Alesandro Bariko

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2768
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Alesandro Bariko

Порукаод Viktorija Vi » 13 Јан 2007, 14:44

СВИЛА, Алесандро Барико,
(одломци)
1.
Иако га је отац спремао за блиставу војничку каријеру, Ерве Жонкур се у животу ипак бавио једним необичним занимањем којем не беше страна, тананом иронијом судбине, извесна љупкост која је у себи крила благу ноту женствености.
Ерве Жонкур је живео од куповине и продаје свилених буба.
Било је то 1861. Флобер је управо писао Саламбо, електрично осветљење је још увек било само претпоставка, а Абрахам Линколн, с друге стране океана, водио је један рат чији крај никада неће дочекати.
Ерве Жонкур имао је 32 године.
Куповао је и продавао.
Свилене бубе.

2.
Тачније речено, Ерве Жонкур је куповао и продавао свилене бубе у оном стадијуму док су оне биле само сићушна јаја, жута или сива, непокретна и наизглед мртва. На длан само једне руке могло их је стати на хиљаде.
„ То се зове држати срећу у руци.“
.....
4.
Ненаметљиво је уживао у својим добрима, а могућост , веома извесна, да постане уистину богат, остављала га је посве равнодушним. Био је, између осталог, један од оних људи који воле да присуствују сопственом животу, сматрајући неприличном сваку амбицију да у њему учествују.
Ваља рећи да они своју судбину посматрају онако како већина обично посматра кишни дан.
.......
17.
Својој жени донео је на дар свилену тунику коју она, онако стидљива, никада није обукла. Ако би је опипао прстима, чинило ти се као да додирујеш облак.
...
21.
Свуда унаоколо простирала се беспрекорна тишина, и празнина. Као каквим прећутним споразумом, куд год да ишао, тог човека пратила је самоћа. Безусловна, и савршена.
...
22.
Сетио се да је у некој књизи прочитао да људи са истока,како би наградили своје наложнице за верност, нису имали обичај да им поклањају накит, већ најфиније птице, божанствено лепе.
...
35.
Ерве Жонкур није никада раније видео ту девојку, а није је, уистину, видео ни те ноћи. У тами собе осетио је лепоту њеног тела и упознао њене руке и њене усне. Волео ју је сатима, онако како то никада раније није чинио, допуштајући јој да га научи једном стрпљењу које није познавао. У мраку, било је лако волети је а не волети њу.
...
39.
Једне вечери Елен га упита:
- Шта је то?
- Кавез.
- Кавез?
- Да.
- А чему служи?
Ерве Жонкур је зурио у цртеже.
- Напуниш га птицама, што више можеш, а онда једног дана, кад ти се догоди нешто лепо, отвориш вратнице, и гледаш их како одлећу у небо.
....
52.
Причали су да је преварант. Причали су да је светац. Понеко би рекао: носи неки печат на себи, нешто попут зле коби.
...
53.
Срце му се стегну када, на крају, Ерве Жонкур тихо рече:
- Чак јој ни глас никад нисам чуо.
А одмах затим:
- Чудан је то бол.
Тихо.
- Умрети од носталгихе за нечим што никада нећеш проживети.
.....
59.
...касно је да се утекне, немогуће је одолети, овај трен је морао бити, и овај трен јесте, љубљени мој господине, овај трен ће бити, од сада па занавек, биће, све до краја...

60.
Из њега је зрачио непомућени спокој својствен онима који се осећају добро у сопственој кожи. Повремено, за ветровитих дана, спустио би се парком до језера, и ту остајао сатима, на обали, посматрајући површину воде како се мрешка исписујући најчудесније облике који су се непредвидљиво искрили, где год поглед сеже. Био је само један ветар: али на том воденом огледалу чинило се као да их дува на хиљаде. Са свих страна. Чудноват призор. Благ и необјашњив.
Повремено, за ветровитих дана, Ерве Жонкур би се спустио до језера и проводио сате посматрајући да, јер му се чинило да пред собом види, исписан на води, необјашњив призор, благ, који беше његов живот.

62.
Свима се захвали, по хиљадити пут одби сваку помоћ и врати се својој кући. Никада му није изгладала толико велика: и никада толико безумна његова судбина.
Будући да му очај не беше својствен, окрену се ономе што му је преостало од живота, поново почевши о њему да брине, са непоколебљивом упорношћи баштована преданог послу, у зору након олује.

65.
Остатак свог живота препуштао се литургији навика које су му помагале да одагна тужне мисли. Повремено, за ветровитих дана, спустио би се до језера и проводио сате посматрајући га, јер му се чинило да пред собом види, исписан на води, необјашњив призор, благ, који беше његов живот.
...
Сам аутор, Алесандро Барико, чије је приповедање несвакидашње, рекао је о свом делу:

"Ovo nije roman. Nije ni novela. Ovo je samo obicna prica. Pocinje s jednim covekom koji prelazi pola sveta, a zavrsava se s jednim jezerom, po vetrovitom danu. Covekovo ime je Erve Zonkur. Ime jezera ne znam.
Moglo bi se reci da je to ljubavna prica. Ali, da je samo to, ne bi vredelo truda ispripovedati je. U njoj su i zelje, i patnje, koje svi vrlo dobro poznajemo, ali za koje nemamo odgovarajuce ime. U svakom slucaju, to nije ljubav. (Ovo je starinska prica. Kada ne znas kojim imenom da nazoves stvari, sluzic se pricama. To tako funkcionise. Odvajkada.)
Svaka prica ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je vazno napomenuti, jer bela muzika je cudnovata muzika, katkad te uznemiri: svira se sporo, a plese se lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da cujes kako odjekuje tisina, a ako gledas one koji uz nju plesu, izgledaju ti kao da su nepomicni. Prokleto je teska, bela muzika.
Nema vise mnogo sta da se doda. Mozda ne bi bilo zgoreg istaci da je rec o prici iz devetnaestog veka: naprosto zato da niko ne ocekuje avione, masine za pranje vesa i psihoanaliticare. Ovde ih nema. Mozda neki drugi put."

Корисников грб
ruke
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 678
Придружен: 11 Апр 2007, 23:41

Порукаод ruke » 26 Апр 2007, 18:55

Alesandro Bariko - City


1. Ljudi imaju ideje.

Prof. Mondrijan Kilroj govorio je da su ideje poput galaksija sačinjenih od sitnih intuicija, i tvrdio da su one nešto veoma zamršeno, podložno neprestanim promenama, i u suštini neupotrebljivo u praktične svrhe. Lepe su, to da, lepe su. Ali su zeznute. Ideje, ako su u čistom stanju, predstavljaju jedan čarobni haos. One su kratkotrajni blesci beskonačnosti, govorio je. „Jasne i razgovetne" ideje, dodao bi, su Dekartov izum, to je glupost, ne postoje jasne ideje, ideje su nejasne po definiciji, ako imaš neku jasnu ideju, to onda nije ideja.
- Pa šta je onda?
- Teza broj 2, dečice.

Teza broj 2 glasila je ovako:

1. Ljudi izražavaju ideje.
U tome i jeste nevolja, rekao bi prof. Mondrijan Kilroj. Kada izraziš neku ideju unosiš u nju neki red koji ona u početku nije posedovala. Na izvestan način prinuđen si da joj daš koherentnu i sintetičnu formu, razumljivu drugima. Dok si samo razmišljao o njoj, ona je mogla ostati onaj čarobni haos što ona i jeste. Ali čim odlučiš daje izraziš, istog časa počinješ nešto da odbacuješ, nešto drugo da pridodaješ, ovo da pojednostavljuješ, ono da isecaš, daje prekrajaš u skladu s određenom logikom: poradiš malo na njoj i na kraju dobiješ nešto što svet može da razume. „Jasnu i razgovetnu" ideju. Na početku pokušavaš da sve to uradiš kako valja: pokušavaš da ne odbaciš suviše, želja ti je da sačuvaš svu onu beskonačnost koju je tvoja ideja izvorno posedovala. Daješ sve od sebe. Ali oni te požuruju, ne daju ti mira, žele da shvate, napadaju te.
- Ko to oni?
- Ostali, svi ostali.
- Na primer?
- Ljudi. Ljudi. Ti izraziš neku ideju i ljudi te slušaju. 1 žele da shvate. Ili još gore, žele da znaju da li je ta ideja dobra ili loša. To je čista perverzija.
- Šta treba da rade? Da je progutaju i tačka?
- Ne znam šta treba da rade, ali znam šta rade, a tebi, koji si imao tu ideju, i sada pokušavaš da je izraziš, to izgleda kao da te napadaju. Vrtoglavom brzinom razmišljaš samo kako da je učiniš sto je moguće čvršćom i snažnijom, kako bi odolela napadu, kako bi ga preživela, i koristiš svu svoju pamet da bi od nje načinio neuništiv mehanizam, i što si u tome uspešniji to sve manje primećuješ da to što činiš, to što u tom trenu zaista činiš, jeste postepeno udaljavanje, ali vrtoglavom brzinom, od tvoje prvobitne ideje, od onog čarobnog instinktivnog beskonačnog haosa koji je bio tvoja ideja, i to samo zbog tog bednog nauma da je izraziš, što će reći da je utemeljiš na način koji će biti dovoljno čvrst i suvisao i suptilan da može da se odupre udaru sveta koji je okružuje, primedbama koje će joj uputiti, tupim pogledima onih koji nisu dobro razumeli, telefonskom pozivu tvog šefa odseka...
- Ohladiće vam se, profesore.
Često su pričali jedući, jer je prof. Mondrijan Kilroj obožavao picu koju je pravila Šaci, i tako, naročito subotom, jela se pica. Koja, kad bi se ohladila, nije bila ni za šta.



2. Ljudi izražavaju ideje.

Ali to više nisu ideje, zavapio bi prof. Mondrijan Kilroj. To su ostaci ideja majstorski presloženi kako bi postali čvrsti objekti, savršeni mehanizmi, borbene mašine. To su veštačke ideje. Istini za volju, imaju neku daleku srodnost s onim čarobnim i beskonačnim haosom od kojeg je sve poteklo, ali ta srodnost je gotovo neuhvatljiva, poput kakvog dalekog mirisa. Sve je to u suštini samo plastika, veštačke tvorevine, bez dodirnih tačaka s istinom, samo konstrukcije kojima se paradira pred publikom. Što je, po njemu, neizbežno vodilo do teze br.3. Koja je glasila ovako:

3. Ljudi izražavaju ideje koje nisu njihove.

- Šalite se?
-Nikada nisam bio ozbiljniji.
- Kako mogu da izražavaju ideje koje nisu njihove?
- Kažimo da više nisu njihove. Bile su. Ali su im veoma brzo iscurile kroz prste i postale veštačke kreature koje se gotovo samostalno razvijaju, i imaju samo jedan cilj: da prežive. Čovek im pozajmljuje svoju
inteligenciju i one je koriste kako bi postale što postojanije i konkretnije.
U izvesnom smislu, ljudska inteligencija neprekidno radi na razbijanju
onog čarobnog beskonačnog haosa koji je u biti prvobitnih ideja, zamenjujući ga neokrnjenim savršenstvom veštačkih ideja. Bile su blesci:
sada su predmeti koje čovek poteže, i poznaje do tančina, ali ne bi znao
da kaže odakle potiču, i konačno, kakav je uopšte njihov odnos sa
istinom. U izvesnom smislu to ga više ni ne zanima preterano. Služe
svrsi, odolevaju napadima, uspevaju da raskrinkaju tuđe slabosti, gotovo nikad ne propadaju: zašto postavljati sebi suvišna pitanja? Čovek ih
gleda, otkriva da mu prija da ih poteže, da ih koristi, da ih vidi u akciji.
Pre ili kasnije, neminovno, uvidi da može da ih koristi i za borbu. O
tome nikada ranije nije razmišljao. Bile su blesci: hteo je samo da ih
pokaže drugima, i to je sve. Ali s vremenom: ništa od te prvobitne ideje
nije sačuvano. Bile su blesci: čovek je od njih načinio oružja.
To je bilo mesto koje je Šaci najviše volela. Bile su blesci: čovek je od njih načinio oružja.
- Znate o čemu često razmišljam, profesore?
- Recite, gospođice.
- Revolveraši, revolveraši sa Divljeg Zapada, znate na šta mislim?
- Da.
- Eto, pucali su bogovski, znali su sve o svojim pištoljima, ali ako bolje razmislite, eto: niko od njih nije umeo da napravi pištolj. Kapirate?
- Nastavite.
- Hoću da kažem: jedna je stvar koristiti oružje, a druga izumeti ga, ili napraviti.
- Tako je, gospođice.
- Ne znam šta to znači, ali često o tome razmišljam.
- I treba, gospođice.
- Mislite?
- Sasvim sam siguran.


S druge strane, Gulde, razmisli malo šta se dešava u glavi čoveka koji izražava jednu ideju a neko, naspram njega, stavlja neku primedbu. Misliš li da taj čovek ima vremena, ili poštenja, da se vrati blesku od kojeg je onomad potekla ta ideja i da proveri, na licu mesta, da li je ta primedba kojim slučajem na mestu? To nikada neće učiniti. Mnogo je lakše izbrusiti veštačku ideju koju već imaš u rukama, kako bi odolela primedbama, ili recimo preći u napad i sa svoje strane nasrnuti na izrečenu primedbu. Koga u svemu tome zanima istina? Nikoga. To je dvoboj. Da bi se ustanovilo ko je jači. Ne žele da koriste drugo oružje, jer ne umeju da ga koriste: koriste ideje. Naizgled, cilj im je da dođu do istine, ali ono što obojica zapravo žele je da ustanove koje jači. To je dvoboj. Izgledaju kao vrhunski intelektualci, a u stvari su zveri koje brane teritoriju, bore se za ženku, pribavljaju hranu. Slušaj me, Gulde: ne postoji ništa do te mere neplemenito i primitivno kao što je duel između dvojice intelektualaca. Nema ničeg nepoštenijeg od toga.
Nakon mnogo godina, kada se sve već bilo dogodilo i ništa se više nije moglo izmeniti, Šaci i prof. Mondrijan Kilroj sretoše se pukim slučajem na jednoj železničkoj stanici. Prošlo je puno vremena otkako su se poslednji put videli. Otišli su na piće i pričali o univerzitetu, i o onome što je radila Šaci, i o tome da je profesor prestao da podučava. Bilo je očigledno da je želeo da navede razgovor na Gulda i na ono što mu se dogodilo, ali to izgleda nije bilo tako lako. U jednom trenu su zaćutali, i tek tada prof. Mondrijan Kilroj reče
- Čudno, ali kad razmišljam o tom dečaku Čini mi se da je to bila
jedina poštena osoba koju sam ikada sreo, u čitavom životu. Bio je to
pošten dečak. Verujete li mi?
Šaci klimnu glavom, i pomisli da je to možda bio ključ svega, i da bi sve došlo na svoje mcsto ukoliko bismo uložili samo malo napora da se setimo da je Guld, pre svega, bio jedan pošteni genije.
Nakon toga profesor ustade i pre nego što će otići zagrli Šaci, pomalo nespretno, ali snažno.
-Ne obraćajte pažnju ako se rasplačem, nisam tužan, nisam tužan zbog Gulda.
- Znam.
- To je zato što često plačem. Samo zato.
- Bez brige profesore, meni se dopadaju oni koji plaču.
- Utoliko bolje.
- Ozbiljno. Uvek su mi se dopadali.
Nikada se više nisu videli, od tada.
Bilo kako bilo, posle teze br.3 (Ljudi izražavaju ideje koje nisu njihove), bilo je dosta logično da usledi teza br.4. Koja je glasila ovako:
4. Ideje, kad se jednom izraze te prema tome izlože pritisku publike, postaju veštački objekti lišeni realnog odnosa sa svojim poreklom. Ljudi ih tako vesto bruse da one u jednom trenu postaju smrtonosne. Vremenom otkriju da mogu da ih koriste kao oružje. Više ni trenutka ne ramišljaju. I pucaju.
- Maestralno - rekla bi Šaci.
- Malo je preduga, tako mi je naišla, moram na njoj još malo da
poradim - tvrdio je prof. Mondrijan Kilroj.
-Ako mene pitate moglo bi da ide samo ovako: Ideje: bile su blesci, sada su oružje,
- Malo suviše zgusnuto, ne čini li vam se gospođice?
- Smatrate?
-Ne zaboravite da se radi o jednoj tragediji, jednoj istinskoj tragediji. Rizično je sažeti je u dve reci.
-Tragediji?
Profesor je žvakao picu i klimao glavom. On je zaista verovao daje reč o tragediji.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 16:14

Neka druga lepota. Crtica o ratu

Ovo je pravi trenutak za čitanje Ilijade. Ili za njeno "reprizno pisanje", kao što sam ja učinio. Ovo su ratne godine. I pored toga što mi se i dalje čini da je "rat" pogrešna reč za ono što se danas zbiva u svetu (proizvoljna reč, rekao bih), ovo su zacelo godine u kojima je izvesno gordo divljaštvo, hiljadama godina vezivano za ratničku tradiciju, postalo svakodnevna pojava. Bitke, ubistva, nasilje, mučenja, odsecanje glava, izdajstva. Herojstva, oružje, strateški planovi, dobrovoljci, ultimatumi, proklamacije. Iz dubine za koju smo verovali da je temeljno sahranjena, isplivao je na površinu čitav jedan okrutni i raskošni vokabular koji je od davnina bio nerazdvojivi deo ratničkog čovečanstva. U takvom kontekstu – vrtoglavo suptilnom i skandaloznom – čak i detalji poprimaju poseban značaj. Javno čitanje Ilijade jeste detalj, ali ne beznačajan. Kako ne bi bilo zabune, želeo bih da istaknem da je Ilijada ratna priča, ona je to u potpunosti i bez ostatka: i da je stvorena kako bi opevala ratničko čovečanstvo, i kako bi to učinila na način koji je toliko upečatljiv da će trajati dok je sveta i veka, i dopreti do poslednjeg potomka, neumorno opevajući dostojanstvenu lepotu, i nezamenljivo osećanje, koje je rat onomad isijavao, i isijavaće i nadalje. U školi je, možda, tumače drugačije. Ali suština je ta. Ilijada je spomenik ratu.
Слика
I stoga se prirodno nameće pitanje: koji je smisao da se u ovakvom jednom momentu posveti toliko prostora, i pažnje, i vremena jednom ratnom spomeniku? Kako to da nas pored tolikih priča koje postoje, privuče upravo ova, poput kakve svetlosti koja nas izvodi iz mraka u kojem se danas nalazimo?

Smatram da se pravi odgovor na ovo pitanje može dati samo ako smo kadri da suštinski shvatimo naš odnos prema svim ratnim pričama, a ne posebno prema ovoj: da shvatimo naš nagon da ih stalno iznova prepričavamo. Ali to je veoma složeno pitanje, koje svakako ne može biti razrešeno ovde i sad, niti sam ja taj koji će ga razrešiti. Ono što mogu da učinim jeste da se držim Ilijade i da ukažem na dve stvari o kojima sam, tokom godinu dana bliskog kontakta sa tekstom, najčešće razmišljao: u njima je sabrano sve ono što mi se, u ovoj priči, ukazalo s onom snagom i bistrinom koju samo prave pouke imaju.

Prva. Ono što u Ilijadi začuđuje jeste snaga, usudio bih se reći samilost, s kojom su iskazani razlozi poraženih. To je pripovest koju su pisali pobednici, pa ipak u sećanju takođe ostaju, ako ne i pre svega, ljudski likovi Trojanaca. Prijama, Hektora, Andromahe, pa čak i sporednih likova poput Pandara ili Sarpedona. Ovu sposobnost, nadljudsku, da se bude glas čitavog čovečanstva, a ne samo svoj sopstveni, pronašao sam radeći na tekstu i otkrivši da su Grci, u Ilijadi, iskazali, između redova jednog spomenika ratu, sećanje na nesalomivu ljubav prema miru. Na prvi pogled čitalac to ne primećuje, zaslepljen sjajem oružja i junaka. Ali u odrazu tog bljeska nazire se jedna Ilijada koju ne očekujemo. Hoću da kažem: ženska strana Ilijade. Često su žene te koje, bez okolišenja, iskazuju svoju želju za mirom. Proterane na margine bitke, otelovljuju postojanu i gotovo kradomičnu pretpostavku jednog drugačijeg društva, u kojem ne postoji dužnost ratovanja. Uverene su da se može živeti drugačije, i to otvoreno govore. To je najjasnije iskazano u VI knjizi, malom remek-delu sentimentalne geometrije. U jednom bezvremenom trenutku, gluvom, ukradenom od bitke, Hektor ulazi u grad i sreće se sa tri žene: i to izgleda kao kakvo putovanje kroz naličje sveta. Očigledno je da sve tri izgovaraju jednu te istu molitvu: mir, ali svaka u svom osećajnom registru. Majka ga poziva da se moli. Helena ga poziva da sedne pored nje, da se odmori (a možda i nešto više od toga). Andromaha ga, na kraju, moli da bude otac i muž, a ne junak i borac. Posebno u tom poslednjem dijalogu, sinteza poseduje gotovo edukativnu prozirnost: dva moguća sveta stoje jedan naspram drugog, i svaki ima svoje razloge. Hektorovi su kruti i slepi, dok su Andromahini moderniji, mnogo čovečniji. Zar nije čudno da se jedna muškošovinistička i ratnička civilizacija kao što je Grčka opredelila da ovekoveči glas žene i njenu želju za mirom?
Preko tog glasa ukazuje nam se ženska strana Ilijade: ali kad smo je jednom spoznali, posle je pronalazimo na svakom koraku. Zamagljenu, jedva primetnu, ali neverovatno postojanu. Ja je vidim jasno izraženu na bezbroj mesta u Ilijadi, gde ratnici, umesto da se bore, pričaju. To su zborovi bez kraja i konca, beskonačne rasprave, koje prestanemo da mrzimo tek kada počnemo da shvatamo šta u stvari znače: njihov cilj je da što je više moguće odlože borbu. One su poput Šeherezade, koja se spasava pričajući. Reč je oružje kojim se na trenutak zamrzava rat. Čak i kada raspravljaju kako da ga vode, u tom trenutku ga ne vode, i to je nesumnjivo jedan od načina da se spasu. Svi su osuđeni na smrt, ali poslednju cigaretu puše u nedogled: i puše je rečima. A potom, kada uistinu krenu u borbu, pretvaraju se u obnevidele junake, koji odbacuju svaku mogućnost spasa, fanatično se predajući svojoj dužnosti. Ali pre toga: pre toga postoji jedno beskrajno vreme, ženstveno, ispunjeno mudrom sporošću, i pogledima unazad, dečijim.

Na jedan uzvišen i očaravajući način, ova vrsta oklevanja pred junaštvom se zgušnjava, kao što je i prirodno, u Ahileju. On je taj kome treba najviše vremena, u Ilijadi, da krene u borbu. On je taj koji, poput kakve žene, iz daljine prisustvuje ratu, svirajući na citri i ostajući pokraj onih koje voli. Upravo on, koji je najokrutnije i najfanatičnije, doslovce nadljudsko ovaploćenje rata. U tom smislu, geometrija Ilijade je neumoljivo precizna. Tamo gde je trijumf ratne kulture najsnažniji, tamo je opredeljenje za mir najpostojanije i najdugovečnije. Ahilej je, konačno, taj iz koga provaljuje ono što je za svakog junaka neizrecivo, i to kroz izričite i precizne misli, jasno iskazane i direktne. Ono što on izgovara pred Agamemnonovim izaslanicima, u IX knjizi, možda je najsnažniji i najnesporniji krik mira koji su nam naši preci ikada odaslali:

Nije naknada meni za život ni bogatstvo ono
što ga je naseljeni u sebi sakriv’o Ilij
dok još vladaše mir, dok ne stiže ahejska vojska,
ni blago ono što kameni prag Apolona streljača
Feba krije unutra u krševitoj Piti.
Jer se upljačkati mogu i goveda i tovne ovce,
mogu se tronošci steći i jošte plavogrivi konji, ali se nikada duša čovečja ne vraća nit se
može ulovit’ kad jednom iz ograde zubne izleti.

(Homerova Ilijada, IX pevanje, 401-409, u prevodu Miloša N. Đurića)

To su Andromahine reči: ali ih u Ilijadi izgovara Ahilej, koji je prvosveštenik ratne religije: i stoga one poseduju neprikosnoveni autoritet. Kroz taj glas – koji, sahranjen ispod spomenika ratu, kaže zbogom ratu, birajući život – Ilijada nam dopušta da kroz nju nazremo jednu civilizaciju za koju Grci nisu bili sposobni, a koju su, doduše, naslutili, i poznavali, pa čak i čuvali u nekom tajnom i zaštićenom kutku svog osećanja. Ostvarenje te slutnje je možda ono što nam je kroz Ilijadu preneto kao nasleđe, i zadatak, i dužnost.

Kako ispuniti taj zadatak? Šta učiniti kako bismo naveli svet da sledi svoju prirodnu sklonost ka miru? Čak i kad je o tome reč, Ilijada, rekao bih, ima čemu da nas nauči. I to čini na svom najispoljenijem i najskandaloznijem planu: ratničkom i muškom. Nije sporno da ova priča predstavlja rat kao jednu gotovo prirodnu civilizacijsku pojavu. Ali, ne ograničava se samo na to: čini nešto daleko značajnije i, ako hoćemo, posve neprihvatljivo: opeva lepotu rata, i to čini s nezaboravnom uverljivošću i strašću. Gotovo da nema junaka čija moralna i fizička lepota, u trenutku borbe, nije dostojno opevana. Gotovo da nema smrti koja nije raskošno ukrašeni oltar, izvezen poezijom. Opčinjenost oružjem je konstantna, kao i divljenje prema lepoti vojnih manevara. Životinje su prelepe, u ratu, a priroda je veličanstvena kada služi kao okvir za krvoproliće. Čak su i udarci i rane opevani kao uzvišene tvorevine kakvog paradoksalnog zanata, okrutnog, ali umešnog. Reklo bi se da sve, od ljudi pa do prirode, pronalazi u ratnom iskustvu svoje najuzvišenije ostvarenje, estetsko i moralno: poput veličanstvenog vrhunca kakve parabole koja tek u okrutnosti smrtonosnog okršaja pronalazi sopstveno ispunjenje. U ovom omažu lepoti rata, Ilijada nas primorava da se setimo nečeg neugodnog ali neprikosnoveno istinitog: hiljadama godina rat je, za ljude, bio okolnost u kojoj se snaga – lepota – života očitovala u svoj njenoj moći i istini. To je bila gotovo jedina okolnost u kojoj je bilo moguće promeniti sopstvenu sudbinu, pronaći istinu o sebi, uzdići se do jedne uzvišene etičke spoznaje. U poređenju s bledunjavim životnim osećanjima, i s moralnom osrednjošću svakodnevice, rat je mogao da pokrene svet i izmesti pojedinca izvan uobičajenih granica, u neki kutak duše koji mu je morao delovati, konačno, kao cilj svakog traganja i svake želje. Ne govorim o dalekim i varvarskim vremenima: pre samo nekoliko desetina godina, prefinjeni intelektualci poput Vitgenštajna i Gade nastojali su da se bore u prvim linijama fronta, u jednom nečovečnom ratu, uvereni da će jedino tamo pronaći sebe. To svakako nisu bili slabi pojedinci, niti su bili bez sredstava ili obrazovanja. Pa ipak, kako svedoče njihovi dnevnici, živeli su u uverenju da bi takvo jedno granično iskustvo – okrutnost smrtonosnog okršaja – moglo da im ponudi ono što svakodnevni život nije u stanju da izrazi. U tom njihovom uverenju oličen je profil jedne civilizacije, uvek žive, u kojoj je rat stožer ljudskog iskustva, motor svakog postojanja. Čak i danas, u jednom vremenu u kojem za većinu ljudi pretpostavka da bi mogli otići u rat zvuči krajnje besmisleno, i dalje se pothranjuje, ratovima koji se vode preko zastupnika uz korišćenje profesionalnih vojski, onaj stari ratnički duh, što odslikava jednu suštinsku nesposobnost da se pronađe neki smisao, u životu, koji u sebi ne bi sadržao taj trenutak vrhunske istine. Neprikriveni muški ponos kojem su se, kako na Zapadu tako i u islamskim zemljama, pridružile poslednje ratne egzibicije, svedoči o jednom instinktu koji uprkos užasu ratova dvadesetog veka očigledno nije odumro. Ilijada pripoveda o takvom načinu razmišljanja i vrsti osećanja, sabirajući ga u jedan sažet i savršen pojam: lepotu. Lepota rata – svakog njegovog detalja – izriče svoju povlašćenu poziciju u ljudskom iskustvu: prenosi ideju da ne postoji ništa drugo, u ljudskom iskustvu, zbog čega uistinu vredi živeti.
Слика
Ilijada nam možda sugeriše da nijedan pacifizam, danas, ne sme da zaboravi ili porekne tu lepotu, kao da nikada nije ni postojala. Govoriti i dokazivati da je rat samo pakao i ništa drugo, jeste opasna laž. Koliko god to zvučalo surovo, neophodno je setiti se da rat jeste pakao: ali lep. Ljudi oduvek u njega uleću poput leptirova privučenih smrtonosnim bljeskom plamena. Nema tog straha, ili odvratnosti prema samom sebi, koji bi mogli da ih udalje od tog plamena: jer su u njemu uvek pronalazili jedino moguće otkupljenje od sivila života. I stoga bi, danas, zadatak istinskog pacifizma trebalo da bude ne toliko ekstremna satanizacija rata, već spoznaja da samo kada budemo sposobni za neku drugu lepotu, moći ćemo da se odreknemo one koju nam je rat oduvek nudio. Satvoriti neku drugu lepotu je možda jedini put ka pravom miru. Dokazati da smo sposobni da razgradimo sivilo svakodnevnog života, ne pribegavajući plamenu rata. Dati snažan smisao stvarima bez potrebe da ih obasjamo zaslepljujućim sjajem smrti. Biti u stanju da promenimo sopstvenu sudbinu bez potrebe da ovladamo tuđom; pribaviti novac i bogatstvo bez pribegavanja nasilju; pronaći etičku dimenziju, čak i onu najuzvišeniju, ne tražeći je na marginama smrti; pronaći samog sebe u intenzitetu mesta i momenata koji nisu poprište borbe; spoznati osećanje, čak i najvrtoglavije, ne pribegavajući dopingu rata ili metadonu sitnih svakodnevnih nasilja. Pronaći neku drugu lepotu, ako shvatate šta hoću da kažem.

Mir je danas tek nešto više od političke demagogije: to sasvim izvesno nije preterano raširen način razmišljanja i osećanja. Rat se doživljava kao zlo koje treba izbeći, naravno, ali daleko smo od toga da ga smatramo apsolutnim zlom: prvom prilikom, uvijenom u lepe ideale, vođenje rata će začas postati realan izbor. Izbor za koji se, ponekad, opredeljujemo čak s izvesnim ponosom. Noćni leptirovi nastavljaju da se strmoglavljuju u svetlost plamena. I stoga ja jednu realnu, proročku i hrabru težnju za mirom vidim jedino u strpljivom pregnuću hiljade zanatlija koji svakoga dana rade da stvore neku drugu lepotu, i odsjaj svetlosti, jasne, koja ne ubija. To je utopijski poduhvat, koji podrazumeva nesalomivu veru u čoveka. Ali, pitam se da li smo ikada toliko daleko odmakli, na tom putu, kao danas. I stoga verujem da sada više niko ne može zaustaviti to stremljenje, ili, pak, preusmeriti njegov tok. Uspećemo, pre ili kasnije, da izvedemo Ahileja iz tog krvavog rata. I neće ga strah ili užas vratiti kući. Biće to neka lepota, drugačija, privlačnija od one njegove, i neuporedivo pitomija.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 16:18

Iz Pijaniste


Hiljadu devetstoti se osmehnu. Počinjao je da se zabavlja. Ozbiljno. Sede za klavir i napravi najveću glupost. Odsvira Vrati se tatice, beskrano idiotsku pesmu, dečiju pesmicu, čuo ju je od nekog emigranta pre mnogo godina, i otada mu se vrzmala po glavi, svidjala mu se, zaista, ne znam šta je u njoj nalazio, ali dopadala mu se, činila mu se strašno dirljivom. naravno da se to nije moglo nazvati bravuroznim komadom. Da sam hteo, čak i ja bih uspeo da je odsviram. On je svirao poigravajući se niskim tonovima, ponavljajući poneki deo, dodajući dva -tri svoja ukrasa, ali sve u svemu, to je bila i ostala glupost. Jelly Roll je pomalo ličio na nekoga kome su ukrali božićne poklone. Prostreli Hiljadu devetstotog očima kao u vuka, te ponovo sede za klavir. Odlepi takav bluz koji bi rasplakao i nemačkog mašinovodju, činilo se da je tu sav pamuk svih crnaca, i da ga on, svojim notama, skuplja. Dušu da ispustiš. Svi su bili na nogama; šmrcali su i aplaudirali. Jelly Roll se i ne potrudi da se pokloni, ništa, videlo se da mu je puna kapa svega.

Opet dodje red na Hiljadu devetstotog. Već je loše počeo, jer je seo za klavir očiju punih suza, ovolikih, zbog bluza, potresao se, može čovek da ga razume. Najsmešnije od svega je šta je on izabrao da svira, i pored sve te muzike koja mu je bila u glavi i rukama. Izabrao je bluz koji je maločas čuo. "Tako je lep", kazao mi je kasnije, sledećeg dana, da se opravda, zamisli. On zaista nije imao pojma šta je duel, blage veze nije imao. Odsvira onaj bluz. Da stvar bude gora, u njegovoj glavi taj bluz se pretvori u gomilu akorda, sporih, u nizu, jedan za drugim, ubistvena dosada. Svirao je sav skupljen nad klavijaturom, uživao je u svakom akordu ponaosob, i u onim neobičnim, pre svega disonantnim, baš je uživao u njima. Ostali - manje. kad je zavšio začu se i poneki zvižduk.
Tu Jelly Roll Morton definitivno izgubi strpljenje. Skoči na klavir, umesto da se odšeta do njega. Za sebe, ali dovoljno jasno da ga svi dobro razumeju, prosikta nekoliko veoma jasnih reči:
"E pa... idi u materinu, govnaru."

Onda stade da svira. Ali svirati nije prava reč. Žongler. Akrobata. Sve ono što može da se uradi sa klavijaturom od 88 dirki, on je uradio. Monstruoznom brzinom. Ne pogrešivši nijednu notu, ne pomerivši nijedan mišić na licu. To i nije bila muzika: bilo je to nadmetanje, prava pravcata magija. Čudo bez svetaca. Čudo. Ljudi potpuno poludeše. Vrištali su i aplaudirali, nešto tako nikada ranije nisu videli. Bila je frka kao da je Nova godina. U svoj toj gužvi, pored mene se stvori Hiljadu devetstoti; imao je facu najrazočaranijeg čoveka na svetu. I pomalo začudjenog. Pogleda me i reče:
"Ej, onaj tamo je prava budala..."
Nisam mu odgovorio. Nisam imao šta da mu odgovorim. On se nagnu prema meni i reče:
"Daj mi cigaru, hajde."
Bio sam toliko zbunjen da je uzeh i dadoh mu je. Hoću da kažem - Hiljadu devetstoti nije pušio. Nije pušio nikada ranije. Uze cigaretu, okrenu se i ode da sedne za klavir. Trebalo im je malo vremena. onima u sali, da shvate da on sedi tamo i da najverovatnije hoće da svira. Ču se i par težih provala, smeh, poneki zvižduk, takvi su ljudi, zlobni prema onome ko gubi. Hiljadu devetstoti strpljivo sačeka da oko njega nastane kakva-takva tišina. Zatim baci pogled na Jelly Rolla koji je stajao za šankom i ispijao čašu šampanjca, i sasvim tiho reče:
"Sam si ovo tražio, govnavi pijanisto."
Zatim odloži moju cigaretu na ivicu klavira.
Ugašenu.
I poče.
Слика

ceshiwuhao
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 20 Дец 2012, 09:01

Порукаод ceshiwuhao » 20 Дец 2012, 09:08

Čudo. Ljudi potpuno poludeše. Vrištali su i aplaudirali, nešto tako nikada ranije nisu videli.


_________________________________________________________________
WoW Gold|Diablo 3 Gold|Aion kinah

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:33

Слика

Originalan, začudan, neobičan, senzibilan, poetičan - samo su neki epiteti koji se pripisuju najprodavanijem romanu suvremene talijanske književnosti
Jedan slikar želi morskom vodom naslikati ocean, jedna princeza boluje od tajanstvene bolesti koja se liječi samo oceanom, jedan profesor piše "Enciklopediju o granicama na koje nailazimo u prirodi", uz poseban dodatak posvećen granicama ljudskih sposobnosti …
Roman ''Ocean more'' proslavljenog talijanskog pisca Alessandra Baricca je primjer sasvim atipičnog bestselera (danas već i longselera) - čitatelju je ovdje servirana promišljena konceptualnost, višestrukost glasova, miješanje konteksta, erudicija o veličanstveni stilist.
Alessandro Baricco je "poetizirao" svoj romaneskni diskurs - ili drukčije rečeno Baricco je zaista veliki stilist. Njegov čuveni pokušaj "iskazivanja mora" doveo je do tajanstvene vizije vlastite "morske" mistifikacije. Pa ipak, Alessandro Baricco posjeduje i jedinstveni senzibilitet za komiku i ironiju što romanu ''Ocean more'' dodaje još jednu nesvakidašnju literarnu notu.

Alessandro Baricco - Ocean More.docx
https://www.4shared.com/office/UJwZL7I4 ... n_Mor.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:36

Слика

Jedna od najneobičnijih priča o ljubavi koju ćete ikad pročitati.
Dragulj literarne fikcije.
Alessandro Baricco voli neobične likove – pomalo pomaknute osamljenike koji su odlučili slijediti svoje snove. Jasper Gwyn jedan je od takvih. Cijenjeni pisac, ćudljiv i suptilan četrdesettrogodišnjak, na prvi pogled zadovoljan svojim životom, iznenada odluči prestati pisati i nestati u očima svojih čitatelja.
Potajno kreće u novi izazov: želi „pisati portrete“, ostvariti potpuno jedinstven oblik umjetničkog izričaja u kojem pojedinci nisu likovi nego priče. Portrete neće objaviti, već će ih dati svojim modelima uz uvjet da ih ni oni nikada ne smiju objaviti. Nalazi atelijer, svjetlo, zvuk, atmosferu i dekor, a onda i Rebeccu, djevojku koja postaje njegov prvi model i svojevrsni stožer romana koji povezuje sve likove. U tišini atelijera nastavlja se priča o pisanju kao intimnom ritualu i jedno unutarnje putovanje s nepredvidljivim ishodom…

„Alessandro Baricco napisao je nježnu meditaciju o suptilnim načinima na koje nas ljudi ili knjige mogu dotaknuti, promijeniti, odjekivati u nama, odzvanjati godinama, vratiti nas u prošlost i poljuljati, kao mnogi trojanski konji koji su pod okriljem tame ušli u naš život.“

The New York Times

Mr Gwyn - Alessandro Baricco.pdf
https://www.4shared.com/office/diFlH5Ox ... ricco.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:37

Prekrasna knjiga koja postavlja pitanje jesmo li u stanju u potpunosti shvatiti sebe ili nam je za to potreban netko drugi
Слика
Jasper Gwyn je vrlo neobičan čovjek. Uspješan pisac koji iza sebe ima nekoliko vrhunskih knjiga, a jedna od njih je čak uvrštena na popis „Sto knjiga koje bi svatko trebao pročitati dok je živ“. Jasper ima samo jednog prijatelja, izdavača Toma i neobičnu ljubav prema javnim praonicama rublja. Gwyn je odbacio vrhunsku karijeru vrlo jednostavno. Objavio je članak sa pedesetdvije stvari koje nikad više neće učiniti, od kojih je jedna da više neće objaviti knjigu, što se slagalo i sa posljednjom – nikad više neće napisati knjigu. Svi su ga hvalili kako je napisao odvažan članak, a nakon toga ga upitali kad izlazi njegova sljedeća knjiga, kao da nisu pročitali članak, što je Jasper Gwyn je to mrzio.

Nakon nekoliko godina odmora, Gwyn je gledajući portrete shvatio kako o osobi na portretu ne zna ništa osim izgleda u trenutku slikanja, stoga je odlučio početi pisati portrete. Nije znao kako bi to trebalo napraviti, kako će to izgledati ni koliko bi trebalo trajati, uopće nije znao kako započeti. Odlučio je za početak unajmiti atelje, zatim naručiti glazbu koja traje pedeset sati i ponavlja se, a zatim je naručio žarulje koje će pregorjeti nakon tridesetak sati. Angažirao je i model, djevojku Rebeccu, koja će pozirati gola svaki dan tako dugo dok žarulje ne pregore i tek tad će portret biti gotov.

Alessandro Baricco je napisao vrhunsku priču o očajnom piscu koji je pronašao novu strast. Kad je Jasper odlučio prestao pisati, bio je na vrhuncu karijere, bogat i imao je sve što poželi, ali pisanje ga više nije ispunjavalo pa je poželio neki običan posao, a završio sasvim suprotno. U knjizi je odlično opisana njegova bezvoljnost i beznadnost, kao i sreća i ushićenje nakon što otkrije novi izazov u pisanju portreta. Napisavši desetak portreta, Jasper Gwyn je nestao i više ga nitko nikad nije vidio. Tad u središte romana dolazi njegova asistentica i prvi model Rebecca kojoj je autor ostavio svoje portrete, polako shvaćajući razmjere Jasperove genijalnosti.

Zanimljiva je ideja pisanja portreta, a Jasper kao inspiraciju koristi vrlo neobične i naizgled besmislene metode, izgledajući pritom poput luđaka. Model je svaki dan u ateljeu i ponaša se kao da je sam, dok Jasper često kasni ili odlazi ranije, sjedi i promatra bez riječi ili bilo kakve interakcije. Do samog kraja knjige teško je shvatiti kako bi taj portret trebao izgledati i što to konkretno znači, samo znamo da modeli prolaze svojevrsnu katarzu kad posljednja žarulja pregori i atelje utone u mrak.

„Kasnio bi desetak minuta, podekad i čitav sat. Radio je to svjesno. Volio ju je zateći utonulu u samu sebe, unutar zvučne rijeke Davida Barbera i pod onim svijetlom – dok on još uvijek nosi sirovost i ritam vanjskog svijeta.“

Nakon što je Jasper završio portret Rebecce, ona ga je pročitala ostavši istovremeno šokirana i zadivljena koliko je Jasper dobro poznaje. Portret nemamo prilike pročitati, znamo samo kako se sastoji od nekoliko stranica, a njegovu ljepotu možemo prosuditi samo prema Rebeccinoj reakciji.
Želja za odgovorom na pitanje kako izgleda pisani portret stvara nam napetost i zagonetku sve do zadnjeg poglavlja koje samo djelomično daje odgovor koji je opet podložan različitim interpretacijama, ovisno o svakom pojedinom čitatelju. Zanimljivo kako je pisac uspio tako kratku knjigu napuniti tolikim emocijama i zagonetkama, a nakon čitanja ove odlične knjige imat ćete dojam kao da je zapravo puno veća.
U početku kombinacija Jasperove usamljenosti i bezvoljnosti daje romanu depresivan ton – sve dok pisanje portreta, odnosno Jasperova potraga za istinskim identitetom i ljepotom u svakom čovjeku, ne učini roman pravim umjetničkim djelom. Zapitat ćete se što je smisao života, koliko zapravo znate o sebi i još ćete dugo razmišljati o tome kako bi mogao izgledati vaš portret kad bi ga netko odlučio napisati jer – svatko od nas ga posjeduje.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:40

Слика

Virdžinijan je bio parobrod koji je u godinama između dva rata špartao između Evrope i Amerike, sa svojim tovarom koji se sastojao od milijardera, emigranata i raznoraznih čudaka. Kažu da je na Virdžinijanu svake večeri svirao jedan izuzetan pijanista, koji je imao zadivljujuću tehniku i bio kadar da svira neku muziku koja pre nije postojala, čudesno lepu. Kažu da je njegova priča bila luda, da je rođen na tom brodu i da sa njega nikada nije sišao. Kažu da niko nije znao zašto. Pisan u formi monologa, ovo je prvi pozorišni tekst Alesandra Barika.
Legenda o pijanisti na okeanu, film koji je Đuzepe Tornatore realizovao 1998. na osnovu pozorišnog monologa Novecento Alesandra Barika, pripoveda istoriju napuštenog deteta koje je slučajno otkriveno na prekookeanskom brodu

Pijanista - Alessandro Baricco.pdf
----------------
https://www.4shared.com/office/0kXAaYCF ... ricco.html
Слика