Магловито и хладно. Полако је испијао прву ракију и листао новине. Одједном је осетио снажан ударац у груди. Истовремено су му клонули глава и рука. Новине су склизнуле на сто покривен црвено-белим карираним чаршавом, чаша је пала на црни, олајисани патос.
- Од богатијех родитеља не остаде сиромаха ка’ што су моја ђеца! - кркљао је.
Био је то његов тестамент.
Сву земљу је продао у бесцење. Кућу задужио. Наследницима је оставио таман толико да покрију трошкове сахране и плате случајно разбијену чашу.
Сахранили су га у Сенти.
О гробу нико није бринуо и после десет година место је прекопано.
Михаило Пантов нигде не почива.

Синови су се оженили, кћерке удале, и кренули су, из куће као са велике раскрснице, на различите стране: Крсто и Вуксан у Београд, Даница на Зачир, Марица у Подгорицу.
Милена је остала сама.
Имала је педесет година и била је старица. Самлевена умором тела и срца, празна као крпена лутка из које је исцурела сва струготина. Ноге су јој биле тешке као сидро, и немоћне на папучици старе „сингерице“. Изгубила је сву вештину руку и конци су јој се заплитали о несавитљиве прсте као о гране мртвих корала. Престала је да шије.
Преселила се у Богданов крај, у гето беде, јефтине забаве и порока. У једну једину собицу направљену од блата и ослоњену на кланицу.
Земљани под је дисао и кроз њега је, као кроз порозно ткиво, у просторију продирао смрад животињске крви, изнутрице и мокраће. По читав дан Милена је слушала крике њиховог смртног ужаса и кркљање последњег ропца. Сазнала је да свака врста умире другачије, сходно својој природи, и да су различите људске смрти слике животињских умирања.
Навикла се на језиву цику пацова. Крупни, сити и дрски, пузали су уз спољне зидове, чангрљали и клали се међу собом негде под њеним ногама, али у собу нису улазили; у њеној беди за њих ничега није било.
Синовима је рекла да живи од Михаилове помоћи, Михаилу да је деца помажу. Деци није хтела да отежа почетак самосталности, уверена да на то нема право. Михаилу је намерно одузела последњу прилику да чини што је дужност мужа и домаћина. Хранила се својим пркосом као слатким отровом. Био је то последњи плод њеног јада и бола.

Када је Михаило умро, отишла је да га види последњи пут. Стајала је над ковчегом, гологлава, како и приличи Црногорки. Носила је црни искрзани мантил и белу марамицу у смиреним рукама. И лице јој је било мирно. Мирно и суво, као лице дугог удовиштва.
„Шта је то љубав“, питала се. „Да ли љубав уопште постоји? Или је љубав тек наш сан о њој? Сан који се сања и не остварује. Да ли је љубав и жудња за њом најсуровија казна коју је Створитељ одредио својој незахвалној деци?“
Из Сенте се вратила на Цетиње и наставила започета писма.
Михаилу је и даље писала ретко и нередовно, и само о деци. Увек је заборављала да на полеђини назначи своје име и адресу и ниједна пошиљка није се вратила с ознаком „непознат“.
Писала је и унуцима, тек изашлим из пелена. Дуга, топла писма, налик на бајке, са обавезном поуком на крају.
Био је то у ствари дописивање са собом самом. И она се предавала тој невиној игри са свом преосталом страшћу.
Мигољила је кроз страшну усамљеност као кроз густу паучину.
Лебдела је у празном свету. Једина стварност били су ситни коцкари, сагорели као и она у јаловој страсти, који су проводили ноћи окупљени за њеним столом, под мутним и димљивим светлом гас-лампе, а у зору, мамурни и празни, спуштали по који динар у пикслу. Живела је од тог срамног бакшиша.
Имала је педесет три године када јој је рак својим челичним клештима ишчупао утробу.
Лежала је у земљаној соби као у гробу, гушена тешким смрадом труле крви; крви закланих животиња, и њене сопствене крви, у којој се ваљала као у топлој, лепљивој, блатној бари.
Неко је отворио врата и она је померила поглед. Елегантна фигура прекрасног зрелог мушкарца и светлост блиставе зоре одузели су јој дах. Препознала је широки покрет којим је посетилац одбацио штап и слободну руку пружио ка њој. Препознала је и поглед, који истовремено захтева и обећава. У њеном животу само је један човек умео тако да гледа: Михаило!
Покорно је устала и лаким кораком кренула да се понуди његовим прстима.
Жена која је остала да лежи на кревету полако је скинула наочаре, сложила их као да склапа две мртве руке, и ставила их преко књиге на својим грудима. (Била је то Шекспирова трагедија „Ромео и Јулија“, старо издање на италијанском.)
„Само мртви љубавници су вечни љубавници“, помислила је одлазећи.
И није стигла да се запита чему људски живот ако се цео даје за само један трен закаснелог сазнања...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:09

Слика


Када ми је говорила о женским несрећама, баба Марица никада није истицала немаштину, мада је готово читав свој дуги живот провела у мучној борби да не склизне низ оштре литице сиромаштва. Навикла се на ту борбу као на старе папуче које су давно престале да је стежу и жуљају.

Детињство и младост запамтила је као рад. Као тежак физички рад који јој је мајка наметнула свесно и са циљем, и на који се навикла као на наркотик. Устајала је у зору, ложила ватру, кувала кафу или чај, и тек када спреми доручак, будила мајку, сестру и браћу. Ишла је на пијацу. Носила воду са далеке чесме у Херцеговачкој улици. Цепала и слагала дрва. Прала веш. Пеглала. Рибала поњаве и патос. Лети плевила коров испред куће. Зими чистила снег. Радила је са страшћу. Руке су јој биле брзе, покрети жустри. У тим пословима без краја, као у лавиринту, губила се њена невероватна енергија и гасио немир њене душе. Увече, пре него што би Крсто прочитао прву реченицу из неке од Милениних књига, падала је у празан сан, као у мрачну половину јаловог круга.

Није имала времена да чезне и сања, није имала снаге да осети жудњу. Женска зрелост и прва љубав стигли су касније него што је уобичајено, а изненадили су је као непогода у којој није умела да се снађе.
Било јој је шеснаест година када је осетила болну напетост груди и свраб равних, бледоружичастих брадавица. Постидела се промене коју је открила на своме телу и покушала да је сакрије чврсто се обмотавајући старим крпама чије је крајеве спајала прибадачама и ситним чворовима.
Имала је осамнаест година када јој је први болни грч запарао дно стомака и када је са страхом открила да из ње цури крвава нечистоћа, којој није знала ни име ни смисао.
Било јој је двадесет година када је приметила да је један поглед постојано прати и да се од њега, као од свеприсутности Божије, нигде не може сакрити.
Звао се Михаило и Милени се његово име чинило као упозорење. Био је богослов, али и наследник боемских склоности и уметничког дара свог првог рођака, чувеног сликара Пера Почека, и то наслеђе је немилице трошио. Осликавао је ускршња јаја, кору младог дрвета и камење Маричиним ликом. Сам је правио дописне карте и на полеђини калиграфским рукописом исписивао смеле поруке, којима је у ствари причао о себи. Слао јој је те дарове по деци коју је затицао у прашини Дубровачке улице и чашћавао их жуторуменим тврдим бомбонама. На његовим сликама њене су руке биле вилински чисте и недодирнуте грубим пословима, крило меко и дрхтаво, а лице обележено чежњом. Тај човек видео је оно чега ни сама није била свесна: пригушени немир њене душе. „Госпођице, не заборавите, на живот има право само онај ко га искоришћаје!“, упозоравао је. Освојила је његова смелост. Запетљала се у чаробни преплетај речи и боја као у вешто бачену мрежу. Још пре него што га је видела, била је сигурна да га воли. А видела га је само једном. Када је дошао да је запроси. (Да ли је љубав ишта до наш сан о њој?)
Довео га је Зоркин син, Данило. Он је мало знао о тајни свог рођења и готово ништа о пореклу имовине која му је омогућила школовање у богословији. Када је из Слатине стигао на Цетиње, потражио је рођаке и зближио се са њима. Младићима је постао друг, девојкама трећи брат.
Чим је видела Михаила, Марица га је препознала. Задрхтала је од његовог речитог погледа и лаког додира руке. Осетила је како тај дрхтај помера у њој нешто непознато. И много важно.
- Ја сам вјеровала да су твоје намјере поштене - рекла му је Милена.
- Поштене, да поштеније бити не могу! - одговорио је са руком на срцу, као да се заклиње. - Идем у Цариград да продужим школовање и хтио би да поведем Марицу ка’ невјесту.
- То није поштење кад ми тражиш млађу преко старије.
- Даници свака част, ма ја сам Марицу одабрао.
Окренуо се и погледао девојку једним невероватним погледом који јој је кости претворио у пену.
- Не може! Да не свијет кори пријекором!
- Нека се уда! Нека иде за својом срећом! А мене ће допанути како ми је суђено, удала се она, не удала! - умешала се Даница.
Великодушно је пристала да понесе срамоту због какве је у Црној Гори сестра сестру знала и да убије.
- Ти, мала, доста! Не може, рекох! Тебе, Михаило, сретан пут, па кад се вратиш, биће како је суђено. Ако сам ђецу без оца подизала, нијесмо без образа остале!
Пресуда је пала као тежак камен и смрскала им наде.
А Милена је наставила да шије, мирно и одлучно. Није ни главу окренула ка гомили јада у коју се претворила њена млађа кћи.
Марица је гледала у мајку као у окрутног непријатеља.
Касније, када је и сама постала мајка, разумела је Милену. У свом материнском немиру препознала је њен страх. Мајке се боје да ће кћери поновити њихове грешке. И чине све да их извуку из тог зачараног пакленог круга. Да их спасу од понављања сопственог бола. Схватила је мајку, и постала иста као она. Али, у најскривенијем мраку свога срца, тамо где леже тајне које ни себи не откривамо, никада јој није опростила.

Пера је виђала често и разговарала са њим отворено: о времену, пословима које обавља, њеној браћи, и најчешће о деци његове сестре, код које су се сретали. Та виђења је сматрала случајним, а разговоре безначајним, и прелазила је преко њих као преко празне улице.
Био је војни музичар, један од оних који су причу о њеном оцу помињали као легенду о части и смелости. Пореклом из Дражевине у Љешанској нахији, растао је у Подгорици. Отац му је био самоуки грађевински предузимач. Његово детињство личило је на ружну бајку: мајка је умрла рађајући га и оставила шесторо незбринуте деце. Марица га је први пут боље загледала када је од њега зачула ехо очеве туге за оном од које ни слику нема.
Спас од маћехе, од њене тврде и себичне дволичности, потражио је у војсци. Волео је музику, строгу елеганцију униформе и озбиљно достојанство војничког позива. Али било му је хладно у касарни. Непрестано, и зими и лети, осећао је језу као мокри покривач на кожи, и чезнуо је за домом, топлим и меким као женско крило.
Желео је децу коју ће волети онако како њега нико није волео и жену која ће им бити мајка какву није запамтио; која ће и њему бити мајка. Када је први пут видео Марицу, помислио је да је то жена коју чека и тражи. И био је сигуран да не греши: међу децом, око себе је ширила топлину као нека неуморна звезда, и отварала се потпуно, као шкољка и као цвет. А њене хитре руке! Меки и широки покрети. Радосно стрпљење. Све је препознао. Толико пута је срео у својим сновима о срећи!
Гледао је како повија и храни његове мале рођаке, како се игра са њима, и сама занета игром, и све чешће је замишљао да је та топла кухиња њихова, да су и деца њихова, а његова сестра неувиђавни гост који ремети спокој породичног предвечерја.

- Немој је тражити! Неће ти је дати и пашће брука на породицу - опоменула га је сестра.
Она је знала све о човеку који се изгубио у плаветнилу Босфора. И волела је Марицу.
- Тражи се и царска, што не би Михаила Пантова! - успротивио се Перо.
Кренуо је ка изабраници смело и са журбом, као човек који је сигуран да иде путем своје судбине.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:10

Слика


Милена је препознала занос с којим Перо гледа у Марицу као у дивно чудо. Као у остварење својих снова. Он ће бити онај који љуби, а она ће окретати образ, мислила је. И, преварена својим животом, веровала је да само такав распоред улога жени јамчи сигурност, поштовање и спокој.
- Ако Марица пристаје, ја честитам - одговорила је просцу.
- Нећу! - вриснула је Марица када је Перо отишао и мајка је позвала да јој пренесе његову жељу и своју одлуку.
- А што нећеш?
- Зато што га не волим!
- Љубав је док се гузица не ’олади! А шта ћеш послије?
- Нећу за онога којега ми срце неће!
- А кога ћеш! Да не мислиш да чекаш Михаила Почека да ти се врати? Несретнице!
Као да јој је кофу помија сасула у лице!
Марица је повила главу под тим прљавим ударцем. Скупљена у себе, покушавала је да пронађе неки ослонац. Није га било. Пронашла је само уздрхтало чекање на писма која никада нису стигла, сатрулело семе наде, и крхотине поноса.
Подигла је поглед и пружила га ка мајци као штит.
- Добро, удаћу се! Да се увјериш како не чекам Миха Почека! - изговорила је брзо.
Затим је, у једном неочекиваном наступу неразумне веселости, почела да пева песму састављену од само две речи: Удаћу се! Удаћу се! Понављала их је све док се нису истопиле у сузама. И играла је, пратећи паклени ритам једног сулудог пркоса и осветничког беса, ошамућена својим пристанком као болом.

Михо Почек вратио се после годину дана. Из Цариграда је донео чежњу и прстен са смарагдом, зеленим као најдубље воде Босфора. Носио их је крај срца, изгриженог сумњом као рђом. Потражио је Марицу да је пита зашто никада није одговорила ни на једно његово писмо. И учинило му се да је добио одговор када је чуо да се удала.

Гадлуци!
Тако је Милена описала својим кћерима оно што се догађа под плаштом свете тајне брака. Чин у коме мушкарци уживају животињским делом своје природе, а жене трпе, најпре да би родиле децу, а касније зато што су немоћне да се одбране пред себичном самовољом својих мужева. Свесно и упорно гајила је у њима отровну печурку одвратности према телесном. Била је уверена да их тако штити. Да их учи независности.
Марица је кроз свадбени дан прошла као кроз маглу. Једва је примећивала обрисе људи и сенке догађаја, усредсређена на ноћ и чин страшног понижења које ће морати да отрпи.
Увече, стиснута у дну кревета чекала је човека који је кроз дуго вереништво ткао писма од чежње и уздисаја, називао је у њима анђелом својим благим, себе упоређивао са убогом травком, а њу са сунцем сјајним, преклињао је да му дође у сан, заклињао се на искреност и верност до гроба и молио Бога да је сачува од свију зала, и небеских и земаљских.
- Ништа данас нијеси окусила, видио сам - рекао је када је ушао у спаваћу собу.
Из нахткасне, као из чаробне пећине, изнео је печење, хлеб, салату и колаче, малу боцу вина, два тањира и две чаше.
- Ајде да вечерамо - позвао је своју невесту.
Седели су једно крај другог ослоњени на узглавље брачне постеље, јели полако и разговарали. Личили су на сите љубавнике, на брачни пар који је потрошио све своје страсти, а били су у ствари два скривена дрхтаја о истом: он је врело жудео да што пре узме ту девојку, коју већ две године воли и којој је остајао веран у свим искушењима. Она се плашила онога што следи.
- Мора да си се много уморила! Лези.
Склонио је остатке хране, празне тањире и чаше, и угасио светло.
Полако се увукао под покривач, пољубио је нежно у оба образа и легао на саму ивицу кревета, пазећи да је више не додирне.
Лежала је збуњена и осетила како се полако, полако, расплиће чвор у дну њеног стомака. Затим је приметила да више не чује страх свога срца. Пре него што је заспала, помислила је како човек за кога се удала заиста личи на своја вереничка писма и поверовала је да ће и њега као њих заволети.
Те ноћи је научила да љубав не мора бити изговор за себичност.

Пред зору, док се мигољила кроз млаки полусан, осетила је на себи његове руке, и влажни додир тела. Осетила је и да јој између бедара струји лаки грч коме није знала име. О коме јој мајка ништа није рекла. Буновна, није стигла да се уплаши, ни да се стисне. Није стигла ни да се повуче пред оштрим болом који је наставио да траје као ситни јецај свеже ране.
Када је отворила очи, видела је над собом лице свога мужа као слику чисте радости.

Чекали су дете као што се чека благослов.
Годину дана.
Две.
Три.
Живели су мирно и складно, одмотавали истоветне дане као пређу неког бескрајног клупчета. Обоје вредни и штедљиви, пунили су кућу лепим стварима и по њима се разликовали од других породица свог ранга. Њихове собе биле су ушушкане, меке и топле, и мирисале су на лаванду; прозоре су китили сезонским цвећем које је Марица гајила са страшћу са којом је желела да брине о деци.
Али њена је утроба остајала празна.
И у њој је зјапио понор који ништа није могло да испуни.
Тај непрестани, потмули бол! Та рана која се стално отварала и тровала је са хиљаду отрова.
Чезнула је да моћном детињом шаком затвори уста злурадих и завидљивих.
Желела је да око неког свије празне руке. Да умири своје незасито срце, коме млака каша њене брачне љубави није била довољна храна.
Желела је дете и да би сачувала тај брак и оданост свога мужа. Знала је да Црква даје благослов мушкарцу који отера жену бездетницу. И да му обичај даје право да у кућу, јаловој жени као свекрви, доведе млађу која ће да рађа. Све чешће се сећала једне свадбе у комшилуку. Била је девојчица и само је наслућивала трагедију жене која је седела у челу трпезе, и која је повела коло као да је младожењина мајка. „Свакоме се јаду надах, ал’ не надах Гаша женит’!“, певала је несретница, и њена песма је личила на тужбалицу. Марица је мислила на њу са паником која јој је одузимала дах, и будила се са леденом језом у срцу и костима, када би у сну, у лицу жене са сасушеним трбухом, препознала своје лице.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:10

Слика

Три године пошто се удала, на дан Светог Георгија Ђурђица, крсне славе, свекар је рано ујутро отишао у цркву. Вратио се са благословом. Свечан и озбиљан. Ставио је на сто исечен колач, преливен вином, запалио свећу, прекрстио се, и позвао Марицу и Пера.
- Живот без ђеце не ваља. Брак без ђеце није брак. Но да се раставите док је вријеме, да Перо не подиже ђецу под старе дане!
- Не сипље се сјеме у шупљу тикву! - умешала се свекрва.
Лед! Испунио јој је суве груди и јалову утробу. Кости и жиле. Дах. Ништа није рекла. Није се јавила ни погледом. Стајала је погнуте главе и покорно чекала пресуду.
- Ако ни Бог да ђецу, ’фала му. Ако не да, опет му ’фала. А Марицу не дам никуда од себе! Мене не треба квочка но жена!
Устао је, узео је за руку и извео из мукле тишине која је испунила собу.
Зауставио је први фијакер и сместили су се у топлу кабину, одједном блиски као никада пре. Везани истоветном чежњом и заједничким болом.
Био је љут на оца. И био му је захвалан: давно је желео да разговара са Марицом. Увек загледан у њу, видео је њену муку. Знао јој је и име и узрок. Давно је одабрао речи утехе и охрабрења, али их је крио на дну срца; плашио се да сам започне разговор. Није имао снаге да загребе по њеној живој рани, чак ни да би је превио мелемом.
Плакала је целим путем до куће. Са руком у његовој руци. Са главом на његовим грудима. Ћутала је и захваљивала се Богу што такав човек постоји. Што је њен. И што је могла да се увери у истинитост и величину његове оданости. Ако се љубав мери жртвом, његова је највећа, мислила је. И одмах је, још у фијакеру, почела да копа по себи, не би ли у најдубљим слојевима душе, под наслагама минулих болова, испод страха којим је мајка задојила као отровом, пронашла осећање равно његовом.
И захвалност може бити друго име за љубав.

Три године је тонула у своју несрећу као у мочвару.
Травари су јој давали наду.
Лекари само утеху.
Молила се Богу, а када је изгубила наду у његову милост, понудила му је нагодбу: да роди, па нека дете умре! Само да роди! Да осети живот у себи! Болну набубрелост дојки. Онај величанствени притисак у дну стомака. Чудо стварања новог живота, о коме све жене причају. Да сазна како је то бити жена и мајка. Да има и она са чим да учествује у узбудљивим разговорима својих другарица. „Имати па изгубити више је, много више, него никада немати“, мислила је. Веровала је, ако роди, па дете умре, показаће свима да није јалова. Имаће поново право на наду. Осладиће мужу стрпљење.
„Само да га крстимо, па нека умре!“, плакала је.
Био је то вапај са самог дна очаја. И Бог јој је услишио молбу.
Родила је сина. Из ње је ишчупан форцепсом, као први Крстињин син.
Умро је дан по крштењу. Име му је било Ненад.
Та смрт била је последња нит која је заувек повезала Марицу и Пера. Заједнички бол, разумевање и оданост често спајају чвршће и трајније него плаховита и опојна жудња.

- Ти, премајка! - говорио је Перо Марици.
У те речи стало је све: његова љубав. Мукла љубомора. Скривени прекор. Неизмерна срећа. Сва снажна и дубока осећања која су му замутила душу када су у њихов склад стигла деца као мали термити.
После Ненада, још је петоро родила. Двоје су сахранили: најстаријег дечака и најмлађу девојчицу. Остали су им Вера, Душан и Мирко. Радост за свакодневицу и нада за старост.

Марица је потпуно утонула у материнство. Са истом оном опсесивном страшћу са којом је Ивана кренула преко Ловћена да спасе дете, Јован пловио морима и копао илирско благо, Нико и Крстиња чезнули за сином, Милена тражила љубав и истину о њој, а Михаило уништавао све чега се дотакне и срљао у пропаст, са истом незаситом глађу са којом ће Вера жудети за Томиславом, а ја се борити да постанем књижевница, Марица се предала деци. Као некада тешким радом, свој немир је смиривала бригом о ћерки и синовима. У њима је нашла оправдање које јој је било неопходно за живот. Њиховим именима закрпила је страшне рупе на својој души.
Одрекла се садашњости. Одрекла се будућности. Деца су постала њена једина стварност. Све остало било је магла и дим.
Перо је понекад осећао да није део те блискости. Да је уљез у том чаробном свету који не нестаје када се распе плодова вода и пресече пупчана врпца. Пред Марицом и децом крио је своју муку; пред собом се стидео своје слабости, али није успевао да отера љубомору која му је као неразумни миш грицкала срце. Волети се може разноврсно, мислио је. Припадати се може само једноме. Он је припадао Марици. Она је припадала деци. И то ништа није могло да измени.
Имао је четрдесет година када је, на самом почетку Другог светског рата, као војни заробљеник са бројем 113396, истетовираним на унутрашњој страни десне надланице, стигао у логор Оснабрик.

Имао је четрдесет пет година када је сазнао да му плућа труле и потражио спас у санаторијуму у Сурдулици. Педесет шест када је умро.
У свако време хара нека неман која се храни живим људским месом. Лепра. Куга. Тифус. Туберкулоза. Рак. Сида. Несретници одређени да засите њену глад, пре него буду жртвовани у ритуалу смрти, пролазе кроз муке изолације. Ни Перо их није избегао.
Кући је долазио ретко и задржавао се кратко. Знао је све о својој болести. Познавао је добро, знао је све њене тајне, све подмукле ударце које је чувала у својим тајним лагумима. Тако се може познавати само непријатељ. Јер само мржња рије до дна.
Борио се са својом болешћу као са опаком звери и успео је да је задржи затворену у себи, да заштити своје наЉлиже од њених немилосрдних насртаја. Појела га је, али га није победила.
- Ни у гробу не бих имао мира да пређе на које од вас - говорио је.
Никада ме пољубио није. Никада узео у крило. Помиловао по коси. А била сам му једино унуче.
- Немој код деде! Код деде је прљаво! - Дрхтаво се измицао мојој неразумној нежности. И бежао је у своју собу, од мене као од себе.
Од деде сам сазнала прву велику истину: постоје људи који у име љубави захтевају и грабе. И они који у име љубави дају, чија љубав расте давањем. Од чије се љубави расте.
И умро је далеко од нас, у Сурдулици. Марица, која је све те године, и ратне и поратне, провела скупљена на самој ивици беде, одлучила се на подвиг, неразуман и невероватан: храбро је скочила у велики дуг као у живо блато, како би платила трошкове преноса тела и сахране у Крушевцу.
- Заслужио је, несретник, да буде међу нама, да имамо где да му дођемо - правдала се.
- Био је то један ретко поштен човек, и добар муж и отац! - понављала је наредних тридесет година, све до смрти.
Њене речи мени су личиле на рефрен најлепше љубавне песме.

Шеснаест кратких година проживели су заједно.
И још шеснаест предугих, у браку, а одвојени. Вапио је за њом и своју грцаву чежњу, своју незаситу жудњу, умиривао утехом што ни тако далеко од ње не мора да се пита да ли му је верна, и не мучи се њеним женским жељама. И све то време, кроз које се вукао као кроз бескрајну пустињу, ниједном није заборавио да се увече, пре него што заспи, усрдно захвали Богу што жена која је од своје четрдесете удовица, има само један сан и само једну страст: своју децу.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:11

Слика

Старост!
Долазила је полако, и није се крила, али Марица је није примећивала. Није имала времена. Борила се против немаштине. Против болести. Против бола. Одржавала је кућу. Кувала. Прала. Цепала дрва. Дочекивала децу и испраћала их. Боловала је њихове ране. Страховала и када су они веровали да нема разлога за страх. Бринула и када им је њена пажња била тешка. Нарочито тада. Примила је на себе сав тај терет и носила га без роптања. Чак са задовољством. Била је мајка и деца су била њен разлог за живот.

Имала је четрдесет година када је Перо отишао у рат, па у заробљеништво, па у санаторијум. Педесет шест када је умро.
Како је тада било тесно у нашој пространој кући у Јакшићевој улици! Велика соба припадала је мојој мајци, оцу и мени. Мала ујацима. Баба Марица је и спавала у кухињи, као нека модерна Пепељуга, која срећу не тражи на балу, већ крај пуног стола за којим седе њени укућани.
Стално је неко пролазио великим предсобљем, или се задржавао на тераси. Комшинице, другови мојих ујака, мога оца, другарице моје мајке са својом децом. Моје другарице. Баба Марица је све дочекивала и испраћала, за свакога имала право питање, и стрпљења за сваки одговор.
Онда смо почели да одлазимо.
Прво мој отац. Па моја мајка и ја.
- Иди за својом судбином! - рекла је Марица својој јединој кћери. - И ја сам пошла за домаћином и оставила мајку. Женско дете, туђа вечера!

Синови су мајчина нада. Мајчина узданица.
Имала је шездесет година када су јој се синови оженили и отишли.
Некако у исто време вратиле смо се моја мајка и ја. Обе рањене очевом окрутношћу шћућуриле смо се у баба-Маричино широко крило. Обема нам је била мајка. Живеле смо тако пет година, свака оној другој и хлеб и вода. Тако моћне и тако немоћне у том троструком женском загрљају. Данас ми се чини да је само таква могла бити Света породица: Ана, Марија и дете.
Марица је трпела несрећу своје кћери као још једну сопствену муку. Примала је на себе терет њеног бола, јер је и жртва део мајчинске љубави. Била је на њеној страни, али је сама одабрала ту страну, уверена да само мајка зна шта је добро за њено дете. И да је мајчина дужност да своје неразумно чедо непрестано изводи на прави пут.
- Остави се Томислава! - молила је увек када у Вериној души примети заметак ничим посејане наде да ће јој се муж вратити. - Савиј руке око детета!
Понори Вериног бола за Марицу су остали тајна.
Ни Крстиња није разумела Милену.

Имала је шездесет пет година када је Вера отишла. Мени је било непуних тринаест. Била сам млада, рањена, несигурна и уплашена. Она је била стара, рањена, несигурна и уплашена. Биле смо дирљив пар, нераздвојне и неопходне једна другој. Дала ми је сигурност, топлину и љубав. Моја будућност била јој је циљ и смисао, ново оправдање за живот.
Спавале смо заједно, на брачном кревету у великој соби. Ја на оној половини на којој је умрла моја мајка. Читала сам или писала, а она је трпељиво остајала будна све док се не уморим и не угасим светло. Причале смо о свему што је мени било важно. Понекад и о оној која нас је напустила. И плакале смо, тешећи једна другу, и брисале сузе у грцавом загрљају. Смиривала ме је мрсећи своје уморне, чворновате прсте у мојој коси; све док не заспим, а понекад и читаву ноћ.
Када ми је било шеснаест година пожелела сам да у малу собу унесем једнокрилни роло орман, полицу и писаћи сто, које смо купиле на лицитацији расходованог канцеларијског намештаја. Писала сам песме, освајала награде, веровала да ћу бити писац, и силно желела свој писаћи сто, своју полицу за књиге и свој орман за рукописе; иза затворених врата од којих ћу само ја имати кључ. Био ми је тако потребан тај декор!
Данима сам са тамног, масивног дрвета чистила и стругала шмирглом мастиљаве флеке и грубе ожиљке, а затим све лакирала, пажљиво као да шминкам неко рошаво лице. Одабрала сам репродукције са којих се чуо крик жудње за животом мог омиљеног сликара. И фотографије писаца кроз чије сам књиге ронила као кроз себе. Набавила сам и касетофон са микрофоном, јер сам негде прочитала да има писаца који и тако бележе своје мисли.
Да не прекидам рад, баба Марица је ишла да ми купи лак и разређивач, пожуривала је стаклоресца, додавала ми крпе и четке, доносила воће исечено на комадиће и хранила ме као бебу занету игром.
- Баба, где је она мајчина завеса?
Кулисе су биле спремне, требало је поставити сцену.
- Шта ће ти?
- Да ставим на прозор.
- А шта ћеш на други?
- На који други?
- Бог с тобом, сине, па на соби су два прозора!
- На којој соби?
Истовремено смо се погледале, у трену свесне нашег кобног неспоразума. И подједнако уплашене.
- Ти ово спремаш за мал у собу! Ти хоћеш да се одвојиш од мене! - муцала је баба Марица.
Скупљала сам њене покидане речи и знала сам да никада, никада нећу моћи да заборавим тај бол на њеном лицу! Тај стид! Од мене. И од себе саме.
- Нећу, баба! Нећу! - грцала сам.
Стајала сам лица заривеног у њено раме и осећала како ми низ врат цуре наше помешане сузе, и остављају врели траг заједничког пораза, стида и кривице.
Исте вечери писаћи сто и роло орман унеле смо у малу собу, а место за полицу пронашле смо у предсобљу. На полицу смо поређале каранфиле, минђушице и мушкатле, које је баба Марица гајила у кутијама од мармеладе. У роло орман сместиле смо брашно, шећер, гриз, со, пиринач. На најдоњи ниво кромпир. Сто је, ипак, најбоље искоришћен: у фиоку смо пренеле ренде, тучак, даску за сечење, оклагију и воденице за месо и орахе. А сјајна, равна, широка плоча показала се идеалном за прање и испирање судова (у две велике браон вангле), обављање замашних послова око стављања зимнице, за сечење и сервирање рибе и печења.
(Двадесет пет година чекала сам своју собу. Свој писаћи сто, полицу за књиге, орман за рукописе, свој кључ, добила сам за четрдесет први рођендан. До тада сам имала само радну кухињу. И у њој сам на истом столу сецкала месо и поврће, месила хлеб и колаче, вадила шнитове, кројила, и написала четири романа.
- Одвајаш се од нас! - кажу ми понекад муж и син.
Кажу без бола, али са прекором, као да их напуштам, као да их издајем, сваки пут када се увучем у топлу љуштуру своје собе као у себе.)

- Ја те никада нећу оставити! - заклињала сам се баба-Марици.
Све чешће, како се ближио дан одласка на студије.
- Хоћеш! - говорила је. - И моја је мајка своју мајку оставила. И ја њу. И твоја мајка мене. Тако мора да буде.
Говорила је помирено, покорна обичају и закону, али ја сам и данас сигурна да никада није стварно поверовала у своје окрутне речи. Да је од њих плела густи панцир за своје и моје груди, у дубини наде сигурна да нам никада неће затребати.

Имала је седамдесет једну годину када сам отишла у Београд.
- Иди за својом срећом, срећо бабина! - рекла ми је.
Са оном својом непоновљивом великодушном добротом која нуди опроштај без речи. Хтела је да ми спере кривицу са душе као што је некада прала моје руке и лице.
Знала је оно што ја ни слутила нисам: да се никада нећу вратити.
Знала је све о мени. Она једина.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:11

Слика

Ја сам је последња оставила.
Сви су је остављали са неким. Моја мајка. Моји ујаци. Ја сам је оставила саму. Зато је мој грех највећи.
Усамљеност моје баба-Марице и данас носим као своју муку. И плачем над њом, али те сузе само мени доносе олакшање.
Зар и кајање мора бити само други облик себичности?

Старост!
Марица је имала седамдесет једну годину када се први пут нашла пред њеним изобличеним лицем као пред огледалом; када је почела време да мери прошлошћу, а садашњост узалудношћу својих дана.

Живела је сама, и дању и ноћу у кухињи, коју је окитила својом носталгијом. Међу фотографијама свих које је волела нашла се и Његошева. А крај ње минијатурне гусле, црногорска капа, разгледнице цетињског манастира и Биљарде, књажевског Палаца и Ловћена; пепељара осликана мотивом црногорског ора које се вије пред капелом на Ивановим коритима и књига књаза Николе „Балканска царица“, из које је још као девојчица научила стихове које никада није заборавила.
Живела је у кухињи, а кућа око ње чинила јој се већом него икада пре. Узалуд је у собама и ходнику задржала заборављене ствари свих који су ту некада боравили, узалуд их је пунила кесама, гајбицама, картонским кутијама, празним теглама и флашама, крпама, новинама, одбаченим играчкама Душанове и Миркове деце; те депоније давно заборављене прошлости зјапиле су леденом празнином неживота.
Знала је, добро је знала, да ствари не могу да замене људе, али су јој празни ормани и фиоке, празне собе, личили на поругу и пораз и плашили је својом речитом симболиком.
Плашиле су је и ноћи. Пуцкетање намештаја. Цврчак. Треперење лишћа. Ветар у оџаку. Трзала се на сваки шум, пред сваким се звуком скупљала као пред опасношћу.
Бојала се болести и немоћи. Дремежа у које је падала по неколико пута дневно, са руком на столу, са главом на руци. Бојала се умора са којим је устајала, и дана који су зјапили око ње као бездани.
Отезала је послове да што дуже трају.
Качила је поглед и мисли за телевизијски програм, гледала је и емисије за децу, и вести на језицима које није разумела. Гледала је слике, али је више волела радио. Уз радио-емисије могла је да кува. Да пере судове. Да штрика, и пара, и поново штрика шалове без краја; да хекла шустикле по мотиву чији је назив „Изгубљени пут“. Да концима увезује мисли, да их кува у млеку, и да их сачува од труљења у тишини.
Разговарала је са мачком и у њеним поступцима тражила трагове разума и разумевања.
Наместила је столицу крај прозора окренутог ка улици и проводила на њој сате загледана у пролазнике, и варана ишчекивањем. А када би приметила неку познаницу, журно је напуштала своју осматрачницу, излазила на терасу и позивала је да сврати. Усрдно, као да тражи спас.

Вукла се кроз једноличне дане, дуге и празне као кроз предворје ништавила. Сенка живота своје деце. Остављали су у њеним данима своје плитке отиске као поре, и она Је још само кроз њих гледала и дисала.
„Сво троје!“, говорила је са једним невероватним осмехом који јој је мењао лице. Поносна и захвална. Јесу је оставили, али је нису напустили ни изневерили.
Сво троје! Ива је од бабе и ујака добила све што је припадало њеној мајци. Али, и она сама је била чедо своје бабе. Била је Маричина како Вера никада није; ни док је спавала у топлој шкољки њене утробе и хранила се плазмом њене крви.
Синови су долазили свакодневно, Ива једном месечно, понекад и чешће. Чекала их је нестрпљиво и спремала се за те посете као за најважније догађаје. Планирала је о чему ће да прича и шта ће да пита. У креденцу је увек имала оно што свако од њих највише воли. Остављала је воће и кекс да га поједу заједно. За Иву је данима чувала колаче и жито које су јој пријатељице после славског послужења паковале „за кући“, и пред њен долазак ређала их пажљиво у одабраним тацнама на велики посребрени послужавник, покривен уштирканом, нашушуреном белом чипкастом шустиклом.
- Иди да видиш шта има тамо у соби на асталу! - говорила је као да обећава.
Радовала се радости своје унуке као што се увек радовала свему што чини за своју децу.
Никада се није жалила. Ни на старост. Ни на болест. Ни на усамљеност. Да деци не трује душе, крила је свој чемер и гутала га кад остане сама.
Никада није захтевала. Никада их није задржавала. Свако од деце остајало је колико може, а кад пође, пратила га је до улице. Спорим корацима је заједничке минуте чинила дужим. Затим би се ослонила на поцрнели, црвоточни стуб капије и остајала подигнуте руке, са прстима који су подрхтавали; остајала под сунцем и под кишом, под ветром и под снегом, загледана у своје дете које се удаљава, које се мења са сваким кораком, и губи тамо где Јакшићева улица урања у језгро града. Па се, одједном смрвљена умором, враћала у кухињу да мисли о ономе што су причали, да прекорева себе због неке изговорене речи, и брине што је понешто заборавила да каже; да по хиљадити пут у глувонемом дијалогу понавља све што је чула, и све што је рекла.
Ива јој је редовно слала дуга писма о себи. У њима је називала својом бакицом, душицом, девојчицом. Својим цалетом и пилетом. Враћала јој све речи које је примила у детињству. Сву љубав. И није крила тугу растанка која јој је као рђа нагризала срце.
Сва Ивина писма чувала је у великој кутији поред кревета. Читала их је по неколико пута у току дана. Враћала се старим, искрзаним листовима и када су стизали нови. Тражила је у њима и оно што Ива није рекла. Неку њену муку. Неки скривени бол.
Одговарала јој је редовно. Понекад је данима састављала једно исто писмо. Прекидала је рад да би отишла на пијацу, скувала кафу или ручак, опрала судове, гледала нешто на телевизији, примила или посетила пријатељицу. Започето писмо је стајало на столу и она би му се, чим јој руке и време остану празни, враћала као избављењу. Дешавало се и да, док пише, задрема. Клонула би јој глава и она би наставила да сања започету мисао. А после буђења лако је налазила речи потонуле у дремеж. Писма су јој била луцидна и ведра, и само понекад, и то веома ретко, кроз њих би прошла сенка њене страшне туге. А када би ехо те туге открила у Ивином одговору, мучила се дуго својом непажњом и корила себе тешким прекорима.

Дан је завршавала са Ивом. И увек исто.
Чим падне први мрак закључавала је улазна врата. Затим, једну по једну, обишла све просгорије. Завирила у сваки ћошак. Под сваки кревет. Тако је обнављала храброст за још једну ноћу празној кући. Онда се враћала у кухињу. Са напором кауч претварала у лежај. Спорим покретима облачила спаваћицу. Вадила укоснице из пунђе и ослобађала две побелеле, искрзане плетенице. Скидала вештачку вилицу и спуштала је у чашу пуну воде. Другу чашу је стављала на сто. Крај ње тацницу са неколико коцки шећера и леком против срчаних тегоба, и будилник са великим, флуоресцентним бројчаником. Укључивала је лампу која је слабим светлом осветљавала кухињу по читаву ноћ. Искључивала је телевизор, крстила се и увлачила под покривач као у пећину. Затим је узимала неко од Ивиних писама, свеједно које, и читала га док не заспи. И чинило јој се да није сама, да је њена девојчица опет ту, у великој соби, задубљена у лектиру, да је потребно само да отвори врата и чуће како шуште странице књиге у њеним рукама.

Од Бога је тражила лаку смрт за себе и живот за своју децу.
Захваљивала се што јој је дао да има о коме да мисли. Да има за кога да брине. „Можда само зато и рађамо да бисмо имале чиме да испунимо своју узалудну старост. Дајемо читав живот за право да присуствујемо туђем животу када од нашег останесамо сенка“, мислила је, и то јој се чинило као сурова поруга. Она није могла без своје деце. Они су могли без ње. У ужасу те коначне извесности погубила је све разлоге за живот.
Све њено је било. Здравље. Снага. Рад. Жеље. Снови. Чежње. Планови. Радост. Све је остало иза ње, у узбудљивом метежу прошлог живота. Пред њом је била само неумитност умирања и уплашена нада да ће смрт доћи ненајављена, и одвести је брзо и без бола.
Пријатељице су одлазиле и остављале јој празнину поподнева. Госпођа Буба, Дивна, Цана, мајка Раде глумице, Калиопа, Лепа Тагасовић, сваког пролећа напуштала је по једна вршњакиња. Најзад су остале Душанка, Лепа Лукић и она, као тужни трио који свакодневно понавља исте старе досадне рефрене. Или заједничким ћутањем попуњава бездан времена који више не може испунити разговором.
Свакога дана губила је по једну реч. Сваке ноћи по једну мисао. Заборављала је добро познате појмове. Време јој је крало успомене. Равнодушност је покривала као магла. За прсте јој се хватала паучина. Кораци су се лепили за под. Било јој је тешко сопствено тело. Кретала се споро, по ритму свог уморног срца. Урушавала се у себе, полако и неповратно, као напуштена кућа.
Читавог живота човек покушава да пронађе циљ. Идући ка њему, у ствари бежи од своје поразне усамљености. И стиже до старости. Тада му је лака смрт једини циљ, а усамљеност пут. Има ли окрутније преваре?

Када је Марица умрла, на радио-апарату крај њеног кревета остала је књига Мерешковског о Наполеону, са две јасно означене стране. На једној је спајалицом био прикачен део кутијице њеног лека „персантин“, на другој „бруфена“. На „персантин“ страни подвучене су речи цареве мајке Летиције: „Мати не ласка сину! Када Ви кажете хоћу, ја кажем нећу. Ја сам Ваша мати, а Ви мој син!“ На „бруфен“ страни сачувано је царево признање. „Оженио сам се трбухом Марије Лујзе, али је Жозефина остала једина другарица мога живота!“
Крај књиге је био црквени календар. На првом листу, под Богородичином сликом, Марица је хемијском оловком записала стихове познате песме, и уз њих своју опаску: „Сунце зађе, паде тама, а ја остах сама... То је моја судбина...“
Био је то њен тестамент.

- Нема веће несреће него када мајка сахрани своје дете! - тврдила је моја баба Марица.
„Има!“, помислила сам хиљаду пута. Има! Несрећнија је жена која никада не роди! Истина, снага њеног бола је мања, али је њена мука већа и сложенија.
Била сам већ седам година у браку и нисам имала деце.
- Има, баба! - признала сам.
Полако је обрисала сузе са својих старих, избразданих образа. Руке су јој биле исфлекани пергамент. У њен поглед стала је сва љубав света.
- Знала сам. Знала сам да ћеш једном пожељети да имаш дете.
Знала је. Љубав увек зна!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:12

Слика


Када сам ја то пожелела да будем мајка? Да ли је све започело са првим пристанком, оним на брак, или сам морала да стигнем до те жеље идући путем неумитне женске судбине?
- Даће Бог да нађеш човека ка’ што је био мој Перо! - надала се баба Марица.
Нашла сам га. Зато сам и прихватила да се удам.
„Ако хоће, и муж може бити љубавник и друг“, мислила сам.
Веровала сам да ће Лазар хтети.
Када сам ја то пожелела да будем мајка? Да себе узмем себи и дам неком другом? Да стан двоје ангажованих интелектуалаца, који су пратили све и стизали свуда, претворим у дом? Не знам. Не памтим тренутак када је у мени никао цвет те опојне жеље. Али сигурно знам да је семе било моје.
Ја нисам трпела понижења и прекоре бездетне снахе. Снаха је свекрвина брига. Тајне брачне постеље су свекрвин разговор. Лазар није имао мајку и ретко смо, веома ретко, одлазили у његово родно село.
Памтим дан када су се погледи Лазаревих рођака први пут зарили у мој трбух. Прошло је тек неколико месеци од нашег венчања и погледи су били само радознали.
- Као да си се мало угојила?
- Нисам се угојила. И нећу! Држим дијету.
Наше жене из народа умеју да воде те двосмислене разговоре, као да су све завршиле високе школе дипломатије.
- А јеси ли нам припремила нешто лепо?
- Јесам! После печења добићете по парче торте.
Била сам весела, била сам пуна наде и самопоуздања, пуна пркоса, и смех је циликао у мени као сребрно звоно.
Касније, када сам почела да чекам дете, да га чекам са жељом, а оно никако није стизало, као да се изгубило у неком зачараном лавиринту, у свакој речи рођака свога мужа чула сам исто питање, и оно ми је звучало као прекор. Као оптужба. Повијала сам се под тешким теретом кривице и крила свој равни, празни трбух од њихових погледа. Можда ме нису ни гледале. Али то није важно. Ја сам веровала да ме гледају. И онај некадашњи смех је дрхтао у мени, искидан као јецај.
Семе жеље је било моје.
Проповеднице култа материнства код мене нису ни започињале своју мисију. Ја сам отворено говорила да не желим да поновим судбину своје бабе и своје мајке. Признавала сам да је моја реч непријатељ домаћица. И да у мом интимном лексикону то име описује жену, запослену или не, свеједно, чија је позорница кухиња. Која гази стопама свога мужа. Чија се креативност своди на гајење деце и цвећа. Од мене, која сам хтела да истражујем поноре сопствене душе, уместо да зарађујем, која сам говорила да ћу умрети ако не будем писац, и то стварно мислила, која сам се гушила у свему обичном и уобичајеном као риба на осунчаном песку, заиста нико није могао очекивати да учиним нешто озбиљно и право: да родим дете! Осећала сам да жене помало зазиру од мене; чинило ми се да ме презиру и да ми завиде. И знала сам да жале Лазара што је свој живот увезао у исти сноп са животом себичне, саможиве кучке.
Семе жеље је било моје. Из мене. Зато се тако добро примило.
Имала сам тридесет година. Као Крстиња када је родила последњу кћер. Као Милена када се са Михаилом вратила из Котора. Као Марица када је родила Веру. Као Вера када је Томислав послао у Крушевац. Имала сам тридесет година, написала сам свој први роман, одбранила га од сопствених сумњи и кренула да нађем одговарајућег издавача; пажљиво, као да тражим момка за кћер удавачу.
Чинило ми се да сам из мочваре изашла на чист и тврд пут. Да знам куда он води. И да баш тамо желим да стигнем.
Имала сам тридесет година и изненада сам приметила да су улице пуне деце. Да су из паркова ишчезли заљубљени парови и размилеле се младе породице. Почела сам да загледам бебе у колицима. У песку. На љуљашци. И да им се смешим нежно, као добре тете у телевизијским рекламама. Осећала сам да су ми жене које носе те бебе, које им шапућу и привијају их на груди, некако блиске. И била сам ганута. А у мени је растао цвет опојне жеље.

- Та није устајала ноћу!
- Та није држала у наручју!
Тако о женама које нису родиле и очувале, говоре друге жене. Са презиром. Са горчином. Као да оптужују за тежак злочин против човечности. И као да изричу пресуду.
И данас ме, увек изнова, оштро заболи суровост тих речи. Окрутност те неправде.

Шта жена која је имала среће да зачне дете истовремено када и мисао о њему, може знати о мукама бездетнице? О њеном болу? О њеним бесаним ноћима?
Јутарње мучнине труднице! Први наговештај радости. Први знак да се јаје сместило у реторту утробе. Дају јој право на пажњу околине, на размажену избирљивост.
Жене које хормонима лече своју јаловост годинама бауљају са истом маглом у глави и истом мучнином у трбуху. У празном трбуху. Од хормона се гоје. Плаше се да ће добити рак. А ипак покорно, и са надом, примају у себе тај отров који може бити лек.
Бол порођаја! Бол који даје! Бол материце која се отвара као шкољка. Као јаје. Рана коју лечи радост.
Нема тужнијег места од болничке собе у којој леже жене сувих утроба, како би сазнале тајну своје неплодности. Добровољно пристају на понижења и бол. Бол насилно отворене материце и ровања по њеној меснатој шупљини; бол чупања меких, пурпурних зидова. Бол вреле лаве која се пробија кроз тесне јајоводе и утире пут неком будућем јајету. Бол још једне неизвесности.
Из болнице излазе на иста врата. Породиље са цвећем и породицом. И са својом бебом. Оне друге готово кришом. Са стидом који носе као крст. Са својом надом. Понекад и без ње.
А ноћна буђења! Да би се нахранило своје чедо, навукао покривач на крхко тело, умирило болно грчење трбушчића и неподношљиви свраб првих зубића. Све је то слатка несаница. Све је то радосни умор. Који има садржај и смисао. О коме се прича без нелагоде.
Оне друге несанице зјапе као црне рупе. Претешке су од болне празнине. Трују укусом ничега у души. У срцу те несанице неправда пече као најстрашнија рана. У очају се плаче, и моли. И вришти на Бога као на крвника!

- Та није држала у наручју!
И стога мора бити безосећајна. Себична. Зла.
Ко је утврдио да срећа оплемењује више и чешће него несрећа? Да материнство омекшава жену, отвара је за патње других, чини је бољом?
Шта жена која дете привија на груди, која своју руку греје у његовој, зна о празним рукама бездетнице? О њеним тугама и искушењима? О чежњама које је раздиру као најсуровије страсти? О гађењу које осећа према својој празној утроби? О мржњи према сопственом немоћном, болесном телу?
Шта о патњи са којом бежи из паркова. Из продавница у којима су изложене ствари за децу. О празнини новогодишње ноћи без јелке и Деда-Мраза? Ускрсу без Врбице? О Осмом марту без дара урађеног невештом дечијом руком?
О снази и чистоти срца са којом купује поклон за децу пријатеља и колега; за туђу децу! Са којом бира одећу за своје мале рођаке, и облачи их, изводи у шетњу. Пред онима који је не познају глуми маму. И ужива у тим украденим радостима као да су праве. А после се пред собом стиди своје лажне среће, и пати због ње.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:13

Слика

Жени која нема дете а жели га, муж није љубавник. Он је њен могући оплодитељ, задихани саучесник у мукотрпном послу са неизвесним исходом. Они у постељу улазе као у радионицу, са јасним задатком, и са планом за његово извршење. И ту се, као у некој високој пећи стрпљења, стрепње и очаја, њихова страст и љубавни занос топе и нестају. А када прође млаки грч, она остаје да лежи са ногама подигнутим уза зид, са материцом у мртви чвор завезаном, како би сачувала богатство семена које је утекло у њу, а он, дародавац драгоцених капи, забринуто пита: Да ли је било довољно? Довољно, за шта? За још једну изневерену наду?

- Брак без деце не вреди!
- Брак без деце није брак!
Тако су говорили Крстињи, Марици. И мени. Све се променило, а ништа се променило није. После сто година гнева, побуна, женске еманципације, ја сам негде у најскривенијим ћошковима душе на рану привијала причу о судбини своје бабе и доброти свога деде.

Седеле су око стола и онемоћалим прстима приносиле млаку кафу сувим помодрелим уснама. Шољице су ударале о тацне у ритму старачке дрхтавице, и тај звук је крњио тишину замрлог разговора. Душанка, Калиопа, Буба и Марица. Четири старице, тек измилеле из предуге зиме, као из мрачне и влажне пећине. Носиле су језу у срцу и у костима.
Излазила сам из куњихе, враћала се, опет излазила. Нисам обраћала пажњу на њих, ни оне на мене. Тако сам изгубила почетак разговора који ми је пољуљао све темеље.
- Косту! - рекла је Калиопа. - Срце ме боли за мојом Видом, али да ми је Коста жив, и њену бих смрт лакше поднела.
- Имаш право! И ја бих Мирка повратила. Да имам разговор и договор. Да му моја брига није терет, а пажња досада.
Све четири су биле удовице, све четири су рађале и сахрањивале. Калиопа ћерку, Буба сина, Душанка сина, Марица две ћерке и двојицу синова.
Све четири су живеле саме, тешким мислима прошивале шавове несанице и облагале празнину дана.
Дошле су до краја пута, до дна очаја, и све су смеле.
Отвориле су једна пред другом све тајне одаје, све мрачне ћошкове својих измучених душа. И у њима откриле исте авети.
- Сретни су стари кад умру једно за другим! Жена без мужа, жена без заштите!
Сузе су цуриле кроз непомичност и капале у млаку кафу и на квадратиће млечног кекса који је Марица спремила за послужење.
- Не упиши ми, Боже, у гријех и сачувај ово што остаде, ма од петоро мојих што ми труну, да могу, дигла бих Пера!
То је изговорила „премајка“.
Заћутале су, мучене мислима о истом.
Притиснуте тешком тишином, у мраку као у гробу, пиле су кафу од суза и грицкале свој јад.

И пошто сам чула ову поразну лекцију, ову најсуровију лекцију у школи бола, желела сам дете. Имала сам Лазара, имала сам свој рад који ми је испуњавао време и мисли, који ми је китио душу слатким сумњама и радосним заносом, имала сам веру у успех, сигурну као предсказање. Ипак, желела сам дете.
И даље сам била сигурна да песме не треба заменити за пелене. Нисам заборавила да се чеду не даје само његов живот већ и добар комад свога: снага свог ума, игра духа и занос срца, који су тесто и калуп стваралаштва. Памтила сам да је давање као бацање семена по ветру: само Бог зна хоће ли из њега ишта нићи, и ако никне, какав ће плод дати. Ипак, желела сам дете.
Нисам знала зашто га толико желим.
Ја, која сам помно истраживала све поноре и врлети сопствене душе, стајала сам као одузета пред улазом у овај замршени лавиринт. А чинило ми се, ако откријем одакле стиже та топла птица жеље, која мирише на млеко, на јутро и на младу кожу, ако јој сазнам гнездо и пут, открићу највећу тајну света. Јаје човечанства.
„Зашто сам га толико желела?“ - питала сам се када сам први пут своје чедо привила на груди.
Оно ме гледало оним невероватним погледом у који стаје све. Сва питања и сви одговори. Читав свет.

- Шта мислиш, зашто сам те толико желела? - питала сам Александра када му је било шест година.
- Зато што ме волиш највише на свету.
- А зашто те волим највише на свету?
- Зато што сам твоја беба!

Милена никада није видела своју унуку којој је записано да настави непрекинути женски родослов и сачува две порцеланске фигурине као симбол трајања једне династије без поседа и власти. Вера, Маричина ћерка, а моја мајка, родила се после њене смрти. И поновила је њен живот.
Путем своје бабе носила је душу и лик свога деде. Као да се Михаило поново родио да би вратио живот који је одузео.

Почетком хиљаду деветсто тридесет прве године Перо је добио прекоманду и Марица и он преселили су се из Подгорице на Цетиње. Имали су једног сина, Радована, и очекивали друго дете. Становали су у Катунској улици, у оној истој кући у којој је педесет година раније растао Михаило.
У само јутро двадесет трећег августа на врата је закуцала Даница. Беспрекорно елегантна, одмерена као увек, загрлила је сестру затечену овом неочекиваном посетом.
- Дођох да ти дарујем шћер! Данас ћеш се сретно раставити.
Марица је погледала изненађено. И са лаким страхом. А када је Даница спустила на сто баба-Крстињине фигурине, осетила је сажаљење са којим увек мисли о својој бездетној сестри.
- Нека, Данице, то је твоје! Даће Бог, имаћеш ти ђеце! Још има времена! Млади сте!
- Свако свој крст носи. А ја сам, од кад знам за себе, ка сасушена грана. Ово никад није било моје! Јутрос ти га шиљу отац и мајка! Ноћас ми дођоше на сан, млади и лијепи ка’ што су морали бити док их мука не нагрди. Он држи ђевојку, она ђетића. ’Вријеме је да свако узме што је његово!’, каза ми мајка. А отац се смије ка што га не памтим. Него, склони то да се не сломи и шиљи кога по бабицу. Примакло ти се!
Девојчица се родила лако и радосно, као да је једва чекала да отпочне своју велику авантуру. Марица је задрхтала од страшне слутње када је на њеном лицу препознала црте свога оца и израз једне невероватне чежње који ће заувек носити као белег. Назвали су је Вјера, али је друго слово имена изгубила још у раном детињству, негде у Србији, и постала Вера, што је, уосталом, исти назив за оно што никада неће изгубити.
Расла је на Цетињу, у Ужицу и у Крушевцу, као део јата птица селица које су покорно следиле покрете Дванаестог пука краљевске војске.
Била је немирна и непокорна.
Смело се сукобљавала са старијим дечацима и штитила браћу у дечијим кавгама. Мајци се супротстављала отворено и тврдоглаво, упорна као да је живот у питању и када се радило о ситницама. Оца је поштовала по црногорском обичају да је свака очева реч аманет о коме се не размишља. Од када је отишао у рат, па у заробљеништво, волела га је љубављу испуњеном бригом и сажаљењем. Ипак, када је решила да свој живот узме у своје руке, на његове сузе гледала је равнодушно, као на капи росе.
Још када је први пут узела у руке и добро загледала, Марици је постало јасно да ће Вера бити лепотица. Све је на њој било савршено. А она је носила то своје благо са једном невероватном нехајношћу, као што истински богаташи носе баснословно вредне драгуље.
Није стигла да одабере свој сан.
Имала је четрнаест година када је окончан рат. Петнаест када је завршила осмогодишњу школу, ушла у скојевску организацију и прихватила колективни сан као свој. Осамнаест када су је примили у Партију. Поверовала је да за појединачне среће нема места у општој несрећи и да се може и сме бити срећан само међу срећним људима.
Била је радосна активисткиња своје партије и ударница на радним акцијама. Имала је чистоту раних хришћана и непоколебљиву снагу правих верника. Рушили су стари свет и зидали нови. Велики неимари будућности, који су уместо виска и мистрије носили црвене књижице и идеје, уместо цигли и малтера своја срца, полет и снове. Имала је циљ, чинило јој се да га је сама изабрала, и уживала је у том привиду величанствене слободе. Тако је смиривала узаврели немир своје крви и непрестано хранила своју незаситу душу.
Тек понекад стигла би да помисли да је негде чека мушкарац који ће јој бити и друг и љубав. Претпостављала је да ће га срести на некој акцији, на некој конференцији или збору. Али није трагала за њим. Само несигурни су нестрпљиви.

После једне од честих приредби којима су обележавани важни датуми нове историје, најбољи омладинци и омладинке позвани су да остану у Дому Југословенске народне армије као гости питомаца. Из раскошних барокних рамова на скуп су будно мотрили Тито, Маркс, Енгелс и Лењин, овековечени на великим портретима у уљу. Њихови погледи били су речити као пароле исписане црвеним словима на великим тракама белог платна: Живела Федеративна Народна Република Југославија! Живело братство и јединство свих наших народа! Сви смо ми Армија! Чувајмо братство и јединство као зеницу ока свога!
Усред вреве и здравог смеха Вера је зачула име свога деде. Тргла се у неверици, ослушнула пажљиво и схватила да неко стоји поред ње и препричава узбудљиву историју Михаила Пантова, наводећи капелника као веродостојни извор ове невероватне приче. Глас који је чула припадао је младићу и у његовим џеповима и наборима открила је грцаво дивљење према хероју и авантуристи чији су подвизи и после педесет година остали легенда цетињских музичара.
„Снажне личности диве се себи сличнима, слабићи људима какви би желели да буду“, помислила је. Али мисао је затекла неспремном; није разумела упозорење.
Окренула се да потражи младића у коме има толико пркоса и страсти. А када су им се погледи срели, запрепашћено је схватила да у њој постоји хиљаду закључаних одаја. И да је он кључ за све тајне браве.
- Михаило Пантов је мој деда по мајци - рекла је као да каже: Нашла сам те, не знајући да те тражим!
Стајала је пред њим, одједном жива на један неслућени начин.
Горело јој је лице, гореле су јој очи.
Језик јој је био потпуно сув и помислила је како би га могла овлажити на његовим уснама.
Стискала је бедра да умири непознату птицу која је кљуцала захтевајући.
Ломила је влажне руке и осетила како са њеног немоћног прста клизи један од Маричиних прстенова, онај са дукатом од пола Наполеона уместо камена. Пустила је да накит падне и откотрља се право у пукотину између паркета и бине, равнодушна према свему што није тај пламен ка коме је срљала као избезумљена лептирица.
Слика