Mihail Jurjevič Ljermontov

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Kvarta
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 71
Придружен: 12 Окт 2005, 22:35
Место: Bgd
Контакт:

Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Kvarta » 27 Јан 2006, 10:58

Prosjak

Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.

Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al' neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.

Tako ja prosih ljubav tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti si svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.

* * * *

Ne pomišljaj da treba da me žale,
Mada su tužne moje reči sada.
Ne! Sve su moje grozne muke - male,
Tek predosećaj mnogo većih jada.

Mlad sam, ali u srcu zvuci kipte
I Bajrona bih dostignuti hteo;
Duša nam ista, patnje su nam iste,
O, kad bi nam se isti usud spleo,

Zaborav tražim, ko on, i slobodu,
Još detetom je duša plamtela i meni,
Smiraj u gori ljubljah, zapenjenu vodu,
I urlik bura nebeskih i zemnih.

Misao jedna progoni me svuda,
Ko on, uzalud za spokojstvom žudim.
Osvrnem li se - prošlost mi je huda;
Gledam li napred - nigde bliskih ljudi!
You may win a thousand fights, but you can only lose one!

Zaknafein Do`Urden

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:11

Слика

Mihail Jurjevič Ljermontov (rus. Михаил Юрьевич Лермонтов) je rođen u Moskvi, u noći između 2. i 3. oktobra 1814. godine. Majka mu je umrla kad je imao tri godine. Odrastao je u domu svoje babe, bogate spahinice Arsenjeve, koja ga je obožavala. Mihail je počeo da piše stihove još u detinjstvu, a sa 14 godina već piše antologijske pesme svetske poezije. Godine 1827. baba ga upisuje u pansion pri Moskovskom univerzitetu, a 1830. godine on postaje student tog univerziteta. Nakon sukoba sa profesorima, zbog kojih je oboren na ispitu i nateran da ponovi godinu, Ljermontov odustaje od daljeg učenja i stupa u vojnu službu: upisuje se u junkersku školu. Za to vreme je pisao dosta poezije pod uticajem Puškina i Bajrona. Takođe se zanimao za rusku istoriju i srednjovekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na „pesmu trgovca Kalašnjikova“, dugu poemu „Borodino“ i seriju popularnih balada. Po okončanju škole, kao konjički zastavnik husarskog puka, odaje se slatkom oficirskom životu, ali vremenom se vraća pisanju.

Slavu je stekao pesmom ‚‚Pesnikova smrt'', koju je napisao povodom Puškinove pogibije. Pesma u kojoj slavi ‚‚divni genij Puškina", njegov ‚‚slobodni i divni dar" i optužuje krivce za pesnikovu smrt, potomke ‚‚otaca čuvenih zbog podlosti", ‚‚krvnike sliobode, genija i slave" i koju je car shvatio kao apoziv na revolucijiu, širila se u mnogobrojnim prepisima po Rusiji. Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao na Kavkaz. Ovo prvo progonstvo, međutim, ne traje dugo: posle nekoliko meseci vraća se u Petrograd. Dočekan je kao slavan pesnik, niže uspehe kod žena i u visokom društvu, ali mu taj prazni život brzo postaje dosadan i on se vraća književnom radu, postavši najveće ime ruske poezije.

Godine 1840. objavljuje roman ‚‚Junak našeg doba'', a krajem iste godine i svoju prvu zbirku pesama. Razmišlja da potpuno napusti vojni poziv i posveti se isključivo pisanju. Međutim, oko njega počinju da se pletu intrige visokog društva, čiji je bio žestoki i nepomirljivi kritičar, koji rezultiraju (najverovatnije nameštenim) dvobojem sa de Barantom, sinom francuskog poslanika u Petrogradu i novim progonstvom Ljermontova na Kavkaz, ovog puta u puk koji je ratovao u najudaljenijem i najopasnijem kraju Kavkaza. U borbama protiv islamskih pobunjenika Ljermontov je iskazao izuzetnu hrabrost, ali ga je carska nemilost pratila i tamo: njegovo ime redovno je bilo brisano iz spiskova za nagrade.

Februara 1841. godine Ljermontov bez zvaničnog dopuštenja dolazi u Petrograd, u nameri da podnese ostavku i posveti se književnom radu. Međutim, nakon drskog pojavljivanja na balu na kome su prisustvovale i carske osobe, dobija naređenje da se odmah vrati u puk. U povratku na Kavkaz, zadržava se u banji Pjatigorsk, gde sreće svog nekadašnjeg druga iz junkerske škole, Martinova, koji ga ubrzo izaziva na dvoboj. Dvoboj je održan 15. jula 1841. godine u podnožju Mašuka. Okolnosti pod kojima je održan i dan danas su obavijene velom tajne, ali epilog je poznat – Martinov je ubio Ljermontova jednim hicem. Petrogradsko društvo je sa zadovoljstvom primilo vest o smrti pesnika oštrog jezika.

Ljermontov je pevao o ljudima snažnih strasti, o proslavljenim junacima, o divljoj slobodi stepa, ruskoj prošlosti i zvezdama jasnim poput ‚‚dečje sreće". Buntovna priroda, usamljen i nezadovoljan, željan da gomili laskavca ‚‚baci u lice gvozdeni stih", Ljermontov je s negodovanjem i teskobom gledao na nazadnjaštvo mnogih savremenika, na naraštaj ‚‚sramno ravnodušan prema dobru i prema zlu". Pesnik kavkaskog pejzaža, romantična junaštva, pobune, ‚‚gorda neprijateljstva" s nebom, Ljermontov stvara lirski tip snažne jedinke koja ne nalazi primene svojoj snazi - on peva o duhu spoznaje i sumnje i poput Bajrona stvara lik ponosnog odmetnika, ‚‚lik gordoga duha koji pati" (‚‚Demon''), himne buntovnim ličnostima i pesme umora i rezignacije (‚‚I dosadno i tužno'', ‚‚Razmisljanje'' i dr.), sve do religioznih refleksija (‚‚Palestinska grančica''). Osuđujući društvo kakvo poznaje, sredinu gde ‚‚ne umeju bez bojazni - ni mrzeti ni voleti", Ljermontov slavi poštenje i snažne karaktere (poema ‚‚Pesma o trgovcu Kalašnikovu''), odvažnost boraca (‚‚Izmail-bej'') i kolektivno junaštvo (‚‚Borodino''). U romanu ‚‚Junak našeg doba'' prikazuje zatvoren krug plemićkog društva, junaka čiji je ‚‚portret sastavljen od poroka sveg našeg pokoljenja". U njegovu delu, po riječima Plehanova, ‚‚prevladava nota individualnog protesta gorde i nezavisne ličnosti protiv društvene sredine". Ljermontov je uz Puškina najpoznatiji predstavnik ruske poezije toga vremena, pesnik izvanredne muzikalnosti, smela duha i snažnih osećaja.

Tokom svog života, Ljermontov je objavio samo jednu zbirku pesama 1840. godine. Tri nove zbirke, oštro cenzurisane, objavljene su godinu dana nakon njegove smrti. Objavio je samo jedan roman, koji je imao puno uticaja na rusku prozu. „Junak našeg doba“ je usko povezana kolekcija pripovetki o ličnosti Pečorina. Inovativna struktura romana je navela na nekoliko imitacija, jedna od kojih je Nabokovljev roman ‚‚Pnin'" (1955).

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:12

SMRT U DVOBOJU

Слика

Ko i Puškin, Ljermontov je stradao u dvoboju. Bilo je to, kažu savremenici, klasično ubistvo u dvoboju. Bio je to drugi dvoboj u njegovom životu. U prvom, sa sinom francuskog poslanika Ernestom De Baranom, koji mu je, između ostalog, zamjerio što je, kako je on to shvatio, za ubistvo Puškina okrivio Francuze kao naciju, »ludom srećom« je ostao u životu. Dvoboj je počeo mačevima i u trenutku kad je Ljermontovu sječivo puklo, Francuz se okliznuo i samo zaparao pjesnikovu košulju. Zatim su prešli na pištolje. Ljermontov je mirno stajao dok je De Baran pucao i promašio, a zatim je ispalio metak u vazduh i De Baranu pružio ruku. Dvoboj je, tako, završen rukovanjem, a Ljermontov je proćeran na Kavkaz.

Četiri godine kasnije, gardijski major Martinov, Ljermontovljev dugogodišnji prijatelj iz junkerske škole, poslije jednog pjesnikovog komentara, izazvao je ovoga na dvoboj. Dvoboju su kumovale dvorske spletke i svi istraživači Ljermontovljevog života se slažu da je dvoboj namješten i da mu je nađen protivnik koji će ga u dvoboju sigurno ubiti.
Pošto mu je Martinov uputio izazov, Ljermontov je pokušao da izbjegne sukob i sklopi primirje sa Martinovim. Bez obzira na sve to, pa čak i pjesnikovu izjavu da odustaje od pucanja, Martinov je ostao pri tome da se izađe na dvoboj.

Dvoboj se zbio 15. jula 1841. godine, između 6 i 7 sati uveče nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja su bili takvi da je bilo jasno da neko mora umrijeti: puca se do tri puta na rastojanju od 10 metara. Kada su sekundanti dali znak, Ljermontov, koji puca prvi, prezrivo gledajući Martinova namjerno promašuje, okreće pištolj uvis i puca u vazduh, a Martinov je, prišavši najbliže što se moglo, pucao u nepokretnog i razoružanog pjesnika. Metak je probio grudi i izazvao trenutnu smrt.

Ljermontov je tada imao samo 26. godina.

Petrogradsko društvo, čiji je Ljermontov bio žestoki i nepomirljivi kritičar, sa zadovoljstvom je primilo vijest o smrti pjesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog nasljednika Puškina . . .

Treba reći da je, bez obzira što je kazna za dvoboje sa smrtnim ishodom bila surova i često je značila dugogodišnju robiju u Sibiru, vojni sud osudio Martinova na tri mjeseca zatvora u tvrđavi i crkveno pokajanje. Međutim, ruski car Nikolaj I ga je pomilovao i oslobodio i te simbolične zatvorske kazne.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:27

Слика

Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze. Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je „suvišan čovek“.

Vreme i mesto radnje je 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara, u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj.

Kratak sadržaj

Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. „Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.“

Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.

Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.

Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.

Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. „Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…“

Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. „Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… – dometnu uhvativši ga za ruku.“

Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.

Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.

Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.

Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. „Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!“

Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.

„Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.“ Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.

Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.

Mesto radnje: Rusija

Glavni likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:47

Слика



A.O.Smirnovoj
Bez vas bi htio reći vam mnogo,
Kraj vas bih htio slušat vas;
No vi šuteć gledate strogo,
A ja sav zbunjen, gubim glas.
I što sad? . . .Riječju neiskusnom
Zanijet um vaš nije mi lako . . .
I sve bi to sad smiješno bilo,
Kad ne bi bilo tužno tako . . .
_________________________________
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:47

Слика



Grofici Rostopčinoj
Ja verujem da rođeni smo
Pod istom zvezdom ja i vi,
I stazom istom išli mi smo,
Obmanuše nas isti sni.
No zbrisale su strasti mutne
Uzvišen cilj što mi je dan,
I ja, sred borbe uzaludne,
Zaboravih svoj davni san.
Strah me da stvu dam slobodu,
Rastanka večnog čuvši čas,
Strah me da sni mi ludi odu
Kud i taj izdajnički glas…
Tako dva vala složno žure
Pustinjom morskom, poput para
Slobodnog, što ga slučaj stvara;
Goni ih zajedno dah bure;
No kad-tad rastaviće njih
Kamena prsa hridi zlih…
I oni, bez ganuća, strasti,
Na razne obale, u vlasti
Hladnoće svoje neizbežne,
Nose svoj romon rastuženi,
Svoj burni šum, sjaj pozamljeni
I svoje večne igre nežne.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:47

Слика


_________________________________
Hrid
Zlaćani oblačić noćivaše
na grudima hridi-velikana;
na put pođe još za jutra rana,
po plaveti veselo igraše.
Vlažan trag tek osta u mrštini
starog kama. On osamljen stao,
dubokim se mislima predao,
i tihano plače u pustinji.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:48

Слика



_________________________________
I pusto, i tužno
I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta.
Želje! Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe – najbolja ljeta!
Ljubit – al koga? Privremeno – ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se – prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.
Strasti? – Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:48

Слика
_________________________________
Jedro
Na modrilu se jedro bijeli,
na moru pustom, magičnom,
što u daleku svijetu želi,
što ostavi u kraju svom?
A vali plešu, vjetri ječe,
i svija se i škripi stijeg,
o jao — ne želi ono sreće,
nit od nje vodi njegov bijeg!
Nad njime sunca zlatni traci,
pod njime blistav modri vir: —
u bure prkosno se baci,
ko da u burama je mir!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:48

Слика



_________________________________
Kad talas krene
Kad talas krene preko žute njive
I svježa šuma zvukom vjetra pirne,
A u vrtu se tamno-plave šljive
U blagoj sjeni lišća kriju mirne;
Kada, mirisnom rosom umivena,
U rujno veče il u jutru plavom,
Ispod grma mi đurđica srebrena
Predusretljivo nakloni se glavom;
Kad hladan izvor zapleše kroz dragu,
U mislima mi mutne snove niže
I šumori mi tajanstvenu sagu
O mirnu kraju iz kojega stiže.
Tada se smiri moja muka mnoga,
Na čelu bore postaju sve manje,
I obuzme me neko sretno stanje,
A sred nebesa ja ugledam Boga.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:48

Слика


_________________________________
Kad ona peva
Kad ona peva -glas se topi
ko poljupci joj na usnama,
Kad gleda- ko da pogled popi
svu modru radost neba sama;
Kad ide-sve u sklad se spaja
i reč joj,što se u grlu ote-
Sve puno čuvstva,izračaja,
Sve puno čedne joj lepote.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:49

Слика


_________________________________
Krš
Noćila je izmaglica zlatna
Na grudima krša velikana.
Na put pošla još pre jutra rana
Po azuru nebeskoga platna.
Al’ na kršu trag ostade sinji
U borama koje dažd je loko;
Sam krš stoji, zamišljen duboko,
I tiho on plače u pustinji.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:49

Слика


Molitva
U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.
Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.
Sa duše breme pada,
Daleko j’ sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako . . .
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:51

Слика


_________________________________
Moj demon
Sva zla su njemu u prirodi.
Dok luta među oblacima,
Sudbonosna mu bura godi,
Dubrava šum i reka plima.
Međ’ listovima žutim, svelim
Njegov je presto nepokretan;
Tu sred oluja zanemelih
On sedi turoban i setan.
Nepoverenje usađuje,
Nevinu ljubav s mržnjom gazi,
Sve molbe hladno odbacuje,
Ravnodušan i krv kad spazi,
Strastima suzbija žestokim
Sva osećanja on visoka,
A muza nadahnuća krotkih
Boji se nezemaljskog oka
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Mihail Jurjevič Ljermontov

Порукаод Mustra » 07 Мар 2017, 13:51

Слика


_________________________________
Ne, ti sad nisi…
Ne, ti sad nisi više ona – koja
Osvajaše me nekad; nit’ ljepota
Privlači mene! To je – bol života
I izgubljena zalud mladost moja.
I kad, ponekad, očaram se tobom,
Gledajuć željno u oči ti sjajne,
Ja tada vodim razgovore tajne,
Ali ne s tobom već sa samim sobom.
Sa slikom one drugarice mlade,
Čije se crte u tvom liku skriše,
S ustima koje ne govore više
I sa očima – blijeskom mrtve nade!
Слика