Laza Lazarević

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Laza Lazarević

Порукаод Sky Seeker » 14 Мај 2005, 16:00

Školska ikona

Naše selo imalo je crkvu a crkva je imala popa. Pop je, opet, imao crkvu, selo i popadiju. To jest: pop je služio crkvu, upravljao selom i živio s popadijom.
Pop je bio sve i sva! Imali smo i školu, ali ona je bila potčinjena značaja, kao što je ćata u sudnici. Ona je služila crkvi i selu, dakle, popu. — Poslije ću vam i o njoj pričati.
Cijelo je selo bilo popov spahiluk. Zapovijedao je kmetu, a kmet selu. Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pomisliti da ne posluša popa, a on, opet, sa svoje strane nije ni sanjao da njegova riječ najalovo prođe, ili da on uzima vlast koja mu ne priliči.
Stjepanu, što ide uraskorak, prezrijeva žito, a on još nije požnjeo.
— A što ti, Stjepane, ne žanješ?
— Kako ću, oče?
— Srpom!
— Znam, oče; a kuda ću prije? Znaš da sam inokosan.
— A moba?
— Treba ubiti brava i nabaviti akov rakije, a znaš kako sam stradao.
— A ti uzmi koje crkveno marvinče, a zar će biti i što rakije, pa sjutra zovi mobu.
Sjutradan do večernje oboreno sve, vezano i složeno u krstine.
Pop je sve što imao svoga zvao "crkveno" i "narodno", a sve što je seosko "naše". Mogao je on ići u koju hoćeš kuću, uzeti što je htio — niko mu neće ni riječi reći. On je to i radio. Popustila mu šina na točkovima, a on nađe Pera kovača gdje sjedi pred krčmom:
— Zar ti — veli — u radni dan sjediš pred mehanom?
— Blagoslovi! — kaže kovač i ide ruci — a šta ću kad nemam posla?
— A jesi li vidio crkvena kola i šinu na točkovima?
— Nijesam, oče!
— Nijesi, jabome, nemaš kad od mehane. Treba ja da vodim i tvoju brigu!
On ide dalje, a kovač kao oparen trči popovoj kući i steže šinu. Nabavlja zelene šare u varoši, pa ih sve masti, a ispod trapa, gdje hvata moždanik, pometnuo dvije stare konjske ploče, da se malo gigaju kola kao na "venderima" i da se popu "ne trucka zorli".
Jednom u sumrak ugleda on novoga poljaka Luku; uhvatio nečije svinje, pa godi u obor.
— Kuda ćeš to, Luko?
— Blagoslovi, oče! ... U obor!
— A čije su?
— Ama ne znam ni ja.
— Je li više krmača ili veprova?
— Krmača.
— Rovašene?
— U desno uho.
— E, to su crkvene svinje! Tjeraj u obor, pa im podaj kukuruza. A kmeta pozdravi nek' zakaže selu da pazi na te svinje; jer ako još jedanput čujem da su upale u tuđe dobro, prodaću ih odmah ma ni sto groša ne uzeo! Neće biti moja šteta.
Ne zna niko, pa ni on sam, kad se rodio. U ono doba gdje vam počinjem pričati, računali smo mi, a i on, da će mu biti tako pedeset godina. Popadija jal' je bila godinu dvije mlađa, jal' nije. Ali obadvoje ljudi temeljiti. Djece nijesu imali, tijem su više računali seosku djecu u svoju. Ko nije imao čarapa trebao je samo nedjeljom proći pored popove kuće, pa već više ne bi išao bosonog. Ono dobra što su imali, kao što rekoh, nijesu računali u svoje, već u narodno. Narod ga je zasijevao, žnjeo, kosio, plastio, vrhao, vijao, Mićo crkvenjak na pijacu nosio, a pop novce čuvao. — A šta će njima dvoma dobro? Ni kučeta, ni mačeta! Dok su živi, biće im dosta, a poslije — narodno je i bilo.
Poodavno je već kako pop ne može da mahne kosom ni da zakopa motikom, ali zato je on ipak uvijek u poslu. On vodi brigu o cijelom selu. Čas u jednoj, čas u drugoj njivi, sada u školi, poslije u crkvi. Imao je svuda posla, svuda je i stizao, i svuda je trebala njegova pamet.
Kad je kakav teži slučaj u sudnici, odmah trči po popa, i on to od časa namiri, da je svakom pravo.
Kod kuće je živio skromno i po starinski. Popadija ga ljubi u ruku kad pođe u selo ili kad se vrati kući. Sva im je posluga bio Mićo crkvenjak, koji se takođe računao u nešto što pripada crkvi i selu, dakle, popu.
Pop je govorio vrlo često besjede u crkvi. Silne, svete i poučljive riječi da te jeza podiđe. Crkva je služila svaki dan, a nedjeljom je bila uvijek dupkom puna. Prije, još davno, i kad je kakav svetac, pa i petak, nagura se puna crkva žena, ali pop jedanput, poslije službe u petak, stade pred oltar, pa poče govoriti: da je bog ostavio nedjelju i praznike za crkvu; da se u ostale dane čovjek ređe moli bogu; da se on za sve moli kad oni moraju raditi; da je bogomrsko ne raditi u petak, jer je to samo turski svetac, i da će on svakoga izbrisati iz protokola krštenih koji odsad ne bude petkom radio.
I vjerujte, ljudi, u našem selu nema, kao u drugima, ama nijedne glave koja svetkuje petak.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:18

Све ће то народ позлатити

И сумрак се почео хватати, а лађе још нема. Свет који ју је чекао почео се разилазити. Оде и дечко с тврдим земичкама и капетаница с бајатим лицем. Одоше и оба практиканта с Марком столаром, свадивши се најпре с гостионичаром, што им је точио још прошле среде отворено пиво. Пођоше и кочијаши нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружења ногу”, оде пешице, заметнувши прут на раме а палац од леве руке за шпаг од пршњака. Ни жена Маринка магазаџије не хтеде сести у кола, већ пође са својим рналеним друштвом пешице, окрећући час по леђа онима с којима је говорила; и то не из непристојности, већ просто због тепелука, који тако безазлено блисташе као да је Зајечар процватио, а кроз Књажевац протекла река од млека.

Сунце се беше расплинуло у далекој прекосавској равници, и само још поврх места где га је нестало пружаху се у небо дугачке, светле, беличасте зраке, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима — управо онако како то праве добри и рђави молери. Сава, која је била тако опала да се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачака поврх ње.

Замало још, и свет се сасвим разиђе. Сем слугу и чиновника паробродских на обали стајаху још само два човека — један у фесу и чакширима, други у мундиру и мамузама. Онај у фесу — Благоје казанџија — цео дан нестрпљиво ходаше: сваки сат запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби па не зна одакле да се почне чешати; улажаше у станичну гостионицу, и чисто као да ће одоцнити, усплахирено истрчаваше поново напоље упирући поглед далеко преко мирне Саве. Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке у ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаху с једног предмета на други. Чибук је непрестано држао у зубима палећи лулу истресеним кокицама. Сваки час је запиткивао и момке и агенте што нема лађе, да ли има каква депеша, је ли вода тако мала, вуче ли какву теретницу итд. — на што му и момци и агенти, с урођеним владањем страних држављана, врло укратко и осорно одговараху.

Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудијаху око тога места, као оно сасвим издубена главчина око оједене осовине. На његову лицу не беше онога хероичнога изгледа који се кадшто виђа и на пенсионованим потпуковницима, па ипак оно те опомиње на омарину иза које се диже олуј, одлећу ћерамиде с кућа и капе с глава. Пуначки, малени с обе стране пострижени бркови, мален али подебео нос, осредње смеђе очи, рехаве обрве, округао обријан подбрадак и чисти, масножути, али не мршави образи, мала уста, с поверљивим контурама, велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше човека господина и геака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би изненадило кад би он, окренуо дами леђа, обрисао нос салветом, или чак забо виљушку у локумиће.

Он, дакле, стајаше, а казанџија се непрестано вртијаше. Напослетку, кад мрак стиже и не могадијаше се више видети ни златан перваз на агентовој капи, и њих се двојица покуњени вратише у механу.

— Нема је, па нема! — рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта.

— Нема је — рече и официр, али мирно као периодичан чиновник који зна да после пет година мора доћи класа.

— Што ли, боже? — рече опет казанџија. — Ваљда ... та да... овде и нема Турака... А лађа се, ваљда, и не може бобандирати?

Капетан ћути.

— А кога ви чекате? — упита опет Благоје.

— Жену!

— А ја сина! Рањен је.

Он се мало стресе, брзо стаде истресати скоро пуну лулу и поновно је напунивши и палећи настави преко чибука:

— Али лако, сасвим лако! Писао ми је његов друг Јоле. Овде и овде! — он руком показа сасвим неодређено: најпре преко леве плећке, па онда дуж целе десне ноге.

— Само га окрзнуло! Отпуштен је кући из болнице да се поправи, па после, у име бога, опет!... И треба ... Треба гонити пексијана!... Само нека нам је бог у помоћи!

— А шта вам је син? — рече капетан почињући учествовати у историји казанџијиној.

— Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде дебља него у мене нога овде. Ја сам због ових оскудних времена продао све што сам имао, шта ће ми, само сам алат оставио. Али док је његових руку и алата, биће нама двојици хлеба, па баш да нас је десеторо.

— Знам, знам, — рече капетан — али шта је он у војсци?

— У војсци? Пешак! Јест, пешак! Ја увек кажем: ти, брате, ти би требало да си тобџија. Ти би лепо могао повући топ. После, оно кад груне — милина човеку чути! Али он хоће у пешаке. Каже: ово вреди — ако хоћеш на пушкомет, ако ћеш за гушу! Страх те погледати кад се наљути. Тај где удари, ту трава не ниче!

— А где је рањен?

— Богами, не знам. Не знам, бадава! Писао ми је, истина, његов друг Јоле, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма! У две борбе, у две...

Он извади сасвим масно и изгужвано писмо из ћурчета и предаде га капетану, који га понесе у руци да га прочита спрам свеће у механи.

Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „срећна нова година” и тако даље и, испод тога „Илија! Сремчевић 14 гро: од = раки”. На среди таванице обешена лампа чкиљила је једва пробадајући зраке кроз већ сасвим црно стакло. Насред среде стајаше једна дрвене столица са сламним седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише.

Капетан седе на дугачку клупу крај прозора и поче читати врло замрљано писмо. Благоје склони најпре ону столицу псујући „што ће ово чудо овде”, седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу хтевши се налактити. Али се одједном трже видећи по столу грдну, црвенкасту, масну мрљу.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:19

— Еј, ти, море! Е, ово је баш преко јего! Гледај ти, молим те, мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, ходи овамо. Обриши ово!

Однекуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење.

— А шта је ово овако масно? Је ли, магарче?

— Па механа је, газда-Благоје, — рече прљаво створење с толико непобитног разлога да се Благоје сасвим разгоропади:

— Е, гле ти њега! Међер си ти неки мудрац! Па, ваљда, не седе свиње у механи?

Читалац ће се врло огрешити ако помисли да је Благоје какав чангризало — боже сахрани! Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљења, па тражи само себи занимања. Пристао би он сада и да се бије, и да га бију, само да му прође време. Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разагна чаму. Због тога он опет јуриша на капетана:

— Јесте ли видели онога с ногом?

— Кога с ногом?

— Та онога без ноге!

— Кога без ноге?

— Та онога са штаком!

— Кога са штаком?

— Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу!

— А што су му одсекли?

— Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге ... Зар ви не знате оног с ногом?

— Не знам, — рече капетан — нисам га видео.

— Па све проси пред црквом!

— Хм!

— Ух, боже! — Благоје се стресе. — Овакав бадрљак само! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа — жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди!

— Па дабогме!

— Само то ми се не допада што проси.

— Па мора да једе!

— Знам! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати! Лепо да му кажу: „На ти, брате! Хвала теби који си за нас пролевао крв, и такве ствари” ... човек је, у неку руку, то се види, како да кажем, изгубио ногу, иде на штаци! Сад њему треба да једе, да пије. Хоће, богме, и лулу дувана ... Човек је ...

Капетан се осети позван да објасни казанџији положај инвалида:

— То је лепо што је он за своју земљу осакатио себе. Али зато он не може тражити сада да буде саветник. Видите, сваки онај који је пролио крв за своју земљу, треба да се рачуна у срећне јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа...

— Е, знам и ја те ваше философије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши!” Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто ... како да кажем? ... то је страшно погледати! Довде одсечено — а човек хоће хлеба! Па сад зар да проси? Мора! Не може да оре, не може да копа! Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси. Бре, да је мени власт, ја бих знао шта бих радио! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха. — „А, ти једеш пите?” — „Једем!” — „А је ли крв јевтинија од пите? А камо ономе онда с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се, је ли? Дај овамо докторе! Један, два, пет — колико их треба! Деде, сеци. Сеците му ногу овде! Јок, јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако. Сад види како је ономе онде! Ха, синко!”

Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у вишим регионима. Он се спусти ниже:

— Тако је, тако је! Али ће они и добити сви пристојно издржавање из државне касе кад се сврши рат. Немајте ви бриге!

— То, то, мој господине! Само ако је то зацело и онолико колико треба, да не стоје опет пред црквом и да не просјаче по вашарима. Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па је... А овамо држава... Слушајте!... Звижди!

— Не звижди! — рече капетан.

— Та звижди, бог с вама!

Благоје истрча наврат-нанос напоље. Мало после врати се покуњен:

— Мора бити да је неко вабио вашке. А има и угурсуза па дувају и у кључ. Ту пре, кад је оно Срета ишао у Београд, а онај обешењак Мићин сакрио се за дирек па пишти у кључ. Сви поскакаше, и сам начелник скочи! После се само вратише — и начелник се врати. Псују онога ко је свирао — и начелник псује, а не зна ко је!... Ја... О, брате, ја не знам што се то тако задоцнила! Да ли је још кадгод било? Је ли, ти? Еј, момче! Ходи овамо!

Оно прљаво створење помоли се опет.

— Је ли се лађа још кад овако здраво задоцнила?

— Не знам — рече створење.

— Не знаш? Сметењаче! Па шта ти онда знаш? Шта имаш за пиће?

— Свашта! — рече створење глупо се смешећи.

— Пијете ли ви ракију? — рече Благоје окренув се капетану.

— Не!

— И ја слабо ... Ама шта да се ради сад? Чекајде!... Је ли то звижди?

Ућута и слуша.

— Аја... Донеси ракије! Не може више ни да се пуши. Већ ми срце поцрне од дувана!

Пошто истресе полић, као да му очи мало оживеше, и цео доби изглед мирне одсутности.

— Ала ми је и то лађа! Санћим она иде брже од кола! Да је човек сео на какву му драго мрцину — где би био до сада! Пиха! Шта велите, на добром коњу?

Сви коњички официри воле да говоре о коњима, па ма то било и с калуђерицама. И нашем капетану чисто севнуше очи. Он је извесно мислио на каквог араплију кад рече:

— За осам сахата!

— За осам, богами — рече Благоје, коме је ова пристраност ишла у рачун. — А ово је већ која доба! Да сам ја само знао!... Него, не бих га, опет, смео товарити на кола, истина, његов друг Јоле каже: лако је рањен, сасвим лако; али знате, рана је, а ја бих њега на кола! Ех, каква је била у мог мајстора кобила!... Еј, ти, слепи мишу! Донеси још ракије... Кобила као срна! Па само овако савије главу.

Он изви руку тако здраво како би отприлике, изгледао коњ са сломљеним вратом.

— Ама зар ти немаш боље ракије? Еј, ти, пупавче! Кажи газда-Давиду да ја иштем ракије. „Добре!” кажи; кажи: „газда-Благоје” ... Овако савије главу! Ама ту требају руке! Да пукну вукући! Она кад трчи, па све овако, — он тури главу међ' ноге — а ја држи, држи! Па напослетку, кад ништа не помаже, а ја у стог, или у тарабу у зид, где стигнем! Ништа она под нагим богом не види, само кад једанпут ухвати хук! А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим оде до ђавола и она и ја, и кола, и све! А она ништа! Па после још иде мирно као буба! А нико други није умео с њом као ја. Калфа-Видак ишао једанпут по бакар на Саву, а она само овако — он опет тури главу међу ноге и испружи браду, као да му је ђем у устима. — Видак испусти узде па легне у кола, а она све по јендецима, па трчи, па трчи, па трчи... Звони! Јел' те да звони? Да платим!

Он опет истрча напоље, али кад се врати, на његову лицу беше нестало нестрпљења, и глупа веселост леваше из очију, на које, по изразу мојих земљака, већ почињаше цурити ракија.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:20

— Какав је то коњ, управо кобила! Мајстор метнуо једанпут један сандук — овако оволики — не знам што је хтио! А она: ђем на зуб, па овако! Па како је летела, онако у авлију! А кола закаче, па стражњи точкови остану пред капијом, а мајстор у капији, а сандук њега по глави, а предњи точкови код орв кобила пред кућу, а ми да умремо од... од... Ама шта су ти одвугле ове жигице? ... Дај једну жишку.

Капетан га више не слушаше. Његове мисли беху далеко: чак у Књажевцу. Тамо му је била жена код матере чекајући да се ослободи бремена. Али тада су тамо били и Черкези. Ужасне комбинације севаху капетану кроз главу. Сва варварства која су починили ови љубимци Европе сликаху се живим бојама у његовим мислима. А поврх свега стајаше десператна неизвесност; јер откако је пошао у рат, само је два писма од жене добио. У оба му писаше да ће доћи чим се породи и дигне, али од посљедњег писма беше прошло пет недеља, а Турци дошли на Тресибабу, а Черкези руше његову кућу и пале му постељу, на којој му, можда, жена лежи. Па ипак је он ишчекиваше. Има у човека једна жица, лажљива као случај, па ипак је зову „предосећањем”. Ко год игра на лутрији, тај при сваком вучењу има предосећање да ће добити, и никад се не чуди по свршеном вучењу како га је преварило то предосећање. А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће добити, јер му се све баш тако чинило и никако друкчије. И капетан Танасије већ трећи пут узаманце долази чак с позиције на лађу, с тешком муком измољавајући допуштење од команданта, јер му се све чињаше да га данас неће преварити слутња. Али, ево, баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи. Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просеје из њих оно што је црно. Оде у Књажевац где се родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда кад се капетан родио, а који сад на својој периферији носи сухе гране. Ту сахрани оца и мајку, ту преко пута замилова девојку, ту уз кућу однесе куму лимун и позив на прстен. О, како му беше драго све; и стари орахов ормар, и зарфови отети од неког турског паше још у првом нашем устанку, и скрхани ногари за кацом у подруму, и икона светога Николе с двокрилним увијеним носом, налик на два пужа, и фистан у сарачани, у којем се његова мајка венчала, и, опет, опет, и поврх свега: весело, благо и пуначко лице његове жене, и стидљива нада да ће бити отац ... и... не, не може бити! Та ако су и Турци, нису зверови!

Он се протрља по челу хтевши разгнати ове мисли.

— Мајстор је, и богзна како, рад био да се ождреби — настављаше Благоје гледајући непрестано у место на коме је капетан још при почетку седео. — Дабогме! Јер то је хала, није коњ! Е, али тако...

Капетан га тако мирно слушаше као ону шеталицу на сахату. Ни она, ни Благоје нимало му не сметаху да даље настави своје мисли.

Опет је на старом месту. Опет пламте куће и по улицама леже нагрђене лешине...

Тек око поноћи он се извали на клупу крај прозора, бацивши најпре још један поглед на лампу која све слабије свјетљаше и све грђе смрдијаше, и на Благоја који хркаше туривши главу међ' ноге и пруживши обе ноге на ред као да држи уздице.

Залуд се капетан мучио да сведе очи — сан његов беху окупили Черкези! Тек у саму зору као да мало придрема, али тад се зачу кроз мртву ноћ равномерно лупање точкова и узвикивање оних што мере воду с предњег краја лађе; па онда пиштаљка стаде будити успавану послугу на станичној лађи. Капетан скочи; сабља му се отиште и са звекетом лупи о земљу. И Благоје се трже:

— Нећеш, бре! — рече он, и као да поново повуче уздице и поново заспа.

Капетан истрча напоље у свеже јутро. Једва је дисао. Неисказан страх владаше њиме. Он у трк дотрча до станичне лађе. Докопа бачен алат с лађе која долазаше и стаде вући себи. И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју. Капетан баци уже момцима, који се чуђаху његову послу, занесе се и мало што не паде у воду. И кад му жена у оној тишини и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца.

И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзади детенце ототањи.

Они брзо пређоше преко моста и склонише се у страну правећи места другим путницима који се гураху заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача.

Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му се одреши језик:

— Међер, ти си жива!

Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити.

— И овај мали! Ти, ти, војниче? А што ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже!

Он обриса лице рукавом, и држећи дете, настави:

— Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?

Тек у тај пар он угледа стару жену и потрча јој руци:

— Хвала богу, само кад сте ви сви живи и здрави! Кад је све добро!

Стара жена бризну у плач:

— Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта.

Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце; али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке.

— Ћути! — рече капетан с ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени, па притрча богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на мосту.

— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син? ...

— Јесам, господине капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде, и он се придржа за једну госпу с кучетом и зембилом која врисну и одскочи у страну.

— Ту ти је отац! Чекај да му кажем!

Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени.

Капетан отрча напред у механу да пробуди Благоја. Све се расклони у два реда пуштајући инвалида: једрог момка, с мушким лицем и жалостивим осмехом око усана. Све беше у њега: и снага, и здравље, и лепота; и, опет — ничега не беше! Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу.

Он пође полако напред. За њим пристаде капетаница с мајком и дететом, па онда остали свет, сви ћутећи као у неком свечаном спроводу.

У тај пар гологлав Благоје истрча из механе.

Капетан поскочи и дохвати га за руку:

— Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко!

— Како тешко? Ко то каже? ... Ево, ево писма!... Његов друг Јоле...

Зверајући на све стране он потрча поред инвалида и заустави се на крају публике:

— Па гдје је?

— Тата! — викну војник милостиво окрећући се на једној нози и подупирајући се штаком. — Тата! Та ево ме!

Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу.

Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некакве капљице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да се бојао да ће му побећи!

Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била.

— Хвала богу, само кад си жив! Све ће опет добро бити. Ово — он руком напипа штаку — ово ће народ позлатити. Је ли тако, браћо?

Сви прискочише одобравајући.

— Ево, ја, — рече капетан — ја први дајем... — он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара — ја, ево, дајем сахат и ланац. На!

— Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата! Ја немам друге руке.

— Ево, и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката — рече Стево практикант.

— Хвала, браћо! Држи, тата!

— Ево ти да купиш дувана! — рече Маринко магазаџија и пружи му неколико дуката.

Војник, с муком придржавајући штаку, скиде капу и подметну је магазаџији да тури у њу новце.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:20

— Хвала, браћо! Држи, тата!

Благоје узе капу у обе руке, метну у њу сахат, лулу и дукате.

Народ поче редом спуштати у капу. Међу путницима беше браће Руса, са оном, како они веле, „широком натуром”. Они немилице даваху.

Војник се захваљиваше непрестано са „хвала, браћо!”, „хвала, браћо!”, али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добивати одсутан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети, са свом снагом непоколебљивог уверења, да је богаљ и просјак. И најзад просуше се тихе, крупне сузе, као мајска киша.

— Гле, гле ти њега! — рече Благоје. — Због такве ситнице па плаче! Па шта ми је то! Једна нога! Еј, хеј! Све ће то опет... — он умало не рече „нарасти”, али се устави: — Све ће то опет... Ама је ли ти ја кажем да ће то све народ позлатити?

Па онда, уједаред, и сам бризну у плач.

— А шта ће ми све ово?

Он баци преда се на земљу капу с поклонима и као луд погледа у небо као да одозго чека одговора.

— Хајдемоте одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми... — онда погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета... — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни!

Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све на свету огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.

Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу. Покрио ју је, истина као што се то каже, хартијом, али му је жена весела и синчић здрав, и чупа га већ за бркове.

Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из инвалидског фонда и — проси!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:22

Први пут с оцем на јутрење

— Било ми је — вели — онда девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца!

Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!

Нарави је био — отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди шепртљати -, нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш, — бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Кад се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али, брате, кад одалами, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам знао „алекције”! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут!

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, један, пут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа. То је била велика реткост, и ето тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио вилице да би се чуло у Тетребову механу.

А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца -удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече. Само кад га понеше из куће, а баби заигра доња усна, дршће, дршће; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака. Знам само једанпут да га је ударио што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачци, па скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. — А знате што га је отпустио? — На правди бога!... Видео га да игра крајцара! — Тек ћете се ви после чудити!

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: „На, ево ти ајлука! Мени више не требаш; иди па тражи где се може играти крајцара!” Турио Прока фес на очи, плаче као киша и моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? — Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, па пут за уши!” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.

Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај, боже, као што има људи, па хоће да дари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је! А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ноје у јаје. Кад се он што обрецне, она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме ишао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и његова посла. Каже она једанпут:

— Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где ћеш је?

А тек се он издрачи на њу:

— Јеси ли ти гладна или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кад ти нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи!

Покуњи се мати па ћути.

Са светом је такође мало говорио. У кафани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне покоју. Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.

Нас је децу, као и мајку, волео, није фајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никаква знака нежности од њега. Покривао нас је истина, ноћу кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд, — али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци и шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што скаче с врх јаблана!

У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кафану свако вече. Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд! Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло — ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. — Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа:

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:22

— Шта ће та свећа у ово доба?

— Па да се видиш свући, Митре, — каже моја мати.

— А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи?

— Па није, Митре — увија се моја мати — него као велим...

— А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући!

Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку и одласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то.

Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, па накисели лице. Ни за кафу није богзна како марио... Па шта је радио сву ноћ по механчинама? питате ви.

Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него... Видећете!

То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада.

Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан — ништа... Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га:

— А где ти је, Митре, сахат?

Он се намргодио. Гледа на страну, каже:

— Послао сам га у Београд да се оправи.

— Па добро је ишао, Митре.

— Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде!

Моја мати шта ће, ућута.

Кука после с мојом сестром: „Е, тешко мени! Даће све што имамо, па под старост да перем туђе кошуље!”

Једанпут опет — јали је било десет, јали није — а њега ето из кафане. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак искићен златом и драгим камењем. Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље.

Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је.

— Зар си повратио?... — трже се. — Зар ти је већ оправљен сахат?

— Оправљен! — каже он.

— А какав ти је то ланац?

— Ланац као сваки ланац — каже он, али некако мекано, није да се издире.

— Знам, — каже моја мати — а откуд ти?

— Купио сам!

— А та шубара? То има само у Миће казначеја.

— Купио сам и њу!

— Продао ти?

— Продао!

— А какав...?

Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче.

Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак колик песница па баци на сто, и оно звекну: сам самцит дукат, брате!

— На, — рече — остави ово! — Па онда изиђе у кухињу. Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену.

— А шта ћу — каже сестри — с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!...

Као што видите, нема ту среће ни живота!

И тако је моја мати била несрећна, и ми смо сви уз њу били несрећни...

Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом апотекаром и још тако некима, све се окрену и пође како не треба.

Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах испречи: „Гледај своја посла!”, или: „Имаш ли ти друге каке бриге?”

Није фајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео будибокснама на своју руку, па га не пушта.

Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако...

Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију. Чујемо ми мало после коњски топот и рзање. Не знам ја шта је то.

Кад он после уђе, ја почех хркати и моја се сестра учини да спава. Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка чекам ја.

Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао:

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:23

— Одведоше вранца!

— Одведоше — каже он.

Опет ћуте, само мати час по усекњује се, а ја чисто осећам како плаче.

— Митре, тако ти Бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај свет. Ено ти Јове карташа па гледај! Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другог кору хлеба и да ова наша дечица служе туђину?... — Па онда поче јецати.

— А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!

Моја мати плаче још јаче:

— Знам, Митре брате, — каже она милостивно — али хоће душмани све да однесу. Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекакве изелице из мог добра истерају?...

— А ко те тера?

Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати ако тако и даље радиш. То је занат од Бога проклет!

— Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да слиниш без невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор!

Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се.

Дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне фишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата, без златна силаја. Доносио је други пут и по два-три ахата и по неколико прстенова. Једанпут: једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после, опет: туце сребрних кашика; а једном: пуно буре лакерде и — свакојаких других комендија. Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег.

Сутра му купио нове 'амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу.

Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се. Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један одпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша.

Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им кафе (а сутрадан показује по неколико дуката што је надобијао напојнице). А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке суве, и час по понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!”

И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује, ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету. За јело је куповао све што је било најлепше у вароши. Моје хаљине најлепше у целој вароши. Али опет нешто ми је тако тешко било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле, бледе тужне, озбиљне. Никуд подбогом не иду, па и на славу слабо ком да иду. А и нама су жене слабо долазиле већ само људи и то готово све само оне „лоле” и „пуста'ије”, као што их је моја мати звала. Дућан готово и не ради. „Зар ја — каже мој отац”. — Да мерим гејаку за дваест пара чивита? Ено му Чифута — Мати не сме ништа више ни да прослови. Каже, једанпут и казао:

— Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени цигло једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу; па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!”

Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана дан, а све се моли Богу: „Боже, ти мене немој оставити!”

Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!

Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав П. Зелембаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом”. Бркове ушиљио, косу остраг разделио, а золуфе пустио, до јагодица. Дебео у лицу, шишкав у телу; накривио некакав шеширић, а преко прслука златан ланац; исти онакав какав је: бабо имао. На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да, у се погледати. Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге.

Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци кафу.

Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из димњака. Пију кафу, ћуте као Турци, само карта клизи, и чујеш како звечи дукат.

То је била страшна ноћ.

Ми се с мајком затворили у другу собу. Она више не плаче. Ни сестра. Испијене у лицу, очи упале па гледају страховито уплашено. Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро.

Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин.

— Дај још! — вели мојој мајци.

Она стегла срце. Чути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у мараму.

Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само ово!” И онда чисто бежи из собе. Али „још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи.

— Дај! — вели мајци, а дошао у лицу као земља.

Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац стресе и како се прихвати за пећ.

— Брже! — каже мајци, а одлаже ногама и рукавом брише зној.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:23

Мати му пружи.

— Дај све! — рече он.

— Последњих десет дуката! — рече она. Али то не беше више глас, ни шапат, већ нешто налик на ропац.

Он скопа оне новце и управо истрча из собе.

Моја мати клону крај ковчега и онесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!”

Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.

— Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.

Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио. Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа у њу. Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен Бог ког је она гледала и који је њу гледао. И онда јој се по лицу разли некакво блаженство и некаква светлост, и мени се учини да је Бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја под његовим копљем зе'ну. После ми заблеснуше очи, Па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бабу!” И онда, а не знам зашто „Боже, убиј онога Зелембаћа!”

Дуго смо се тако молили.

После моја мати уста, попе се на столицу па целива светог Ђорђа. И моја сестра то исто учини, а после диже и мене и Ђокицу, те и ми целивасмо. Онда мати узе суву киту босиока што је стајала за иконом и стакленце с богојављенском водицом што је висило под иконом, покваси оном водом босиљак, па, нешто шапћући прекрсти њиме собу. Онда полако отвори врата на прстима дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње.

Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен као окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако?

Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зелембаћ једанпут викну, колико игда може:

— А ко мене може натерати да играм више? Камо тога?

После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке.

Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође.

Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могах више затворити очију. Устанем.

Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом дршће пламичак у кандилу. Моја мати и сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу.

— Шта је ово? — питао сам се ја. — Је ли овде мртвац у кући или се мој покојни стриц вратио па га ваља наново сахрањивати.

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било и механички прошаптах: „Боже, знаш оно за бабу;” и опет: „Боже, ама убиј оног Зелембаћа!”

Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку.

Ја се окретох, али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом — не знам шта да мислим.

Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу.

Гледам.

Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре једна разбијена кафена шоља и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина и непела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван истресен из луле. Четири празна свећњака; само у једном што букти дебела хартија којом је свећа била омотана и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.

На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче.

Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример, — а не знам, управо, зашто — да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударати, — и све тако којешта.

Бог зна докле бих ја тако вирио да ме се опет не дотакну мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата.

Ја — не знам зашто — одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох напоље.

Тај дан био је субота.

Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама. Тривко извадио јагње па виче: „Ходи, вруће!”, а пијани Јоза игра у једној барици.

— А што је, море, ваш дућан затворен? — запита ме Игњат ћурчија који у тај пар прође.

— Тако! — кажем ја.

— Да није болестан Митар?

— Није — кажем ја.

— Отишао, ваљда, некуд?

— У село — рекох ја, па побегох у авлију.

Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.

Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а гледам мајку и девере.

— Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи имао је посла.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 18:24

О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим, кад она спава, кад ме не види!

Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи — не знам... То јест, знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати и сестра седе с рукама у крилу; не кува се ни ручак; пролазе на прстима покрај велике собе и само отхукују — исто онако као кад ми је стриц умро. Ђокица у авлији везао мачки џезву за реп, па се увесељава њеном трком. Момци шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено па хрче као да је по ноћи.

Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких леђа, а око појаса се размиче од дубока даха.

Одавно је већ било звонило на вечерње.

Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина, — нигде краја да видиш, само што се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније. — Боже, ти на добро окрени!

Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некакву школску књижицу, али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере наслоњено на суву јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим.

Уједанпут шкљоцну брава. Моје мајке неста с прозора. Ја претрнух.

Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац!

Фес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На лицу некакав тужан и милостиван осмејак — није то никад пре било! Такав је изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте.

Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли само главу унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче. Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној кући.

Причао ми је после Тома, кум-Илијин син, да се мој отац с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако разговарали, да им је после донето хартије и мастила, да су нешто писали, ударали печате и тако даље. Али шта је то било, то се не зна нити ће икад ико знати.

Око десет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет.

Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима.

Врата се отворише и мој отац уђе. Обрте се једном-два по соби, па онда, не палећи свеће, скиде се и леже. Дуго сам још слушао како се преврће по кревету, па сам после заспао.

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.

Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. Дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута:

— Спавају! — Али се трже од свог шапата и као да се ока мени насред собе. Дуго је тако стајао не мичући се, само што опазим покаткад како му се'ну очи, гледајући час на нас час на матер.

Али ми ниједно ни увом да макнусмо!

Онда он пође поребарке на прстима чивилуку, а не скида ока с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе натуче фес на очи, па брзо и целом ногом ступајући изиђе напоље.

Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. За њом се диже и сестра. Као какви дуси!

Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима; за њом приста и сеша.

— Остани код деце! — прошапута мајка, па изиђе напоље. Ја скочих па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку, али ја се отргох и рекох јој:

— Остани код деце!

Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота а испод вишања довучем се до бунара и чучнем иза њега.

Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж — нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.

Али у истих мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.

Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји.

— Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно.

— Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!

Како си пропао, господару, Бог с тобом! Што говориш тако!...

— Све сам дао! — рече он па рашири руке.

— Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.

— Ама све, — рече он — све, све!

— Ако ће! — рече моја мати.

— И коња! — рече он.

— Кљусину! — каже моја мати.

— И ливаду!

— Пустолину!

Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.

— И кућу! — рече он, па разрогачи очи.

— Ако ће! — рече моја мати. — Да си ти жив и здрав!

— Марице!

— Митре!

— Шта ти то велиш, Марице?

— Велим: да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ нама!

Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно.

— Марице, — поче он — зар ти?... — Загрцну се, па покри очи рукама и ућута.

Мајка га ухвати за руку:

— Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два-три корита, а данас, хвала Богу, пуна кућа!

Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине.

— Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?

— Пун је! — каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко очију и спусти руку.

— Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину!

— Уложићемо у жито!

— Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала Богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се Богу, па радити.

— Као поштени људи!

— Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!

— Па ћемо опет стећи кућу!

— Извешћемо нашу децу на пут — каже мати.

— Па ме неће мртвог клети... Откад их нисам видео!

— Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку.

Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па повукох јорган на главу.

Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ и потресе се душа хришћанска. И као талас суво грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом...

— Сине, устани да идемо у цркву!...

Кад сам ишао лане у Београд по еспап, видео сам у Топчидеру Перу Зелембаћа у робијашким хаљинама. — Туца камен!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2007, 22:19


Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 18:43

Švabica
Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izišao iz Pompeja, pevao sam pesmu "Svja sujeta čelovječaskaja, jelika ne prebivajut po smerti". čudnovato da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi. I Pismo ... žensko društvo prijatno ...
Njena majka, brat joj poručnik ...manov, Popesku,
kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu... Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala. Trpezarija je ta upravo naše internacionalno zemljište. Tu smo svi kao u svojoj sobi. Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima ... ... Ponosita kao ... Dmol ... maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice kao vuga, a oni to zovu haut gout[1]... II Pismo Misliš, valjda: ko šta radi. - ja se samo njome zanosim? Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce, - ta valjda pred tobom smem to tvrditi! Šta imam ja s njome? Ja baš i da sam uveren da me ona - čisto me sramota da kažem - da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram "devojačkim srcem"?
Ako ću istinu reći, na svaki način prijatno mi je biti s njome, - a, kao bajagi, što i da mi ne bude? Ali naravno da je to sve daleko od ma kakog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete! Ali dalje, naravno, ništa. Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni - a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka koji bi me vodio do ma kakih izjava i sporazumevanja. Ti znaš da ona nije u onim godinama u kojima se "Provodi ljubav", stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se "ljubavnik", pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva
računa pod bogom. Hoću da kažem: nije u godinama u kojima se igra ljubavnih scena i samo joj "značajno" stegnuti ruku znači "pođi za mene". Nema tu, dakle šale. Ja još koji mesec pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota. Pa njena rodbina, - hajde majka i bože pomozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuvaricom, živeti s njome o kori suva hleba i biti najsrećniji smrtni. To su, valjda, godine što čine čoveka "pametnijim". Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem "lud". Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno. Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim. Pripovetka je svršena. Veruj! Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju itd. Međutim, mirno i spokojno gledam svoja posla, i za dva-tri meseca uzdam se da ću postati doktor. - Ko će sa mnom! Pomisli šta je uradio ludi Nikola - obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio da će me zvati na duel, na što mu je Vidak duvandžija - udario šamar! Neko zakuca na moja vrata. Ana me zove na večeru.
Tvoj pobratim. III Pismo Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: "A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!", jer takvog skeptika kao što si ti malo je. Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, - nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muva večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo. S Tumanovom se narazgovaram kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume - znaš da je vrlo "genant"[2] Naš "Don Karlos" je neprestano ona užasna protivrečnost imenu koje smo mu dali. Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire. Ima britvu od koje je jedna strana samo za žuljeve. Tu sam opazio neki dan kad je Spalding uzeo od njega britvu da zareže plajvaz. Po ceo dan čita novine kojih su mu puni špagovi. Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih držeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: Natürlich![3] ili Na-nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje. Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutradan ćupove s kompotom.
On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu koji će se sastojati samo iz Nemaca o "silnom nemačkom carstvu", itd., itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. - Tumanov obično prošapće: Kraftige deutsche Natur![6] Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi Nemce. Bije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. Vuče još neprestano nemačko-engleski rečnik kud god ide i doručkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj. Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7] Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih valjda. - Eh, kad biste vi imali nešto samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom! Meni bi i suviše: - Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći. Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča. Ti znaš da on dobro zna naše stvari. Sad je uzeo memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski. Ti ne znaš još dva Rumuna koji s nama sede, - jedar gimnazist ovde, a drugi matematičar. Veoma dobar i ozbiljan čovek. IV Pismo
čudiš se, mora biti, što sam se ućutao, - bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan. Nisam ti hteo pisati, da
se ne brineš: sad je sve dobro. Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa o čemu bih ti mogao pisati. Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakih zaključaka i tražiš samo da ti sve natanko pišem što bude između nas dvoga, i podvlačiš dva puta reči natanko. Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sam uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo. Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem? Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma. Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se. Ona je došla uveče. čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će me obradovati veli: Hajdete, došla Ana! Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo. Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater. - A - reče ona glasom koji me, badava je, dirnu - a vi ste slabi? - Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni.
- G. Tumanov mi je kazao. - Da, - reče Tumanov prostodušno kako ga je bog stvorio - gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite. Ja je pogledah ispod oka. Ona se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater. Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa. Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duvana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: "Kakú ýto po russki?", ona došla i sela do mene kod peći. - Al' vi ste sad sasvim zdravi? - zapita me nekako plašljivo. _ Na putu da budem sasvim zdrav. - Al' ste tako bledi! _ Nisam jeo ništa već osam dana. _ Bogu hvala, samo kad je sve prošlo. Vi se ne čuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! - i poče veselo da se smeje. - Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti. Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati. - Vi? Ne, vi ste uvek bili dobro dete. Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas? - I ja počeh da se smejem, htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.
Nije mi ništa odgovorila. Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala. Meni se učini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do
njenog odgovora. Ovakvi slučajevi mene samo draže. Sve me kopka neki đavo da vidim da l' ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate. Tog večera posle večere igrali smo dame. Ona je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno? Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom. - Vi opet imate damu! - rekoh joj. Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri. - A što mešate figure kad partija još nije svršena? - Vi hoćete da se sprdate mnome? -- Bog s vama! - A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobijam? - Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate - ja sam igrao kako sam najbolje znao. Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica. Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotimično da dobija.
Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito. Smejala se. - Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti. - Svaka lekcija od vas biće mi draga - ja udaram glasom na "vas". - Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate. - Hoćete tj. da kažete: nemojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali? Ona lako pocrvene. Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu. Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber-ovo Aufforderung zum Tanze[8]. Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše. - Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu. - Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti - i uhvatih za čašu. Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu. - Ali, gospođice! Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se. - Laku noć!
- Laku noć! - rekosmo mi. Kad ostasmo sami, ja se podbočim na ruku i gledah joj u oči koje su bile upravljene na rad u rukama joj. Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada. - Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom. Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku! Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre njenog polaska u Gotu. Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo. Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno "srce", pomislim se. - Gospođice, poklonite mi ovaj prst. Ona je neprestano u njega gledala. Na moje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja. - Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. - Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća. - A šta ćete s njime? - Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši. - Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga. - Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a? Ona klimnu odobravajući glavom.
Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati. Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuče i nastavi pletenje. Posle pet minuta ja izvadih sahat. - Već 11. Vi znate - rekoh ja kao u šali - da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam, opet, smešan što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom. - A vi idite kad znate. Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate da vam kažem da vas volim. Pa ipak ustah i pođoh. - Laku noć! Dajte mi bar ruku. Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke. - Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć! Dođoh u svoju sobu. Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen. Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. Nema tu onoga što sam ja mislio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i mogao misliti? Da me... Budalaštine... Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake. Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči. Šta sam hteo time? Posle sam skuvao čaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio. Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti.
Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak - zar kojeko da
me smeta! Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni Pobratim V Pismo N... Ne znam kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: "Vi se obadvoje uzajamno volite. Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam". Ti znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao "zanositi se s njome", kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti. Imam i opet čime da ti se izvinim, - bio sam se "zavadio" s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala. Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem. u sobu (obično, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i smehu) i doručkujem. Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim. čim sam popio kafu, odmah iziđem. - Zbogom! - Zbogom! Nije me pitala ni kuda ću tako rano, kao inače. Došao sam u dva na ručak. Ona se bila otkravila. Izgledala mi je neobično slatka. Za ručkom nehotično je gurnem laktom.
- Mille pardons![9] - riterski se klanjajući. Ona vrćaše glavom: nema pardon. Za kaznu ja je još jedared taknem laktom. Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate? Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj: - Bud'te zdravi! Ona klimnu glavom. Dakle pomirili smo se. Ama da l' se ja varam il' se ona zbilja raduje? Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.[10] Ja stao više nje. - Lepo vreme - rekoh ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete. - Ah, vi ste neka prznica! - Nema više da se govori o tome. Dajte ruku. Sad smo se pomirili. Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju. Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije. - Međed - prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje.
Bi mi neobično prijatno. Dosad nikad nije u mom
prisustvu govorila ma šta protiv ma koga člana naše kuće. - čujete, gospođice, hajd' da zaključimo ugovor da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti. - Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim. - Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo. - Pristajem! Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao. činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva. Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a. Naiđem na dvoje zagrljenih. - Dopada l' vam se ovo? Ona napući usta. Opet naiđemo na sliku istoga smisla. - A ovo? Ona me tako oštro, ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise-u. - A dopada l' vam se ovo? Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:
- Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le plus apre lettre.[11]
Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa. Poče se slatko smejati, pa kao bajagi zadirkujući me: - Hajd' nosite vašu knjigu! Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori. - O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se. Ona se još većma napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prst. Naposletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige. - Ah, oprostite! - rekosmo oboje u jedan glas. Ona što mi je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst. - Molim, - rekoh ja - iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo. - Mogla bih dokazati da imam više prava no vi, al' kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko-nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime. Dakle, ja izrično ne tražim pardona - i poče se slatko smejati. Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe. Izbi četiri sahata.
- Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer... ostajte zdravo! Sad ćete mi valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se
srdim. Ona mi pruži ruku i smejaše se. Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica! Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne pričam - na što? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]). Nu na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome. Pošlo je sve budiboksnama. No još nisam toliko zagazio da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam, i to ću učiniti, tako ne bio tvoj Pobratim VI N... 1. I 187... Počinjao sam ti, duše mi, dosad, dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao, - ja ti ipak nisam ništa odgovorio. Stid me je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti, opet, sve, tako mi je teško, tako teško! Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak... Nego bolje s početka.
Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto
plača pregnuti na delo poštena čoveka. Rekoh da ću početi gde sam stao. Glava I Traži Ďavola sa svećom Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duže, jer sprema poklone za Božić, - ti znaš da u njih na Božić svi darivaju. Ja obično donesem knjigu, pa sednem s njome, jer se moja soba ne može dobro da ugreje. Bilo je pre jedno nedelju dana. Po noći se bilo približilo, i vampiri su čekali da se minutna skazaljka na sahatu pomakne za jedan čeperak, te da digne poklopce s njihovih kovčega. Bledog meseca nije bilo. (Šteta! Uostalom, ti možeš celu scenu zamisliti spram mesečine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi. Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju. Na jednom prozoru beleo se spušten rouleau[14], na drugom nije bilo zavese. Ja, da bih počeo razgovor, dignem se. - Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a? Govorili smo vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak mi se učini da sam isuviše glasno govorio. Ona klimnu glavom. Ja dođoh do prozora i gledah je sa strane. Bože! Ona je to opazila. Baci jedanput-dvaput pogled na me ništa ne govoreći.
Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe s ulice, nižući se u besmislene duguljaste i
zvezdaste slike, saobražavajući se osovini ledenih kristala. Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš ludu, prljavo-svetlu sliku koja se svaki čas menjaše, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe. Mislio sam nešto, ne znam ni sam šta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju. Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, - trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe. Kao što vidiš, genijalna misao. Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk. Na ulici zatutnjaše požarnička kola. Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore. Zvono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho. - Vatra! - reče ona. - Vatra! - odgovorih ja. Nanovo ućutasmo. Ja čuh kako u pobočnoj sobi Tumanov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.[15] Sedoh na stolicu do nje i tako približim glavu njenom vezu, da nije mogla više iglom probadati. Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku. Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oči. Ona nije ništa govorila, nije se opirala. Osetih da sav gorim i da ona teško diše. Pribrah se. Nesrećniče, šta radiš? Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove. Valjalo je početi ma kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.
- Izvol' te na poklon! - rekoh nekako promuklo i pokušah da se smejem. - Ne! - reče ona. Nečastivi me i opet bocnu: - Zar poklon od mene nećete da primite? Ona oćuta. Ja počeh da jurišam: - Poklon od mene, gospođice! - Takav! - reče nekako zbunjeno, uzimajući nanovo vez. - Kakav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? Opet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao: - Kažite kakav hoćete! Ništa ne odgovori. - Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete moju duvan kesu. Kažite, dakle! Ja sedoh opet do nje i primakoh joj se bliže. - Ne! - reče ona. - Nećete da kažete. Ne, vi morate kazati. - Nikad! - Al' ja znam šta je. - Vi ne možete nikad znati šta je. - Parole d'honneur[16], velite da ne znam. Ona se zbuni: - Ja mislim da vi ne znate. - Parole d'honneur, vi mislite da ja ne znam? Ona pocrvene sva. - Ostavite se.
Meni se učini da me nestade. Ona je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu
puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jače dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu mi kao munja kroz glavu: Švabica, sirota, moja mati, Srbija. Skočim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu. Bilo je već 1 po ponoći. čuh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata. Tu noć nisam ništa mislio, bar ne znam da sam šta mislio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. - "Ona hoće srce" - to mi je neprestano izlazilo pred oči. Glava II O, ljubofi paklena! Potraži sam autora Sutradan bila je ozbiljnija nego obično. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora. Toga dana bila se očešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupče. Tako i moje sestre češljaju svoju decu, - može biti stoga joj lepo stoji, što mi, u ovim godinama u kojima je, ipak izgleda kao dete. Toga dana činila je sve što sam je molio. Pevala mi je pesme koje inače za boga neće da peva, jer idu do g, a njoj je glas čist samo do eis. Pa ipak nije je glas nigde izneverio. Uveče je pozovem u šetnju.
Sneg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogama. Svi izlozi u dućanima osvetljeni i prepuni svakojakih "božićnih darova". Ljudi prolaze punih šaka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER-ovom poslastičarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure
od šećera; pred SPILLER-ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki čas protrčavaju deca s onim čegrtaljkama u rukama i ljudima od hartije, koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom. Montags-Zeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro! Jedan prosjak koji iđaše na kolenima pruži nama ruku, ona izvadi pet groša i spusti mu u nju. Pred kućom za koncert, iako je bilo već četvrt posle sedam, ustaviše se jedna gospodska kola. Ćirica skoči sa sedišta i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoči jedan mlad čovek u belim rukavicama, pređe na drugu stranu kola i pruži ruku u njih. Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši. Mi i nehotično čekasmo dok oni pređoše preko trotoara. Onda pođosmo dalje. - Gospođice, ovde je tako puno sveta da se ne može ići. Hajd'mote, bolje, u manje ulice. Ona ćuteći pođe za mnom u Jahn'sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier-Brucke, i mi stajasmo pred ogromnim parkom u kome vladaše puna noć, jer samo glavni prolazi behu osvetljeni. Ja pođoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već smo bili nekoliko koraka u šumi. Noge nam upadahu do više članaka u neugažen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru - 10°, meni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno. Posle pet minuta bili smo dosta duboko u šumi. Oko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.
Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: "Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica", i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu. - Da se vratimo? - reče ona. Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leđa. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. - Izgledaše mi neobično lepa. - Da se vratimo? - pitah ja. - A što? Ona smaknu ramenima. - Vi se bojite ići dalje u pustu šumu? Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda. - Zar s vama kad idem da se bojim čega? - reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. - Ta vi ste tako jaki! - I ne treba da se bojite - rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo. U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude. Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.
Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni: - Hvala! - Na malu. Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa. - Vama je hladno? - rekoh ja. - Ne! - Rđavo? Ona sleže ramenima. - Da? - Da! - reče ona. - A šta vam je? Ona opet sleže ramenima. Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.
Uz put počeh pričati joj što sam mogao indiferentnije stvari samo da ne bih došao na ono čega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. Pričao sam joj po stoti put o Hajduk-Veljku, o Rajiću, o pojedinim pesmama, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. Odgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve tačno. Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar. Naposletku kojekakve dosetke o Banaćanima. Donekle je išlo kojekako. Kad smo već ušli u varoš, nije mi više išlo za rukom, iako sam se usiljavao.
S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori. Ja ućutah. Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrechtsstrasse. Ti znaš kako je tu tiho. Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi: - Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva. Ona srdito-tužno razvuče krajeve usana: - Na to neću ništa da odgovorim. Ja htedoh da okrenem sve u šalu. Počeh kroz usiljen smeh: - Molim, vi na to ne možete ništa da odgovorite. - Ne, ja neću da laskam. - Sad ste se tačno izrazili; nećete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. Nisam se više mogao nasmejati. Ona okrene glavu od mene. - Ja... ja... - poče zagušljivo i presta. Meni pomrče svest. Ama jesam li ja budala? - pitah se. - Kuda sam zagazio? Dođosmo pred našu kuću i ćutećki prođosmo je. Ona se okliznu i posrnu malo, ja je uhvatih za mišicu: - Gospođice, molim vas, uzmite me pod ruku, ovde je klizavo.
- Hvala vam - reče ona i ne uze me pod ruku. Onda se opet vratismo, opet prođosmo. Kad se po treći put vratismo (ti znaš da su ovde po ceo dan zaključane
kapije), ona stade. - Imate li ključ sa sobom? Ja otključah kapiju. Ona uđe tromo. Pod stepenima otresaše noge na asuri, i to činjaše nekako tromo. Bila je veoma bleda. - Gospođice, vama je ozbiljno rđavo? Ona klimnu glavom. - Pa kažite mi šta vam je? - Ne znam - reče ona. - Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene. Ona pruzi ruku. Ja iđah za tri stepena više i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je. Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze. - Bože! - prošaputa ona nekakvim glasom kojim, valjda, udavljenici govore. U taj par čuše se nečiji koraci niza stepene. Ne govoreći ništa pođem dalje i povučem je za ruku. Pored nas prođe jedan čovek, skide kapu i pokloni se. - A, vi ste, Hermane, - reče ona kao pribirajući se. - Šta radi gospođica Vedel? - Ja sam baš sad dopratio gospođicu k vama - reče momak učtivo se smešeći. Opet se pokloni, pa ode niza stepene.
Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niže. Beše izvadila maramu i useknjivaše se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima
pritište oči. Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. Brava škljocnu i njena se mati pojavi na vratima. Ona trže svoju ruku iz moje, no ja je krepko držah. - Ta penjite se! - vikah ja smejući se. - Zar vas nije stid? U vašim godinama ne možete da uziđete dvadeset stepena. Prisustvo babino toliko mi respekta uli da se ozbilja počeh smejati i šaliti. Trgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen. Baba se slatko smejaše. Nije ništa opazila, a nije ni mogla ništa opaziti. Odem u svoju sobu, skinem zimski kaput i odem u opštu sobu. Predstaviše me gđici Vedel. To je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. Njen je otac profesor na univerzitetu i nije žalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete. Ana je vrlo malo jela za večerom. Ćutala je, tužila se da njoj nije dobro. Ja sam se usiljavao da zabavljam gđicu Vedel. Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat kako dobro govorim nemački. - Oprostite što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja.
- Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da čovek mora biti vrlo pažljiv pa da vam samo na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer
vam je jezik vrlo srodan s našim! - reče ona. - Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti. Srpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemačkim! Ja pogledah Anu. Ona beše pocrvenela. - Ali, Klaro, - reče ona obraćajući se gđici Vedelovoj - kako možeš tako što pitati! Srbi su Sloveni. - Ah, tako! Molim, oprostite, - izvinjavaše se gospođica. - Znam, sad se sećam. Vaš je jezik srodan s mađarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete. - Klaro, Klaro, - reče ona usiljeno smejući se. - Zar su Mađari Sloveni? To je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim. Gospođica Vedel beše crvena ko paprika. Ja se nisam ništa srdio. Ti znaš da Srbin na strani, a osobito u klasičnoj Nemačkoj, mora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani - govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik) je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se kad smo im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da imamo čak pozorište i da smo hrišćani. - Nadam se da mi nećete za zlo primiti - reče gđica Vedel - što sam tako slaba u geografiji. - U geografiji! - prošaputa Ana podrugljivo. - O, molim vas - rekoh ja klanjajući se. Ani bi očevidno dosadno i neprijatno. Ona se sama stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula pažnju na što drugo, usta i upali sveću na klaviru.
- Klaro, sviraj štogod! I gđici Vedel kao da beše ova prilika dobro došla. Ona odmah skoči i otpoče svirati. Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu. Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno. Moja mati prosto obučena i starački smešeći se, - ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima. Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola, - ekipaža gospodin-doktora. Pred Ćukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi. Pa pijani Đoza koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, "ali tebi, gospodine, čest i poštovanje", i baci kapu u blato. Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suve grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. Pa Tijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta. Pa Nikola Đero koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: "Treba l' što za kuću?" Moja mati zna šta to znači i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča-Nikoli. Onda uvedoh Anu u taj moj zavičaj, i cela slika potamne. Ljudi me gledaše kao stranca. Mojoj materi nesta smeha s usana. Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah samo u nju. I njoj beše tužno i hladno. Ne, mi ne bismo nijedno na taj način bili srećni. Gospođica Vedel beše međutim svršila sviranje. Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata. - A ima li u vas klavira? - pitaše me.
- Naravno da ima, - rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor. - Opet ludo pitanje, - reče ona. - Svirate li vi u što, ako smem pitati? Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih: - U drombulju, gospođice. Ona se malo zbuni: - Oprostite, ja ne znam šta je to drr..., molim vas, kako ste kazali? - Drombulja - rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh. - To je flauta - istakla se Ana -; g. Maričić svira vrlo divno u flautu. - Onda baci na me jedan pogled pun molbe. Razumem je i ujedno se postideh što sam hteo s "damom" da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice. - Da, flauta, - rekoh ja - upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu. Bi mi neprijatno što sam tako nespretno izleteo. I na licu gospođičinom pokaza se nešto nalik na poniženje. Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj: - Ako dozvolite, ja ću vam svirati što. - Skočim kao da idem, i očepim dvaput jako nogom Tumanova. Ana me gledaše poplašeno. Tumanov me je razumeo. - Vaš je instrument odneo vaš zemljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kažem.
- Šteta! - reče gđica Vedel sasvim uspokojena. - O, niste mnogo izgubili, međutim, kad opet uzimadnem čast naći se u vašem društvu, dozvolićete mi da vas uverim kako sam loš svirač. - Unapred sam uverena da ću jako uživati. Ana brzo poče nekakav drugi razgovor. Ja se međutim dignem i oprostim se. Ana iziđe za mnom. - Vi ste rđav čovek - reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze. - A vi ste dobra devojka - odgovorih joj. - Laku noć! Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo, za tebe. Bio sam umoran, stoga sam legao u 11. Kad me već hvataše san i nejasne uspavljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu. U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet. San mi se razbi. Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svim mogućim oblicima. Ja opet hodah s njom po Valjevu, i bi mi neobično tužno. Ne znam koliko je to trajalo. Brava na hodniku škljocnu i ja čuh Maksove nesigurne korake i zagušen kašalj. Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora - u ovoj krčmi. Opet mi se ređaše slike. Opet ona s crnim šalom oko glave... Ama samo jedan jedini poljubac, al' onda, - onda bih se morao oženiti njome!...
Ne znam kako, opet se nađem s njom u istoj šumi. Bilo je
kao leto. Mi smo išli kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske što otpadaju kad orah uzri. Bio je suton. Sunce je zailazilo za Gučevo. Ona je vodila odnekle najmlađe dete moje sestre, koje nam je govorilo nešto nemački - ja ne znam šta. Posle je nestalo toga deteta. Nešto smo kao govorili - ničega se više ne sećam. Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime. Ona je imala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oči. Bila je lepa kao vila. Ja ne znam kad sam je naučio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski. Seli smo posle na travu pod jedan orah. Ona je bila tužna. - Zašto si tužna? - rekoh ja. Ona metnu prstić na svoja usta u znak da ćutim. Odnekud dopiraše do nas tonovi od fagote. Bili su neobično tužni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoše. Mi koračasmo po njima dalje, sve dalje. Ja je obuhvatih oko pasa. Približih joj se sve bliže, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko. Ona dođe još tužnija. Ti ćeš me uzeti? - reče ona, a suze joj udariše niz obraze. Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti. Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko. Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas. Nisi ni boga nazvao.
Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega. Dakle, ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli. A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja? Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u plač iako sam iz ponosa prestao plakati još kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih. U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu. - San! - rekoh ja. - San! - I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku. Vatra se u peći beše razgorela. Još nije bilo svanulo. Crveni zraci iz peći udarahu u moju postelju. Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnama šta. Najviše sam mislio na kuću i na mater. Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež. Bilo mi je tužno kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san. Bar ću se sad još jače čuvati jave. Ovo je nekakva opomena na dužnost. Pobratime, oprosti mi što sam te namučio i ovom ludom slikom. Ja znam da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke. Ja ne znam inače kaka bi smisla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog tričavog sna bilo. Progutaj ga, dakle. Uostalom, da bih te uspokojio, dajem ti reč da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati.
Sad ćeš mi valjda verovati da me je prošla sva volja na
dalje ašikovanje. Pa ipak, eh, brate, ona je, tako mi boga, tako dobra, tako dobra!... Nu, "veliko pismo" je gotovo. Sačuvaj ga. Možda ćemo mu se kad slatko smejati. Tvoj pobratim VII Pismo U N., 17. X 187... Dragi pobratime, Odavno ti nisam pisao pisma bez "svione kosice", "porumenjenih i pobledelih obraščića", "malenih ručica da ih provučeš kroz iglene uši", "potoka suza i uzdisaja" dubokih ko arteski bunar i dugačkih ko Trifko jekmegdžija, "žarkih očiju kao nebo" (razume se italijansko), čas crnih ko..., uostalom, lažem. Ako sam kad govorio o očima, to sam mogao govoriti samo o plavim, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o "slatkoj tuzi i tužnom veselju", "žuborećem potočiću", "uspavljivom glasu zvona", itd., itd. Hvala bogu, kažem ti, jedva jednom opametih se. E, brate, ti znaš da ima u našem životu trenutaka u kojima se, hoćeš-nećeš, podetiš. Tako je i sa mnom bilo. Ko će tome dati računa? čitao si, valjda, kako je neki dan u Bavarskoj legao vo na železničku prugu, i voz se osakatio. Neki dan, opet, prošao ovde jedan pismonoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesreće. Junoša! Ovde leži duboka mudrost. Potraži je i naći ćeš! Mene je mimoišla čaša koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu. Đavo me je terao, dva-triput sam lapnuo da srknem iz nje, no moj dobri genije držao me je za njušku.
Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, - i ja se sad smešim i tarem ruke ko čifuti kad podvale stari šešir pod nov. Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se čuvam i još jače hladim, i valjda ću se sasvim ohladiti. Milo mi je što je u ovoj istoriji bila moja čast angažovana. sam je očuvao, i dostojan sam da budem tvoj pobratim. A sad, oprezno se čuvajući i neprestano misleći šta će biti a la fin de finis[18], prestao sam da pevam pesmu "Što se bore misli moje", više mi ne dršće lice i ne gore grudi, tj. ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaže. Načinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak i večeru. Uvek mi je termometar pod pazuhom. Kako se vratim u svoju sobu, pročitam toplotu na termometru i odbrojim puls, pa zabeležim. Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa. Počeo sam i da radim. Otvorio sam knjige koje sam pre po godine čitao. Našao puno kojekakih beležaka po njima i ispodvlačenih redova, - čudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se ničega ne mogu setiti. Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica. Svojim žabama menjao uredno svaki dan vodu i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu. Raspremio sam sto. Pobacao sam u peć mnogo koješta. Oprao sam divit i nalio taze mastila. Pisao kući, izvinjavao se: koječim što sam tako neuredan, i kleo se čim sam god stigao da ću odsad biti uredniji. U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na me kad treba načiniti kakvu potežu dijagnozu.
Opet uredno igram gimnastiku i ispružam ruku sa trideset šest funata u njoj. Juče sam pešice išao u M., vratio sam se
u 8 uveče i pojeo dve ćulbastije. S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. Sinoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele. Ona je "oborila očice i pocrvenela". Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem, platiću čifutinu Levenhajmu moj dug. I tako dalje. Jednom reči: postao sam uredan čovek. Stoooj, javaš! - vičeš ti. - Ama kako se sve to okrenu, šta se to učini? - Kako? Vrlo prosto! Nije mi baš pravo da pređem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbrišem iz pameti. Ali što se mora, - mora! Dakle, one noći, jutra, koji li je đavo bio, ja sam se mislio i tvrdo sam odlučio da nije pošteno od mene igrati se njome kad ne smem da mislim na ženidbu. Odem u sobu na doručak. Uozbiljim se i činio sam se kao da ništa i nije bilo među nama. Ona ko da je i sama došla na iste misli. Kad sam ušao, bila je tužna, no čim me ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko šolje. Ja sam pravio rđave dosetke i smejao se raskalašno. Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je učim za ispit. Došao u 2 kući. Otišao u 3 opet na kliniku. Uveče sedeo sam dok smo večerali. Posle sam zaseo i čitao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo osećanje ispunjene dužnosti golicalo je prijatno moje grudi.
Ah, ovako je divno! - pomislim se ja. - Šta me veže za nju? Nisam ničim angažovan. Dalje, dakle! "Odsada će
braca Mika ovako da radi." Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudima, a levu da ispružim. Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi[19] i da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom. Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obući cipelu kojom bih lupio o pod. Ali odluka nije ništa izgubila od svoje važnosti. I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže. Ko zna, naposletku, može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo. Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele? No o njoj nema više razgovora. Ona dolazi u "prijatne uspomene". Ostaj zdravo tvojemu pobratimu VIII Pismo U N., 17. X. 187... O njoj nema ništa. Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš da ništa i ne može biti. Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom. Samo sam od neko doba zlovoljan - ne znam šta mi je. Najmanja sitnica najedi me da dođem ko skorpija. Juče sam hteo da lupam Maksa. Ne znam jesam li ti pričao da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.
Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no
ja sam ga se klonio. Bojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti. Došao na ručak. Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu. Pokraj toga bio je napit. Meni dođe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem. Tumanov me još podbadaše, neprestano šapćući: Votú gadostú! Ja ne znam znaš li ti njihove duele. To je ironija na čast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom sablje i vedro čelo pred brzim zrnom iz pištolja. Da to čine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno. Oni, znaš, ture na oči naočare od žice, podvežu svilenim krpama i koncima svaku jaču arteriju na vratu i licu, umotaju desnu ruku takođe svilom. Kroz tu svilu ne može prorezati sabljica kojom se oni duelišu. A ta je sabljica, takozvani "rapir", oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu - da vidi svet njihovo junaštvo. Rana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo. Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da "duelišu". Onda se revnosno čepaju nogama i pozivaju na duele. Maks se iskašljivaše kad ude u sobu. Sede nemarno za sto i uze nekakvo važno lice, kao da je delio megdan s Kursulom, pa ipak on htede se načiniti ravnodušnim, kao da on i ne motri na tako običnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao Sidovljeva karta Evrope.
On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me
pa se okrete Maksu: - Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? - reče on gledajući mene i Tumanova. Maks htede da ostane hladan. - Ha, - reče on - nije baš tako opasno. - Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! reče Popesku. Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio se zbunio pa htede da se izvuče iz zabune. Poče se još usiljenije smejati - Ha, ha, ha! Popesku pogleda mene sležući ramenima. - Cela ne vous concerne pas[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala. Maks se još glasnije smejaše kupeći usta da mu se ne odlepi flaster. Popesku udari vatra u lice. - Šta vam je smešno? - reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajući smeh, pogleda po svima: - Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa - reče on i prsnu u smeh. Od nas se niko nije smejao. Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance[21]:
- Hteo sam da vas molim jutros da nam podvežete menzuru - reče on. Ja ćutah. Tumanov gleđaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa. - A šta je to menzura? - Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? - obrati se on meni. Dođe mi užasno gadan. - Ne bih - rekoh mu i počeh da dršćem. - Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam takvo pitanje. Ja ne odgovorih ništa. Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze videh kako mu lice dođe pakosno. Opet mi se zajedljivo obrati. Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono što smo platili jednom vašem kolegi koji, uostalom, nije činio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao. Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i "dame", ja se stegoh i uzdržah se. Maks pobesni. - A zašto vi ne biste hteli podvezati menzuru, - reče on nanovo, kao s nekakvim pravom. Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije: - Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.
On sav pozeleni: - Vi izgovarate reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas. - O, o! - govoriše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade. - Gospodo, gospodo! Meni se odsekoše noge. Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše. U meni se kuvaše. Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila. Morao bih vikati da bi i policija došla. Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. Svi ćutaše. Baba iziđe plašljivo iz sobe noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom. - Nikolaé Ivanovičü, - rekoh ja Tumanovu - požaluésta poédite vonú i ne puskaéte nikogo izú damú vú komnatu.[22] - Tolúko požaluésta kolotite kakú slúduetú.[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks pođe k vratima. J. ga stigoh kad beše uhvatio za kvaku. Uhvatim ga za ruku izvučem do sred sobe. - Kud ćeš, ti? - rekoh mu. On me gledaše blesavo. Bio mu je isuviše neočekivan ovakav pozdrav. Lajtnant dođe i stavi se među nas: - Gospodo, molim vas, gospodo!
Maks se oseti posramljen. Isturi grudi i, običnim tonom i rečima kojima se oni zovu na duel, reče mi: - Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski... varvarski - reče on misleći valjda da će me na taj način posramiti i da ću ga pustiti. - Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspolaganje - rekoh mu i ja i počeh već vikati. On probaše da iščupa ruku koju sam mu ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi. - Hoću ja tebi pokazati - rekoh mu - s kime ti misliš da se šališ - i još krepče ga stegnuh i gledah mu u oči. Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na leđa i prislonio se uza zid. Don Karlos priđe i sam. Maks se još jače postide. Ujedanput se napreže i, što je igda mogao, gurnu me, pa onda trže ruku da je iščupa. - Serbe! - reč on podrugljivo. Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledaše me blesasto. Ja ne znadoh više za sebe. - Leži! - vikah ja. On me samo blesasto gledaše. - Leži, bre! - ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uđe baba plačući. - Za ime božje! - kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata. Ja se odmaknem od svoje "žrtve". Poklonim se na sve strane kao akrobati kad načine salto mortale, i iziđem ćuteći iz sobe.
Tumanov mi priča da se odmah za mnom i Maks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla. Posle su i on i Popesku došli meni i radovali se celom "sraženiju". Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu da piju kafu. Ja sam im poručio da mene ne čekaju. Tumanov mi posle priča kako je on uzeo novine i činio se da ne sluša, a lajtnant govorio s Don Karlosom o aferi. - Barbarisch![24] - kazao je lajtnant. .- Barbarisch - pristao je Don Karlos. Onda je Tumanov upao u reč. - Keinesusegs![25] - kazao je lajtnant i izbečio oči. - Zašto ne na rapire? - pitao je Don Karlos. - A zašto baš na rapire? - pitao je Tumanov. - Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv - rekao je lajtnant. - Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice - rekao je Tumanov. Ana se nasmejala i bila se sasvim umirila. Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet-a[26]
Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari.
Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele. Tri dana je otkako se to zbilo. Od to doba svi ćute za stolom. Niko ni reči. Tek sinoć počesmo opet pomalo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je samo činila da sam ja ćutao, te i s Anom nisam ništa govorio, van običnih pozdrava. Samo da ovako ostane! A što i da ne ostane? Prosto ne treba na nju ni misliti a to je laka stvar. Tvoj pobratim IX Pismo U N., 14. XII 187. Dragi pobratime! To je bilo ovako. Ona je bila vesela ko što sam ti već kazao. Međutim, ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zamišljena. Opazio sam i po tome što, kad god sam ušao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela. A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna. Mene poče kopkati. Šta je to?
Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kuće, premetao sam po njenu stolu gde radi. Izvučem jednu fioku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatno izvezena tri početna slova mojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleženo. To parče svile bilo je zgužvano, i ono pisaljom
M rastrljano. Ja izvadih to parče svile i metnem ga u špag. To celo poslepodne mislio sam na njega. Videlo se da je poodavna početo, i videlo se da je bačeno da se više ne dovrši. X pismo Call me but love, and I'll be new baptiz'd.[27] My name is hateful to myself Because it is an enemy to thee; Had I it mritten, I would tear the word[28] Dragi pobratime! Na svaki način ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati. Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri, i davim se. Šta da radim? Što da te lažem? - ja je volim! Ta to si i sam znao, - nisi me, valjda, držao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara. Prvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa mislio. Ugušivao sam svaki glas savesti i pomisao na svoju kuću i mene s njome u kući. Pa baš i da sam hteo da mislim na izlazak, - nisam mogao. Ja sam bio i odviše srećan da bi mogla ikakva malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ovaj sladak san gorkom javom. Večno sam bio s njom. Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu. Uređuje knjige, diže moju đulad za gimnastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se - ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.
Svakim danom gazio sam sve dublje i dublje. Kad sam što
govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, - živela je srećno. Od to doba, kad god smo išli da hodamo, činili smo to u šumi. Oboje smo mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao. Jedno veče hodali smo opet zajedno. Govorili smo francuski. Pored nas prođoše dva pruska narednika. Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i podrugljivo reče: - Grand natijong![29] Ja se okretoh da ga vidim. Ona me držaše ispod ruke i povuče napred. - Odmah si se naljutio - reče ona umiljavajući se. Ja mahnuh ravnodušno glavom. - Mišo, - govori mi ona plašljivo - ti ne voliš Nemce. Ja se malu zbunih: - Kako da ti odgovorim? ... Da! Ja ih ne volim. No ti mi sama pričala da je tvoj deda bio Poljak. - Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci - reče ona nekako žalostivo. - Ti si moja - rekoh ja - ma šta da si. Ona se pripi uza me. Išli smo dalje. Meni je bilo neobično prijatno. To je bilo krajem marta. Ja sam prvi put toga večera izišao u jesenjem kaputu. Vazduh je bio blag. Šuma je počela da pupi.
Došli smo do jezera i seli na klupu. žabe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho. Meni su zujale uši. Ja legoh njoj u krilo. Gledah u nebo i slušah kreketanje žaba. Bi mi neobično blago. Ona me čas po ljubljaše u čelo. Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski: - Načini mi cigaru! Ona je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette! Ona mi kojekako smota cigaru i pruži mi. - Vidiš kako sam razumela - reče ona radujući se. - Ana, hoćeš li da te učim srpski? Njoj se lice razvedri. Nekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko očiju i usana. Umesto odgovora, pritište me nanovo ljubiti. Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom. Objašnjavao sam joj trajne i svršene glagole. Naučio je nekoliko reči i rečenica. Posle je ispitivao i - ona se radovala kao malo dete. Kad smo došli kući, bilo je vreme večeri. Posle večere ja odem u svoju sobu. Osećao sam nekakav prijatan umor. Ne znam zašto mi nisu doneli lampu. Ja upalim sveću i metnem je na sto. Otvorim posle prozor, i čist vazduh promahivaše mi kroza sobu. Ja raskopčam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galičale. Neprestano je bila ona uza me, vesela kao grlica.
Ja počeh sebi davati računa o svemu tome - nisam se mogao pribrati. Slike su mi proletale ispred očiju bez
ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi reč ženidba, ali nikaka pojma nisam mogao za nju vezati. Tako sam zaspao, iako nije bilo još ni devet sahata. Nisam išta sanjao. Nešto me je pritiskivalo na grudi i gušilo. Kad sam opet otvorio oči, bilo je duboko u noć. Sveća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu umotana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim koji dohvataše čak do gredice, jer je bilo tako tiho da ništa nije smetalo njegovu putu k nebu. Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim čašu vode i saspem je na svećnik. Onda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim iziđe. Stajao sam poduže na prozoru koji je gledao u vrt. Bio sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pištao je železnički voz. Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. činilo mi se da se ničim ne mogu utešiti, iako nisam znao šta je to što me tako pritiskuje. Najedanput mi izleti njena slika pred oči. Ja se stresoh i osetih kako mi vazduh hladi grudi. Bojao sam se ne znam zašto, da i dalje mislim na nju. Hteo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju. Potražim žigice na stolu. On je sav bio mokar od vode koju sam sasuo na svećnjak. žigice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa žigicama. Nađem je i paljkajući jednu po jednu potražim čitavu sveću.
Usijan svećnjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i metnem
je na mokar sto. Moja mi soba dođe tako tužna da ti ne umem kazati. Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi. Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricama beše podklobučila od vode. Ujedanput ugledam pismo na stolu. Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga. Ti znaš kako sestre pišu. Celo pismo bio sam ja. Pisala mi je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli i kako im se čini da već neće doživeti taj srećni čas kad ću ja svršiti i vratiti se njima da ih više ne ostavljam. Nešto me još teže steže u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. Onda sam opet čitao pismo i opet hodao po sobi. Učini mi se da se spremam za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. Počnem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da čikam nekoga, zapitam se: pa dobro, šta je? Učini mi se da se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti koji me je pitao: Šta činiš ti od sebe? Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa. Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi. Ja počeh da očajavam - šta da radim!
Ona se odriče imena, narodnosti, jezika! I to sve samo mene radi. Ona tvrdo veruje da ću se oženiti njome. A ja? Bivaše mi sve nejasnije, ja se opraštah s njome i opet je tražih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do smrti. Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi život. Ja htedoh da vičem: šta da radim? Ne znajući ni sam šta da radim, izvadim maramu i počnem brisati vlažan sto. Onda sednem za njega i podbočim se na ruku. - Ideja! - rekoh ja sebi čisto radostan - pišem sestri i bratu, da ih sondišem, da vidim šta će oni otprilike reći. Napišem pismo, i ne znam mu više sadržaja. Znam samo da je počinjalo jednim snom, i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su već dvadeset i četiri godine. Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to, itd., itd. Pismo je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako doba mogao povući i kazati im da je to sve šala i da sam ih ja hteo poplašiti. Posle ga savijem i zapečatim, pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim. Preturao sam se, mučio sam se. Svršavao sam sa sobom. Jedanput sam kazao: Pa dobro! Sutra ću joj reći da je ne mogu uzeti. Stvar je svršena. Hajd' da se spava. - Onda na vrata kaveza u kome je bila ta misao "čvrsto" zatvorena ušunjala se druga: Ala, kad bi mi oni, nešto odgovorili!... Eh na to ne treba ni misliti. Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao. Onda sam počeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.
Badava, ja nisam pa nisam mogao zaspati s mišlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. Posle duge muke skočim s kreveta, dokopam pismo. - Ko zna?... mislio sam se. Obučem se i iziđem u varoš. Sve je bilo tiho. Odem do prvog poštanskog kovčežića i bacim pismo u njega. - Ko zna? Bože, zašto je tako slatko zalagivati se? Kad sam već strpao pismo, vratim se kući. Pored mene prođoše dva pijana čoveka. Jedan se bekeljaše na me i gurnu me laktom. Nisam mu poleteo u oči, nisam tražio nikakva "zadovoljenja", kao što bi to drugda može biti radio (ta vi me svi zovete prznicom). Ćutao sam i išao sam dalje. Nisam ni mislio da me je neko hotimično gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom mišlju: bacio sam pismo - ko zna?... Kad sam opet legao u postelju, bilo mi je mnogo lakše, ne znam ni sam zašto. Njene se slike nisam više plašio. Mislio sam na šetnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, - čini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš! San me hvataše. Slike se izmešaše. Iziđe mi sestra i pismo. Sahat izbi četiri. Ja počeh da tonem u nekakvu dubinu, sve mi bivaše nejasnije. - Mož

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 19:01

Слика

Laza Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876—1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara naredne godine Laza lazarević je preminuo.

Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine.

1. Vetar
2. Prvi put s' ocem na jutrenje
3. Sve će to narod pozlatiti
4. Na bunaru
5. Školski ikona
6. Švabica

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Lazarević

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 08:58

ORIGINALNI LEKARSKI ZAPISI DR LAZE K. LAZAREVIĆA SVOJIM JEZIKOM, STILOM I ZNAČAJEM ČINE NESVAKIDAŠNJE ŠTIVO I DRAGOCENU ARHIVU. DELOVI POJEDINIH RADOVA ONAKO KAKO IH JE VELIKI PRIPOVEDAČ SVOJOM RUKOM ZAPISIVAO I POTPISIVAO


Lekar i pisac, dr Laza K. Lazarević, u istoriji srpske književnosti i srpske medicine XIX veka, upisao se kao jedna od najznačajnijih ličnosti. "Lazin duh" i danas fascinira obdarenošću, širinom interesovanja, analitičkim i naučnim pristupom, humanošću. "Majčice, kako je lepo živeti za druge", njegove su reči i njegov moto.
U kratkom životu, a živeo je samo 39 godina, od 1851. do 1890, stekao je harizmu književnika – po čemu se i danas najpre pominje – rodonačelnika srpske realističke psihološke pripovetke, uprkos malom književnom opusu od devet pripovedaka ("Prvi put s ocem na jutrenje", "Sve će to narod pozlatiti", "Švabica"...). Međutim, manje je poznato da je Lazarević još kao mlad bio uveliko priznat i kao pravnik, kao lekar-naučnik, kao prvi srpski neurolog, sanitetski potpukovnik, lični lekar kralja Milana Obrenovića, dopisnik Srpske kraljevske akademije...
Njegovo obrazovanje i naučni radovi štampani u prestižnim evropskim stručnim časopisima izazivaju divljenje, danas naročito, u vreme kada studije i stručni radovi mahom pate od masovnosti, površnosti i neoriginalnosti. Laza Lazarević je školovanje započeo u rodnom Šapcu, a gimnaziju završio u Beogradu. Na beogradskoj Velikoj školi diplomirao je prava i iste godine dobio stipendiju za studije medicine u Parizu. U Francusku zbog tamošnjih ratova, ali i Pariske komune, međutim, nije mogao poći, pa ubrzo odlazi na studije u Berlin, na jedan od najprestižnijih medicinskih fakulteta u Evropi. Ratovi ga još jednom ometaju, ovog puta srpsko-turski zbog kojih se vraća u Srbiju gde biva angažovan u vojnom sanitetu. Posle svih krvoprolića u Berlin se vraća i završava studije, promovisan u doktora "celokupnog lekarstva i hirurgije". Kao lekar Laza Lazarević je radio nepunih 11 godina i za to vreme, počev od svoje doktorske disertacije pisane na nemačkom jeziku i odbranjene u Berlinu, objavio je čak 77 stručnih i naučnih radova i saopštenja. Epitet naučnika stekao je opisom znaka za pouzdanu dijagnozu išijalgije, kada je prvi utvrdio da se bol javlja zbog istezanja nervusa ischiadicusa, a ne zbog pritiska mišića na nerv kako se do tada mislilo. "Lazarevićev znak", koji je po njemu dobio ime, do danas je ostao u medicini metod za dijagnostiku išijalgije. U red najvećih doprinosa našoj medicini ubraja se i njegov opis jednog posebnog, retkog parkinsonizma kod nas, koji je on prvi dao, uvođenje savremenih trendova u organizaciju zdravstvene zaštite i zasnivanje gerijatrije i u svetu i kod nas. U arhivi i dokumentaciji Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarević" čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete "lekarske svedodžbe", od kojih je 50 svojom rukom pisao Laza Lazarević. U periodu od 1880. do 1887, smatra se, opservirao je gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije.
U "Zborniku publikovanih radova" posvećenom lekaru i naučniku Lazi Lazareviću, prikupljeni su svi njegovi objavljeni radovi i odštampani u izvornom obliku. Zbornik je izdao Fond Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarević" 2011. godine, a kako piše u impresumu knjige, Beograd je donirao papir, "Službeni glasnik" monografiju štampao besplatno. Zahvaljujući tome, na jednom mestu našle su se autentične anamneze, stručni radovi, članci i lekarske svedodžbe Laze Lazarevića, koji svojim stilom, racionalnošću i savremenim medicinskim pristupom, predstavljaju nesvakidašnje štivo, nažalost, skoro sasvim nepoznato kako stručnoj tako i široj publici. Deo tih zapisa, samo male odlomke iz obimnih radova, objavljujemo na sledećim stranama, u potpunosti izvorno, onako kako ih je veliki pripovedač svojom rukom zapisivao i potpisivao.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Laza Lazarević

Порукаод Mustra » 13 Апр 2017, 08:59

Ischias postica Cotunnii
(najvažniji rad Laze K. Lazarevića, referisan u Srpskom lekarskom društvu 1880, a četiri godine kasnije preveden na nemački jezik i štampan u Beču)


(...) Jedan od mojih slučajeva, koji je ujedno i prvi koji sam video, posmatram već više godina i dan i noć. Tako mi je se impregnisao jedan simptom, koji je po mojemu mišljenju patognomostičan, a koji nije nigde dosad pomenut, i ako sam ga ja, čini mi se, tražio svuda, gde bih ga mogao naći, da ga je ko pre mene opazio i zabeležio. Mislim da nisam pohitao što hoću da ga publikujem, jer sam se uverio na ovo nekoliko mojih posmatranja, da je on stalan pratilac ishijade, i da se po njemu samom daje često (kod mene u svih šest slučajeva) tačno načiniti diferencijalna dijagnoza. Time je od veće važnosti ovaj simptom, što do sad ne beše nijednog drugog, po kom se ova boletica u svako doba i svakoj stadiji daje diferencisati od muskulnog revmatizma, oboljenja zglavka i t. d. (...) Najkarakterističnije je bez sumnje kad bolesnik označavajući bolna mesta našparta prstom put nerva ischiadicus: ali u koliko se slučajeva to dešava znaće svaki praktičan lekar. (...)
Slučaj II: N.N. gimnazista. U dobu od 16 god. Putovao je po zimi o božiću prošle godine u selo, gde je se izlagao velikom strapacu i zimi (hodio pešice, spavao na klupi u hladnoj mehani i t. d.). Vrativši se u Beograd 28. Dekembra dobije noću nekaka "trzanja", a 29. dobije u školi "epileptičan napad" (video ga jedan kolega u tom napadu). Napad se ne ponovi više, ali 30-og istog mes. dobije "protisli" u prsima i bol u levom kuku "kao da ga je neko gnječio". Sa savijenim kolenom pravi slobodno sve pokrete u kuku ne osećajući nikakvo povećanje bola, a kad pokuša da ispruži koleno, nadiže karlicu s bolesne strane i oseća jače bolove u regijonu nerva ichiadicus. (...)
S jedne strane to što sam video, s druge strane ono što sam o tome mislio, a gledajući na anatomsku sliku, okuražilo me je da iznesem stvar pred svoje drugove po poslu, želeći da joj oni poklone onu pažnju, koju, sve mi se čini, zaslužuje u velikoj meri.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable