Vislava Šimborska

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Vislava Šimborska

Порукаод Alan_a » 04 Мај 2006, 20:13

RADOST

Darvin.
Po svoj prilici odmora radi čitao je romane.
Ali je imao zahteve:
nisu se smeli završavati tužno.
Ako je nailazio na takav,
besno ga je bacao u vatru.

Istina ili neistina –
rado ću u to poverovati.

Prelazeći u glavi tolika prostranstva i vreme
nagledao se tolikih izumrlih vrsta,
tolikih trijumfa jakih nad slabijima,
tolikih pokušaja da se preživi,
pre ili kasnije uzaludnih,
da je makar od fikcije
i njene mikroskale
imao prava da očekuje srećan završetak.

Dakle, nužno: zračak iza oblaka,
ljubavnici koji su opet zajedno, pomireni
rodovi,
rasejane sumnje, nagrađena vernost,
povraćen imetak, otkopano blago,
susedi koji žale zbog svoje zagriženosti,
povraćeno dobro ime, stid zbog pohlepe,
usedelice udate za poštene pastore,
intriganti poslati na drugi kraj zemljine
polulopte,
falsifikatori dokumenata pobacani sa
stepenica,
zavodnici devica u trku ka oltaru,
prigrljena siročad, utešene udovice,
bludni sinovi pozivani za sto,
čaša žuči prosuta u more,
maramice mokre od suza pomirenja,
opšte pevanje i muziciranje,
međutim psić Fido,
izgubljen u prvom poglavlju,
neka ponovo trči po kući
i radosno laje.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 04 Мај 2006, 20:15

ULJUDNOST SLEPIH

Pesnik čita stihove slepima.
Nije pretpostavio da će to biti tako teško.
Drhti mu glas.
Drhte mu ruke.

Oseća da je svaka rečenica
ovom prilikom stavljena na probu tame.
Da će morati sama da se snalazi,
bez svetlosti i boja.

Opasna avantura
za zvezde u njegovim stihovima,
za zore, duge, oblake, neone, Mesec,
za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne,
i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti
nebom.

Čita – jer je prekasno da ne čita –
o dečaku u žutoj jakni na zelenoj livadi,
o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini,
o pokretnim brojevima na majicama igrača
i o neznanki među odškrinutim vratima.

Hteo bi da prećuti – iako je to nemoguće –
sve svece na stropu katedrale,
oproštajni gest s prozora vagona,
staklo mikroskopa i zračak u prstenu
i ekrane i ogledala i album s likovima.

Međutim, velika je uljudnost slepih,
velika je uviđavnost i velikodušnost.
Slušaju, smeškaju se i pljeskaju.

Neko od njih čak prilazi
s knjigom otvorenom naopačke
moleći za autogram koji neće videti.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 04 Мај 2006, 20:18

PESNIKOV GROZAN SAN

Zamisli, šta sam sanjala.
Naizgled sve kao kod nas.
Tlo pod nogama, voda, vatra, vazduh,
vertikala, horizontala, trougao, krug,
leva i desna strana.
Vreme podnošljivo, poprilično lepi pejzaži
i mnogo bića obdarenih govorom.
Mada je njihov govor drugačiji nego na Zemlji.

U rečenicama koriste pogodbeni način.
Nazivi sasvim odgovaraju stvarima.
Nema šta ni da se doda, ni oduzme, ni promeni,
ni premesti.

Vreme je uvek kao i na satu.
Prošlo i buduće ograničenog su obima.
Za uspomene im služi pojedinačna prošla
sekunda,
za predviđanja druga,
koja upravo počinje.

Reči koliko treba. Nikada nijedna više,
a to znači, da nema poezije,
da nema ni filozofije, ni religije,
jer nestašluci Tog tipa tamo ne dolaze u obzir.
Ništa, što bi se dalo samo zamisliti
ili videti otvorenih očiju.

Ako se traži, onda samo ono što je izrazito
pored.
Ako se pita, onda samo ono na šta postoji
odgovor.

Veoma bi se začudili,
da umeju da se čude,
da postoje neki razlozi za čuđenje.

Odrednicu „nemir“ smatraju nepristojnom,
te ne bi smela da se nađe u rečniku.

Svet ipak deluje svetlo
čak i u dubokoj tami.
Nudi se svakom po pristupačnoj ceni.
Posle udaljavanja od kase niko ne traži kusur.

Zadovoljstvo – zbog osećanja. I nikakvih
zagrada.
Život s tačkom kraj noge. I huka galaksija.

Priznaj da se ništa gore
pesniku ne može dogoditi.
A kasnije ni ništa bolje,
ali kako se odmah probuditi.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 04 Мај 2006, 20:20

NESMOTRENOST

Juče sam se u kosmosu loše ponela.
Proživela sam dan i noć ne pitajući za bilo
šta,
ne čudeći se ničemu.

Obavljala sam svakodnevne dužnosti,
kao da je to sve, što sam bila dužna.

Udah, izdah, korak po korak, obaveze,
ali bez misli koja seže dalje
od izlaska iz kuće i povratka kući.

Svet se može primati kao sumanuti svet,
a ja ga tretiram samo kao nešto za svakodnevnu
upotrebu.

Nikakvih – kako – i zbog čega –
i otkud tu –
i šta će pored tolikih živih detalja.

Bila sam kao ekser odveć plitko ukucan u zid
ili
(ovde mi poređenje nedostaje).

Promene su sledile jedna za drugom
čak u ograničenom polju treptaja.

Za mlađim stolom, ruka mlađa za dan
nalazio se jučerašnji drugačije sečen hleb.

Oblaci kao nikad dotad i kiša kao nikad dotad,
jer je padala drugačijim kapima.

Zemlja se okrenula oko svoje ose,
ali u zauvek napuštenom prostoru.

Potrajalo je to dobra dvadeset četiri sata.
1440 minuta okolnosti.
86400 sekundi do saznanja.

Kosmički savoir-vivre
iako na našu temu ćuti,
od nas ipak nešto zahteva:
malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala
i začudno učešće u toj igri
s nepoznatim pravilima.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 04 Мај 2006, 20:24

MALO O DUŠI

Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom,
godinu za godinom,
može se živeti bez nje.

Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se
što smo stari.

Retko nam asistira
pri teškim radovima,
kao što su pomeranje nameštaja,
vučenje kofera
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.

U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaz.

Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.

Kada nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
i žestina gramzivosti.

Radost i tuga
za nju nisu različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je sa nama.

Možemo da računamo na nju
kad ni u šta nismo sigurni,
i za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, što revnosno rade,
i kad ih niko ne posmatra.

Ne kaže odakle dolazi
i kad će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.

Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj za nešto potrebni.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 05 Мај 2006, 19:37

TRI NAJNEOBIČNIJE REČI

Kad izgovaram reč Budućnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kad izgovaram reč Tišina,
narušavam je.

Kad izgovaram reč Ništa,
stvaram nešto, što se ne može smestiti u
bilo koje nepostojanje.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 05 Мај 2006, 20:36

SVE

Sve -
bezobrazna i sujetna reč.
Trebalo bi je pisati pod navodnicima.
Pretvara se da ništa ne izostavlja,
da okuplja, obuhvata, sadrži i ima.
Međutim, samo je
delić vejavice.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 06 Мај 2006, 20:26

BELEŠKA

Život - jedini način,
da se obraste lišćem,
dodje do daha na pesku,
uzleće na krilima;

da se bude pas,
ili ga milovati po toploj dlaci;

da se razlikuje bol
od svega, što to nije;

da se smešta u dogadjaje,
gubi u pejzažima,
traži najmanja greška.

Izuzetna prilika,
da se, na trenutak, pamti,
o čemu se razgovaralo
kraj ugašene lampe;

i bar jednom
spotakne o kamen,
ukvasi na nekoj kiši,
izgube ključevi u travi;

i pogledom prati iskra na vetru;

i neprestano nešto važno
ne zna.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 06 Мај 2006, 22:02

PRILOG STATISTICI

Od sto ljudi

onih koji znaju sve bolje
- pedeset dvoje;

nesigurnih u svaki korak
- gotovo svi ostali;

spremnih da pomognu,
ukoliko to duže ne potraje
- čak četrdeset devetoro;

uvek dobrih,
jer ne mogu drugačije
- četvoro, možda i petoro;

sklonih da se bez zavisti dive
- osamnaestoro;

onih koji žive u neprestanom strahu
od nekog ili nečeg
- sedamdeset sedmoro;

sposobnih za sreću
- najviše dvadeset i nekoliko;

pojedinačno bezopasnih,
koji divljaju u gomili
- sigurno više od polovine;

okrutnih
kad ih primoravaju okolnosti
- bolje je ne znati
čak ni približno;

mudrih nakon štete
- neznatno više
nego mudrih pre štete;

onih što od života ne uzimaju ništa
osim stvari
- četrdesetoro,
iako bih volela da grešim;

pogrbljenih, obolelih
i bez lampice u pomrčini
- osamdeset troje,
pre ili kasnije;

dostojnih saučešća
- devedeset devetoro;

smrtnika
- sto posto.
Brojka, koja se, kao ni dosad, nija menjala.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Bamby
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 30
Придружен: 10 Апр 2005, 12:59

Порукаод Bamby » 08 Јун 2006, 19:56

Autonomija

Pred opasnošću, holoturija se cepa nadvoje:
jedno sebe ponudi svetu da ga proždere,
a drugo sebe sačuva i njim pobegne.

Snažno se razdvaja na prokletstvo i spasenje,
na kaznu i nagradu, na ono što je bilo i ono što će biti.

Usred tela holoturije otvara se ponor
a njegovi rubovi odmah postaju tuđi jedan drugom.

Na jednom rubu smrt, na drugom život.
Ovde očajanje, tamo nada.

Ako ima ravnoteže, tasovi vage nepokretno stoje.
Ako ima pravde, ona je tu.

Umreti tek koliko je potrebno, ne prelazeći granicu.
Ponovo izrasti iz spasenog ostatka.

I mi umemo da se raspolutimo
al` samo na telo i prekinuti šapat.
Na telo i poeziju.

Na jednoj strani grlo, na drugoj smeh
slabašan, što brzo zamire.

Ovde težina u srcu, tamo non omnis moriar.
Tri sitne reči kao tri pera svetlosti.

Nas ponor ne deli nadvoje.
Ponor nas okružuje.


Vislava Šimborska

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30101
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2007, 17:08

Ljubav na prvi pogled

Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.

Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?

Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju?
’’Greška’’ izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sećaju se.

Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.

Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečavao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.

Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.

Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u čestaru detinjstva?

Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.

Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30101
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2007, 17:13

CIRKUSKE ŽIVOTINJE

Medvedi lupkaju u taktu,

lav skače kroz zapaljene obruče, majmun u žutoj tunici vozi bicikl, puca korbač, a muzikica breči, puca korbač i oči životinja šeta, slon nosi bocu na glavi,

psi plešu oprezno odmeravajući korake.

Veoma se stidim, ja – čovek.

Ružno su se zabavljali tog dana: nisu štedeli bučne aplauze, iako je ruka duža za korbač bacala oštru senku na pesku.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30101
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 05 Јун 2008, 23:07

Morala bih da pozurim
s opisivanjem oblaka -
po delicu sekunde
prestaju da budu oni, a pocinju da bivaju drugi.

Njihovo svojstvo -
nikada se ne ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i redjanju.
Neoptereceni secanjem na bilo sta,
bez napora se dizu iznad cinjenica.
Kao nekakvi svedoci bilo cega -
smesta se razgone na sve strane.

U poredjenju s oblacima
zivot se cini utemeljen,
i gotovo trajan i vecan.

U odnosu na oblake
cak i kamen lici na brata,
na koga se mozes osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih rodjaka.

Neka ljudi, ako hoce, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake, briga za sve to,
veoma cudno.

Nad celim Tvojim
i mojim, jos ne celim, zivotom,
paradiraju u raskosi kao sto su paradirali.

Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.
Da bi plovili, ne moraju da budu vidjeni.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30101
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јун 2008, 14:43

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
Veličino, ukaži mi velikodušnost.
Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
Jer samoj sebi stojim na putu.
Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30101
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јун 2008, 16:07

– La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer toliko se nakupilo tih zemalja da je u razgovoru još najpouzdanija klima.
– O gospođo – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po užarenim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi u ledu presekao porub. O, draga gospođo.
– La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?
– Pas du tout – odgovaram ledeno.
Слика