Rastko Petrović

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Rastko Petrović

Порукаод prozak » 02 Феб 2006, 00:33

Rastko Petrović
Probuđena svest juda
I

Proći će kroz život misao
zalogaj presni mesa kroz telo,
Čoveka koji je toliko pio i disao
Dok svariti je nije uspeo:
I to divno preobraženje hrane,
I taj zanosni trbuh što je mašina:
Dočekaće u drhtanju Otkrovenja dane,
Kada će mu svaki ud zazvučati kao violina
A on sam biti početak svih muzika

Najzad govoriti slobodno i do kraja. Jednom bar (jednim dahom), makar vas način govora u prvi mah i uvredio, da bi se mogla izreći cela misao i da bi se odahnulo. Videće se da ta misao nije tako rđava, kao što ste očekivali, za one bar koji ne planu odmah - i da duh iz koga je oslobođena ne zaslužuje prokletstvo.

Imađah petnaest godina kada sam pisao u jednom listu, koji je pod naslovom ''Probuđena svest'' izlazio rukopisno u mojoj sobi:

''Svi se planovi ne dadu ispuniti. Sve što je bilo, neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti. Kraterska s Avale na Adriju. Palme, palme, kokosi, kokosi na celom putu; pod svakim spava simplista, i sanja da na svakoj grani visi po jedan plan. Nisam znao da se ne govori svuda srpski: pred jednom rekom čuči neko pa se ogleda ko zaljubljeni Narcis. Ovde se žene samo u košuljama, a ljudi u gaćama šetaju; po tome zaključujem da oni potpuno goli spavaju. I ovde je voda tako masna… Ovu je pesmu napisao pesnik kada se posle petnaestodnevnog planovanja rešio da putuje. Ova je pesma moto u knjizi Planovi; prvi se stih rasteže kroz celu knjigu, pa i kroz život pesnika. Vadite, gospodo, vi ništa ne jedete. Hvala, siti smo. Ovo je jelo vrlo lako; ta i sami kažete da ga rado jedete: kao slama je. Vadite, gospodo, jedite!''

Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! i ja i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu hleba. Hteo bih da ceo ovaj spis bude kao hleb i kao voda. To je jedno od temelja-uživanja: u redu Rukovanja, Opštenja Osmehom, Odahnjivanja, Kijanja, Riganja, Odlakšanja - creva ili bešike, ili seksualnog, spavljivanja, Buđenja, Osvete, porođaja. Novi zavet počinje od njih i trebalo bi svakom od njih govoriti ponaosob, jer vladaju unjima osobiti izrazi zadovoljenja i harmonije. I obnovljena estetika mora poći od njih, ako misli da ne izgubi ni jednu strunu lepote. Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođenje volje za neposrednost i lepotu! Kad sam se rukovao sa prijateljskom rukom, ali čvrsto, i tako da spona između palca i kažiprsta moje desnice opre se o takvu sponu njegove, izvršili smo najočitiji čin Novog zaveta i Pokajanja. Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam naizgled mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez važnosti; može se čak reći da nisam ništa mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje telo kao mlak talas. Telo će naučiti moj život zdravlju i disciplini, a misao ga je bila nadražila toliko.

Ako je pokret sve, ako je pokret čak samo i vrlo mnogo, kako je nauka mogla zaboraviti da izučava i izradi jednu, što precizniju, mehaniku erotičnih odnošaja, od momenta prvog erotičnog nadraženja pa do vidljivog začeća novog života? Ja bih ponovio sve one fine i veličanstvene treptaje beskrajnih delića predodređene materije, oplođavajućih mužjaka i ženke, koji izazivaju ona besprimerna drhtanja, privlačenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, grčeve, eklipse svesti; ja bih ih tako svesno i pažljivo ponavljao, prateći sve nianse prelazaka iz ritma u ritam, iz brzine u brzinu, što jedna drugu izazivaju naročitom asocijacijom pravilnih ubrzanja. I uticajem intraplanetarnih gravitacija. Ovde se odjednom muzika javlja kao stvarna činjenica, o kojoj sam maločas govorio, rekavši da su tela puna zvukova i orkestracija.

Sve ovo govorim što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i uslovljavanjem, pa zato divan. I ceo svet viče! Ja ne velim ništa zato, niti propovedam kakav novi način življenja, kao što ne propovedam ni magnetizam ili radioaktivitet međ kosmičkim elementima. Kad se dva namagnetisana tela stanu privlačiti, ni njihova volja, ni svi ljudski morali ne mogu ih sprečiti da se privlače sve dok su u toj oblasti privlačenja. Samo energija mehanička ravna energiji njihovog prianjanja i nešto jača može to sprečiti, a onda otpada pitanje slobodnog izbora, dakle i slobodnog držanja prema moralu. I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. Treba li još da napomenem da nisam anarhista, prema tome ideja je duboko logična u svojoj osnovi i glasi: možda i nisam rođen sebe radi, ali došavši jednom do svesti da izvestan broj potčinjavanja opštem životu nosi sobom i senzaciju zadovoljstva što sam rođen, podlegaću sa što svesnijim i većim oduševljenjem baš takvim potčinjavanjima; tj. iako ne rođen sebe radi, ja ću živeti život radi sebe, i oslobađati se nesnosnog ne tražeći da to i ostali čine. Ovakva misao pretpostavlja ideju slobode i ideju razočarenja u individualističku korist od hegemonije celokupnog života. Ja ipak nemam ništa protiv morala, kao što nemam ništa ni protiv akademija nauka, već znam da život postoji pre i posle društvenog morala, izvan, ispod i iznad njega, da i ono što društveni moral smatra nakaznim ulazi tako nužno u život kao pravilnost, i da je i sama individualnost izazvana od prirode kao nešto što je nužno. I zato na moral ne mislim, niti mislim na to što priroda hoće od mene, već je zadovoljavam mnogo, i time svoje potrebe; a ako mi padne na pamet da razmišljam, - i to razmišljanje je jedno zadovoljenje - smislim da i potrebe te same nisu iskočile iz nebuha i da će već priroda, i bez mog pristanka, umeti sebe da zadovolji na meni. Čak ni lepota nije osobiti moj moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje. Pretpostavimo čak da, zbog tvog osobitog držanja, priroda nikako ne stigne da te iskoristi. Interval između tvog rođenja i tvoje smrti, izvan kojih ko zna čiji si, izašao je van oblasti delovanja zakona gravitacije. Od samog sebe i si obrazovao jedan novi kosmos i novu neku mogućnost vaseljensku sa zakonima unutarnjim. Ali (da li da uzviknem: avaj!) zar nije mogućno da je i to novo izdvajanje novog sveta iz onog starog izvršeno po naročitom zakonu nekog opšteg?

Evo jedne tačke mog dodira sa fatalizmom. Taj dodir prži mi meso, i psećam bol mozga što je težak kao da je počeo da se dekompozira u balavu i sluzavu materiju. Skoro stalno vidim u projekciji, u daljini, događaje koji će me zahvatiti. Rastu sve više što su mi bliži, i najzad sam organski detalj samo u njima: ali koliko? Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izišao ispred njih, u susret novim. Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija. Kad osećam da mi se nešto fatalno mora dogoditi, dobijam neku prazninu u stomaku, trbuh mi se svaki čas upija ka kičmi, i nužno mi je da dublje dišem; pri tome su lučenja jača, a seksualna nadraženja savršeno iščezavaju. Zatvorim oči, grizem donju usnu, udaram zubima o zube, zabadam noktima u dlanove: i postepeno padam u misticizam, sa nešto sumnje i podsmeha. Ali pošto mi nekako padne na pamet da to čega se ja bojim, baš taj i taj dan, stvarno - pa ma šta se na svetu dogodilo - mora naići (izgleda da sam se samo uzbuđivao pri neizvesnosti da li je opasnost tu ili ne), postajem potpuno smiren; jer odjednom imam tako isto jaku senzaciju kao što je jaka samosvest da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene koji mu je nemogućno izmeniti (valjda moju životnu vrednost) pri svome prelivu preko mene, i da čak, ako ga izmeni, ja ću imati mogućnost da tu izmenu procenim: što je najglavnije. Od toga skoro gubim svest, - no ne ovu svest, samosvest; ne nastaje nikakav somnobulizam, već samo svest proticanja vremena, trajanja. Svršavam svoje uobičajene poslove, i ove sad uslovljene izvanrednim događajem o kome je reč, kao da se sve zbivaju istovremeno. I to tako da kad se povratim sebi od tog čudnog stanja, događaj već prošao: i zato što mi nešto, užasno gromkim glasom i radosno, kaže da je prošao, ja sam i došao sebi. Pa imam senzaciju da se događaj zbio i projektovao u prošlosti, u trenutku kad sam ja došao do bolnog saznanja da ga neću uopšte izbeći no da će doći neumitno. Taj interval između budućnosti i prošlosti kao da nikako nije ni trajao; ne, ni milijarditi deo sekunde.

Ali sa toliko pojačanim osećanjem života, trajanja, mesta, bacam se u pojave koje mi nose velike radosti. Trbuh se bez prestanka napinje, disanje kratko, širenje nozdrva, podrhtavanje butina, potreba da se podskakuje i potrčava, razdraženje pojačano, zapostavljena lučenja. Kako je za mene mnogo zanimljiviji čovek koji, recimo, nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek koji nema rasuđivanja seksualnog ili želudačnog itd.

Ja ću sada da govorim dalje o jednoj potrebi kao što je jesti, na primer, i to mnogo jesti: više no što je potrebno da čovek održi sebe u životu, više no što higijeničari preporučuju i taman toliko koliko traže sva mogućna creva, želudca, jednjaka, sluzokože u ustima i oko jezika. i jesti kakve hrane? Odabrane! Ne, kao što je preporučivao Niče, da bi se podigao jedan natčovek, već da bi jedan čovek-mnogo, jedan zasitljivi čovek zadovoljio sebe, i omogućio sebi dalja zadovoljenja. Mnogo spavati, vrlo mnogo spavati; i koračati po čitave sate; govoriti bez prestanka po čitava posle-podne, i ćutati po cele dane. U svakom zadatku i muci koje je priroda natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj odlakšavanja. Tako je skoro izvesno da onaj osmeh na licima porodilja, posle dovršenih muka, dolazi i od čudnog zadovoljstva - iako izgleda neverovatno - njihovog tela. Rođen sam; na hiljadu sam se načina trudio da to dokažem; i još nisam umro. Tajanstvo rođenja je isto toliko veliko, možda i veće no tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen? Zašto baš ja a ne ko drugi; kako se moja svest o ličnosti uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to koliko i očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha. Ne boj se. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. Danas je to Francuska revolucija a juče rimska imperija. Mene najviše zaprepasti istorija koju nađem u velikim domaćim knjigama o fiziologiji, sa uputstvima iz nje, i u kojima se nalaze slike u tri boje, koje pretstavljaju oguljeno i razgolićeno čovečanstvo. Bože moj, kako si ti to načinio čoveka od blata! Nisi li upotrebio nimalo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome podobiju? Da, izbor je slobodan, što se tiče istorije i prošlosti pre rođenja; ali u trenutku rođenja? Odsad je pokret tela počeo da obrazuje naročiti značaj po život, i značaj taj: naročiti moral. Razlika između tela u pokretu i putovanju i onog u miru, bila bi kao između nadraženog mladićstva i trenutka kada je ovo potpuno smireno. Misao je prešla preko tela kao blag talas, i telo se nasmešilo svakom svojom ćelijicom i zadihalo. Misao je prešla kroz telo kao zalogaj hranljivog mesa, hraneći ga svim svojim sokovima. Odsele je misao bila higijena, gimnastika, kupanje. Odsele je svako telo zasebno značilo novu harmoniju i lepotu; jedan nov zakon, a nije podlegao naročitom tipu fizičke lepote kao za vreme Grka ili renesanse: kad je taj tip baš značio ropstvo duhu, koje je telu nametnulo određenu uniformu - svojom specijaliziranom logikom.

Evo, ja pišem pesme zato što između tri i četiri časa ne osećam ni za čim potrebu no baš za tim. U jedanaest i po sam gladan, i ni po koju cenu be bih mogao pevati; potom varim. Ja imam tako mnogo zanosa; ali imam tako mnogo raznovrsnih elementarnih (ili drugih) potreba, koje treba njim da zadovoljim. Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati. Tako život u mojoj pesmi nije dovoljan, a bez nje ne bi bio ceo: da bi ova, iako intenzivna kao i ostali pokreti životni, mogla ga sveg zameniti. Život nosi umetnost sobom; da ako umetnost istu okrnjiš, neće li i sam život time biti okrnjen! Možda se protivurečim! Mene bi bilo čak stid da se nikako ne protivurečim: i ova proza je jedna pesma.

I veliki filozof naturalizma doneo je istinu o ljubavi: ljubav je polna. No on je vikao: Kako se može voleti kad je sva uzvišenost ljubavna bila zabluda! Kao da sam seks za sebe nije odviše veliko čudo i velika misterija, isto tako u najmanju ruku kao i dodir dveju estetičkih ideja, - kako bi pristao on da je ljubav! Ali i sama estetička ideja na čemu se rascvetala? Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena stalno novom polnom glađu. Kao da tvoj odnos s bogom postaje manje važan i divan ako ide kroz mudrost seksa i apetiti njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i to jedno otkrovenje!

I kao da za boga nije najprirodnije da, javljajući se pojedincu, javi mu se preko sile njegovog rođenja i sile mogućnog rođenja njegovog sina, čime je ovaj bez prestanka opominjan na zakon podjarmljenosti i na prirodu: sem ako religija ne propoveda individualnost, a onda sumnja Tomina, razbijena samo u njegovoj ličnosti, s pravom može nastaviti da živi u tebi. Imam li prava ja da očekujem da će se bog, ponaosob meni, javiti? Vidim božanstvo, spojen sam s njim, u ekstazi sam. Otkrovenje je nada mnom. Počevši da pišem ovakve pesme, pevam ih ne iz kritike na život, već nađoh čitavo blago životnih zanosa i oduševih se da stvaram. Dajem im naslov: Otkrovenje! Ako i ne spadaju u liriku, ja se ne ljutim: bogatstvo im može biti vanlirsko pa ipak da bude veliko. A čak da su i ništavne za vas, one su prošle već kroz moje varenje. Nisam primitivan. Sporedna je stvar lirika, ili ne dovoljno to, ali nešto drugo, mnogo. Glavno je da se od toga živelo. Meni i nije toliko baš stalo do supe moga detinjstva, koliko do divote da o njoj pevam i na jedan nov način se nahranim njom.

I kad velim sebi da ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao nekoliko pesama, i što pišem još uvek ovu knjižicu, koje možda neće odgovarati ni vašim ni mojim pojmovima o umetnosti, - ali koje su veličanstvene. Govorim tako banalne stvari s tako važnim osmehom. Pisati stihove na podu, klečeći, nadvijen na hartiju, nalakćen na ruku u kojoj se drži pisaljka, tako da celo telo svojim naporom učestvuje u beleženju ekstaze. Time bi otpala suvišna fraziranja i razvodnjavanja takozvano - pogrešno - lirska.

Jednu sam zavoleo a druga me prestala voleti, stoga sam vrlo nesrećan. Ja znam da nisam ništa uštedeo od zanosa i bogatstva, čime bih zaslužio poštovanje ljudi. Ali istrošim li ih sasvim, beskrajno se unesrećim; bacam svoj pogled unazad, detinjstvu: u susret jednom liku, jedne žene, najuzvišenije ljubavi. U prvom trenutku učini mi se da je taj lik tamo izrazit i jasan, ali, naprežući se da se udubim u njegove linije, iščile nepovratno. Gospode, rana! Mrka drugarice, afazijo! Mrlje! Pišem sedam nemogućih reči na hartiji: i u svakoj se cedi, zaokrugljuje, po kap krvi, a u svakoj kapi pomalo zemlje, trunja od kore drvene, i mržnje. Zašto i mržnje! Nisam li iscepao na četiri Sveto pismo! Nisam li ga tom jarošću podelio na četiri jevanđelja! Ali nema do jedne sobe u svetu, u koju bih hteo ući, i na sto (po kome je nemogućno nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom, - dok pljuvačka klizi niz usta, - viknuti: Da, ja se zovem baš tako! Imalo bi uvek po koga koji bi mirno, zajedljivo odgovorio: Šta se nas tiče vaše ime; ili bar: tako prešno, tako neophodno, ime! A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime. Što se tiče tela, sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje. Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice. Svete na sever, svete na jug! Zdravo svete na jug, najsrećniji od svih ljudu te pozdravlja, - onaj koji je uništio svoj opstanak. Videh boga. Odjednom bi me stid od tog što rekoh i užasnih se. Oni nisu hteli ni mog imena ničijeg, ja sam učinio po treći put isti užas. Ali ako kakva žena užasnuta, uvređena, pobegne u moju kuću, i iza redova punih mulja, krvi, slame, donese na svet jedno dete i krvavu posteljicu, ma nakazu, bez imena, sa očima bledim kao Zavist, ja ću baciti preko toga još ostatke svoje obuće i odela i slamarice i poroke, i šuplje vaše poglede, i pokrete vaše bez strasti, i pepeo i dim i makadam i zelenilo: sve ono što mi se sviđa ili što me gadi: samo da od nečeg sakrijem novorođenog, i da odsečem od vas njene jauke. Ali, kroz bunjište, prosijavaju plave oči - uvek iste, vas se to ne tiče, nemaju imena; vas se imena ne tiču, - a kroz zemlju se proceđuje masna i mrka tekućina razjedinjenja, - to nije rastuženost, ako baš i suza.

Šta bih činio da nema ljudi već da sam sam; kao pesnik šta bih činio? Ako bih taj nestanak mogao podneti, ne bih ipak više pevao rečima: izvesne svoje zanose bih kreštao i derao u prostor. Više svakako time ne bih bio lirik, ali bi to bilo najviše što bih mogao... i dovoljno. I ti ljudi koji su svojim prisustvom uneli toliku pustolovinu u moj život! I što bi ljudi bili krivi za moju patnju čak kad su zli; kao da i oni sami za svoje zloće ne pate! Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo me večeri truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Evo čuda nad čudima! Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih, i pokriti njegovom zastavom ceo svet. Udarom ogromne ljubavi probih prozor na zidu u pravcu nje; i umoran se nasmeših na dom joj ubavi - Rastko, koliko je svetla ta linija od tebe sad do nje! Ti više nećeš piti vina, ni provoditi blud: život mora da se uljudi, zbog nje. Imađah toliko prisnih prijatelja, a sad mi je svejedno što me se više ne sećaju ili preziru; celo njihovo telo je izmenjeno za tri godine, do poslednje ćelijice: u čemu je onda produženje ličnosti! Šetajući kroz mrak uzmem je za ruku, i, ne što pogađam njene misli, već je njoj nemogućno više da misli do ono što ja ni pogađati ne moram; ja držim njenu ruku u svojoj, i to je dovoljno da je ceo tok njenog života skrenuo novim pravcem. Drug mi je uznemiren, zbunjen, nepoverljiv; spuštam mu ruku na rame, i što je ruka ta otežanija, sve je smireniji, sve mu je potrebnije da govori - vrlo usrdno, kao da se kaje za svoju sumnjičavost; što pak laganija, jedva dotičući ga se, leži mu tvoja ruka na ramenu, on je još uvek uzbuđen i bolan, ali ga beskrajna nežnost obuzima prema tvom prijateljstvu, - ne oseća se više napuštenim. I ruka na trbuhu je samopouzdanje za telo čija je ruka, a uznemirenost i sram i ogorčenje za telo na koje je položena. Držiš li dakle još uvek da nema velikih govornika - tela?

Negda se moj duh bunio protivi ideje večnog bivanja ma kog bilo dela čovečjeg života i ušteđevine, i protiv boga, - voljne i presudne sile. Mislio sam: Ti ne osećaš nikada boga, do trenutka dok ne padneš u kakvu opasnost; a i onda mu se nesvesno moliš kao što bi buncao u groznici. Da osećaš svoju večnost, ne bi te mogućnost smrti užasavala, niti bi pisao iz koristoljublja, - da odguraš ma i uspomenu na sebe što je mogućno dalje preko groba! Sada pak pokušavam da mislim drukčije. Najpre, šta me se tiče što ja u površnom svom životu, ili u životu obrnutom na drugu stranu, ne osećam boga! Sam ja ne mislim nikad na bolest do trenutka njene pojave, još manje na sposobnost pojedinih lečnika. Ali naiđe li bolest, poslaću po lekara. Nalazimo se u takvoj bahanaliji životnoj da se ne možemo ni setiti onog što ne doživljujemo. Zašto da kukavičluk - faza mog života kada bez diskusije primam princip božanstva - mora baš da predstavlja nenadležnost moje svesti! Panikom sam preobražen i tako postavljen pred izvesne mogućnosti koje ranije ne bih shvatio i koje ću docnije opet da odbacim. Čak i u istraživanju, kada smo izvesna bivstva predviđali i tražili ih, ova nam se obznanjuju samo preko otkrovenja, tojest zapanjujući, i od toga trenutka tek preuređujući nas sasvim. A to otkrovenje nailazi na nas katkad samo u momentu našeg ludila ili bolesti ili razdraženja i oduševljenja itd. Kao i mnogo čemu drugom, i otkrovenju je nužna naročita atmosfera: atmosfera otkrovenja. Hoću da kažem da ono što se zove životom unutarnjim i životom spoljašnjim, ili duhovnim i telesnim, jednog čoveka, samo su dve krajnosti jednog istog nerazlučnog i besprimernog mehanizma u ovom životu; čiji je jedan deo, ili jedan rezultat, možda vezan u drugom. Mala svest, s pretenzijom na slobodnu volju, koja je ostvarena u čoveku, ne mora biti jedinstvena u prirodi: mogućnosti su njene bezgranične čak i ako idu izvesnom zakonu. Ništa se ne protivi misli da je ostvarena još jedna, možda veća, svest sa mnogo jačom pretenzijom na slobodnu volju: i da od nje možda zavisi naša. Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, svakako je danas između nas i nečeg još u čije u čije smo bivstvo tako često neizvesni. Znam da, čim postoje odnosi, postoje principi i postoje faktori između kojih su se dotični odnosi razapeli. Moj se duh, čak i jedan deo samog mog života, sad mnogo više buni na pomisao da je moj odnos religioznosti bačen jednim svojim krakom unapred, u ništavilo, i da nikakav princip nije s one njegove strane. U prirodi se ne bi mogla roditi tako jedna fatalna ideja o božanstvu, a da ne odgovara izvesnoj stvarnosti. O nestvarnostima se može misliti samo ako se misli kojim veštačkim, nakaznim putem o onom što već postoji ali nikakvo se novo opažanje u takvo razmišljanje ne unosi. U fantastičnim romanima o drugim svetovima niko nije mogao izmisliti, i opisati verno, kakvu novu boju, na primer, koju već ne znamo u sunčevom spektru. Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo.

Život duhovni dakle nerazdvojiv od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku, na primer, ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem. Ako si rođen suviše rano ili ako odviše rano počneš da trošiš na neophodna i neizlečiva zadovoljstva bogatstvo koje međuvremeno stičeš, ali ne u dovoljnom tempu, ili ti je povereno ili si ga nasledio, znaj da nema više mogućnosti povratka, čak ni na dovršenje mladosti, - na koje misliš da još uvek imaš prava i koje da ti je ostalo. Odsad nosiš uvek sobom nove horizonte, već zagorčane, koje si otvorio svojom neizbežnom velikodušnom lakomislenošću i raskošju. Nemogućno je oboleti samo delimično afazijom, kojom bi se uništilo ono što remeti harmoniju pravilnog napretka. I to je ono što se smatra ispaštanjem, još u ovom životu, grehova: suviše veliko bogatstvo iskustva, suviše prošireni prostor da bi sadržavao ponova uprošćenu mladićku težnju, a da se ova u mukama ne dekomponizira. U stvari ni sam svet, to društvo, neće ti poverovati u tvoje čiste namere, u iskrenu želju da svedeš svoj život na ekonomiju; i ne bi ti je omogućio! Priča o rasipnom sinu je laž! Ne doneseš li svetu ma šta od onog što si ranije imao i što bi mu poslužilo kao jemstvo da se ti vraćaš sa po puta, - a ne samo zato što si poslednju kartu proigrao, smrviće te!

Šta? Ničeg zar u rukama
Čime početi život novi:
Poslednje bogatstvo koje svetu vraćeno
Dokazalo bi da se odričeš ludila!

Neće ti poverovati ni da, ako si bio lud, kao što je neko rekao, bio si uvek originalan i time jedino za prirodu moralan. Tako stižemo do ideje o odgovornosti: možeš li ti da zajemčiš svoj budući život svojim sadašnjim? To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima? Ima stvari koje ne znam ili na koje nikada neću moći odgovoriti.

Je li mogućno da završavam ovim jednu misao koju sam imao doskora, a koja mi je, evo, sada skoro već strana! Ona je hranila moj život za vreme od šest meseci, prošla kao presni zalogaj kroz telo, i time iskorišćena od mene zauvek i uništena. Novom ću se, svežom hranom morati sutra utoljavati; tako da ću je se, kao da bi da se dokaže i istinitost ove knjižice, još sutra morati možda najogorčenije odreći, i nje i svoje misli od juče.

Ova poslednja misao biće posvećena prijateljima koji neće nikada biti ovenčani slavom: Teorija o Monadama nije me ničem izvesnom naučila; Slučajnost i harmonija ne trpe se kao saradnici. Postoji li Slučajnost: onda ona ulazi u tragični materijal prirode; doka Harmonija pre stupa kao osmeh na lice pobediočevo: Čovek je nepreglednosti životinja, tojest zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti. Otud, za razliku od običnih zverova, on je nezadovoljan. Uzroke njegovih oboljenja treba tražiti ne u njegovoj prošlosti već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati. Tako je svako njegovo čudo određeno za primanje utisaka udvojeno, pored orijentacije, i funkcijom: za otvaranje, na tome mestu, celog bića Nedogledu. Služenje čula počinje delovanjem organskim i svršava matematičkim. Postoji bolest matematička. Sve njegove želje kriju tajnu nameru da budu konačno zadovoljene negde izvan granice shvatanja: time njihova ispunjavanja dobijaju intenzitetom u ovom životu. Život nije nemogućan, već pretpostavlja prekoračenje u večnost. Ako više nije mogućan ni jedan korak, ostaje veliko oslobođenje, Samoubistvo, najveličanstvenija matura. Samoubistvo, ti nosiš još život u sebi i ništiš strah od umiranja! Da li ćeš stupiti u moju sobu kad iz nje iziđe poslednji izgled? Život je još u stvaranju, te ni jedan zakon nije još ni dovoljno potvrđen ni završen da bi se o njemu moglo postaviti pravilo: zato smo odagnali najzad relativnost, i uperili svoja tela u beskraj gde su bačena ispunjenja zakonska kao mostovi. To nije drugi život; to je dalji život, koji blagosloven, pored ostalih vrednosti, porodiće i laž. Laž! Imaj hrabrosti da ti to bude poslednja reč.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.
Ne gledajuci vidi
Ne radeci cini

Корисников грб
rouzvel
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 936
Придружен: 01 Феб 2005, 14:41
Место: Beograd

Порукаод rouzvel » 10 Нов 2006, 10:03

Rastko Petrović


Слика
16.05.1898. Beograd – 15.08.1949. Vašington


Književnik, diplomata, brat slikarke Nadežde Petrović jedan od najoriginalnijih talenata i najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pesnika koji su se javili posle I svetskog rata. Studirao u Parizu.
Rastko je bio neumorni tragalac za ljudskom toplinom, za istinskom emocijom koja nije isto što i emocija pred istinom, od istine. Ići, tražiti, naći pleća Velikog druga na koja je moguće osloniti se, preuzeti malo i toplote i topline od tih leđa, a u zamenu dati sav sopstveni žar žudnje za životom izvan samotništva, izvan egzila. Tako ostati, u iluziji sapatnje, razumevanja i združenosti ne samo u ledenim gudurama Albanije 1915, kad je usamljenost svakog ljudskog bića bila vidljiva i gotovo opipljiva, nego i u sjajnim prestonicama međuratne Evrope i posleratne Amerike u kojima je ista usamljenost postajala nevidljiva pod pletivom od ljudskog govora, razgovora, pod prividima druženja i razumevanja ali ipak ostajala nepomeriva, još čvršća, gotovo stamena.
Rastko Petrović, veliki poklonik života a najdublje odan stvaranju, svoje kratko promicanje kroz ovdašnje postojanje oblikovao je igrom između te dve vatre, ta dva plamena: života i stvaranja. Možda je zato tako brzo izgoreo. Tragao je za pojmom koliko sebe toliko i Drugog, sa precima i savremenicima, za prošlim i sadašnjim, za stvarnim i nadstvarnim pod nebesima Stare Srbije i Makedonije, Bosne i Jadranskog primorja, družio se sa Starim Slovenima ali i sa modernim Amerikancima, sa pripadnicima afričkih plemena, kao i sa članovima evropskog diplomatskog kora, sa lučkom sirotinjom i sa pariskim nadrealistima, sa španskim seljacima i čuvarima njujorških muzeja uteklim iz Čehoslovačke, od Hitlera. Družio se i govorio, govorio. Svi su voleli da ga slušaju, ali malo ko je umeo ili hteo da ga razume. Rastko je i umeo i hteo da razume Drugog. Strepim da nije, ni u jednom svom boravištu, ni pod jednim nebesima našao svog Velikog druga. Ni jedna pleća da se osloni i ogreje pod mrazevima sudbine, bar za trenutak.
Ovde, u Beogradu, sigurno ih nije našao. Kad se, posle Prvog svetskog rata, Rastko Petrović vratio u naš grad iz Pariza, bio je toliko oslobođen i svojim znanjima i svojim saznanjima, toliko nov i moćan u svom pesničkom uzbuđenju i kazivanju da je morao izazvati ono što je i izazvao: nerazumevanje, zgražavanje, osudu. Ne treba zaboraviti: Rastko je bio prvi učitelj beogradskim nadrealistima, on ih je uputio ka evropskoj umetničkoj avangardi, ne oni njega. On je goreo, oni su uzimali od njegovog ognja. Posle Drugog svetskog rata bilo je još gore, jer su ga se prijatelji odrekli, neprijatelji ga osudili na izgnanstvo, a nova, mlada čitalačka publika dugo nije ni znala da je postojao. Izgnanik u sebi postao je i prognanik u sopstvenoj zemlji.
Ima već nekoliko decenija kako nam se Rastko vraća, kako ga upoznajemo, ali ga još nedovoljno poznajemo jer nam se nije ni vratio u potpunosti. Možda zato što je tako ogroman pa nadvisuje svoju epohu kao što je nadvisivao, visokim rastom, svoje sagovornike; treba dostići i shvatiti sve što je postigao kao pesnik, pripovedač, romansijer, esejist, crtač, slikar, fotograf, filmski snimatelj. Mi mu dugujemo poznanstvo sa njegovim moćnim duhom, dugujemo ovom izgnaniku prepoznavanje njegovog pravog mesta u srpskoj kulturi. Dugujemo mu i napor da se sačuva od propadanja i obnovi Muzej Nadežde i Rastka Petrovića, da se spase ono što su i Nadežda i Rastko stvarali i stvorili.
Dugujemo mu da ga, konačno, primimo i prisvojimo.

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

Dignem tad oči nebesima

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa,
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava;

Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa,
Niti ikada mogah izreći - koliko me tad to spasava.
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge.
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge.
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.
Istraživač paranormalnih pojava kod muškog roda!

Корисников грб
rouzvel
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 936
Придружен: 01 Феб 2005, 14:41
Место: Beograd

Порукаод rouzvel » 10 Нов 2006, 10:27

Najsentimentalnija o sitosti legenda

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.
Istraživač paranormalnih pojava kod muškog roda!

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 11 Нов 2006, 17:49

Zverstva

Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću – ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčina gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to, i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu...
Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanja – Sreće,
Sve je ipak – da l prokletstvom u meni! – obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
No samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.
Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći...
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići van-mišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i u porube –
Zločinci! – tih neba,
Trebalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!
Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:10

roman Rastka Petrovića "DAN ŠESTI"

NAJBOLJE LITERARNO SVEDOČENJE ALBANSKE GOLGOTE

Pišući o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u trećem licu, kaže: "Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..." Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman "Dan šesti", nazvavši ga po biblijskoj rečenici: "I bi veče, i bi jutro, dan šesti." Milan Dedinac seća se kako mu je Rastko "jednog jutra, s kraja 1935." doneo rukopis, kako je Rastko čekao da pročita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio Geci Konu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje se neće vratiti... Roman će izaći tek 1961. a Rastko Petrović već će počivati na grčkom groblju u Vašingtonu, ravnodušan prema ovoj i drugim nepravdama koje su mu činjene.Ovaj roman-epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nušićeve zapise iz Prvog svetskog rata, i čuvenu "Srpsku trilogiju"
Rastko Petrović: Odlomak iz romana "Dan šesti"

POLJUBAC SA KUJOMSVETA ZAUVEK, ZAUVEK, ZAUVEK

Stevana Jakovljevića, mnogi smatraju jednom od najvećih knjiga naše celokupne književnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedočenjem albanske golgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović) roman bio suviše "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih počinje istorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata"u Americi

Sa jutrom vetar, mnogo jače no juče, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

Put je išao pored rečice. Male crkve i yamije s ove ili s one njene strane. Volovske dvokolice su s mukom sebi krčile put kroz odbačene kante u mulju, polomljene točkove, životinje koje su se raspadale, otečenih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni, ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Strašni, teški zadah truleži. Vetar je čas odnosio taj smrad u prostore, u baruštine sa one strane rečice, čas je obavijao njim sav ovaj zakrčeni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, kroz koji se trebalo probijati.

Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem, i ne sesti! Iako od juče ništa nije okusio a noge su mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve tako u svetu.

Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bi jedva po-srnuo nekoliko koračaja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nije hteo da sedne. Možda se više ne bi digao. Stisnutih usana, namršten, hteo je da stoji na nogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga. Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

Velika, mršava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta ležali su Stevanovi vršnjaci. Oni su bili regrutovani, pa pušteni, i sad su zastali tu da se odmore. Ležali su iznemoglo. Išli su pojedinačno ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih iz prethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leševi, koji su se odmah raspadali. Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada su se okolo šunjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnauti su zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, čitava sela baviti grobarstvom!
Слика


Stevan je zapušio oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio čak do dna trbuha! I ta grozna, grozna trulež do dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš, utroba koja se raspada, kroz čije rupčage fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, ni skretao glavom, ni spuštao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomačnih, od kojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko već izedenog i skorelog jezika, preko usana, koje su se sve više povlačile sa zuba.

Mladići su se držali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplašeni, glava uvučenih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice. iscerenih, sprženih glavica. Pokušavali su da još koračaju. Čvrsto, čvrsto, ljutito, rasrđeno. Držati se jetkošću i zlobom. Tako samoživi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no što je i najnemilosrdniji čovek za vreme mira! O, da su se, onda, pojavili dečaci, takvi kakvi se Stevanu činilo da su sada on i njegovi vršnjaci, pa da su tako pošli drumom, i tako sebično, tako svesno gledali nesreću oko sebe, tako se mučili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadne besne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, još imali i ovakva lica, seljaci se ne bi usudili ni da im priđu, već bi, bacajući batine i bežeći preko poljana, vikali preneraženo.

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina-tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.

Sada je sve to bilo strašno daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ili su ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo dečaštvo, provedeno u ludoj trci preko Batal-yamije, mekušno, zlo, anemično, nije ostavilo traga za sobom. Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem i ne sesti! Iako od juče nije bio ništa okusio, i noge mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jači od njega. Stevan je uporno stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve to tako u svetu. Načinio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba, do bola, i do bednog i kratkog daha.

Mršava se kučka nalazila još bliže. Gledala je. Gledala je čoveka koji stoji, pravo, iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta načini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davala nikakvog znaka od sebe. Izdužene šije, nepomična, gledala je Stevana pravo u lice. Osećao je neki užas i neku mržnju prema njoj. Životinja tako ružna i tako malo umiljata.

Do podne jedva je prešao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teško da je bio prevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Bušatija do Barbalušija. Video je stalno, isto toliko jasno, poslednje kuće prvoga sela kao i prve kuće drugog. Dalje više nije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, čak ni očajan, toliko izlomljen i uništen. U stvari nije bio seo, već legao po jednom busenu. Jedino je glavu držao uspravno. U njoj se još zadržala upornost da ne klone.

Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od ushićenja. Hleb!

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina - tako mu je ostala grozna uspomena iz snova ili odnekud još dalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio je samo kako da nađe nešto za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila. Mogao bi treznije da misli i da prelazi više prostora.

Pas je legao blizu njega i nije ga ispuštao iz očiju. To je bio neki drugi, prašnjavi pas, ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se više nije negovala; nije se čistila od trnja i korova. Naročito joj je rep bio sasvim otrcan. Oči su joj bile vlažne, krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuštala radi odmora, ne bi polegla svim telom, ni polagala glavu među noge, nego se stalno držala uspravno, na prednjim nogama, i njena glava, puna sasušenog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje, jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugačkom rukom hvatala je za njegovo srce i stezala ga. Nije mogao više da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i strašnu bradu. Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome bar usta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima. Žvakao je. Ne, to je žvakao samo još neispečenu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

Probudio se. Još se tresao i znoj mu je curio niz lice. Sav je bio iskvašen suzama.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:10

Pošto su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolica rastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. LJudi su radili okolo, kovali nešto nekom drvenom prečagom. Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im ležale pored jarka: dve-tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, yačići sa brašnom ili kukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, čuture sa rakijom ili vodom. Gla-sovi tih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekom ushićenju. Dvojica su još pristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić je zaobišao onda u blatište i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom. Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlažne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost.
Слика


Samo je dotakao tom rukom i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od drhtavice. Hleb!

Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako neće moći da sklopi prste. Usredsređivao je svu pažnju na to, svu svoju volju. I pre nego što je uspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio u blatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajić po zalogajić. Mučio se da sažvaće. Zglavci vilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvačke u ustima. Posle nekoliko zalogaja bio je već premoren.

Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oštro zarežao i pokušao da lane. Hteo je da mu čovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim. Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđe. Gledao je samo u njegove ruke, i čim bi ih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokušavao da ga otera, bednim zamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

Ostatak hleba Papa-Katić je strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put. Dvokolice su bile već otišle.

Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni koji su se vukli nisu načinili nijedan pokret da bi se sklonili.

Papa-Katić je samo mislio kako bi bilo dobro kad bi našao kakvu batinu protiv pasa. Ali gde?

Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Pod otvorenom strejom ležalo je već puno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noć biti sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviše sveta i najtešnje. Noge su ga žigale od umora. Izuo se, ali su otoci onda još više boleli, kao da hoće sami da ispune sobom sav prostor, a da je sav on samo jezgro tih yinovskih otoka.

Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvim pokretom da li je na njemu još uvek komad hleba. Odbauljao je do česmice, iz koje je curio mlaz. Oprao je malo ruke i oči. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice očnih kapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

Proveo je celu tu noć među ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reč i niko se njemu nije nijednom reči obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sada značilo ogromnu daljinu.

Išao je posustajući na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge je tekla rečica i širila se neprekidna blatišta preko nje. Razrušene yamije, rasklimatane arnautske kolibe, deca umazana u blato do očiju, leševi bačeni u blatište, utopljeni sasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

Kiša. Velika teška zavesa kiše bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su mu ipak bile mokre i zaglibljene. Odeća natopljena do kože. Nije više bio čovek, ni kokoš ni čovek. Đubre!

Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispod korenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje. Gledao je u Papa-Katića i smešio se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodena životinja. Kiša mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kog psa.

Seno ispod kola, u dnu dvorišta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti koji noću izlaze začas u dvorište; jedan veliki točak od kola, yinovskoga izgleda, i mesec između paoca. To, da je mali pas sa grdnim ušima, na uleglom, vrućem i uba-lavljenom senu, i da su pored njega druga tri mala psa, došla na svet u isti dan kad i on kroz isti izlaz. Njegova braća, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ćuškaju se, njuškaju seno, dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoće, jednako se prevaljuju jedan preko drugog, cijuču i sanjaju. Kroz donju polovinu džinovskog točka vide oni, noću, mesečinu, strašnu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu mesečinu, a danju dve grdne kokoške koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naročito noge velikih ljudi, te noge što se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim psećim telima, gladeći ih.

Onda jedna velika kučka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojim prostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež, buve i slamke. Ona ima tako odlučan zadah noćne životinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika životinja! Puzaju vrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noći, mesečine, tajni kroz te tople svršetke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za mesečinu, a naročito za noć, to mleko što nije dugo do reke koja potiče s meseca. Njihova mati, izvor meseca, čuvarica mesečine. Zato je tako smeona, razurlana, u režanju. Jedan dečak dolazi i, čučeći kod točka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovoj majci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlake su joj uspravne. Reži. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori nežno njihovoj majci. Onda ona polaže glavu na šape i, ne obzirući se na njih, svojim prostranim jezikom liže dečakove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od trave ali koje mirišu još dobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga očima punim suza. On vrišti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, čupavom čelu. Gura joj prst u nozdrve i vuče je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skače od bola, ali je luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama po čelu, i govori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maše repom, koji je pun slamki i prašine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noći, čuvarica meseca, izvor noći. Na njih više ne misli, čuvarica mesečine i izvor i reka noći. Dečak uzima njen porod za uši i izvlači ga iz toplog skrovišta, ispod točka, i vuče ga po dvorištu. Ona, mati mesečine, trči za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuče se po prašini, po korovu ižđikljalom iz kaldrme. Ona plače gledajući svog sina, ali ne zbog sina, već sebe radi, ona skače i vrti se po korovu. Ali ga dečak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treću kuću, u četvrtu, u petu, u kujnu, odvlači sina noći, daje mu mleko iz čanka, ispod peći, vuče ga za rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda počinje da ga voli, Katić-pas da voli Katića-dečaka, i ne može da živi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i da se ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim prašnjavim repom. I taj je mali dečak takođe Katić. On je i mali pas i mali dečak koji se s njim igra. Voli kuče, vuče ga za rep, i voli, kao kuče, tog dečka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva između njega-dečaka i njega-psa. On je dva, i njegove su ličnosti odvojene i različite, a ipak su jedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer će voleti njega-čoveka i kada ne bude više htela da zna za njega-psa.

I mesečina je silazila u to svojom čarobnošću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj, groznoj, besomučnoj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva i nemilosrđa, ljubeći ga u vlažne nozdrve, a onda udarajući ga drškom od metle do iscrpljenja. Kao mali čovek više ne može da udara, kao mali pas više ne može da podnosi udarce. Njegova majka Marica plače. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajući: "Eto" šta si ti sa jadnom životinjom učinio!" Vuče ga u mračnu sobu, zatvara ga u niz mračnih hodnika. "Ja sam mesečina, ja sam mesečina, ja sam noć, Kasiopeja!" viče ona u mračnim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseća je svuda oko sebe, i viče kao lud, izbezumljen, onesvešćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe u avliju: "Gospoja, gospoja!"

Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liže njene ruke, ruke sunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić, plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on još trči i trči za njima, tražeći da mu vrate životinjicu, koju odnose...

Proveo je celu noć među ljudima, ali niko nije uputio nijednu reč i niko se nije njemu ni jednom rečju obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara kad bi se išlo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to značilo ogromnu daljinu.

Bole ga noge, ali on, pas trči i trči po sivome korovu, po sasušenim potocima u Resniku, provlačeći se između poleglih taraba, ispod krupnih seljačkih psovki i gvozdenih poluga. I beži satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučući. I raste, u isti mah, kao čovek u varoši i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet životinja rascepan je u njemu, i ono što predstavlja istinskog njega, tu ljubav za životinju u čoveku i za čoveka u životinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroz noć. Kroz ovu veliku, vlažnu, blatnjavu...

Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilo rđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i čekao, ili je lutao poljem okolo, zavlačeći se u vlažne rupe i tražeći nešto. Ali je stalno bio duhom u njemu. Isto toliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Osećao je precizno pseću glad, upornost, privrženost i mržnju.

Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo ležao, ćuteći, smušen i bez misli, pored puta.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:11

Pas je skočio i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u nečem što je smerao. Stevan je pokušao da se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak je prešao oko sto koračaja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognu čak i kada bi ih zamolio, čak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpeni kao i on. Zatim je koračao još.

Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i žene vrteli su se oko njih. Još pedeset koraka donde! Stići do njih pre nego što opet krenu. Možda bi se tu nešto i moglo dobiti, od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je koračao kao da ide po konopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održavajući ravnotežu. Ako bi pao, znao je da se neće moći da digne.

Dalje nije mogao. Prešao je bio, od ujutru, tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je to njegovo spavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, čas de-sno, raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice."



Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brežuljak. Dalje nije mogao. Prešao je bio od ujutru tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa bio okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno je trzao čas desno čas levo raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slab mlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od užasa, zamahnuo je naglo na psa, ne usuđujući se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

Načinio je jedan korak i smušeno, smejući se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu među zube šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo ni dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Pas je onda video da ga mladić gleda, da maše rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajući za trenutak sve, iskezio je samo dugačke, oštre zube, između kojih je zapahnuo težak pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domaku Stevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladić više nije imao snage da otvori. On je gledao psa što je mogao bešnje, iako nije nikad osećao toliki užas.

Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa-Katića: režao je oštro i rasrđeno. Bio je spreman da skoči, a istovremeno se bojao. Još se pomalo bojao. Papa-Katić je čas kružno gledao oko sebe, neće li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zašto se već toliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oštrih zuba. Neki zvuk lagan, pištav, kao u snu, kad ne može da vikne u pomoć a muči se, peo mu se uz grlo. Smešan, glup, očajan, cijuk neke unutarnje ptičice, koji je jasno mogao čuti možda jedino on.

Usredsredivši svu volju, svoju poslednju snagu, u nemogućnosti inače i da se pomeri, uspeo je Papa-Katić da krikne. Slabo, oštro šištanje vinu mu se iz sasušenog grla. Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno režanje, u pravcu psa koji se lagano pripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mršav, izgladneo, neka skitnica, režao je takođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, ali ga je ovo suparničko gledanje, iz dana u dan, oči u oči, vraćalo možda u divljinu. I on je voleo lov, a ne lešine. Nije smatrao više za poluboga tog čoveka, nije hteo više da mu služi, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaši psa, a ovaj se sve manje plašio. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zločestiji. Nikada nije bilo manje života u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao da se brani.

Ostajali su tako pakosni, ogorčeni, napregnuti, motreći pažljivo jedan na drugog.

Docnije su naišli ljudi. To su bili tri mladića i dva starija čoveka. Nijedan od njih nije imao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio. Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

Pokušali su da dignu Papa-Katića, želeli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im je neljudski da ga ostave samog sa tom životinjom. Papa-Katić je, međutim, bio unezveren i nije mogao da govori. Bio je kao omađijan jednom jedinom mišlju. Video je ljude oko sebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miške, psa koji je otišao dalje i produžavao da ga gleda režeći. Video je naročito to, tog psa da je još uvek tu, da leži, da gleda u njih i da reži. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo mogućno.

Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešeći se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životnja koja se mogla zamisliti!

Ljudi su sedeli oko Papa-Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malo povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im je Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu, mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nije moglo da zameni batinu.

Слика

Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.


- Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.

- Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, tako čovečanski - glas te životinje...

- Zašto ne možeš da me ostaviš?

- Volim te, - reče ona mirno.

Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

- Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.

- Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...

Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:

- Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...

- Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

- Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!

Svim svojim telom tresao se.

Kao da je razmišljao: "Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. NJene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

- Šta činiš sa mnom? - pitao je.

- To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

- O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...

"Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo da živim?"

Zubi životinje bili su mu na grlu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:11

- O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući. - Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se.
Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomr-čini.

Слика

Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?

Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima.

I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnim naborima a pod njom su ostale još samo cevanice.

Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršaveo. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla.

Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim, odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno, kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je odvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo.

Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči ži-votinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je bilo.

Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. NJeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

- Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:

- Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?! ...

Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas name-ravao da odgovori onoj dvojici:

- Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je on mislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini, između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao u to. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je to bilo.

Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujući prstom:
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:12

- More!

Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Ta je prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osve-tljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus...

Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noć je bila hladna i hladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je morao odbaciti. Iščupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima.

I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima, padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da ustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvo uspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako je umeo, pravo u to.

I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti i fosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanje ogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve se to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko obala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom. Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno usamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga je naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući još uvek nogama. Onda je drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnu ženu, od koje se užasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala, smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Neko mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom na glavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njeno čelo nabralo a lice joj je postalo snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visoka devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. NJene kose su, takođe, bile purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnom purpuru.

- Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji od ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

- Pokušaj da žvaćeš!.. Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinio je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katić u Lješ. Noge su ga toliko bolele, i to tako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske mase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki, ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovska stopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednoga zida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Još jedna varošica zakrčena, mračna i nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znao tačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo još da učini. LJudi koji su se kretali oko njega izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračne prilike, iako je noć oko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što se vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali. Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati da jede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama. Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegove ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u tim rukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazne ruke kako prolaze kroz vazduh.

Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju. Najzad je mrak: žmuri.

Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašu čaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, ali najpre duva u nju kao pred detetom.

Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to moći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrži. Treba da zadrži, apsolutno, treba!

Слика


Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teško držao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je već prošla.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:12

GLAS S ONE STRANE GROBA

Слика
Rastko Petrović na karikaturi Pjera Križanića: Rukopis romana Geca Kon je poslao u Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna, sačuvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler


Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović (Beograd, 1898. - Vašington, 1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "LJudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, LJudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi u zasebno štampanoj knjizi.

Слика
Porodica Mite Petrovića: Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno) LJubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)


Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.

Слика
Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović: "Ja još mislim da je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao je iz Amerike
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:20

Bitinski pastir
Iznad ovaca samo teška planina,
Bitinija sa svojim bregovima,
Veliko veče Azije koje ih koso preklopi,
List knjige koju vetrovi čitaju,
Daleki dah mora i ostrva što se stresaju.
Silaze, tako, padinama Bitinskog Olimpa,
Bezbrojne, neznatne, užurbane kao miševi,
Radi torova pokraj Bruse,
Radi zbijenosti koja štiti od vukova.
Najpre jedno ogromno stado; hiljade i hiljade ovaca,
Klateći vruće, nabijene mešine mleka –
Za njima jagnjad omađijana –
I ovnovi, u istom ritmu, mužjaštva i svoja zvona.
Oči im sjaje u večeri plamičcima,
Na nogama tako tankim, tako nespretnim, reklo bi se da hramlju.
A onda, skačući s busena na busen, nizbrdo,
Iskrsnu on ogrnut prevrnutom kabanicom,
Kao mesečina, skačući niz bregove,
Zvezda, što se sa neba samih skotrljala.
Čovek kao svi drugi ljudi,
Pastir kao svi drugi pastiri;
Na nebeskom bi prstenu bio sjajan, u noći, međ brdima izgubljen.
Mladić, bez naročitih misli, bez čuda,
Prosto naprosto, mladić ogrnut kabanicom.
Samo glava tamna, od sunca preplanula,
Samo oči, noći i vetru otvorene.
„Zovem se Selim. Rodio se u Bosni. Gonim trista ovaca.
Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima,
Il su u Brusi dućandžije.
Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio,
Ni goru oko Glamoča.
I tamo sam čuvao ovce stričeva.
„Zemlja je ko zemlja,
I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta,
A janje koje čuvam, dižući ga do ovce,
Kolju ko i ođe,
A onda je svedno za čiji nož i za trbuh čiji.
„Da, neženjen! Čime bih to čeljade preranio;
U kojoj postelji da me čeka,
I pošlje čije, moju glavu da zagrli?
Jednom je prišla jedna đe sam spavo,
I bila tiha i slatka ko mehlem,
I suza za njom mi ostanula,
A ipak sam je u noć odgonio.
„Jer ja sam čojek, a žena ti je žena,
I pošto si je već imo,
Sa nesrećom je bolje u postelji no s njom,
Jer večeri su duge a treba živjeti sa svojim mukama,
Provesti sa svojim brigama;
I dosta je brojati njih, ko ovce da se ne zagube.
„Vremena su se promjenila, i više nije ko što je bilo.
Ja sam bitinski čobanin, al znam da je s ovu stranu Amerika, i s onu Kina,
Da jedni trče za ovcama i drugi za mašinama,
I da ljudi uveče broje ovce a noću broje brige.
„Ja sam ovčar, ali šta sve to znači?
Ovčari ne sviraju više frule kao nekada,
Ovčari sviraju u svoje nesreće,
I ništa više nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo:
I ništa više ne odgovara onom što predstavlja,
Ni to da sam Turčin, kad sam ustvari Bošnjak,
Ni to da čuvam ovce pod Olimpom, kad ovaj ustvari nije Olimp.
„I znam da je gramofon kutija,
Da ako razbijem postoji jedan drugi;
I ja više ne verujem i ne klanjam.
„I ja više neću imati sina,
Jer ni otac mene nije morao imati,
Jer jedan rob ne mora rađati drugog,
A slobodan čojek dovoljan je sam pred vječnošću.
I neću otići u Ameriku,
Jer bih i tamo čuvao ovce;
I znam što znam;
I znam da, što jednom treba i hoću da učinim, učiniću“.
Tako govori jedan mladić, ogrnut noćju i kabanicom,
Pod planinskom vejavicom,
Pod nebom oštrim, tamnim, hladnim,
Kotrljajući se za ovcama niz bregove,
Neznatan, bedan, sićušan, izgubljen,
Skoro bez misli, skoro bez čuvstva i bez užitaka,
Bez veze, skoro glup, skoro idiot,
Dragi kamen ispali sa nebeskog prstena,
Otkotrljan po ovim prostranstvima Bitinije,
Po ovoj Maloj Aziji i Olimpu,
Kao da je bilo gde drugde;
Sa nebeskoga prstena kojim svaku noć
Jedna nesreća sveta drugu verava.
I tako govori, kao što bi i ma koji drugi
Svodio svoje reči i svoju krv niz bregove.
_________________________________
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:20

_________________________________
Dvadeset neprikosnovenih stihova
U ustima još gadno od velikih imena,
I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje
U tajanstveni život tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga zaveta;
Evo sva tela smeđa, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me straši silna mudrost ove ruke,
Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih
pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo
smeta!).
I ta rebra savijena u luke;
Tajanstveno učešće jednog bedra;
Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
Noć rukovanja!
Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
Noć Novoga zaveta:
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo Sveta!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:20

_________________________________
Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekajući novorođenog
Pretovrio je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle – sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l’ ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l’ znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje – to je još jedino moje – upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.
Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.
Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje…
Ko? Dekameron!
Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je – manometar – srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!
O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku…
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.
Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi…
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l’ kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l’ zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:
Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:21

_________________________________
Jedini san
Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere …
Savladasmo poniženje… i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.
Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtanja!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O, veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa nijedna vizija stvarnosti,
Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.
Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
Koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l s tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima:
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti,
Sve provalije sna,
Još pre rođenja – zalud za spas tvoj – od beskraja obnažene.
Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rastko Petrović

Порукаод Mustra » 10 Апр 2017, 17:21

_________________________________
Lovčevo bdenje
Ja i osam evropskih dosada
Posedasmo da igramo karata:
Imena Dantona, Robespijera i Marata
Spominjemo uz smeh.
Čudna nam želja duše potkrada:
Da duša pomrlih stolu bude prizvata;
U čas evo Dantona, za njim evo Marata:
Bolno se grče prsti i lede,
A glas je suh i bez jeka,
Ponoć je prošla, dva sata,
I mrtvaca glave blede i sede.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka
A glas joj je suh i bez jeka,
Suh i bez jeka.
Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada
I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada;
I naših očeva i prijatelja, da l’ znamo –
Il’ samo nam se čini – i srca naša ranjava
I krstovi i listovi?
Daleko otiče reka Sava,
Njeni talasi udaraju ispod prozora.
I mladost prođe žurno kao snežna odora:
Daleko će oteći reka Sava.
Pa ja sa psima jurim u lov:
„O kneže medvede, budi ljubazan, dođi pod moj gvozdeni lonac;
Mesec, ključ i katanac!“
Слика