Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2979
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Viktorija Vi » 13 Јан 2007, 22:29

СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ - Љиљана Хабјановић Ђуровић

Ана је родила кћи која ће сама бити храм и заветни ковчег. Дом Бога живога. Обитавалиште, престо и мајка Бога Логоса.
Из мртве утробе родила се она која ће родити Животодавца.
По речи анђеоској даће јој име Марија.
Није свеједно како ће се неко звати. Ни ко га именује. Име је знамен судбине. И залог покорности именодавцу. Зато га најчешће одређују родитељи. Аниној и Јоакимовој кћери име је одабрао сам Господ. Да се испуни оно што рекоше: „ Ако ми даш чедо, нека се зове мојим, а нека буде твоје!“
Марија значи Велика и Преузвишена. А да ли ће својим животом надвисити налог свога имена, знао је једино Творац. Он, који одређује сваку тајну и час њеног извршења.
...
Био је невидљив свима осим мени.Долазио ниоткуда. Одлазио као да ишчезава.И увек је био исти. Ликом. Растом.Кретњама. Кроз време које је остало за нама ја сам се мењала.Сви су се мењали. Он није.Чак је и његова одећа била иста као и оног дана кад сам га видела први пут.По сваком времену, у свако годишње доба, у свакој прилици, носио је своју беспрекорно белу одору једноставног кроја, какву нико осим њега није имао. Најзад сам поверовала да разумем.И то сазнање испунило ме је дрхтавицом.
...
...Постоје дани када се човеку јави будућност. Када му Господ да знак о ономе што ће бити. Раскрили му дане вечности и пусти га да окрзне погледом оно што му је наменио.
И ја сам, Јоване, била благословена таквом милошћу.
...
Назарет на нашем језику значи цвет. Изникао је на падини горе Тавор, на средокраћи између Галилејског језера и Средоземног мора, на раскрсници путева који спајају Феникију, Сирију, Арабију и Мисир.
.......
Незнање увек суди неправедно.
...
Тада се из групе жена издвојила девојчица.Старија и од мене и од Јакова.Лепа и живахна.Носила је своју доброту и осмех као дар. Хитро ми је пришла. Пружила ми је руке, широм отворених дланова. Као да ми себе нуди.
- Добродошла у породицу онога коме ћеш бити жена.Ја сам Саломија, млађа кћи
свога оца.И ја ћу се ускоро удати.Заручена сам за рибара Заведеја са обале Генисаретског језера.Хајде да видиш бебу Симона.
...Такав је био мој први сусрет с твојом мајком, Јоване.
...
Све је могуће ономе који верује.
..
Одједном сам знала да је одговор код Јосифа.
Он је пристао да ме узме за жену упркос мом завету.Пристао је да наш договор затаји пред другима, свестан да народ који множећи се испуњава завет Господњи не разуме узвишеност девствености.Његово име треба да понесе дете које није, нити може бити, син његових бедара. О његовој милости то чедо треба да живи.Зато је право да се све деси по његовој вољи.
„ У Јосифовој руци су и камен и цвет“, помислила сам. „ Оним што баци одредиће моју судбину.“
...
Срце човечје измишља себи пут, али Господ управља кораке његове.
.....
Марија, мати његова, положила Га је на сламу, јер свет беше празан, и ломан, и трулежан као слама. А он је дошао да том свету да пуноћу благодати.
Први су му се поклонили пастири и мудраци. Једни, најближи природи и животу у његовом најпростијем облику, и други, поседници највећих знања Старог света. А подједнако, мада свако на свој начин, свесни свих човекових немоћи, и моћи и славе Господње.
Пастири представљају народ Израиља. Мудраци приспели са Истока, одакле су кренули пратећи сјајну звезду, симбол су осталих народа позваних да следе сјај Светлости Света и дођу да му се поклоне.
Сусрет пастира и мудраца пред тек рођеним Исусом праслика је Цркве коју ми, апостоли и заједничари Његови, створисмо из његове крви и Жртве.
А Он сам је много пута рекао: „ Ја сам пастир добри“. Сакупљао је изгубљене овце и, не жалећи труда, љубави и мудрости, враћао их у стадо Божје.
....
По закону који је Бог предао Мојсију, жена која роди кћер нечиста је осамдесет дана. То је доба када не сме да дотиче свете ствари. Не сме да одлази у светињу. Чак ни да излази из куће.
Када роди мушко, време њеног чишћења двоструко је краће.
...
Свака мајка зна да је свет који окружује њено дете истовремено и пут и замка. И пријатељ и непријатељ. Да у сваком дану постоји хиљаду тренутака када несрећа може шчепати њено чедо као плен. Али вера је друго име за материнску љубав. Вера у Творца и Сведржитеља који штити од јада и чува пуним мајчинске руке и срце.
...
Учила сам да живим без будућности. Само кроз тренутак који траје. Да примам истргнуте делове живота као да су живот. Да се радујем датом.Исусовом првом зубу. Првом кораку. Првој речи.
...
Помоћи ће ти онај који те је одабрао.Он зна наше моћи.И никада нас не оптерети више него што можемо да понесемо.
..
Оче, ја сам само помислио како би било лепо када би Господ учинио да голубови оживе! И они су оживели и полетели са мог длана. Ја заиста не знам како се то збило.
...
...Он мрзи доброту мога сина јер је не разуме. Деца, као ни одрасли, не воле оне који су толико бољи од њих. Људе љути код других оно што сами немају.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2979
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 13 Јан 2007, 22:30

СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ

- Оче, ми смо данас заклали јагње и појели га. То схватам. Али никако не могу да објасним себи , ни да пронађем ваљани разлог, зашто убијамо најбоље животиње да бисмо их спалили.
- То је жртвено приношење – озбиљно му је одговорио Јосиф.– Тако захваљујемо нашем Творцу, нека је благословено име Његово, за све добро што нам је дао. И молимо га да нам да напредак. Да нас потврди у срећној години. Или да нас очисти од греха.
- Али, оче, много је лакше спалити беспомоћну животињу него добро чинити...Зато људи неће да чују истинску реч Божју.
.....
Исусу је било тринаест година када сте се родили ти и твој брат Јаков...
...
Дознао сам да му је име било Јован и да је отац његов био Захарије, а матер Јелисавета. Из прича оних уз које је одрастао запамтио је да га је мати спасла потере Ирода Антипе бекством у пустињу.Ту су их, изнурене, пронашли есени. Јелисавета је убрзо умрла., а дечак је остао да расте у заједници ових побожних људи у Кумрану, на обали Мртвог мора. Од њих је научио ритуал очишћења потапањем у воду, и да је важније закон испуњавати срцем него пуким обредима, и да Бог живи у братству пуном љубави, а не у Храму, где церемоније прикривају похлепу и зло.
...
Шта сам могла да му кажем? Шта мајка може да каже сину који је кренуо у свет?Међу људе?
- Како да ти помогнем, сине мој?- питала сам га. Свесна да сам због њега рођена.
- Воли ме- одговорио је спремно. Озбиљан.
.........
За чудо је потребна вера оних на којима се чудо врши.
..
Било нас је дванаесторица. Тако је он одредио. Мислили смо да је то због дванаест племена Израиљевих, да би сваки од нас над по једним имао старешинство.
..
Пуну тишину наше молитве прекинуо је шум са неба, снажан као хујање силног ветра, који је испунио сав простор. Затим смо видели огњене језике како се пружају са висина, раздељени, и по један силази на свакога од нас. У истом трену када ме је дотакао тај пламен који не пече, осетио сам како се све у мени мења.Као да ја остајем ја, али истовремено и постајем неко други. Приметио сам да видим боље и запажам оштрије, и да су све моје збркане мисли добиле правац и смисао, да знам одговоре на питања за која нисам ни слутио да постоје, и да сам истовремено испуњен неизрецивом милином и усхићењем. Осетио сам у себи речи на грчком, и на латинском, и на многим другим језицима. И однекуд, сред свих тих знања, било ми је јасно да ме је испунио Дух Свети.
Затим смо, а да ништа нисмо рекли један другом, истрчали из куће на пуне улице и тргове и помешали се међу народ. И говорили смо на језицима у којима су се ти људи родили...Приповедали смо им Јеванђеље и истину о Исусу Христу. А сви су нам се чудили како то да ми, неуки, толике језике знамо.
..
Некако у то време вратила се из Рима Марија Магдалина. И донела нам је причу која је још једном потврдила да је промисао Божја недокучива, а Његово свеприсуство непрестано.
- Стари император Тиберије,огрезао у доколицу и најгнуснији разврат, задржао је обичај свог претходника, Октавијана Августа, да повремено у двору на брду Палатинум прима молиоце из свих крајева царства. Људи су му долазили с разним притужбама и несрећни због многих неправди. И ја сам потражила своје место међу љима. „ Цару се не иде празних руку“, упозорили су ме. Мрско ми је било да дарујем Тиберија. Стога сам донела најмање што сам могла – једно кокошије јаје.
Када сам му приступила, већ је зевао заморен мукама својих поданика.
Испричала сам му све о Господу, и како га је Понтије Пилат невиног осудио. Док сам говорила, он као да се будио из своје обамрлости. Чак ми се у једном тренутку учинио и стварно заинтересован.
- Најзад једна прича која није досадна! Знаш ли још таквих?- рекао је када сам завршила. Затим ме је добро загледао, као да процењује моје дражи, и ја сам тај поглед осетила као љигави додир. Премишљао је тренутак- два па је одмахнуо главом.
- Не верујем ти ни реч. Како може мртав човек да васкрсне? То је као када би то бело јаје у твојим рукама изненада постало црвено.
Подигао је руку да наложи својој гарди да ме уклони и пусти следећег молиоца. Али рука му се укочила. И поглед.Јер јаје које сам држала на длану у томе часу је заиста постало црвено.Као да је неко по њему просуо боју смешану од корала.
- Чудна земља. И наопак народ. Никада их нећу разумети- муцао је Тиберије.
А ја сам била сигурна да нисам узалуд ишла у Рим.
Заиста, мало по Маријином повратку, у Јерусалим је дошао нови римски намесник, неки Палас, и његова прва заповест била је да се Понтије Пилат врати у Рим. Касније смо дознали да је Пилат оптужен за окрутност и, да би спасао иметак и част своје породице, није дозволио да му суде. Одабрао је да умре на римски начин: у купатилу испуњеном мирисним испарењима, у кади пуној топле воде, оштрим ножем је отворио пут својој крви.
А црвено јаје из Маријиног сведочења постало је знамен васкрснућа нашега Господа Исуса Христа.
..........
Варнава, један од следбеника, у Антиохији (Антиохија лежи на реци Оронтес. На раскрсници путева од Истока ка Медитерану, и од Сирије ка Анатолији. На Путу свиле....): Овде су нас назвали хришћанима. Смислио је то неко да нам се наруга, али ми смо тај назив прихватили с радошћу. Ми заиста и нисмо друго до следбеници Месије.
...
Ово је Акта (антички назив за Атос, Свету Гору). Кренули смо куда нас је повео. И док су се људи гурали да утоле глад и жеђ, Мајка се упутила ка једном од храмова. Ја за њом.
Тада се десило оно што ни да замислим нисам могао.Како је ступила у паганско светилиште, зачуо се потмули тутањ који је допирао из срца земље, и сва се грађевина затресла. Попадали су кипови јелинских богова. Атина и Деметра, Аполон и Посејдон, Афродита и Артемида, , па чак и сам врховни бог Зевс и његова супруга, богиња Хера, нашли су се пред ногама Мајке Богочовека.
Поново сам се уплашио.
Она је спокојно изашла из храма.Осврнула се око себе.неколико пута.
- Чујеш ли овај потпуни, савршени мир?Ово је место које би се допало моме моме сину. Јендога дана овде ће бити храмови наше вере и са ових стена чуће се глас молитве Исусу Христу. И ја никада нећу напустити овај крај- рекла је, смешећи се.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 16:25

TO SAM JA

Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno, shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.

Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.

Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga borba i traženje nisu uzaludni.

Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.

Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.

Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo činjenica da sam majka maloletnog deteta.

Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.

Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.

"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.

Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.

Juna 2003. godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov, objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i duhovna baština.

U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.

Ne znam da li je to dovoljno kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste svrha ljudskog života.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:22

ЖЕНСКИ РОДОСЛОВ је узбудљива породична сага, крвава антологија женских болова, речник вечите женске судбине. Од Иване, која је почетком XIX века, негде у црногорским планинама, убила Турчина, до Иве, која крајем XX века покушава да побегне од усуда својих преткиња и да узме живот у своје руке. Њихове невероватне судбине личе на бајку: кроз двеста година самоће рађале су као зечице и живеле као вучице. Тражиле су и налазиле, волеле и губиле. Биле су сиротице и газдарице, слушкиње и даме, скојевке и чеда самоуправног социјализма у костимима хипи девојчица. Моћне и немоћне, одане и лажљивице, купале су се у шампањцу и кувале чорбу од суза.
Кроз њихове животе су пролазили и одредили их морепловци и авантуристи, которски коленовићи и цетињски господари, уметници и кабадахије, варалице и краљевски официри, Подгоричани и Загребчани, печалбари и ратници, коцкари и југословенски политичари...
ЖЕНСКИ РОДОСЛОВ је роман о глади душе, о потреби људског бића да само одабере свој циљ и пронађе животни смисао. Прича која одређује границе људске снаге и смелости, али и цену коју плаћа човек који покуша да се изједначи са боговима.
ЖЕНСКИ РОДОСЛОВ је сочна и жестока проза, над којом ћете се замислити, која ће дотаћи скривене ћошкове ваше душе; проза у којој ће сваки мушкарац пронаћи жену коју сања и свака жена бар део себе.


Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:45




ЉИЉАНА
ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ
ЖЕНСКИ
РОДОСЛОВ
Крстиња Милић (Милинић)
Босиљка Милинић (Шарановић)
Јелена Шарановић (Бурзан)
Радмила Бурзан (Хабјановић)

Нанизане смо као перле на исту нит непрекинутог женског родослова.

Љиљана Хабјановић (Ђуровић)

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:46




- Страшно је за жену кад остане сама. Кад муж умре, још и некако, боли је, но се бар не стиди. Кад је остави због друге, и боли је, и обрукана је! Значи, нашао је бољу, она није ваљала. Но за жену нема веће несреће него да сахрани своје дете. То не дај Боже ни душманину! - говорила је моја баба Марица.
Овим наравоученијем, овим општим закључком, завршавала би своје дуге, занимљиве приче. Приче истините, потресне, упозоравајуће, којима ме је припремала за живот. Оне су биле најважнији део мог васпитног пртљага. Њих сам, одлазећи из родне куће, понела уместо девојачке спреме, и никада их нисам одбацила. Нанизане попут блиставих перли неке раскошне огрлице на исту нит нашег непрекинутог женског родослова, постале су мала огледала у којима непрестано тражим различите одразе своје женске суштине.
Када је умрла, баба Марица је имала осамдесет шест година и чинило се да о болу све зна. Читав њен живот, уосталом, сва њена искуства, била су лекције трпљења и снаге, лекције у школи бола. Иста је била и судбина њене мајке и њене кћери, двеју жена непомирљиво различитих, а готово истоветних животних драма, у којима је неминовно учествовала и баба Марица, мада, разумљиво, у различитим улогама. Од детињства је заинтересовано посматрала своје тетке и слушала о својим бабама узбудљиве породичне легенде налик на бајке, само без срећног краја. (Била је то њена девојачка спрема.) Најзад, годинама је пожртвовано урањала у моја тражења и неспокоје. Тако је стално допуњавала свој попис женских несрећа, крваву антологију женских болова, речник вечите женске судбине.
Баба Марица је умела и да поднесе бол. Од кога ли је то тако добро научила?
Понекад би ми се учинило да је бреме претешко, да неће успети да га изнесе, уплашила бих се да ће посрнути, да ће пасти, али она је негде дубоко у себи увек проналазила снагу да се усправи и крене даље, застајући само за тренутак, да терет равномерније распореди.
Докле се може тако, питала сам се често гледајући је. Где је граница издржљивости?
Једном сам се осмелила да ту мисао, која ме је мучила, а која се може учинити баналном и патетичном непосвећенима у тајну отмености патње, изговорим гласно. Сматрала сам да сам стекла право и на питање и на одговор. Јер, већ сам била добро загризла опору јабуку женског јада.
Баба Марица је седела лактовима ослоњена о кухињски сто, подупирући главу шакама згрченим у песнице, и полако се клатила напред-назад, напред-назад.
Подигла је главу и загледала се у мене равним, дугим, тешким погледом.
- Где је граница издржљивости? Моли Бога да то никада не сазнаш!
Глас јој је био дрхтав. Изломљен.
Речи су просто пале по мени. Олово. Камен. Речи које су и претња и упозорење.
Нисам је послушала.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:48




Када је отац напустио мајку и мене, нас две срамне прогнанице вратиле смо се из Загреба у Крушевац, у кућу у којој сам рођена и из које смо само годину дана раније, као у нежељену и опасну авантуру, кренуле за татом у Загреб. Враћене на сам почетак тог излишног и поразног пута, посрнуле под јачином ударца којим нас је отац одбацио, рањене, потражиле смо уточиште код баба-Марице.
Моја мајка је имала тридесет година и није јој било, није јој ни могло бити, удобно у мајчином крилу. Стидела се утехе, гадила сажаљења. Жудела је за љубављу, чезнула за страшћу, за осећањима снажним, помало опорим и омамљујућим, од којих бриди и тело и душа. Суштином своје природе она је била жена, и сведена на ћерку и мајку осећала се испразно и недовршено.
Једнога дана, готово изненада, и свакако неочекивано, мајка је отишла. Баба Марица и ја остале смо саме. Боже, како ми је крај ње било топло, широко и меко! За читав живот оним нежним и грцавим, оним најчистијим и најрањивијим делом себе, остала сам бакина девојчица.

Најчешће сам се будила полако и некако неодлучно, као да премишљам вреди ли уопште устати и уплести се у збивања дана као у густу паучину, или је боље некако избећи, прескочити управо започети дан. Лењо бих отварала једно па друго око, одједном загледана у јефтину литографију која, урамљена у уски жути метални оквир, виси тачно преко пута мог кревета. Купљена је вероватно још док је моја мајка била дете, а на њој су овековечени девојчица и дечак који, уплашени, згрчених лица, иду кроз неки нестварни предео. Невештим кораком прелазе преко несигурног иструлелог мостића изнад провалије. Над њима, а да они то не знају, лебди анђео и штити их. Читав призор сабласно је осветљен муњама заривеним у црно небо.
Девојчица на мосту сам ја - тако је бар слику тумачила баба Марица. - А дечак? - питала сам. Одговарала је несигурно и неодређено, као да се трудила да ништа не каже. И ја сам дечаково присуство тумачила својим оскудним знањем и имагинацијом. Можда је то мој старији брат кога никад нисам имала, а који је, по некој неоствареној небеској замисли, требало да се роди? Или је тај дечак симбол неког будућег мушкарца коме ћу једном са поверењем дати руку да ме води одано и сигурним кораком изнад свих животних амбиса?
Упркос овим узбудљивим нагађањима, моју пажњу је ипак највише заокупљао анђео. Представљен ликом раскошно лепе, путене жене, испуњене унутрашњом снагом, озарене радошћу и здрављем. Мада у његовој појави није било ничега астралног, анђео вилинске лепоте ипак ми се чинио потпуно нестваран. Јер била је то слика жене какву никада нисам срела. Наше комшинице, другарице моје мајке, мајке мојих другарица, читав тај женски универзум око мене, изгледао ми је угашен, мутан, сив, спласнуо, успорен, као потонуо у тешко ткиво магле. И ја сам све чешће са ужасом помишљала на могућност, а могућност је све више личила на извесност, да ћу једнога дана и ја бити као оне.
- Ово је кич! - рекла сам једнога јутра отварајући очи.
Било ми је шеснаест година и савладавала сам прве појмове из историје уметности.
Говорила сам оштро и надмено, како то обично чине они који су научили понешто, али недовољно да би јасно сагледали стварни бездан сопственог незнања.
Једним одлучним покретом скинула сам литографију и заувек је склонила у таму оставе, а на њено место, које је тачно означавала правоугаона белина на зиду, окачила сам репродукцију Ван Гогових сунцокрета. Од тада су ме у ведра јутра будила читава сазвежђа малих сунаца и дани су могли да започињу као обећања.

Тога јутра унела сам још једну важну измену у изглед нашег скромног, провинцијалног ентеријера: променила сам место „бати“ и „секи“.
То су двадесетак сантиметара високе фигуре дечака и девојчице чија одећа, по моди из средине деветнаестог века, сведочи о старости предмета.
Необичне су то фигуре! Изливене појединачно, свака потпуно довршена, до копче на дечаковим ципелама, до последњег набора на сукњи девојчице, а изгледају тек као делови целине. Свака од њих посматрана одвојено од оне друге чини се крња и недовршена. Само када су постављене заједно, тако да формирају јединствену композицију, види се сав њихов склад и префињена лепота.
Тако направљене (а то ћу помислити тек неколико година касније) оне су сугерисале узајамну припадност и неодвојивост Мушког и Женског који су, ма како појединачно савршени били, у ствари само половине божанског сједињења, те стога једно без другог непотпуни.
Осим када их је мајка као талисмане, као најдрагоценији део нашег пртљага, пакован са посебном брижљивошћу, понела у загребачку неизвесност, фигуре су увек стајале у кухињи, на широкој отвореној плочи између доњег дела креденца са дрвеним вратима, и горњег, застакљеног. Стајале су као да са обе стране, преко раскошно извијених и украшених дршки, придржавају велики, овални никловани послужавник са кога су љуспице глазуре местимично опале, остављајући тамне мрље нагризене рђом, као ране.
Мада се баба Марица намучила решавајући где и како да их стави, свакоме ко би их пажљивије погледао постајало је јасно да ни ово, одабрано, није њихово право место. У ствари, за њих правог места у нашој кући није било. Једноставно, „бата“ и „сека“ нису припадали том јефтином декору у који су доспели замршеним путевима судбине.
Шездесетих година наше животне просторе украшавали су углавном сувенири са синдикалних путовања у Трст и Венецију. Витрине су личиле на канал Гранде са гондолама заустављеним на сервисима за црну и белу кафу, или претвореним у стоне лампе. Тим регатама управљали су достојанствени венецијански лавови, опасно искежени на чашама за вино и воду и отварачима за флаше.
Понегде се могла пронаћи, као изасланица братских несврстаних народа, гипсана црнкиња која изазовно пропиње своје идеално тело, како би на савршено глатко раме поставила корпу с теретом.
На столовима, у дугуљастим корпицама од жуто обојене алуминијумске жице, као невеште имитације прућа, шаренело се неприродно крупно и здраво воће. Јабука, крушка, по један грозд црног и белог грожђа, лимун, наранџа и банана, постављени за ужину неког монструма вегетаријанца.
Када би настала промаја, изнад тог воћа од пластике прелетели би перлон-лептири најфантастичнијих боја, иначе доконо попадали по цвећу утканом у бордуру белих најлонских завеса.
Као врхунац елеганције и нова мерна јединица женске вредноће и умешности, почетком седамдесетих појавили су се Вилерови гоблени.
Нико, заиста нико из наше околине није имао ништа ни налик на „бату“ и „секу“.
Израђене од најфинијег порцелана, руком обојене у нежно резеда, мутноружичасте и љубичасте тонове, били су остаци неког другог времена, успомене на неки лагоднији живот, отменији свет.
- Одакле нам ово? - питала сам баба-Марицу преносећи „бату“ и „секу“ из кухиње у собу и пажљиво их распоређујући на нахткасну поред мог кревета.
- Те фигурице? Ја сам их добила од моје мајке, а она од баба-Крстиње.
- А одакле баба-Крстињи?
- Оклен њој? Па она је била велика госпођа!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:49




- То дијете је вазда слутило на неку госпоштину! Дао Бог те се обистини! - прекрстила се са захвалношћу стрина Савна када је једини сват, Шпиро Милић, запуцао из џефердара, а уздрхталу девојчицу свекар попео на коња.
- Сретно ни било, Крстиња! - готово је шапнуо и помиловао је по хладном, бледом образу.

Звао се Јован Милинић Думанов.
Доводећи га у кућу својих братственика Милића у Дуб, Шпиро Андријин, трговац из Доброте крај Котора, испричао је:
„То ви је човјек поштен да поштенији бити не може! И добростојећи. Има три куће, вртове и оранице. Држи момке да послушају око посла и слушкиње у кућу. У Котору зборе: ’Кад нестане соли у море, нестаће талијера у Јована Думанова!’
У младости је бродио морима, а послије женидбе смирио се и скрасио у Доброту. Жена му, шјора Маре, донијела је на свијет двоје ђеце - шћери Јоке име дадоше по крсној слави, а сину Ники по светоме Николи што штити трговце, путнике и морнаре.
Тај Нико, здрав и напредан био, пристао је за женидбу, ма Јован Думанов не шће одиву Которанку. Један дан вели ми:
- Ја сам, Шпиро, узео Рисанку, ма би сина да женим Црногорком. Да идемо у Катунску нахију, да бирамо ђевојку!
Отпочинусмо на Његуше, у Врбе, и онђе чусмо једнога старца ђе гусла о Омер-пашину нечовјештву и јунаштву Крста Милића.
- Је ли тај јунак оставио кога за собом? - питао је Јован.
- Не, вала, богами! Да је до њега, ископала би се честита кућа бјеличког војводе Вукана Борова Милића. Жена му умрије у бабиње, он погибе млад, те оста само то једно првотно, сиротно женско. Но дао је Бог мушке ђеце у браће му, те ће у Милића бити још пушака!
- Вазда да пјеваш о том јунаку! А ја ћу сиротну, шћер му, у своју кућу, ка’ одиву. Ако ми се унуци умјетну на ујчевину, да знам да су се на сој умјетнули! Воља Божја, Шпиро, те ни показа невјесту! - каза Јован и дарова гуслара како се ваља.
И ето, дођосмо код вас да дате Крстињу у Милиниће, за Ника Јованова!“
Крстиња је имала једанаест година, ум и тело детета. Бледа, крхка, слабих руку и ногу. Ствари су јој испадале у првим пословима око куће и стоке. Губила је овце јер босонога није могла за њима. Њена осетљива стопала крварила су чим би згазила сасушену траву или храпав камен.
- Нека је, јадне, да је дунеш, прелећела би преко Ловћена! - бранила је стрина од подсмеха и поруге.
- Ко се несретан роди, несретан и умре - говорила је пуна сажаљења, уверена да Крстињу чека горка судбина: неспособну за рад нико је неће хтети, те ће остарети у роду, живеће тешко и самотно, без мужа и деце, те једине женине радости и поноса.
Долазак богатог господина који сироту девојчицу проси за свога сина и одводи је у туђи свет, свима који су чули за тај срећни случај (а вест је као неуморна птица просто облетела Црну Гору) учинио се као прелепо, бајковито чудо. Као оживела најдража народна фантазија о пастирици и принцу. Као Божија игра, накана недокучива људским знањима и разуму.

Шпиро Андријин није лагао Милиће. У Котору се заиста говорило: „Кад нестане соли у море, нестаће талијера у Јована Думанова!“ Понеког необузданог расипника, указујући му на погубне сразмере његовог порока, корили су: „Ти би потрошио и благо Јована Милинића!“ Али говорило се много и често и о пореклу тог блага. Нагађали су и Которани, и Грбљани, и Доброћани, и Црногорци који су силазили низ Ловћен и окупљали се на Црногорском пазару, смештеном на малој равници преко пута северних градских зидина, одмах уз речицу Шкурду. Нагађали су не само из радозналости.
Остаће тајна да ли је Шпиро све приче прећутао зато што их је сматрао измишљеним, те стога невредним помена, или баш зато што је знао да у њима има истине. (Уосталом, Милићи се нису ни распитивали о пореклу Јовановог богатства. Ни удату жену нико не пита одакле јој дете.)
У време кад је пошао да сину тражи невесту, најпоузданија сведочанства о Јовану Думанову могла су се чути од његовог зета Божа Радова, родом са Његуша:
- Живјели смо кућа уз кућу. Јоке је само легало промијенила кад је пошла за мене. Играли смо се ка’ ђеца, заиграли се ка’ млади, и роди ни се Петар, нек је жив и здрав.
Ја опанчар ка’ и отац ми, Јован опанчар, Нико учи и помаже ни.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:53



Но како се Нико замомчи, како му се вријеме женидбе примаче, Јован ка’ да полуђе. Мучи, укће, ломи руке. Мало спава. Слабо једе. Пожуће човијек. Суши се ка’ овнујска кожа. Има неку муку. Кад га ко пита што му је, мане руком и изађе. Свако мало па оде у Котор, шеће градом ка’ беспослен. Шеће Добротом уз море, све до Љуте, па натраг. Што ли смијера, то сам лијепи Бог зна!
Једно јутро нема га, стрко, нема га васцијели дан, ни други, ни трећи. Кад се вратио, ником ништа, ни ђе је био, ни што је наумио. А ко смије да га пита! Вук је то био и ’ајдук и док је у памети био! У радионицу више не улази. Засмрђеле му коже и штав. Нема га на Црногорски пазар. Аветиња по Котору и по Доброти, а и компањона је нашао, Николу Шпирова од чувенијих трговаца Бјеладиновића. Ђе је то за њега!
Један дан вели шјора-Мари, жени му, и Нику: ’Идемо! Све оставите, отале ништа нећемо!’ И одоше из куће у коју су вијек вијековали празнијех шака, ка на параду. Икону крсне славе оставише. Послије даде некоме лацманину златне фиорине те му нову намолова.
Није једну, три је куће купио од Марка и Арса Ћирковића. У једну он стоји, а двије рентира. Посједник! И Нико је посједник! А ми остадосмо у Табачину! У Табачину, у смрдачину, што веле ови которски фићфирићи. Је л’ то поштено и човјечански? - жалио се Божо, љут на таста, али и поласкан пажњом која му је због сродства са њим указивана. - А ђе је био, ја ви то не умијем казати. Но да је нека ђаволска работа, истина је. Друге нема! Нико се тако обогатио није на поштен начин!
Божови узбуђени слушаоци без двоумљења су се слагали да је Јован Думанов обавио неки прљав, недозвољени посао. Али за кога? Који? И где је провео та три дана и ноћи који су му изменили живот? Око тога већ нису били сагласни.
Ако бисмо као веродостојне прихватили макар оне најмање фантастичне међу свим причама које су окупирале машту дотадашњих Јованових другова и пријатеља, неминовно бисмо закључили да је он у исто време био на неколико потпуно различитих и међусобно прилично удаљених места.
Већи број људи видео га је у Перасту у друштву неког отменог господина, очигледно странца, по чијем је изгледу и држању било лако наслутити колико му је тешка кеса са златним талијерима. Странац је носио скупо одело, златан сат на дебелом ланцу и прстен са великим рубином, какав имају само кардинали. Шетали су Пјацом, па Страда Маестром, а затим су обојица нестали. Јован се, као што је познато, вратио у Табачину, а где је господин, то, осим Бога на небу, вероватно само море зна.
Рибар Ђовани Бранђолица заклињао се светим Ником, додуше само кад се напије, да је Јована својом брацетом превезао до неког грчког трговачког брода који је пловио из Тријешћа за Тесалонику и даље за Родос и Кипар, али се укотвио ван залива, као да нешто чека. Јован се попео на брод говорећи да има важну поруку за капетана. Шта му је рекао, Бранђолица није знао, али да је капетан баш на ту вест чекао, сигурно је. Јер, рибар у повратку још ни близу Мамуле није стигао, а брод је запловио под пуним једрима.
Две ноћи потом море је на Превлаку избацило остатке неког брода. Унакажени лешеви указивали су да је потонућу претходио гусарски напад.
- Који трговци! - жестио се Бранђолица, румен од гнева и вина. - То су били марокански гусари! А Јован Думанов им је дојавио кад ће прави трговци да наиђу, несретници те пострадаше!
Сумњали су да је Јован имао и другачије послове са Арапима. Наводно, посредовао је у продаји белог робља похватаног у Бокељском устанку. Број оних који се из брда нису вратили у устаничка села Грбље, Брајиће и Кривошије заиста је премашио број пронађених тела. Међу несталима било је највише младих жена. Али где су нестале, нико није поуздано знао. Разуму најближа претпоставка, да уграбљене несретнице чине подношљивијом самоћу аустријским војницима у Тврђави над Котором, или да су већ послате у бечке и пештанске куплераје, имала је један крупан недостатак: у том случају нема препродаје робља, па ни блага Јована Думанова. Зато је мало ко био спреман да прихвати овакво објашњење. С друге стране, страшна прича о Јовановој издаји, која није почивала ни на доказима ни на сведоцима, али прича драматична и узбудљива, просто се лепила за језик и људи једноставно нису могли да је одбаце.
Ема Миушковић, удовица Митра ужара, дуго се премишљала да ли да исприча све што зна. Што је својим очима видела. Нећкала се стрепећи да се слушаоци не запитају шта је она ноћу радила код Вилине пећине. Знала је добро, тешко ће јој било ко поверовати да је по Добротском брду тражила изгубљену овцу.
- Куку, несретнице, а ђе не поведе којега од синова да ти држи фењер! - тобоже ће се сажалити Кате дрварица. Намигујући саучеснички, неће пропустити да помене бременосца Риста Жуткића, који изнад свега воли удовице.
Ипак, Ема се одлучила на ризик јер једноставно више није могла да ћути. Није могла да издржи навалу речи које су просто куљале из ње и пунећи јој грло и уста, претиле да је угуше.
По Емином сведочењу, Јован је са неким непознатим људима страшног изгледа („Да те лијепи Бог сачува!“) унео у Вилину пећину тешке сандуке пуне ко зна какве робе или чак злата.
Кријумчар, гусарски доушник, трговац белим робљем, убица и пљачкаш, све то, и ко зна шта још, био је Јован Думанов за сиромахе, за надничаре у Жиљеву, за ситне занатлије, за читав тај свет коме је и сам припадао до оног јутра када се из своје мистериозне авантуре вратио сасвим измењен.
Био је блед и малаксао, али је корачао потпуно усправно, сигуран у себе на неки посебан начин, као човек који је изненада открио своју скривену снагу и неслућене домете својих могућности. Само је потпуно побелела коса одавала колико високом ценом је морао да плати то ново самопоуздање. Са како ужасним, нељудским страхом се морао суочити.
- Продао је душу ђаволу! - тврдио је отац Момо, крстећи се по три пута, и брзо, као пред опасношћу, на сами помен Јовановог имена.
Тако све док грешник није дао велики прилог за цркву светог Николе и нови сребрни свећњак за цркву светог Луке. После тог сасвим конкретног доказа побожности, отац Момо је, говорећи о Јовану Милинићу Думанову, причао о покајању, а грех више није помињао...

Крстиња никада није заборавила час у који је са његушког превоја Крстац угледала град.
Свекар је зауставио њихов мали караван како би се коњи одморили пред задњи, напоран део пута. Узео је девојчицу у наручје и једном руком је чврсто држећи, другом је широким покретом замахнуо над крововима и морем, поносан као да их је баш он створио.
- Гледај, Крстиња, то је Котор! А оно даље, уз море, то је Доброта! У Доброту је наша кућа. Палац ка што су капетански палаци! Даће Бог те је ђецом напуниш!
Разбацане по кршу куће у Дубу, као уосталом у читавој Катунској нахији, биле су начињене од ломљеног или грубо тесаног камена, неомалтерисане, покривене раженом сламом. Ниске, тесне, мрачне, са подом од набијене земље, састојале су се од једне просторије подељене на два дела. С једне стране преграде живели су људи, с друге стока.
Само за такве куће је Крстиња знала. Па је као у чудо зурила у беле камене вишеспратнице са зеленим жалузинама и барокне палате утонуле у вртове ловора, смокве и наранџе, не знајући којим би именом да назове, са којим познатим појмом да упореди ту лепоту под собом. А тек море! Учинило јој се лепше и страшније него све приче о њему. „Ја да живим овђе“, помислила је загрцнуто, тек тада почињући да схвата сразмере чуда које је задесило.
Све што се касније догађало у њеном је сећању остало несгварно и магловито, као лоше запамћени сан: силазак низ планину, мирис мора, заглушујући пуцњи из џефердара, песма и смех сватова, мали обреди који обавезно прате невестин долазак у будући дом.
На самом кућном прагу дочекала је свекрва држећи велики сребрни послужавник, а на њему стаклену чинијицу пуну густог меда боје ћилибара и чашу са водом. Девојчици која је јела из вагана, грубо дељаном варјачом, готово је испала из руке несхватљиво мала и лака кашичица којом је захватила мед „да би у кући била слатка“.
Свекар јој је у руку ставио плод коме није знала ни име ни намену. („Неко га зове нар, неко шипак. Даје се невјести да јој кућа буде пуна ђеце ка’ шипак кошпица!“, упутила је касније свекрва у тајанствени знамен овог даривања.)
Затим је са напором подигла маленог, тек проходалог дечака, унела га у кућу и послушно следећи упутства, мало га поваљала по великом кревету у соби одређеној за младенце; соби коју су пред Јованов пут у Црну Гору он и Маре намештали брижљиво и са узбуђењем, као да граде меко и топло гнездо за непознату голубицу.
На Крстињине неспретне нежности дечак је одговорио осмехом и радосним бацакањем, што су окупљене жене протумачиле као сасвим поуздан знак да ће се из те постеље рађати здрава мушка деца.
Проћи ће, међутим, још пуне две године док Крстиња физички дозри и сазна шта се стварно крије под велом свете тајне брака.
До тада ће спавати са свекрвом.
Изнурена узбуђењима, просто самлевена умором предугог дана, чим је утонула у мекоту белих уштирканих чаршава украшених рисанском чипком, заспала је. И није стигла да помисли како она у ствари још не зна коме су је довели. Ко је међу окупљеним момцима онај са којим треба да подели живот.

Првога јутра у новом дому, како је ред и обичај налагао, изашла је у врт да медом, водом и ракијом послужи свекра и рођаке из Мориња и Рисна који су остали да ноће.
- Здраво била, шћери јуначкога рода!
Јован није крио свој понос и задовољство.
- Здраво била, невјесто! - поновио би ритуално сваки учесник обреда док је девојчица смерно, спуштеног погледа, ишла од једног до другог, и са поштовањем љубила дуги низ мушких руку.
Онда се једна рука обесно измакла њеним уснама и ухватила је за подбрадак подижући болним стиском њено мршаво, бледо лице. Тако се Крстиња први пут нашла очи у очи са Ником.
- Нека, мала, не жури, имаћемо се кад љубити!
Ружно се церекајући намигнуо је. Није знала да ли је гримаса као знак била упућена њој или младић има који су седели поред њега и смејали се гласно и раскалашно. Обливена врелим стидом стајала је нема и непомична под ударцима тог нељудског смеха, и грчила је душу као што несрећници грче и савијају тело да би се заштитили од каменовања.
- Ка’ да је сплачине по мени посуо! - описаће Крстиња својим кћерима много година касније тај тренутак страшног понижења.
- Мучи, аветињо, греота је! - викнуо је Јован.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 16:54



Нико је престао да се смеје, скинуо је прсте штипаљке са ситне браде своје невесте (лишена тог грубог ослонца глава девојчице је клонула) и дотакао јој образ полако и готово нежно. Али било је касно.
Можда би ова разметљива простачка неспретност остала само ружна епизода да је постиђена и увређена Крстиња, као што би се могло очекивати од детета тог узраста, плачући побегла. Бол и гнев би се растопили у сузама и истекли из ње. Али Крстиња, навикла да трпи и ћути, није умела да плаче. Тако је сав јад остао у њој, гуснуо и отврднуо као камен. И она је презрела мужа свом снагом своје поштене, отмене душе.

Учили су је да буде газдарица. Савладала је умеће одабира послуге. Научила је да без много загледања, строгом, кратком инспекцијом провери да ли је у кући и око куће све урађено како треба, како захтева шјора Маре, или је нека од девојака аљкаво отаљала посао. Научила је да процени колико брашна, уља, цукра, меса, поврћа треба из закључане оставе дати дневно куварици, како ова не би поткрадала. Научила је да без сажаљења и самилости отпусти свакога ко би се огрешио о строга кућна правила.
У ове тешке и напорне вештине упућивала је свекрва, учитељица свакако врло стручна.
- Знам ја све њихове шпурије! Мени не могу подвалити! - истицала је с поносом.
И није то било тек претеће хвалисање. Шјора Маре је заиста свет послуге познавала изнутра, јер је и сама некада служила у богатим кућама.
Учили су Крстињу и како да дочекује госте. Како да чешља своју дугу, густу, тамносмеђу косу. Када који шешир да носи, уз какву хаљину, са којим рукавицама.
Најбоља которска кројачица, чувена Итана Ћана, која је Крстињу упућивала у тајне елеганције, добила је и посебан задатак - да је научи свом занату.
- Што ће то вашој невјести? - чудиле су се жене овој несвакидашњој замисли.
- Нека се оспособи. Ако Бог да те вазда има, нека умије да заповиједа. А ко зна, може доћи час да јој кору крува да и ђецу сачува. Имање, немање! - одговарала је трезвена Ришњанка, коју ни начас нису занели мужевљеви талири.
Напротив, осећала је непрестани страх од чуда које их је задесило и уверена да се Бог само окрутно поиграва са сиромасима, никако није могла да поверује да ће све то потрајати.
Две године пошто су је довели из Дуба, дрхтаву и уплашену, налик на изгубљену овчицу, Крстиња је научила све што је требало да зна. Или скоро све...
Јован је посматрао како се са лакоћом и сигурношћу креће по кући и издаје налоге, како са отменом скромношћу прати службу у цркви, пред радозналим и наметљивим погледима гордо подиже главу и једним неописивим покретом у трену усправља и затеже цело тело. Истовремено, уверио се да смерном покорношћу прима све подуке и извршава све захтеве свекра и свекрве. Задовољан, могао је да честита себи на замисли и избору.

- Да ми саставимо ову ђецу, Маре - рекао је Јован једнога јутра не кријући забринутост. - Ови наш се не сврћује дома. Ноћас је опет дошао пред зору. Младост је то, може да се у’фати са којом, стра’ ме да му Крстиња не омрзне. Него да ти спремиш малу за брачни живот.
Један део тог деликатног посла Маре је већ обавила. Објаснила је девојчици какве је промене чекају и шта оне значе, упутила је у тајну о којој жене само са женама разговарају. Крстиња је те најављене, обећане промене очекивала нестрпљиво, са узбуђењем, и када је једнога јутра на својим дугим платненим гаћама открила густу смеђу масу налик на истопљену чоколаду, готово је цикнула од радости: Ево, сада ће имати децу! Међутим, о самом чину који неминовно претходи рађању детета, свекрва није рекла ни реч.
- Мишљах: природа ће учињети своје! - правдала се касније, пошто се несрећа већ десила. - Ко учи мачиће, и кучиће, и овце! Ко је мене учио!
Тако је Крстиња потпуно неспремна дочекала ноћ иницијације у свету тајну брака.
Када је свекрва изашла из собе и затворила врата јаким треском, што је био знак Нику да је невеста спремна, сама, и да га чека, Крстиња је села на саму ивицу кревета загледана у своја боса стопала која су вирила испод дуге беле ноћне кошуље. Скупљена, згрченог стомака и згрчених руку, са страхом је мислила како ће, ето, ускоро морати да легне под исти покривач са тим туђином. А можда ће се, о ужаса!, неким непажљивим покретом начињеним у сну и додирнути.
Ушао је журно, као човек пун елана који треба да обави озбиљан посао и жели да почне што пре.
Девојчицу је ивицом свести окрзнула помисао да он не би требало да иде ка њој, него ка својој страни широког кревета, али пре него што је стигла да потпуно и јасно чује себе, он је већ прешао собу у три дуга корака и стајао је пред њом свлачећи истовремено панталоне и гаће.
Као оног незаборавног јутра када га је први пут видела, ухватио је за браду, подигао јој главу и она се изненада нашла пред страшном сликом његове голотиње. Обузета мучним стидом, неприродно црвена, као одузета је пиљила у густе црне длаке које су му, како јој се чинило, покривале читаво тело, и у модри меснати рог међу ногама.
- Боже ме сачувај, рутав је ка’ да није човјек но ован! - стресла се с гађењем.
А он је и даље стајао пред њом, неподношљиво близу, одједном некако огроман, и гледао је одозго. Тринаестогодишња девојчица, која је о страсти знала колико и новорођенче, није умела да у његовом погледу препозна нескривену пожуду. Ипак, устукнула је пред њим као пред опасношћу, згрчила се и следећи налог праисконског инстинкта посегнула је за покривачем. Да се покрије. Да се заштити. Нико је био бржи. Једним хитрим оштрим покретом истргао јој је покривач из руке и бацио га поред кревета.
- Оно што ни поп јутрос очита мора да се овјери. Ајде лијегај! - наредио је.
Крстиња се није запитала у каквој је вези јутрошња церемонија њиховог венчања у цркви светог Николе у Котору са овим што он чини. Али не, није то било због црног страха у коме су јој се покидале и погубиле мисли. Тек ће се једна од њених праунука осмелити на тако превратничку мисао. Тек ће се њена чукунунука јавно побунити против мушке грубости и себичности у име заклетве на верност у добру и злу, а са чувеним оправдањем: Нисам ја теби жена него ти мени!
Доследан универзалном мушком образложењу: Ти си ми жена!, Нико се сручио на Крсгињу, незграпан и тежак као врећа кромпира. Држећи је једном руком чврсто приковану за кревет, другом јој је ноћну кошуљу повукао навише и кренуо ка њеним бедрима.
- Шири ноге, шта чекаш! - одрезао је.
- Шта то чини?! - вриснула је девојчица у себи. - То се не смије! То је срамотно!
Дрхтала је од ужаса, борећи се као избезумљена да се ослободи. Али била је немоћна, здробљена тежином његовог тела, немилосрдним стиском његове руке.
- Мируј! Не дерем те! - просиктао је.
А онда је, слеђена од ужаса, осетила како својим рогом удара у онај осетљиви део њеног тела који је, не знајући му име, за себе и никад гласно, називала „стидним мјестом“.
- Немој, Нико, ако Бога знаш! - цвилела је јецајући.
Он јој је влажном шаком грубо притиснуо уста, али није могао да заустави један продорни крик који је провалио из ње када јој је ужарени нож распорио утробу.
Жиле на врату су му искочиле, био је црвен у лицу, дахтао је, као при тешком физичком раду. Рио је окрутно по свежој рани јаким и све бржим ударцима. Онда је задрхтао, умирио се и стровалио са ње.
Панични страх је прешао у хистерију када је свуда око себе, и по себи, угледала крв. Ошамућена, покушавала је да схвати зашто је тако окрутно кажњена и шта је то што никада више не сме да учини...
- Први пут мора да боли. Више неће - рекао је Нико касније.
Кроз густу маглу бола и вртоглавице до ње је на тренутак допрло право значење његових речи: била је то претња да ће се ово немилосрдно мучење понављати.
- Немој, Нико, молим те! Тако ти Бога, немој! - вриснула је потпуно слуђена када је кренуо ка њој. И тај врисак више није био људски.
- Што вречиш ка јарица?! Ниједна од тога није умрла! - претећи је замахнуо изнад њеног лица мокрог од зноја и суза.
Био је бесан. И уверен да на бес има потпуно право. Бедник је, мислио је, чудовишно преварен, и том преваром исмејан.
Довели су му дериште за жену и рекли му да је не дира. Послушао је. Није је дирао. Ни гледао је није, осим понекад кришом, заинтересовано тражећи прве видљиве промене на њеном телу. Жељно, само он зна како жељно!, очекивао је тај обећани волшебни преображај жабице у принцезу.
Рекли су му да чека док дете не постане жена. Чекао је две године. Али ово што су му привели, ово није жена. Мршава, равна са свих страна, сама кост и кожа. Прса су јој као два спечена колачића, брадавице равне и бледе, међу ногама је скврчена и тврда као зелен орах. Ни омаљавила није. Уопште му се не свиђа! А свакодневно среће жене чије су кости обложене месом и крвљу као свилом, жене топле и меке, које се на мушки додир отварају као једре и сочне шкољке. Откако се замомчио размењивали су речите погледе. Примао је осмехе као тајне поруке само њему упућене. Знао је, многа од њих очекивала је са радосним узбуђењем да се баш на њој заустави рука и око једног посједника. А он није смео руку да пружи. Имао је већ жену у кући. Момак, а ожењен!
У сталном узбуђењу без олакшања, куд год да крене, носио је са собом као терет болни грч своје напете мушкости, а утроба му је завијала као изгладнело псето.
И онда су му у кревет убацили ову грану. Лежи као мртва, оживи само када хоће пред њим да се склони, а лелече као нарикуше!
И још му је отац те вечери рекао:
- Поведи рачуна, Нико! Не манитај!
А шта да ради? Да је гледа? Није она икона свете Госпе! А њему су двадесет две године! Ко о њему води рачуна? Уз жену, а без жене!
Немоћан пред коначношћу тог трагичног избора, љут на оца због његове немилосрдне самовоље, увређен ужасом и одвратношћу које је чак и он, лишен суптилности и дара за опажање финеса, приметио у очима своје невесте, Нико је осетио како му се сви мишићи затежу до пуцања; свака и најмања ћелија, сваки нервни завршетак, свака жилица крвотока, испунила му се неком непознатом страшћу и учинило му се да ће се распрснути, да ће се расути као мешина пуна жучи, ако брзо нешто не учини. Задрхтао је снажно и у налету помамног беса сручио се поново на избезумљену девојчицу. Ни приметио није да она под њим тоне у врелу и тамноцрвену маглу крволиптања...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 17 Мар 2019, 20:46



Дете је покушавало да роди дете.
- Теби ће многе муке задати кад затрудниш! С мукама ћеш децу рађати! - узвикнуо је Створитељ, разочаран и љут, изгнавши незахвалнике из рајске баште. Пресуда је била коначна и вечна.
Крстиња ништа није знала о овом нежељеном и тегобном наслеђу прамајке Еве, те је усрдним молитвама тражила спас од тог истог Бога који је изрекао казну. Молила га је да је ослободи неиздрживог бола који је распињао. Да је ослободи, макар и смрћу.
Дете се препречило у тесној шкрињи њене утробе и она никаквим напором није могла да га покрене и истисне из себе. У дугим сатима који су се згушњавали у дане и ноћи, мокра од суза, хладног зноја и воде која је истицала из ње, ваљала се по кревету, немоћна као рањена животиња, и гризла убрус да заустави ужасне крике свог раскомаданог тела.
После два дана мука, када је већ била сигурна да ће дете иструнути у њој као у гробу, и да ће и она умрети, учинило јој се да кроз несвестицу чује пуцањ и готово истовремено плач детета.
Детета!
С напором је отворила очи и кроз магловити простор собе назрела како бабица пружа шјора-Мари бебу.
Поново је чула пуцањ.
Зајецала је од олакшања и радости. Мушко је!
Наредних дана, потпуно исцрпена боловима, губитком крви и ватром јаке породиљске грознице, наизменично је падала у сан и несвестице. А у ретким тренуцима свести чула су јој била невероватно оштра. Као никада пре ни после, умела је да тачно запази и прецизно протумачи све титраје на лицима својих посетилаца, све нијансе и преливе у боји гласа свакога од њих. Утисци су јој се урезали у сећање као цртежи у камен и годинама касније могла је увек изнова да види јасне слике окупљених око своје постеље: Маре је радосна и уплашена, Јован задовољан и забринут. Јоке лажном сестрињском пажњом безуспешно прикрива завист.
- Није она прва жена што ђецу рађа! Ка’ да се принц родио! - шапутала је мужу злобно.
Ников осмех био је мек, поглед некако истопљен, разливен као у захвалног кера. Али био је Нико поносан као никада пре! Ето, и он је једном испунио очева очекивања!
Крстињу није обрадовало ново лице њеног мужа. Није је ганула његова ганутост. Разумела га је, али то разумевање, тај кратки додир њихових душа, та подударност њихових поноса, ништа међу њима није променила.
Око породиље су се смењивали рођаци и послуга, а она је ка свакоме од њих, не бирајући, пружала руке и тражила своје дете. Малено, мршаво, немоћно, а срце му је тукло брзо и готово чујно, као у преплашене птичице. Очајнички га је привијала на своје сасушене груди и понављала непрекидно и са заносом, као молитву:
- Мој мушкић! Мој син!
У тих неколико речи стала је сва њена нада, све што је осећала, а није умела да јасно и одређено каже.
Међу њима је постојала нека исконска сагласност, веза танана и вечна, која се не прекида пресецањем пупчане врпце: она је њему дала живот. Он ће њеном животу дати смисао и топлину.
Помишљала је Крстиња и на ону сасвим практичну појединост која ће јој, рачунала је, брак учинити подношљивијим: најзад ће моћи да побегне од Ника! Спаваће у другој соби, поред детета. А на оне гадлуке, које мушкарци изгледа много воле, пристаће само још неколико пута, колико буде потребно да роди још двоје, троје деце.
Понекад је Крстињи, утонулој у мутну врелину која је чинила истим дан и ноћ, стварност изгледала невероватно далека. Чинило јој се да је она сама изгубила сву тежину, да лебди и одозго, као са таванице, гледа себе непомичну и готово изгубљену на великом кревету; чинило јој се да одлази, да полако урања у таму. Хоће ли умрети као њена мајка, питала се, немоћна да се бори, и несрећна што ће оставити своје дете.
Није умрла.
Умрло је дете.
Ишчупано „клештима“ из мајчине утробе, имало је модре подливе и љубичасте одеротине по глави.
Умрло је готово неприметно.
Заспали су заједно. Када се пробудила, још је био дан. Дете је лежало једнако приљубљено уз њене груди, али чудно непомично. Одједном јој је личило на лутку, на порцеланску лутку какву је пожелела чим је видела код своје вршњакиње Босиљке Рамадановић, ћерке кума Петра. Своју је жељу сматрала неозбиљном и, постиђена њеном неприличношћу, крила је пред свима.
- Ево, сада и ја имам лутку! - помислила је за тренутак гледајући дете. Не препознајући смрт.
Покрила га је спорим, отежалим покретима и утонула у нови бездан таме.
Умро је пре крштења. Сто двадесет година касније ја ћу безуспешно покушавати да у архиву Српске православне цркве у Котору пронађем сведочанство да је икада живео Јован Ников Милинић. А био је узрок велике радости, узданица многих нада, кривац страшног бола. Радост и нада, пак, неизвесни су. Неизвестан је чак и бол. Само је смрт извесна.

Двадесет две године у трудноћи и короти. Од првог детета, хиљаду осамсто седамдесет треће до хиљаду осамсто деведесет пете године, када је родила тринаести пут.
Двадесет две године подељене као шаховска табла на црна и бела поља. На периоде који су се смењивали у правилним размацима и по устаљеном редоследу, непроменљиво као дан и ноћ.
Прво се родио син. Остао је запамћен по имену које му је намењено, и увек је помињан као Јован. Умро је. Затим се родила Милена. Па друго мушко. Па Љубица. Треће мушко. Јованка. Четврто мушко. Ђорђина. Пето мушко. Ружа. Шесто мушко. Вукосава.
Шесторица дечака умрлих пре крштења. (Шест корота које су се понекад поклапале са трудноћама.) И шест девојчица које су преживеле, и проживеле нормалан људски век.
Онда је средином хиљаду осамсто деведесет пете године Крстиња родила Димитрија, чија ће судбина одредити други део њеног живота.
Двадесет две године у кући као заточеник женске судбине!
Покорила се обичају да се жена са дететом под пасом не показује пред светом. Покорила се без протеста и са стварном равнодушношћу, чак са олакшањем.
И када није патила од вртоглавице, мучнине, гломазних отока који су јој отежавали кретање, једва је издржавала трудноће. Били су то месеци највећих неизвесности. Распињало је ишчекивање; милела је по њој нада да ће се можда баш тога пута уклети зачарани низ прекинути. Да ће се десити чудо. Нада за коју је негде дубоко у себи знала да се неће остварити. Да се не може остварити, јер о поштовању редоследа и правила у тој чудовишној игри брине неки педантни и сурови силник. Ђаво или Бог, било јој је свеједно.
Двадесет две године душа јој се кувала у врелом катрану сумњи, страхова и жеља.
Она је вапила за сином и сва друга осећања сагоревала су у огњу те жеље.
Таква, није била за људе. Ни за децу. Ни за себе.
Више је није радовао рајски врт ни богата и отмено уређена кућа. Није пружала руку ка зрелим наранџама, наровима и смоквама. Кроз собе је пролазила нечујно као сенка, готово се вукући уза зидове. Као да се и пред послугом склањала.
Знала је, довели су је у ту кућу, у тај врт, да их напуни синовима. Наследницима. А она то не може да учини и стога, била је уверена, више нема права да ужива у тој лепоти. Као ортак преварант који није дао обећани допринос заједничком предузећу. Као уљез.
Стидела се пред Јованом. Знала је да је разочаран. Његовом тугом мерила је своју кривицу и крила се пред његовим погледом. Бежала је да га не сретне.
И пред Маром се склањала.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:51



Само од Ника није могла да побегне. И, ох, Боже!, морала је опет, и опет, и опет, да отрпи његове насртаје, увек изнова да покорно учествује у оном огавном чину који је могао да доведе до рођења наследника.
Сатима је седела у стражњој соби загледана у Добротско брдо као у себе. Чинило јој се да је и она једнако сува, неплодна, разрована пећинама и понорницама, да у њој више ничега нема, само бездан што зјапи гладно и ледено. Како онда да пронађе утеху у себи?
И отац Момо је остављао без утехе и одговора. Лепорек, обично препун приче, пред њом је крио очи.
- Воља Божија! - говорио је. И то је било све што је умео да јој каже.
Можда би и то била утеха за правог, искреног верника, који је свом душом спреман на покорност Створитељу. Крстињи, међутим, од његових речи није бивало нимало лакше.
Никакав посао није могао да је забави, занесе или бар да јој скрене мисао са њене несреће. Невична ручним радовима, умела је данима да држи крај себе у котарици започету чипку, а да је не погледа. Руке су јој лежале у крилу као две мртве птице, док је зурила у размакнуте шкуре и вијала своју муку по Добротском брду и даље, по Пестин Граду.
Оно мало обавеза које је, уз бројну послугу, имала око деце, отаљавала је полако, нередовно, са напором и досадом. Уосталом, та деца биле су ћерке! Било јој је тешко и да их гледа! Расле су, мењале се неком чудесном брзином. Ускоро ће и прве од њих почети да рађају! Њиховим одрастањем мерила је време које јој је преостало. Време да испуни свој задатак и сан. А то време је отицало чудовишно брзо, као вода са длана.
Шта су кћерке? Живе слике њеног пораза и неостварености. И истовремено, гарант да предстоји нови чин крваве женске драме. Оне које ће и саме морати да претрпе све њене муке, да одболују све њене болове. Зар жени није довољан чемер сопственог живота? Зашто мора да има и кћерке које ће све то понављати, као у бескрајном низу кривих огледала?

- Дај ракију, ђеде! Шћер ти се сретно раставила! Још једном ђетић! - викао је Божо улазећи У кућу.
- Нека ви је жив и здрав! Ма то није Милинић - одговорио је Јован сетно. И није устао да честита зету.
(Потпуно истом реченицом, а не препознајући је, одговориће десетак година касније Крстиња на вест да је Милена родила сина.)
Божо је Јованову равнодушност примио као још један знак да су он, његова жена и деца (његови мушкићи!) искључени из породичног круга. Увређен тим, како је веровао, неправедним одбацивањем, љут на моћног старца, али недовољно храбар да се сукоби са њим, окренуо се Нику.
- Ти ништа не рече, Нико! Веселиш ли се, ујаче, образа ти? - питао је, отворено изазивајући.
- Сретно ви било, зете!
Нико је пришао, загрлио га и пољубио три пута у оба образа, како је ред. Божу, међутим, то није било довољно. Шта је желео ни сам није знао. Али, нешто је играло у њему и он није могао да стане. Није, и готово. Ђаво му не да мира, помислила је Крстиња гледајући га. Лепо се видело како читав подрхтава.
- Бог је праведан, мој Нико. Свакоме да понешто. Једноме куће и талијере, другоме ђецу! - рекао је.
- И шћери су ђеца! Моје су, није ми их Крстиња у травесу донијела! - покушао је Нико да се одбрани.
- Крстињи свака част! Ма знаш како у нас веле: женско дијете, туђа вечера!
Речи су падале по Крстињиној души као оштро тешко камење.
Први пут се суочила са Никовом муком, са оним њеним обликом који је најтеже поднети. Она је могла да свој јад крије у четири зида, и спуштеним шкурама. Недоступна. Недодирљива за људску пакост и зло. А он је морао међу људе, злобне и злураде. Потпуно немоћан, без ичега чиме би могао да се брани. Шта је било његово богатство? Само разлог да му завиде, само повод да га подсећају како неће имати ко да га наследи. Била је то рана која се свакодневно изнова отварала.
Тога дана разумела је зашто понекад долази кући пун дивљег беса који прикрива плашећи се Јована, али прикрива тешко, и она као осетљива животиња која унапред наслућује опасност, чим га види, зна: он ће непрестано тражити повод како би могао да виче, на њу или девојчице, свеједно, да удара песницама о сто и ногом о под. Трајаће то сатима, све док не избљује из себе сав чемер и малаксало се сручи у кревет. Све то је Крстиња одједном видела осветљено и са оне друге, његове стране. И разумела је да извор његовог зла није у њему.
Када је неколико дана касније Божо јавио да је новорођенче умрло, осетила је - радост. Млаку и стидљиву, али - радост. Осећање је трајало само тренутак, међутим, довољно дуго да га препозна. Тргла се уплашена од толиког пада. Од тог страшног мрака у себи. Несрећа је заметак и мајка злу, помислила је неутешно јецајући. Није тако плакала откако јој је умрло пето мушко.
- Подсетило те на твоју муку, несретнице - рекла јој је Маре готово нежно.
Био је то редак тренутак свекрвиног саосећања.
Како је време пролазило, како се тањила нада да ће Нико за собом оставити наследника, Маре је постајала све одбојнија према Крстињи. Истина, у дну њеног срца као црв је сврдлала сумња да та тешка Божја казна није случајна, да је то само Створитељев брзи одговор на неки грех. Али никада својој мисли није дозволила да иде даље. Плашила се да постави питање: који грех? Чији? Јер се плашила одговора. И што је црв упорније грицкао, она је већ ом жестином за сву несрећу кривила Крстињу.
Водила је у све богомоље за чије је постојање знала. Православне и католичке. Молила се заједно са њом у цркви светог Луке. И светог Николе. И светог архангела Михаила. Стрпљиво је чекала на малом молу отока Госпа од Шкрпјела, док је Крстиња сате проводила у цркви клечећи на хладним мермерним црно-белим плочама које су попут шаховског поља покривале под; клечећи док јој се месо не претвори у камен, а кости у лед. Ти заједнички ритуали, та подељена нада, зближавали су их. Али накратко. Јер, несрећа се понављала по устаљеном ритму који је откуцавао неки небески метроном. Бог је остао доследно немилосрдан. А можда исход није ни могао бити другачији, будући да се Крстиња молила с надом, али без вере.
Свекрвин очај полако је прерастао у нетрпељивост према снахи; нетрпељивост најпре прикривену, суздржану, а затим потпуно отворену.
- Кучка, бездетна! Ископница! Јаловица! Кућ у ни ископаје! - викала је када се родила пета девојчица.
- Нека те, Маре, греота је - умиривао је Јован. - И она, несретница, туђе гријехе испашта! Све је то Ивана скривила...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:52




Зашто Ивана, питала се Крстиња.
Ретко су је помињали. У њиховим животима постојала је само као далеки, безначајни појам. Као сенка која има име. Тек својом оптужбом Јован јој је дао важност.
Мало су знали о њој.
Једнога дана појавила се у Предишу, у бјеличком племену. Нико није знао чија је, одакле је дошла и зашто је баш то место одабрала. Помагала је свакоме ко је пристајао да је нахрани. Спавала је на крају села, под дрветом, на земљи, главе ослоњене на камен. Без покривача. Пред крај лета, када је већ почела да са страхом мисли на зиму као на сигурну смрт, стигло је помиловање: било је од Милинића, сви су га звали надимком Думан, који је одавно потпуно заменио његово право име. Живео је са мајком.
Када су први пут легли заједно, испричала му је неке појединости из своје необичне повести: било јој је још мало па тридесет година, живела је у турским крајевима са мужем и петоро деце (не, чак ни њему није поверила име свог села и породице!). Једном је, са секирицом заденутом за појас, пошла у шумарак више куће да покупи ситна дрва за потпалу. Том секирицом, ударцем у слепо око, убила је Турчина који је искрснуо однекуд и насрнуо да је обешчасти. У страху да ће јој Турци из освете побити децу, побегла је никоме се не јављајући: једноставно је нестала. Ишла је не знајући куд иде. Није умела да процени да ли се довољно удаљила. Изгубила је рачун колико дуго путује. Зауставила се у Предишу када јој се учинило да више нема снаге да иде даље.
У лето идуће године, хиљаду осамсто двадесет четврте, Ивана је родила сина Јована. Када је дете напунило годину дана, на праг су јој донели мртвог домаћина. Тада је схватила зашто су у Предишу само две куће Милинића: братство је нестајало, топило се, отицало, у немир крви.
Исте вечери свекрва је умотала Јована у очеву крваву кошуљу и неколико пута поновила своју захвалност кућном патрону светоме Јовану што је њен син оставио за собом наследника и осветника. Ивани се учинило да јасно као на длану види судбину свог детета: живеће док не стаса довољно да по строгим правилима крвне освете може бити убијен. А исто чека и ово друго дете, које је већ осећала под пасом, ако буде мушко.
У ноћи после укопа искрала се из куће и кренула на још један пут преко планина. Само, овога пута је знала куда иде: у Морињ, село у самом дну Рисанског залива, код братственика и блиских рођака.
Примили су је на неколико дана, док јој нису нашли службу у Рисну. У зиму идуће године родила је девојчицу, Кате, али је ова, слаба и без праве неге, умрла.
Ивана се више није удавала. Све уморнија, у четрдесетој години осећала се истрошеном и старом. У бризи за Јована склопила је уговор са опанчаром Обрадом Богдановим да га прими на занат. Према уговору, мајстор ће ученику давати одећу и храну, а кад време учења прође, обезбедиће му алат.
Али, дечак је жудео за авантурама. Сањао је о мору и далеком свету до кога се морем може стићи. Кад год је успевао да умакне мајстору, чак и кад је знао да његовом бекству следи груба казна, одлазио је на море. И до Пераста је стизао. Отворених уста слушао је хвалисаве морнарске приче о подвизима. Зурио је у раскошне једрењаке искићене разнобојним заставицама као егзотичним цвећем. И боловао је одлазак сваког од њих. А тек капетани! Памтио је њихова имена и пред сан их изговарао гласно, као молитву. Најзад, кад му је било петнаест година, укрцао се на чувени „CATORO“ капетана Ивановића, као најнижи помоћник нострому од машине.
Тада је последњи пут видео Ивану. Имала је четрдесет и пет година и била је старица. Гледао је, а није је видео и поздравио се са њом без нежности и у журби, обузет собом, занет испуњењем свог сна.
Не зна се како је, када и где умрла. И гроб јој је остао непознат.

- Ивана је скривила нашу несрећу! Мушко је пред мушком дужношћу склонила! Под сукњу ме сакрила ка’ женетину! - тврдио је Јован у очајању.
Али ни себе није штедео. И себе је оптуживао за грех. Што, кад се Нико родио, није отишао у Предиш да главу узме за главу. Да се раздужи и да се задужи. Што је мислио на потомство, а није вратио дуг прецима.
- Не да напредак крв ненамирена! Несмирене душе! Обрукано племе! Залуду се Ивана, анђели јој с душом, ломатала Ловћеном. Залуду се ова несретница мучи! Суђено је да се наша кућа ископа. А од судбине се нема куд. Не можеш је преварити, нити јој утећи. Ако прођеш сад, дочекаће те послије...

После оне тајанствене авантуре, која је из фантастичних прича полако прешла у заборав, Јован је још неколико пута нестајао на по два-три дана, и даље никоме не поверавајући куда и зашто иде. „Био је тамо!“, шапутали су међу собом укућани и послуга када би се враћао кришом, као бегунац. А где је то „тамо“, нису смели да питају.
Трговачким пословима је одлазио свечано испраћен и враћао се са даровима.
У почетку је трговао само кожом и путовао кратко. Касније је допунио асортиман, проширио послове и продужио путеве. Поново је, као у првој младости, обишао све луке и градове од Трста до Солуна.
Биле су то године пропасти многих капетана и бродовласника. Бокељско бродовље је посустајало пред неиздрживом конкуренцијом флоте бечког „Лојда“ који је започео рад у Трсту. Ипак, трговци који су умели да се прилагоде тим новим околностима и даље су своје кесе и оковане шкрињице пунили златом и истовремено увећавали поседе.
Почетком осамдесетих у которским катастарским књигама Јован Думанов се јавља као власник три куће у граду. Две су у непосредној близини северних градских врата која излазе на покретни мост преко Шкурде и позната су као Врата на ријеку. Трећа кућа је смештена између Трга од млијека и мале палате племићке породице Бућа. Ко су били ранији власници ових зграда, у књигама није записано.
Године хиљаду осамсто осамдесет шесте Јован је купио још две куће, обе од истог продавца, Кристифора Милатовића. Наслоњене су једна на другу и лицем окренуте малом безименом тргу у средини замишљеног троугла обележеног са три важне коте: Находиштем, затвором и Бискупском палачом.
Најзад, на Ђурђевдан хиљаду осамсто деведесете године „у име своје и својих насљедника“, како је записано у купопродајном уговору са Пјетром Николићем, Јован је као свој посед укњижио још једну зграду, надомак широког врта око цркве свете Озане, познате и као Госпа од Колегијате.
Све куће су вишеспратнице, свака са мансардом, где су, по ондашњем обичају, биле кухиња, остава и собе за послугу.
(Осим једне, ове куће и данас постоје, као вечне кулисе различитих драма које су се одигравале међу њима. Протицало је време, мењали се станари и власници као ислужени глумци, а оне су остајале споља вековима непромењене, обнављане после пожара и земљотреса исте какве су биле. Те куће споменик су човековој пролазности: човек ствара и купује оно што ће наџивети и успомену на њега.)

Средином осамдесетих у дом Јована Думанова у Доброти почео је да свраћа војвода Божо Петровић, најпре само као посетилац, а потом и као гост који је остајао да ноћи. Рођак црногорског књаза и господара Николе, министар унутрашњих дела (касније и председник Државног савета и регент), војвода Божо имао је стварно много већи значај и углед него што су указивале његове звучне титуле и високо сродство. У народу, али и у иностранству, међу онима који су пажљиво посматрали црну камениту гору и њену престоницу као гнездо стиснуту међу стенама, постојало је уверење да је после Рада Томова Божо најпаметнији међу Петровићима. И када би Књаз учинио нешто особито и неочекивано, када би вешто надмудрио своје противнике, нарочито у питањима дипломатије, могла се чути тврдња: „Није то господар, то је Божо мали!“
Тај атрибут „мали“, нимало ласкав на вредносној скали народа који је мушкост поистовећивао са грубошћу, а раст и телесну снагу ценио колико и јунаштво и поштење, изговаран је уз име војводе Божа без поруге, мирно и чак са симпатијама. Као део имена, као прикривено тепање. Био је то сигуран знак да су Црногорци оштроумном, мудром и часном Књажевом рођаку признавали оријашки раст Владике Рада.
Причало се да Божо влада, а Никола носи костим књаза и господара. Да Божо поставља чиновнике, одређује пријатеље и уочава непријатеље, бира дворске момке, официре и перјанике међу синовима виђенијих људи, жени и удаје књажевску децу, проналази богате и угледне Црногорце у Италији, Аустроугарској, Србији, Русији, уговара са њима послове и склапа пријатељства, а све у корист и на част Књажеве политике, отаџбине и династије Петровић Његош.
Какви су све послови и интереси, осим трговачких, повезивали војводу Божа Петровића и поседника Јована Милинића, нико није знао, а изгледало је и да никога осим њих двојице не интересује.
Негде крајем хиљаду осамсто деведесете године појавили су се у позоришту на представи Дилетантског позоришног музичког друштва „Бокељ“. Сироти глумци! Мало је ко пратио шта се дешава на сцени. Судећи по пажњи присутних, који су испуњавали партер и обе галерије, неко неупућен могао је закључити да се представа одвија у једној од ложа. Све очи биле су упрте у двојицу мушкараца и изузетно елегантну даму отменог држања која је складно допуњавала ово мало друштво.
Била је то Милена, најстарија Крстињина кћи.
Да је уместо војводе Божа са дедом и унуком седео било ко други, пажња присутних опет би била усмерена на позорницу, уз узгредне опаске да се Милена, ето, већ задевојчила, да је њена хаљина савршено скројена и по последњој моди, али јој је шешир претерано смео. Међутим, појава једног угледног и моћног Петровића у позоришту, дакле у јавности, у таквом друштву, по општем уверењу није могла бити случајна и само због разоноде.
На себи је имао раскошно црногорско одело најфиније израде, а за пасом сребром окован и седефом обложен џефердар, чија је раскош и лепота сведочила о достојанству власника. (Он се није покоравао наредби аустријских власти да сваки Црногорац, пре него уђе у град, мора предати оружје градској стражи. И нико се није усудио да га подсети на то старо правило и опомене на поштовање царског закона.)
Одмах после представе овај трио виђен је како лаганим кораком, као да су у шетњи, прелази Тргом од оружја. Затим су застали на Господском тргу, Јован је нешто зането објашњавао војводи и показивао на кућу Ђорђа Миловића, једну лепу омалтерисану двоспратницу са већом видионицом под кровом, сазидану десно од Врата од мора.
Пуна поштовања према деди, Милена се повремено војводи обраћала на француском, како су запазили они који су се потрудили да им приђу довољно близу.
Није изгледало да журе. Ипак, без двоумљења су одбили да сврате код Николе Бјеладиновића, мада им је овај расположено пришао и позивао их мало превише упорно, чак наметљиво.
Какав је био смисао и циљ овог изласка? То сведоци и пажљиви посматрачи нису знали. О свему се шапутало још исте вечери у позоришту. И сутрадан у салонима где се окупљао отмен которски свет. Случај (да, кад се о нечему толико прича, то је већ случај) је детаљно сагледан и пред трибуналом на сталном заседњу код Карампане.
Око Карампане су се окупљале слушкиње и док би једна снажним замасима пумпала воду остале су, чекајући да на њих дође ред, размењивале кућне тајне својих господарица. Долазиле су, богами, и оне којима вода није требала, само да чују нове приче и пренесу их својим љубопитљивим газдарицама.
Дакле, чесма Карампана није била само извор чисте воде већ и извор нових сазнања. Била је то једина берза на којој никада није долазило до кризе.
Зато није чудно што су сва нагађања, све комбинације и све могућности које су, чинило се, јавно отворене овим изласком, најједноставније и најмогуће изречене баш код Карампане. А сама суштина свих шапутања и недоумица изнета кроз кратак дијалог пред чесмом:
- Да Јован није, може бити, наумио да се ороди са Петровићима? - питала је водоноша Тонка не скривајући неверицу.
- Може бити! Петровићи су вазда узимали Црногорке! - гордо јој је одговорила слушкиња Милинића, самоуверена и важна као да је ризничар тајни црногорске династије.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:52



- Ви, мале, ’ајте својием послом - обратио се Јован Милени и Љубици после вечере. А ти, ђевојко, поведи ђецу - наложио је собарици која је сређивала сто.
Једна по једна, девојчице су прилазиле и са поштовањем љубиле деди руку. Свих пет. Најстаријој је било непуних шеснаест, најмлађој две године.
Крстиња и Нико су остали да седе, ишчекујући. Из Јовановог тона, из погледа који је упутио и девојчицама и њима, разумели су да следи нешто крупно и озбиљно. Важно. Можда и судбоносно.
- Казаћу ви цијелу истину ка’ пред Богом, а ви ми судите. Вама и Богу исто сам згријешио!
Глас му је дрхтао. Прожимала га је језа човека решеног да иде до краја. Да сруши све бране у себи. Да отвори све тајне пећине свог срца.

У јутро тог историјског дана (историјског, да, јер за појединца је права историја само лична историја), тог двадесет петог фебруара хиљаду осамсто деведесет прве године, тога дана у коме ће се преломити многи животи, Јован је, ни сам не знајући зашто (дозван својом судбином?) ушао у собу коју су називали стражњом. У ту просторију укућани су иначе ретко залазили. Њоме се слепо завршавао преломљени део ходника. Чинила се затуреном у великој згради, као да Је сазидана грешком и остала непотребна. Са јединог прозора није се могао видети ни врт, ни море, ни небо, већ само парче испраног брда. Сунце је дотицало неких двадесетак минута дневно. Увек у сенци, и зими и лети остајала је хладна и полумрачна. Шумови којима је пулсирала свакодневица губили су се у ходнику. Гласови из куће остајали су пред вратима.
У том вакууму Јован је затекао Крстињу. Седела је леђа окренутих вратима и зурила у своје руке заборављене на испражњеном трбуху. Неколико дана раније родила је шесту девојчицу и на све њих је као густа магла пала још једна изгубљена нада. Утонула у ту маглу, у себе, у своју муку, није чула Јована. Није ни осетила његово присуство. И он је без гласа и без покрета посматрао сцену која се одвијала пред њим; сцену као истргнуту из неке античке драме:
Једна од девојака пружала је Крстињи бебу:
- Ево мале Вуке, шјора...
Као да ни њу није чула, Крстиња је остала непомична.
Девојка је пришла корак-два ближе и бојажљиво је дотакла:
- Донех ви шјорицу, Вуку...
Као да је камен додирнула.
Застала је неодлучно, а затим појачала стисак. Готово је продрмала мршаво раме своје госпође.
- Дијете је огладњело, шјора - рекла је гласно и са једва притајеном оштрином.
И даље се не померајући, не окрећући се да погледа бебу, Крстиња је једним готово неприметним покретом главе показала на канапе испод прозора.
Девојка је пажљиво спустила бели чипкасти замотуљак на тамнозелени плишани јастук. Још неколико тренутака стајала је опуштених руку, као да ишчекује. Ништа се, међутим, није десило, и она је изашла.
- Ка’ стијена! Ех, коме Бог ђецу дадне! - протестовала је касније код Карампане.
Јован је стајао заклоњен великим орманом. Чинило му се да је и он ствар. Да је и он само део готово опипљиве непомичне тишине која је испуњавала целу собу.
Колико дуго тако стоји, није знао. Онда је заплакала беба. Најпре ситно, полугласно, као да опрезно подсећа на себе, као да учтиво упозорава. Затим је плач постао крупнији и јачи, као протест, и најзад је зацењени врисак тешке повређености и бола пренуо Крстињу из тупости. Пришла је беби, подигла је и чврсто привила на груди.
- Јадо јадна! Несретнице моја! Безбратнице! Последња реч била је крик. Крик душе која се цепа. Камена који пуца.
Јован је у једном кратком часу видео њене очи. Уплашила га је врела празнина тог погледа. Из ње је, јасно као са листа папира, прочитао све што је та жена двадесет година кријући носила.
Грчевито стискајући дете пала је најпре на колена, а затим се целом дужином опружила по поду. Увијала се на зарозаној простирци као гусеница. Као црв. Кроз јецај искидан дивљим болом, непрестано је понављала:
- Несретнице! Безбратнице!
Подједнако гласно, уплашено и безнадежно плакале су и мајка и кћи. Јовану се чинило да ће обе сваког тренутка умрети.
Стежући руке и зубе, несвестан суза које су му се сливале у густе, побелеле бркове, уплашен, грозничаво је размишљао шта да учини. Све што би му пало на памет истога часа учинило би му се недовољним и неприличним. Једино је био сигуран да Крстиња никада не сме сазнати да је он видео овако откривену, огољену. Стид би је убио.
У жељи да је заштити и од себе и од других, изашао је из собе и дуго, дуго остао пред вратима. Стражар њене самоће. Чувар њене тајне.
„То је та тврда, чврста, горда Крстиња“, мислио је, задивљен. „Бастаде јој и од нас да сакрије оволики чемер. То су Милићи: кремен сој! Боже, што ми не даде да ни се крв у мушкоме помијеша! Какав би то човјек био!“
И ту, пред вратима собе у којој је Крстиња тонула у несрећу као у бездан, у којој је остављала себе да би уздржана, хладна и одсутна извршавала породичне дужности, пред вратима која су, попут чаробног огледала, била пролаз између два света и две стварности, Јован је решио да се исповеди. Да Крстињи и Нику скине бар терет кривице, ако већ не може да им олакша бол.
Јованова прича личила је на бајку. Започињала је, као и његова велика авантура, онога дана када се уздрхтали дечак журно опростио од мајке и укрцао на једрењак „CATORO“ капетана Ивановића.
Десет година је провео на мору.
Носио је мараму везану око главе и кратак нож у чизми. У лули од морске пене пушио је дуван јаког мириса. Кавгу није тражио, али ни избегавао. Умео је да разговара на италијанском и да слуша на грчком. Научио је да псује на арапском и да тражи жене и пиће на турском, шпанском и хебрејском језику. Градове је памтио по крчмама. Крчме је разликовао по пићима. А могао га је истински опити само мирис соли и мора и поглед зароњен у пучину. „Пијан је ка’ чеп!“, говорили су морнари док се Јован спретно пео лествицама на јарбол и остајао изгубљен у плаветнилу мора и неба све док га умор не би одозго стресао као одвезано једро.
Савладао је уобичајене вештине морнарског заната. Али имао је и дар: умео је да осети, просто да нањуши, долазак повољног ветра, и да, не гледајући справе, у лавиринту звезда открије броду најсигурнији пут.
У страшним бурама, када је море кључало као земљина утроба, небо постајало црно, а олуја се обесно поигравала бродом као дете папирним чамцем, чинило му се да дотиче спознају тајне човекове ништавности. Тајну случаја који није ништа друго до још један корак ка извршењу записане судбине. И није га било страх.
У ствари, свима који су га познавали чинило се да га ничега није страх.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ljiljana Habjanovic- Djurovic

Порукаод Mustra » 03 Нов 2019, 10:53



Уплашио се тек своје болести. Зграбила га је изненада и освајала неподношљиво брзо. Није личила на уобичајене бољке које су се као немани ваљале морима, пратиле бродове и сустизале морнаре: нису му испадали зуби, није му пуцала кожа, очи су му и даље биле бистре, вид оштар. Плућа нетакнута устајалим смрдљивим ваздухом потпалубља. Једноставно: преко њега су се преливали врели таласи грознице и односили му сву свежину и снагу. Из дана у дан постајао је све мршавији и блеђи. Пожутела кожа је као дроњак висила на голим костима. Није могао да једе. Није могао да спава. Нико није знао шта му је. Ни како би му се могло помоћи.
Били су негде у близини јужне обале Крита када је капетан наредио да болесника изнесу на палубу како би гледао пучину док умире. Лежао је цео дан, без речи и непомичан, као заборављени товар. Будио се, па поново губио свест. Тако је дочекао ноћ која му је донела искушење и одузела спокој.
Најпре је зачуо кораке, потом и разговор. Приметио је: јачина звука мењала се у правилним размацима. Одјеци спокојних корака и гласова шетача били су сасвим јасни, па све слабији и слабији, док се негде на крају палубе не би изгубили у шуму таласа. Затим би се, као да су изронили из мора, опет чули, најпре слабо, па све јасније, како су се саговорници приближавали месту где је лежао. Започео је игру која га је занела; која га је узбуђивала. Покушај да ухвати што више речи, да дозна суштину разговора, подсетио га је на потрагу за непознатом женом у мрачним и тесним улицама неког лучког града. Игра је добила нови садржај и смисао када су тајанствени путници застали непосредно поред Јована, а да га нису ни приметили, и наставили разговор ослоњени на ограду.
Била су двојица и говорили су грчки. Јован је схватио да су научници, и то од оних познатог му занимања. Виђао их је већ у Египту, Сирији, Палестини, Грчкој, на Кипру: обилазе обале Средоземља, копају, траже старе градове и гробове. Укрцавају се и на теретне и на трговачке бродове, спавају под палубом и међу робом, увек у журби да што пре стигну на неко важно налазиште или да свету објаве шта су управо открили.
Кад је сазнао ко су, Јовану се игра учинила завршеном. Равнодушан, поново се препустио полусну. И само по површини његове свести, не остављајући никакав траг, лако је клизила прича двојице истраживача и имена непознатих градова, народа, богова, за којима су трагали. Пренуо се тек када је један од њих, онај са дубљим гласом, кога је Јован замишљао као старијег, искуснијег и угледнијег, поменуо Међу Вука манитога. Тако је народ у Боки и Црној Гори називао остатке каменог зида изнад Рисна. По легенди за коју је и Јован знао, све идући поред зида, преко брда и долина, свраћајући у Острог, за четири дана хода могло се стићи до Кома. У легенду је народ веровао, мада није било сведока који би се могао похвалити да је прешао тај пут.
Са источноримског лимеса против Гота у Далмацији, како је наука званично тумачила постојање Међе, научници („учењаци“, говорила је моја баба Марица) су кроз причу лако стигли до Рисанске тврђаве. Јован их је пратио са пажњом која је расла. И тако је сазнао да је она у другом веку пре Христа, а под именом Ризон, била главна утврда тајанствене илирске државе. Ризон, или Ризиниум, како се још звала, разорили су Словени. Тада, у време које је у историји записано као доба велике сеобе народа, нестали су и други илирски градови: Скардона, Нарона, Доклеа...
У Нарони, истакао је археолог који се Јовану чинио млађи и жељан доказивања пред старијим и угледнијим саговорником, у рушевинама, пронађено је благо неке жене. Урбика се звала. Чега ту све није било! Накита и украса, свакако, али и златног и сребрног новца кованог од владавине Јустина Првог до Тиберија Другог.
„А може ли замислити драги колега“, питао је „Дубок глас“, „шта се све крије у Хармонијином гробу? Хармонија је, као што драги колега, наравно, зна, прамајка илирске краљевске лозе. Илирик је њен син! А он, овде присутни истраживач, баш том гробу је на трагу! Све до чега је дошао својим дугогодишњим радом сведочи да је Хармонијин гроб код Рисна!“
„И то на врху неприступачног брда“, пожурио је нестрпљиви младић, „јер како је то уважени професор већ објавио, Илири су своје мртве сахрањивали високо, да буду што ближи небу, звездама, месецу и сунцу.“
Узбуђено прекидајући један другога, а пребирајући по позамашном пртљагу свеукупног знања којим су располагали, професор и асистент ређали су хипотезу на хипотезу и као да попуњавају неки занимљив и врло компликовани мозаик, саставили слику места на коме би могао бити гроб прве илирске краљице.
Јован их је слушао веома пажљиво, и сам узбуђен новом игром, и јасно као на длану видео је познати пејзаж завичаја. Знао је добро сваку стену, свако дрво, извор, путељак, пећину у брдима изнад Рисна. Била су то места његових дечачких игара и чобановања. И када су у зору археолози завршили разговор одлуком да, ако се здрави врате из опасне египатске експедиције у коју се беху упутили, потраже Хармонијин гроб, Јован је у свести имао тачну мапу закопаног блага. Али тада му није пало на памет да би могао да је употреби.
Заспао је први пут после дугог времена и спавао је без снова. Следећег јутра од морнара који је дошао да провери да ли је жив, затражио је чај, двопек и суве смокве. Јео је.
Опорављао се тешко и споро.
Када се „CATORO“ вратио у Боку, капетан је Јована отпустио са брода.
- Исти си ка’ прекинути коноп, ка’ подерано једро! Нијеси за на море! - рекао му је отворено.
Имао је двадесет пет година и читав живот пред собом. А тако мало могућности да нешто учини. Очајан, али свестан да искусни капетан говори истину, вратио се свом давно напуштеном занату. Вратио се на почетак јер није могао даље, напред. Био је то пораз!
Отаљавао је једноличан и досадан посао у свету ограниченом на Табачину и Црногорски пазар, не сналазећи се најбоље међу људима ситних потреба и без жеља. Оженио се. Породица може бити утеха, деца могу бити нада, говорили су људи. Али не природама попут његове. И Јован је читавим бићем мрзео своју скучену стварност и живот који је морао да трпи. Трпљење је увек најсигурнији пут до мржње.
На Никољдан хиљаду осамсто седамдесете године окупио се сав бокељски свет да чује службу Божију у славу светитеља из Патаре. Црква Никољача била је препуна. И Трг светог Луке пред њом. Јован је стајао са породицом и осећао је како се гуши, споља притиснут светином која се гура, а у себи испуњен муком непрестане тескобе. Неуједначен и полугласан жагор окупљених сливао се у непријатан, немушти шум и милео му по кожи као стотине избезумљених мрава. Подрхтавао је од нервозе. И када му се учинило да ни тренутак више неће моћи да издржи, да остане ту као још један узалудни и презрени молилац небеске милости која никако не стиже, зачуо је јасно и разговетно:
- Ех, када би ја знао за какво скривено благо, часа не би часио да га ископам. Ма има бена што не виде Божијега дара, но вазда искају ка’ да га нијесу добили!
Лед! И руке и ноге претвориле су му се у лед. Само је у мозгу почело да ври.
Нагло се окренуо да види ко је изговорио те страшне речи. Дотичући брзо и незаинтересовано познате ликове, приковао је очи за потпуног странца: човек је носио осмех кобре и ватру у лицу. Усне није мицао, али његов тврд и заверенички поглед као да је имао глас:
- Ти и ја се разумијемо! - чуо је Јован.
А светитељ насликан над црквеним порталом пружио је ка њему мапу састављену оне давне ноћи на једрењаку „CATORO“. Потпуно пометен, Јован је јасно до најситнијих појединости видео пут до блага. Беше му се, а да то није знао, неизбрисиво урезао у свест.
Како је прост одговор на сва питања и сумње, како је једноставно услишење свих молитви, говорио је себи усхићено. Ископаће благо о коме су говорила она двојица занесењака! То је порука! То је пут!
Одједном је видео све неслућене могућности свог будућег живота: за себе и своје наследнике купиће палату попут капетанских. И још неколико кућа. Живеће од ренте. Одбациће кожу и опанке. Путоваће лукама и морима своје младости, али трговином, као господин, у кабини, без опасности по здравље. Ородиће се са добром кућом. И Нико, и деца Никова, даће их Бог!, биће трговци и поседници.
У страшном узбуђењу заборавио је Мару и децу. Грозничаво се пробио између окупљених људи, па готово трчећи изашао из града кроз Врата на ријеку и кренуо у прво од лутања која ће му испунити следеће дане: низ море, Добротом, све до Љуте, па назад. Кроз Котор, па назад.
Онај незнанац, мислио је, мора да је гласник самог светог Николе. Није ли баш овај следбеник првих апостола и чудотворац био увек пун милосрђа према сиромасима? И ко може боље него осведочени заштитник путника, трговаца и морнара разумети Јована, мирног пред свим олујама, трговца и морепловца у души?
Право има отац Момо, одао је признање будном пастиру православног стада: Ближње увек треба саслушати пажљиво и са поштовањем: никада не знаш кроз чија ћеш уста чути поруку од Господа!
А можда ово није божанска порука, већ искушење, застао је одједном слеђен ужасом. Зло је лукаво, уме одабрати добро место и време да у њима сакрије своју природу, да створи привид, примамљиву варку. Пронаћи то злато, узети га, присвојити, значи оскрнавити гроб. А опљачкати гроб грех је раван пљачки цркве! Како се усудио и да размишља о нечем тако недостојном, питао се. Такав грех Бог не може опростити. За њега покајања нема. Ономе ко га почини нема спаса од освете духова узнемирених покојника и њихових заштитника!
Док је пловио, толико је прича до њега допрло о необјашњивим несрећама које би задесиле истраживаче пирамида. Ето, и она двојица са „CATORA“: на Криту су се, то су сви видели, укрцали на брод за Александрију, а тамо никада нису стигли. Нестали у бури. Можда и јесу. А он њихов тајанствени нестанак није доводио у везу са њиховим занатом копача гробова. Није, све до сада.
Не, Јован Милинић гробове неће дирати!, одлучио је. Не сме! Шта ће му благо ако изгуби живот? Али опет! Опет! Зар је овакав живот-живот? Зар овај јад и сиромаштво сваке врсте треба чувати и бранити?
Није имао мира. Није могао да једе. Није могао да спава. Стално у грозници, смирење је налазио једино у непрестаном кретању које је неупућенима (а није било упућених у његову муку) личило на залудне шетње.
Десет година на броду, двадесет година у радионици, мислио је. Тридесет година рада. Увек вредан, увек поштен. И шта је после свега? Опанчар! Где? У Табачини! Ту, где се коже штаве већ шест стотина година, па се смрад увукао у земљу, у камен, у кржљаво дрвеће. И син ће му проживети исти живот: дан и комад!
Очеви остављају синовима палате и бродове. Име и углед. Јуначке подвиге у песми опеване. А по чему ће потомци запамтити Јована Думанова? По кукавичлуку и празноверици, по страху од утвара, ако се икада осмели да некоме повери ову причу!
Данима се тако саветовао са собом, надмудривао се и лицитирао, без повереника и саговорника, сам као што је читавог живота био.
Осећао је како му се душа распиње на страшном крсту неодлучности, вучена са две супротстављене, а подједнако снажне силе. Крст је настао у рају, мислио је. Овако је Адама и Еву распињала жеља да пробају опојну воћку сазнања и страх од гнева Господњег. И као доказ да човек ништа није научио из светих књига и историје свога рода, још једном је победила људска природа.
- Кренух се једно јутро пут Рисна, све молећи светога Ника да ме устави ако сам се погрешнијем упутио. Ништа он. Идем, гледам наоколо, нигђе никога. Ни човјека ни приказања - причао је Јован двадесет година касније Крстињи и Нику све по реду и како је било. - Срце ми је празно. Ладно и празно. И ништа на ум да ми па’не до оне несретне карте. Све идући по њој стигох... нећу ви рећ’ на које мјесто. Стигох на мјесто ваше и моје несреће!
Била је ноћ када је почео да копа. Страх ледене решености, страх који човек осећа у тренутку када својевољно скаче у амбис, чинио му је руке тешким, а покрете спорим.
- Ако је гријех, заустави ме, Боже! - молио се.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable