Federiko Garsija Lorka

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Federiko Garsija Lorka

Порукаод Anatema » 04 Авг 2005, 18:45

Слика


GARCIA LORCA [Garsija Lorka], Federico, španj. pjesnik i dramatičar; r. 15. VI 1899. u Fuentevaqueros, Andaluzija, u. 19. VIII 1936. u Granadi. Studira književnost i pravo; ujedno pokazuje živ interes za muziku, slikarstvo i kaz. umjetnost. God. 1921. izveden je u Madridu njegov dramski prvijenac Leptirove čarolije. Iste godine objavljuje Libro de poemas (Knjiga pjesama). Renome stječe zbirkom Canciones (Pjesme, 1927) i patriotskim komadom Mariana Pineda. God. 1928. izlazi njegova najbolja knjiga stihova Romancero gitano (Ciganski romancero). U toj je zbirci dao sintezu španj. lirskih inspiracija (duh pučke poezije, kojim se nekada napajao Lope de Vega, i blistavu raskoš Gongorina jezika). God. 1930. održava niz predavanja u SAD. Na povratku iste godine piše knjigu Pjesnik u New Yorku (1940), u kojoj se nalazi čuvena oda Waltu Whitmanu. Od 1931. direktor je ambulantne kaz. trupe Barraca, koja obilazi sve španj. pokrajine igrajući djela španj. klasičnog teatra (Lope de Vega, Calderen,Cervantes). U tom periodu sav se posvećuje pisanju za kazalište: Don Cristobalovo malo kazalište (1928); Čudesna obućarka (1930); Ljubav don Perlimplina i Belise u njihovu vrtu; Dona Rosita neudata (1935); vrhunac njegova dramskog stvaranja predstavlja trilogija: Bodas de sangre (Krvava svadba, 1933); Yerma (1934); La Casa de Bernarda Alba (Dom Bernarde Albe, 1936). U spomen svoga prijatelja (torera) piše tužaljku Lianto por Ignacio Sanchez Mejias (1935). U augustu 1936. uhapsili su ga i strijeljali pripadnici Francove civilne garde. G. L. jedan je od najvećih španj. lirika uopće. U španj. poeziju svoga vremena, zajedno s ostalim pjesnicima, on je unio novi, moderniji izraz i dah istinskog lirizma. »Andaluzijski slavuj« skladno je spojio modernizam s tradicijom. — U nas je mnogo prevođen i igran. Znatan je njegov utjecaj na naše mlado pjesničko pokoljenje.

Jednoj curi na uvo

Ne htedoh.
Ne htedoh ti nista reci.
Jer videh kako iz tvojih ociju
dva luda, mlada drveta mi masu.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti nista reci.


Balkon

Lolita
pevusi saete.
Toreadori
u horu uzdisu
dok berberi
po taktu uzdisu
dok berberi
po taktu glavom njisu.
Izmedju metvica
i bosioka
Lolita crnooka pevusi seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
belo lice)


Mala pesma o prvom poljupcu

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Duso,
odeni se u boju narandze.
Duso,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' veceri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Duso,
odeni se u boju narandze.
Duso,
odeni se u boju ljubavi.)


Amparo


Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
(Polutar izmedju jasmina
i granata)
Zubor fontana slusas
iz dvorista
i meki, zuti cvrkut
kanarinca.
S veceri gledas u ptice
kako drhte
na kiparisu,
dok vezes lagano
slova od svile
na pokrovu belom.
Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
Amparo,
kako mi je tesko reci:
Ja te volim!


Dona Rozita
(Iz luktarske farse Jazbina Don Kristobala)

Porasla cikita,
aj, Dona Rozita!
Grudi su joj bele
dve narandze zrele.
U Rozite svraka.
Od jutra do mraka
kresti: ''Aj, Rozita
gde ti je mamita,
po gradu da zadje
i muza da ti nadje -
a mozda i dva!
Ha ha ha! Ha ha!''


Dva mornara na kopnu

U srcu riba
iz Kineskog mora.
Katkad izroni
pa okom krstari.
Mornaru, pusti
krcme i narandze!
Vrati se brodu
i pljuckaj vodu!
Sapunom jezik
prao je od psovki
i od zargona -
sve zbog lepih dona!
O, oci zarke!
O, zvezdane varke!
O, sto balkona
sa sto lepih dona!
Dosta! Ne mlati,
mornaru - i skrati!
Vrati se brodu
i pljuckaj u vodu!


Stabljiko, stabljiko

Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
Lanokosa cura mala
masline je brala
a udvarac kula, vetar,
struk joj obgrlio.
Tu cetiri kabalera
minuse na konju,
U ruhu od teske svile,
plave i zelene,
i u dugom, tamnom plastu.
''Podji s' nama u Granadu,
curo lanokosa!''
A cura ih i ne slusa.
Tri torera vita struka
minuse na konju,
svi u ruhu narandzastom
i s' macem od srebra.
''Podji s' nama u Sevilju,
curo lanokosna!''
A cura ih i ne slusa.
Najzad, kad je vece palo,
ljubicasto, mutno,
minu mladic sa luninim
ruzama i mirtom.
''Podji sa mnom u Granadu,
curo lanokosna!''
A cura ga i ne slusa,
vec masline bere,
dok sve jace struk joj steze
siva ruka vetra.
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.


Romansa o luni

Luna je, obla poput nara.
usla u kovacnicu.
Dete je glada, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
siri ruke,
otkrivajuci raspusna i cista
nedra od tvrdog lima.
''Bezi, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dodju,
napravice od tvog srca
djerdane i prstenje belo!''
''Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dodju, naci ce te
na nakovnju, ociju zatvorenih!''
''Bezi, oh, luno, luno, luno!
Vec cujem bliski topot konja!''
''Pusti me, dete, i ne gazi
ustirkanu belinu moju!''
Sve blize bubnja topot konja
po zategnutom dobosu ravnice.
U kovacnici lezalo je dete
na nakovnju, ociju zatvorenih..
Iz maslinjaka stigose Cigani
noseci san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i ociju snom obrvanih.
Aj, kako zalobno uzdise sova
na crnom stablu noci!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovacnici lelecu Cigani
i placu gorko.
A nad njom lahor veo svija. svija,
veo crnine lahor nad njom svija.


Svetiljka

Oh, kako je utonuo u misli
plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo
u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva
podneblja neka daleka,
bez vetra.
Zdral belo usijani
kljuca semenka tmaste
u svome gnezdu
i cepteci,
kradom,
zaviruje u rasirene oci
umrlog Ciganceta.


Papirnata ptica

O, papirnata ptico!
Orlu deciji
s perom od sloga
stamparskog,
bez gnezda
i bez druga!
Ruke tajanstvom okriljene,
ovilenjacene,
sazdale su te u sobnom miru
jesenje noci jedne
kad umiru
ptice,
i dugi lelek kisa s ulice
cini da zavolimo lampe svetlost meku,
srce i knjigu neku
beloputu..
Stvorena
tek da tren pozivis koji
u dvorcu od karata tu sto stoji,
beo i krinu lelujavom slican,
razmisljas sama,
slepa
i bez krila,
o tome da si mozda mogla biti
groteckni pajac sto visi o niti,
barka, lisena cilja svog i puta,
sto bez vesala i bez jedra luta,
ili magare tuzno
kog su deca mala
Pegazom svojim c podsmehom nazvala.
U tim mislima
i humora ima.
A ti, koju cud slucaja nacini
od kore znanja,
smejes se sudbini
i vices: ''Beli cvet nece umreti,
nece umreti mali Luicito!
Jutro je vecni,
vecni izvor rose!''
No kako ne verujes u ono sto kazes,
ni deca zato nece razumeti,
otkuda mrak sto iza zvezda pada
i otkud mrak sto u tvom dvorcu vlada.
Sa kulom od karata dokle pada
staniste tvoje plavo,
iznenada
jasterba vidis gde se obrusava.
(O, tek rodjena
peno, koja kola
nad uzburkanom vodom
zivog bola!)
I nestajes u tom plamenom kljunu
uz kikot decji sto sobom odzvanja,
dok tata cuti, da se ne probudi
bol vetrom ljuskan u crnilu granja.
Klovnovska ptica iscezla je tako,
na drugom mestu opet da se javi,
noseci u svom kljunu tvoju dusu
feniksa vecnog s nimbusom na glavi.
Последње учитавање од Anatema дана 11 Окт 2005, 16:17, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 10 Авг 2005, 19:46

PESNIK MOLI SVOJU LJUBAV DA MU PISE

Ljubavi moje krvi, smrti ziva, nema,
zalud ocekujem rec pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad zivim bez sebe, bolje da te nemam.
Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrasnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti sto ga toci luna.
No ja to potrpjeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.
Stog recima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da zivim u tisini,
u noci moje duse vecnoj pomrcini.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 10 Авг 2005, 19:46

Romansa osudjenika

Aj, samoco bez pocinka!
Male oci moga tijela
I velike moga konja
Ne zaklapaju se nocu
Nit gledaju na pucinu
Gdje se mirno udaljava
Jedan san od trinaest ladja.
Nego jasne nesmiljene
Kao stitonose budne,
Promatraju oci moje
Sjever hridi I metala
Gdje bez vena tijelo moje
Ispituje stud karata.

Snazni vodeni volovi
Nasrcu na momke sto se
Kupaju u mjesecima
Rogovlja im valovita.
A batovi pjevali su
Na nakovnju mjesecarskom
Nesanicu konjanika
I njihovih mrkih konja.

Juna dvadeset I petog
Oni rekose Amargu:
_ Mozes ako zelis brati
oleandre u svom vrtu.
Na vratima krst naznaci
Ime svoje ispod njega,
Jer kukuta I kopriva
Proklijat ce iz tvog krila,
A cipele nagrizat ce
Igle ostra vapna ziva.
Zbit ce se u mracnoj noci
Na magnetnim planinama
Tamo gdje volovi vode
Piju trske sanjajuci.
Uci se da sklapas ruke
Skupljaj zvona I kandila
Uzivaj u hladnom vjetru
Sa metala I hridina.
Jer lezat ces pod pokrovom
Kada prodju dva mjeseca.

Sabljetinom od magline
Sveti Jago zrakom sijece
Teska tisina s ledja
Zakrivljenog neba tece.

Dvadeset I petog juna
Otvori Amargo oci,
Dvadeset petog avgusta
Ispruzi se da ih sklopi.
Ulicom navrli ljudi
Osudjenog da gledaju
On na zidu promatrase
Spokojno osamu svoju.
Neumoljiv pokrov tada
Romanskom tvrdocom tona
Dade ravnotezu smrti
Naborima tkanja svoga.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 10 Авг 2005, 19:47

Umro od ljubavi

Sto je to sto tako blista
Kroz visoke koridore?
_ Sine moj zatvori vrata;
jedanaest minulo je.
_ U ocima bez da zelim,
cetir svjetla mi blistaju.
_ Bit ce da ti ljudi tamo
sjajni bakar ispiraju.

Luk izblijedjeloga srebra
Izdisuce lune, baca
Zlatnih vlasi vlasi pramenove
Na tornjeve pozlacene.
Noc trepereci poziva
Na balkonskim
Prozorima,
Gomila je pasa prati
Al' je nece prepoznati,
Miris vina i jantara
Dolazi iz koridora.

Povjetarac iz trscaka
I glasova starih jeka
Pod ponocnim razlomljenim
Lukom zvone iz daleka.
Volovi i ruze sniju.
Samo preko koridora
Cetir svjetla zazivaju
Mahnitoscu Svetog Djordja.

Tuzne zene iz doline
Silazahu s krvlju muskom,
Mirnom od ubranog cvijeta
I gorkom od mladog bedra.
Stare zene s rijeke placu
Na podnozju planinskome
Jednog neprolaznog trena
Od vitica i imena.
Vapnene fasade cine
Noc bijelu i kvadratnu.
Serafini i cigani
Na harmonike sviraju.
_ Majko moja kada umrem
daj gospodi to na znanje.
Pa od juga ka sjeveru
Salji telegrame plave.
Sedam krvi I jauka,
Sedam dvostrukih makova
Lome stakla neprozirna
U opskurnim salonima.
Puno ruku odsjecenih
I krunica od cvjetova,
Sa obala ko zna kojih
More zvoni zakletvama.
Zalupilo nebo vrata
Oporom rumoru sume,
Dok su svjetla zazivala
Kroz visoke koridore.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 15 Сеп 2005, 19:23

Devojcica i macka
(Scena iz komada Cim prodje pet godina)

(Cuje se tresak groma i plavicasta svetlost ozari scenu.
Na vratima levo pojavljuje se mrtva DEVOJCICA sa MACKOM.
Odevena je u dugu belu haljinu a na glavi ima venac od belih ruza.
Njene krupne tamne oci i usne uvelog krina u ostrom su kontrastu
sa bledilom lica. U jednoj ruci nosi vostanicu i buket zlatnog cveca,
povezan dugackom svilenom trakom, dok drugom vodi za sapu
MACKU, kojoj se na svetlosnom krznu vide dve velike krvave
mrlje - jedna na grudima a druga na glavi.
Obasjane plavicastom svetloscu, priblizavaju se rampi.)
MACKA: Mijaaaaoo!
DEVOJCICA: Pssssst!
MACKA: Mijaaaaoo!
DEVOJCICA: Dacu ti maramicu izvezenu.
Dacu ti venac moj od belih ruza, samo ne placi vise!
MACKA: Kad bi znala kako bole rane od pracaka decijih!
DEVOJCICA: Pa sta! I mene srce boli, jos kako!
MACKA: Boli te srce? A sto, devojcice?
DEVOJCICA: Valjda zbog toga sto ne kuca vise.
Juce je postao tako miran moja slavuj posteljni.
Da si videla samo tu pometnju! Sa vencem su me odmah polozili
pod poklopac zastakljen.
MACKA: A onda?
DEVOJCICA: Zagor neki sam cula, kao da pcele zuzucu u sobi.
Vezali su mi ruke. Kako ruzno! Deca su zavirivala kroz okno
a cekicem po lesu neki covek prikivao je zvezde od papira..
(prekrsti ruke.) Andjeli nisu dosli�Nisu, moj macane!
MACKA: Prestani da me nazivas macanom!
DEVOJCICA: A sto?
MACKA: Zato sto nisam macan.
DEVOJCICA: Nisi?
MACKA: Ja sam maca.
DEVOJCICA (iznenadjeno): Ma nemoj! Ti si bila maca?
MACKA (gorko): Mogla si to i sama da prinetis!
DEVOJCICA: Oh, izvinite! Je l' po volji sesti?
MACKA: Da. Osim toga, uzasno sam gladna.
DEVOJCICA: Pokusacu da nadjem nekog misa!
(zaviruje pod stolice, dok MACKA seda na taburet,
drhteci sva od bola.)
No ipak, ceo mis, bojim se, bice mnogo! Jedna misija
noga bice dosta za ovako teskog ranjenika.
MACKA: Deset decaka, deset kamenica..
DEVOJCICA: Svih deset teske poput onih ruza sto su mi
nocas pritiskale grudi�
Hoces li jednu? (istrgne jednu ruzu iz venca na glavi.)
MACKA (radosno): Da, hocu!
DEVOJCICA: Sa ovom ranom i tom belom ruzom,
nalik na oko razbijene lune, licis mi na gazelu u kristalnom lesu.
(pridene joj ruzu.)
MACKA: I sta si radila?
DEVOJCICA: Igrala sam se. A ti?
MACKA: Isto tako! Izvodila sam vragolija trista.
(aj, mackice, skitalice, meseceve pricalice)
Isla sam u Promenadu na najvisi krov u gradu, Jutrom iz manjerka
ribaru ne reci krala crvenperke a u podne prela u ruzinom hladu..
DEVOJCICA: A nocu?
MACKA: A nocu - skitala kud hocu..
DEVOJCICA: Bez ikoga, sama?
MACKA (zaneta u secanja, ne cuje pitanje): ..setala po sumi..
DEVOJCICA: I ja isto tako!
(aj. mackice, skitalice, meseceve pricalice)
Kupine sam brala, jela oskoruse i jagoda sam se najela do guse,
a posle sa decom ispred pustog hrama igrala se ''koze''
dok ne padne tama.
MACKA: ''Koze''? Sta ti je to?
DEVOJCICA: Pa, lizemo cavle na vratima hrama.
MACKA: Mora da je fino?
DEVOJCICA: Ne, To ti je kao da lizes stoparac!
(daleka grmljavima) Oh! cujes li? Da ne idu? Strah me je.
Znas pobegla sam od kuce.. (place.) Necu da me pokopaju!
Necu! Les mi je ukrasen zvezdama i staklom,
ali ja bih vise volela da spavam medju trstikama na obali reke.
Necu da me pokopaju! Hodi, brzo samo! (hvata je za sapu.)
MACKA: Da nas pokopaju? Kada?
DEVOJCICA: Sutra. U neku mracnu, hladnu jamu.
I plakace i cutace svi krugom, a onda ce otici.. Znas, svi ce otici..
MACKA: A posle? Sta ce biti s nama?
DEVOJCICA: Pa.. pojesce nas..
MACKA: Ko?
DEVOJCICA: Guster i gusterica sa decom koje ima strasno mnogo.
MACKA: A sta ce nam pojesti?
DEVOJCICA: Lice, zatim prste.. (spustajuci glas) .. i lutku.
MACKA: Ja nemam lutku!
DEVOJCICA: Vrlo vazno! Pojesce ti brkove i sape..
(udaljena grmljavina) Krenimo tiho od kuce do kuce,
dok ne stignemo do mesta gde pase konjic vodeni!
Necu na nebo! Hocu da ostanem sa cvrčcima sto pevaju iz trave,
sa klasjem sto se talasa na vetru, sa oblacima sto plove vrh glave,
sa prackama sto bacaju kamenje i s' vetrom, ostrim poput brida maca!
Ja hocu da ostanem dete.. dete..!
(polazi ka vratima desno.)
MACKA: Ona vrata su zakljucana! Moramo pobeci niz stepenice.
DEVOJCICA: Pa da nas spaze!
MACKA: Stani! Da li cujes?
DEVOJCICA: Evo, dolaze vec da nas sahrane!
MACKA: Sta cekas onda? Bezimo kroz prozor!
DEVOJCICA (rezignirano): Za nase oci sunca vise nema,
ni oblaka sto plove iznad glave, ni cvrcka sto pevaju iz trave, ni vetra,
ostrog poput brida maca.. (prekrsti ruke)
Aj, suncokretu! Suncokretu vreli! Aj, suncokretu!
MACKA: Suncev karanfile!
DEVOJCICA: Fenjeru ugaseni na praznome nebu.
Tek more osta, brda od ugljena i jedna mrtva grlica na pesku,
slomljenih krila i s' cvetom u kljunu.. (peva)
U cvetu maslinka, u maslinki limun..
Kako ide dalje? Ne secam se vise.. Kako ide dalje?
MACKA: Aj, suncokretu! Suncokretu jutra! Suncev karanfile!
(Svetlost bledi. DEVOJCICA i MACKA nesigurnim korakom
stupaju kroz tminu.)
MACKA: Nestade svetla.. Gde si ti?
DEVOJCICA: Cuti!
MACKA: Hoce li odmah da dodji gusteri?
DEVOJCICA: Nece.
MACKA: Jesi li nasla izlaz? (prilazi vratima desno,
pojavljuje se jedna ruka i naglo je odgurne sa vrata.)
MACKA (prestraseno): Devojcice! Devojcice!
(glasom koji se gubi u daljini): Devojcice..
DEVOJCICA (koraca napred, uzasnuta, zastajkujuci pri svakom koraku.
Najzad ce tihim glasom): Iscezla je.. Dograbila je neka teska ruka.
Sigurno ruka Smrti. Ne sahranjuj me jos! Pricekaj malo..
Dok ne okrunim ovaj cvet.
(istrgne iz svog venca ruzu i kruni joj latice.)
Poci cu sama.. Bicu sasvim mirna, samo jos jednom da ugledam sunce.
Tek zracak jedan - a onda me vodi. Cutis?
Nek mesto tebe ruza odgovori! Da.. ne.. da.. ne..
GLAS IZ TMINE (suplje i neumitno): Ne.. ne..
DEVOJCICA (otkine poslednju laticu): O, svirepi cvete,
Taj odgovor je uvek bio - ne!
(Iz tmine, jedna ruka se pruza prema DEVOJCICI koja pada.
Svetlosni krug oko njenog tela lagano se gasi
i scena ostaje u potpunom mraku.)

[color=darkred]
[/color]
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 15 Сеп 2005, 19:24

Jova

Jovo vita,
jovo vita,
ko li te je odeno
u zlato studeno?
Juce jos su odzvanjala
njedra tvoja ustreptala
ko srebrno zvono,
tako meko,
bono,
horovima zvezda
i romorom gnezda.
Sada cutis, oborena,
ko u dusi razorena
sto cute nebesa
Al' u meni, kao nekad,
sve ce ptice tvoje
u purpurnoj krosnji srca
i dalje da poje
Jovo vita,
jovo vita,
ti ne tuguj zato -
i nas jednom odenuce
u studeno zlato!


Jesenje vece

Jesenje vece
u stud odeveno.
Za mutnim oknom
zure decja lica
u zuto stablo
koje se pretvara
u jato ptica.
Vece poleglo rekom
sto se peni,
a kao jabuka se zari
krov rumeni.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 25 Окт 2005, 19:52

A POSLIJE

Iščezavaju
labirinti
što ih vrijeme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 25 Окт 2005, 19:54

IZLAZAK MJESECA

Kad mjesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mjesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se osjeća
otok u beskraju.

Nitko ne jede naranče
pod punim mjesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mjesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 25 Окт 2005, 19:57

OPROŠTAJ

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

Dijete naranče jede.
(Vidim sa svog balkona)

Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)

Umrem li,
ostavite balkon otvoren!
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 14 Нов 2005, 16:45

Drveta

Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas strasni ratnici poslase?
Ili ste nekad mozda bili zvezde?
Muziku vasu toci dusa ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje slucajno
s mojim srcem?
Слика

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 16 Нов 2005, 06:48

MEMENTO

Kada umrem,
pokopajte me s mojom gitarom
pod pijesak.

Kada umrem,
između naranača
i metvice.

Kada umrem,
pokopajte me, ako hoćete,
na vjetrinici.

Kada umrem!




PJESMA

Kroza grane od lovora
vidjeh dva goluba sinja.
Jedan od njih bješe sunce,
onaj drugi bješe luna.
O susjedi, ja im rekoh,
gdje je moje pogrebište ?
U mom repu, reče sunce.
U mom grlu, reče luna.
I ja štono put putovah
zemljom ovit oko pasa,
dva mramorna orla vidjeh
i djevojku jednu nagu.
Jedan oro bješe drugi, a djevojka ta nijedna.
O orlići, ja im rekoh,
gdje je moje pogrebište ?
U mom repu, reče sunce.
U mom grlu, reče luna.
Kroza grane od trešnjika
vidjeh dva goluba naga,
jedan golub bješe drugi,
a nijedan bjehu oba.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29686
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Federiko Garsija Lorka

Порукаод Mustra » 05 Мар 2017, 17:09

Слика

_________________________________
Avgust
Breskva i šećer
slašću se nadmeću,
a sunce na obzoru niskom lici
na koščicu purpurnog,
zrelog ploda.
Klip kukuruza čuva netaknuti
smeh,
žut i jedar.
Avgust.
Deca jedu crni hleb
i mesec medeni.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29686
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Federiko Garsija Lorka

Порукаод Mustra » 05 Мар 2017, 17:09

Слика

_________________________________
Besani grad
Nitko na nebu ne spava. Nitko, nitko.
Ne spava nitko.
Stvorovi mjeseca njuše i kruže oko svojih koliba.
Doći će iguani živi da grizu ljude što ne snivaju,
i onaj što bježi slomljena srca srest će na uglovima
nevjerojatnog krokodila mirnog pod blagim prosvjedom zvijezda.
Nitko na svijetu ne spava. Nitko, nitko.
Ne spava nitko.
Ima mrtvac na podaljem groblju
što tri godine tuži,
jer u koljenu ima suhi pejzaž;
a dijete, što pokopaše jutros, plakaše tako
da je trebalo dozvati pse, da bi umuklo.
Nije život san. Ustajte! Ustajte! Ustajte!
Mi padamo niza stube da bi jeli vlažnu zemlju
ili uzlazimo razinom snijega s kórom dalija mrtvih.
Al zaborava ni sna nema:
živo meso. Poljupci vežu usta
u čvor mladih žila,
i onaj što boluje bol, bolovat će bez pokoja,
i onaj što se smrti boji, nosit će je na plećima.
Jednoga dana
konji će živjeti u krčmama
i pobješnjeli mravi
navalit će na žuta neba što se sklanjaju u očima krava.
Drugoga dana
vidjet ćemo uskrsnuće isušenih leptira
i hodajući tako pejzažom spužava sivih i nijemih lađa
vidjet ćemo kako sja naš prsten i kako nam izviru ruže iz jezika.
Ustajte! Ustajte! Ustajte!
One što još imaju ožiljke pandže i pljuska,
onog dječaka što plače, jer ne zna izuma mosta,
ili onog mrtvaca što još ima samo glavu i jednu cipelu,
treba odnijeti do zida gdje čekaju iguani i zmije,
gdje medvjeđe zubalo čeka
i gdje devina koža ježi jakim ježurom modrim.
Nitko na nebu nme spava. Nitko, nitko.
Ne spava nitko.
Ali ako netko sklopi oči,
šibajte ga, drugovi moji, šibajte!
Neka bude panorama rastvorenih očiju
i gorkih upaljenih rana.
Nitko na svijetu ne spava. Nitko, nitko.
Već sam rekao.
Ne spava nitko.
Ali ako netko noću ima suviše mahovine na sljepoočnicama,
otvorite propadališta, da vidi pri mjesečini
lažne karte, otrov i mrtvačku lubanju kazališta.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29686
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Federiko Garsija Lorka

Порукаод Mustra » 05 Мар 2017, 17:09

Слика
_________________________________


Gitara
Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš jeušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29686
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Federiko Garsija Lorka

Порукаод Mustra » 05 Мар 2017, 17:10

Слика


_________________________________
Herbarijum
Cvećem začaran, putnik beloprsti
vuče nekakav herbarijum stari
s mirisom venenja i svetom krstari.
Noću se vraćaju na svoje grane
besumnim letom duše starih ptica
i pevaju u presovanoj šumi,
gde nemo plaču vrela na sve strane.
Kao nosići dečji, prilepljeni
uz okno, i cvet mimoze i krina,
zarobljen u tim koracima čami
pod neprozirnim kristalom godina.
Cvećem začaran, putnik beloprsti
sav uplakan otvara knjigu svoju,
a mrtve boje na list herbarija
bešumno sve padaju u roju.
_________________________________
Слика