Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:53

Слика

Најпре у себи, па гласно. Свевишњи је немилосрдно ћутао пуштајући га да сам донесе одлуку.
Питао се како је тај стари народ сахрањивао своје мртве и у страшној дрхтавици је ишчекивао тренутак у коме ће ашовом захватити прву људску кост. Шта да уради са њом, питао се у паници. Да је одбаци као грумен земље? Као камен? Чинило му се, рука би му отпала.
Није наишао на кост. Можда то и није гроб!, обрадовао се. О, колика би то срећа била, макар ништа не нашао! Искрено је пожелео такав исход, а није, није могао да престане да копа, окрене се и оде.
Када је разгрнуо земљу око пљоснатог глиненог тањира и схватио да је то поклопац од урне, готово се укочио: можда је то урна са пепелом мртвих! А пепео је исто што и кост!
Гмижући као змија уз кичму му се пела ледена језа. Знао је: то је последњи тренутак у коме он може да одустане. Још једном неодлучан, удаљио се од урне, сео је и покушао да се смири. Да ослушне себе и докучи хоће ли умрети ако настави даље, или ако одустане.
(За нас, Јованове потомке, који знамо његову целу историју, остала је недоумица: да ли му је била потребна већа снага да би заборавио мапу и понуђено благо, или да би платио цену неопходну да га добије?)
Још једном је свом снагом своје душе пожелео да не нађе злато и да се из ове пустоловине у свој живот врати мирно, као са Црногорског пазара. Јесте, био би и даље несрећан због једноличне извесности својих дана. Јесте, љутио би се разочаран на Свевишњег због ове преваре, због ове окрутне игре, али би му и захвалио што је ослобођен тешког искушења. И са том надом одлучио се.
„Срце! Срце ми стаје!“, јекнуо је хипнотисан блеском који је просто сунуо из отворене урне, као вековима заточена комета.
Ћуп је био испуњен златом. Мале фигуре различитих облика и новац пекли су му дланове док је крио плен у своју одећу и платнене кесице под њом. „Задњи је час да се јаве илирски духови и њихови заштитници и зауставе ме“, мислио је. Предат судбини на милост и немилост, очекивао их је. Чак, оном искром племенитости која је још тињала у њему, пожелео је њихову освету. Ако у човековом животу постоји идеалан час за смрт, његов управо куца, веровао је: повезао је све чворове у себи, затегао сва једра и конопе, дотакао своје границе. А ово што је учинио још увек личи и на витешку игру, на надметање у коме се човек, без обзира на противника, у ствари такмичи са самим собом. Победио је. Открио је благо, а још га није однео, продао. Још га може вратити земљи и будућим вековима. Сутра већ ништа неће бити исто.
Тајни чувари блага, ако уопште постоје, нису се ни показали ни огласили. Ноћ је била празна и тиха, већ се повлачила пред јутром, и Јован је пожурио да оде одатле пре свитања.
Следећи дан провео је лутајући по брдима изнад Пераста и Котора. Тражио је место, усамљено и скривено, на коме би, неометан од чобана и путника, могао да доврши започети посао. Али као да таквог места није било. За стенама се осећао изложен, у пећинама ухваћен у замку. Тако све док се није нашао пред Вилином пећином. Одједном сигуран да је стигао где треба, мирно је ушао унутра и сместио се у најдубљи мрак да чека ноћ.
Посао који је имао да обави чинио му се лак и био је тако обичан: требало је да свој плен припреми за продају.
Чудесно чио и опуштен, као да је протеклу ноћ проживео у неком давном животу, па му је на њу остала тек бледа успомена. И душа му је, био је уверен, остала чиста: милошћу Божијом, истина, а не његовим поштењем, али, није ли све милост Божија? Тамо где је копао није био гроб! И његово благо није благо мртвих!
Пронашао је пљоснати раван камен за подлогу, и други, округао и тежак, да га употреби уместо маља. Снажним и кратким замасима погађао је прекрасне фигуре, ломио их и дробио размишљајући коме би од познатих которских трговаца понудио злато. Определио се за Бјеладиновића, уверен да су његови путеви најдаљи, а његова вештина најсигурнија.
Прво је зачуо разјарени крик. Па потмулу јеку. Долазила је истовремено из земљине утробе и са неба и испунила је целу пећину. Урлик воде која кључајући пробија стену. И јецај рањене стене. Шиштање отровнице и шкргут звери. Топот и врисак коња. Лом јеленских рогова. Јек бојне трубе. Звекет мачева. Лелек. Читава пећина се тресла и таласала као немилосрдно, помахнитало море, а он је лежао на дну, здробљен. Увијао се по земљи немоћно као распукао црв и модрим укоченим шакама бранио уши и главу. Лице му се трзало зароњено у камено тле и златне опиљке који су му се убадали у кожу.
Није подигао главу, није отворио очи, а пред собом је јасно видео три утваре. Знао је да су утваре, мада су изгледале живе и неподношљиво стварне. Осветљене некако изнутра, сопственим сјајем, као да је свака од њих по једна звезда. А њихови ликови, одећа, став, били су му тако познати. Препознао их је, препознао: изгледале су исто као кипови које је дробио! Као убод вреле игле у срце прожело га је сазнање да су пред њим илирски богови: Бинд, бог воде и изворе, богиња мајка Латра и, на ватреном коњу и са завитланим оружјем, ратни бог Медаур.
Крај њих је стајала жена у модрој тоги. Подигла је своју раскошну руку и једним величанственим покретом уперила у Јована свој кажипрст. Носила је прстен у облику змије. Змијине очи биле су живе и чупале су му зенице. „Илирске урокљиве очи!“, вриснуо је губећи свест. А његов крик нестао је у урлику разорног беса увређених богова.
Пробудио се крај улаза у пећину. Био је дан. Шаке су му биле пуне сопствене побелеле косе. Лице обрасло оштром брадом. Нокти дугачки и тврди као канџе. Потражио је кесе. Биле су крај њега, и пуне златног грумења.
Победио сам!, помислио је са неким непознатим задовољством, са потпуно новим поносом: преживео је највећи ужас. Открио је и упознао новог себе. Уверио се да поседује неслућену снагу. Био је у другом свету. Прешао је границу коју људи не прелазе. И вратио се. Веровао је да после тога све сме!
Отишао је право у Котор. Као да су за та три дана, колико је био одсутан, протекле стотине година. Град му више није био исти. Ни људи које је сретао. Јер је он био другачији.
Касније, још је неколико пута отишао у брда изнад Рисна, увек обећавајући себи да је то последњи пут. Али открио је нове ћупове. И још злата! Илирски богови више се нису јављали и те кратке експедиције постале су му сасвим обичне. Као мало напорнији одлазак у банку.
Несретни Јован! Није се досетио да богови сами бирају време, место и начин освете. И да се њима не жури, јер им припада све време овог света. Истина, људски живот, мерен небеским сатом, кратак је као трен. Али људи имају потомке...

- То ви је цијела истина - завршио је Јован своју невероватну причу. - Судњи ми се час примиче. Судиће ми Господ, судите ми и ви! Ђе је благо, нећу ти рећи, Нико! Дознадеш ли, мира имати нећеш. Моја те зла судбина чека. Ријешио сам, тајна ће са мном у гроб. И ту је крај илирској клетви и божијим чинима. Ви сте чисти, мирит на моју главу!
Крстиња и Нико седели су погнутих глава, у потпуној тишини. Нису имали времена, није им дао прилику, да му било шта кажу. Чим је заћутао, Јован је устао и изашао, по први пут вукући ноге.
- Што ни не каза прије? - чуо је тек одјек Никовог питања улазећи у своју собу.
Право значење питања остало му је тајна. Да ли је Нико саосећао са оцем који је сам понео, и носио до краја, терет жртве за добро целе породице? Или је жалио што га отац није позвао да поделе терет? И зашто није потражио његову помоћ: зато што га је сувише волео, или зато што му није довољно веровао?
А може бити да га је Нико корио? Усудио се по први пут! Својом неискреношћу Јован их је пустио да себе сматрају кривима што му нису оставили наследника. А знао је истину! За своју срамоту пред оцем Нико се светио Крстињи. Мучио је, само она несретница зна како. Како мора да их сада обојицу мрзи! Има право! Крив је за њихов упропашћени живот!
Кораци су му постајали све краћи и краћи, кревет му се чинио све даљи и даљи, и као да је нестајао у врелој измаглици која неподношљиво трепери...
Почетком октобра хиљаду деветсто деведесет пете године пронашла сам запис у Књизи упокојених у Господу: Јован Милинић Думанов, година шездесет седам, православне вјере, удовац, умро двадесет петог фебруара хиљаду осамсто деведесет прве године, у кући, напрасно, од колпе. Сахрањен у Шкаљарима.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:53

Слика

Четрдесетог дана по Јовановој смрти Нико је, како је ред, отишао у канцеларију которског нотарија Ђованија Ђунија да прими наслеђе.
Грешан сам, мислио је и стидео се себе, али није могао да се обмањује: уместо да том смрћу нестане и део њега, осећао се као наново рођен. Толико лак, толико свој, никада није био. Очевим признањем ослобођен терета кривице, очевом смрћу ослобођен његове круте самовоље која захтева апсолутну послушност. Као једини Јованов наследник, он, Нико, постао је домаћин и газда. Другачије се према њему опходила послуга, другачије са њим разговарали трговци и поседници, на други начин га гледала његова деца. А Јован је умро онако како је живео: сам, напрасно, набусито, и кад је он наумио!
Има ли опоруку, питао га је Ђунио.
- Не, вала, а и што би ми?! Ја сам једини син и нашљедник својега родитеља.
Нашљедник! Боже, како је волео ту крупну реч, испуњену многим значењима пуним обећања. И стално је тражио прилику да је изговори.
У том случају, зауставио је уздржани Ђунио Никову опуштену, помало надмену веселост, он, бележник которски, а у име власти милостивога Цара и града Котора, даће налог да се изврши попис све имовине покојног Јована Думанова и да се стави забрана располагања до коначне раздеобе, будући да је још пре двадесетак дана родитељском наслеђу приступила и кћер покојникова.
- Каква шћер?! - насмејао се Нико самоуверено. - Зна се што је очевина и коме припада!
- У овој сјајној царској држави постоји закон - објаснио је стрпљиво бележник. - А по њему, ако родитељ умре без тестамента, право на наслеђе имају сва деца, без обзира на пол. Кћер покојног Думанова позвала се на закон и тражи чисту половину очеве имовине.
Бес! Страшан, разоран бес обузео је Ника после првих неколико тренутака вртоглаве неверице.
- Лацмански цар господари лацманскијем законима, ма има закона што нијесу од цара но се посисају са мајчинијем млијеком! - понављао је, гневан на сестру која се побунила против сасвим јасног вековног обичаја: одива нема право на наслеђе. Наслеђе иде уз презиме, уз крсну славу, да подупре лозу, да подржи родослов. - Печобразница! Није јој никао, но је пукла! А женско је код нас вазда било туђа кућа!
Говорећи „код нас“ и Нико је, као и Јован, подразумевао „код нас Црногораца“.
Али, Црна Гора је била с друге стране Ловћена, а црногорски закон није досезао ни до Црногорског пазара.
У пролеће хиљаду осамсто деведесет и прве године започео је дуг судски спор између сина и кћерке Јована Милинића Думанова. Спор који је поделио јавно мњење.
Јокини тужиоци били су најгласнији:
- Братски јој је понудио једну од кућа и врт, да бира, а она не шће, но иска пола од свега, ка’ да је лацманскога рода!
- Божо је, несретницу, наћерао! Зна се од којега је он рода. За њих веле: стојали би на једну ногу да другу продаду! А куд би она но да послуша домаћина! - чула се и одбрана.
Ни посленици правде и закона нису били сагласни.
Неодлучан, и несигуран у погледу исхода („Ни Бог не суди вазда праведно, а како би човјек!“, мислио је) потражио је савет од Божа Петровића.
- Што да чиним, господару?
- Јеси ли искао аустринско подајство? - проверавао је опрезни војвода.
- Ја сам Црногорац, господару! - одговорио је Нико, поносан као да говори о подвигу.
- Онда се не бој! Судиће ви се по нашијем законима, а по њима ти добиваш! Слободно брани очевину!
Уверен како је срећа имати таквог пријатеља и саветника, Нико је отпочео борбу за наслеђе, више не сумњајући да мора бити победник!

Спор је трајао дуже од три године и окончан је пресудом Врховног суда у Бечу. А како се одвијао, остало је записано у белешкама нотара Ђованија Ђунија и у градским катастарским књигама, све исписано калиграфским рукописом, црвеним и црним мастилом, на италијанском језику.
Сачуване су и међусобне противуречне пресуде Окружног суда у Котору и Апелационог суда за Далмацију у Задру.
Остала су записана и имена двојице угледних адвоката: Ника је заступао Шпиридон Балдић из Котора, а Јоке Балтазар Подић из Рагузе. (Откуда дубровачки доторе као заступник сиромаха из Табачине? Ко их је открио једне другима? Ко их је довео у везу? Можда би истинити одговор на ово питање указао на скривене инспираторе ове породичне драме?)
Хонорари адвокатима и трошкови које су они правили, посебно када су путовали у Задар и Беч, били су сразмерни угледу ове господе. Дакле позамашни.
Када је Јованова имовина пописана и на њу стављена забрана располагања, Нико је остао без прихода и капитала за трговину. Истина, имао је нешто талира у кући, нешто робе, и послове започете на своје име непосредно по очевој смрти, али то је било једва довољно за одржавање куће и послуге. Озбиљне трошкове правила је и Милена - учила је Препарандију у Дубровнику и на колики луксуз је деда навикао, Нико је схватио тек када је лично морао да подмири прве рачуне.
Јоке није имала великих издатака. Али није имала ни прихода. Очев силовити материјални и друштвени успон једва да је нешто променио у њеном животу. Она је и даље била жена опанчара у Табачини.
Већ прве рачуне који су почетком хиљаду осамсто деведесет друге године стигли од адвоката, ни Јоке ни Нико нису могли да плате. И тада су научили шта је хипотека: сваки дуг уписиван је у земљишне књиге као терет на кућу. Једну, другу, трећу... Будући да је имовина све до окончања спора сматрана заједничком, за упис сваког дуга тражена је сагласност оба могућа наследника. И они су је давали једно другом, Нико својеручним потписом, мешајући ћирилицу и латиницу, Јоке знаком крста; стојећи пред бележником и не гледајући једно у друго...
Двадесет деветог априла хиљаду осамсто деведесет четврте године видели су се последњи пут. Како је забележио педантни господин Ђунио, била је недеља. Дошли су у бележникову канцеларију да по пресуди Врховног суда у Бечу поделе очевину. Пред сведоцима Трипом Ракићем, шнајдером, и Енриком Ћана, лимаром, најпре су саслушали, а потом и потписали Акт о раздиоби непокретних добара. Покретна имовина припала је Нику као црногорском поданику, и утолико је Божо Петровић имао право. Али некретнине, будући лоциране на аустријској територији, дељене су по царском закону.
Иза Јована је остало шест кућа у Котору и три у Доброти, три врта и ораница.
Пошто је ставила крстић на акт који је проглашава за пребогату наследницу и потврдила „сагласност уговорних страна да су један и други дио једнаке вриједности и да сваки одговара половини насљедства“, Јоке је још једном узела перо у руке и озваничила документ којим целокупно своје имање преноси у посед доктора Балтазара Подића, адвоката из Рагузе. А он јој на руке, пред сведоцима, исплаћује две хиљаде двеста педесет фиорина у аустријској валути, суму која је одговарала стварној вредности једне од најбољих кућа.
(И Нико ће своје дугове платити на исти начин. Истина, мало ће одлагати продају, распоредити је на неколико месеци, калкулисаће и рачунати, продаваће поседе један по један, бирати купце. Ипак, на крају ће се као нови власници његове очевине уписати Петар Рамадановић, Лазар Јовановић и Шпиро Балдић.)
Схватајући да је потпуно поражен, да је његова пропаст извесна, да се може само накратко одложити, али не и избећи, Нико је задржао сестру пред вратима бележникове канцеларије:
- Нека ти је проклето, Јоке! Дабогда сад пала и никада на ноге не стала! Девет година боловала, кроз кости ти трава ницала и не умрла док од мене опроста не искала! А никада га добити нећеш! Што учиње од мене и мојиех шест безбратница, кукавица, несретница!
Прекрстио се три пута, зането и са страшћу очајника који моли последњу милост.
Прекрстио се и бележник, и сведоци, у чуду, и као пред опасношћу.
Јоке је посрнула и да је Божо није придржао, пала би. Држао је чврсто, одједном узнемирен, али не скривајући свој тријумф:
- Не будали, Нико, образа ти! И неће на ноге, но фијакером, ка’ госпођа! Ка насљедница!
Била је света недеља. А све праведне клетве изречене у свети дан падају на главу грешника.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:54

Слика


- Што да чиним, господару? - питао је Нико Божа Петровића.
Био је март хиљаду осамсто деведесет пете године.
После намирења свих дугова, судских и трговачких, остала му је још само једна кућа. Имао је и нешто фиорина готовине, довољно да отпочне нови посао, али се бојао још једног неуспеха. Он осим да штави коже ништа друго није знао. Отац га ничему није научио.
А девојчице су расле и Крстиња је била пред новим порођајем.
Отпустио је момке. У кући је задржао само једну девојку. Љубица је стасала, а не може у Препарандрију, мада толико жели.
Та брза и тако очигледна пропаст, то вртоглаво нестајање свих његових снова, одузели су му и вољу и снагу.
Свуда око себе видео је само бедне крхотине сопственог живота.
Постало му је тесно и загушљиво у родном граду. Људи неподношљиви. У њиховим погледима видео је само поругу или сажаљење. Избегавао је пријатеље из ранијег живота. Ништа није заувек, па ни пријатељи, мислио је. Друштво је према приликама. А он више није друштво за велике трговце и поседнике.
Стидео се своје зле среће као да је сам скривио.
- Врати се у Црну Гору - посаветовао га је војвода Божо.
Загрцнуо се од снаге те нове наде, изгубио дах. Да, то је прави пут! То је спас! Преселиће се на Цетиње, и то неће бити бекство већ повратак у постојбину. Тако ће се причати око Карампане и на Црногорском пазару. О, како му је била потребна та слатка самообмана! Тај часни излаз!
- Враћамо се земљи прађедовској! Спремајте што је за понијет. Што није и које ви не треба, продаћемо куму Петру - наложио је Крстињи и непријатно изненађеним кћеркама.
Милени је било непуних двадесет, Љубици шеснаест, Јованки тринаест, Ђорђини десет, Ружи шест, а Вукосави четири године.

- Оставите се тијех дрангулија! - корила је Крстиња Милену и Љубицу које су желеле да у тај нови свет од кога су зазирале, у тај нови живот коме се нису радовале, понесу све што воле.
А воле, како се показало када су почеле да одвајају шта ће задржати, а шта отуђити, воле све, баш све у свом добротском дому.
Дуго су премишљале, саветовале се неодлучне, премештале са једне гомиле на другу, сваки сунцобран, шешир, сваку прошлогодишњу хаљину. Одлагале су па поново узимале у руке и разматрање, вазне, лампе, украсе са комода и кантунала, пресовано цвеће, дописне карте.
- Ствари су успомене. Успомене су терет - опоменула их је Крстиња, па наставила, и сама изненађена што о нечем личном разговара са кћеркама: - Свака од ових ствари подсећа ме на нешто што бих вољела да заборавим!
- А ове двије фигурине?
Милена је подигла и показала мајци дечака и девојчицу начињене од финог порцелана, обојене у нежно резеда, мутноружичасте и љубичасте тонове, које је управо држала у рукама.
- То ми је из Француске донио кум Петар када сам тебе родила - рекла је Крстиња, помало оклевајући, истина, али мирна. И не покушавајући да неким накнадним објашњењем промени или бар ублажи страшни смисао својих речи.
Љубица се нагло окренула и несигурна да ли добро чује и исправно разуме драму која се одвија пред њом (драму чији је и она актер самим својим рођењем, али тога ће се тек касније сетити), померала је главу са једне на другу страну, гледајући наизменично у мајку и сестру.
Милена се осетила болно дирнутом мајчином безобзирном и суровом искреношћу. Истина, давно је схватила, и добро запамтила, да се мајка не радује својим девојчицама. Али чути то овако директно, изречено успут и готово без емоција, и још о себи! Убод не може ништа мање да заболи само зато што смо унапред знали да постоји нож.
Сузе су јој испуниле очи. Пробала је да их задржи, да их врати назад чврстим стиском капака. Чекала је неколико тренутака, а када јој се учинило да је успела, да су јој очи поново суве, отворено је погледала у мајку:
- Понијећу их, чувати и даровати својој првој кћери када роди прво женско дијете!
Тиме је било изречено све: и прекор и побуна. Без оштрих речи и повишеног тона.
То је била права Милена, она којој ће по памети, образовању и смелости међу свим цетињским госпођицама равна бити само принцеза Ксенија.

Тајна је била њена. Само њена. И он ће бити само њен. Знала је да носи мушко. Мушкоме је и ред. Али ово мушко ће преживети! Раније, док је носила дечаке, надала се и молила, али није веровала. Овога пута била је сигурна у срећни исход; сигурна као да су у њој сва снага и знање делфске пророчице.
Пред том чаробном извесношћу све друго чинило јој се неважним.
Осиромашење. Никова пропаст. Припреме за почетак новог, по свему другачијег живота. Незадовољство старијих и бучно узбуђење млађих кћери. Одлазак из Котора оним истим путем преко Ловћена којим је четврт века раније свекар на коњу довео из Дуба. (Зар је та уплашена, збуњена девојчица заиста била она?)
Цетиње. Пространи стан у елитном делу града, у двоспратници на углу Катунске и Улице војводе Барића, са великим балконом који гледа на Дворску улицу и Палац Њихових височанстава. Елегантан и раскошан намештај, откупљен из турског посланства. Познанства са највиђенијим црногорским породицама, а захваљујући препорукама војводе Божа. Дворски бал. Пријем у Жутом салону кнегиње Милене. Достојанствена владарка тако отворено благонаклона према њој, Милени и Љубици. Све то је ни дотицало није.
Као да су сви ти важни сусрети којима је морала да присуствује, те судбоносне промене које је морала да трпи, само део неког незанимљивог сна који се заборавља већ у самом часу буђења.
Читав свет око ње био је само кулиса за живот који се одигравао у њој.
Носила га је лако. Није осећала уобичајену мучнину нити малаксалост. Њен син био је савршени део ње као да је одувек спавао у топлој чаури њене материце. Сатима је после буђења остајала у постељи, у полумраку који су стварале тешке плишане завесе. Под покривачем је подизала кошуљу и миловала свој голи, набрекли трбух. Чинило јој се да тако милује своје дете. Тепала му је, измишљала најнежније речи и бајке чудноватих заплета, замишљала како се то чврсто и немирно чедо разиграно бацака у топлини њеног тела.
Лако се и родио. Просто је истрчао из ње. Тек је осетила да је водењак пукао, а он је већ био напољу.
- У кошуљицу је дошао на свијет! - рекла је бабица загледајући танку опну на дечаковом телу.
Није крила дивљење. Народ је веровао да су деца рођена у кошуљици по свему изузетна. Да их сам Бог чува и штити.
И био је тако леп! Стамен, како га је и замишљала, са дугим цеваницама, што је значило да ће бити висок.
Њене, увек суве, пресахле груди, набрекле су до прскања, пуне здравог млека. А он је вукао, вукао снажно и халапљиво, увек гладан, и својим ружичастим безубим устима стискао је до бола. До слатког бола.
Тај мирис чистоће, та мекота ружичастог образа! Чинило јој се да никада није додирнула ништа тако меко и топло као што је кожа њеног сина. Сместила га је у своју собу, у свој кревет, и по читав дан је проводила крај њега. Понекад га је сатима посматрала док спава. Слушала му дисање. По лаком трзању капака препознавала је да сања и бринула какви су му снови. Осећала је истинску жалост што не може да буде са њим и у сновима. Гризла је љубомора на оне које је сретао и можда им се радовао у сну.
Био је то савршени склад. Узајамно испуњење у коме није било места за неког трећег.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:54

Слика

Сам, искључен из тог потпуног и затвореног припадања, Нико просто није знао шта ће са својом неизмерном радошћу. Испуњавала га је целог, и још расла у њему и гушила га. Као омамљен лутао је тесном црногорском престоницом брзо, као да трчи, саплитао се о траву у Владичанској башти, пео се у брда, грцао је, посртао, падао од умора и исцрпености душе. Тада је схватио да у суштини нема разлике између неизмерне среће и неизмерног бола: од оба се може умрети!
Читав величанствени догађај добио је фини, коначни сјај и отмену патину када је Књажевска кућа великодушно понудила кумство дечаку. Кум је, зна се, духовни родитељ кумчета и његов посредник пред Богом. Петровићи су се одлучили на овај гест неочекиване и велике части са племенитом намером да дете рођено после свих трагедија Милинића препоруче милости Божијој; да му осигурају повлашћени положај код Свевишњега. Веровали су да ако ико, они то могу, јер: нису ли владари Божији намесници на земљи?
Цетиње је мирисало на липов цвет.
У старој, тесној, скромној манастирској цркви посвећеној Рођењу Богородице, крај ћивота цетињског светитеља, пред олтаром где су као владике служили Данило, Сава, свети Василије Острошки, свети Петар, и песник Раде Томов, обред свете тајне крштења обавио је митрополит црногорскоприморски Митрофан Бан.
Дете је три пута уроњено у „купјели крштења“ и тако је са њега ритуално спран прародитељски грех.
- Крштавам те, чедо Божије, Димитрије, у име Оца - изговарао је полако и свечано владика.
- Амин! - одговарао је прикумак.
- и Сина
- Амин!
- и Светога Духа!
- Амин!
Обукли су беби нову белу кошуљу звану „крсница“, богато украшену чипкама.
На крају је војвода Божо, на церемонији заступник свога рођака, престолонаследника Данила, ставио обредно одсечени прамен дечакове меке, смеђе косе у раскошни медаљон окачен о дуги тешки ланац од тамног злата, који је предао Крстињи. Одмах у цркви, Крстиња је овај скупоцени кумовски дар ставила око врата и није га скинула до краја живота. И сахранили су је са њим.
Мисли и душа били су јој потпуно испуњени Димитријем. Од крштења увек је имала уз себе, на својим грудима део свог детета. Додирујући медаљон (и прамен косе у њему) додириваће свога сина кад год пожели. Чак и када он једнога дана оде.

Убрзо по Димитријевом рођењу Нико је започео трговину житом. Често је путовао и дуго остајао по друмовима и механама Србије, Влашке и Бугарске. Било је то његово најсрећније доба. Као да се најзад помирио са собом и сопственим животом. Путовао је и колима и на коњу. Очев је нож ставио у чизму, а лулу од морске пене међу зубе. На главу црногорску капу са златом извезеним монограмом: НМД. Трошио је дане, стицао и губио дукате и пријатеље. Сви путеви и конаци били су његови. Испуњавао је све жеље своје пути. У постељама топлим од тела других мушкараца проналазио је све оне слућене покрете, речи, уздахе, мирисе; оно за чиме је жудео у свом несрећном браку.
Увек је одлазио истим женама, доносио свакој исти дар. Свака од њих примала га је са радошћу, као да га је стварно чекала. И испраћала га са сузама, као да се враћа у празну постељу.
Никада засићен, још влажан од сокова жене коју је тек престао да грли, обележен на раменима и врату печатима пољубаца на којима су се назирали трагови зуба, сео би и писао Крстињи. Писма започета код једне завршавао би код друге жене. Те отворене поруке љубави, жудње и нежне бриге! Чак и да се потрудила, Крстиња би га тешко препознала у њима.
Крстиња је, међутим, примала Никова писма са хладним узбуђењем, прелетала је преко редова непажљиво, не тражећи им мотив и смисао, и задржавала се на једном једином податку који је занимао: када Нико стиже. Па је са грудвом леда у стомаку, која се топила и нестајала тек када он поново крене на пут, дочекивала и трпела тог уљеза са којим је, бар с времена на време, морала да дели свог сина.

Све је почело готово безазлено, како углавном и почињу велике несреће.
Увек весела, гугутава беба пробудила се са тихим јецајем, налик на цвиљење. Затим није хтео да устане, и мајка је остала уз њега, уверена да се није добро наспавао. Када је мало тело приљубљено уз њено почело најпре нервозно, па болно да се грчи, уплашила се. Када је мало касније дечак повратио, забринула се.
- Мора да је покварио стомачић - утешио је лекар.
Примила је утеху, мада је већ тада дубоко у себи знала да се дешава нешто друго. Нешто друго!
Ту ноћ је пробдела крај дечака.
- Надо мајкина! - шапутала му је. Непрекидно. То је била њена молитва.
Ујутро, када се дечак пробудио, пришла је прозору и склонила тешке сомотске завесе. Светлост летњег јутра испунила је собу. Истога часа дечак је вриснуо и покушао да заштити очи својим малим пуначким рукама.
Увече је отворила прозор. Пред палацом је свирала Дворска музика. Препознала је Данилов марш. Али чим су први акорди допрли у собу, зачуо се стравични дечаков крик, као крешендо ужаса. Притрчала му је и привила га на груди, а он се дивље отимао од ње и плакао. Тако је страшно, тако болно плакао.
Малаксала поспаност. Повраћање. Осетљивост на мирисе. На светлост. На звук. Лекар је у себи набрајао симптоме дечакове болести. И уплашио се од онога што мора да каже. Спустио је главу како не би гледао Крстињу док изриче пресуду:
- Менингитис!
Лице јој се трзало. Дрхтала су јој уста. Али није заплакала. Руке су јој се тресле. Кости су јој биле од пене. Глава, кошница полуделих пчела. Али није вриснула. Није га питала да ли је то много опасно. И да ли дете мора умрети. Она је већ знала одговор.
Све пре Димитрија било је ништа, мислила је. Нису то била стварна осећања. Само слепо тражење. Жеља за нечим за шта су јој рекли да постоји. Имати Димитрија била је срећа. И ово сада је бол.

Данима је лежао беспомоћно. Клонуо. Тешко је и убрзано дисао. Стењао. Тело су му ломили повремени кратки трзаји. До собе није допирао ни траг светла. Ни глас. Као да је већ у гробу.
У смирај свог последњег дана изгубио је свест.
Крстиња је забранила лекару и кћерима да улазе у собу. Знала је: њеном сину нема спаса. Зато нека је оставе да буде насамо са њим. Још мало. Господе Боже, још мало!
Сувише брзо јој је пролазила та ноћ. Знала је да ће у зору умрети.
Дрхтао је целим телом. Очи су му биле потпуно празне, крици већ нељудски. Али његово лице! Са ужасом је приметила да се и оно мења! Њена нежна, ружичаста, буцмаста беба старила је из часа у час, пред њеним очима! У тренутку када јој је постао вршњак, видела је да су им црте потпуно исте. Њено чедо било је њен близанац. Зато су се тако добро разумели. Умреће кад добије лице старца. На његовом лицу сазнаћу време своје смрти, мислила је.
Следећег дана у подне опрезни лекар је решио да прекрши Крстињин налог.
Мајка је лежала без свести, пала као лутка од крпе по свом мртвом сину. Усне су јој биле припијене уз његове. Шта је хтела? Да му бар за тренутак продужи живот својим дахом? Или да његов последњи дах заувек задржи у себи?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:55

Слика

Када се вратила са сахране стан је личио на гроб. По њеном налогу скинути су теписи, склоњени украси, и слике. Постављене црне пресвлаке преко намештаја. Црни драпери на прозорима. Црне мараме преко огледала и витрина.
- Би ли легла, мајко? Би ли штогод да поједеш? Да попијеш кафу? - питала је Љубица бојажљиво, опрезно покушавајући да пронађе неку пукотину у зиду Крстињиног тупог очаја, и пробије се до ње.
- Прво Димитрија да на’раним! Мора да је много огладњео, нада мајкина. А мајка јадка се забавила другијем послом - одговорила је Крстиња озбиљно и пожурила у спаваћу собу.
Кревет је био празан. И прекривен црним.
- Ђе ми је дијете?! - питала је на ивици плача.
Убрзавајући кораке, нагло је улазила из једне собе у другу, брзим и оштрим погледом проверавала да ли је ту онај кога тражи, па не налазећи га, журила у следећу просторију. А иза ње је остајао низ отворених врата као низ разјапљених рана.
- Димитрије! - викала је у паничном страху. На ивици хистерије. -Ђе си, сине! Одазови се мајки!
Бол њеног дозивања ледио је срца девојчица које су као мало изгубљено јато ишле за њом, а ниједна се није осмелила да јој приђе.
У тој страшној потрази поново се нашла у соби у којој је протеклих годину и по дана провела са својим сином. И када је поново погледала голе зидове и под, црне завесе и прекриваче, за тренутак јој је разумом блеснула истина као оштро сечиво.
Уз врисак најдубљег очајања бацила се на кревет.
- Оста пуста кућа! - заплакала је неутешно.
Пуста и црна као њено срце. Као сав њен будући живот.

Жена која је седам година касније кренула фијакером на Његуше и јесте и није била Крстиња.

У лето хиљаду деветсто треће године Милена, Љубица и Јованка биле су удате. Са мајком су остале Ђорђина, тек верена, и Ружа и Вукосава, још девојчице. Становале су у Херцеговачкој улици, истина у оном лепшем делу, крај аустријског посланства и капеле светог Антуна, али по свему далеко од елитног краја у коме су раније живеле. Стан је био мали за њихове навике, али сасвим довољан за потребе породице врло скромних могућности, какве су постале њихове.
Од Димитријеве смрти Нико се није јављао. Није било вести где је, чак ни да ли је жив. Крстиња се изненада и неочекивано нашла суочена са свакодневицом, са обавезом коју није могла ни да избегне ни да одложи, са задатком тешким и баналним: да прехрани своју децу.
- Имање-немање! - говорила је тридесет година раније трезвена Ришњанка.
Газдарица и госпођа у имању, Крстиња је у немању почела да шије мушке кошуље и гаће за чланове књажевске породице, за војводе и сердаре. Поново је данима остајала затворена у соби као на пустом острву. Ћерке је ретко виђала. Још је ређе разговарала са њима. Одбијала је да сретне своје муштерије, није хтела чак ни да зна ко су. Девојка која је помагала у домаћинству, узимала је мере и разносила готове комаде по кућама. Био је то спор посао који је захтевао много стрпљења и вештине. Али окупирао је њено време и руке, не и ум, те је прошивајући бод за бодом истовремено непрекидно плела црну пређу својих мисли. Подједнако утонула у усамљеност и у бол, који су у ствари били исто...
Ника је само три пута поменула: кад се утопио старији Јокин син, Петар, годину дана касније, када се обесио млађи, Лука, и најзад онога дана када је на врата стана у Херцеговачкој покуцала непозната средовечна жена. Њена одећа сведочила је о њеном сиромаштву: носила је црногорску народну ношњу од грубог прљавобелог сукна које је сама изаткала, извезену црном вуном, и ткану торбицу ресачу. Одбила је да девојци каже своје име. Није желела да открије ни разлог своје неочекиване посете. Упорно је захтевала да види Крстињу.
- Добра ти срећа! - поздравила је одлучно, напуклим, помало грубим гласом, када се нашла пред вредном шваљом. - То сам ја, Стане, сестра Божа Радова. Шиље ме Јоке. Шћела би да мрије, но не може, несретница, без братскога опроста. Ника ниђе нема, ка’ да је у црну земљу пропануо. Ти си домаћин куће Милинића. Дадни опрост Јоки, кумим те Богом, нека јадница отпочине. Муке су њезине грдне, ка’ да се на Бога и све свете камењем бацала.
Крстиња није прекидала рад. Ни главу није подигла када је, нимало се не двоумећи, обећала:
- Поћи ћу на Његуше у свету неђељу, прву која наиђе!

Када је ушла у једину просторију полусрушене камене куће, осетила је страховит смрад, као мучки ударац у стомак, и вртоглавицу. Једва се уздржала да не поврати. И да не побегне. Стискајући прстима нос широко је отварала уста и гутала густу тешку масу у којој је било и нешто мало ваздуха. Кренула је корак-два напред, посрћући, па је стала. Када су јој се очи привикле на полумрак, назрела је у ћошку козу која мирно стоји мало раширених ногу. Назрела је и нешто под козом. Авет. Сподобу. Лежала је на земљи, у трави која је расла свуда око ње, или из ње. Запетљано у труле крпе, то страшно биће је придигло горњи део свога тела и обема рукама се држало за козије ноге. Уста приљубљених уз сису покорне животиње задовољно је цоктало.
- Јоке? - изговорила је Крстиња у неверици.
Дрхтао јој је глас. И цело тело.
- Добра ти срећа, снахо.
Глас авети био је слаб, али је речи изговарала разговетно и јасно.
- ’Фала ти што дође! Оћу пред тобом да се исповиједим. Казаћу ти сву истину, ка’ пред страшнијем судом.
Откад дође у Милиниће, ваша госпоштина и моја сиротиња притисла ме ка мора. Шће да ме задуши! Ти шјора, ја фукара! А горда, ни на лопату да ти се принесе. Шћер ти Милена врсница мојему Луку, анђели му с душом, он коже преврће ка’ и отац му, Милена учи у Рагузу. Има да промијени осамнајес шешира и уз сваки рукавице! Спрдао се вас Црногорски пазар, Табачина и Мишулић.
Додијала ми моја немаштина. Зла моја срећа те се у невријеме са Божом у’фатих. Да мало сачеках, отац би ми каква трговца наша’. Но ме Петар наћера. Преварих се и занијех га од прве. Младост лудост! А оклен сам могла и знат што је Јован наумио?
Кад се Јован упокоји у Господу, шћах утећи. Мишљах: Крстиња је ископница; прекинута је, не баста јој здрава ђетића донијети на свијет. Ја сам одива Милинића исто ка и Никове шћери што су, није право све оне да поклопе и њи’ови домаћини.
Божо ме поспешује: Ти ћеш постати нашљедница и шјора, ја посједник ка’ Нико и Јован! Куд сам приспјела, црна кукавица, да не послушам домаћина? Да ме оћера, куд би’ без ђеце и коре љеба?!
Гријех ме разгубао! Не могу на ноге! Девет година лежим и трунем. Црногорка за братом ножем косе реже и груди бије. И себе убија, ка’ сестра Батрићева! А ја брата јединога на суд изведох, куку мене, лацманин између нас да посредује!
Шћах пола и добих! Ма не би ни у напредак! Превари не Подић, непросто му било! Све ни понесе, а оно мало што оста, Божо погуби у трговину. Ђе је трговина за њега! Петар, дика мајкина, утопи се у Котор, моја рана без пребола! Оста за њим невјеста бездјетна. Не би година, а Лука уби сама себе, у ову исту собу ђе лежим и смрдим, и не могу са душом да се раставим! Мој мирит недужни одужише! Очи моје извађене! Да ми се је помамити да их јадна заборавим!
Божо ми је тежак ка’ обадва сина! Одао се пићу, несретник, све из куће даде на ракију. Вазда пјан, ваља се у глиб, мокри и бљује под собом и по себи. Стане ћера камењем, не да јој у кућу. Мене ни близу не долази. Назива ме ђавољијем сјеменом! Аветиња око куће, дозива Јована и иска му закопано благо. Да га врати ће је ископао. Разговара се са овом козом што ме једина рани: кад је домамим, дође те је посисам.
Ђе сам се упутила, нема лажи. За овај свијет само ме кончић душе држи. Пушти ми га, молим ти се! Пред Богом ћу платити. Ти да ми даднеш опрост. Сретнија си јопет но ја. Имаш шћери и унучад, здраво били! Виђу мене, сиње кукавице! Кућа ми се ископала!
- Једнаке смо, Јоке.
- Нијесмо! Име ће ти траг спомињати. Пас га на пас преносити.
- Јад ће спомињати! Муку и несрећу! Кам ми у дом! Мој је ђетић исто ђе и твоји! Од мене, нека ти је Богом просто, Јоке, ма немам ти ја рашта опроста давати. Нијеси ти мој дужник, но Господ! А може бити да и он тек намирује своје...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:55

Слика

- Кад је умрла баба Крстиња, имала сам десет, једанаест година - причала је моја баба Марица. Пођосмо на покајање, Даница, сестра ми, вречи ка јарица. А њој је било заплакати се ка’ попити чашу воде. Ја не могу сузу да пустим. Мучим се, притискам марамицу на лице, кријући гризем прст, штипам се другом руком за стегно не би ли ме забољело, па од бола да заплачем. Ред је, шта ће свијет рећи, унука сам.
Ками унука! Никада ме на крило није узела, никада пољубила. Увек само званично. Донесем јој воде чак из друге улице, она пошаље служавку да отвори врата и узме кофу, а не пусти ме унутра. Кад ни у кућу дође, гледа јесмо ли уредне и је ли чисто. Не пита јесмо ли јели и имамо ли ’леба и с ’леба. Мајки ни каже са прекором: За један часак радости ’иљаду дана жалости! Бог нека ми опрости, ама никако је нисам вољела!
Опет, ред је на покајање да заплачем. Спустим главу да нико не види, добро пљунем прсте па размажем испод очију. Тобож сузе!
А ни шћери јој нису плакале. Само моја мајка, али више да одуши своју несрећу, но што је мајку жалила...

Четрдесет дана по Крстињиној сахрани Милена, Ђорђина и Ружа, три кћери које су могле доћи на четрдесетницу, окупиле су се у Херцеговачкој улици како би испразниле стан. И тек тада су јасно сагледале праву и потпуну слику оскудице у којој је живела њихова мајка, а коју је брижљиво крила одржавајући и пред својом децом и пред светом привид раније отмености.
За укоп је поручила раскошну црногорску ношњу. Све је било најбољег квалитета и најфиније израде: и корет, и јакета, и свилена блуза и сукња. На појасу скупоцени филигрански ћемер који је давне хиљаду осамсто седамдесет треће године Јован Думанов поклонио својој снахи. (Мада обичај дозвољава да пре спуштања ковчега у земљу најстарија кћи скине ћемер и задржи га, Милена се одрекла тог права. Није желела да окрњи раскошну и достојанствену елеганцију своје мајке.)
Са Крстињом је закопан и сав њен преостали накит: књажевски медаљон, филигрански златни брош и седам прстенова украшених дијамантима, смарагдима и рубинима.
У стану није било ничега до искрпљених дроњака њене свакодневице. Скупоцено посуђе, сребрнина, фини украсни предмети, годинама су комад по комад нестајали из витрина. Онда су нестале и витрине. И теписи. И најлепши део намештаја шкриња украшена дуборезом са четири стране. Ослањала се на ногаре у облику лавље шапе. Изнутра осликана цвећем и птицама. Све је замењено за храну и огрев. И за одржавање једине навике које Крстиња није хтела да се одрекне: до краја живота имала је девојку која обавља кућне послове.
- Отвористе ли кантунал? - питала је Милену, Ђорђину и Ружу девојка која је уз Крстињу провела последње године њеног живота. И која је једног поднева пронашла мртву и потпуно хладну. - Тамо ви је нешто да не заборавите.
Заиста, у фиоци нахткасне, очигледно склоњене са намером да буду сачуване, лежале су порцеланске фигуре дечака и девојчице. Једино наслеђе остало потомцима од свег блага Јована Милинића Думанова.
Милена је узела фигурине уздрхталим рукама и нежно их привила на груди. Био је то одговор на мајчину поруку: Крстиња је затражила помирење са својим кћерима.

На дну фиоке лежало је и једно писмо. Никада отворено. Послао га је Нико из Влашке три године након Димитријеве смрти.
Десетак густо исписаних листова били су искрзани на превојима. Слова различите величине, рукопис углавном читак, али понегде налик на црте без смисла, разливене под жућкастим траговима суза. Бол замућен ружичастим флекама од вина и оверен риђим печатићима крви. Било је у писму текста са јасним, зрелим и чак филозофски интонираним мислима (трагање за смислом једини је поуздан лек против бола), али и делова потпуно збрканих, неартикулисаних, као да их је писао човек болесне душе. Могле су се на листовима наћи и читаве поновљене реченице, и неред у писању о истим људима и догађајима. Било је јасно: Нико је то писмо годинама носио са собом, дописивао га и допуњавао. Оно је носило трагове свих његових лутања. Било је тестамент. Опроштај.
Последњи редови открили су Никову судбину, извршену давно пре часа када су његове кћери пронашле писмо.
„Млого ме је забољела лијева рука и око сисе“ - писао је. „Гука ми је искочила испод пазуха, ка’ орах. Ако ли ми имаде лијека, јавићу ви се. Ако не, ово ви је пошљедње од Ника Милинића Јована Думанова.“

Пажљиво сам слушала и памтила баба-Маричине приче. Пратила сам њен живот и живот своје мајке. Та туђа искуства неминовно су ми наметала једно невесело сазнање: живот нам одређују мушкарци. Туђи синови или они које ми рађамо, свеједно. Мушкарци!
Могла сам да то поразно предање прихватим као непроменљив природни закон и да кренем у потрагу за мушкарцем који ће ми живот учинити што лепшим. Али мене само мали страхови паралишу. Велики ме покрећу, дају ми снагу, подстичу машту. А страх да ћу поновити усуд својих преткиња, да ћу остати заувек омеђена задатом женском судбином, био је велики. Мој највећи страх, који је, како је време пролазило, добијао нове садржаје.
С друге стране, расти као женско у Титовој, социјалистичкој Југославији, имати петнаест година хиљаду деветсто шездесет осме, а двадесет пет хиљаду деветсто седамдесет осме године, значило је имати право на наду.
Учили су нас, обећавали су нам, да ћемо бити равноправне. Не само у терету. И не само у болу.
Узор-жене у нашим читанкама, у школским лекцијама, биле су самосталне, отресите, упорне, снажне. Паметне, вредне, образоване. Њихова нежност је давање. Њихов пут је борба.
О, знале смо ми да постоје и неке другачије жене, жене мачке које умиљато преду и удворички тару њушком о газдину ногу. И жене имеле које се хране туђим животним соковима, чија је нежност узимање, које немају свој пут. Жене које, како смо веровале, припадају неком другом времену, или бар неком другачијем свету. Колико смо их само презирале! Сигурне, као што се то само у младости може, да никада нећемо бити као оне.
Снажни талас сексуалне револуције који је спрао стид са лица девојака на западној страни и срозао им гаћице до стопала, који је собом однео поцепане опнице девичанства као угинуле амебе, нама је тек дотакао колена. Знале смо да су се негде десиле шездесете. Чуле смо за „Косу“ и певале смо „Дај нам сунца!“, знале смо за Вудсток и „Водите љубав а не рат!“ Веровале смо на реч да је бољи петинг него „першинг“. Носиле смо мини, цветне кошуље, индијски накит. Али све то, и дуге шарене сукње од меког платна, и пуштена коса (као Али Мек Гроу у филму „Љубавна прича“), и трака око чела, и нокти намазани жутим и зеленим лаком, све то био је само декор. У костимима хипи девојчица, заплетена у клупко противуречности као у лавиринт неког страшног бога, расла су чеда самоуправног социјализма и наследнице васпитног пртљага својих баба.
- Учи, сине! Женско мора да има своје парче хлеба! - говорила је баба Марица.
Био је то први стих њеног вјерују, које се настављало молбеним упозорењем:
- Чувај невиност, сине! Жена мора да падне мужу у руке онаква какву је мајка родила! Да може са поносом да га погледа у очи и каже му: Била сам како треба кад си ме узео! Ништа горе нема него кад женско изгуби себе!
Мислила је да ме учи независности.
Мени независност није била довољна. Ја сам жудела за слободом, желела сам да будем господарица сопственог живота и власница сопствене душе, ма шта то значило.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:56

Слика

Кључна и крунска дилема моје генерације била је: колико му дозволити пре брака?
Сама формулација давала је посебан смисао нашим мукама: колико дозволити њему а не себи; колико га пустити а не колико далеко отићи. Да ли смо ми заиста биле толико пасивне? Или нас је то наша лукава подсвест унапред амнестирала за почињене грехе пути?
Дакле, требало је непрестано доносити нове и нове одлуке. За љубљење: да ли се лако и невино поигравати уснама или примити његов језик у своја уста и загристи га као једру, сочну воћку? За груди: преко блузе, испод блузе, али преко прслучета, или га пустити да дотиче твоје голе брадавице из којих се, као из два снажна епицентра, шире концентрични кругови мукле врелине? Ноге: до колена, или дозволити да његов широки длан слободно вршља по твојим уздрхталим бедрима? Свући хулахоп чарапе или остати у њима? („Као да пипам кобасицу!“, жалио ми се мој друг Тоша Глобус на окрутну непопусгљивост своје девојке.)
Мора да је момцима свако миловање личило на дуго и напорно освајање једног по једног добро брањеног непријатељског упоришта.
Само, ту није био крај нашим недоумицама. После свих замки и искушења остајало је још једно питање: да ли дозволити момку да откопча шлиц и то што расте и пулсира сопственим животом примити у своје невеште руке, или одбити непосредан додир и опасном заточенику пружити мало нежности преко панталона?
И оне најхрабрије, које су остајале потпуно голе и незаштићене под рукама и очима својих младића, тешко су се одлучивале да иду до краја.
Лајтмотив љубавног живота моје генерације заиста је било уздрхтало, молбено упозорење, касније овековечено у наслову једног романа: Пази, тако да останем невина!
Знале смо ми добро да све то нема никакве везе са моралом. Да је чак то ситно калкулисање, то попуштање када се баш мора, то стратешко препуштање делића сопствене територије (како се освајач не би потпуно обесхрабрио и отишао на приступачније положаје), да је то бакалско цењкање,један посебни облик непоштења. (Да ли је олакшавајућа околност што је недело извршено под принудом?)
Ипак, најгоре је било после. Без обзира на исход те непрестане и сложене борбе без коначног победника, у нама је као потуљена бољка остајао неизбрисиви осећај двоструке кривице: према момку који није добио очекивани „доказ љубави“ (тако се онда говорило), али и према нашим мајкама и бабама које ни оно на шта смо ми пристајале никако не би одобриле.
Где смо ту биле ми, где наше жеље? Нигде! Нису нам допустили да постепено откривамо трагове сопствених жеља и саме одлучимо хоћемо ли их следити. Не! Нама су саопштили правила. И захтев да их се придржавамо ако мислимо да будемо срећне у животу. Да нађемо мушкарца који ће учинити да нам се оствари бар понеки сан. Рецимо онај најважнији: да се удамо и имамо децу.
Кућни апостоли женске правоверности редовно су нас подсећали на бројне и сликовите примере тужних судбина посрнулих девојака које су поверовале у вечну љубав и све жртвовале тој својој заблуди, утувљујући нам тако у главу једанаесту Божију заповест: Никако пре брака!
У тим поучним причама романса се завршавала одласком заводника („Мушкарац када се задовољи, одлази!“), а девојка је остајала понижена („Као прљава крпа!“), разочарана и без будућности („Ко ће да је узме тако упропашћену? Нико! А и да се неко превари, црн би јој живот био!“).
У часописима за жену и породицу, иза уводника написаних у част женске еманципације и репортажа које су славиле равноправност жена на свим животним пољима, негде на самом крају листа, између рецепата и савета лекара, штампана су писма читалаца. У њима је била истина. Кроз читаво моје девојаштво, преко тих рубрика, поетично насловљених „У поверењу“, „Од срца срцу“, „Ваш поверљиви кутак“, разливао се јад и чемер женских бића која су непажњом изгубила своје највеће богатство и тако осиромашена суочила се са животом. Било је ту стварно дирљивих прича које су се, са малим и суштински безначајним варијацијама, могле свести на три прототипа:
Она, једном искоришћена па напуштена, срела је новог човека свог живота који је поштено запросио. Али, авај! Он и не слути грехе њене прошлости и она се боји да ће је, ако му их призна, оставити!
Или: она је све до венчања сачувала своју страшну девојачку тајну, а када је муж открио превару, почео је пакао: „Да ли да се разведем или да се убијем?“, пита млада жена уверена да између ова два пута нема разлике.
Ни девојка која се одлучила на искреност пре брака није била боље среће. Своју прошлост је, писала је, закопала дубоко и по њој посадила цветну башту срећне брачне садашњости. Но тек што су се вратили са свадбеног пута муж је, попут кртице, почео да рије по њеним успоменама, уништавајући успут и засад који их покрива.
- Ти си живела пре брака, ја ћу сада! - образложио јој је своје виђење космичке правде: он иде куд, кад и са ким хоће, а она га чека код куће, уплакана.
Која девојка не би задрхтала читајући ово потресно и поучно штиво! Која не би помислила са сетним уздахом: А била би тако сретна само да првоме није попустила!
Стога се не треба чудити што смо у љубавне везе улазиле као у мрачне улице у којима ћемо, ако не будемо довољно опрезне, изгубити не само девојачку част већ и будућност, и живот.
И пристајале смо да будемо правосвештенице култа Химена, поверавајући једна другој као свету тајну туђе мудрости и старофрајлинска наравоученија; понављајући док нас мозак не заболи:
- Мушкарци не поштују жене које је лако добити!
- Мушкарцу је стало до жене само када му измиче!
- Жена мора да буде поносна! Да не покаже мушкарцу колико јој је до њега стало. Иначе, он неће да је поштује!
Те опасне лажи! Колико смо само грешиле док смо се правиле да верујемо у њих! Колико смо глупости начиниле због поноса! Колико несрећа саме себи скривиле! Понегде нам је тај ружни, лажни, насилни понос одредио живот. Па сада, када је време прошло, уместо људи имамо успомене. И горки талог губитка у души. Промашене и пусте, на шта можемо бити поносне?

Увек када мислим на то време нашег дрхтавог и избезумљеног сазревања, сетим се моје лепе и паметне другарице Оље. И јасно видим незаборавни тренутак када она, већ апсолвент (са високим просеком) журно улази у моју студентску собу и, не говорећи ништа, пада на кревет, загушена болним вриском који као да јој чупа утробу. Ја стојим крај ње у чуду, гледам како јој читаво тело потресају грчевити јецаји. Својим финим, дугачким прстима дивље гњечи јастук и чупа га зубима у снажним трзајима.
- Оља - питам је много, много касније, када се смирила. - Шта ти се десило?
А она муклим, угашеним гласом прича баладу о општој женској судбини.
Ах, ти момци! Од својих девојака су захтевали да буду искрене, храбре, отворене, слободне. Умиљавали се. Ласкали. Заклињали се на вечиту верност. На љубав до гроба. Уцењивали девојке. Претили им раскидом. Понекад их заиста напуштали, као Ољу једини момак кога је истински волела. Истовремено, сваки од њих је од своје жене очекивао да буде невина. И они, несретници, шизофрено располућени између својих жеља и свог васпитног пртљага!
(Ољина кћерка данас има шеснаест година. Од своје мајке је научила да иде тамо куда је љубав води.)
- Зар се ни пред онима које волимо не можемо бранити истином? - питале смо се кроз читаво девојаштво. - Зар се и за њих морамо борити лажима?
Одговор до кога смо дошле искуством био је поразан. И следио нам је срца.
Зар се и за њих морамо борити лажима?
И за њих? Нарочито за њих!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:56

Слика


- За један часак радости хиљаду дана жалости! - цитирала је баба Марица анонимног поету своје младости.
Ова суптилна порука могла је бити упозорење на непромишљеност сваке врсте. Али, знала сам, није. Њен смисао сводио се на једно. На најважније.
Много година касније открила сам добро чувану породичну тајну, као издајничку пукотину на пажљиво премалтерисаној фасади. Кроз њу сам из новог угла погледала на свој женски родослов. А угао гледања често одређује коју ћемо слику видети. Тада сам схватила да су ти стихови били много више од прикладне метафоре. И најзад сам потпуно разумела суштину баба-Маричине опсесивне бриге и непрестаних подсећања да „чувам себе“.

- Да знаш, никада те не бих узео да си дала девојчицу на бубањ! - рекао ми је више пута мој муж.
Није крио задовољство што сам до двадесет пете године опницу сачувала нетакнутом.

- За секс служе другачије девојке - говорио је мој најбољи друг. - Чим легнем преко женске она за мене више није иста. Ти си нешто посебно у мом животу. Тако мила и чедна!
Баба Марица није имала разлога за страх. А признања која сам добијала била су незаслужена. Те муке моје генерације мене нису ни дотакле.
О, заљубљивала сам се ја. И заљубљивали су се у мене. Било је дечака, било је младића, за које би ми се понекад учинило да личе на моја очекивања и снове. Дрхтала су и мени колена, глас тамнео, а лице нестајало у муклој врелини. Али, били су тек тренуци. Краткотрајна интермеца у предугим фугама моје осамљености.
Ја сам жудела за љубављу, необичном, силном и драматичном. Сањала сам о прожимању душа, о истоветности мисли, о потпуном разумевању. Када двоје знају да су једно. Два одраза истог.
Момци које сам сретала били су налик један другоме. Безнадежно обични. И непомирљиво другачији од мене. Заљубљујући се, ја никада нисам стизала даље од могућности. Од још једне изневерене наде.
Тада још нисам била спремна да уместо разумевања прихватим великодушност и толеранцију. Уместо потпуног прожимања, физичко сједињавање. Тада сам још веровала да се може побећи од усамљености.
И мада стварно ништа нисам знала о љубави, наслућивала сам истину: бити физички близак са неким, а остајати сам, најгорча је, најболнија, најпоразнија усамљеност.

Било ми је непуних четрнаест година када сам почела да пишем дневник. На првој страни цитирала сам Ромена Ролана: Борити се,тражити, не наћи и не клонути! Пророчки сам се определила за храброст као животни мото.
Данас ме збуњује епистоларна форма тих бележака. И још више адресат: Мој будући син Александар. Зашто сам се одлучила на исповести њему, који не постоји? Њему, који се можда никада неће родити? Зар сам била толико усамљена? И зар сам веровала да ће он, створен у реторти моје утробе, бити као ја?
Да ли сам ја то желела да неком чудесном партеногенезом, попут маслачака, родим себе саму? Али као мушкарца?

Све до своје тридесет пете године жалила сам што нисам мушко. Чинило ми се да бити мушкарац значи бити слободан. Имати могућности. Имати право на тражење. Право на искуство.
Књиге изникле из клица источњачке културе училе су ме да стварност има онакво лице каквом је види наша душа. Да је једина реалност оно у нама. Да су, дакле, моји зидови у мени. И да само од мене зависи да ли ћу испред њих ископати јарке пуне воде, како би постали неприступачнији, или ћу их срушити.
Биле су то поруке мудрости. Пут утехе. (Није ли мудрост баш то: утеха. Помиреност са светом, који нисмо успели да променимо. И са животом на који смо морали да пристанемо? Можда зато кажу да са годинама постајемо мудрији?)
Поруке стварности биле су потпуно другачије. Кроз њу, као кроз неки откинути део свемира, кружиле су и сударале се моје сасвим конкретне жеље и потпуно јасне и непроменљиве забране.
Много је ситних и већ заборављених забрана, које сам давно сместила у ружну црну врећу са налепницом „морање и такотребање“, забрана потпуно ефемерних и неважних, које су нас училе послушности. Њима је одређиван ниски праг наших могућности. Праг који смо морале прећи да бисмо кренуле даље. Те безначајне забране биле су гаранција да се нећемо усудити да поставимо озбиљне и суштинске захтеве.
Баба Марица је строго одређивала дужину моје сукње. Ципеле, које бисмо заједно купиле, носила је код обућара да скрати штиклу. Мрзела је модерне фризуре, а за девојке које се шминкају говорила да изгледају „к’о кафанске“. Са поносом је истицала у свакој прилици како ја без ње „нигде не мрдам“. Сматрала је непристојним да имам момка (све док, наравно по њеној процени, није дошло време да се удам). Није ми дозвољавала да идем на корзо. Бранила ми је одласке на рођендане и журке. Дочек Нове године нисам смела ни да поменем. Како онда да јој поверим свој сан? Своју врелу жудњу. Како да јој кажем: желим да идем у Индију. Путевима Александра Великог. Аутостопом!
Била сам сигурна: ако то изговорим, уништићу баба-Маричин свет. Њен сан о мени. Њено веровање.
Какве то има везе са зидовима у мени, негодовала сам. Ја сам зидове срушила када сам себи признала ту жељу, као Ева када је убрала јабуку. Зидови који су остали, спољни су. И вечни, као гнев Божији.
Ћутала сам и пуштала баба-Марицу да само наслућује моје бездане поноре. Сада мислим да сам погрешила. Да би она у својој љубави пронашла снагу да се дубоко нагне и добро загледа у њих. Она једина.
Наше неиспуњене жеље, неостварене маштарије, заборављени снови, сведоче како смо лако изневерили своју младост. Себе. Јер ми смо оно што желимо, о чему сањамо; ми прави изгубљени смо у младалачким дрхтајима и жудњама. Све што је дошло после, што је било другачије, компромис је. И пораз.
Негде бих да стигнем (нешто бих да нађем) ни сама не знам шта... - писала сам када ми је било двадесет година.
Жудела сам за неутабаним стазама. Мамиле су ме недостигнуте даљине. Сањала сам о путовањима без почетне и крајње станице, када се достигнуто не мери пређеном раздаљином и утрошеним временом. Са мном би, маштала сам, неспутана, лутала и моја мисао, тражећи извор постанка. Да, то је била моја чежња: да нађем одговор на питање ко сам, и откуд дрхтај и немир у мени. Да откријем смисао.
Нас су испраћали у живот показујући нам циљ: диплома-посао-брак-беба. Циљ који су нам одабрали. Наше је било да се потрудимо и остваримо га, макар морале да се мењамо до непрепознавања себе самих како бисмо се уклопиле у задати облик слагалице.
Ја сам хтела да сама одаберем свој циљ. Да живим оно што је одувек постојало у мени.
Ја сам хтела да будем писац.
И нисам хтела да се удам.
И нисам хтела да имам децу.
Била сам уверена да брак не може бити заједништво о каквом сам сањала. Да љубав, као душа умирућег, неминовно нестаје у мукама заједничке свакидашњице. А као ланци на изможденим телима остају породичне везе: навика, страх онога ко је до јуче био у пару да продужи даље сам и без ослонца (ма како постојећи био непоуздан), узнемирујућа неизвесност новог, стид признања да си погрешио, да си преварен и изневерен, страх ишчекивања „шта ће свет да каже“. Страх! Страх! Страх! Извор и уток свих наших пораза. Змијско јаје лажи. Уместо љубави и поверења, уместо радости и топлине, лажи и страх као ружно везиво на трошним и напуклим породичним домовима.
И деца. Веза немилосрдно жива и вечна.
Деца!
Добити дете значи изгубити себе! Дете ти отима сан и мисао. Скраћује ти корак и дах. Одузима слободу. Мајка може бити само мало жена. И уопште не може бити уметник - уверила ме је баба Марица.
А хтела је да ме научи нешто сасвим друго. Није она једини баштован који је пажљиво одабрао семе, а добио плод чудноватог укуса, затрован горким травама тла по коме је семе просуто.
Говорила ми је о пожртвовању као другом имену за мајчинство. О радости давања целе себе будућности свога чеда. О потпуној испуњености жене када на груди привије топли, живи плод своје утробе.
Мени је било потребно да будем испуњена гладном празнином, како бих могла да кроз њу, као кроз модро море, роним до сопственог дна, да прођем слојеве искуства и откријем оно што сам називала знањем-сећањем: ожиљке многих живота који су утиснути у моју душу као фосили у стену. Била ми је потребна тишина како бих могла да чујем глас сопственог бића. Била ми је потребна самоћа. (Самоћа није усамљеност. Усамљеност је напета. Она ишчекује, прижељкује, трага. Самоћа је богата, пуна, бременита.) Нема уметности без самоће. А ја сам хтела да будем уметник. Писац.
Годинама сам помно ишчитавала биографије славних књижевница. У њима сам, као у чаробним огледалима, проналазила сопствене одразе. Вечна Сапфо са Лезбоса (да ли је то била њена заштита од нежељене трудноће) и Маргарет Јурсенар, Вирџинија Вулф, Десанка Максимовић и Исидора Секулић, Симон де Бовоар и Симон Веј. Живеле су у различитим временима, расуте широм света, припадале су различитим социјалним слојевима и религијама и - нису имале децу. Зато што се не може припадати другоме и стварати, веровала сам.
А ја сам желела да стварам.
Писала сам песме и освајала награде.
Песме су моје другарице и другови учили напамет. Рецитовали их нежно се удварајући. Преписивали их својим најлепшим рукописом и поклањали једни другима за срећне јубилеје и драматичне растанке.
Од петнаесте године почела сам да носим црно. Негде сам прочитала да је црно боја плодне земље („А шта је стваралаштво до плодност?“, мислила сам), боја уметника и егзистенцијалиста.
Читала сам, читала, читала.
И маштала сам, маштала, маштала.
Зането сам чекала онај божански сат у коме ћу фасцинантном снагом своје мисли и чудесном лепотом речи освојити свет.
Моја поезија била је попут чаробне Пепељугине хаљине: чинила ме лепом, отменом и узвишеном. Давала ми је право на снове и на побуну (да, желети било шта осим прописаног сматрано је побуном). Била је опојна есенција мојих стремљења и име мојој различитости. Мојој изузетности. „Децу може да рађа ко хоће“, мислила сам. „Поезију да пишу само изузетни. Одабрани. Дела су једино што заиста остаје иза човека. Једино што човек може назвати потпуно својим. Само су дела истинске креације. Права слика снаге, ума и духа. Деца нису. Генији су рађали идиоте.“ Како сам онда уопште могла да имам дилему опредељујући се између песама и пелена? Између судбине своје бабе и бездетне песникиње? („Песникиња никако не може бити бездетна“, мудровала сам. Њена деца су њене песме.)
Они ће живети, а ја ћу бити писац, говорила сам о свима који су се определили за брак као будућност, за мајчинство као судбину. Осећала сам како те речи, свечане и заветне, слатким мирисом и топлим светлом испуњавају простор око мене. И била сам искрено уверена да је мени припала она боља страна стварности.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:57

Слика

Милена је освојила право на изузетност. Одлучила се на поступак неприличан и невероватан и изгледало је да је заиста свој живот узела у своје руке. Али избор се не може учинити једном заувек. На свакој раскрсници поново се мора бирати правац. Зато је легенда о лавиринту једина истинита и свеобухватна прича о људском животу. Само, мора ли на крају свако од нас да заврши у чељустима Минотаура?

Именом које је одабрао за своју унуку Јован Думанов је открио своје снове о њеној будућности.
- Нека ни је здрава и напредна ка кнегиња Милена! - наздравио је гостима окупљеним на ручку и свечано се прекрстио три пута.
- Даће Бог! - подигли су чаше узваници, пажљиво пробрани по угледу и иметку.
Важно је било Миленино место у дединим плановима: требало је да продре у највише друштвене кругове (тако неприступачне и затворене!), освоји неког отменог младића и ороди Милиниће са каквом старом, угледном породицом.
Знао је Јован да за такав поход нису довољни његови талири. Он није желео да унуци купи презиме неке осиромашене породице у којој би на њу гледали као на недостојног уљеза кога трпе из нужде. Није хтео да његова унука буде госпођа пред светом. Хтео је да постане истинска дама.
Од рођења је добијала само најбоље.
О њој су бринуле дадиље и гувернанте на гласу, оне које су одгајале мале плавокрвне Пиме, Буће, Бизантије, са коренима у четрнаестом и петнаестом веку.
Хаљине, рукавице, рубље, шешире, ципеле, за њу су израђивали најпознатији мајстори.
Учили су је ненаметљивој елеганцији, оној чудесној вештини најтананијег укуса да жена буде примећена због начина на који је неупадљива. Учили су је отменом држању и опхођењу. Контроли гласа и емоција. Самосавлађивању.
Још као девојчица говорила је течно италијански и француски. Читала и писала на оба језика.
Све чему су је учили савладала је са лакоћом. Само једно умеће јој је муку задало: умеће баналне конверзације и љупке и чедне кокетерије.
Свој први друштвени успех постигла је у Дубровнику као ученица елитне Препарандрије, када је Госпођица поверене јој девојчице једнога дана повела у школску кухињу, како би добиле практичну лекцију из домаћинства. Био је то излет егзотичан и несвакидашњи као посета акваријуму или Локруму.
Мале мушице у тегет плисираним сукњама и морнарским блузама радознало су зујале по чистој просторији са углачаним каменим подом, загледале ужарене шпорете, сјајно, добро изрибано посуђе разних величина и дугачке столове на којима су, као на пијачним тезгама, били изложени јаја, месо, разне врсте поврћа. Свака девојчица је добила своје место на том женском полигону, и неко задужење.
Миленин мали домаћички задатак гласио је: очистити кромпир.
Спремна да изврши налог, погледом је претражила додељени јој део стола. Били су ту плетена веш корпа пуна кромпира, шавољ допола испуњен водом и нож. Милена се збуњено окренула ка Госпођици. Али Госпођица, већ посвећена другој васпитаници, није приметила ову дискретну молбу. Премишљајући, Милена је узела у руку мрки, безоблични плод, загледала га, као да му утврђује структуру и испитује особине; оклевала је неколико тренутака као да се још нада помоћи, а онда је из џепа униформе одлучно извукла своју батистану марамицу са извезеним монограмом и украсима од рисанске чипке, поквасила је и почела њоме пажљиво да брише кору кромпира.
- Милена! - промуцала је Госпођица запрепашћено.
Милена је застала са овлаженим кромпиром у једној и марамицом нагрђеном ружним браон флекама у другој руци. Посрамљена, погнула је главу пред погледима који су се забили у њу као отровне стрелице. Опет ће јој се ругати, помислила је мучећи се да не заплаче. Те охоле кћери виђених очева! Но, подругљиви кикот био је слаб и редак, али тога ће се Милена сетити тек касније, као првог наговештаја промене која је уследила.

Истог поподнева пришла јој је Емилија, ћерка осиромашеног италијанског барона Умберта Лучија, и понудила јој да буду пар у обавезној поподневној шетњи по раскошном пансионатском врту.
Неколико дана касније друга девојчица позвала је на недељну маренду у своју госпарску кућу у Ријеци Дубровачкој.
Са њима у групи била је и праунука капетана Ивановића (на чијем је броду „CATORO“ Судбина бацила мрежу на душу Јована Думанова). Када отпутују на ускршњи одмор кућама у Доброту, та охола и хладна девојчица увешће Милену у затворени круг капетанских кћери и локалног племства.
У почетку збуњена овим изненадним и, како јој се учинило, немотивисаним успехом, оштроумна девојчица убрзо је схватила да њена друштвена промоција није само још један хир размажених, каприциозних коленовићки. Истина је била далеко апсурднија: образовање, бритак ум, лепо васпитање, били су потребна али не и довољна препорука да би је пустили у свет пред чијим је вратима стајала. Била је потребна још једна мала и неопозива потврда да она заиста и припада том свету. У чувеној бајци изгубљена принцеза је доказала племенитост свог порекла тако што је кроз девет перина осетила зрно грашка. Милена, када је показала да не зна како се чисти кромпир!
Једном примљена, постала је неизоставни део тог затвореног круга. Био је то свет њеног укуса и образовања, свет кроз који се кретала са лакоћом, у коме се лагодно осећала.
А деда! Како је само био поносан на своју паметну, успешну унуку! Понекад је сатима седео у њеном салону и чекао је да дође из какве посете, шетње или позоришта и исприча му све шта је и како било. Она би му се увек обрадовала. Села би поред њега на софу, мазно наслонила главу на његову мишицу, склопила очи и почињала да прича. Полако. Полако. Све га је интересовало: ко је био присутан? Ко је изостао, и зашто? Шта је која госпођица обукла? Да ли је Милена имала најлепши шешир? Да ли су разговарали на француском или италијанском? Каква је била представа? Ко се којој госпођици удварао? Чиме су били послужени? Све је хтео да зна. И све је питао. Није хтео да је контролише. Кроз њено задовољство и он је уживао.
Обожавала је деду!
Према оцу је била потпуно равнодушна. Он никада није искорачио из сенке Јована Думанова довољно да би могла бар да га погледа како треба. Мајку је видела јасно, али није јој се допала слика мрзовољне, нетрпељиве, неприступачне старије сестре (између мајке и Милене разлика у годинама била је мања него између Милене и Вукосаве) затворене у чаури сопственог јада.
Био је то њен први бол и прво понижење, та помало болесна опседнутост њених родитеља жељом да имају мушко дете. И деда је желео наследника, знала је то. Али он је умео и њу да воли. Имао је снагу да онај најбољи део себе ишчупа из чељусти породичне море.
Дедина снага! Избијала је из читавог његовог бића, готово опипљива. На њу се Милена ослањала док је клизила кроз салоне у којима су се вековима окупљали дуждеви и кардинали, црногорске владике и капетани, гусари и принчеви, Бонапартини и Хабзбургови генерали, отмене даме племенита рода и куртизане. Рођачки смело загледала се у портрете предака својих пријатељица који су јунаштвима и интригама писали историју. Слободно је, и без имало нелагоде, узимала у руке њихове личне ствари, златом и драгуљима окићено оружје и тешке медаље разних династија, које су потомци чували као реликвије, али и као согриз делсћ своје изузетности у свету сине нобилитате; лако се поигравала са њима као са својом лепезом.
Њен деда, истина, није утицао на догађаје који су мењали историју, није био чак ни учесник у славним биткама, али, осећала је то негде у дубини своје душе, битка коју је он добио била је много тежа. А снага потребна за такву победу неизмерна. Мада није чак ни слутила страшну тајну Јована Думанова, била је уверена да тај човек може све. Да све сме. И када је читала романе о подвизима и части, витезове, племиће и љубавнике видела је као свога деду.
Како је само волела да чита! Сакупљала је књиге као што су друге девојке сакупљале сасушено цвеће и шарене дописне карте са љубавним порукама. Са страшћу је зарањала у туђе животе, увек узбудљиве, драматичне. Поистовећивала се са јунацима мученим љубављу и жудњом, потајно им завидела на силини осећања, и помало презирала свој живот пребогате госпођице. Слутила је да исто тако снажне емоције и у њој постоје, притајене, још непробуђене, али живе. Као вулкан који спава док на додир неке космичке руке не задрхти снажним грчем и распе своју врелу утробу као лаву.
Од четрнаесте године почела је да чека љубав. Младића који би јој занео ум и срце. Ошамутио је као добро вино. Али међу онима које је сретала таквога није било.
У шеснаестој је постала нестрпљива. Са шеснаест, Клеопатра је освојила Цезара. Марго је о пасу носила прелепу балсамовану главу свог љубавника хугенота. Због Јелене је вођен Тројански рат. Са шеснаест, Јулија је била давно мртва, пошто је претходно сазнала све о љубави и страсти и на своме гробу измирила две породице. А она, Милена? Она и даље чека, док њена кожа и кости бриде, и зјапи у њој она глад којој не зна име, али зна да није глад од хлеба.
Онда је умро Јован и своју седамнаесту годину провела је у мраку испуњеном најстрашнијим болом. Одредила је себи најстрожу короту: није излазила из куће и никога није примала. И даље се надала љубави, али у тој нади више није било радосног и нестрпљивог ишчекивања.
Осамнаеста и деветнаеста година биле су јој једна налик на другу. Поново је одлазила у друштво, примали су је са наклоношћу, али је веома брзо схватила да та наклоност није безрезервна, да је променљива као југо и условљена током и исходом оставинског спора који је водио њен отац.
Осетила је да је око ње створен један празан простор и видела да нема онога ко би се одважио да пређе сигурносну међу тог круга. Нико јој више није поклањао цвеће, ни правио серенаде, ни слао дописне карте са ласкавим порукама. Није више било романтичних уздаха, смелих рукољуба, речитих погледа. Ни дрског, а тако узбудљивог стискања руку током плеса. Збуњени каваљери поздрављали су је са поштовањем, али уздржано и на брзину, као да је удовица у короти или - уседелица. Знала је: практични родитељи, али и младићи, бојали су се да би Милена могла онога који би јој се несмотрено сувише приближио, везати за себе. Па чак и обавезати. А брак са њом био би, док се не оконча спор, као кредит на несигурну хипотеку.
Понижена до дна своје отмене душе и повређена до бола, стискала је у песнице своје мале, нежне шаке, и гризла усне да не заплаче. А у својој соби јецала би до дубоко у ноћ, грчила се и батргала у бездану немоћног очаја.
Како их је само презирала! И како су јој били потребни!
Да би сачувала бар понеку риту поноса, повукла се из друштва пре него што је спор окончан и потпуно се предала читању и маштању.
Жудела је за љубављу више него икада пре и стидела се своје жеље. Жудња јој више није била нестрпљива и млада, већ зрела, пуна, обла. Али у тој жудњи није било наде. Љубав јој је изгледала тек као могућност, далека и неизвесна.
Када је напунила деветнаест година Божо Петровић јој је пронашао вереника.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:57

Слика


„Од судбине се не утече!“, мислила је Милена горко, док је са превоја Крстац последњи пут гледала свој родни град.
Сетила се дана када је завршила основну школу, а Јован Думанов објавио своју одлуку да је даље школује.
- Има Препарандрија у Рагузу. Ма ја би’ да те пош’љем на Цетиње у Дјевојачки институт царице Марије Александрове. Ђедова Милена - институтка! Љепота Божја!
Осетила је изненадни и необјашњиви немир. Као да јој је голу кожу покрила ледена рука.
- Немој, ђеде, молим ти се! - викнула је са несхватљивом жестином, и одједном на ивици суза. - Немој на Цетиње! Волија би’ у Рагузу!
Зачуђен, деда је пажљиво погледао. Он је веровао у озбиљност побуда своје паметне девојчице чак и када је њено понашање личило на каприц.
- Волија би’ у Рагузу? Одићемо вапором да уиђеш у град од мора!
И - Милена је отишла у Дубровник, а судбина се притајила. Стрпљиво је чекала на Цетињу, замаскирана ликом прелепог младића који ће је силовитом снагом увући у чаробни и опојни вртлог једне самоуништавајуће лудорије удвоје.

Цетиње!
Све је било другачије: место, људи, обичаји, навике. Као да није прешла Ловћен већ океане. Као да је стигла у друго време.
Стиснут у тесном Цетињском пољу, затворен брдима као зидовима, град се кућио око Манастира и Биљарде, светла и ватре сваког Црногорца.
Праве и широке улице, дрвореди липа и багрема, фењери са тихим и мутним светлом. Куће углавном ниске и скромне, али са мансардом и двориштем. А међу њима палате, као ретке лепотице међу неугледним рођакама: резиденција Њихових височанстава, у народу звана Палац, гранд хотел ,Доканда“ и крај њега Дјевојачки институт; Зетски дом, храм уметности и културе (зидан дуго, како то већ бива са храмовима, и од прилога који су годинама пристизали из свих јужнословенских крајева); Болница „Данило Први“, залога узајамне привржености династије и народа. (Наиме, све богате дарове који су стигли када се на Цетињу родио Насљедник, књаз Никола је продао и сазидао болницу. Овај леп и редак пример владарске великодушности касније је често истицан као гест који даје право Његовом величанству да искрено верује: Он, Књаз и Господар, брижни је, мудри и добри отац, те од Бога му поверених захтева да буду приљежни, вредни и послушни синови и кћери.)
Посебно лепом Милени се учинила тек довршена Пријестолонасљедникова резиденција, можда зато што је архитекта одбацио све калупе, сва правила, и, играјући се, направио колаж стилова. И још је своју плаву птицу угнездио усред ливаде Романовине, између Дворског и Градског парка.
А паркови! Тако неочекивано зелени, тако чудесно живи испод голих брда, испраних густим, честим кишама и тешким снеговима. Та стрмогледна брда, те главице, затварале су хоризонт и очи пуниле сивилом, а срце чежњом за висинама. За бекством.
Само, куда да побегне?

- Је ли мјесто просвијећено, треба питати жене које у њему живе - мислила је Милена. - Жене то знају боље но ико. Жене духовни напредак на својој кожи осјећају.
Чинило јој се да за жену горег места од Цетиња нема.
Библиотека и позориште, Дјевојачки институт и тенис, часописи за књижевност и културу, све то био је декор. Привлачан, истина, али декор. Црногорцима је Његош оставио аманет: ако није сестра Батрићева, „жена лаже сузе просипљући“.
На Цетињу је први пут чула реч стопаница. Реч која има само женски род. Тако називају жену која увек иде за својим мужем, прати га у стопу, отисак своје ноге у његовом трагу оставља. И сваком ко траг следи чини се да је путем прошла само једна особа. Мушкарац.
Мрзела је то ропство на које су Црногорке пристајале лако, без побуне, као на закон Божији. И дивила им се, и презирала их је што су без роптања прихватиле страшни терет: да буду јаче него мушкарци и да њима, слабијима, буду потчињене: оцу, брату, мужу, свекру, деверу, сину. Обузимао је истински ужас док је посматрала како се њене нове познанице, девојке младе и образоване, топе, ломе и кидају непрестано притиснуте страхом шта ће свет да каже. Увек у грчу, без праве радости живљења.

- Не брини, удомићеш шћери! У Црну Гору се поштује сој и образ више но кеса. Објеси прасцу стотину дуката, остаће прасац! - рекао је војвода Божо Нику. - За Милену сам ти наша’ прилику каква се само пожељети може. Шта велиш да је дадеш у Мартиновиће, за унука попа Јока?
У Мартиновиће!
Нико је готово заплакао ганут толиком пажњом моћног војводе. Осећао је како се топи под врелим таласима захвалности. Клецала су му колена, дрхтале руке и глас.
То је господин и пријатељ, мислио је, који не чека да га молиш, но ти сам, од своје воље, помаже кад види да си у невољи.
- Док живим, твој сам дужник, Господару! промуцао је.
Окумио се са Петровићима, ородиће се са Мартиновићима! И то после оне бруке и несреће у Котору. После сигурне пропасти!
- Има те, Боже! Има! И правда је твоја достижна! - прошапутао је пошто је испратио војводу.
Радост је као страст: мора се поделити са неким да би била потпуна.
Испуњен одушевљењем због превелике Миленине среће (ни на тренутак га, ни праменом мисли, није окрзнула сумња да је то ишта до срећа неизмерна), Нико је утрчао у Крстињину собу.
- Крстиња! ’Фала Богу и војводи Божу, удомићемо Милену у Мартиновиће!
Крстиња је хранила Димитрија. Једва је подигла главу и кратко погледала свог мужа.
- Женско дијете, туђа вечера! Нека јој је са срећом!
Стајао је пред њеним равнодушјем немоћан као ветар пред камењем.
- Разумијеш ли ти, женска главо, што ти зборим? - викнуо је. - То није удадба ка друге! То је унук попа Јока!
Знала је она добро ко су Мартиновићи. То је, уосталом, знала сва Стара Црна Гора.
Братство им је у црногорском светом писму, „Горском вијенцу“, опевано.
Мартиновићи су из Бајица повели истрагу потурица.
Мартиновићи сваке године доносе бадњак на Цетиње да га запале пред Манастиром у славу Христовог рођења. Народ кличе њима и бадњаку, а владика их благосиља.
Један син увек служи народу служећи Цркви и Господу Богу.
А стари поп Јоко! Њега је давне хиљаду осамсто четрдесет друге године за свештеника рукоположио сам Владика Раде.
Тог мудрог, угледног старца називати својим пријатељем! Имати унуке Мартиновиће! Нику се чинило да ће се кроз тај брак, као кроз уски процеп, и он некако увући у историју Старе Црне Горе.
А Милена!
Биће попадија. Примаће је принцезе. И Књагиња, о празницима.
Накалемљена на дрво које сам здрав плод даје, рађаће Мартиновиће! Има ли веће среће за жену?!
- Има те, Боже! Има! Правда је твоја достижна! - понављао је Нико данима, непрестано. Гласно и у себи. Зането, као да се моли неком тек пронађеном Богу.
- Срећа? - насмејала се Милена горко. - Срећа је у љубави а не у имену. Ружа би исто мирисала и да се другачије зове. Нијесам ја невјеста за Илију Мартиновића.
- А што нијеси? Што ти фали? - зачудио се отац.
- Не фали мени, но њему!
- Њему? Ику Мартиновићу?
- Јест, Ику! Мртав је ка’ риба. Јуначке пјесме, псалми и псалтири сва су му лектира. Владика Митрофан и ђед Јоко сав разговор. Увјерен је како су жене створене да рађају и намирују оно што нестаје смрћу јуначком и вољом Божијом. Идеал су му светице и великомученице.
- Озбиљан човјек, Милена. А што би ти шћела? Би ли волија каквог фићфирића?
- Озбиљан човјек! Од зоре до мрака у његову се духу ништа не дјешава. Ништа у њега не игра. Без снаге је. Без радости.
- Није нечовјек, не опија се, не коцка. Не јуриша за сукњетине.
- Оца кад му погледам, видим какав ће бит’ у средње доба. Ђеда кад му погледам, видим какав ће бит’ у старост. Ђед му је мудар. Ведар. Благ. Ма му је близу осамдесет. Ко ће га дочекати таквог?!
- Што ћу рећи војводу Божу? Књажевској ђеци срећу бира. Њима умије, тебе не умије! Што се не удаде у Котор? У Рагузу? Ниједан ти није ваљао! Ђе је Јован да те види што те упропасти! Све за тебе, ка’ да си принцеза, тешко мене са тобом!
- Реци господину Божу: Неће душа! Ја ћу му рећ’!
- Не манитај, Милена, молим ти се! Живот ми не одузимај. Велики мене поса’ чека! Нијеси ти мене једина шћер. Љубица стасава, а и Јованка ће, ето мало. Ти знаш наш обичај: не иде млађа преко старије. Док тебе не удомим, све ће ти сестре у род сеђети, ка’ да смо фукара.
- Нека се удоме преко мене, не браним.
- А ти љубав да чекаш! Да не свијет кори пријекором!
- Нека.
- Мучи, аветињо! Пасја милети, ка’ и мати што ти је! Мичи ми се с очију! Бирај тоалету и нареди послужење, да примиш вјереника! У прву неђељу што наиђе доћи ће Мартиновићи с прстеном!

Оно о чему је сањала незрела, романтична и помало обесна наследница, десило се: постала је хероина попут оних којима се дивила, у драми какве је читала са највећим узбуђењем.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:03

Слика

Звао се Михаило.
Отац му, Панто, из Слатине код Даниловграда, трговао је на велико. Непрестано на путевима између Тријешћа и Тесалонике, сина је виђао ретко и накратко. Знали су један за другог, али се нису познавали. Обојица су чекали да дечак порасте, па да заједно крену на пут. Отац је сањао о наследнику, син о авантурама, о далеким земљама и туђим градовима.
Мајка је свој живот заменила за његов: умрла је рађајући га. Никада није заборавио тај први, несвесни бол. То мутно и потајно осећање кривице. У невољи није призивао Бога, нити породичну заштитницу свету Петку. Ни у помоћ, ни за сведока. „Мајке ми мртве, од које ни слике немам!“, говорио је. И то је била његова једина заклетва.
Имао је сестру по крви Зорку, коју није видео откад су изашли из пелена, и брата по млеку Стева, који је умро на свој пети рођендан.
Растао је на Цетињу.
Подигла га је ујна на севап, на свом млеку као на мајчином. А када је она отишла за својим сином, Михаила је узела баба по мајци Стане Куч Дрекаловић.
Била је то жена о каквој се уз гусле певало.
Рађала је као зечица. И живела као вучица. У бици на Грахову изгубила је сву браћу, у биткама на Вучјем долу и Фундини сву шесторицу синова.
- Богу ’фала те остави пушке за собом! - одговарала је на сваку вест о погибији.
Михаило је био њен. И ликом, и душом. Леп и немиран. Снажан и пркосан. Отворен и поносан. Људи такве природе, кад се суоче са светом, постају важне историјске личности или велики несретници. Често и једно и друго.
Гледала га је као да гледа себе, а уживала у њему више него у себи: он ће моћи да уради све на шта је она икада помислила. И још више, јер је мушкарац.
Када је први пут пожелео жену, препознала му је муку по дрхтању утробе у сну. Ујутро, кад се пробудио, дала му је последње упутство за живот:
- То није човјек којему не баста ударити жену бар једном на дан, а да не зна што је ударио!

Двадесет осмог септембра хиљаду осамсто деведесете године верни читаоци „Црногорског гласника“, листа за политику и књижевност, извештени су о још једном подухвату који је требало да Цетиње учини што сличнијим осталим европским престоницама:
„Тридесет шест их је на броју, све младијех Црногораца, сваки испод осамнајест година. Капелник им је млади Чех Г. Фрањо Вимер, који рекао би да је једногодишњак са својим ученицима. Нашу младу музикалну дружину овијех дана смо први пут слушали: било у школи на покушајима или јавно на пјаци, те заиста можемо казати да нас управо изненадише. Ако само помислимо да је само мало мјесеца како Г. Капелник своје младе ученике музичаре поучава... Не само корачнице него и друге помучније комаде ученици Г. Вимера одсвираше вјештачком тачношћу.
Дисциплина међу музикалном четом војничка је. Команда у свирци, команда у кретању, права је четна команда. Музика је под непосредним надзором нашег војног министра, Г. Илије Пламенца, од којег зависе и Г. Капелник и млади музиканти.
Хаљине су им укусне и са лиром на капици.“

Међу тридесет шесторицом описаних младих музиканата био је и Михаило. Тек је напунио шеснаест година, а чинило му се да живот више нема никаквог смисла.
Он - војник! Личило му је то на опаку шалу неког немилосрдног бога.
Никада није заборавио свој први долазак у Војни стан под Ђиново брдо. По налогу Божа Петровића, министра унутрашњих дијела, у пространом дворишту касарне окупљени су синови виђенијих породица, старости између петнаест и осамнаест година. И ту је, по кратком поступку, по војнички, одређена судбина сваком од њих: најмузикалнији су издвојени у оркестар. Остали су, сходно војводиној вољи, распоређени у војнике, лакеје или перјанике.
- Све је једно исто! Служити, служити, служити!- мислио је Михаило гневно, док је немоћ врила у гротлу његовог поноса. Зар је то живот: пратити књажевску свиту и забављати беспослене даме и њихове каваљере! Гушио се у живом блату тог окрутног понижења.
А Панто! Његови планови! Његови снови! Осетио је да му читав живот измиче, клизи у суноврат. Да спаси и себе и сина, отишао је код војводе Божа да моли милост:
- Молим ти се, господине Божо, немој ми сина слат у музиканте, у циркузанте! - завапио је. - Нијесмо ми фукара, ни отац ми, ни цијели траг! - понављао је, суочен са војводином немилосрдном непопустљивошћу.
До краја службе у војсци Михаило је мрзео тај наметнути позив, стран његовој природи, непомирљиво различит од свега о чему је сањао. Мрзео је тај свет бесмислене послушности, у коме се комуникација сводила на две речи: „Наређујем!“ и „Разумем!“, а живот на основно правило: за „Не могу“ иде се у болницу, за „Нећу!“ у Јусовачу, војни затвор у близини Подгорице. Спутан, просто сапет, строго прописаним дневним распоредом, лишен могућности да бира и прилике да импровизује, да сам меси и обликује своје време, улазио је у сваки нови дан као у тамницу.
И никада Петровићима није опростио њихову охолу и безобзирну самовољу.
- Играли су се нашијем животима ка да нијесу књажевскога но су божанскога рода! - говорио је не бирајући слушаоце.
Говорио је исто и када су политичке прилике промениле тон и смисао његовим речима. Поносан, неустрашив и непромишљен.

Све што је чинио био је покушај да спере горки талог стида из душе.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:04

Слика


У јесен хиљаду осамсто деведесет пете године, када га је Милена први пут видела, Михаило је био легенда војне музике. Војничка заклетва у пијанству. Висок и крупан. Гласан. Газио је тврдо и гледао смело. Увек спреман на авантуру, али и на кавгу.
Ништа му није било немогуће.
Његова слава потврђена је када му је било осамнаест година.
На пољани пред Војним станом зачуо је позив:
- Михаило, потегни!
Погледао је у ничим изазваног изазивача, себи сличног младог потпоручника, и не задржавајући се, одговорио му полако, готово са досадом:
- Прођи ме се, Зеко!
- Јеси ли се уплашио? Потегни!
- Упозорајем те: ја не потежем залуду!
Било је подне и били су трезни.
- Нија, вала! Потегни! - тврдоглаво је наваљивао обесни младић, понижен смехом присутних.
- Не лудуј, не губи главу! - поновио је Михаило мирно. Сувише мирно, али неискусни насртљивац није разумео тај опасни тон.
- Потежи, ако си човјек! - викнуо је Зеко раздражен, већ са руком на дршки џефердара. И готово у истом тренутку болно је крикнуо, прикован за траву једним јединим испаљеним метком.
- Рекох ли да не потежем залуду! - питао је Михаило окупљене, опијен њиховим одушевљеним одобравањем као густим, мирисним вином. - Јесам ли човјек од ријечи?
До краја живота Зеко је носио укочену ногу као јасну опомену свима да се са Михаилом не сме шалити. Да он увек озбиљно мисли оно што каже.
Чак ни жене није лагао. А није ни морао. Оно што су други мушкарци постизали ласкањем, уздасима, романтичним, китњастим писмима, претњама самоубиством, заклетвама на вечиту верност, он је добијао лако, као што се добијају дарови. Његова репутација бездушног заводника, уместо да плаши и одбија жене, привлачила их је. Чак и у средини у којој је женско поштење било највиша врлина, а љубав ван светог храма брака најстрашнији грех, кћери прамајке Еве жуделе су да загризу свој део воћа. Није имао свој тип жене. Није бирао. Педантно би покупио сваку која му се нашла на путу. Слагао је жене као травке и хербаријум његове мушкости био је пун најразличитијих примерака женске флоре.
Није било кафане у којој није лумповао, ни коцкарског стола за којим није освануо.
Могао је да попије више него ико. Падао је тек пошто би давно мртвосаним друговима поскидао чизме и опасаче и побацао их на гомилу крај које би потом и сам легао. Годинама се једини будио обувен и наоружан.
Коцкао се са страшћу, као да му од добитка живот зависи. Само оружје никада није заложио.
Када је напунио двадесет једну годину, отац је на његово име укњижио три куће у Катунској улици. Свој рођендан и нови имовински статус прославио је једном бучном теревенком, а већ сутрадан, пошто се отрезнио, продао је прву од кућа да плати дугове части.
Тада је срео Милену.
Била је јесен хиљаду осамсто деведесет пете године када га је видела први пут. Никада није могла да се сети да ли је то било приликом прославе Књажевог педесет петог имендана, дочека италијанских просаца принцезе Јелене или посете једне од кнегиња Романов. Уосталом, та народна весеља, а у славу неког члана Владалачког дома, била су честа и извођена по увек истом, немаштовитом сценарију. А у „Црногорском гласнику“ је педантно бележено:
„У очи тог великог дана наша пријестоница окити се у свечано рухо: црногорским, српским и руским заставама. Увече сва јавна здања и приватни домови сјајно се освјетлише. Освијетљење, како по улицама, тако и по околним главицама, било је сјајно. Улицом је прошла процесија, прошла преко Велике пијаце и заустави се пред Свијетли двор. По сриједи пламене поворке ишла је војничкијем кораком наша млада музика, свирајући ’Романовски марш‘. У тај час све што живи на Цетињу слегло се пред Свијетли двор. Из хиљаде грла заори: Живјела Њихова књажевска височанства! У тај мах изађоше на прозоре и на велики балкон сви Узвишени чланови нашег Владалачког дома. Када се мало урнебесни усклици утишаше, читао је Г. Јован Љепава, управник Велике гимназије и Богословскоучитељске школе поздрав. За овијем наши млади музичари засвираше ’Боже, Цара храни’.
За бакљадом наша музика свирала је пред Свијетлим Двором неколике одабране комаде. После музике народ се разишао својием кућама...
Други дан Њихова Књажевска Височанства изволише у дворским кароцама извести се на ’Белведер’, оклен се повратише пред саму ноћ. Њихова Височанства на повратку су дочекале гомиле цетињског грађанства, а наша млада музика стојала је спремна на Великој пијаци да их поздрави Краљевским маршом. Ове вечери наши млади музичари одсвираше вјештачки овај музички програм: ’Вјера’ - полка, ’Јелена’ - полка, 'Данилов марш’... Послије четири сата свирала је музика испред Свијетлог двора на ливади, а војска је почашћена у Општинском парку разноразним пићем...“
Дакле, „наша млада музика ишла је посред пламене поворке“, а на челу „младе музике“ био је он, најлепши мушкарац кога је икада видела.
Са сестрама је стајала на балкону њиховог отменог стана на углу Катунске и Улице војводе Батрића.
- Боже, лијеп ли је! - промуцала је. - Жали, Боже, те је само подофицир!
Гледала га је одозго, са балкона, и била је свесна и свог и његовог друштвеног статуса.
Увече, док је пред спавање уплитала косу у дугу кику, сетила се да гледајући лепог подофицира није помислила: штета што сам верена. Свесна значења тог заборава, осмехнула се себи у огледалу заверенички и са одобравањем.

Те ноћи сањала га је први пут.
Били су у Котору. Седели су на скровитој клупи у Милитарском парку, леђима ослоњени о градске зидине. Сумрак је клизио са Добротског брда у море. Прекрасни мушкарац привлачио је себи мутним, меланхоличним погледом. Ћутао је, али она је знала његову муку: молио је милост њене љубави. Испуњена бескрајном нежношћу према том несретнику који је морао бити свестан недоступности своје жудње, узела је његову жељну руку и ставила је себи на груди као гладну птицу. Њени прсти били су врели и дрхтали су чак и у сну. Док се будила, изговорила је гласно Шекспирове стихове: Је ли било љубави до на поглед први? И пре него што је отворила очи, знала је тај, и све друге одговоре.
За књажевски бал спремала се са посебном пажњом. Ништа јој није било довољно добро. Вереник је већ чекао у салону, а она је још увек нервозно исправљала чипке на својој хаљини, мењала накит, ципеле и рукавице, неодлучна и озбиљна, као да јој од избора и комбинације тих детаља зависи сам живот. У Милениној снажној, дрхтавој потреби да те вечери засени присутне савршеним складом своје појаве, није било сујете. Она је добро знала да су јој по елеганцији и отмености међу цетињским госпођицама само принцезе равне. Не, она је само желела да се потпуно уклопи у величанствени сјај те вечери пуне обећања. Важност догађаја за који се припремала није мерила највишим рангом домаћина, ни извесношћу блиског сусрета са члановима Владалачког дома. Помисао на Књаза, Књагињу и принцезе губила се у врелој дрхтавици њене нестрпљиве жудње. И да је у часу када је узимала у руке лепезу и још једном потражила свој одраз у великом кристалном огледалу, и нешто касније, док је ослоњена на вереникову руку улазила у Палац, и раскошну балску дворану, неко питао куда је пошла, одговорила би без имало премишљања: Код Михаила!
Знала је да ће бити на балу! Да мора доћи. И био је. Видела га је чим је ушла.
Погледала је распоред игара који је чувала у дршки лепезе: Црногорско оро, мазурка, кадриј, Зетско коло, црногорске народне игре, валса, шопска, опет кадриј, трамблан, мазурка. Уз сваку игру било је име партнера. Његовог имена није било. Знала је: она је гошћа, а он ради да би се гости лепше забавили. Он свира да би она играла. И не може, нема право да се упише на списак каваљера који је моле за плес. Знала је, а ипак се надала. Једно је знати, а друго, сасвим друго, желети. Није је зауставила та оштра линија стварности која је делила њихова два света. Као што Јулију није променило Ромеово име.
Играла је нервозно, отворено нетрпељива према збуњеним и помало увређеним каваљерима.
- Госпођици је, видим, милије да стоји уз вјереника - готово је одобрио њену непристојност млади Мартиновић. И гануто је додирнуо рукавицу своје веренице, уверен да јој додирује руку.
- Прошетала бих - осмехнула се Милена.
Вешто, и као да иде без циља, повела је вереника следећи своју неодољиву жељу да приђе близу, што ближе човеку чије су јој руке у сну спалиле кожу као вреле пијавице.
Кад му је пришла близу, сасвим близу, осетила је како јој срце куца у грлу и чинило јој се, ако проговори, излетеће из ње као избезумљени лептир. Ипак, била је довољно присебна да изведе глупи трик свих пансионаткиња света: као случајно испустила је своју малу скупоцену лепезу пред његове ноге.
И мање искусан мушкарац схватио би суштину ове незграпне поруке.
Михаило је за делић тренутка био хитрији него вереник. Пружајући јој лепезу први пут је погледао: није била лепа. Али имала је тело обликовано за загрљаје и гладно љубави. Стајали су час или два гледајући се, везани лепезом као додиром. Осетио је мирис њене пожуде. И знао је да је то жена коју је чекао.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:04

Слика

- Сад знам: љубав, то је слатки бол! - шапутала је Милена Љубици.
Била се вратила са бала и непрестано је причала. Чинило јој се, ако заћути, угушиће је осећања којима је испунило то вече.
Љубица је слушала стрпљиво и пажљиво. Али јој није одобравала. Отворено и немилосрдно назвала је Миленину лудост правим именом.
- Из салона под Ђиново брдо! Помисли на ђеда!
- Ма где никла, ружа исто мирише! - готово је заплакала Милена.
- Ружа не може свугде да никне! - одбила је Љубица молбена уверавања своје сестре.
Заћутале су, одједном неподношљиво далеке једна другој, болно свесне да је управо свака од њих изгубила своју најбољу и једину пријатељицу. Да никада више неће повратити дотадашњу блискост.
„Од ноћас имам само тебе“, мислила је Милена тонући у сузе и сан који је имао његов лик.

Бауљала је кроз некрштене дане као кроз кругове пакла. Грешница прагреха, суочена са искеженим ликом своје неодлучности: да ли да крене неизвесним трагом жеље, или да остане на равном, сигурном путу? Да ли да одбаци све што има, како би испунила руке и срце слатким и мирисним плодовима своје чежње?
Увек је била посебно осетљива у те безбожне дане и ноћи, између Божића и Богојављења, када југо ковитла и брише мисли, мути ум и одузима му снагу, и разгорева све притајене страсти у неслућене ватре. У Котору и Рагузи то је било доба дозвољеног лудовања. Доба машкара: свако је смео да јавно покаже свој истински лик. Свему се могло наругати. У бучном ковитлацу разузданог смеха и шаренила које се ваљало улицама и уз море, нестајала су, губила се као зрна песка, сва правила. Све се могло назвати и неким другим именом. Храброст и безумље, разум и кукавичлук, били су исто. Смело се желети и могло се пробати. Била је то ипак игра. Понекад, истина, опасна, што је само чинило узбудљивијом. Али игра.
Љубав са Михаилом није могла бити игра.
Од када је додирнуо њену лепезу, ни тренутка није имала мира. Ноћу се превртала по кревету и гризла јастук у узалудним јецајима. Дању је облетала око своје жудње као лептирица око свеће и губила је снагу у тешком напору да остане у кући, да не оде и потражи га. Тих дана сагледала је ледени бездан своје усамљености: није било никога коме је могла да прича о њему, а речи су јој испуњавале грло и уста као густи, преслатки сируп, лепиле јој се за језик и непца, и чинило јој се да ће је загушити ако их не проспе. Да спасе голи живот, наглас је читала Шекспирове сонете, жудно удишући ваздух као дављеник. Читала је о Црној Госпи, а као да је читала о Михаилу. Несретни песник знао је све о страсти, чежњи и болу. Као да је завирио у њено срце.
Пролазила је кроз собе као месечар.
Све јој је сметало. Птице под прозором. Мрве хлеба. Пахуље снега.
Вереника је примала са подсмешљивим сажаљењем. Више је није подсећао на рибу, већ на убогог пужа, меког и слузавог под окриљем своје сјајне љуштуре-дома. Чинило јој се да ће и она морати да се смањи и да смекша, како би јој поред њега било удобно.
А онај други! За љубав са њим потребна је храброст као за бег, и снага као за подухват, помислила је. Загледана у изазивачке очи те истине, признала је себи већ давно донету одлуку. Зар је могла другачије да одабере унука Јована Думанова?

Срљала је за њим као што се срља у несрећу.
Била је свуда где је могла да га сретне. У позоришту, на сједнику у Градској читаоници, на променади у Општинском парку или на Великој пјаци; тобоже у разговору са вереником или другарицама, непрестано у грчевитој нади да ће јој прићи бирала је скровите углове и чекала га. Долазила је међу првима, одлазила међу последњима. Није јој прилазио, али је на себи, где год била, осећала његов поглед као печат припадања. Као залог тајне коју деле. И као завет. Мучена слатким нестрпљењем, веровала је да сваки следећи тренутак носи прекрасну могућност остварења њених жеља. И будућност јој се опет чинила као велико обећање.

Скандал се просуо градом као кофа пуна сплачина. И ништа није могло да опере упрљане образе.
На Видовдан хиљаду осамсто деведесет шесте године, само две седмице пред венчање, Милена је позвала собарицу, с руке скинула веренички прстен и пружила га збуњеној девојци:
- Иди реци Мартиновићима да ја нијесам невјеста за Ика.
Понизила их је двоструко: и самим чином, и начином.
- Не удостоји се да ни сама каже бруку, но посла служавку - жалио се исмејани вереник Божу Петровићу. - Сва фукара са нама уста да испира!
Та неочекивана смелост, та лудост Миленина (нису ли смелост и лудост исто?), та срамота најугледнијих, данима су били једина тема Цетињана.
О Мартиновићу су говорили углавном са разумевањем:
- Десило се то без његова дјела и гријеха, ка’ што би могло свакоме честитоме човјеку!
И пред том општом подршком заћутали су ретки злурадосници, углавном мајке зрелих удавача:
- Стјеца се што мора! Није му ваљала која друга, но је искао Которанку! Шјорице ка’ шјорице: лацманке су то, керефеке! Нијесу ка’ наше ђевојке!
Милена је жигосана срамним печатом најстрашнијег греха: непослушности! Сви су били против ње. Нарочито жене. Њен чин био је опасан изазов, њена непокорност мера слабости сваке од њих. Највећи непријатељи жена нису мушкарци већ друге жене. И ту је корен и семе општег женског пораза.
- Све си не обрукала, а себе унесрећила! - рекла јој је Љубица. - А зборила сам ти. Но зборити теби и дувару, једнако је!
Љубица је једина приметила њен немир и пратила га. Знала му је извор, наслућивала уток, и љутила се на своју неопрезну, непромишљену сестру. Кроз заједничко детињство и девојаштво често је о њој мислила као о Јовановој размаженој принцези која верује да јој је све дозвољено. Стога јој се Миленина занетост Михаилом у почетку учинила као још један скупоцени хир. Опасан, али утолико привлачнији каприциозној девојци. Међутим, када је на самом преласку пролећа у лето Миленин немир постао радоснији, сан спокојнији, дах лакши, а занетост дубља и још неприступачнија, када је Милена престала да чита наглас љубавне стихове и почела да излази сваког поподнева, увек у исто време, и враћа се са подједнаком тачношћу, као да следи неки строго утврђени распоред, страх јој се увукао у мисли као трн у пету. Трпела га је колико је могла, а када је болно боцкање постало прејако, одлучила је да утврди истину.
- Волим Михаила и састајемо се кријући - признала је грешница лако, чак са извесним олакшањем.
- Да знаш, казаћу те мајци! - запретила је Љубица.
- Кажи. И вријеме је да се прекине комедија.
- Казаћу те за твоје добро!
- Како ти можеш знати гдје је моје добро? - наругала се Милена. - Брини о себи, а мене се остави!
Нико је био на једном од својих путовања.
Крстиња, обузета Димитријем, једва се и сећала да има кћери. Ипак, суочена са истином, у тренутку је видела њен црни амбис и сагледала је сву страхоту пада своје кћери.
- Волим Михаила и није ме брига за вјереника, очеве жеље и образ Божа Петровића - поновила је Милена мирно.
Сувише равнодушна према мајци да би јој пркосила, покушала је да јој се повери:
- Ако си ми мати, морају ли нам несреће бити сестре? Морам ли и ја без љубави вијек вјековати?
- Љубав је докле се гузица не о’лади! А што ћеш послије? Што мислиш кад уиђеш у кућу па погледаш: овђе шупље, онђе празно! Оћеш ли да глођеш љепоту Михаила Пантова?
- Глодаћу! И биће ми слатко!
Ни то није био пркос.
Немоћна пред тим озбиљним, заветним тоном, Крстиња је устала.
- Печобразнице! Чекај да ти се отац врати! запретила је излазећи.
Милена није сачекала очев повратак.
Није имала времена да чека.
- Обрука не све што остадосмо за тобом! Образе ни оцрње! Остаћемо неудате! Ко ће да не узме, несретнице?! - плакала је Љубица када је чула да је Милена вратила веренички прстен.
- Морала сам! Носећа сам, а није од Мартиновића, нит је могло бити.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:05

Слика


Била се предала Михаилу крајем пролећа.
Пре тога састали су се неколико пута. У тим кратким, дрхтавим сусретима њена хаотична нежност губила се у сигурним рукама искусног љубавника и враћала јој се као животињска глад. Схватила је да љубавна жудња само једним може бити умирена.
Предала му се са страшћу, без устезања и без стида. Лако, као да јој није први пут. Као што му се предавала у сновима. И ништа што је учинио није јој било непознато ни ново.
Виђали су се свакога дана између три и пет на Орловом кршу, под Ђиновим брдом или у проб сали. Непрестано у страху да ће их неко затећи заједно, да ће њихово недолично понашање бити откривено и грех обнародован, волели су се у журби и грчу; и остајали жељни једно другог.
Предала му се галантно и отмено, као што се поклања скупоцени дар: не помињући цену. Уверена да је он свестан примљене вредности. Да љубав тако изузетна и узвишена као што је њихова може имати само један садржај: потпуно узајамно припадање. И само један исход: верност и у гробу.

Ништа се није могло упоредити са њиховим првим заједничким јутром.
Пробудили су се испреплетених удова, голи, влажни и врели.
Смешили су се једно другом истим осмехом: као да су први људи и да су тек открили најлепше наслеђе које ће оставити човечанству.
Гледала је тог прекрасног мушкарца са којим је делила постељу. Са којим ће поделити живот. То савршено чудо! Остварио је сва њена маштања. Све њене мисли испунио је собом. Сва чула. Све поре. Дисала је само кроз заједнички дах љубавног уздаха. Чинило јој се да се сва претворила у птицу која је месецима неуморно кљуцала међу њеним бедрима. А у срцу те птице, као драги камен у бајкама, спавало је њихово чедо.
Зар се може бити овако срећан и преживети?, питала се у заносу и неверици.
Питала се данима.
Месецима.
Волели су се свакодневно.
Љубавници незасите утробе, волели су се са неугаслом страшћу и када јој је одмакла трудноћа изобличила податно тело.
Када им се родио син, остали су подједнако важни једно другом. Повијали су дете у меку пређу свог чулног шапата, успављивали су га врелим грцањем, будили крицима задовољства.
Отац и син хранили су се на истим грудима, две халапљиве бебе, подједнако лепе и раздрагане. Са једном бригом и са две нежности, била је обојици мајка. Вечна жена: богиња давања, плодности и задовољства.

- За један часак радости ’иљаду дана жалости! - понављала је Крстиња кад год би дошла у посету код своје најстарије кћери.
А долазила је ретко и увек само када је била сигурна да неће затећи Михаила.
Задржавала се кратко, али је гледала оштро и видела јасно и оно што Милена није примећивала или јој се, занетој, чинило другачијим. И оно што је млада жена због гордости хтела да сакрије од своје мајке.
Милена је удајом закорачила у потпуно непознат свет, попут Алисе када је пропала у понор иза огледала. Нашла се усред живота какав није познавала. Међу људима какве није сретала. Ни у својој већ прошлој стварности, ни у романима.
Била је равнодушна према свему што се дешавало споља. Свет је становао у њеном дому, живот је пулсирао у њеној утроби. И то је била једина стварност коју је признавала. Коју је хтела да призна.
Октобра хиљаду осамсто деведесет шесте године принцеза Јелена се удала за италијанског престолонаследника Виктора Емануела и у Палацу је приређен величанствени бал. Милена није позвана. Ни тренутка се није заваравала да то Књажевска височанства поштују њену короту за Димитријем. Храбро се суочила са истином о свом новом друштвеном положају: она је била жена подофицира и није могла бити књажевска гошћа.
У наступу неразумне веселости пажљиво је одабрала неколико раскошних тоалета и поделила их градској сиротињи. У ноћи славља музика из двора ширила се кроз читав град. Али најелегантније госпођице нису играле у балској дворани, већ у Општинском парку.
У почетку је са радосном радозналошћу учила ситне и крупне женске послове. Чинило јој се да кроз њих одраста, као беба кад учи да хода. Тај рад у кући осећала је и као један посебан начин исказивања љубави. Спремати јело које ће са вољеним поделити за истим столом! Намештати постељу врелу од њихових додира! Прати, пеглати његову одећу! Кошуље које по читав дан, и када је она далеко, милују његову голу кожу. Припремајући му одећу, остављала је трагове својих прстију на њој и веровала да их он осећа када су раздвојени. Да их мора осећати. Ушивала је дугмад и мислила како су то у ствари њени одани савезници: они крију пред целим светом као тајну оно што она тако добро познаје. Што њој припада!
Дете је оптеретило новим обавезама. Али она је и њих називала новом радошћу.
Тако је прошла прва година Милениног брачног живота.
А онда је, у једном издајничком тренутку умора и самоће, дозволила себи да се загледа у своју свакодневицу и са друге стране. Није јој се, нимало јој се није допала слика коју је видела: живели су лошије него што су морали, испод границе одређене њиховим друштвеним рангом.
Михаило се оженио, али није много променио момачке навике: наставио је да живи како је једино умео. И даље се такмичио у пићу и водио бескрајне, најчешће поразне битке за коцкарским столом. Плата му је трајала много краће него месец. Понекад је не би ни донео кући. Галантан до безумља, умео је да задужи унапред и кирију од куће како би платио пиће свима који су се случајно затекли у кафани. Дугови су се гомилали и шармантна, боемска беспарица ширила се, гојила и прерастала у немаштину која је често мајка беде.
Његова незасита природа тражила је непрестано нова узбуђења, његова повређена душа храну нових изазова из којих би изашао као победник.
Све чешће је одлазио од куће и остајао све дуже.
Све чешће је, и све дуже, остајала сама.
Самоћа је мучила као крвник.
Да побегне, да се некако ишчупа из њених немилосрдних руку, била је спремна на понижење. Позивала је његове другове, спремала вечере ни од чега, точила им пиће као да је келнерица, празнила пепељаре. Све ћутећи, да им не смета, страсно занетима послом у коме се губи иметак, породица и живот; захвална ако би он за тренутак подигао очи са карата и даровао је оним својим непоновљивим погледом који истовремено захтева и нуди. Мада усредсређен на друго, био је ту и могла је да га гледа, да му, служећи их, додирне руку или раме. Били су јој неопходни ти додири. Њима је одбацивала тешку сумњу која је расла, гуснула и зрила у самоћи: да ли он стварно постоји или га је она измислила; да ли је истина све у шта је веровала.
Понекад јој се чинило да не може више.
Понижавало је стално пребрајање сваког гроша, ситно, мучно калкулисање. Болеле су је ноге и леђа, подједнако снажно и када се будила и када је падала у сан. Непрестано опхрвана умором, просто се вукла по кући. Запуштена.
„Ђе си, ђеде, да видиш узданицу!“, помислила би са горком иронијом гледајући своје руке са искрзаним ноктима, прсте нагрђене ружним отоком и раницама које је изгризла цеђ.
Гледајући своје, сећала се оних других руку; оних витких, узбудљивих прстију, који су у љубавној игри њен немир и мир. Прстију што исплаћују своја порочна задовољства њеним пропадањем.
„Може ли и то бити љубав?“, питала се мучена најстрашнијом сумњом: да ли је он још увек воли?
Али, док би седели за празним столом било је довољно да им се очи сретну. Везани погледом као магнетом устајали су без речи и одлазили у постељу. Глад за храном гушили су ситошћу утробе.
Док би стајала над млаким шпоретом и покушавала да га загреје старим крпама, својим рукавицама и смелим шеширима који су шокирали которске даме (који су се тешко палили и горели споро и са много дима), док се трудила да скува чорбу од суза, јер у кући ничега другог није било, он је умео да јој приђе с леђа; своје широке, вреле дланове припио би уз само дно њеног стомака, тамо где је најосетљивија на додир, дахом би јој опалио врат и зарио своје опасне беле зубе у меки превој испод образа. Осетила би његову напетост и покорно одлазила за њим, увек жељна. Ту се ништа није променило.
Он је био њен, њен! И то је било једино важно.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:05

Слика


Био је крај августа хиљаду осамсто деведесет осме године. Дан као пакао. Град просут по камену пекао се под тешким врелим небом као под сачем. Крсто се играо крај њених ногу, а она је пеглала, мучена неподношљивом врелином жара у црној, гвозденој справи, и густом паром која јој је ударала у лице и гушила је.
Пеглала је Михаилову униформу.
Из џепа од панталона испао је папир. „Признаница за неки нови дуг!“, помислила је непријатно узнемирена. Полако савлађујући мукли бол у леђима савила се да подигне цедуљу. Није била признаница. Било је писмо. Изгужвано, насловљено на Михаила, лежало је на поду пред њом као претња. Ко је њему могао да пише? Црна сумња ошинула је као трнов прут. Измакла се брзо и уплашено. Сувише брзо. Као да спасава голи живот пред отвореним насртајем. Добро је знала: вера у Михаила је све што има. Сунце, земља и вода. Ако ту веру изгуби, њена душа ће угинути у песковитој празнини сопствене пустиње. Узела је писмо опрезно као да узима звечарку и спустила га назад у џеп. Касно. Животињица је већ била окоћена у њеном срцу и Милена је осетила како пружа шапице и хвата оштрим канџицама топло, ружичасто месо. Обузета помамном потребом да ишчупа звер из свог срца, да потврди оправданост своје вере у Михаила, дрхтавим рукама је отворила писмо. Читала га је полако, као што се испија отров.
Бол!
Све је било крвави бол разједене утробе. Растргнутог срца.
Немоћно јецајући увијала се на патосу као гусеница, вукла се кроз љигави, лепљиви смрад просуте жучи и избљувка и остављала за собом мутни крвави траг распрсле материце.
Када је избауљала из густе магле несвестице, већ је била ноћ.
Очистила је кућу и себе, пресвукла и нахранила дете, испеглала панталоне, вратила писмо у џеп и легла у празну постељу.
Никада Михаилу није поменула своје ужасно откриће. Ни наговестила да зна за његову издају. Да слути где му започињу дани и завршавају се ноћи. Била је уверена да нема право на то.
„Љубав је та која даје сва права“, мислила је.
Само вољена жена сме да пита и захтева, да пребацује и кори. Да се несташно игра и кокетује са болом. Кокетерија невољене жене је ружна гротеска, њени захтеви су насиље, прекори плачно мољакање. Онај ко тражи у име своје неузвраћене љубави, прља и себе и ту љубав вукући је кроз блато понижења.
А њу Михаило не воли! Она за њега више није чаробни изузетак.
Поделио је са другом женом оно што је било само њихово. И дозволио је да она то сазна. Јасно је могла да види онај равнодушни покрет којим површно прочитано писмо спушта у џеп, мислећи ко зна о чему. И не сећајући се уопште своје жене. Готово подједнако као превара болео је тај понижавајући немар, та окрутна безобзирност.

Ћутала је пред Михаилом, а у себи се непрестано питала ко је девојка која је писала:
„Ти нећеш, не дао Бог, са твојом женом вијек вјековати! А ја ти се заклињем да ћу ти чувати Крста ка’ да сам га девет пута по девет мјесеца под пас носила!“
Ко је девојка којој је Михаило дао право да напише такво писмо!
Свуда је тражила. И свуда налазила. Као очајни пас њушила је њен мирис у мирису његовог одела и коже. Затицала је у речима које раније није изговарао. Слутила је у његовим покретима када се спремао да изађе, и када се враћао, безразложно весео или нетрпељив. Откривала је њене трагове у топлим и влажним прегибима његовог тела, на његовим длановима и уснама. Утроје су седели за столом и утроје одлазили у постељу. Постиђена непрестаним присуством тог уљеза више није могла да га грли слободно и предано као некад. А подједнако га је желела.
„Може се опити љубављу, али и вином“, мислила је. „Опијен човек није свој. Опијен човек све може. Без стида.“
Почела је да га дочекује са пуним флашама које би празнили заједно. Непозната девојка се губила у магли која је настајала у Милениној глави, а Михаило је остајао у чаробној, лелујавој илузији, краткој као живот вилиног коњица; били су поново сами, као да су први људи који су тек открили чари прагреха.
Будила се са оловом у глави и ногама, са стидом и мучнином, са тешким гађењем у души. Али сите утробе.
„Љубав је када пристајеш на све“, говорила је себи.
Да ли баш на све?
Слика