Desanka Maksimović (1898 - 1993)

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Džigi-bau
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 11
Придружен: 28 Мар 2005, 11:49

Desanka Maksimović (1898 - 1993)

Порукаод Džigi-bau » 18 Мај 2005, 08:53

Стрепња

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и страх.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашта то и ћему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!

Опомена

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.

Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.

Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.

Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.

О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.

Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.

Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
никад саму, кад неко свира.



Предосећање

Познала сам те кад снег се топи
топи,и дува ветар млак
близина пролећа душу ми опи,
опи, па чудно удисах зрак.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом,
и знадох да ћеш бити ми драг
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан
дан пијан,свеж и мек.
чиња ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек

С нежношћу гледах стопа ти траг
траг на снегу белом
и знадох да ћеш бити ми драг
драг у животу целом

Познала сам те кад копни лед
лед,док се буди пролетњи дах
кад дан је час румен,час сетан, блед,
кад сретно се и тужно у исти мах.

С нежножћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.


Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букове у земљи цесте,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови сто се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.

Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.

У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун сто на братовом гробу цвета,
као мрав сто њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде
Cvili lirska pesma: to je
Kao kad upadneš u ječam, u jeku žetve, u osje!

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Ko hoce da dozivi cudo

Порукаод Viktorija Vi » 06 Јун 2005, 15:12

Ko hoće da doživi čudo

Ko hoće da doživi čudo
mora imati srce nevino
kao mleko,
ne sme biti uobraženko
jer takvu stvoru
doziveti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađe
mora umeti da oprosti
onom ko mu podmeće klopke i zamke,
i one će se pretvoriti
u kočije i lađe
i u sanke.

Ko hoće da doživi čudo
mora se radovati kao laste,
mora mu biti dato
da može i zaplakati obilato
i kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čuda
mora verovati da ona postoje
u svetu svuda,
da pokraj zvezda što ih vidimo
i nevidljive zvezde se roje.

Mora verovati međ' glasovima
koji dopiru do naseg uha
u tiho veče
da ih još isto toliko ima,
da i pesma za koju nemamo sluha,
svaki čas ukraj nas proteče.

Ko hoće da doživi čudo
ne sme zgaziti na stazi mrava,
ne sme kamenom ptice da tuče,
jer od dvoraca gde čudo spava,
ta nežna bića čuvaju ključe.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 07 Сеп 2005, 15:11

Na buri

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.




Bliži se, blizi leto

Blizi se, blizi, leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirišu livade bujne
i polja i šumarci
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna
zlatna mu svetluca kosa
rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
kad ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 07 Сеп 2005, 15:11

Po rastanku

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 07 Сеп 2005, 15:12

U ropstvu

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.


Tražim pomilovanje... za Sebra

Tražim pomilovanje
za sebra
što niče i umire kao trava
u zaborav iz zaborava,
za trideset kućica njegovog krompira,
za usukano kukuruza stabaoce,
za dim nad krovom,
za ono gde je, sledeći oče,
pogrešio delom i slovom.

Za sebra uvek verna životu,
za sebra koji sunce voli.
Ako život izda i seva,
i gušteri, sunca uživaci,
i pesnikinja mirisa, zova,
za sebra,
sebar izdati neće,
za sebra koji u povodu
vodi po desetinu
sebara sinova.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 23 Сеп 2005, 17:21

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.
Слика

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 27 Сеп 2005, 03:40

Razgovor


Pitaju me svu večer njegove zenice žedne:
''Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?

Uteha što u svete noći pohađa bedne?
Je li bilo negde suđeno i neizbežno
tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
jesi li ti plamen na kome se duša čisti
umrljana životom?

Jesi li ti duboka kao oči tvoje neizmerne?
Jesi li kao san moj o tebi dobra?
Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne
da odagnaju s čela bore, što ih pobra'
idući životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila
pobeći ako te se usana mojih takne plam?
Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila,
ostati zazidan u sebe, i sam
do kraja života?''

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane
gledajući u sebe bolno i neumitno,
i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane;
i učini mi se srce odveć sitno
njega da voli.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 06 Окт 2005, 00:02

BALKANAC


Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covjek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi,doista,imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog covjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja,apsane i skole,
a kod nas,kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu,mole.

Vi,istina,za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje,i radjanj,i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju,vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede,govori i oblaci,
a mi kad govorimo,vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.
Слика

shubiduap
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 2
Придружен: 04 Окт 2005, 14:54
Место: Srbija

Порукаод shubiduap » 06 Окт 2005, 11:12

MESECINA


Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi nase,
srebrom nam napunio case,
i staklene boce obe.
Mesecinom sam se opila
cesto, zbog srece, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.
Videces, manje je slatka
casa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noc je kratka.

Pijmo, prijatelju i sad skupa
ovo ponocno pice,
sve moje znaces bice
kad zadnja se isprazni kupa.

Bice ti sasvim prozirna
moja dusa i oko;
gledaces u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.

Reci ce poteci same
obraz stati da se zari;
a mesec, krcmar stari,
iz sumske smejace se tame.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 06 Окт 2005, 13:22

Драгомир Брајковић
ОПОРУКЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
Приредила и адаптирала: Рада Ђуричин

Верујем у пролеће љубави и његове бујице
Верујем у небеса лепоте
Верујем у душу дуге, праскозорја и сутона
Верујем у антене што их носим у сновима.
Верујем у слутње, стрепње и наговештаје
Верујем у призвуке.
Верујем у болове који се зорама лече
У срца, која може све ранити.
Верујем у сећања на детињство омађијано
Верујем у радост праштања.

Ево, шта сам забележила у свом дневнику 1941.године.
Срела сам једног војника.
"Ви сте песникиња?" - упитао ме је.
"Јесам."
"Пишете ли још љубавне песме?"
"Наравно. Кад год сам заљубљена."
"Зар и сад кад се пуца?"
"Уза сва зла, љубав не може умрети. Док је ње, има наде. А где има љубави, мора бити и песама о њој."
Познала сам те кад снег се топи
топи, и дува ветар млак
Близина пролећа душу ми опи
опи, па жудно удисах зрак.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
И знадох да ћеш ми бити драг,
драг, у животу целом.
Па, да. Тако је то...

Али људи ко људи, по природи су љубопитљиви, па питају, распитују се... Добро, ево... Родила сам се у селу Рабровици, али тамо сам била само неколико месеци, па су ме онда однели у Бранковину, родно место моје мајке. И Бранковину сматрам својим завичајем. У њој сам учила не само основну школу, него сам, и као гимназијалка и студенткиња, све своје зимске и летње распусте тамо провела. У Бранковини, у дедином забрану, завичај је и многих мојих песама које сам написала и у младости, и као зрео човек. И тај мој завичај носим увек у себи. Па, да ! Још како!

Свака стопа земље тамо је мени знана
Мириси што се дижу са шума и са њива
Знам какво је небо у које доба дана
Какво весеље тамо и каква жалост бива

Завичај ми је много дао. Ту је заметак мог духовног и телесног здравља, а, наравно, и заметак неких завичајних заблуда и претераности. У њему сам научила најбољи језик екавштине, и мелодијски и синтактички, као и по богатству речника. И завичај је, већ у раној младости, изградио у мени човека са гледиштем на морал и на свет. Везао ме за велике вредности наше прошлости и учинио ме отвореном према свим крајевима наше земље. Али и поносном, жељном да и други мом завичају поклоне исту љубав и поверење. Ту, у Бранковини, завирила сам Србији у лице и у душу, и знам да Срби нису неке цвећке, од севапа су и од ината, могу бити и овакви и онакви... Али засигурно знам и ово:

Србија је велика тајна.
Не зна дан шта ноћ спрема
Нити ноћ шта зора рађа
Не зна грм шта суседни грм сања
Нити птица шта се догађа
Између грања

За природу свог завичаја посебно сам везана. Сећам се зима у мом детињству – праве поетске зиме, са снегом, са леденицама под стрехом, са бајкама залеђеним на прозорима. Сећам се кад су пролећа била онаква каква их песници опевавају: април зелен, мај цветан и благ. Сећам се како су у августу падале звезде, а у касну јесен кричале дивље гуске... Сада се све то помешало и збркало у природи. Још је само чисто и јасно у сећању. Па, да! Много тога још само живи у сећању...
Тамо, у мојој Бранковини, иза уже ограде, уз саму цркву, налазе се споменици Ненадовићима – мојим духовним прецима. А уз њих леже моји прадедови – више од сто година – свештеници Петровићи, досељени из Херцеговине пре Првог српског устанка. Моја мајка потиче из те породице. Била је вредна, строга, осетљива, изразито правдољубива и волела је да чита. Била је здрава, изродила је осморо деце. Умрла је у Београду, у 92-ој години живота.
Док нам је мајка била жива, чинило ми се природним што постоји. Као што је природно да око нас постоји ваздух, сунце, да теку реке и дува ветар. Међутим, кад је умрла, наједном сам се осетила као у пустињи, стравично сама, мада су ми биле живе сестре и браћа. Наједном су се пробудила у мени кајања због огрешења о њу... И дан дањи ме мучи што једном нисам хтела да јој увучем конац у иглу. Учинила сам то тог јутра више пута, па ми се није поново прекидало писање. А, ето, мучи ме... Мучи ме и то што сам многе часове које сам могла њој посветити, посветила себи, и што се нисам умела умиљавати. Ваљда због неког патријархалног стида помешаног с поштовањем... А и наша мајка, која нас је можда највише волела, никад нас није, као неке друге мајке, миловала. Ако сам од оца наследила неку обдареност, од ње сам наследила добро здравље и интелигенцију. Она је схватала озбиљност мога рада и чинила је све да ме ослободи обавеза које је могла на себе узети. А њих није било мало, јер отац нам је умро рано, у 41-ој години живота. А мајка је желела да нам пружи могућност да сви завршимо факултете, а брат учитељску школу, да "наследи" оца.
И никада није сумњала, ни у нас своју децу, ни у наше пријатеље. Свако од нас имао је бар по једног друга и скупило би нас се, понекад, по двадесеторо, али она је уживала да госте скромно почасти. Волела је оне које смо ми волели. Када су наши рођаци приговарали што сам се удала за "гољу" Руса, а могла сам "бирати", мајка је одговорила: "Бирала је онако како је гајена!" Хвала јој и данас за то, као и за све, када је на нашој страни била.

Сећам се детињства нашег
Кад је мати сва уморна и жута
Ваздан шила:
По осам хаљина
Осам капута
Осам кратких кошуљица
Све док би светлост с брда
Кроз прозор лила

Често одем у мој родни крај. Дедова кућа је и данас тамо, у поседу мени блиских и драгих. Па шетам, као некад, шумом. Ходам тако, па ударим на воћњак. Једном, у шљивику, тресу шљиве неки момак и један старији човек. Ја их поздравим, а они ми узврате:
"Ходаш?"
"Ходам", велим.
"Од којих си?"
"Од Петровића, од којих је моја мајка. Ја сам Максимовић, мој отац је био учитељ у Бранковини."
"А, ти си Десанка Максимовић, наш народни песник – вели ми стари. Твој отац, покојни Михајло Максимовић, био је славни учитељ, таквога више никада наћемо имати."
А младић ме упита: "Ти сигурно овде састављаш?"
"Па... Састављам, кад ми падне на ум."
"Е, онда, ајде, са срећом" – кажу ми они.
Лепо, зар не?! То се ретко доживи!
А мој отац био је учитељ и све. Родио се у Ваљеву. Био је веома обдарен педагог. Сећам се, у дане када су се ђацима делиле оцене, мој отац би на зидове школске зграде постављао велике мапе свих континената тако да наши сељаци виде шта све има на земаљској кугли, да не мисле да је цео свет у Бранковини и Ваљеву. Осим тога учио је ђаке како се гаје пчеле. Па је имао један врт, из кога породица није јела, а у коме је расло свако биље које је могло да расте у Бранковини. Па је учио ђаке да калеме. Сећам се дође један сељак, па каже: "Директоре, онај мој све по кући покалеми!" Мој отац је осећао да је живот много шири и сложенији, па ђаке није учио само абецеди, него их је за живот спремао. Да не буду слепи код очију. Био је велики родољуб, стало му је било до будућности народа. Познавао је његову прошлост, умотворине и обичаје. Васпитавао је личним примером. Умро је од пегавца 1914., у Ваљеву, на војној дужности.

Зашто ли је у осмеху имао нечег детињега?
Зашто ли је журио увек као да му је зима
и као да иде испод каквог стега?
Зашто му је раме било дигнуто
као крило херувима?
Можда је крај божанског неког сапутника
хитао, и хтео се дићи до његовог стаса;
Можда је зато падала светлост са његовога лица
и топлина из његовога гласа.

А песме пишем у ходу, немам писаћег стола. Свикла сам тако од младости, кад сам своје прве песме, у Бранковини, писала на пању, па је тако остало. Најрађе пишем кад сам сама, а то бива ноћу или у пољу, у шуми. Тада сам највише своја, сабрана. Или у возу, на путовањима. И не кријем да припадам онима који верују у инспирацију, у онај срећни тренутак кад су све способности у човеку будне, кад се човек са свом васионом повезује као да је стострука антена на планети... Али није ме стид ни да признам да сам мало песама оставила онаквим како су написане у налету надахнућа. Најчешће – тек после рада на њима исказивале су оно што сам хтела рећи.
А како се постаје песник? Мора мама за то да те роди. Па, да! Тако је то! Песник је цело биће, недељиво. Песник је друштвено биће. Њега, како каже Шантић, "све ране свога рода боле."

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
Умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.

"Крвава бајка" није написана песма, она се родила. Сећам се добро тог јутра. Одлазим у Прву женску гимназију, у којој сам радила као професорка књижевности, а из које сам те 1941. била удаљена. Одлазим да посетим своје ученике, кад преда ме бану човек, косе пуне сламе, сав изгребан и само рече:
"Све нам ђаке у Крагујевцу побише."
Дрхтала сам од бола и све је у мени било готово. Песма се родила. Ишла сам кући полако, као да носим капљицу воде на длану.
За уметника је бол драгоценији од радости. Среће пролазе брзо, а бол дуго остаје и пробуди најдубље, највредније мисли. Нагони човека да се ућути, да живи у себи. Али касније и бол прође, спусти се у "подруме доње", како каже народна поезија, и онда се опет радујемо сунцу и животу. Живот има свој почетак, трајање и крај. И тако га морамо узети. У томе и јесте човекова снага и величина.
Осећам да досад све је било шала
мога срца врела,
да још ником нисам своју љубав дала
колику бих могла и колику хтела.
Да има у мени цела нежна плима
речи неречених
да бих срце могла поклањати свима
и да опет доста остане га мени.
Пита ме један студент, мислим да је то било у Италији, у Барију: "Јесте ли ви филозоф љубави?" "Јесам, сине, кад већ не могу да будем актер!"
Нема у љубави теорије. Срце то не познаје и не признаје.
Знам да ви млади имате потребу да волите. Али морате знати да све има своје време. Не ваља ништа прерано почети, брже се остари. А не ваља ни прекасно... Сећам се, у Игалу, моја сјајна, млада терапеуткиња вели како нема времена за љубав. Грешите, мила моја, кажем јој ја – за послове време неће утећи, а за љубав може, ако је наљутите. Све у своје време!
А ја сам још зарана осетила колико љубав помаже, штити и даје подстрека, али и колико зна нанети бола. И зато сам се, морам признати, увек бојала крајњег доживљаја љубави. Кад дођеш у оно љубеће, волеће стање – сав си рањив... И због тога мислим да је љубав најлепша док је још жеља. Док се чезне, замишља и чека.
Све је много лепше донде док се тражи
о чему се само тек по слутњи зна
Потом дођу неке друге лепе ствари, али нису те. Али немојте мислити да ја сумњам у младе. Напротив.
Ја верујем у широке видике младих срца. У ваше инстинкте за недокучиво и необјашњиво, само, ето, имам потребу да дајем савете! А, богами, и мени би их требало давати, и поред свег мог животног искуства! Ево, ја радим посао који волим. Али желим да радим само то! Е, не може. У животу има обавеза које мораш обавити, волео, не волео! Хтео, не хтео. Рецимо – мени је најстрашније да ушивам дугмад. Радије бих избрисала цео прозор, него да ушијем једно дугме. А као у инат, кад кренем на пут – неко дугме фали! А путовања обожавам! Моје, малтене вуковско, путовање кроз народ, по селима и градовима, од школа до касарни – пружа ми велику радост. Кад кренем у неку забачену, сеоску школу увек замишљам да ћу у њеним клупама наћи неког будућег Вука коме треба помоћи. Јер природа је велики социјалиста, она духовна блага праведно дели и чини да се велики људи рађају и по колибама. Путовања су за мене заиста празници! И људи, богу хвала, зову са свих страна. Али понекад – звони телефон и неко, однекуд каже: "Ми смо одлучили да дођете код нас!" "Е, па нисам ја одлучила" - кажем, јер не волим кад ми се ишта намеће.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 06 Окт 2005, 13:26

А после ми буде жао. Знам да сам погрешила. Јер ја бар познајем свој народ. Знам да имамо леп језик, али знам и то да, углавном, говоримо сиромашним језиком. Једино кад псујемо, е, ту нам је језик богат, разноврстан и сочан! Ево, још један пример како грешим. Сломијем једном руку, већ у позним годинама – када покрете треба – како је говорио Иво Андрић – прилагодити узрасту и сачувати фасаду. (Баш тако је говорио – сачувати фасаду!) и мени, после тог лома кажу – не брините – то ће проћи. Знам да ће проћи. Све је пролазно. Али се последице осећају целог живота! Ето, и поред свег мог животног искуства и ја често не мислим на последице, ни кад нешто радим, нити кад говорим.
Али било је и лепих, смешних сусрета. Рецимо са Јованом Дучићем. Виђали смо се на састанцима Српског пен клуба, у кафани "Српски краљ." Једном, хвалећи моју песму "Зелени витез", каже ми Дучић: "Написали сте лепу песму, испуњава задовољством, али хоћу и то да вам кажем – не верујем да би ваш драги могао бити задовољан да само уздише под љиљанима."
А кад сам сломила ногу, а често су ми ове коске пуцале, сретнем Бранка Ћопића. "Побогу, Десанка – каже ми Бранко – чувајте те ноге. Нисте стонога, па да можете сваког дана ломити по једну."
А недавно сусретне ме нека жена, сва раздрагана: "Тако вам Бога, јесте ли то ви?"
"Кунем се, ја сам. Само, која?"
"Ама, она, за име божје! Она!" И смеје се, хоће да ме загрли.
"Е, јесам. Она сам!" - Смејем се и ја, и тако се мимоилазимо, обе пуне смеха.

Тражим помиловање
за безазлене
за њине зачуђености недогледне
за људе вечно малолетне
за утописте.
За оне што увек у прикрајак стану
које свака мала ствар раздрага
с којим се сваки радосно сретне.
За тихе, за сетне
за оне сасвим друкчије од мене
и за оне са мном истоветне.

Неке се књиге догоде, као и песме. Али и оне су, уствари, дуго припремане. Мало је шта случајно. Тако је и са књигом "Тражим помиловање." Почела сам да прелиставам "Душанов законик" и наједном као да ме је муња ошинула. Избила су еруптивно из мене моја схватања о правди и кривди, о казнама и опроштајима, о грешнима и праведнима... Пишући те песме, осетила сам као да ми је срце стало на место, како народ каже. Осетила сам да је то што чиним добро. Јер "Душанов законик" својом суровошћу, нарочито према женама, дао ми је право да тражим самилост за оне које други презиру, мрзе, којима нешто замерају.

Царе Душане,
тражим помиловање
за жене каменоване
за њене саучеснице, помрчине ноћи,
за мирис детелине и грање
где су пале опијене
као препелице и шљуке,
за њине животе презрене,
за, неудостојене самилости,
љубавне њихове муке.

Све што бива, мора бивати. Све што је постало, морало је постати. Није из беса никло. Чак и разбојници! Можда нас баш они спасавају да ми то не будемо. Ко зна?!
Моје борављење у завичају помогло ми је да на најбољи начин, без потреса и траума, појмим или бар назрем живот, да се ничему не чудим и да се мало чега бојим. Сећам се да је у Бранковини, поред мога прозора где сам спавала, ишао пут до гробља. И ја сам још као сасвим мала знала да људи умиру, да их после тога стављају на кола и да их мој деда, који је био свештеник, води у гроб. И ту су већ почеле моје прве озбиљне мисли: "Где ће душа тога човека? Њега ће у земљу, а шта ће са његовим мислима, где ће се оне сместити?" Касније сам, без великог напора, схватила да је човек после смрти отишао са овога света и да смо у томе – како народ каже – пред Богом сви једнаки. И онај који је измислио светлост, Никола Тесла, на пример, мора у таму. И онај који воли живот мора да умре. И лекар који спасава живот болеснику, исто умире. Као и велики композитори чију музику још слушамо.
Али, зачудо, све те најприродније ствари личе нам на неправду, чудимо се и бунимо против њих. А можда је то, ипак, велика правда природе. Њених закона се не тичу никакве изузетности. Оно што остаје, то су дела – уметничка, пре свега. Владари из лозе Немањића, Хребељановића, Лазаревића оставили су иза себе цркве и манастире и по њима их се народ сећа. Дечани, Студеница, Грачаница, Лазарица, Милошева, Манасија, по неколико векова су надживели оне који су их зидали.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.
Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твоме олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

Разлоге и корене мог патриотског осећања треба најпре тражити у томе што ми је отац био велики родољуб. А онда – што сам рођена у устаничком крају, што сам расла у Бранковини, завичају Ненадовића. И зато што сам се васпитавала на народној поезији, што сам живела уз људе који су је знали и ценили је, који су се трудили да поступају према њеним моралним и родољубивим узорима.
Ја свој народ волим, али моја љубав никога не може да повреди. Волим његове врлине, али их не величам, и не жмурим пред његовим манама. Видим их, и понекад ме итекако заболе.
У току Другог светског рата, у оно пустошно ратно време, одлазила сам Исидори Секулић. Једном ми је забринута за судбину нашег народа, рекла: "Нисмо сви за пушку. Не могу је сви понети. Окупатор би волео да сви кидишемо главом о зид и да сви нестанемо. Али наша је патриотска дужност да што више Срба преживи ово зло."
Ове мудре Исидорине речи, упила сам у себе и прихватила их као свој став.
Тражим помиловање
за земљу убогу куда војска прође
Јер земља је таква,
она се гуши од барута и метана,
она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен,
земља друштво човека иште,
земља као родна грана
воли да јој човек спусти руку на раме.
Ја сам из свештеничке породице, расла сам крај цркве, не знам да ли је то утицало или сам тако рођена – тек – нити сам умела, нити сам волела да некога увредим. Нисам вређала, нисам пакостила, нисам завидела... Па, добро – то је и природно. Али, и ако би мене неко увредио, то не би дуго остајало у мени. Ево, замислите лопту. Она је округла. Ако је притиснете прстом – док прст стоји – лопта је удубљена. Склоните прст, лопта је опет округла. Ето, тако и моја душа. Прође дан, и ја заборавим на увреду која ми је нанета.
Али увек сам волела да идем својим путем, да га ја крчим, да ја проналазим... А шта је песник?

Песник нема рода,
Века, ни порекла.
Као зрак
Он је био,
јест
и биће.
Он је богова добро
и откриће.
Он је заувек
као брег и река.

Али оно што је дивно то је што сада, одједном, имамо тако много песникиња у нашој земљи. И младих, и млађих и старијих... Као да се неки вулкан отворио. Просто – то је земља на угару која је почела рађати и не зна шта ће од себе. Сви су песници, па кад коме дође прилика да се изрази. Кад кажем сви – то не значи математички сви. Али то је и доказ да поезија није класна ствар, нити физиолошка, већ ствар духа. А ми јесмо народ од духа! Песнички народ!

Тражим помиловање
драги Царе
за оне које су се од ране младости
приволеле царству поезије,
које трепере као брезе
и месечином се заносе
као барка.
за Јефимије, за Свете Терезе,
за сваку Сафо и Јованку од Арка,
за све занете и недовршене,
и за мене.

Кад у себе погледам, видим се увек непромењеном. Оно што ме је мучило у младости – мучи ме и сада. Увек сам била обузета мишљу о пролазности, а и данас ме та мисао, такође, узбуђује... Стално ме прати неизбежност одласка са овога света. Вероватно сам због тога и написала толико љубавних песама.
Јер човек се, сваки човек, не само песник, љубављу брани од мисли да ће једном заувек отићи. Или – веровањем – то му је од природе дата биолошка одбрана – да ће се у детету продужити.
А иза мене – остаће речи стихом оковане. Оставићу своје мисли, сећања и снове заробљене у крлетке речи. И по њима ће се знати да сам постојала – једно време!

На дан моје смрти
састаће се они
што почињу тек
љубав да слуте.
О поезији мојој младић говориће
слушаће га девојка главе погнуте.
И учиниће им се
да надгробно појање
радосно звони
и сваки час
кроз гробљанско грање
тражиће се погледом они.
А неземаљско моје биће
што на свету више нема циља
још једном за собом осврнуће се
да љубав што је на дан смрти никла
узблагосиља.

Човек има један живот и у њему све уради. И добро и лоше. Па – или сачува људско достојанство или остане да се застиђује и племену и времену. Да, тако је то...
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
Anne Maria
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 338
Придружен: 07 Нов 2005, 05:15
Место: Vilin grad

Nad knjigom bajki

Порукаод Anne Maria » 31 Јан 2006, 16:52

Nad knjigom bajki

Dečače, priznajem ti, ni za mene nema
u svetu stvari ni mrtve ni neme,
kamenje hoda i pevaju trave;
sve stvari su u svetu žive, i goleme,
sve govore i imaju ljudske oči prave.

I meni svet se čini pun stvorenja,
pun stvorenja o kojima govore priče.
I ja, u pravdu imam poverenja
i volim onog koji je proriče.

I ja verujem pobediti mora
dobro što krete sa zlim da se tuče.
Pobediće dobri, nema razgovora,
ne mora imati ni prut čudotvorni,
ni čizme krilate, niti zlatne ključe.

Kad dobri samo stigne u carstvo mraka,
sve će početi tamo da se sija,
izleteće ptice svud iz krletaka.
Carstva mraka nestaće svakako,
oduvek sam verovala i ja.

Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno:
dobri će stići na vreme, kako ne bi,
i oslobodiće tri sužnja nejaka.
Kad svi pomisle: pobedi car mraka,
smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi.

Za ljubav tebi neće biti skoro
nigde u svetu čoveka opaka,
ni zloga dela gdegod započeta.
Za ljubav tebi biće srećna svaka
zemlja, odavde - pa do kraja sveta.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 28 Феб 2006, 16:39

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đackoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redova celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 28 Феб 2006, 16:41

Pokošena livada

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih, glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze žale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 28 Феб 2006, 16:41

Proletnje pesme

II

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.


Selice

Kroz noć i vlagu
divlje se guske sele jugu
i bolno kriču.

Osećam želju da mutnu neku
napišem priču:
kako odnose one sobom
na krila svoja bela dva
iz duše moje drago nešto,
a ne znam kuda,
i ne znam šta.