Емир Кустурица

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2964
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Емир Кустурица

Порукаод Viktorija Vi » 18 Феб 2019, 23:52

Смрт је непровјерена гласина – Емир Кустурица

Човјек је склон забораву, а техника заборављања, временом, постаје пресудна људска вјештина. Кад заборав, тај цар, не би знао да засјени острашћене мисли и преда их памети на распоређивање, мозак би постао обичан контејнер.

Да ли би наредни дан уопште могао да почне без заборава?

Шта би било ако бисмо патњу морали да пратимо као непрекидну емисију из средишта наше душе и ако заборав не би засјенио тешку историју нашег живота, као што облак прекрије сунце? Не бисмо преживјели.

Исто је и са стварима које чине велику радост. Ако их не би анестезирао заборав, ми бисмо полудјели од среће. Тек заборав, временом, умањи бол због изгубљене љубави.

Када нам супарник звизне шамарчину на школском одмору, и тако освоји симпатије дјевојчице у коју смо обојица заљубљени, само нас заборав, касније, лијечи од ненадокнадивог љубавног губитка? Рана зацијели, као што, временом, са фотографије ишчезне бљештави сјај фотографског папира.

Како човјек преживљава историјске кризе? И прије и послије догађаја заборав царује.

Мене је спремност гомиле да заборави узроке великих обрта у историји и да прихвати накнадну свијест као истину натјерала да заборав раскопчам из узрочно-посљедичне, мисаоне везе.

Када сам, након рата у Босни, видио како су клеронационалисти обиљежени као највећи борци за мултиетничку Босну, само да би војностратешки циљеви велике силе били остварени, а жртве на свим странама биле мање важне, изузев оних које служе наведеној сврси, уважио сам истину да је заборав устава у коју стижу одбјегле мисли из прошлости, једнако као и из будућности.

Послије страдања у балканским ратовима и, на крају, бомбардовања Србије, ја сам почео да тренирам заборав, или бар да потискујем мисли које су производиле напетост. Таман када сам научио прве лекције, угостио сам филмског агента који је деведесетих година харао Холивудом Он ме подсјетио на постојање заборава који настаје игнорисањем истине.

Када је Џонатан, за вријеме „Кустендорф филм фестивала“, укључио телевизију и гледао руски програм на енглеском језику, збунио се добрано тај човјек. Видио је, на тој телевизији, документарни филм који је пуштен поводом годишњице борбе против нацизма. Прилично узбуђен, дошао је у моју кућу и рекао:

- Ја сам мислио да смо ми, Американци, ослободили Европу од нацизма, а по овоме што приказује руска телевизија, то ослобађање није могло да се деси без њих?

- Па нису много изгубили Руси у рату против нацизма, само двадесет пет милиона људи, ситница – покушао сам да пријатељу приближим ову историјску истину и анегдотски пацификујем ствар.

Плашило ме да се уважени гост не увриједи и не помисли како ја хоћу да истакнем рупу у његовом образовању. Било је, наиме, видљиво да је ту рупу у његовој глави произвела пропаганда, а навика коју је он уз тај кардинални превид створио била је непорављива.

Када би хтио да се вади из те провалије, отворио би сумњу у све, можда чак и у вјеродостојност кока-коле, хамбургера, па и Холивуда.

-Заборави на истину коју си чуо. Ако уважиш ту несумњиву чињеницу, онда ћеш морати на ремонт знања и мисли, а то може да доведе до менталног поремећаја. Овако, живи са мислима на које си навикао – рекао сам му пријатељски….

***

Ствар са кризама и ратом се у промијенила, а заборав је, временом, постао утјеха.

Јер, да нема заборава, како би се човјек навикао на перверзне идеје савременог свијета? Како би пристао, рецимо, на ратовање у име хуманости?

Када припадаш малом народу који одбија да беспоговорно прати идеје великих и који се, у јеку прекомпозиције свијета, пита преко сваке мјере: „Гдје смо ми у тој причи?“, моћне силе те избомбардују бомбама које назову милосрдним анђелима.

Заборав, касније, одигра одлучујућу партију у процесу прилагођавања. Јер, што прије заборавиш да си добио по носу и брже-боље преформулишеш наведено питање из множине у једнину, дакле, питаш се „Гдје сам ја у тој причи?“, брже напредујеш.

Тако ти је и у индивидуалном животу. Што прије заборавиш онај шамар из школског дворишта, брже се створи могућност поновног заљубљивања.

***

Иако сам од оних који вјерују да је заборав спасоносна формула опстанка, желим да се одмакнем од савремених стремљења ка заборављању.

Данас руља прати кокошији модел и памти само између два храњења. Највише због тога што се заборав ставља у функцију теорије „краја историје“, која је завладала свијетом деведесетих година прошлог вијека. Добошари либералног капитализма су нам тако сугерисали да се са вјере у културу и идентитет препустимо стихији технолошке револуције, која би требало да каналише све токове наше судбине и да нам тржиште постане регулатор најважнијих животних процеса. Ова дрскост је код мене побудила идеју поравнавања рачуна са памћењем, али и подстакла обрачун са заборавом.

Желим да напишем књигу и уредно пометем мождане одаје по којима тумарају сјећања, те да, уз помоћ свих анђела писаца, од којих сам учио да мислим и говорим, издвојим са те гомиле оно што би друкчије завршило скривено, као сунце иза облака. Не би ваљало да откуцаји моје душе остану заувијек недоступни, након што ја одем на вјечно путовање, док неко од радозналих потомака покушава да успостави везу са мном, намјеравајући да одгонетне важну тајну свог поријекла.

Хоћу да избјегнем наспоразум и судбину мобилног претплатника кога пријатељи и родбина безуспјешно позивају, не знајући да овај није више међу живима, гдје се послије безброј позива јави глас телефонске спикерице и каже: „Бирани претплатник је тренутно недоступан…!“

Емир Кустурица: Смрт је непровјерена гласина