Alesandro Bariko

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Alesandro Bariko

Порукаод Viktorija Vi » 13 Јан 2007, 14:44

СВИЛА, Алесандро Барико,
(одломци)
1.
Иако га је отац спремао за блиставу војничку каријеру, Ерве Жонкур се у животу ипак бавио једним необичним занимањем којем не беше страна, тананом иронијом судбине, извесна љупкост која је у себи крила благу ноту женствености.
Ерве Жонкур је живео од куповине и продаје свилених буба.
Било је то 1861. Флобер је управо писао Саламбо, електрично осветљење је још увек било само претпоставка, а Абрахам Линколн, с друге стране океана, водио је један рат чији крај никада неће дочекати.
Ерве Жонкур имао је 32 године.
Куповао је и продавао.
Свилене бубе.

2.
Тачније речено, Ерве Жонкур је куповао и продавао свилене бубе у оном стадијуму док су оне биле само сићушна јаја, жута или сива, непокретна и наизглед мртва. На длан само једне руке могло их је стати на хиљаде.
„ То се зове држати срећу у руци.“
.....
4.
Ненаметљиво је уживао у својим добрима, а могућост , веома извесна, да постане уистину богат, остављала га је посве равнодушним. Био је, између осталог, један од оних људи који воле да присуствују сопственом животу, сматрајући неприличном сваку амбицију да у њему учествују.
Ваља рећи да они своју судбину посматрају онако како већина обично посматра кишни дан.
.......
17.
Својој жени донео је на дар свилену тунику коју она, онако стидљива, никада није обукла. Ако би је опипао прстима, чинило ти се као да додирујеш облак.
...
21.
Свуда унаоколо простирала се беспрекорна тишина, и празнина. Као каквим прећутним споразумом, куд год да ишао, тог човека пратила је самоћа. Безусловна, и савршена.
...
22.
Сетио се да је у некој књизи прочитао да људи са истока,како би наградили своје наложнице за верност, нису имали обичај да им поклањају накит, већ најфиније птице, божанствено лепе.
...
35.
Ерве Жонкур није никада раније видео ту девојку, а није је, уистину, видео ни те ноћи. У тами собе осетио је лепоту њеног тела и упознао њене руке и њене усне. Волео ју је сатима, онако како то никада раније није чинио, допуштајући јој да га научи једном стрпљењу које није познавао. У мраку, било је лако волети је а не волети њу.
...
39.
Једне вечери Елен га упита:
- Шта је то?
- Кавез.
- Кавез?
- Да.
- А чему служи?
Ерве Жонкур је зурио у цртеже.
- Напуниш га птицама, што више можеш, а онда једног дана, кад ти се догоди нешто лепо, отвориш вратнице, и гледаш их како одлећу у небо.
....
52.
Причали су да је преварант. Причали су да је светац. Понеко би рекао: носи неки печат на себи, нешто попут зле коби.
...
53.
Срце му се стегну када, на крају, Ерве Жонкур тихо рече:
- Чак јој ни глас никад нисам чуо.
А одмах затим:
- Чудан је то бол.
Тихо.
- Умрети од носталгихе за нечим што никада нећеш проживети.
.....
59.
...касно је да се утекне, немогуће је одолети, овај трен је морао бити, и овај трен јесте, љубљени мој господине, овај трен ће бити, од сада па занавек, биће, све до краја...

60.
Из њега је зрачио непомућени спокој својствен онима који се осећају добро у сопственој кожи. Повремено, за ветровитих дана, спустио би се парком до језера, и ту остајао сатима, на обали, посматрајући површину воде како се мрешка исписујући најчудесније облике који су се непредвидљиво искрили, где год поглед сеже. Био је само један ветар: али на том воденом огледалу чинило се као да их дува на хиљаде. Са свих страна. Чудноват призор. Благ и необјашњив.
Повремено, за ветровитих дана, Ерве Жонкур би се спустио до језера и проводио сате посматрајући да, јер му се чинило да пред собом види, исписан на води, необјашњив призор, благ, који беше његов живот.

62.
Свима се захвали, по хиљадити пут одби сваку помоћ и врати се својој кући. Никада му није изгладала толико велика: и никада толико безумна његова судбина.
Будући да му очај не беше својствен, окрену се ономе што му је преостало од живота, поново почевши о њему да брине, са непоколебљивом упорношћи баштована преданог послу, у зору након олује.

65.
Остатак свог живота препуштао се литургији навика које су му помагале да одагна тужне мисли. Повремено, за ветровитих дана, спустио би се до језера и проводио сате посматрајући га, јер му се чинило да пред собом види, исписан на води, необјашњив призор, благ, који беше његов живот.
...
Сам аутор, Алесандро Барико, чије је приповедање несвакидашње, рекао је о свом делу:

"Ovo nije roman. Nije ni novela. Ovo je samo obicna prica. Pocinje s jednim covekom koji prelazi pola sveta, a zavrsava se s jednim jezerom, po vetrovitom danu. Covekovo ime je Erve Zonkur. Ime jezera ne znam.
Moglo bi se reci da je to ljubavna prica. Ali, da je samo to, ne bi vredelo truda ispripovedati je. U njoj su i zelje, i patnje, koje svi vrlo dobro poznajemo, ali za koje nemamo odgovarajuce ime. U svakom slucaju, to nije ljubav. (Ovo je starinska prica. Kada ne znas kojim imenom da nazoves stvari, sluzic se pricama. To tako funkcionise. Odvajkada.)
Svaka prica ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je vazno napomenuti, jer bela muzika je cudnovata muzika, katkad te uznemiri: svira se sporo, a plese se lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da cujes kako odjekuje tisina, a ako gledas one koji uz nju plesu, izgledaju ti kao da su nepomicni. Prokleto je teska, bela muzika.
Nema vise mnogo sta da se doda. Mozda ne bi bilo zgoreg istaci da je rec o prici iz devetnaestog veka: naprosto zato da niko ne ocekuje avione, masine za pranje vesa i psihoanaliticare. Ovde ih nema. Mozda neki drugi put."

Корисников грб
ruke
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 678
Придружен: 11 Апр 2007, 23:41

Порукаод ruke » 26 Апр 2007, 18:55

Alesandro Bariko - City


1. Ljudi imaju ideje.

Prof. Mondrijan Kilroj govorio je da su ideje poput galaksija sačinjenih od sitnih intuicija, i tvrdio da su one nešto veoma zamršeno, podložno neprestanim promenama, i u suštini neupotrebljivo u praktične svrhe. Lepe su, to da, lepe su. Ali su zeznute. Ideje, ako su u čistom stanju, predstavljaju jedan čarobni haos. One su kratkotrajni blesci beskonačnosti, govorio je. „Jasne i razgovetne" ideje, dodao bi, su Dekartov izum, to je glupost, ne postoje jasne ideje, ideje su nejasne po definiciji, ako imaš neku jasnu ideju, to onda nije ideja.
- Pa šta je onda?
- Teza broj 2, dečice.

Teza broj 2 glasila je ovako:

1. Ljudi izražavaju ideje.
U tome i jeste nevolja, rekao bi prof. Mondrijan Kilroj. Kada izraziš neku ideju unosiš u nju neki red koji ona u početku nije posedovala. Na izvestan način prinuđen si da joj daš koherentnu i sintetičnu formu, razumljivu drugima. Dok si samo razmišljao o njoj, ona je mogla ostati onaj čarobni haos što ona i jeste. Ali čim odlučiš daje izraziš, istog časa počinješ nešto da odbacuješ, nešto drugo da pridodaješ, ovo da pojednostavljuješ, ono da isecaš, daje prekrajaš u skladu s određenom logikom: poradiš malo na njoj i na kraju dobiješ nešto što svet može da razume. „Jasnu i razgovetnu" ideju. Na početku pokušavaš da sve to uradiš kako valja: pokušavaš da ne odbaciš suviše, želja ti je da sačuvaš svu onu beskonačnost koju je tvoja ideja izvorno posedovala. Daješ sve od sebe. Ali oni te požuruju, ne daju ti mira, žele da shvate, napadaju te.
- Ko to oni?
- Ostali, svi ostali.
- Na primer?
- Ljudi. Ljudi. Ti izraziš neku ideju i ljudi te slušaju. 1 žele da shvate. Ili još gore, žele da znaju da li je ta ideja dobra ili loša. To je čista perverzija.
- Šta treba da rade? Da je progutaju i tačka?
- Ne znam šta treba da rade, ali znam šta rade, a tebi, koji si imao tu ideju, i sada pokušavaš da je izraziš, to izgleda kao da te napadaju. Vrtoglavom brzinom razmišljaš samo kako da je učiniš sto je moguće čvršćom i snažnijom, kako bi odolela napadu, kako bi ga preživela, i koristiš svu svoju pamet da bi od nje načinio neuništiv mehanizam, i što si u tome uspešniji to sve manje primećuješ da to što činiš, to što u tom trenu zaista činiš, jeste postepeno udaljavanje, ali vrtoglavom brzinom, od tvoje prvobitne ideje, od onog čarobnog instinktivnog beskonačnog haosa koji je bio tvoja ideja, i to samo zbog tog bednog nauma da je izraziš, što će reći da je utemeljiš na način koji će biti dovoljno čvrst i suvisao i suptilan da može da se odupre udaru sveta koji je okružuje, primedbama koje će joj uputiti, tupim pogledima onih koji nisu dobro razumeli, telefonskom pozivu tvog šefa odseka...
- Ohladiće vam se, profesore.
Često su pričali jedući, jer je prof. Mondrijan Kilroj obožavao picu koju je pravila Šaci, i tako, naročito subotom, jela se pica. Koja, kad bi se ohladila, nije bila ni za šta.



2. Ljudi izražavaju ideje.

Ali to više nisu ideje, zavapio bi prof. Mondrijan Kilroj. To su ostaci ideja majstorski presloženi kako bi postali čvrsti objekti, savršeni mehanizmi, borbene mašine. To su veštačke ideje. Istini za volju, imaju neku daleku srodnost s onim čarobnim i beskonačnim haosom od kojeg je sve poteklo, ali ta srodnost je gotovo neuhvatljiva, poput kakvog dalekog mirisa. Sve je to u suštini samo plastika, veštačke tvorevine, bez dodirnih tačaka s istinom, samo konstrukcije kojima se paradira pred publikom. Što je, po njemu, neizbežno vodilo do teze br.3. Koja je glasila ovako:

3. Ljudi izražavaju ideje koje nisu njihove.

- Šalite se?
-Nikada nisam bio ozbiljniji.
- Kako mogu da izražavaju ideje koje nisu njihove?
- Kažimo da više nisu njihove. Bile su. Ali su im veoma brzo iscurile kroz prste i postale veštačke kreature koje se gotovo samostalno razvijaju, i imaju samo jedan cilj: da prežive. Čovek im pozajmljuje svoju
inteligenciju i one je koriste kako bi postale što postojanije i konkretnije.
U izvesnom smislu, ljudska inteligencija neprekidno radi na razbijanju
onog čarobnog beskonačnog haosa koji je u biti prvobitnih ideja, zamenjujući ga neokrnjenim savršenstvom veštačkih ideja. Bile su blesci:
sada su predmeti koje čovek poteže, i poznaje do tančina, ali ne bi znao
da kaže odakle potiču, i konačno, kakav je uopšte njihov odnos sa
istinom. U izvesnom smislu to ga više ni ne zanima preterano. Služe
svrsi, odolevaju napadima, uspevaju da raskrinkaju tuđe slabosti, gotovo nikad ne propadaju: zašto postavljati sebi suvišna pitanja? Čovek ih
gleda, otkriva da mu prija da ih poteže, da ih koristi, da ih vidi u akciji.
Pre ili kasnije, neminovno, uvidi da može da ih koristi i za borbu. O
tome nikada ranije nije razmišljao. Bile su blesci: hteo je samo da ih
pokaže drugima, i to je sve. Ali s vremenom: ništa od te prvobitne ideje
nije sačuvano. Bile su blesci: čovek je od njih načinio oružja.
To je bilo mesto koje je Šaci najviše volela. Bile su blesci: čovek je od njih načinio oružja.
- Znate o čemu često razmišljam, profesore?
- Recite, gospođice.
- Revolveraši, revolveraši sa Divljeg Zapada, znate na šta mislim?
- Da.
- Eto, pucali su bogovski, znali su sve o svojim pištoljima, ali ako bolje razmislite, eto: niko od njih nije umeo da napravi pištolj. Kapirate?
- Nastavite.
- Hoću da kažem: jedna je stvar koristiti oružje, a druga izumeti ga, ili napraviti.
- Tako je, gospođice.
- Ne znam šta to znači, ali često o tome razmišljam.
- I treba, gospođice.
- Mislite?
- Sasvim sam siguran.


S druge strane, Gulde, razmisli malo šta se dešava u glavi čoveka koji izražava jednu ideju a neko, naspram njega, stavlja neku primedbu. Misliš li da taj čovek ima vremena, ili poštenja, da se vrati blesku od kojeg je onomad potekla ta ideja i da proveri, na licu mesta, da li je ta primedba kojim slučajem na mestu? To nikada neće učiniti. Mnogo je lakše izbrusiti veštačku ideju koju već imaš u rukama, kako bi odolela primedbama, ili recimo preći u napad i sa svoje strane nasrnuti na izrečenu primedbu. Koga u svemu tome zanima istina? Nikoga. To je dvoboj. Da bi se ustanovilo ko je jači. Ne žele da koriste drugo oružje, jer ne umeju da ga koriste: koriste ideje. Naizgled, cilj im je da dođu do istine, ali ono što obojica zapravo žele je da ustanove koje jači. To je dvoboj. Izgledaju kao vrhunski intelektualci, a u stvari su zveri koje brane teritoriju, bore se za ženku, pribavljaju hranu. Slušaj me, Gulde: ne postoji ništa do te mere neplemenito i primitivno kao što je duel između dvojice intelektualaca. Nema ničeg nepoštenijeg od toga.
Nakon mnogo godina, kada se sve već bilo dogodilo i ništa se više nije moglo izmeniti, Šaci i prof. Mondrijan Kilroj sretoše se pukim slučajem na jednoj železničkoj stanici. Prošlo je puno vremena otkako su se poslednji put videli. Otišli su na piće i pričali o univerzitetu, i o onome što je radila Šaci, i o tome da je profesor prestao da podučava. Bilo je očigledno da je želeo da navede razgovor na Gulda i na ono što mu se dogodilo, ali to izgleda nije bilo tako lako. U jednom trenu su zaćutali, i tek tada prof. Mondrijan Kilroj reče
- Čudno, ali kad razmišljam o tom dečaku Čini mi se da je to bila
jedina poštena osoba koju sam ikada sreo, u čitavom životu. Bio je to
pošten dečak. Verujete li mi?
Šaci klimnu glavom, i pomisli da je to možda bio ključ svega, i da bi sve došlo na svoje mcsto ukoliko bismo uložili samo malo napora da se setimo da je Guld, pre svega, bio jedan pošteni genije.
Nakon toga profesor ustade i pre nego što će otići zagrli Šaci, pomalo nespretno, ali snažno.
-Ne obraćajte pažnju ako se rasplačem, nisam tužan, nisam tužan zbog Gulda.
- Znam.
- To je zato što često plačem. Samo zato.
- Bez brige profesore, meni se dopadaju oni koji plaču.
- Utoliko bolje.
- Ozbiljno. Uvek su mi se dopadali.
Nikada se više nisu videli, od tada.
Bilo kako bilo, posle teze br.3 (Ljudi izražavaju ideje koje nisu njihove), bilo je dosta logično da usledi teza br.4. Koja je glasila ovako:
4. Ideje, kad se jednom izraze te prema tome izlože pritisku publike, postaju veštački objekti lišeni realnog odnosa sa svojim poreklom. Ljudi ih tako vesto bruse da one u jednom trenu postaju smrtonosne. Vremenom otkriju da mogu da ih koriste kao oružje. Više ni trenutka ne ramišljaju. I pucaju.
- Maestralno - rekla bi Šaci.
- Malo je preduga, tako mi je naišla, moram na njoj još malo da
poradim - tvrdio je prof. Mondrijan Kilroj.
-Ako mene pitate moglo bi da ide samo ovako: Ideje: bile su blesci, sada su oružje,
- Malo suviše zgusnuto, ne čini li vam se gospođice?
- Smatrate?
-Ne zaboravite da se radi o jednoj tragediji, jednoj istinskoj tragediji. Rizično je sažeti je u dve reci.
-Tragediji?
Profesor je žvakao picu i klimao glavom. On je zaista verovao daje reč o tragediji.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 16:18

Iz Pijaniste


Hiljadu devetstoti se osmehnu. Počinjao je da se zabavlja. Ozbiljno. Sede za klavir i napravi najveću glupost. Odsvira Vrati se tatice, beskrano idiotsku pesmu, dečiju pesmicu, čuo ju je od nekog emigranta pre mnogo godina, i otada mu se vrzmala po glavi, svidjala mu se, zaista, ne znam šta je u njoj nalazio, ali dopadala mu se, činila mu se strašno dirljivom. naravno da se to nije moglo nazvati bravuroznim komadom. Da sam hteo, čak i ja bih uspeo da je odsviram. On je svirao poigravajući se niskim tonovima, ponavljajući poneki deo, dodajući dva -tri svoja ukrasa, ali sve u svemu, to je bila i ostala glupost. Jelly Roll je pomalo ličio na nekoga kome su ukrali božićne poklone. Prostreli Hiljadu devetstotog očima kao u vuka, te ponovo sede za klavir. Odlepi takav bluz koji bi rasplakao i nemačkog mašinovodju, činilo se da je tu sav pamuk svih crnaca, i da ga on, svojim notama, skuplja. Dušu da ispustiš. Svi su bili na nogama; šmrcali su i aplaudirali. Jelly Roll se i ne potrudi da se pokloni, ništa, videlo se da mu je puna kapa svega.

Opet dodje red na Hiljadu devetstotog. Već je loše počeo, jer je seo za klavir očiju punih suza, ovolikih, zbog bluza, potresao se, može čovek da ga razume. Najsmešnije od svega je šta je on izabrao da svira, i pored sve te muzike koja mu je bila u glavi i rukama. Izabrao je bluz koji je maločas čuo. "Tako je lep", kazao mi je kasnije, sledećeg dana, da se opravda, zamisli. On zaista nije imao pojma šta je duel, blage veze nije imao. Odsvira onaj bluz. Da stvar bude gora, u njegovoj glavi taj bluz se pretvori u gomilu akorda, sporih, u nizu, jedan za drugim, ubistvena dosada. Svirao je sav skupljen nad klavijaturom, uživao je u svakom akordu ponaosob, i u onim neobičnim, pre svega disonantnim, baš je uživao u njima. Ostali - manje. kad je zavšio začu se i poneki zvižduk.
Tu Jelly Roll Morton definitivno izgubi strpljenje. Skoči na klavir, umesto da se odšeta do njega. Za sebe, ali dovoljno jasno da ga svi dobro razumeju, prosikta nekoliko veoma jasnih reči:
"E pa... idi u materinu, govnaru."

Onda stade da svira. Ali svirati nije prava reč. Žongler. Akrobata. Sve ono što može da se uradi sa klavijaturom od 88 dirki, on je uradio. Monstruoznom brzinom. Ne pogrešivši nijednu notu, ne pomerivši nijedan mišić na licu. To i nije bila muzika: bilo je to nadmetanje, prava pravcata magija. Čudo bez svetaca. Čudo. Ljudi potpuno poludeše. Vrištali su i aplaudirali, nešto tako nikada ranije nisu videli. Bila je frka kao da je Nova godina. U svoj toj gužvi, pored mene se stvori Hiljadu devetstoti; imao je facu najrazočaranijeg čoveka na svetu. I pomalo začudjenog. Pogleda me i reče:
"Ej, onaj tamo je prava budala..."
Nisam mu odgovorio. Nisam imao šta da mu odgovorim. On se nagnu prema meni i reče:
"Daj mi cigaru, hajde."
Bio sam toliko zbunjen da je uzeh i dadoh mu je. Hoću da kažem - Hiljadu devetstoti nije pušio. Nije pušio nikada ranije. Uze cigaretu, okrenu se i ode da sedne za klavir. Trebalo im je malo vremena. onima u sali, da shvate da on sedi tamo i da najverovatnije hoće da svira. Ču se i par težih provala, smeh, poneki zvižduk, takvi su ljudi, zlobni prema onome ko gubi. Hiljadu devetstoti strpljivo sačeka da oko njega nastane kakva-takva tišina. Zatim baci pogled na Jelly Rolla koji je stajao za šankom i ispijao čašu šampanjca, i sasvim tiho reče:
"Sam si ovo tražio, govnavi pijanisto."
Zatim odloži moju cigaretu na ivicu klavira.
Ugašenu.
I poče.
Слика

ceshiwuhao
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 20 Дец 2012, 09:01

Порукаод ceshiwuhao » 20 Дец 2012, 09:08

Čudo. Ljudi potpuno poludeše. Vrištali su i aplaudirali, nešto tako nikada ranije nisu videli.


_________________________________________________________________
WoW Gold|Diablo 3 Gold|Aion kinah

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:33

Слика

Originalan, začudan, neobičan, senzibilan, poetičan - samo su neki epiteti koji se pripisuju najprodavanijem romanu suvremene talijanske književnosti
Jedan slikar želi morskom vodom naslikati ocean, jedna princeza boluje od tajanstvene bolesti koja se liječi samo oceanom, jedan profesor piše "Enciklopediju o granicama na koje nailazimo u prirodi", uz poseban dodatak posvećen granicama ljudskih sposobnosti …
Roman ''Ocean more'' proslavljenog talijanskog pisca Alessandra Baricca je primjer sasvim atipičnog bestselera (danas već i longselera) - čitatelju je ovdje servirana promišljena konceptualnost, višestrukost glasova, miješanje konteksta, erudicija o veličanstveni stilist.
Alessandro Baricco je "poetizirao" svoj romaneskni diskurs - ili drukčije rečeno Baricco je zaista veliki stilist. Njegov čuveni pokušaj "iskazivanja mora" doveo je do tajanstvene vizije vlastite "morske" mistifikacije. Pa ipak, Alessandro Baricco posjeduje i jedinstveni senzibilitet za komiku i ironiju što romanu ''Ocean more'' dodaje još jednu nesvakidašnju literarnu notu.

Alessandro Baricco-Ocean more.pdf
https://www4.zippyshare.com/v/zO8RB4Eh/file.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:36

Слика

Jedna od najneobičnijih priča o ljubavi koju ćete ikad pročitati.
Dragulj literarne fikcije.
Alessandro Baricco voli neobične likove – pomalo pomaknute osamljenike koji su odlučili slijediti svoje snove. Jasper Gwyn jedan je od takvih. Cijenjeni pisac, ćudljiv i suptilan četrdesettrogodišnjak, na prvi pogled zadovoljan svojim životom, iznenada odluči prestati pisati i nestati u očima svojih čitatelja.
Potajno kreće u novi izazov: želi „pisati portrete“, ostvariti potpuno jedinstven oblik umjetničkog izričaja u kojem pojedinci nisu likovi nego priče. Portrete neće objaviti, već će ih dati svojim modelima uz uvjet da ih ni oni nikada ne smiju objaviti. Nalazi atelijer, svjetlo, zvuk, atmosferu i dekor, a onda i Rebeccu, djevojku koja postaje njegov prvi model i svojevrsni stožer romana koji povezuje sve likove. U tišini atelijera nastavlja se priča o pisanju kao intimnom ritualu i jedno unutarnje putovanje s nepredvidljivim ishodom…

„Alessandro Baricco napisao je nježnu meditaciju o suptilnim načinima na koje nas ljudi ili knjige mogu dotaknuti, promijeniti, odjekivati u nama, odzvanjati godinama, vratiti nas u prošlost i poljuljati, kao mnogi trojanski konji koji su pod okriljem tame ušli u naš život.“

The New York Times

Mr Gwyn - Alessandro Baricco.pdf
https://www4.zippyshare.com/v/Y5R7EmPh/file.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 12:40

Слика

Virdžinijan je bio parobrod koji je u godinama između dva rata špartao između Evrope i Amerike, sa svojim tovarom koji se sastojao od milijardera, emigranata i raznoraznih čudaka. Kažu da je na Virdžinijanu svake večeri svirao jedan izuzetan pijanista, koji je imao zadivljujuću tehniku i bio kadar da svira neku muziku koja pre nije postojala, čudesno lepu. Kažu da je njegova priča bila luda, da je rođen na tom brodu i da sa njega nikada nije sišao. Kažu da niko nije znao zašto. Pisan u formi monologa, ovo je prvi pozorišni tekst Alesandra Barika.
Legenda o pijanisti na okeanu, film koji je Đuzepe Tornatore realizovao 1998. na osnovu pozorišnog monologa Novecento Alesandra Barika, pripoveda istoriju napuštenog deteta koje je slučajno otkriveno na prekookeanskom brodu

Pijanista - Alessandro Baricco.pdf
https://www4.zippyshare.com/v/Ydj7sY1a/file.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 19 Мар 2019, 14:41

Ovo nije roman. Nije ni novela. Ovo je samo obična priča. Počinje s jednim čovekom koji prelazi pola sveta, a završava se s jednim jezerom, po vetrovitom danu. Čovekovo ime je Erve Žonkur. Ime jezera ne znam.
Moglo bi se reći da je to ljubavna priča. Ali, da je samo to, ne bi vredelo truda ispripovedati je. U njoj su i želje, i patnje, koje svi vrlo dobro poznajemo, ali za koje nemamo odgovarajuće ime. U svakom slučaju, to nije ljubav. (Ovo je starinska priča. Kada ne znaš kojim imenom da nazoveš stvari, služiš se pričama. To tako funkcioniše. Odvajkada.)
Svaka priča ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je važno napomenuti, jer bela muzika je čudnovata muzika, katkad te uznemiri: svira se sporo, a pleše se lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da čuješ kako odjekuje tišina, a ako gledaš one koji uz nju plešu, izgledaju ti kao da su nepomični. Prokleto je teška, bela muzika.
Nema više mnogo šta da se doda. Možda ne bi bilo zgoreg istaći da je reč o priči iz devetnaestog veka: naprosto zato da niko ne očekuje avione, mašine za pranje veša i psihoanalitičare. Ovde ih nema. Možda neki drugi put.
A. B.

Слика

Svila - Alesandro Bariko.pdf
https://www4.zippyshare.com/v/jBDTUSH8/file.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Alesandro Bariko

Порукаод Mustra » 19 Мар 2019, 14:43

Jedan muškarac i jedna žena sreću se tri puta, u zoru, u holu hotela, u različitim dobima svog života, u momentima koji su ključni za oboje i u kojima će jedno u drugom naći spas. Svaki od ta tri susreta biće istovremeno njihov prvi, poslednji i jedini susret. To je moguće jer žive u jednom vremenu koje ne postoji u svakodnevnom iskustvu, „vremenu koje nam književnost ponekad dočara, i to je jedna od njenih privilegija“.

Слика

Alessandro Baricco-Triput u zoru.pdf
https://www4.zippyshare.com/v/8VR8NDZX/file.html
Слика