Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:13

Слика

Следећи пут срела га је на Морави. Купала се када је наишао и пустила је други прстен да склизне у воду.
Трећи прстен је нестао у бокору цвећа испред Руског споменика.
Четврти на корзоу, између коцки којима је била поплочана улица.
Када је изгубила седми мајчин прстен, младић јој је пришао, рекао своје име и заказао први састанак.
Тада је већ читаво пространство њене недирнуте душе било засађено његовим ликом.

Звао се Томислав и био је војни музичар.
Његова мајка, Ана Марија, рођена Витекова, била је последњи изданак старог племићког стабла које се вековима сушило. Од предака је наследила плаве очи, отмено држање, љубав према музици и „гласовир са типкама од бјелокости“. Детињство и рану младост провела је у манастиру, обећана Исусу. Божанског вереника преварила је са човеком: заљубила се у Бранислава и од тада је живот називала његовим именом.
Кардинал црвене руже, нежни додири, ласкаве речи, недвосмислени наговештаји у погледима, приче о свету који треба откривати, који ће откривати заједно, раскошно, романтично венчање уз Менделсонову музику, вожње „дајмлер кабриолетом“, вечери у „Глазбеном заводу“ и казалишту, а после представа дружења са уметницима у „Казалишној кавани“, Абација и Венеција, Париз и Ница, одабране тоалете и племенита крзна, чарлстон и фокстрот, опори „данхил“ и слаткасти „кемел“, њихова деца - Александар, Вилма и Томислав, дугачке ниске бисера (који, кажу, маме сузе, али она у то није веровала), скупоцене гарнитуре накита са сафирима (који, кажу, доносе несрећу, али она се томе смејала), Беч и Балатон (који је, истина, изгубио пређашњи сјај, али је њу и даље мамио чаробном, неодољивом снагом традиције), рафинирани, омамљујући мирис „армањака“ и шумно расипање „дом перињона“, јахање и тенис, Хабјановци и Туропољски бријег, коктели са строго контролисаним списком званица и богате вечере са помно бираним јелима и винима. Понета вртоглавим ритмом тог вечитог празника и омамљена потпуном срећом, Ана Марија није имала времена да предахне, да загледа пут којим иде, да се запита куда ће стићи. Само је понекад, и то веома ретко, стизала да се кратком мисли захвали Богу што постоји.
Када је једном случајно угледала наличје своје сјајне одоре и на њему, као одвратну флеку, лице друге жене, помислила је да се Богу његово не сме некажњено отимати. Да је та страшна изневера која јој је располутила душу, и срце искидала на крваве комаде, само праведна казна за њену изневеру. Решила је да остатак живота проведе у покори; у служби Јединоме који волећи многе не издаје појединца. Остала је са својом децом, али је постала монахиња. Два пута дневно је одлазила у цркву, време је предала тешком и прљавом раду, мисли молитвама за искупљење.
Онда су дошли они који су у име Бога почели да чине безбожништва. Служила им је, мислећи да служи Богу. Именом љубави према Богу назвала је мржњу према свима који његово име другачије изговарају. И према онима који га истим именом зову, али му другачије метенишу. У срцу јој је никао отровни коров и никада га више није могла ишчупати.
Томислав је био дете њеног тела, али и чедо њене душе. Био је као што је она била пре него што је разјела губа мржње. Будућност је мерила његовим животом. Као сопствени горки пораз, тешко је трпела његову службу у војсци земље коју није признавала. И као неопростиву издају његов брак са девојком чије се племе другачијим крстом молило.
Бранислав је био равнодушан према своме сину и према свим његовим изборима. У свом узалудном животу проћердао је све чега се дотакао. У младости је лудовао за глумицом Љерком Шрам, у зрелости за звездом кабаретских водвиља Соњом Сирековом. Све што је имао оставио је у француским и швајцарским коцкарницама и куплерајима: очевину током Првог, дедовину током Другог светског рата. Ништа му није било свето, нико му није био род. Заборавио је име своје крсне славе. Заборавио је и свога оца, који је погинуо у Првом рату негде на Дрини, покушавајући да пређе својој браћи Србима; али је у своме имену сачувао његов аманет да брани Славене. Једини човек коме се дивио био је Краљ Ујединитељ, и његовим је именом обележио свог старијег сина.

Томислав је имао петнаест година када су у Загреб ушли победници. Све вредности његовог дотадашњег живота нашле су се на ђубришту као непотребне и поломљене ствари. Из тог хаоса успео је да извуче неокрњен, и сачува га, један сан: и даље је желео да буде музичар. Да би могао да се школује, пријавио се за војну музику.
„Био сам стар као ти сада, Ива“, писао ми је мој отац двадесет година касније, „и знао сам: желим ли достићи свој циљ, морам присилити себе издржати комплетан дрил - сва испирања мозга, паролаштво, хистерична клицања, надметања у заклињању, високопарне бесмислице; сва сумњичења и прикривена шиканирања. Олакшавала ми је извјесност да је то све пролазна нужност, сасма ограничена трајања, љества коју морам проћи на путу ка врху. Прошао сам, Ива, и једну празну, тегобну годину у Демир-Капији, прву по свршетку школовања. Тамо су слали непослушне по казни и превентивно оне од којих се, ради подријетла или идеолошке опредијељености родитеља, могло очекивати да постану непослушни чим се, како се говорило, наједу.
У тој забити сасма сам погубио критерије. Тако ми се Крушевац учинио сјајним, твоја мати вилом под кринком скојевке, а обитељски живот у кући њезиних родитеља угодно топлим. Но, не задуго.“
Томислав је мрзео војску подједнако снажно као Михаило. И имао је исту празнину у души, у срцу исту вечиту глад, коју ништа није могло заситити. Као уклет, стално је тражио ново, грчевито грабио нешто чему није знао облик и име; увек је имао понеку жудњу која га је мучила као жеђ.
- Ја сам умјетник а не солдат! - говорио је и сањао о дану када ће збацити униформу као лептир чауру, а затим одлетети из те гњиле провинције која га је заробила као паукова мрежа, и вратити се у своју природну средину, у Загреб.
Мајка му је својим писмима муку чинила тежом, а жељу већом. Био је њен син, потпуно њен, и знала је и да га трује и да га лечи.

Све се понављало као у неком уклетом кругу.
Мењао се само декор времена.
Унука је позајмила бабину храброст да њоме одбрани своје право на љубав. Постала је романтична хероина, попут оних које је гледала у филмовима. Њене јунакиње биле су Ана Карењина, мадам Бовари и Дама с камелијама. Са њима је саосећала до суза, њихову жудњу мерила је немиром своје коже, али је веровала да ће је мимоићи њихова окрутна судбина; да има и срећних љубави.
Оцу се супротставила као политичком противнику и реакционару који није у стању да сагледа дубину промена које је донело ново доба; који не разуме да из корена савршено решеног националног питања ниче и буја братство и јединство свих југословенских народа.
- Мајка му је католикиња! Туђа је то вјера, други народ, други обичаји! - упозоравао је Перо.
Није га чула.
- Што учиње, што погази вјеру прађедовску! заплакао је тридесет првог марта хиљаду деветсто педесет прве године.
И застидео се својих суза. „Сузе су женско олакшање и мајчинско право“, мислио је. Црногорац и домаћин не плаче!
Сузе су му клизиле низ мршаве образе и падале у ретку чорбу, а Вера је причала како се тога јутра, за време паузе за доручак, венчала са Томиславом.
- Каква вјера прађедовска! - смејала се. - Ја сам са тим раскрстила! Религија је опијум за народ! Не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса!
- А у шта он верује? - питала је Марица. - А његова мајка? Сестра? Кад-тад пожелеће да се врати у Загреб, шта ћеш онда?
- Исто што и сада! Љубав живи у срцу. Куд год пошли, носимо је са собом!
-Љубав! Љубав је док се гузица не о’лади! Шта ћеш после? Без нас, а међу њима?
- С вама или без вас, исто ми је. Мајка не може да ми буде дете, ни отац да замени мужа!
- Зборити теби и камену, једнако је!
Марица је немоћно одмахнула руком и захватила прву кашику охлађене чорбе.
Препознала је слику мајчине занетости на образу своје кћери и знала је да на овом свету ништа није ново - ни људи ни догађаји.
- Таква је љубав. Глува и неразумна. Ако је другачија, није љубав! - рекла је Вера.
Погледала је мајку, па оца, одједном стишана. Осетила је у себи слутњу којој није знала име. За тренутак је видела више и даље, с оне стране света омеђеног разумевањем дијалектичког материјализма.
„Човек гордо звучи само у оквиру прописане судбине. Страсти су замке на његовом путу. Киселине у које мора бити зароњена његова душа да би показала своју праву боју“, мислила је. И истога часа запитала се одакле јој такве мисли, уплашена и од себе, и од оног другог у себи.
Када је први пут видела Томислава, Марици је срце јурнуло из груди; пронашла је извор ледене воде која јој се пела до очију и одузимала јој вид и дах чим би неко изговорио његово име. Препознала је у њему Михаила. Имао је ситно тело и неугледно лице, али је на челу носио жиг несмирених, а око усана дрхтавицу глади којој ниједна храна није довољна; која непрестано тражи више и другачије.
„Са овим ниједна неће старост дочекати“, мислила је.
Знала је да читавим пространством његове душе хара пустош која повремено мења облик и име, али никада своју страшну природу.
Видела је како по меком баршуну Вериног погледа гази као по тврдој земљи. Како трепераве додире њених жељних прстију, који га непрестано траже, одбацује нехајно, као суве гранчице. И како, затворен и недодирљив, вршља кроз све широм отворене собе њеног бића и ума.
„Да би била вољена, жена не сме тако да воли“, мислила је. „Она која толико даје, ништа не прима. Љубав није плод божанске правде него казна за грех почињен у рајским вртовима.“
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:14

Слика

Томислав је кроз Крушевац лутао као уклет, уверен да је оно што тражи остало у Загребу. Када је почео да посрће, учинило му се да је дошао прави час да крене себи у сусрет, и истовремено је поднео захтев за демобилизацију и молбу за пријем у оркестар Хрватског народног казалишта.

На мој шести рођендан имао је прву пробу са маестром Ловром Матачићем. Осећао је у себи радост стварања истинске уметности, радост какву је слутио у своје узалудне дане, и она га је месила као ветар.
„После овога више не могу бити исти“, мислио је. „Таленат је дар од Бога, снага да се он прими и носи, дар од мајке. Они су калуп и тесто моје душе.“
Када је изашао из прелепе барокне зграде на углу Масарикове и Франкопанске улице, бацио је у Зденац живота двадесет осам динара, по један за сваку своју изгубљену годину; и двадесет осам пута поновио је једну исту жељу: да никада више не свира револуционарне песме и корачнице.
Носио је своје прсте чаробњака преко Горњег града и Тушканца, преко Зрињевца и Каптола; читаво послеподне и вече. Чинило му се да је најзад потпун, и за тренутак је ту целовитост видео као златни диск под својим срцем.
Кући је стигао касно увече, исцрпен протеклим даном као успоном уз високу планину.
Вера је седела у кухињи, са главом зароњеном у шаке пале по свечано постављеном столу. И сама брижљиво дотерана, чекала га је сатима, још од поднева.
- Појешћемо то сутра. Идем на спавање. Уморан сам - рекао јој је у пролазу.
Ни приметио није њену свежу фризуру и нови пењоар од зенане.
- Бог, Ива! - рекао је улазећи у спаваћу собу.
Ја сам већ дуго била у кревету, али никако нисам могла да заспим, изнурена узбуђењем као узалудним послом. Читаво поподне и вече ослушкивала сам кораке на степеништу и гласове у ходнику, трзала се на сваки шум испред врата. Уздрхтало сам чекала тату, нашу заједничку прославу и његов дар.
- За кај не спаваш? Знаш ли које је доба?
Гледала сам га и смешила се дрхтаво. „Тата се шали“, мислила сам. „Он зна зашто не спавам. Он зна шта чекам! Он то сигурно зна!“
Из кухиње је допирао грцави звекет неупотребљених кашика, виљушака и ножева, ситни јецај тањира и чаша. И мукли плач жене, који је незадрживо куљао са дна страшног понижења и бола.
Томислав је угасио светло и легао на своју страну кревета.
Није ме пољубио.
И није ми честитао рођендан.

По доласку из Крушевца, Томислав се са женом и дететом сместио код својих родитеља, у једнособан стан одузет од подрума четвороспратнице у Кулушићевој улици. Обећао је да ће тај боравак бити привремен и кратак, и Вера је прве месеце у Загребу провела уређујући свој непостојећи дом. Све ће бити као из базара, обећавала је себи. Помно је прелиставала Вилмине модне журнале, исецала фотографије које би јој се највише допале, а онда данима обилазила продавнице намештаја и декоративних тканина, увек са кројачким метром смотаним на дну ташне, и са малим нотесом, у који је бележила резултате својих истраживања: назив продавнице, тачну адресу, врсту робе, димензије и цену, назив и број часописа у коме је пронашла узор.
После пола године схватила је да Томислав не тражи стан, већ изговоре да остану ту где су. Била је сурово обманута, и знала је то. Али она је већ дуго своју љубав мерила пристајањем на све. Распаковала је кофер и храбро се загледала у стварност као у огледало: не, није била гошћа у туђем дому, како је веровала, већ собарица у ружном, туробном, сиротињском свратишту.
Сем ње, ту нико није живео. Ана Марија, Бранислав, Томислав, па чак и ја, само смо пролазили кроз ту мемљиву рупу затрпану старим, јефтиним намештајем и картонским кутијама, и бежали смо тамо где нам је било удобније и топлије. Вера није имала куда да оде. Била је туђинка међу туђима, и свакога дана изнова би је ошинуло посред лица то поразно сазнање. Сви ослонци њеног дотадашњег живота урушавали су се као стубови од песка и она је посртала кроз прах свега што јој је било вредно. Несигурна и уплашена. Сама. Тражила је нове ослонце, али они су јој боли руке и ломили леђа. Хтела је да се пресвуче, али све су јој хаљине висиле као закрпе, све ципеле стварале пликове на стопалима.
Ана Марија је веровала у право које се добија рођењем, у Бога свемогућег и Католичку цркву. Од своје пете године свакодневно је свирала на клавиру, и тај ритуал није мењала ни због ратова и смрти. Поштовала је само аристократе: племиће по крви, по таленту и по успеху. „Кардинали су принчеви у хијерархији Цркве“, мислила је, и одлазила у Бискупску палачу као лична гошћа Његове преузвишености.
Вера је остала добро дете своје Партије и када је због љубави напустила активан рад са масама. Веровала је у човека, у једнакост права свих људи и народа. Памтила је име крсне славе својих родитеља и тврдила да је Бог, ако га има, један, и да га људи, у свом незнању, зову различитим именима.
Вилма је била дама. Права кћи своје госпође маме. Муж јој је био перспективни политичар и привредник, са добрим примањима и разгранатим везама. Родила је двоје деце, Јурицу и Марину, али за њих није имала ни стрпљења ни времена. Дани су јој били испуњени друштвеним обавезама и припремама за њих. Одлазила је код фризера, маникира, козметичара, кројачице. Често је обилазила продавнице и пажљиво проучавала иностране журнале, да јој случајно не би промакла која модна новост. Кондицију и витку линију одржавала је јахањем и тенисом. Носила је шешире и ципеле са високом потпетицом. Њена је боја била црна, материјали тафт и глат сомот. У ресторанима је поручивала салату без уља и aqua minerale. Није пропустила ниједан важан концерт или премијеру. Одлазила је на Дубровачке љетне игре и Пулски филмски фестивал. Стизала је на све изложбе и скупове привредних делегација. Владалаје вештином лаке конверзације и отмене кокетерије.
Вера је била одана жена, брижна мајка и вредна домаћица. Носила је спаваћице од цветно дезенираног фланела, закопчане до грла, са „буби“ крагницом опшивеном уском чипком. За сваки дан у недељи имала је по један пењоар од зенане и уз њега папуче украшене великом пуфном. Најдража боја била јој је црвена, од када је у „Практичној жени“ прочитала да је „црвено права боја за природне црнке, јер истиче њихову сензуалност, бујност и егзотичност“.
Читала је ретко, и то углавном љубавне романе, које је претходно видела у филмовима. Уживала је у мелодрамама, а њихову вредност мерила је сузама и уздасима.
Била је вешта и стрпљива са иглом.
Сама је научила да шије. Парала је своје старе хаљине и по њима од новина правила кројеве за нове моделе. Није имала шиваћу машину, па је додатно упослила своје веште руке. Измишљала је стално нове бодове, за сваки бол, за свако понижење по један. Предавала се том бесконачном и мучном послу, озбиљна и забринута, као да прошива тешке ране свога срца.
Када није шила, везла је. Бола је прсте и нокте, да болом живог меса стиша болове глади у својој утроби. Бирала је јаке боје, које су у себи носиле радост. Везла је само цвеће и понекад, када је време било веома мирно, а њена туга равна и пространа као поље, собу би испунио опојни мирис тог цвећа од конца.
Једном је својим лепим ручним радовима украсила кухињу.
- Што је ово, Боже мој драги?! - вриснула је Ана Марија. - Каква је то свињарија? Такво што се нити на тржници не може видјети! Тај примитивни декор! У мојој кући! Фуј!
Постиђена и понижена, Вера је без речи покупила своје шустикле и столњаке, „куварицу“ и гоблене, спаковала их у картонску кутију и однела у шупу.
Од тада је крила свој вез и само су бледе мрље од крви и ситни ожиљци на јагодицама прстију одавали како проводи време.
Док је везла или шила, седела је поред радио-пријемника, стално тражила сентименталну музику, и пратила извођаче, потпуно уживљена у њихове емоције. Плакала је док пева, као што је плакала док прати потресне сцене у својим омиљеним филмовима. Тражећи лажне поводе за своје праве сузе, чувала је оно мало поноса што јој је још остало.

- Сироти Томо! Довео си је праву кућну муху са прегачом - говорила је Вилма.
Презирала је снаху и жалила брата који се заглибио у тај неподобни брак као у живо блато.
- Вилма би ти морала бити арбитром моде и елеганције, у одијевању, али и у опхођењу. Вилма је дама као и Ана Марија! - корио је Томислав.
Ћутала је као кривац и примила терет своје неопозиве несреће.
„Све се може због љубави“, мислила је. „Али се не може постати неко други.“

Игла, конац и тканина пунили су јој руке, али ум јој је остајао слободан. Празна корпа у коју је могла по својој вољи и избору да слаже мисли као рубље.
Мислила је на своје дете и осећала је да га губи. Ретко су биле заједно, њихови сусрети били су кратки и површни. Девојчица је ишла у школу. Играла се са вршњацима у дворишту. Одлазила у свакодневне дуге шетње са Ана-Маријом.
Једнога јутра Вера се пробудила уплашена поразним сазнањем да њена кћи нестаје у чудовишном преображају. То више није била она весела, насмејана, брбљива, гласна, љупка и помало размажена девојчица, која је стигла у Загреб, већ горда мала Витекова, заслепљена сјајем племићког родослова и занета обитељском повјешћу као најлепшом бајком.
Када је покушала да врати чедо у своје грцаво и топло наручје, Томислав је грубо одгурнуо.
- Право има Вилма, доиста ниси друго до кућна муха! Из дуга времена усрдно зујиш око својега слаткиша, не даш јој мира, упропастит ћеш малу, дај, размисли, просим, какав одгој у таквим увјетима може имати то дијете, о наобразби, дакако, не вриједи ни говорити! Стога се одлијепи од Иве и нађи си коју другу разоноду! - оштро је наложио.
Није имала снаге да се побуни, ни даха да начини нови корак, и остала је само неми посматрач са обода животног круга своје породице.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:14

Слика

Изгубила је себе.
Изгубила је дете.
Али, изгубила је и мужа, и тај губитак испразнио је њен свет и учинио јој дане непотребним и узалудним. „Љубав може заменити све, ништа не може заменити љубав“, мислила је и чекала Томислава да јој се врати. Страх и нада расли су јој упоредо, као близанци, и ослањали се једно на друго. Он је, међутим, отишао толико далеко да га је једва назирала.
Прво је почео да изостаје са ручка. Састављао је пре и поподне негде ван куће, а она га је чекала крај постављеног стола и јела које се киселило на млакој ивици шпорета. Време се вукло, гњецаво као раскувани резанци, а ствари су јој испадале из нестрпљивих руку. И већ у шест сати почела би да се спрема за одлазак на представу и вечеру у „Казалишној кавани“. Ти изласци некако су попуњавали празнину дугог дана.
- Пријеподне покуси, поподне консултације са маестром, разговори са колегама, менаџерима, снимање глазбе за какав филм или радио-програм, навечер представа, ја нисам чиновник којему радно вријеме започиње у седам, а завршава у три, ја сам умјетник, имам обавеза, не могу остајати крај тебе и држати те за прегачу, мораш то разумјети и свићи се, нађи си нешто радити, некакву разоноду, не могу ти бити гардедама нити киндерфрајла! - нервозно је прекидао Томислав чим би покушала да му се пожали.
Када проспе све речи, одлазио је у собу или купатило, а она је остајала нема и постиђена, одједном и себи налик на размажену и досадну фрајлицу која не разуме живот у важном и озбиљном свету одраслих.
Онда јој је одузео последњу радост као последње парче хлеба: више је није позивао на представе и пријатне седељке са својим колегама и њиховим супругама у „Казалишној“ или којој другој кавани. И она је добила нову муку: да празнину дугог дана испуни празнином предуге вечери.
- Не водим те собом. Не бум те ни водио! Мени је потребна жена репрезент у друштву. Теби, пак, недостаје глазбена и казалишна култура, особено умијеће и разумијевање отмјене кокетерије, смисао за духовите досјетке, осјећај за рафинман црног и закопчаног до грла, но ти не схваћаш сопствену мањкавост, већ се смијеш Вилми која се труди свукуда стићи и у свему судјеловати. Никада од тебе не бу дама! - говорио је Томислав презриво.
Хладно је кидао комаде њеног поноса, као крилца неке досадне мушице.
- Је, точно је како сам то и прије могао знати, но тамо, у оној провинцији, све сте такве биле, заборавио сам био како изгледа права жена и дама, а ти си барем била лијепа, и било је некакве радости и заноса у теби, некакве младеначке чари, дао сам се обманути; право вели моја госпођа мама: ’Колико жена вриједи, да се видјети тек када пређе тридесету!’
Када је први пут читаву ноћ провео ван куће, страх јој је заледио срце. Страх богат и тежак као алманах апокалипсе.
- Томе није било читаве ноћи! Бринем да му се није нешто десило! Молим Вас, помозите ми да га нађем!
Понизно је кршила руке и поглед пред Ана-Маријом.
- Да је сматрао нужним рећи ти куда иде, он би се већ потрудио! Да му је дома љепше него ондје, остао би дома! Стога престани цмиздрити и не досађуј ми!
Посрнула је тако окрутно одгурнута.
Са тешким болом у глави бауљала је кроз дан који се простирао пред њом као бескрајан пут који нигде не води.
Томислав је дошао тек увече. Свратио је да се пресвуче пред представу.
Ударац који је добила бацио је у блато од којег никада више није могла да се опере.
- Да ми је крај тебе љепше него ондје гдје одлазим, остао бих дома! - говорио је равнодушно, готово с досадом.
Као све заљубљене жене, била је спремна да у себи нађе семе његовог греха, корен његовог зла. Стајала је пред њим као кривац и жељно посматрала његове веште прсте који су откопчавали једно по једно дугме на кошуљи.
- Где ти је то лепше него код куће? Где си био? - грцала је, повијена под теретом страшне сумње.
- Гдје сам био? Ево, рећи ћу ти! У стриптиз бару у Небодеру! Лом смо ноћас направили!
- У стриптиз бару! Гледао си друге жене! - промуцала је ужаснута.
Црвене мрље на његовој кошуљи и издајнички печати на врату и иза уха незадрживо су расли и претварали се у одвратне бубе које пружају длакаве маказе пипака ка њеном лицу. Да јој поједу образе и очи.
У бару је провео ноћ. Није га питала где је, и са ким, провео дан. Знала је.
- Како си могао?! - вриснула је са дна те страшне извесности.
Тај лед у костима! Тај гмизави накот који мили по њеном телу! Ројеви полуделих осица у глави! Тај снажни бол у грудима! „Овако, значи, изгледа смрт“, помислила је. Смрт од тешке ране изневере загађене прљавштином понижења.
Болело је његово признање, али још више начин. Та отворена равнодушност према њеној патњи, та безобзирност! То бестидно задовољство човека који се купа у пороку као у шампањцу. Зар је то мушкарац због кога је заборавила род, увредила оца и ожалостила мајку, коме се предала потпуно, не тражећи обећања и гаранције, уверена да он добро разуме вредност онога што прима? Зар је то онај човек који је ломио руке и уздахе на њеном телу, засипао је пољупцима као врелом кишом и спавао у њеном наручју као велика, задовољна беба? Када би само видела да се каје! Када би само наслутила стид или траг сажаљења према њој! Када би јој бар рекао да му је жао, па макар је слагао! Опростила би му! Све би му опростила, и потрудила се да постане што сличнија жени о каквој сања. Али он се није кајао! И није тражио опроштај! Са журбом и страшћу скидао је са себе наслаге пристојног, уравнотеженог, помало једноличног живота, као да одбацује тврди оклоп под којим није могао да дише и да стоји усправно, под којим су му удови остајали сапети и покрети ограничени. А она је била копча на том оклопу!

Једне ноћи омамљена полусном чула сам како се кроз густу таму вуче мајчин неразумљиви, грчевити јецај, оштро заустављан очевим грубим нервозним шапатом:
- Мјесецима ти не прилазим, кажеш. А што бих ти прилазио кад ме нема што на теби привући? Знадеш ли ти уопће како изгледаш? Имаш ли очију, или си их погубила између конаца? Зрцало имаш, но станеш ли кадгод испред њега? Успјеваш ли се присјетити гдје ти се је некада налазио струк? Вучеш се по кући у својим одурним шлафроцима, а твој мирис је мирис лука и запршке, на глави ти непрестано виклери, као, имат ћеш фризуру, када већ једном, за име Бога?...
И кај то покушаваш, за Бога милога! Желиш ли ме можда завести? Да себи учиниш, или мислиш как’ је то мени потребно? Не мораш се трудити, није. Дај, престани ме додиривати! Зар доиста не примјећујеш да се желим повући пред твојом руком? Или мислиш како ћу послушати тог неразумног друшкана који би подигао главу ма тко да га додирне? Мир, стари! Мораш се научити избирљивости!!
Не желим те ни љубити. Не желим ни твој језик на своме врату и грудима. Ниси се требала свући. Тако је још горе! Тијело ти је непријатно вруће и влажно, знаш да то никада нисам волио. Не желим ни твоју дебелу задњицу којом се трудиш заводљиво кружити мојим крилом. Остави ми руку! Сисе су ти још увјек прима, свака част, успјела си нешто и очувати, но, за мене, нажалост, више никакве привлачности немају. Не можеш си ни замислити какве жене ме радо примају у своју постељу! Мисице са званичним титулама, и модели! Хористице и солистице! Примадоне! Плесачице и пјевачице. Глумице! Што све те жене умију и чине! А ти?! Трбух ти је грозна, млохава гомила масти. Остави ми руку! Међу ногама ти је љепљиво и мокро, морат ћу ићи прати се. И немој се увијати, просим, то дјелује так гротескно, не увиђаш ли коначно как’ ниш’ нећу моћи учинити за тебе? И какве то, пак, има везе са мном, да тебе мјесецима боле трбух и глава? Требам ли ти ја послужити умјесто аспирина? Како те није стид! Нудиш се и натураш као каква јефтина уличарка. Одшећи до колодвора, можда ћеш си тако помоћи...
Цмиздриш? Но, што ја ту могу? Цмиздри само, мање ћеш нешто друго чинити...
Напокон си поставила право питање: зашто сам те довео и зашто те држим овдје? Дакле, и сâм сам зачуђен својом бедастоћом! Но, па закај не бисмо покушали некај исправити? Отиђи назад и све бу фино! Как’ да се ниш’ збило није! Отиђи што прије! Овдје те и тако нитко не треба!...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:15

Слика

- Још си ту? - говорио је Томислав уместо поздрава сваки пут када би свратио у стан.
У почетку се чинио весело заинтересован, па лако зачуђен, затим љут. Време се вукло не доносећи никакве промене, његово нестрпљење је расло, и речи постале оштре, опоре и тврде као претња.
Вера га је дочекивала са увек истим страхом који је неуспешно крила испод срдачног осмеха као испод маске која покрива само део лица.
- Ту сам, Томо! Где бих друго била него код свог мужа и детета!
- Дете можеш повести са собом, а мужа ћеш морати потражити. Што прије то схватиш, утолико боље по тебе!
Није схватала. Није могла да схвати, али није ни хтела. Као што осуђеник на смрт и под вешалима чека помиловање. Све је пролазно, само је нада вечна.
Вера се надала да ће јој се муж вратити.
Вукла се по кући, несрећна, зарозана и запуштена. Само вољене жене уживају у својој лепоти. Њена лепота била је узалудна. Она није имала за кога да буде лепа.
Сачекивала га је после проба. После представа. Он је пролазио поред ње са гнушањем, као поред сулуде просјакиње. Пратила га је и без речи гледала како одлази са другим женама. Па се враћала у подрум у Кулушићевој да цвили и лиже ране на својој изубијаној души.
Ипак, надала се његовом повратку.
Облетала је око своје вреле жеље као неразумна лептирица око пламена свеће. Увијала се као црв око бола који је пулсирао у њеној утроби. Вадила је из ормана његова одела и кошуље, кравате и веш, ређала их по кревету и миловала са страшћу. Бацала се на те крпе као на живо месо и топлу крв, и грчевитим прстима давила гладну животињу међу својим бедрима.
Ипак, надала се његовом повратку. Хранила се том надом и некако успевала да преживи.
Њена је љубав била покорна и стога без снаге. А можда је само таква љубав права? Љубав пса који шени да би био помилован; који умире на гробу свог господара.

Није умела да се бори за њега. Није имала снагу да га привуче, али никада, ни када смо прогнане у Крушевац, није престала да верује у његов повратак.
„Све се враћа“, мислила је. „Птице селице, годишња доба, ветрови. Детињство се враћа кроз старост, родитељи кроз децу. Вратиће се и он, уморан од дугих ноћи, лажних пријатеља и халапљивих курви.“
Надала се и када је прешла границу између љубави и самоуништења.

Распуштеница!
Свака од нас имала је своју реч-непријатеља, реч која је претња као крвникова рука, која кости претвара у лед, а дах у суви песак у устима. Која је име наше највеће несреће.
Крстињин ужас звао се ископница. Миленин стопаница. Маричин јаловица. Верин распуштеница. Мој домаћица.
Марицу и мене помиловао је неки добри Бог; Крстиња, Милена и Вера рониле су кроз свој најтежи бол као кроз базен испуњен разорном киселином.
До краја живота Вера је остала распуштеница.
Када је Томислав вратио у Крушевац као непотребну ствар, имала је тридесет година. Запослила се као благајник у једном малом предузећу. Становала је код мајке. Мека, путена и сочна, била је лепа по укусу људи које је сретала. Могла је да обнови живот, као што се шума обнавља после зиме. Али она је у себи чувала свој отров и није јој било лека.
Тумарала је кроз град и носила његово име као трн под језиком. Обилазила је сва места на којима је погубила прстенове, претраживала их као да тражи тајну своје изгубљене душе. Тражила је одговоре у старим шлагерима, а утеху у филмовима; тражила је разумевање код комшиница и случајних познаница. Сви радознали, равнодушни и злуради знали су њену причу.
Читала је судбину у картама и налазила само прошлост.
- Више бих волела да је умро! -јецала је када би јој очај потпуно помутио разум и душу.
Лакше би поднела тај бол. Удовица има право на успомене, њена је патња достојанствена, а сажаљење је не понижава.
Милена је носила свој нови статус као жуту звезду. Као срамни печат различитости. Као знак за узбуну и знак за опасност.
Распуштеница! Чинило јој се да нема ружније речи и питала се зашто су све најпогрдније именице женског рода. Распуштеница: распуштена под црвеним фењером. Она којој се може рећи, предложити, учинити све. Животиња у непрестаном лову на мушко месо!
Удварања је примала као увреде и повлачила се са горчином понижености у души. Носила је као ране она сасвим одређена, значајна намигивања мушкараца, двосмислена питања и слободне шале. Прљали су је њихови речити погледи. Љигави и смрдљиви.
Бежала је од мушкараца и истовремено жудела да опет осети додире мушких руку, усана и коже, чезнула да поново доживи љубав; од врелине те жудње бридело јој је тело, а утроба се топила и цедила из ње, и Вера је била непрестано напета и влажна.
- Јесам ли ја лепа жена? - питала је мајку, загледана са сумњом у свој лик у огледалу.
- Лепша но сав наш траг - одговорила је Марица.
- Има ли нека твоја другарица овако лепу мајку? - проверавала је.
- Нема. Сигурно нема! Ниједна!
Готово сам се заклињала. И нисам лагала.
А она је немоћно одмахивала главом, стишана изнутра на онај свој непоновљиви начин. Никако није могла да схвати да жена тако лепа и добра као што је она не може да пронађе нешто тако обично и свакодневно као што је љубав. Млела је та туга невољене жене.
Прилазили су јој младићи жељни жене, случајни пролазници на путу ка својој младој суђеници. Такви узимају на брзину и немају времена да дају, као путници који на некој успутној станици сиђу да се напију воде, али не прекидају пут. Они напуштеној љубавници остављају пепео доживљене страсти као отров. И свест о годинама као поругу. Као стид.
Удварали су јој се мушкарци утонули у брак као у мочвару. Дављеници у живом блату породичне свакодневице. Нудили су јој понижење скривања. Време које се отима. За које се моли. Загрљаје на које се чека. У које се бестидно улази као у прљаву каду, док су још топли од тела друге жене. Страст која празни тело, али не испуњава душу.
- Ја сам поштена жена!
Бранила се од мушкараца као од заразне болести која болним ожиљцима нагрђује лице.
- Ја сам поштена жена, мада сам распуштеница! - јецала је у бесаним ноћима, увијала се као црв, и гризла своје празне руке и јастук на свом празном кревету.
- Ја никада не бих другој жени нанела свој бол! - заклињала се.
Мушкарци су се повлачили.
Жене јој нису веровале.
Била је распуштеница и изгубила је право на изласке и пријатељице. Свуда, у сваком друштву била је непар. Вишак. Нула иза децималног зареза, која чека хоће ли се неко сетити да јој придржи мантил, понуди столицу, дода чашу.
Плашила се тренутка у коме започиње музика за игру и парови крећу ка подијуму, а она остаје сама за столом, сама за низом столова који зјапе око ње; одједном откривена, огољена као отворени позив. А када би неки мушкарац из друштва понудио руку њој уместо својој супрузи, играла је неспретно, у грчу, и питала се да ли за то време његова жена крши руке и подозриве погледе у неразумној љубомори, или ужива у својој великодушности, као дама када дарује уличну просјакињу.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:15

Слика

Никада није заборавила дочек хиљаду деветсто шездесет треће године у хотелу „Европа“. Кренула је са живом надом да ће јој се те ноћи десити нешто лепо. Да се мора десити! Нова година је!
Била је весела. Била је заносна у свом радосном ишчекивању.
Са рођаком је отишла у тоалет и док су у повратку полако прилазиле свом столу и друштву, чула је полугласни разговор:
- Видиш ли како се ова распиштољила?
- Видим, богами! И може јој се! Распуштеница!
Обе жене биле су јој другарице. И мислила је да знају све о њој.
Рођака јој је самилосно стегла руку, али њен је стисак био немоћан: радост је неповратно испала из Вериних мртвих прстију.
А и та самилост је болела.
У поноћ, оних неколико вртоглавих тренутака када се размењују прве честитке, били су јој дуги као самртни бол. Сваки се мушкарац окренуо својој девојци или жени. Њој нико није пружио руку. Нико је није привукао у загрљај. Седела је и на лицима туђе радости видела сав очај своје окрутне самоће.

Била је распуштеница и изгубила је право на пријатељице.
Криле су је пред својим мужевима. Криле су своје мужеве пред њом. Као пред опасношћу. Као пред окрутним ловцем који не бира као смрт.
„Жена у жени види супарницу“, мислила је, „жена је жени крвник. И то је само дно општег женског пораза!“

- Имаш дете, Вера! - опомињала је мајка.
Дете! Знала је она да има дете. Добро је знала!
За несрећну жену дете може бити и утеха и терет.
Вера је волела своју девојчицу. Много, много више него Крстиња Милену. Снажније него Милена Марицу. Потпуније него Марица њу. Волела је неподељеном љубављу, каква се може дати само једином чеду. Али она је носила Миленину крв, и та љубав није могла бити храна за њену глад. У њене руке могло је да стане више. Она је више могла да да.
„Друге жене излазе са дететом и мужем, ја са дететом и мајком. То није породица. То је само уточиште“, грцала је. „Само срећна, испуњена жена може бити добра мајка. А ја сам једна несрећница!“

Била је позна јесен хиљаду деветсто шездесет пете године. Марица је лежала у кухињи, између сна и бесанице. Одједном је неко без куцања широм отворио врата и на нестварном платну од сунца и зеленила појавио се лик прекрасног мушкарца. Носио је елегантни мантил, мали кожни кофер и отмени штап.
- Тата! - викнула је Марица.
Журно је збацила покривач и кренула ка њему, понета радошћу тог неочекиваног сусрета. Он је поново ту! Први пут од када је умро!
Михаило је одлучно пружио руку и зауставио је. Затим се окренуо ка углу собе и некога тамо погледао као да пита. Пошла је за његовим погледом и срела своју живу децу. Стајали су једно до другог, ослоњени о зид, поређани по добу рођења: Вера, Душан и Мирко. Гледали су деду као да га разумеју.
Није стигла да се зачуди откуд они ту у сред ноћи и зашто не спавају.
- Ево, ја ћу! - рекла је Вера. И пошла је ка деди.
Марица је јасно чула њен глас и разумела је облик речи. Али њихов прави смисао није допро до ње. Суштину чујемо само срцем. А њено је срце било глуво од радости што је опет, после четрдесет година, видела оца.
Михаило је поново пружио руку и прихватио послушне прсте своје унуке; помогао јој је да прескочи праг, још једном је погледао Марицу, а затим пажљиво затворио врата.
Отишли су заједно, две складне прилике начињене од теста исте душе.
Истога часа Веру је пробудио свраб жутих флека које су ницале и множиле се на њеном лицу, брзо као отровне печурке. Кроз читаву утробу разливао се неки нови, непознати бол, зачет негде испод срца; растао је и разарао њену снагу.
Већ после неколико дана у болу је, као у врелом казану пакла, губила кораке, речи и мисли.
Алергија, рекли су лекари.
Предменструални синдром жене која апстинира.
Жутица.
Тумор на јајнику.
„Смрт“, рекла је Марица. „Преварила ме ликом мога оца и узела ми дете.“
Камен у жучи. Можда и песак.
Ни бубрези нису искључени.
Миоми на материци.
Леукемија.
„Смрт“, тврдила је Марица. „Није важно којим ће се именом звати.“
Послали су је у Београд.
Расекли и одмах ушили. Нису имали шта да изваде. Верина утроба била је празна као сасушена љуска. Све је појео рак.

„Ево, ја ћу!“, рекла је моја мајка своме деди оне пресудне ноћи. Сигурна сам да је знала куда одлази. А ипак му је мирно пружила руку. „Ево, ја ћу!“, рекла је. Хтела је да оде! Зато ме њена смрт још више боли.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:16

Слика

Данас сам вршњакиња моје мајке, мислила сам, истовремено обрадована, уплашена и збуњена тим сазнањем, које је моћним додиром померало у мени нешто много важно и недокучиво.
Имала сам тридесет пет година и откривала сам магијско значење тог броја у нашој породичној кабали.
Када јој је било тридесет пет, Крстиња је (хиљаду осамсто деведесет седме) сахранила Димитрија.
Милена је (хиљаду деветсто десете) изгубила последњу наду о Михаилу, последњу светлост и путоказ, и зашла је у удовиштво као у мрачно, бескрајно поље.
Марица је своју тридесет пету јела као патишпањ торту са чоколадом: живели су у Ужицу, имали два сина и кћер, најлепши подофицирски стан, намештај од куване буковине и веранду искићену цвећем. Никада није заборавила те ужичке дане, и све до смрти помињала их је као најлепшу годину свога живота. Већ следеће, хиљаду деветсто тридесет седме, преселили су се у Крушевац и умро је њихов деветогодишњи син. Та смрт располутила је оштрином првог страшног бола.
Вера би двадесет трећег августа хиљаду деветсто шездесет и шесте напунила тридесет пет година. Није стигла. Умрла је осмог јуна.
Ја сам са тридесет пет година проговорила двогласом: књигом и дететом. Моја два чеда истовремено су кренула у свет.
Родила сам себе као књижевницу и себе као жену. Родила сам праву, потпуну Иву.
Са Александром је прекинут ђердан нашег женског родослова. Али, Александар је и копча на том ђердану. Његовим рођењем затворио се један круг, као да је мени враћено оно што је отето Крстињи.
Истовремено, наставља се друга животна нит. Он јесте моје чедо, али је у ствари део једног другачијег, једног мушког родослова.

Крстиња.
Милена.
Марица.
Вера.
Ива.
Са бабе на унуку наслеђивале смо јад, као што неке друге жене наслеђују накит, породичне портрете и сребрнину. Ја сам данас богата наследница крваве антологије женских болова. И две порцеланске фигурине које ће са мојим одласком престати да буду симбол.
Крстиња. Милена. Марица. Вера. Ко су оне без мене? Ко сам ја без њих? Можда су оне живеле само да би настале моје књиге? Можда сам ја рођена само да бих сачувала њихове приче? Само Бог зна своје науме. Наше је да живимо онако како морамо...


На Томину недељу,
21. априла 1996. лета Господњег
у Београду
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 11:16

О списатељки
Љиљана Хабјановић Ђуровић рођена је 1953. године у Крушевцу, где је завршила осмогодишњу школу и гимназију. Дипломирала је на Економском факултету у Београду. Радила је као банкарска службеница и као комерцијалисткиња иностраног туризма, а затим као новинарка и уредница у магазину „Дуга”. Зато време написала је и објавила четири романа. Од 1996. године посветила се само књижевном раду. Године 2003. основала је издавачку кућу „Глобосино Александрија”.
Ауторка је једанаес тромана: Јавна птица (1988), Ана Марија ме није волела (1991), Ива (1994), Женски родослов (1996), Пауново перо (1999), Петкана (2001), Игра анђела (2003), Свих жалосних радост (2005), Запис душе (2007), Вода из камена (2009) и Сјај у оку Звезде (2012).
Откад је, маја 1996. године, објављен роман Женски родослов, Љиљана Хабјановић Ђуровић је најчитанији и најтиражнији писац који ствара на српском језику.
Своје романе продала је у тиражу од милион примерака.
Једини је књижевник (од 1973. године, од када се праве листе читаности) чије су књиге биле пет пута најчитаније у библиотекама Србије.
На предлог Његове светости патријарха српског господина Павла, Свети архијерејски синод Српске православне цркве за Божић 2007. године одликовао је Љиљану Хабјановић Ђуровић Орденом Светог Саве за њен књижевни рад.
Добитница је најзначајнијег друштвеног признања у Србији, Вукове награде за 2009. годину за „изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и српском културном простору”, као и Златног беочуга, награде Културно-просветне заједнице Београда 2008. године „за трајни допринос култури Београда”.
Јануара 2014. године Удружење књижевника Србије доделило је Љиљани Хабјановић Ђуровић награду „Симо Матавуљ”.
Осим ових, награђена је са још двадесеттри књижевне награде и признања.
Љиљана Хабјановић Ђуровић је најуспешнија српска списатељка у иностранству после 2000. године. Објавила је тридесет три књиге на четрнаест језика (чешки, италијански, грчки, хрватски, македонски, француски, мађарски, бугарски, украјински, руски, румунски, белоруски, грузијски, енглески), у четрдесет осам издања. Њен рад је представљен у угледним књижевним часописима, а више стуцената славистике има за тему својих дипломских и магистарских радова њена дела.
Добитница је високог признања Руске православне цркве и Форума „Православна Русија” за роман Игра анђела, као најбољи роман страног аутора објављеног у Русији у 2010. години.
Добитница је главне награде Златни витез на Другом међународном литерарном форуму словенских земаља одржаном маја 2011. у Русији за роман Игра анђела.
Октобра 2012. године, у Италији, уручена јој је Медаља цркве Санта Кроче (Santa Croce) у Фиренци.
Међународни биографски центар у Кембриџу уврстио је 2001. године у преглед „Ко је ко међу писцима и ауторима у свету”, а 2005. и 2007. године проглашена је за једног од сто најутицајнијих књижевника у свету, посматрано на регионалном нивоу.
Удата је за Милована Ђуровића и има сина Хаџи-Александра.
Више о списатељки читајте на сајту http://www.habjanovic.rs

Рекли су о књигама Љиљане Хабјановић Ђуровић:
„У овом роману, бриљантно написаном, смењују се нежност и горчина.” (Ана Марија ме није волела, L’Opinion independante de Sul, Тулуз, Француска)
„Љиљана Хабјановић Ћуровић је балкански књижевни феномен, а њене књиге доказ да књижевност премошћује временске и територијалне баријере, добијајући тако универзалну патину и аутентичност.” (Ш. Кадрибашић, Независне новине, Босна и Херцеговина)
„Она слика судбине својих ликова у којима испод готово мирног тока приче продиру на површину најдубље стране људске природе. Слично као Антон Павлович Чехов.” (Женски родослов, Ева Покорна, Млада фронта - ДНЕС, Праг, Чешка)
„Објављујући дело Љиљане Хабјановић Ђуровић издавач је направио одличан избор.” (Женски родослов, Анђела Ђанели, Ла вализа, Бари, Италија)
„Када говоримо о белетристичком мајсторству ауторке, треба да кажемо да она поседује убитачно опасну и карневалску машту балканског човека... Задивљујуће је и то што се ауторка једнако успешно претвара у све своје хероине, и земаљске, и божанске.” (Катја Зографова, на представљању Пауновог пера у Софији, Бугарска)
„Са великим задовољством желим да истакнем високи квалитет стилско-реченичне структуре, коју је Љиљана Хабјановић Ђуровић веома пажљиво формулисала како би је усагаасила са тематском грађом, чиме је историјској хронологији дала душу која пулсира, догађајима одредила живи водоток, а ликовима пружила могућност да нам буду вечни сашворници.” (Ленка Гогошка, у рецензији за Петкану, Скопље, Македонија)
„Љиљана Хабјановић Ђуровић је српска Магда Сабо.” (Ева Папес, у рецензији за мађарско издање Женског родослова)
„У Русији је било више покушаја да се напишу књиге попут оних које пише Љиљана Хабјановић Ђуровић, али ти покушаји нису успели. Или су књиге биле лоше написане, или су биле непривлачне за читаоце, или су биле у нескладу са хришћанством. У књигама госпође Хабјановић добра литература, привлачна савременом читаоцу, спојена је са хришћанским учењем.” (Владимир Силовјев, директор Издавачког центра Руске православне цркве, на промоцији романа Петкана у Издавачком центру РПЦ у Москви)
„Стваралаштво и популарност Љиљане Хабјановић Ђуровић својеврстан су књижевни феномен.”(Ана Сковран, Подтекст, Пољска)
„У време када латинско, римско поимање речи urban све внше клизи у варварски shopping, ова књига не може да рачуна на рекламу мултинационалних компанија и њихових медијских испостава. То доводи роман Свих жалосних радост у парадоксалну ситуацију. Трудећи се све време да буде у дослуху са библијским подтекстом, да не буде бунтован, он постаје бунтован у једном одређеном културном контексту.” (Слободан Владушић, Политика, Културни додатак)
„Љиљана Хабјановић Ђуровић је најавила ново постхеројско раздобље у српској прози. Она је гласник српске литературе у новом периоду, који пише о херојским временима. А у ово нехеројско време она сама остаје хероина.” (Иља Числов, преводилац романа Петкана, на промоцији у амбасади Србије у Русији)
„Док сам читала роман Игра анђела, било ми је жао што у Русији није написана књига која би на такав начин шворила о руској историји.” (Александра Доброцветова, уредница у издавачкој кући „Паломник” у Москви)
„Као истински књижевни феномен у Србији, упркос провокативном садржају књига, ауторка се оправдано сматра за особу слободних погледа и велику романсијерку.” (C.F.D.T. Magazine, Париз, Француска)
Слика