Arčibald Džozef Kronin

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:32

15.
Gospođica Grevil je imala ogromnu biblioteku koju je nasledila od svog oca, u koju sam imao slobodan pristup. Bila je to, čini mi se, tipična engleska seoska biblioteka tog vremena, dobro ukoričena, puna i dobrih i rđavih stvari, pravljena s ukusom za razonodu. U toku te hladne, vlažne zime, pune susnežice — što su bili normalni klimatski uslovi za to godišnje doba u tom kraju — čitao sam sa sve većim žarom.
Sećajući se onih koji su se, kao ja, upustili u opisivanje svoje rane mladosti, ništa me nije više zamaralo do onih dugih, dosadnih, i u detalje pravljenih lista knjiga koje je autor pročitao, a koje su ga na kraju dovele do formiranja literarnog ukusa, koji je bio upadIjivo odličan. Iz tog razloga uzdržavam se da iznosim ovde neki katalog i jednostavno izjavljujem da sam čitao sve.
Ali možda bi bilo vredno pomenuti način na koji sam čitao, pa makar samo zbog toga što je to bio rđav način. Ležeći ničice u skrivenom, i zbog toga tamnom uglu sobe, s nosem sasvim pritisnutim uz knjigu, čitao sam velikom brzinom, s tehnikom koja se povećavala s navikom. Ne samo da sam nemilosrdno preskakao redove, već sam postigao i strašnu veštinu u hvatanju smisla jedne stranice skoro trenutnim upijanjem izvesnog sistema reči i rečenica pomoću svoje svetlucave vizije. Živo se sećam kako sam jurio kroz S k e r I e tn o p i s m o u toku jednog kratkog popodneva, Hester Prajn je zatrudnela — čudnovatim, za mene potpuno neshvatljivim procesom — i pokopana, sve se to desilo između doručka i ručka, vodeno lošim primanjem sadržaja, na čemu bi mi pozavideli i najiskusniji kritičari.
Ma kakvi bili rezultati tih napora, i moja mašta uskomešana grozničavim prizorima između kojih sam lutao kao u transu, fizički efekat je uskoro postao očigledan. Oči su me pekle i bile su crvene, bolela me je glava, vrat mi se za stalno iskrivio, a obavezno sam se prevrtao po krevetu pre nego što bih zaspao. Ipak, bio sam uporan, nisam hteo, ili, bolje rečeno, nisam mogao, da prestanem, tako da me je taj otrov čvrsto držao.
Jedne subote meseca marta, kad su prvi bledi zraci prolećnog sunca doprli u sobu, kao kroz maglu digoh pogled iz svog podbočenog položaja na podu. Gospođica Grevil me je posmatrala s odvratnošću.
—    Ne može to tako, Karole.
—    Šta ne može, gospođice Grevil?
—    To zakopavanje u knjige. Zar ne vidiš da je sunce izašlo? Gde je moj mladi Spartanac?
—    Da, ali ovo je »strašno« dobro, gospođice Grevil. Gospodin Džoroks je baš »grozno« pao u blato.
Ona se malo omekša.
—    Da, Džoroks je dobar, zar ne? i Džejms Pig. No, ima tu i granica, Karole.
Ona izađe. Oslobođen, pridružih se gospodinu Džoroksu u njegovoj potrazi za konjem.
No, isto to popodne, baš kad sam se lepo namestio, ona se vrati.
—    Imaš li još uvek onu loptu što sam ti je dala?
—    Da. — U stvari je nikad nisam ni upotrebio. — U ladici je, u mojoj sobi.
—    Donesi je — naredi ona.
Poslušah s velikom nespretnošću, pokoravajući joj se dok me je vodila u baštu.
Tri štapa za kriket su bila zabodena na zadnjern delu travnjaka, dok je četvrti, o koji se naslanjala palica, stajao pred kućom. Gospođica Grevil uze palicu u hodu i zamahnu njome.
—    Ovo je sada tvoje, Karole. Pazi da uvek bude dobro namazana uljem. Pazi, samo čistim lanenim uljem.
Kad sam uzeo štap, ona skinu dugi ogrtač, i nekako poslovno zavrnu rukave bluze, neočekivano otkrivši isto onako mišićave ruke, kao što su joj i listovi nogu. Zatim mirno pruži dlan, na koji ja stavih loptu. I taj gest me je kasnije podržavao u tvrđenju da sam kriketsku karijeru počeo s loptom koju su upotrebljavali u takmičenjima između Itna i Haroua u Lordu.
U međuvremenu, dobih znak da zauzmem svoje mesto na vratnicama. Mada je moje znanje igre bilo početničko, znao sam da imam dobro oko, a u rukama sam prijatno osećao štap. Kako me je otmeno ponašanje gospođice Grevil razdražilo, i pošto sam mrzeo da me smatraju da sam iz Sartiza, reših da udarim loptu tako da izleti iz bašte i, ako je moguće, pošto će ona biti odgovorna, da razbijem prozor.
—    Igraj, — viknu ona, i posle kratkog, snažnog trka, oštro baci loptu prema meni.
Oštro zamahnuh, promaših i nađoh vratnice pogođene.
—    Otkotrljala se po zemlji — pobunih se.
—    Čist pogodak, budalo.
Moje poniženje u toku sledećih petnaest minuta bilo je užasno. Nju su dobro naučili kriketu, kao devojka je igrala sa svojom braćom, čak je pokušavala da uvede tu igru u Svetu Anu, i taj nedopustljivi podvig je delimično doprineo da joj otkažu službu u toj divnoj ustanovi. Bacala je loptu u noge, umela je da je zakotrlja, a i da lobuje njome čuvara kapije, i te lopte sam ja svim silama pokušavao da udarim, izvijajući se uzalud za njima. Tek kad me je na taj način ubedila da je potrebno da udarim štapom pravo, moje podučavanje je počelo, i to s tako dobrim efektom, da sam posle pola sata doživeo radost da loptu slatko udarim štapom i bacim je iza nje do zadnjih stepenica.
Jedan od kvaliteta te značajne i, avaj, nesrećne žene, bila je njena sposobnost da svoje oduševljenje prenese na mene. Užasno sam se zaljubio u kriket, i u toku tog blagog suvog proleća igrao sam beskrajne partije sa gospođicom Grevil, jedinom voljnom žrtvom. Ona me je upoznala s časopisom K e p t e n, gde sam, sa zavidljivom ushićenošću, razgledao fotografije jedanaestorice igrača njihove gimnazije, vesele klupske bluze i prugaste ili kockaste kriketske kape. Sada su prestale moje ekspedicije u livadu, i moja ambicija da se istaknem u prirodopisu. Želeo sam da postanem poznati igrač kriketa, kao Džordž Gan iz ekipe Votsa, čije se ime nalazilo na mom štapu, a čije sam rezultate sa strasnom zainteresovanošću pratio u Vinton Heraldu kod gospođice Grevil, deleći radost njegove pobede, kad god bi zabeležio sto bodova, a gorko razočaran kad ne bi uspeo.
Jednog popodneva početkom juna, pošto sam vrlo lepo udario loptu i poslao je u grm ribizli, gospođica Grevil se zamislila, i pošto nije učinila nikakvu primedbu, posmatrao sam je te večeri u razgovoru s mojom majkom, koja je izgledala zadovoljna. Posle mi majka reče:
—    Požuri sutra posle škole kući, gospođica Grevil te traži.
Sutradan, u očekivanju naše uobičajene partije na travnjaku, vratio sam se kući na vreme. Gospođica Grevil me je čekala, ali je bila, mada sportski, obučena za ulicu, a njen bicikl, s mojim štapom privezanim na nosaču, stajao je kraj kapije.
—    Skoči pozadi kad pođem — reče mi ona.
Bicikl gospođice Grevil je bio darslejpetersen, prvoklasna i skupa naprava, ali s neobično visokim sedištem, a imao je neobičan okvir, tako određeno originalan, kao da želi da privuče pažnju na drumu. Gospođica Grevil visoko u vazduhu, sa svojim tirolskim šeširom, dok snažno pritiskuje pedale bicikla, i ja kako visim na zadnjem točku, uskoro smo pogledu sveta pružali dokaz jedinstvene kombinacije. Ali te podrugljive poglede lako sam zanemario kad sam u zapadnom višem delu grada otkrio da me vodi u Vilou park, gde je bilo igralište ardfilenskog Kriket kluba.
Gospođica Grevil upade kroz otvorenu kapiju u otmeno, besprekorno čisto, pokošeno, ograđeno igralište. Sišli smo s bicikla ispred urednog belog paviljona. S groznom nemarnošću gospođica Grevil prisloni darslejpetersena na motku. U sredini zelenog igrališta neki čovek u žućkastobelim flanelskim pantalonama i starom džemperu polako je gurao valjak. Stavivši ruke oko usta, gospođica Grevil viknu:
—    Hestone!
On žurno priđe, dodirnuvši svoju šiljatu plavu kapu kad prepoznade moju poznanicu.
—    Kako ste, Hestone? — Ona pruži ruku.
—    Hvala, gospođo. Prilično dobro. Nisam vas često viđao u poslednje vreme, otkad ste me vodili u Svetu Anu.
Bio je to smeđ, krupan, nisko podšišan mali čovek, stisnutih usana, još malo pa srednjih godina, čiji je ten izgledao kao napravljen od neštavljene kože. Kombinovao je, koliko sam znao, dužnosti siužbenika i čuvara igrališta ardfilenskog kluba.
—    Da li još pomalo dajete časove, Hestone?
—    Oh, da — priznade on. — Dolazi priličan broj dečaka iz Bičfilda. Naročito za vreme raspusta.
—    Želim da uzmete i ovog dečaka. Dajte mu tričetiri časa nedeljno, a račun pošaljite meni.
On me pogleda, a pod njegovim sumnjičavim pogledom osetih kako mi brada drhti.
—    On je mali, gospođice Grevil.
—    Ni vi sami niste veliki, Hestone.
On se tiho, resko osmehnu, kao za sebe, što je bio, kako sam kasnije otkrio, njegov gest najbliži smehu. Ne, ni jedanput nisam video da se Heston nasmejao.
—    U redu — reče on nemarno. — Pogledaćemo ga. Sada, ako želite.
Ušli smo u paviljon, gde mi on dobaci par dečačkih štitnjaka za noge. Iznutra, štampano mastilom, video sam ime Skot-Hamilton, a ispod toga Bičfild škola.
—    Navuci to. Ili samo jedan. Ne, ne na desnu nogu.
Navukao sam štitnik na levu nogu, tako nervozno da sam jedva mogao da pričvrstrm remenje. štitnik mi je bio prevelik, bio je težak i mlatarao je dok sam išao ka igralištu. Gospođica Grevil je već bila tamo, iza mreže.
Heston poče bacajući mi neke smešno lake lopte, jasno pokazujući svoje mišljenje o mojoj nesposobnosti. Prva je bila lako upućena pravo u vrata. Slabo sam pokušao da je zaustavim udarcem. Pošto je promaših, ona udari o jedan štap.
—    Ne budi magarac, Karole — reče mi u znak ohrabrenja gospođica Grevil.
Stegoh drhtava kolena, rešen da ne budem magarac. Želeo sam više nego išta u životu da imam pristup na ovo igralište za kriket, i znao sam da će me, ako pred Hestonom napravim budalu od sebe, vratiti na igralište u sporednom dvorištu.
Počeo sam da udaram sve redom. Pet minuta je Heston nastavio da polako baca loptu pruženom rukom, onda poveća trk i poče da baca jače, u stvari tako jako da sam se povukao od crte pred vratima. Sada više nije bilo u pitanju udaranje, mada sam zakačio jednu kratku loptu, već da ne takne moja vrata. Posle pola sata Heston je svega tri puta porušio moje štapove, a ja sa zadovoljstvom primetih kako se oznojio.
Znao sam da sam dobro igrao i očekivao sam sigunu pohvalu ili bar čestitanje. Ali, mada je Heston im'Mo privatno razgovarao sa gospođicom Grevil, koju l<< i/gleda osobito poštovao, meni ne reče ništa nego:
-    Moraćemo te naučiti da ne bežiš od jakih lopti.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:33

16
Leto je bilo neobično lepo. Dugi, sunčani dani su širili zlatnu svetlost. Na granici između šume i igrališta za kriket cvetali su orlovi nokti, divlje se preplićući preko grmova i živica, i kad god sam se približavao Vilou parku, njihov miris me je opijao obećanjima za to popodne.
Nekim specijalnim, potpuno ličnim uštedama, majka mi je u Ardfilenu kupila polovni relej bicikl, koji je izgledao kao nov. Kad se jedne večeri vratila iz Vintona donela je i odmotala paket u kome su bile bele flanelske pantolane, laki plavi sportski kaputić i plavobeli kriketski pojas sa srebrnom zmijolikom kopčom. Kad sam ostao sam u sobi probah tu opremu i pažljivo prostudirah samog sebe u ogledalu — gospođica Grevil me je naučila da nikad ne kažem zrcalo. Zaključio sam da, uglavnom, izgledam kao igrač kriketa. I mada sam dosad gajio ozbiljne sumnje u pogledu svog izgleda, često se čudeći kako su dvoje tako lepih roditelja mogli roditi ovako beznačajno dete, žaleći naročito zbog zelene boje svojih očiju, toliko da sam čak otkrio u Pirs--šilingovoj enciklopediji da je to skoro uvek nesrećna sudbina potomka roditelja sa plavim i smeđim očima — uprkos svemu tome, meni se prilično sviđao ovaj moj neobični izgled. Da li su mi oči izgledale malo manje zelene, pošto su poprimile nešto boje plavog sportskog kaputića, i nisu li malo prelazile u plavo? Možda nisu, ali sam ja nekako i porastao malčice, kosa mi je bila meko crvenosmeđa, a od oca sam nasledio svežu boju lica i zdrave bele zube.
Da li je u tom novom izgledu, koji je pogrešno označio moj položaj u Vilou parku, bilo otmenog bogatstva i snobizma? Izgleda da me je više pokroviteljstvo sačuvalo da me ne smatraju, a možda i izbace, kao nametljivca. Uprkos svojim nastranostima, gospođica Grevil je imala određen položaj u ovom gradu. Među članovima kluba ja sam važio kao posetilac, koji možda kao njen nećak provodi raspust kod nje. Žar s kojim sam igrao, i način hvatanja lopte, dobio je priznanje koje je potvrdilo to mišljenje.
Sa mladićima iz Bičfilda moja situacija je bila kritičnija. Ti mnogobrojni dečaci, čiji su roditelji služili u vojsci u Indiji, ili bilo gde drugde, na šta su se tada ponosili,-kao na službu imperiji, ostajali su u školi za vreme raspusta, a drugi su živeli u Ardfilenu, naročito onaj Skot-Hamilton, čiji sam štitnik ja nosio, i njegov mlađi brat, koji je često dolazio na igralište na poneku partiju. U početku je njihovo ponašanje bilo ukočeno, ali jednog dana, pošto sam naročito žestoko udarao, Skot-Hamilton, jak, visok dečak od trinaest godina, kapiten bičfildske jedanaestorice, a kao i ja kriketski manijak, upade sa svojom braćom.
— Hoćeš li s nama da odigraš jednu partiju? Ti ovde provodiš raspust sa svojom tetkom, zar ne?
— Da.
— Uzgred, u kojoj si školi?
To pitanje sam odavno očekivao i na njega sam, s unapred promišljenim lukavstvom, spremio odgovor,znajući da bih, ako priznam da pohađam svoju užasnu malu školu u Klej stritu, bio ismejan i izbačen iz kluba.
— Imam privatnog učitelja, — mirno slagah, no praštajući sebi pri pomisli da je, na kraju krajeva, gospođica Grevil, iako mi nije tetka, neka vrsta moje privatne učiteljice.
— Oh, tako — reče Skot-Hamilton glasom punim saučešća. — Jesi li bio bolestan?
— Grudi. — Taknuh grudi nemarno.
— To je nesreća! — promrmlja mlađi brat.
— Uostalom, nije ti mnogo smetalo u kriketu — reče Skot-Hamilton. — Da odaberemo strane.
Ponovo sam slobodno disao. Prošlo je. Bio sam primljen.
Heston je, naravno, mogao da me oda. Ali s obzirom da sam često dolazio ujutru da mu pomažem pri valjanju, da obeležavam stazu, ili da stavljam nove mreže, Heston je bio na mojoj strani. Osećanje jednakosti između amatera.i službenika se razvilo pola veka kasnije, a onda se o njemu nije moglo ni sanjati, a Hestonov položaj je bio položaj sluge koji je, po starom običaju, morao članove kluba oslovljavati »gospodinom« i koji je morao da izvršava njihova naređenja i podnosi maltretiranja. — Hestone, očisti mi čizme, hoćeš li? — ili — Hestone, daj mi pola tuceta s desne strane. — Do đavola, Hestone, gde si, kog đavola, sakrio moj džemper? — Ali je Heston, ako je patio, patio hladnokrvno, i bio je najneosetljiviji čovek koga sam ikad poznavao. Pošto nije uspeo da ga nagrade počasnom klubskom kapom i jer je došao na sever kao trener, oženio se lepom mladom kelnericom, koja je posluživala za vreme čaja u Vilou parku. Imali su devojčicu, dobio je kućicu i baštu, njegov porodični život je bio srećan. Pod tom bezbrižnom spoljašnošću, osećao sam da sasvim mrzi snobizam i »drskost« svojih poslodavaca, od kojih su neki, bar oni novi bogataši, imali sve odlike skorojevića.
Celog tog leta sam igrao kriket sa dečacima iz Bičfilda, u čijem mi je društvu slatki zvuk udarca lopte štapom postao još slađi. Najzad sam imao prijatelje, baš onakve dečake kakve sam uvek želeo za intimne prijatelje. Sunce me je opalilo tako da sam dobio tamnu indijanskocrvenu boju, a pravi mišići su se pokazali na rukama i nogama, i nikad se nisam bolje osećao ni bo-Ije igrao. Najdivnije od svega bilo je dostignuće iznad mojih najdivnijih snova, pokroviteljstvo, na ivici prijateljstva, koje mi je stariji Skot-Hamilton, tri godine stariji od mene, počeo da ukazuje. Prijateljstvo i čežnja za Ijubavlju i drugarstvom je postajalo s moje strane, ali to nikad nije bilo uzvraćeno ravnom merom. On se držao pravila bezbrižne, pomalo dosadne ravnodušnosti, koja se nikad ne sme povrediti. Njegov omiljeni izraz potcenjivanja bila je reč »gad«. Ljutnju ili netaktičnost bilo kakve vrste dočekivao je sa: Nemoj da budeš gad, gade. — Stalno nam je govorio da ne budemo gadovi.
Opasni trenuci se nisu mogli izbeći, ali sam ja savladao sve prepreke. Gospođica Grevil, koja je ispočetka propuštala da poštuje moj pojas za kriket sa zmijolikom kopčom, predložila je stilskije naramenice za moje pantalone, i za njih mi je poklonila staru kravatu svog brata. Posle njegove smrti mnogo joj je njegovih stvari bilo vraćeno.
— Ej, — primeti mlađi Skot-Hamilton, koga je čovek mogao lakše impresionirati od njegovog brata, — Karol nosi staru kravatu Itn koledža.
Dalje sam u tančine izrađivao plan, ignorišući Spion Kopa, ali odvodeći u Keniju izmišljene rođake, sve s bogatstvom mašte i nemarno upotrebljavajući bičfildski naglasak koji me je sasvim oduševio. Da li sam bio snob? Bio sam uzdignut visoko iznad sebe samog. Ali skoro svi ti dečaci su se hvalili, arogantno i potpuno prirodno. Daglas se hvalio očevom parnom jahtom, čudovištem sa žutim dimnjakom koje je ležalo u Gerlohu, a mladi Kolkvuhoun nikad ne bi propustio da nas podseti da su njegovi roditelji imali petnaest slugu u Bengalu. Nisam imao čime da se hvalim, i umesto preterivanja, ja sam izmišljao. Ali sve što sam rekao i činio bilo je odbrambeno žestok, smešan i patetičan izraz dugogodišnje čežnje za primanjem u društvo i jednakost u njemu.
Nisam mogao da podnesem pomisao da će ta jesen doneti prekid mojih radosti, no kako se sezona bližila kraju, ta bolna žaoka je bila ublažena mišlju na poslednju igru, tradicionalnu godišnju utakmicu između dečaka koje je trenirao Heston i klupske jedanaestorice. Skot-Hamilton je izabrao našu ekipu: desetoricu dečaka iz Bičfilda i mene. Istina, bio sam poslednji na spisku, ali to nije bilo važno. Bio sam među jedanaestoricom. Otada, kad su popodneva počela da se obavijaju ranim mrakom, naši treninzi na mrežama su postali intenzivniji. Mada mu je ponašanje bilo nemarno, graničeći se s dosadom i nekom vrstom pospane ravnodušnosti, znao sam da Skot, kako sam ga sada zvao, očajnički želi da dobije ovu igru. Ne samo da je to bila njegova poslednja godina u Bičfildu, pre nego što ode u Fets, već je imao specijalan pik, skoro kao krvnu osvetu, prejna jednom od bičfildskih šefova, koji se zvao Kaninghem, a bio »potpun autsajder«, po Skotu, ćosav i bez prednjih zuba, i koji je blo kapiten klupske jedanaestorice.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:33

17.
Jutro uoči utakmice je bilo sveže i sunćano sa tek slabom jesenjom maglom, koje je obećavalo lep tih dan, Bila je to, naravno, samo jedna utakmica, a trebalo je da počne u jedanaest sati. Na moju žalost, gospođica Grevil je bila sprečena sastankom u parohijskoj kući, gde je gospodin Lesli, sa izvanredno lošim ukusom izabrao baš taj dan za baštensku zabavu Svetog Džuda. No, u neku ruku, malo mi je laknulo zbog tog prinudnog odsustva »moje tetke«, pošto je uvek postojala užasna mogućnost da, bilo ova ili ona njena reč, otkrije pravu prirodu naših odnosa. Bilo je dovoljno što sam poneo njene dobre želje, kad sam u deset sati pošao na igralište.
Pa iako kriket nije stvar od velikog interesa za svakog čitaoca ove knjige, ipak je ova utakmica bila tako uzbudljiva, a pošto se rezultat pokazao više nego nezaboravan, moram je ukratko opisati.
Novčić je bacan ispred paviljona, a Kaninghem je, pošto je dobio, bio izabran prvi. Naši protivnici, s veselošću koju smo mi smatrali uvredljivom, bili suspremni da s nama postupaju olako. Počeli su time što su nudili hvatanje u dubokom polju koje smo mi, na njihovo iznenađenje, prihvatili. Kad su odlučili da budu ozbiljniji, bila je to druga stvar. Ali naše bacanje ispruženom rukom se nije promenilo. Daglas, sin čoveka s jahtom, imao je naročito varljiv udarac, a naša momčad, svi podjednako brzi, imala je slabiji rezultat, i pored čestog pljeska posetilaca. Mada je Kaninghem, na žalost, pedeset i sedam puta udario svojim štapom, u šta se računalo i jedanaest udaraca koji su sezali do granice polja, oni su svi posle jednog sata igre ispali sa sto trideset i devet poena.
Gospođa Heston je spremila odličan hladni ručak, koji smo jeli stojeći. Ljudi su se kretali s tanjirima punim salate od piletine i hladne pite od teletine, u glavnom u srdačnom raspoloženju. Od trčanja mi je bilo užasno vruće, tako da mi se nije mnogo jelo, što je, zbog odlične hrane, bila prilična šteta. Ali ipak sam pojeo sendvič sa šunkom i popio nekoliko čaša limunade. Kad sam otišao gore da uzmem poslednju čašu limunade, gospođa Heston, koja mora da me je poznavala preko svog muža, reče mi u uvo:
— Želim da dobro udaraš loptu, Lorense.
Posle prekida za ručak bio je na nas red da udaramo štapom. Skot, igrač koji je izvanredno udarao štapom i uopšte bio dobar igrač u svemu, bacao je loptu ispruženom rukom bez promene rezultata. Sada, sa Betunom, pošao je u otvoren prostor našeg položaja. Kako sam mu se divio dok je otmeno išao do vrata i mirno preuzeo sredinu. Pouzdano je preuzeo prvu, dobivši dve poslednje lopte.
Sedeći s ostalima na verandi, tapšući tom jakom, čistom, pokrivenom udarcu, osetio sam nadu koja se javljala u meni — uprkos dobrim željama gospođe Heston — da neću morati da uđem u igru. Mada sam se na svoj uobičajeni način zastranjeno izgradio u sjajnog izvođača, sada, kad su od mene mogla da se zahtevaju dela, izgled na tu usamljenu šetnju do vrata počeo je da me plaši. Oo sada, iako nisam uhvatio nijednu loptu, osećao sam da sam se dobro kretao. Moja reputacija može sigurno počivati na tome. Betun je, pošto je preuzeo sredinu i deo igrališta desno od igrača, sada bio spreman da primi Kaninghemove udarce, koji je, pošto je užasno dugo trčao, poslao svoju prvu loptu. Brza i dobro usmerena, lopta je oborila Betunov srednji štap. Jedan napolju, a svega dvojica na crti bodova — bio je to šok.
Kad se Betun vratio, i kad su se pogledi odvratili od njega, dok sam ja unosio bolnu nulu u svoju kartu rezultata — koju sam sačuvao do dandanas — na redu je bio Kolokvuhoun. Pored Skota, on je bio naš najbolji igrač, na koga smo se mogli osloniti. Na žalost, ovom prilikom je ostao u igri jedva deset minuta, možda i devet. Napor sledećeg igrača je bio isto tako kratak, pa još i više nejednak. On je postigao tri poena. Ledeni dah očajanja spustio se sada na klupu na tremu. Moje uzbuđenje se svakim trenutkom povećavalo. Kad je neočekivani niz neuspeha jednom počeo, tužna procesija se nastavila, a zadržao ju je samo Hejlej, naš Ćuvar vrata, koji je napravio deset solidnih poena, sve pojedinačnih, pre nego što je Kaninghem uhvatio loptu i pogodio vrata. Poslednje, trenutno odlaganje, pružio je Daglas, naš pucač, udarajući sve i skupivši četrnaest bodova, uključujući i tri divlja ali vredna udarca sa same ivice igrališta, koja odleteše preko glave drugog igrača.
Kad je Daglas istrčao na liniju za hvatanje rezultat je bio ništa manji nego osamdeset dva prema osam, od kojih je Skot-Hamilton napravio četrdeset šest. A ja zadrhtah kad mlađi Skot-Hamilton, koji je bio odmah ispred mene na spisku za udaranje štapom, teturajući se iziđe da odbije loptu na takav način da sam mu zavideo na drskosti. U Hariju je bilo mnogo klovnovskog. Voleo je da se smeje, pa čak i ako je to bilo na njegov račun. Ovog puta je uspeo. Pošto je stavio mašku u odbrambeni položaj na neki preteran način, išao je gore--dole gegajući se kao hrom prilikom samog odskoka. Pošto je uspeo da zabavi gledaoce, čiji se broj povećavao kako je popodne prolazilo, on ponovo stavi mašku u odbrambeni položaj i suprotstavi se bacaču lopte. Lopta se sporo kretala posle prvog udarca o zemlju. Hari se okrenu da bi joj se primakao, saplete se i sede na svoje vratnice. Rezultat svega toga je bio užasan smeh, kome su se neođoljivo pridružili čak i hvatači lopte. Tako je u toj veseloj atmosferi trebalo ja da uđem. Štitnike sam već bio navukao. S užasno praznim stomakom stavio sam štap pod mišku i posrćući sišao drvenim stepenicama sa trema na široku zelenu arenu.
Skot je izišao da me sretne na pola puta do vratnica. Bled od besa i razočaranja, pozdravio me je nizom isprekidanih gadnih reči.
— Bacanje lopte je apsolutno ništavno, ništavna budalaština. Ti ništavni, ništavni gadovi, jednostavno su poludeli. Samo održavaj svoj ništavni deo, a mene pusti da ostvarim rezultat.
Ta bezobrazna naređenja su me malo osnažila. Bio sam užasno nervozan, kad sam pošao vratnicama, zaboravio sam da stavim mašku u odbrambeni položaj. Igra se pretvorila u lakrdiju, i u interesu kriketa morala se odmah završiti mojim udaljenjem. Prva lopta okrznu moje vratnice, druga me žalosno udari u lakat. Onda je bio kraj izmeni mesta.
Dok su igrači menjali mesta, Heston, koji je sudio na mom kraju, priđe meni, s rukama u džepovima, u dugom belom kaputu:
— Oštri udarci — reče on tiho. — Ne beži od njih.
U događajima koji su sledili Skot-Harniiton je bio junak, a ja samo saradnik u tome. Dovoljno je da jednostavno i kratko kažem da sam s neverovatnom srećom ostao tamo više od tri četvrti sata, sačuvavši celu kožu, dok je Skot udarao još trideset i osam rundi. Njegov je rezultat bio osamdeset i šest, moj ukupni ništa više od bednih devetnaest, ali pored toga što sam sačuvao svoja vrata, doživeo sam trenutak slave kad sam naleteo na ono što se pokazalo kao meč lopta. Usudio sam se na čist udarac koji nekako projuri pored odbrane koja se razišla sve do međe obeležene linijom. Nisam shvatio da je to bio pobedonosni udarac sve dok ne videh Skota kako me čeka da zajedno pođemo u paviljon.
U paviljonu smo skinuli štitnike, a on odbi sva čestitanja.
— Nikad nisam verovao da će me zadesiti takva nesreća da upoznam jednu ovako ništavnu rulju ništavnih gadova. Ti, Hari, ti si bio najveći gad od svih. Srećom, ovde je bio jedan gad, — izjavi on, — koji nije baš sasvim gad. — Zatim se okrenu prema meni. — Ti ćeš poći sa mnom kući na čaj, zar ne, Karole?
Poziv mi udari u glavu kao vino. Ovo je bio poslednji prijem u viteški stalež, čast i intimnost kakve se nikad nisam nadao da ću postići. Moje sposobnosti u igri već su me podigle daleko iznad mene samog. Sada sam plivao u zadovoljstvu, jer sam izabran za člana elite.
Kad smo se presvukli, Skot, Hari i ja, gegajući se, pođosmo prema njihovoj kući, koja je bila sasvim blizu, skrivena iza šume. Na putu kući diskutovali smo o utakmici, Hari sa svojim uobičajenim osećanjem za šalu, Skot kikoćući se veselo pri pomenu poraza gospodina Kaninghema. Meni se činilo da učitelj uopšte nije izgledao uznemiren zbog poraza svoje strane, već suprotno, a izuzimajući njegove nesrećne zube, izgledao je vrlo fini čovek. Srdačno me je potapšao po ramenu kad smo izlazili sa igrališta i rekao: — Dobro igrano. Ali bilo je dovoljno što ga je Skot iz svojih ličnih razloga mrzeo. Šetajući se lagano, ismejavao sam svojom novopronađenom arogancijom nesrećnog Kaninghema, izmišljajući mu smešna imena, od kojih je jedno, »zečji zubi«, naišlo na odobravanje. Skot je rekao da će mu se to p r i I e p i t i.
Prostor oko kuće je bio zadivljujuće velik. Pošli smo stazom oivičenom kestenovima, koja je s jedne strane otkrivala konjušnicu, a daleko na drugoj strani baštu za voće i povrće, gde su radila dva čoveka. Iza nje nazreh privlačan niz staklenih bašta. Zatim se pojavi žbunje i bašta s planinskim cvećem, pre nego što najzad stigosmo u kuću, koja je napola bila sagrađena od greda, obrasla divljom lozom, sa širokim travnjakom ispred i sa obe strane zgrade.
Neka visoka, mršava žena, proseda i otmena izgleda prelazila je preko ledine kad se mi približismo. Nosila je baštenske rukavice i posudu prepunu rascvetanih ruža.
— Majko, — reče Skot — ovo je Karol. Pozvao sam ga na čaj.
Ona se Ijubazno osmehnu, pogledavši nas sve redom, ne sa srdačnom ijubavlju koju bi pokazala moja majka, već s izvesnim aristokratskim, pomalo veselim dizanjem obrva, što se meni, na moju sramotu, sada više svidelo.
— Kako je prošla utakmica?
— Mi smo pobedili, naravno — reče nemarno Skot.
— Pogledaj dvojicu junaka, majko. Ja sam bio najslabiji.
— Oh, ti, Hari, nevaljalče. Svejedno, popićete sa mnom čaj kad završim s podrezivanjem. — Okrenuvši se da pođe, ona reče: — Onda ćete mi o svemu pričati.
Skot nas povede u kuću, kroz hol, pa kroz hodnik na zadnjoj strani do železnih, čojom prekrivenih vrata za poslugu.
— Hajde da nešto popijemo — reče on širom otvorivši vrata. — Ne Ijutiš se da uđemo ovamo?
Veselo, slobodno i nemarno pođoh za njima u kuhinju, koja je bila velika, pokrivena belim pločicama i dobro osvetljena. Pored prozora je lepo odevena devojka čistila srebro, dok je jedna krupna kuvarica, okrenuta leđima, poslovala nad pećnicom.
— Želeli bismo malo đumbirovog piva, Bridži.
— Onda ga uzmite — reče kuvarica preko ramena. — Ali ostavite te palačinke na miru, mladi gospodine Hari. One su spremljene za gospođin čaj.
Hari, koji je znao šta radi, snabdeo nas je čašama pravog đumbirovog piva, kad se kuvarica okrenu i ispravi, pokazavši nam puno crveno veselo lice s okruglim crnim očima. Ja se ukrutih i zagrcnuh pivom. Prepoznao sam je- odmah. Bridžet O’Haloran, pouzdani vernik Svete Marije i vodeći član udruženja Sveta Tereza. Da li me je prepoznala? Idiotsko, neozbiljno pitanje. Zar nije sedela pored mene u crkvi, išla u istoj procesiji, čak i nekoliko puta prošla pored mene, kad bi popodne bila slobodna i išla u crkvu, a ja izlazio iz škole. Ako mi taj prokleti dokaz ne bi bio dovoljan, njeno začuđeno piljenje koje je jasno govorilo: »šta ovaj radi ovde, gde mu nije mesto, s mladim gospodinom Skotom i mladim gospodinom Harijem?« svakako bi me ubedilo. A sada se i njen izraz lica promenio. Video sam da ona sumnja i mrzi moje skorojevićko utrpavanje u visoko društvo, u jednu sferu u kojoj je ona imala pravo, kao stara i privilegovana služavka, da se oseća kao kod kuće. Ja sam predstavljao uvredu na utvrđeni red u koji je ona čvrsto verovala kao u svetu pričest.
Ona zauze razgovorljivu pozu, s jednom rukom na kuku.
— Imate novog prijatelja, mladi gospodine Skote?
— Tako je — složi se on, jako srknuvši iz čaše.
— To je lepo. Je li on s vama u Bičfildu?
— Ne, Bridži, — ubaci Hari. — Za tvoju ličnu obaveštenost, on ima slaba pluća i sada ne ide u školu.
— Stvarno ne ide? To je zanimljivo. A gde ga vaspitavaju?
— Ima učitelja.
Ne obazirući se na Harija, koji se sada služio palačinkama, ona upravi na mene leden, preteći pogled. Njen glas je bio ubedljiv, kad s predumišljajem upita:
— Ali, svakako... zar vas nisam videla u Klej stritu sa školskom torbom?
Napravio sam osmeh neverice. Bio je to slab napor.
— Naravno da niste.
— Čudno — nastavi ona. — Mogla bih se zakleti da ste to bili vi. Dole u školi Svete Marije?
Prebledeh. Osmeh mi se sledi na usnama. Bezuspešno pokušah da postrance krenem prema vratima.
— Ne znam o čemu govorite.
— Jeste li sigurni da to niste bili vi?
— Potpuno siguran — rekoh besno. — Šta bih ja, do đavola, tamo radio?
Dugo me je posmatrala, zatim polako reče:
— A petao tri put kukureknu.
Mladi gospodin Hari prasnu u smeh.
— Glupa Bridži. I petlovo kukurikanje. Kukureku.
Ali Skot-Hamilton me je, ne osmehujući se, gledao veoma radoznalo.
— Prestani, Hari. Hajdemo.
Čaj u dnevnoj sobi, gde sam se, uživajući u slavi, nadao da ću blistati, bio je pravo mučenje, uprkos zbunjenim naporima gospođe Hamilton, razgovor je počeo i uminuo. čim sam mogao, rekoh da moram da idem.
— Zar moraš? — reče Skot, ustajući odmah. — Šteta što moraš da ideš, reče on s hladnom učtivošću, pošto me je ispratio do prednjih vrata.
— Moram da se sastanem s nekim — rekoh.
On podiže obrve sa prigušenim, oholim osmehom.
— S učiteljem? — To su bile njegove oproštajne reči.
Izišao sam iz kuće stazom. Prođoh pored dvojice baštovana, i dva tenis igrališta. Bolestan od stida i slep od besa, ništa nisam video. Sve žarko ogorčenje mog vatrenog srca bilo je upravljeno protiv Skota, protiv svih Skot-Hamiltona, protiv Bičfilda, kriket kluba, celog sveta, a najviše protiv sebe samog. Proklinjao sam i mrzeo samog sebe sa žarkim i razdirućim besom, koji me je, pošto je morao da se završi nekom nedokučivom nesrećom, instinktivno vodio, kao što se ubica vraća na mesto svog zločina, prema Svetoj Mariji. Da li su me Bridžitine reči tako jako ubole, da su u mojoj pokvarenoj duši pokrenule osećanje griže savesti i kajanja, što se moglo ublažiti samo usamljenom posetom crkvi?
Ako je tako, ja još nisam dostigao taj raj okajanja. Iza Viktorija biblioteke, na raskrsnici glavne ulice i Klej strita, moji odrpani, raštrkani školski drugovi igrali su prostu, običnu vulgarnu igru »udri kantu«. Oči mi se razrogačiše. Ovo su, pomisiih, moji drugovi. Srdačno pozdravljen uzvicima, ne obazirući se na svoje otmeno odelo, bacih se u igru, trčeći, kližući.se, udarajući, padajući u kanal, vičući i znojeći se, uživajući u pomisli da skidam lažni sjaj, s kojim sam se za poslednja dva meseca bio obavio.
Usred jedne žučne gužve začuh oštar uzvik negodovanja. Pogledah nagore. Jedna me je starija gospođa u tačkastom velu s okovratnikom od perja, i gomilom knjiga pod rukom, gledala s užasom. Biia je to gospođica Džilbert, prijateljica gospođice Grevil, koja je dolazila na čaj, svirala violinu i lepo slikala akvarele, a s kojom sam se nedavno upoznao.
— Lorense! šta to radiš! S tim užasnim malim bitangama. Moraš odmah kući!
— Neću.
— Hajde sa mnom, dragi. — Ona me uze za ruku. — Moraš.
— Ne — viknuh i otrgoh se. — Neću da idem. Ovo su moji drugovi. Možete vi da idete do đavola!
Igra se nastavila do mraka. Nisam prestao dok nisam osetio da sam pročišćen. Zatim, obavezavši se da ću se igrati kad škola počne sledeće nedelje, pođoh kući, s pocepanim kolenom na flanelskim pantalonama, iscrpen, prljav i tužan, ali za trenutak smiren .
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:34

18.
Oh, sumorne li te naredne zime, kad sam, pod nebom koje je stalno plakalo, išao u školu i vraćao se iz škole Svete Marije, pognute glave, senka samog sebe, krećući se sporednim pustim ulicama, izbegavajući sve što se odnosilo na Bičfild, kao što su nekada moji seoski preci bežali iz grada Bantona, mučenog glađu i tifusom. Na nesreću i taj drugi put bi mi ponekad izazvao bolno sećanje na moj propali položaj, kad bi njime nepredviđeno išli mladi »krokodili« iz Svete Ane, i sretali me na zaokretu ulice, sa dvojnim redom devojčica, koje su se njihale u lepim zelenim uniformama, otmeno, naduveno, da naduveno do bezobrazluka, tako da sam morao da im prepustim pločnik i da smerno siđem u jarak. I dok sam stajao tu, kao odbačeno đubre, jedna od njih mi naročito zapade za oko. Bila je to privlačna mala plavuša sa dugom kao lan žutom kikicom, koja se njihala pri brzom hodu. Svojom neodoljivom privlačnošću ona je potvrdila da ne pripadam njihovom sloju. Slučajno sam čak doznao njeno ime. Dok je prolurila pored mene sa svojim nesumnjivo vrlo prćastim nosem u vazduhu, ni ne pogledavši ustranu, njen partner u toj paradi primeti, piskavim, izveštačenim ardfilenskim glasom: — Oh, čuj, Ada, to je baš vešelo! — Nastavio sam put, ali je Ada postala pojam nedokučivog, simbol moje bede, središnja ličnost u fantazijama koje sam stvarao, ne samo danju već češće noću, u krevelu, pre nego što bih zaspao. Tada bih Adu, dragu Adu, gledao zanosno u društvu sa Hestonom i Džordžom Ganom dok bih ja ponosno nosio svoju palicu.
Promene (maštanja) i kombinacije u kompleksu Ade zanosile su me. Sjaj i uzajamno divljenje u pogledima koje smo izmenjivali očaravali su me. Kako se često naginjala nada me i uzvikivala: Oh, čuj Lori, to je baš veselo! A u kakve su me visine uznosila njena svakodnevna pisma.
Najdraži Lori,
Kako da ti dovoljno zahvalim na divnim orhidejama. I kako je divno što si u takvom prijateljstvu s ledi Majkl, pa je dopustila da ih ubereš u njenoj divnoj velikoj staklenoj bašti. Zadržaću ih kao stalnu uspomenu na tvoju pažnju.
Molim te nemoj pomisliti da te nisam videla kad sam pre neki dan prolazila. Morala sam da se pravim da te ne vidim.
Jesi li bio na livadi u poslednje vreme! Bilo bi divno kad bismo se jednog dana mogli sastati tamo. Ali, naravno, nas veoma strogo drže u Svetoj Ani. Zbog toga je tako lepo što mogu da ti pišem.
Tvoja odana,
Ada
Pisao sam ta pisma posle domaćeg zadatka i spuštao ih u poštansko sanduče, da ih nađem kad ujutru pođem u školu. Čitao sam ih na putu za Klej strit s blaženim osmehom na usnama, koji je, avaj, polako izbledeo kad je hladna stvarnost raspršila san, koji nije bio izazvan ma kakvom privlačnošću koju je Ada imala, već samo čežnjom za njenim poštovanjem.
Srećom, posle nekoliko nedelja Ada mi je dosadila. Možda sam ja dosadio njoj, jer su njena pisma postala hladnija i najzad prestala da stižu. Ali je bliže istini ako kažem da ju je zamenilo jedno skromno biće, možda vrednije moje Ijubavi. Zaljubio sam se u Amebu Proteus.
Slučajno otkriće jednog udžbenika zoologije kod gospođice Grevil, pod naslovom »Život jezera«, uputi me, najpre uzalud, u potragu za protozoama. Ali to je bio lov, koji je, na moju sreću, uskoro postao strast, i zamenio moja botanička istraživanja od prošle godine, ubedivši me da moram postati naučnik.
Kad je nastupilo proleće, vraćao sam se s izleta u pustaru ne s punom botaničkom kutijom, već s teglama punim pene koja je vrila očaravajućim životom, i koja mi je, kad sam je jednom stavio na ploču Cajsovog mikroskopa otvorila vrata nepoznatog sveta nastanjenog čudnim mikroskopski sićušnim stvorenjima, čije su me životne aktivnosti, od gutanja diatomea i stvaranja hranljivih vakuola, pa do deoba hromozoma i brazdanja jedra u poslednjem činu deobe, ispunjavali čudom, i osećanjem koje se povećalo kad sam, prelazeći s tih primarnih ćelija, naišao na ređe i divljačnije stanovnike te podvodne džungle: usamljene volovske vijugave, točkaše, oštre polistomele. A kako sam se obradovao, kad jedne martovske večeri sjajni paramecium, mašući svim svojim trepljama božanstveno upliva kroz zelenu algu u moje vidno polje.
To interesovanje me je stvarno podržalo za vreme ovog perioda dosade i nesigurnosti, kad sam se osećao kao da ništa od mene neće biti. Uvideo sam da me Sveta Marija ne može više primiti, i da ću uskoro morati da odem odatle. No, nisam se usuđivao da pitam majku kakva mi budućnost predstoji. Na njenom licu ogledala se rezervisanost koja mi je zabranjivala takvo pilanje. Nisam želeo da pročitam taj izraz, ali sam ga ipak instinktivno odgonetnuo kao predznak suprotan svim mojim nadama.
Najpre, zbog simpatije prema njoj, i opšteg poštovanja prema ocu, njena agencija je radila dosta dobro. Ali je postepeno posao slabio. Konkurencija se povećala, i ona se vraćala sa sve manjim i manjim poruđžbrnama, tužnog i premorenog izraza lica, predosećajući porast kućnih troškova, što je razbilo atmosferu sigurnosti u kojoj sam dotada živeo.
U toku narednih meseci pokazivalo se sve jasnije kako nam mučno nedostaje novac. Oskudica se narocito primećivala u našoj ishrani, jer, mada me je najgore tek čekalo, majka je već sada prešla na najjeftimju i najhranljiviju hranu: pečen pasulj, kuvani slani b.ikalar i seosku pitu, što sam prihvatao s još većim osoćanjem žaljenja, jer su i oni hranljivi ručkovi, kojima je gospođica Grevil častila moj razmaženi stomak, praktično prestali.
Ovo je zaista predstavljalo još jedan problem, tajanstvenu zagonetku koja je okruživala moju dobrotvor- ku, a što prevazilazi moje sadašnje sposobnosti razumevanja. Gospođica Grevil je, uhvaćena novim i ne- predviđenim dužnostima, retko dolazila na ručak. Kad bih se za vreme podnevnog odmora vratio kući iz škole, nadajući se neverovatnom, u holu bi me sačekala Kam- pel, koja bi, s tužnim osmehom od koga bi mi se srce steglo, primetila: — Danas ručak nije serviran, gospodine Karole. — Uvek je reči »gospodin« davala neprimetan sarkastičan ton koji bi me, pojačavajući moje osećanje gubitka, duboko ranio kad bih, dok su mi se nozdrve širile zbog finog mirisa od Kampelinog ručka iz kuhinje, polako pošao gore, gde bih na stolu, u udu- bljenju, našao majčino pisamce napisano olovkom. »Dragi, supa je u loncu na peći, da je podgreješ. A hladan puding od pirinča je u kredencu«.
Neprestano sam se pitao šta se to dešava s gospođicom Grevil? Prema majci i meni je bila više no ikad pristupačna i vesela i nežna. No, izgleda da je u toj jakoj sklonosti ka izražavanju osećanja majka našla nešto teško. Najpre je bila srećna kad bi je pozvali na te male čajanke, gde se čak pevalo i sviralo. Ali sada, pošto se iz Vintona vraćala umorna i obeshrabrena, očigledno nije bila raspoložena za takve provode, i samo jednom u toku poslednjih šest meseci, kad je gospođica Grevil pozvala nekoliko svojih prijateljica iz Svete Ane na muzičko veče, pristala je da prisustvuje, najpre oklevajući, a onda zato što se osećala obaveznom da svira, ili bar da prati gospođicu Grevil dok svira na čelu. Posle tog događaja vratila se utučena i neraspoložena za dalje društvene odnose. Teško je bilo izbeći donošenje zaključka, jer što je gospođica Grevil više nudila intimnost, moja majka ju je sve više izbegavala, nenametljivo, diskretno, kao da želi da otkloni ta prilaženja. Naročito bih tu rezervu u maminom držanju primetio nedeljom, kada bi gospođica Grevil, raskošno obučena za crkvu u kostim bež boje, sa širokim pojasom, sa ogromnim raskošnim šeširom na vrhu punđe, sa kišobranom u rukama obučenim u bele rukavice, s mirisom nežnog parfema parma Ijubičica, dolazila gore da čuje povoljno mišljenje o sebi.
— Da li mi ovo pristaje, Grejsi? Hoće li ovo biti dobro Grejsi? Mogu li ovako da se pokažem pred svetom?
Pogledavši tu punu, bogato udešenu pojavu, majka bi uzdržljivo odgovorila:
— Svakako ćete biti primećeni.
— Verujem. — Gospođica Grevil bi se poverljivo osmehnula. — A zašto i ne bih, draga Grejsi?
Naravno, gospođica Grevil je uvek verno posećivala crkvu, a njena naklonost prema upadljivom oblačenju nije bila tajna za mene. Ali u ovom previše složenom nedeljnom doterivanju sigurno je postojalo neko značenje koje je meni promicalo. Pa ipak bih ja, nasuprot majci, pozdravio, bez obzira kako ispoljen, svaki znak i simptom naročite naklonosti gospođice Grevil. Ne samo da sam joj se silno divio — možda je bolji izraz »poštovao je« — već sam veoma dobro znao šta je ona učinila za mene. A usuđivao sam se da se nadam da će učiniti još i više. Zbilja, njeno interesovanje za mene izgleda da je bilo jedina prilika da dobijem ono što sam najviše želeo.
Ta misao mi se vrzmala po glavi, kad sam jednog martovskog dana, kao što se još ponekad dešavalo, bio tako srećan da nađem gospođicu Grevil kod kuće. Ručak je trebalo da bude poslužen. Radostan što još jednom neću jesti hladan puding od pirinča, umih se i očešljah s neobičnom pažnjom pre nego što uđoh u irpezariju. Ona me pozdravi s veselim osmehom. Ako je tuga vladala u našem delu kuće, ovde je svakako nije bilo. Gospođica Grevil je u toku poslednjih nesnosnih meseci bukvalno oživela.
— Izgledaš pristojno, Karole, — primeti ona odobravajući kad joj primakoh stolicu. — Zbilja, veoma pristojno. Potpuno druga ličnost od onog malog čupavog razbijača prozora ... kada ono beše?
— Pre četiri godine, gospođice Grevil.
Ne sećam se kako se naš razgovor razvijao posle tog uvoda koji je mnogo obećavao. Ne sumnjam da je bio zanimljiv, pošto je ta značajna žena imala neobičan dar da podstiče, i to često sasvim običan razgovor, pa me je čak naučila da odgovaram na kulturan način i, očigledno razumno. Danas sam, međutim, bio od početka previše zauzet nekom odličnom pečenom govedinom, da bih je mogao slušati s potpunom pažnjom. Ali kraja ručka se tačno sećam. Moje sećanje je tu potpuno jasno. Ona, prema nepromenljivom običaju, pođe prema prozoru sa šoljom kafe, i pošto je tamo nstala duže nego obično, vrati se stolu u raspoloženju koje sam ja pravilno ocenio kao razgovorljivo.
— Ti si naročito pažljiv, Karole, — poče ona gledajući me pažljivo, ali u isti mah i Ijubazno.
— Jesam li, gospođice Grevil?
— I, zahvaljujući meni, dobro se ponašaš. Toliko puta dok smo provodili trenutke prijatne prisnosti, video si me kako prilazim prozoru, ali nikad se nisi odlučio da me upitaš zašto to činim.
— To ne bi bilo učtivo. — Pošto me je zahvatilo njeno raspoloženje, izveštačeno izgovorih taj strašni odgovor, kao dobro vaspitan mali uobraženko. Zbog ove pečene govedine, s očima već na drugom jelu, izigravao bih trostrukog uobraženka.
— Ali ti si ipak bio radoznao? — navaljivala je ona, ne želeći da prekine s tim predmetom razgovora. — Priznaj slatku krivicu.
Dvoumeći da li će biti u moju korist ako priznam ili ako poreknem, ja najzad pribrano pognuh giavu.
— B i o s a m radoznao, gospođice Grevil.
— A nisi mogao da pogodiš?
— Pomišljao sam da čekate nekog prijatelja, koji svakog dana prolazi ovuda.
— Dobro, smišljeno, Karole!
Izgledala je tako radosna zbog mog zaključka da me je okorela želja da blistam naterala da nastavim:
— I ma ko to bio, svakako vas je morao tu primetiti. „
Ona se osmehnu.
— Bilo bi prilično besciljno da tu nismo izmenjali poglede. Ljudsko je oko, Karole, kao sredstvo opštenja mnogo izražajnije od jezika. I mnogo nežnije, i iskrenije. Jezik može da slaže, oko nikada. Još govedine?
— Molim vas, gospođice Grevil.
Dok sam se ja služio još jednim sočnim komadom, ona se odsutno igrala svojom dugačkom ogrlicom, a onaj joj se čudni smešak pojavljivao i nestajao s usana
— Ti, dabogme, poznaješ gospodina Leslija. Našeg župnika Svetog Džuda.
— Pa, svakako, gospođice Grevil. Često ga viđam na ulici. A sećam se da se zaustavio i razgovarao s nama prvog dana kad smo se vraćali iz Glen Fruina. Onog dana kad smo našli m o r i o.
— Naravno. Sviđa li ti se on?
— Izgleda vrlo lep mlad čovek.
— Nije lep, Karole. Ne upotrebljavaj tu groznu reč. Ljubak, ako želiš, inteligentan, simpatičan, privlačan. A ne ni tako mlad. On će u nedelju doći na čaj. Želim da se tvoja majka upozna s njim.
Nastade duga pauza. Kad sam završio s jelom, smotao salvetu i stavio je u srebrni prsten, pun nade da ću je možda uskoro opet upotrebiti; ona me je blago posmatrala.
— Koliko ti je godina, Karole?
— Trinaest, gospođice Grevil.
— Kao što sam rekla, napredovao si. Posmatram te, moglo bi se reći, kao svoje vlastito delo. Želim da to razumeš. Ma kakve se promene desile u bliskoj budućnosti, želim da učinim nešto za tebe.
Odjednom se uzbudih. Jesam li dobro protumačio njenu misao, ili sam bio otrgnut svojim vlastitim nadama? Svakako je bilo značajno to što je pitala koliko mi je godina. Često je govorila da četrnaest godina predstavljaju prave godine... nisam se usuđivao da pitam, no čežnja u mojoj duši me natera da promucam;
— Možda ćete me poslati u neku pristojnu školu, gospođice Grevil?
Ona učini živahan pokret u znak potvrde.
— A šta drugo, Karole? Jednu vrlo dobru školu. — Zatim brzo, spazivši neki idiotski bes u mom oku: — Ne, ne tamo, Karole. Bojim se da se ti ne bi sasvim prijatno osećao u tom zavodu. Moraš otići u neku školu prema svom vlastitom izboru.
— Rokfild ... možda... gospođice Grevil?
— Zašto bi trebalo da te šaljemo u Irsku? Ako insistiraš da to bude jezuitska škola, bolje će biti u Jorkširu, u Amplharstu, koja na svoj sopstveni način nije loša ustanova.
Amplharst! Nesumnjivo najbolja katolička osnovna škola. Potpuno nem, zagledah se u nju blistavim očima.
To popodne nisam mogao da ostanem miran, nisam mogao ni da pomislim da se vratim i zatvorim svoje živo raspoloženje u smrdljivu ućionicu u Klej stritu. Jednostavno sam ispao zabušant, obukao stare kratke pantalone i džemper i izišao napolje na dugu trku po kiši. Voleo sam da trčim i verovao sam, s nekim opravdanjem, da sam vrlo brz. Gospođica Grevil me je nagovorala da trčim kroskontri i, kao što sam zimljivo izdržavao jutarnja hladna kupanja, ove trke su postale ne samo izraz moje odanosti, već i autoriteta koji je ona imala nada mnom, stvarajući režim potpuno stran mojoj prirodi, u kome sam sada počeo da uživam. Dok sam sada jurio preko raskvašenih sporednih puteva, preskačući barice, kao da je svaka Bičerov potok, poželeh, mada uzalud, da sretnem Skot-Hamiltona i u ovom kratkom trenutku mu izručim sjajne promene svoje budućnosti.
Majka se Ijutila na mene kad sam se vratio. Vratila se jednim ranijim vozom i bila je pored peći i spremala večeru.
— Oh, majko, nemoj opet pasulj! — pobunih se.
Ona me hladno pogleda.
— Gde si, zaboga, bio? I sav si mokar.
— Nemoj da se Ijutiš — odgovorih joj otvoreno. — Idem da se presvučem. Pa, draga majko, imam za tebe prilično zanimljive novosti.
Nekoliko trenutaka kasnije, kad smo seli za naš prilično uzan sto u niši, ispričah joj vatreno razgovor s gospođicom Grevil. Majka me je slušala preko šolje, srkućući s vremena na vreme čaj. Ali kad sam na kraju, ili možda kao neku vrstu post skriptuma, preneo poziv gospođice Grevil za subotu, ona uznemireno uzviknu:
— Gospodin Lesli će biti tamo?
— Naravno. Zašto te to iznenađuje? Zar ne znaš da su on i gospođica Grevil veliki prijatelji? Pa, svakog dana za ručkom oni se osmehnu jedno drugom kroz prozor.
Majka zausti da nešto kaže, ali se uzdrža i zaćuta. Ali je njen izraz lica ostao odlučno hladan. To, i način na koji je primila moju izjavu, uvredilo me je. Nisam se ponudio da operem sudove i otišao sam u svoju sobu.
Šta li to nije u redu između gospođice Grevil i gospodina Leslija? Bilo je bolno očigledno da je majku uzbuđivala pomisao na taj poziv, i da nije želela da ga prihvati. Naravno, ni ja nisam bio slep za nastranosti gospođice Grevil. One su me, naročito u početku našeg poznanstva, očaravale. Njena neobična ličnost ulivala mi je strahopoštovanje i navodiia me da je smatram sjajnim ekscentrikom. S tog razloga bio sam spreman da primim ma kakvo neuobičajeno ponašanje. Pa onda, zašto sva ta uzbuna? Nimalo me ne bi iznenadilo da je pozvala nekog Bufalo Bila, ili Hari Laudera, pre nego poštovanog gospodina Leslija, iako sam znao da ona ovoga ceni, mada sam se pravio nevešt.
Svejedno, u subotu mi se neka neodređena neprijatnost uvuče pod kožu i natera me da se sklanjam s puta do posle podne. Bio je lep dan, dobar za još jednu trku, govorio sam samom sebi, naročito zato što sam znao da će se Hariersi igrati »zečeva« sve do Stjer Heda. Ti Hariersi, udruženje mladih činovnika, pomoćnika u radnjama i sličnih, bili su sada moji prijatelji, a prošle jeseni sam učvrstio svoj položaj među njima, jer sam pobedio u juniorskoj trci s preponama u kojoj su mogli učestvovati i dečaci ispod četrnaest godina. Pošto mi je majka ispekla jaja i stavila ih na prženi hleb, izvukao sam se iz kuće u kratkim pantalonama i džemperu. Zakasnio sam. Sastanak je poćeo na ivici Darvijeve šume, i ja sam se uskoro našao među borovima, prateći trag obeležen hartijicama na zemlji. Uzbuđeno praćenje traga, njegovo gubljenje i ponovno nalaženje, uskoro me zaokupi. Prože me uzbuđenje ponosa kad prestigoh neka klupska tumarala, i uzdignute glave I s laktovima pritisnutim na bokove, ne mareći za probade u slabinama, ostavih ih da se motaju iza mene. No sama vrlina moje brzine pokaza se uzrokom moje propasti. Kad sam, još trčeći i sav prljav od blata, u pozno popodne uleteo u Princ Albert terasu, videh da sam rđavo proračunao vreme. Vrata stana broj sedam su bila otvorena, a gospođica Grevil i moja majka baš su ispraćale gospodina Leslija. Bio je to lep, odmeren čovek, delio je kosu, tačno na sredini, i više je ličio na glumca. A sada je izgledao crven, kao da se oseća užasno neprijatno, dok se brzo rukovao, i skoro je posrnuo silazeći niz stepenice trema. Nasuprot svom uobičajenom uglađenom ponašanju, nije me prepoznao. Možda me nije video. Ako je ikad neki čovek izgledao željan da ubrza svoj odlazak, bio je to župnik Svetog Džuda.
Uđoh u kuću. Majka i gospođica Grevil su bile u holu. Dok ja brzo šmugnuh, jer je situacija izgledala nekako uzbudljiva, majka progovori tihim glasom, reče nešto što nisam čuo, ali na šta gospođica Grevil odgovori s izlivom vesele živosti:
— Nije o tome bilo reči, najdraža Grejsi. Zar nisi primetila kako me je gledao!
Majka se dugo nije pojavila gore. Kad je došla, teško se spustila za sto i stavila ruku na čelo. Uznemirila me je. Dotle sam se znojio, a sad počeh da drhtim.
— Majko, zar nešto nije u redu?
Ona polako diže glavu i pogleda me.
— Nikad ovome neće biti kraja, Lori. Nikad, nikad.. Gospođica Grevil će poludeti.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:34

19.
Kako su čudni bili meseci koji su došli zatim. Meni su bili tako nestvarni, kao da sam u stalnom zanosu, a za majku su bili puni strepnje, koja je stalno rasla do mere koju sam tek docnije shvatio. Njeni su živci bili potpuno uništeni, zbog čega se plašila i bledela kad god bi do nas dopro ma kakav neobičan zvuk iz glavnog dela kuće. Čak i sada jedva mogu sebe da nateram da ponovo oživim to jadno propadanje jedne duše, koju sam uvek smatrao kao kulturnu i natprosečnu, tim više što je to duševno odumiranje prividno uzelo oblik farse, zaluđenost usedelice za mladim sveštenikom, postalo predmet za neku operetu, za prostačku smejuriju što je izaziva klovn u širokim pantalonama i sa crvenim nosem. Za nas je to bilo daleko od smešnoga, bila je stvarnost s kojom smo morali da živimo i patimo zbog nje. Nisam mogao da verujem da od svih Ijudi baš gospođica Grevil treba da bude centralna figura, žrtva takvog jednog hira prirode.
No, mada ja to nisam mogao znati, stanje gospođice Grevil je vrlo dobro poznato današnjoj psihijatriji, a nimalo neobično za žene njenih godina i u takvoj situaciji koja ima izvesne paranoidne tendencije. Kod takvih bolesnika, za vreme involucionalnog perioda poplave požude, koju su dotle prigušivali ili sublimirali, ili rešavali drugim odbrambenim mehanizmima, sada se oslobađa specifičnom neravnotežom hormona i izaziva iluzije često uperene na omiljenog lekara ili sveštenika. Ta apsolutna i potpuna sigurnost da su voljene i da će se udati, objašnjava se najskrivenijim indikacijama, ali ipak na najrazložniji način.
Za mene je bila najzagonetnija karakteristična crta u ponašanju gospođice Grevil razumno ponašanje kojim je ona davala efekat svojoj iluziji. Njeni planovi za brak bili su tačno i dobro smišljeni. Nove stvari koje je nabavljala za svoju garderobu nisu više bile upadljive i odavale su ozbiljnost koja je, kako je obavestila moju majku, odgovarala svešteničkom položaju njenog budućeg muža. Planovi koje je iznela o popravci župnog dvora nisu mogli biti bolji, a materijal koji je kupila za nove zavese izabran je sa sasvim dobrim ukusom. Njene su aktivnosti u svim pravcima bile beskrajne, izgledala je stalno u pokretu, išla je u grad i vraćala se, a kad bi našla vremena da sedne, prihvatila bi se šivenja, ili bi počela da kroji haljine sa pohvalnom marljivošću.
Najzagonetniji od svega bio je način na koji je primala svaki pokušaj da je odvrate od toga. S početka je moja majka bila povučena, taktična i diskretna u svome nastojanju, ali kako je vreme prolazilo, a svi njeni napori propadali, počela je da govori oštrijim rečima i da upotrebljava otvorene i stvarne činjenice, koje niko ne bi mogao da pobije. Gospođica Grevil ih je odbila. Svojim mirnim i pouzdanim osmehom ona bi slušala, skoro zabavljena majčinom žestinom, a onda bi, odmahnuvši glavom, odbila najnepobitniju logiku: — Vi to ne razumete, Grejsi. Sve ima svoje razloge. J a z n a m.
Te se poslednje reči, apsolutna uverenost unutrašnjeg saznanja, nisu mogle pobiti. Majka je bila na kraju nerava. Od koga bi mogla da potraži savet? One poznanice iz Svete Ane, kojima su bile poznate ranije nastranosti gospođice Grevil, nisu bile sklone da shvate majku ozbiljno i savetovale su je da odustane od te akcije, pošto će i ta nova manifestacija, navodno, proći. U svakom slučaju, bilo je očigledno da zbog svoga položaja u školi nisu želele da budu uvučene u tu aferu. Kampel, s kojom je majka pokušala da se savetuje, nije bila od pomoći. Ta gluva, ćutljiva žena već je od početka mrzela naše prisustvo u kući. Smatrala je da ima prvenstveno pravo u odnosu na svoju poslodavku, i nije htela da otkrije adresu brata gospođice Grevil, kad je majka predložila da mu se piše. Teškoće na koje je svaka akcija nailazila izgledale su nepremostive, pošto bi prvi znak mešanja od naše strane nesumnjivo izazvao skandal u gradu. Nije se moglo ništa učiniti, već samo čekati. I tako je nastao period iščekivanja za vreme koga bi majka s vremena na vreme uzviknula glasom predosećanja zla. — Kako li će se ovo završiti?
Moram priznati da je neobični izgled situacije, sa svojim nagoveštajem dalje strahote, za mene predstav-Ijao morbidno uzbuđenje, stimulisano promenama koje su se razvijale u ličnosti i fizičkom izgledu gospođice Grevil. Izrazi jedinstvene otvorenosti su me zaprepašćivali i dovodili u nepriliku. Njene grudi i kukovi su postali puniji, stajala je sada na neki nov način sa raširenim nogama, a ono što sam smatrao za njen stomak bila je karlica isturena napred. Očaranje koje je taj preobražaj izazvao ipak je bilo otupljeno stalnim nametanjem najtužnijih misli. Ako se gospođica Grevil ne povrati u svoje normalno stanje, ako se nastavi sa pogoršavanjem, kako će ona ispuniti svoje obećanje i poslati me u školu? Šta će onda ostati od mojih vrtoglavih ambicija. Nikad se one neće ostvariti. Nikad. Srce mi je zamiralo pri tom tužnom izgledu. Bio bih izgubljen.
Onda se može zamisliti kako sam uznemireno posmatrao gospođicu Grevil kad bismo bili zajedno. Te su se prilike proredile, jer me je uveče majka zadržavala pored sebe. Svejedno, izostajanje takvih prilika me nije sprečilo da se nadam i da strahujem, ni moje raspoloženje da se diže i spušta kao barometar. Bio sam uglavnom optimistički raspoložen. Ovo ne može potrajati, govorio sam sam sebi, mora proći. Od toga neće biti ništa. I ako budemo mogli da izdržimo još šest meseci, sve će biti dobro. Jao, zavaravao sam se. Drugi faktori su već funkcionisali i to su bile slučajnosti o kojima nisam čak ni razmišljao. Sve moje misli i napori bili su koncentrisani na gospođicu Grevil. Potpuno sam zaboravio gospodina Leslija.
Bilo je vlažno subotnje popodne, a majka je čitala »Ardfilenski glasnik« koji je uvek izlazio krajem nedeIje. Odjednom čuh kako zaprepašćenim glasom uzviknu:
— Nek nam se nebo smiluje!
Promenila je boju, no nije ispustila Glasnik, već je nastavila da skoro očajnički čita. Onda ispusti novine iz ruku i zavali se na stolici zagledavši se u mene praznim pogledom. Ovo je moglo značiti samo nesreću. Po glavi su počeli da me podilaze žmarci kad postavih suviše poznato pitanje:
— Šta to nije u redu, majko?
Ona ne odgovori, čak me ni ne primeti. Iskustvo mi je govorilo da joj se usne nisu micale u molitvi, već zato što je tiho govorila sama sa sobom. Spremao sam se da ponovim svoje pitanje s više upornosti, kad joj, kao da probija zvučni zid, izleteše ove reči:
— Ona to mora videti... ili čuti o tome.
— Majko. — Morao sam da joj prodrmam ruku. — Šta se dogodilo?
Morala je da me pogleda pre no što je odgovorila.
— Gospodin Lesli se ženi. — Ona zastade — Petnaestog sledećeg meseca.
Kao da ne može da nastavi, ona mi pruži novine. Jedan pasus sa društvenim i ličnim vestima je glasio: Poznati župnik se ženi. A ispod toga sitnijim slovima: Najavljuje se venčanje gospodina A. H. Leslija i gospođice Džordžine Daglas. Čitajući dalje nije mi dugo trebalo da otkrijem da ta gospođica Džordžina nije bila niko drugi do sestra onog dečaka koji je jako bacao loptu u kriketu, mog nedavnog poznanika s kriketa, u čijem je govoru parna jahta s dva dimnjaka potvrđivala roditeljsko bogastvo. Brzo preleteh ostatak dopisa: duga Ijubav ... iznenadna odluka od strane srećnog para ... srdačno pozdravljen od mnogobrojnih prijatelja i svih onih koji im žele dobro.
— Pa ovo je divno — viknuh. — Ovo sve rešava.
Majka me nemo pogleda.
— Zar ne shvataš, majko? Kad gospođica Grevil bude videla da se on ženi nekom drugom, onda će znati da ne može da se oženi njome.
— To će joj, jadnici, biti velika pomoć.
Majčin bledi, tužni osmeh me zbuni.
— Hoćeš da kažeš da ona ... neće ...
— Neću ništa da kažem — reče majka odlučno, kao da završava razgovor. — Ali neću da ti ma i za časak odeš dole k njoj. Bar dok ne vidimo kako će se stvari razvijati.
Cele večeri majka i ja smo bili vrlo tihi. I u kući je vladala tišina. Sutradan smo u deset sati pošli na misu. Povremeno smo nedeljom dobijali poziv od gospođice Grevil da ručamo s njom. Danas, kad smo se vratili iz crkve, poziva nije bilo, a ni gospođica Grevil nije otišla u Sveti Džud.
U kući je još bilo tiho. Zaboravio sam šta nam je majka spremila za ručak, jer jedno sigurno nisam primetio — šta jedem. Zatim se majka jedan sat odmarala, dok sam ja radio domaće zadatke. U četiri sata sam spremio čaj. Tako nas je zaokupila ova stalna tišina, da smo razgovarali šapatom. Spustio sam posuđe za čaj u lavabo, gledajući majku dok sam ga prao i brisao. Video sam da je užasno nervozna. Stalno je hodala gore-dole po našem malom hodniku, ali tiho, u sobnim
Već se smrkavalo, a kiša je ponovo počela. Odjednom, baš kad sam se spremao da upalim plin, na našim vratima se začu kucanje.
Majka se primetno trže. Pogledah je uzbuđen.
— Da li da otvorim?
Ona odmahnu glavom i, prišavši vratima, otvori ih širom.
Kampel je stajala tamo kao nenadana prikaza. Njena mršava, crna, četvrtasta figura zloslutno se ocrtavala u sumraku. Ali je njen izraz lica bio isto tako neproziran, bezosećajan, kao i uvek. Ruke je prekrstila preko uštirkane pregače.
— Gospođa želi da vas vidi — reče ona svečano.
— Da — reče majka polako. — Doći ću.
— Gospođa želi da vas vidi oboje — reče Kampel istim glasom kao i ranije.
Nastade ćutanje.
— Mislim da ne treba — poče majka, okrenuvši se prema meni.
— U redu je, majko — prekinuh je. — Idem s tobom.
Nikakvo moje junaštvo nije razlog moje izjave. Srce mi je jako kucalo, a kolena su mi bila nesigurna, ali nisam hteo da izostanem iz svega ovoga. U stvari, osećao sam da će gospođica Grevil, suočena sa krizom svog života, biti primorana da da životnu izjavu o mojoj budućnosti.
Majka je oklevala. Osetio sam da želi da ispita Kampel, da dobije neko obaveštenje o sadašnjem stanju. Ali Kampel nije bila žena koju je čovek mogao ispitivati. Već se okrenula da ode. Pošli smo za njom. Pred spavaćom sobom gospođice Grevil ona zastade i, korektna kao i uvek, otvori nam vrata.
Bila je to velika soba s dvostrukim prozorom koji je gledao na prednju terasu, ali sada su svilene zavese bile navučene, a plinske svetiljke upaljene. Nikad ranije nisam bio u toj sobi i interesovalo bi me da razgledam nameštaj u njoj, da se moja pažnja nije odmah okrenula gospođici Grevil. Ona je sedela za dugačkim
stolom na sklapanje, ne sasvim obučena, već umotana u kaput za kupanje, i tako je marljivo pisala, da nas nije ni pogledala kad smo ušli. Četiri pisma je očigledno već napisala — ne razmišljajući izbrojao sam koverte s markama koji su ležali na stolu — a sada je bila zauzeta petim. Izgledala je mirna, u stvari potpuno sabrana, i mada joj je kosa pomalo bila u neredu, normalnost njene pojave pružila mi je brzo zadovoljstvo u tom uverenju.
— Eto! — uzviknu ona najzad spustivši pero. — Izvinite što vas zadržavam.
Ona savi pismo, ubaci ga u koverat koji zatim zalepi, napisa adresu i zalepi marku na njega. Skupivši sva pisma, ona napravi pred sobom uredan svežanj i sede, uspravna i samouverena.
— Dakle, Grejsi, — primeti ona blago — verujem da ste videli onaj članak u Glasniku.
Nije imalo smisla poricati, i majka to nije učinila. Osetih kako se opustila s olakšanjem, videći mudro ponašanje gospođice Grevil. Ni traga ludosti, histerije ili delirijuma.
— Najpre sam pomislila da bi sve to trebalo da ignorišem — nastavi gospođica Grevil — pošto je to, u najboljem sfučaju, obična prevara. Ali kad sam o tome bolje razmislila, odlučila sam da je tu potrebna akcija.
Majka se opet ukruti.
— Vi svakako shvatate da on, jadnik, nema s ovim veze. Cela ova skandalozna afera je obična spletka, podržana potajnim saučesništvom urednika Glasnika i, najverovatnije, predsednika opštine.
Odbacivši majčin pokušaj da protestuje, ona nastavi, isto tako umereno kao i pre, ali s novom notom ozbiljnosti.
— I tako sam napisala ova pisma... koja ćeš biti tako Ijubazan da predaš na poštu, Karole. — Ona ih pruži, a ja samog sebe uhvatih kako ih prihvatam. — Jedno je za gospodina Leslija, drugo za biskupa, treće za urednika Glasnika, a četvrto za gradskog beležnika. Poslednje pismo je onoj ženi. — Ona zastade, značajno pogleda na svoj toaletni stočić. Osetih kako se majka trže. Mačevi za dvoboj su bili doneti gore, i s njih skinute zaštitne navlake. — Da, Grejsi, izazvala sam je na dvoboj.
— Oh, ne — uzviknu majka. — Vi to, jednostavno, ne smete da učinite.
— Oak i ako ne smem, hoću. — Gospođica Grevil se osmehnu, a po praznini i potpunoj bezizraznosti tog smeha znao sam da je to osmeh sasvim poludele žene, čak i pre nego što je dodala: — Naravno, draga Grejsi, nadam se da ćeš mi biti svedok.
Ne znam kako smo izišli iz te sobe. Čim smo se izvukli, majka pođe pravo do telelona i pozva doktora Ivena. Stigao je za pola sata. Za to vreme, svladan osećanjem potpune utučenosti, osećajući se kao idiot, povukao sam se u svoje skrovište u udubljenju u kuhinji. Tu sam ostao za sve vreme doktorove posete, i pojavio sam se tek kad sam čuo da odlazi. Kad sam se nagnuo preko ograde stepenica, čuo sam ga kako dole u holu reče majci:
— Dobiće uput i odmah ćemo je preneti.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:35

20.
Tri meseca kasnije, sedeći preko puta majke u kupeu voza za Vinton, potajno sam je proučavao, pokušavajući da pročitam izraz njenog lica. Ono što sam video nateralo me je da klonem duhom. Osetio sam da nam predstoje očajnički potezi. Nekoliko puta, u nadi da ću otkriti tajne koje su se skrivale iza njenog čela, pokušao sam da je uvučem u razgovor. I sada sam to opet pokušavao, iskoristivši posetu koju smo učinili Kastleton azilu kao otvorenom gambitu.
— Misliš li da će gospođici Grevil biti bolje?
— Nadam se, dragi. Uskoro ćemo znati — odgovori ona, i ponovo utonu u ćutanje.
Poražen, okrenuh se i zagledah kroz prozor slep za vidike rečnih brodogradilišta koja su promicala. Umesto njih video sam isečke događaja koji su nas doveli do samog ruba propasti.
Ubrzo posle nesreće koja je zadesila gospođicu Grevil došao je njen brat — visok, mršav i tamnoput, čovek sa zapovedničkim ponašanjem i strašno korektnom pojavom. Odmah je preuzeo dužnost gazde i, posle posete svojoj sestri, i nekoliko razgovora sa doktorima, raskinuo je ugovor o zakupnini kuće i naredio da se nameštaj premesti u magazin. Ispočetka je bio učtiv prema majci, a posle je ohladneo. Slušao je Kampel, oslanjao se na nju kao na staru porodičnu služavku, a Kampel nas nikad nije volela. Ovde smo se uselili na poziv gospođice Grevil, i majka, čak i kad smo tavorili od danas do sutra, nikad nije propustila da plati kiriju, pa ipak su nas predstavili kao uljeze. Na kraju, pre tri nedelje, stiglo je pismo od advokata, kojim nam učtivo daje otkaz, po kome u roku od mesec daha moramo napustiti stan.
Istina, pošto je gospođica Grevil otišla, i pošto je glavni deo kuće bio ispražnjen, ništa nas nije zadržavalo u broju sedam. Ali, kako je vreme otkaza počelo da ističe, nesigurnost u pogledu naše budućnosti se povećavala. Dok smo održavali mučnu uzdržljivost, majka je bila neobično aktivna, ne u agenciji, gde je izgleda, posao skoro sasvim prestao, već u pogledu iznenadnih izlazaka u nepoznatom pravcu. Nikad pre toga nisam znao da piše tolika pisma: stricu Sajmonu u Španiji; svome bratu Štefanu, koji se sada zaposlio u državnoj službi u Londonu, stricu Leu u Vintonu, i druga, Ijudima za koje nikad nisam čuo, u tako dalekim mestima kao što su Liverpul, Notingem i Kardif.
Iznenada vidik se zamrači, a voz zagrme kroz mali tunel, objavljujući naš dolazak na Centralnu stanicu. Za nekoliko trenutaka krenusmo sa zadimljenog perona, utonuvši u velike dubine grada, krećući se Junion stritom i penjući se u žuti tramvaj.
Bila je to duga, lagana vožnja do Kastletona. U ono doba, mada su tramvaji vozili daleko, njihova brzina nije bila velika. Ali dan je bio sunčan, i kad smo napustili bezličnu sredinu Vintona, prošli između raštrkanih kuća predgrađa i našli se u prijatnoj okolini, moje se raspoloženje, koje je uvek privlačila zelena boja, znatno razvedri. Kastleton je, još nedirnut modernizacijom, bio lepo seoce. Na ulazu u iudnicu, gde nam je kondukter tramvaja otvorio vrata, dve masivne ukrašene kapije imale su bočne lođe uzidane u visoki kameni zid koji je skrivao ludnicu. Prože me čudno osećanje, delom iščekivanja, delom strave, kad povukoh dršku velikog zvona, načinjenu od kovanog gvožda.
Majka je imala propusnicu koju pokaza čuvaru. Ovaj je pažljivo pregleda, priđe telefonu na zidu, okrete ručicu i poče da govori.
— Vrlo je teško ući unutra, majko — prošaputah.
— Ali je još teže izići — odgovori ona ozbiljno.
Najzad se čuvar vrati, osmehnu nam se i klimnu glavom, a kapija se otključa.
Kad smo ušli i krenuli širokom stazom posutom peskom, koja je krivudala između visokih breza ka zgradi sličnoj zamku na brdu, uzviknuh čudeći se širini i lepoti imanja. S jedne strane je široki voćnjak s jabukama i kruškama bio u punom cvatu, kroz njega se nazirala ogledna farma sa štalama i plastovima sena, dok se na drugoj strani protezao deo parka, pun kestenovih stabala, kroz koji nas je put doveo u uređeniju baštu pred samom zgradom. Prošli smo pored terena za kriket, niza teniskih igrališta i venjaka koji se nalazio u sredini dvostruke žive ograde od procvetalih ružičastih lala. Nije bilo ničega što bi vređalo pogled, dok najzad ne primetih prema nebu dugu tamnu povorku teturavih figura. Neke su bile groteskno iskrivljene, druge su gestikulisale, a sve su se kretale lagano, kao povorka zatvorenika, s jednom negovateljicom na čelu, a drugom pozadi.
Na glavnom ulazu nas je dočekala i primila sestra u tamno plavoj uniformi. Otključavši ključom, koji joj je visio na lancu o pojasu, s veštinom stečenom dugom praksom, ona nas provede kroz mnoga vrata, sve bez brave, do širokog hodnika, prekrivenog debelim tepihom i ukrašenog pozlaćenim nameštajem, i mestimično ispregrađivanog novim teškim vratima, koja su bila sva zatvorena, zatim u jedno malo predsoblje, gde zastade i, pogledavši me ne baš Ijubazno, šapnu nešto majci, a ova se okrenu meni.
— Sestra smatra da bi bilo bolje da ti sačekaš ovde, Lorense.
Mada sam želeo da vidim gospođicu Grevil, bar pravu gospođicu Grevil, koja se povratila u normalno stanje, nije mi bilo žao što su me ostavili. Ovo napredovanje pomoću ključa koji je zatvarao vrata za nama, daleko od blistavog spoljnog sveta, čudni zvuci, mrm-Ijanje i šuškanje, prigušeni teškim vratima, ova atmosfera, uprljana noćnim sudovima, nehigijena iz predostrožnosti, čak i crni, kitnjasto izrezbareni nameštaj u sobi za primanje, u kojoj sam sada sedeo — bio je to nameštaj marke bul, ali tipa kakav ranije nikad nisam video — sve je to tako uticalo na mene, da su me žmarci podilazili i taj osećaj se pojača iznenadnim, prigušenim vriskom, od koga sam skočio sa stolice presvučene somotom, u kojoj sam se bio pažljivo smestio.
Majka je dugo ostala, ali se najzad pojavi. Tog trenutka, kroz otvorena vrata za časak ugledah uski hodnik, koji je vodio u drugu sobu, i njena vrata koja je sestra baš zatvarala, a tamo je, u uskom prorezu bilo jedno čudno, mlitavo lice, ošišano do glave, iskolačenih, praznih očiju, koje izmeni sa mnom zastrašujući pogled, bez traga prepoznavanja. Šok koji je u meni izazvalo to nepoznato, to nezemaljsko lice, još je vladao mojim nervima, kad me majka uze za ruku. Nisam mogao da govorim. Znao sam da je to bila moja dobra prijateljica, gospođica Grevil, i da je više nikad neću videti.
Napolju, majka duboko udahnu svež prolećni vazduh, i pošto se zahvali sestri i pozdravi s njom, krete niz stazu, stalno me držeći za ruku. Kada stigosmo do venjaka ona reče:
— Pusti me da sednem ovde, Lori. Samo malo.
Ušli smo pod venjak. Mada sam znao, morao sam da pitam.
— Kako joj je, majko?
— Beznadežno, sasvim beznadežno.
— Šta radi?
— Celog dana piše žalbe, žalbe koje nikad niko neće videti. I pisma koja nikad neće biti poslata. —- Zatim, posle kraće pauze, kao sama za sebe dodade: — Sad bar znam na čemu smo. Ona spusti glavu na ruke i neko je vreme tiho sedela. Posmatrao sam je s nelagodnošću.
— Ako suviše dugo ostanemo ovde, možda nećemo izići.
Ona me pogleda i osmehnu se. Izraz lica joj se potpuno promenio, i kao da je taj preobražaj izbrisao onaj nepromenljivi bol, nemir i neodlučnost, ne samo od danas već i od svih proteklih nedelja. Ona ustade i, na moje novo iznenađenje, jer sam znao u kakvom smo položaju veoma veselo izjavi:
— Idemo, dragi, da popijemo pravi, izvrsni čaj.
Ispred kapije je, u selu Kastletonu, bila odlična poslastičarnica iznad mesne pekare. Ovde je majka poručila čaj i sve što sam ja voleo, vruć pržen hleb namazan maslacem i sveža kuvana jaja, sveže kolače od pšeničnog brašna, med, i tanjir kolača s kremom. Dok sam pijuckao čaj, ona me je stalno terala da jedem tako da sam, uz neprekidno nutkanje, pojeo sve kolače s kremom. Posmatrala me je s nemirnim osmehom, ali onda osvrnuvši se da vidi jesmo li sami u sobi, ozbiljno se okrete prema meni.
— Lorense, — reče — tvoja majka je primer neuspeha.
Nastade tišina, i za to vreme sam se osećao izuzetno neprijatno. No u njenom glasu nije bilo tuge, samo odlučnosti koja je zvučala skoro borbeno kad je nastavila:
— S agencijom je gotovo. Bila je to odlična ideja tvog oca, ali je sada propala. Pogrešila sam što je nisam prodala i prihvatila nešto od onog što je tvoj stric Leo predlagao. — Dok je zastala da uzme gutljaj čaja, ja ugledah iznenadnu, trenutnu viziju, kako majka i ja pevamo na vlažnoj vintonskoj ulici da bismo zaradili za večeru. — Neću da te zamaram svojim problemima iz proteklih godina. Uvek sam se trudila da ti ne znaš za njih. Ali si ih ti sigurno nagađao. Nije to bio posao za ženu, a najmanje za mene. Saučešće ne traje večito. Tu ne leži poslovna dobit. Tako, sve što imam da ti kažem, a moram da ti kažem, jer si sada veliki dečak, nije nam ostalo ništa sem našeg nameštaja, za koji nam nude četrdeset funti.
Mora da mi je raskošni čaj dao odvažnosti da izdržim taj udarac. Možda me je majka baš zato i obavestila. Nisam osetio ništa sem čiste praznine, koja je iz mene, protiv moje volje, izvukla jedini mogući odgovor.
— Šta ćemo sad?
— Ići ćeš svome stricu Leu, a ja ću u Vels.
Pošto mi je ovo bilo potpuno nerazumljivo, primio sam ga stoga mnogo gore. Izraz moga lica mora da je opomenuo majku. Ona se nagnu, nežno me pogladi prstima po obrazu i poče da mi sasvim mirno, ubedljivo objašnjava, kako je naša situacija neobična i kako je, pošto je razmotrila sve mogućnosti, ovo jedini način na koji se ona može rešiti. Ja, bar za sad, moram da napustim školu. Stric Leo je obećao da će me uzeti i naučiti svome poslu, tako da ću, ako se desi ono najgore, imati bar nešto na šta ću moći da se oslonim. Njen slučaj je bio teži. Ona nije imala nikakve kvalifikacije, muzika je bila njena jedina imovina, pa čak ni za to nije imala diplomu učiteljice, a sada je više nikad neće ni dobiti. No stric Sajmon, koji je pisao iz Španije, uspeo je da joj nađe zaposlenje nastavnice muzike u manastiru Svete Monike, u devojačkoj školi u Monmautšajru. I tu će, u slobodnom vremenu, sledećih dvanaest meseci, moći da pohađa specijalne časove u Kardifu. Počeće s pojačanim radom i položiće ispit za sanitarnog nadzornika. Cetiri su takve službe, kao nov ustupak ženama, trebalo da se otvore u Vintonu i, intervencijom jednog Stefanovog prijatelja u gradskom savetu, njoj je obećano jedno mesto, ako bude mogla da završi kurs i dobije svedočanstvo u roku od godine dana. Tada će sigurno primati redovnu platu na položaju koji će joj odgovarati. Opet ćemo biti zajedno i, ako ne budem želeo da ostanem s Leom, moći će da me pošalje u neki koledž da nastavim s učenjem, kako bih kasnije mogao da iziđem na ispit za stipendiju na univerzitetu.
Završavajući sa visokom notom ohrabrenja, majka me molećivo pogleda, dok sam ja pokušavao da se dovoljno povratim, kako bih mogao da shvatim sadržaj tog iznenadnog predloga. Nije mi se sviđao. Ali, pored sve zbrke u mojoj duši, nije mi promaklo da primetim kako je bolno i teško, podnoseći sve vrste uvreda, ovaj plan ostavila kao poslednji izbor. Ovo delimično ublaži moju srdžbu, pa rekoh:
— Zašto ne mogu da pođem s tobom u Vels?
— Nemoguće je, dragi. — Majka se malo blaže osmehnu. — Ne u manastir. Biće ti bolje s Leom.
Mogućnost boravka s Leom u pravom jednom poslu, već mi je privlačno blesnula pred očima, ali to nisam hteo da priznam, i umesto toga rekoh:
— Leo je čudan čovek, majko.
— Da, možda je on na neki način malo čudan. Ali mu ja verujem, možda već zato što nam ne obećava ceo svet.
— Zar nam stric Bernard neće pomoći?
— Nikad — reče majka kratko. — A ja ga nikad ne bih ni molila.
Bila je u pravu. Bernard bi nam, s najboljim namerama i suzama u očima, obećao čitav svet, a sledećeg dana bi potpuno zaboravio na nas.
Nastade tišina za koje vreme sam proučavao naš položaj, tražeći neku rupicu za spasenje kroz koju bismo oboje mogli da se provučemo.
— Majko, — rekoh najzad oklevajući, jer je to bio zabranjen predmet razgovora, mada sam morao da ga pokrenem — zar ne bi bilo moguće... nisi li prošle nedelje dobila dugačko pismo od Stefana, zar ne bismo mogli da odemo tvojim roditeljima, tvojoj rođenoj porodici...
Prestadoh, jer me zaustavi pojava iznenadnog rumenila, koje majci pojuri u lice, pa zatim brzo nestade, ostavivši je bledu kao i pre.
— Da, Lorense. Imala sam prilike da se vratim ... ali pod uslovima koje nikad ne bih mogla da prihvatim.
Bio sam veoma radoznao kakvi su to uslovi, ali se nisam usuđivao da pitam. Umesto toga, prilično nesrećan, počeh da razmišljam o našem rastanku koji je predstojao, i to me natera da upitam:
— Kada će se sve to dogoditi?
Ona brzo uzdahnu i uzviknu živahno:
— Ne pre dok zajedno ne provedemo jedan lep veseo raspust.
Zagledah se u nju zapanjeno. Zar joj je nesreća pomutila razum? A ona se osmehivala na mene onim istim, izazivačkim, skoro nemirnim izrazom lica, i usto bezbrižnim, kao da joj je teret pao s pleća.
— Da, ozbiljno to mislim, Lori. Idemo u brda. Oboma nam je potreban odmor i zaslužili smo ga. Primiću ponudu za nameštaj i potrošićemo na nas do poslednjeg penija tih četrdeset funti. Posle ćemo biti spremni i rešeni na sve.
Pre nego što sam mogao da odgovorim, ona dohvati zvonce na stolu i pozva kelnericu zvoneći kao sumanuta.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:36

21.
Kad smo izišli sa železničke stanice, Fort Viljem je ležao pod ledenom maglom koja je obavijala Ben Nevis i kapala sa gradskih krovova pokrivenih škriljcem. Osvrćući se oko sebe, dok je majka ugovarala s nosačem da nam prtljag donese popodne ručnim kolicima, počeh da patim od nekog predpsećanja da će nam ova škotska banja doneti zlo.
Ardšil, zgrada za stanovanje koju smo sami izabrali, stajala je na padini brda; bila je to mala, četvrtasta kuća od crvenog peščara, sagrađena kraj ogromnog drveta araukarije, s urednom baštom okrenutom prema uvali. Majci se dopadala, jer su je vodile dve neudate sestre, koje su bile reklama njenog kvaliteta, i njihova otmenost, jednom rečju — odabrana kuća. Zbilja, izgleda da su majčino mišljenje opravdale naše sobe koje su, iako male i na poslednjem spratu, bile, kako je ona izjavila, uzor čistoće. Čim je završila s pregledom,koji je počeo od posteljine pa do vode u krčagu, gong isprekidano zatutnji za ručak.
Pođosmo dole. Desetak Ijudi sedelo je za dugim stolom od mahagonija, u sobi s prozorom na zatvorenom balkonu i prijatnim nameštajem presvučenim pohabanom crvenom čojom. S pročelja stola ustade da nas pozdravi neka visoka kruta žena u crnom, objasnivši da je ona gospođica Kinkejd. Zatim nas predstavi ostalim gostima i svojoj mlađoj sestri, Ajli Kinkejd, koja je sedela u dnu stola. Pošto je zatim ponovo sela, ona pognu glavu, iskreno očita molitvu i poče da seče but. Uskoro uvideh da je to ustaljena procedura, dok je gospođica Ajli delila povrće na drugom kraju, a posle toga i puding od griza sa šljivama.
lako je jelo bilo jednostavno, bilo je ukusno i vrelo, i to otkriće primih sa zadovoijstvom, što potvrdi i majčin izraz lica. Meni se već dopala manja, nežnija, gospođica Ajli, i mada sam bio prilično oprezan u pogledu gospođice Kinkejd — potpuno neopravdana predrasuda — nisam video ništa loše kod ostalih gostiju. Sve su to bili pristojni škoti, Ijudi srednjih godina ili stariji, i svi, uz dva izuzetka, žene. Od muškaraca mi je s desne strane sedeo nizak, krupan čovek crvenog lica, za koga sam čuo da ga zovu Bejli Nikol. Imao je crvenkastu veštačku mušicu, po kojoj sam prepoznao da je škotski vojnik, zataknutu na reveru kaputa. A pored gospođice Kinkejd seo je neki starčić, koji je, kao duh sa sedom kosom, uleteo nečujno, u papučama sa čojanim đonovima. Za vreme jela je stalno ćutao, spustivši pogled u tanjir, i prilično teško izlazio na kraj sa svojim veštačkim zubima. Trebalo mi je prilično vremena da otkrijem da je to otac gospođica Kinkejd, koji je bio gluv kao top, ali sam u međuvremenu bio sklon da ga posmatram kao neko čudo.
Drugi kuriozitet koji mi je privukao pogled bilo je porculansko prase sa prorezom pozadi, koje je stajalo na sred stola.
— Čudiš se našem malom ugojenom prasetu? — gospođica Ajli se osmehivala na mene. — Znaš, volimo da svako bude lepo poslužen dok je jelo još vruće. A to znači tačnost. Stoga smo uveli pravilo da kad neko zakasni, mora da stavi peni u prase. Naravno, sve to ide u dobrotvorne svrhe — za našu seosku bolnicu.
Pogledah na praznu stolicu preko puta mene.
— Ova osoba će morati da plati?
— Oh, ne — nasmeja se ona. — To je mesto gospodina Somena. On je na ceo dan otišao u Balater. Na škotske igre.
— Nikad nisam videla da neko toliko voli škote kao gospodin Somen — preuze razgovor krupna gospođa s druge strane stola. — Mislim neki Englez. On se slepo zaljubio u tartan1).
— Nadam se da se lepo provodi u Balateru — priključi se i gospođica Ajli, pogledavši napolje da vidi kakvo je vreme. — Toliko se radovao koračnom plesu i kolu.
— Da li je obukao plejd2 kad je jutros pošao?
1
Vrsta šarene škotske tkanine i odelo od nje.
2
Škotska suknja za muškarce. — Prim. prev.
— Dabome da jeste. I kako mu je lepo stajao! — Gospođica Ajli uzdahnu. — To je fini gospodin. Kakvo ponašanje!
— Jao, takav se često ne sreće. A, osim toga, on je i srce i duša našeg društvanceta.
Tog trenutka moj sused Bejli se glasno nakašlja, kao da se nešto rđavo dogodilo i promeni predmet razgovora. Nesumnjivo me je video kako žudno gledam njegovu značku škotskog vojnika, jer se naglo okrete i upita me da li volim da pecam. Rekao mi je da skoro svake godine dolazi da peca losose u Spinu, a kad obeća da će mi pokazati potok gde mogu da uhvatim smeđu pastrmku, moje se raspoloženje još više popravi. Klimnuh majci glavom, pokazujući da Fort Viljem, na kraju krajeva, nije baš loše mesto. Ona i ja ćemo svakako odlaziti do vira, a ona će moći da plete i posmatra kako lovim ribu. Nisam dalje razmišljao o odsutnom gospodinu Somenu, a ako i jesam, to je bilo u nekako nejasnom ali optimističkom očekivanju da će i on, pošto je muškarac, doprineti daijoj prijatnosti našeg odmora.
U pet sati popodne, dok su ostali završavali s čajem, ja iziđoh na prednja vrata da raspetijam struk od creva koji mi je dao novi prijatelj ribolovac, a koji sam već uspeo da zamrsim, kad se neka otvorena kola dokotrljaše pred trem i jedan muškarac živo iskoči iz njih, isplati kočijaša i dodade: — Ovo je za vas, mladiću — zatim se stepenicama pope do mene. Bio je lepa pojava, srednjeg rasta, s bledom, sjajnom kožom, velikim tamnim očima, uskim crnim brkovima, koji su se stilski povijali preko gornje usne kao duge obrve. Imao je sportski karirani kaput, divnu vunenu škotsku kapu s pantljikama koje su padale preko jednog ramena, a preko drugog remen srebrne kame, ukrašene velikim mrkim biljurom, koji je takođe pridržavao kratki karirani plejd.
— E, e, e, mladi drugaru, — pozdravi me on srdačno. — Jesi Ii ti novi gost?
— Da, gospodine.
— S roditeljima?
— S majkom, gospodine.
— Tata još obrće točkove industrije?
— Moj otac je umro, gospodine.
— Oh, oprosti, stari momče. — Odmah se skruši. — Užasno mi je žao što sam se našalio. Nisam imao pojma. Ni najmanje. Hajde da popijemo čaj.
Rekoh mu da sam već pio čaj.
— Onda hajde da pojedeš još jedan kolač. Hoćeš li? Dobro. Popuni tužnu prazninu. — Drugarski mi prebaci ruku preko ramena, ugura me u dnevnu sobu, gde se pokloni, otmeno skinuvši vunenu kapu.
— Jesam li zakasnio na jednu šolju, koja veseli a ne opija, gospođe? Ako je tako, samo recite jednu reč, i ja ću se izviniti, nestati, ubaciti šest penija u prase, pobeći ću, drugim rečima, otperjati, sve ću činiti samo da to popravim.
Kad ga nekoliko glasova ohrabri, on priđe, prihvati šolju od gospođice Ajli, i pošto je izvršio svoje obećanje, namignuvši i pruživši mi debeo komad kolača, zauze svoje mesto kraj kamina.
— Dakle, gospođe, nadam se da vam vaš odani Somen nije nedostajao, da odsustvo nije učinilo da srce više voli, i da vas ni najmanje ne zanimaju njegove pustolovine na igrama, mada se tamo sudario ni s kim drugim, nego s kraljevskom ličnošću.
— Ali nedostajali ste nam, gospodine Somene. Pričajte nam, molim vas.
Dok sam jeo pitu od trešanja, gledao sam ga s ushićenjem, širom otvorenih očiju. Bio je tako neusi-Ijen, tako govorljiv, nikad u neprilici, sa svakim tako srdačan, a iznad svega veoma lep, s bledom kožom, malim finirh licem, stilskim brčićima, i tamnim prijatnim očima. Katf je zavrijio svoj duhoviti opis onoga što je radio u toku'dana, naročito me je oduševilo njegovo ponašanje dok ga je, iskoristivši priliku za vreme pauze, gospođica Ajli predstavila mojoj majci. Sveg veselja nestade sa njegovog lica, odmah se uozbilji, postade korektan i pun poštovanja. Ponovo se pokloni i porazgovara s nojm nekoliko trenutaka i, s drugarskim osmehom, koji je obuhvatio i mene, požele joj najlepši boravak u Ardišlu. Onda, kao da se nečeg setio, dodade:
— Posle večere ovde imamo malu muzičku priredbu, tek da se zabavimo, ako volite takve stvari?
Majka priznade da voli muziku.
— Možda, — nastavi on — možda biste nešto svirali... ili pevali?
Na moju žalost, majka odgovori da bi, u stvari, više volela da sluša. Moje razočaranje je bilo toliko da zaboravih svoju stidljivost i uzviknuh:
— Oh, ne, gospodine, majka jako dobro svira na klaviru. Jednom je svirala na koncertu pred stotinu Ijudi. A ona i peva.
On me pogleda s toliko zadovoljnog odobravanja, da pocrveneh od zahvalnosti. Skinuvši pogled s majke, koja takođe pocrvene, on mirno reče:
— Dobro rečeno, mladiću. Možda ćemo nas dvojica uspeti da nagovorimo tvoju majku da udovolji društvu. A sada, budite Ijubazni pa me izvinite, moram da idem u kupatilo. Ništa ne može zameniti kupanje posle dana provedenog u prirodi. Onda, a u r e v o i r, do viđenja.
Majka je bila Ijuta na mene dok smo se peli u sobu.
— Nadam se da tvoj karirani prijatelj neće biti gnjavator sa svojim malim muzičkim večerima. On je priličan zanesenjak, zar ne?
I pored toga, primetio sam da je obukla najbolju haljinu, crvenu, sa čipkanom kragnom, koju je uštirkala i ispeglala pre nego što smo pošli iz Ardfilena, a u njoj je izgledala veoma lepo.
Kad gong zazvoni na večeru, gospodin Somen se već nalazio u trpezariji i prilično odsutno stajao u dobrom raspoloženju s rukama na leđima, i kao sneg beloj košulji, ukrašenoj crnom kravatom, dobro ispeglanim pantalonama i kariranom kaputu od vune i svile. Učinilo mi se da izgleda vrlo lepo, a isto to smatrali su i ostali. Kaput, koji je očigledno bio nov, pobudi žagor odobravanja. Vredno nameštajući stolice gospođama, skromno priznade da ga je kupio u Balateru posle igara.
Samo je jedna osoba u celom društvu izgledala protivna tom preteranom laskanju, i kad počesmo da jedemo odličnu paradajz čorbu sa sočivom, koja mi je prijala, Bejli Nikol, pošto baci nekoliko jetkih pogleda ispod čupavih obrva u pravcu novog odela, odjednom primeti:
— Vi, dabome, znate, gospodine, da nosite tartan Makenzi.
— Zbilja, zaboga? Milo mi je što to čujem.
— A vaš plejd je Mekgregor. Dok je ukras na vašoj kapi Rojal Stujarda. Kad se sasvim obučete, izgledaćete kao pravi »skup plemena« uobličen u jednom čoveku.
— E, nek’ im je sa srećom! — reče Somen veselo. — Volim skupove, i šta sam sve video na devojkama
pri njihovim igrama u osmero, jako. mi se sviđaju plemena.
— Bez obzira na to što potpuno nezakonito nosite tartan na koji nemate pravo, šta mislite, čoveče?
— Kad si u Rimu, ponašaj se kao veseli stari Rim-Ijanin. — Somen se nasmeja odlično raspoložen, ni malo potučen. — To je moj moto na putovanju. Prošlog leta sam posetio Švajcarsku. Kad sam sišao sa posled njeg brda, niste mogli da me razlikujete od Viljema Tela. Nije loše, eh? Pričam vam šta su drugi kazali!
Bejli uporno nastavi s ispitivanjem.
— Mora da imate sjajan posao kad možete toliko da odsustvujete.
Somen naže glavu i s iznenadnim ozbiljnim glasom odgovori:
— Da, gospodine, moja porodica pripada verovatno najstarijim trgovcima duvanom u Londonu. Mi smo proizvođači cigareta, gospodine. Smem li da vam pokažem naš proizvod? — On izvadi kutiju za cigarete od marokanske kože i pritisnu je tako da se otvori, otkrivajući red dugačkih pljosnatih cigareta, lepog izgleda. Dok se kretala od ruke do ruke, primetih na svakoj utisnuto: C. R. Somen. Special No. 1.
— Smem li da vam ponudim jednu, gospodine?
— Hvala, ne — zareža Bejli, potpuno pometen u svom protestu ovom solidnom vrednošću. — Imam svoju lulu.
Posle tog razgovora, u kome je proizvođač cigareta očigledno bolje prošao, večera je nastavljena s obnovljenom živošću. Kad je gospođica Kinkejd najzad dala znak da možemo da ustanemo, pođosmo u dnevnu sobu, ili, kako ju je gospođica Ajli nazvala, »najbolji salon«. Ovde su zavese bile navučene zbog večernje hladnoće, a prijatna vatra od treseta je pucketala na ognjištu, odajući specifični miris pustare. Dok su kafa i kolači služeni, Somen priđe klaviru i, stojeći nad klavijaturom, odsvira jednim prstom »Čopstiks«.
— Oprostite mi zbog skromne uvertire, gospođe i gospodo. Sada smo neobično srećni što u našoj sredini imamo pravćg pravcatog pijanistu najveće vrednosti, i s njenom Ijubaznom dozvolom ću je zamoliti da počne.
On iziđe napred, savi ruku u znak poziva, i izviknu usred smeha iz zahvalnog priznanja:
— Smem li imati čast da vas otpratim do klavira, gospođo.
Moram priznati da mi je ovaj novi prijatelj počeo dosađivati. Njegove sitne pažnje ukazivane majci za vreme večere bile su previše nametljive, a sada je ova jeftina galantnost, izgleda, samo potvrdila njenu ličnu najgoru bojazan. Saosećajno sam je pogledao, ali ga, na moje iznenađenje, ona nije odbila. Urnesto toga, ustala je, pokorila se bez protesta, u stvari sasvim Ijupko, njegovoj nepoželjnoj gluposti.
Svirala je Šopenov preludij, a zatim s velikim poletom nastavila s »Pas des Echarpes«, i završila uz aplauz pun podrške. Video sam da se Somen odmah zapanjio, kao da se neočekivano našao u oblasti koja mu je bila potpuno nepoznata.
— Bogami, — reče on, skoro s pravdanjem — ovo je prava klasa. — Zatim, povrativši se od svoje užasno promašene pretpostavke: — Apsolutno prvoklasno. Sasvim dobro za Albert Hol.
— Gluposti, — nasmeja se moja majka, i nastavi više kao da želi da mu se naruga: — Sad je na vas red. Da čujemo kako pevate. Ako znate? Pratiću vas.
Pošto su dugo prelistavali note, odabraše pesmu »M o r s k a n i m f a«. Na moje razočaranje, nije imao rđav glas, nizak tenor, a rečima je davao dramsku osećajnost:
I kao svetlosne munje Tako ga brzo nestade,
Dok ne stiže do morske nimfe Na dno dubokog plavog mora.
Utisak koji je na društvo ostavilo ovo prikazivanje talenata bio je izražen time što su, na moju muku, svi zajedno tražili duet. Svakako će majka sada odbiti, učiniti kraj tome, odlučno istupiti. Ali ne, uvek na onaj isti živahan, izazovan način, pomislio bi čovek skoro s uživanjem, ona već odabra »Mornarev kaput od uvoštanjenog platna«, čija je prva strofa glasila: — Visoki snažni kopljanik je ležao umirući — zbog čega sam pri samom iščekivanju zadrhtao, jer sam ovo smatrao svojom ličnom imovinom. Počeli su. Zaželeh da začepim uši. Bar sam se zagledao u tavanicu i uzdržao od dugog aplauza.
Sada sam usled pevanja, razgovora i smeha, što je uzdiglo osećanje drugarstva iznad svakog šalbona i previše upadljive otmenosti, počeo da osećam vrelinu ispod okovratnika. Zaključih da je sve otišlo previše daleko, i da to treba okončati. Ugrabivši redak trenutak tišine, doviknuh:
— Mislim da bi trebalo da pođem gore, majko, — zamišljajući, prirodno, da će i ona poći sa mnom.
Umesto toga, još nagnuta nad note sa Somenom, i ne okrenuvši se čak, ona odgovori:
— Da, idi dragi. Tvoje vreme za spavanje je prošlo. I ja ću brzo doći.
Pošto sam već bio ustao, nije mi preostalo ništa drugo već da pođem. A ona nije došla brzo, već kasno, mnogo kasnije nego što sam se nadao. No, želja da iskažem svoja zbrkana osećanja učini da ostanem budan. Seo sam na postelju.
— Na kraju krajeva, bila si u pravu, majko. To je baš bila glupost, zar ne?
Ona se osmehnu na mene. Oči su joj izgledale svetle, a obrazi rumeni.
— Oh, ne znam, dragi. Na neki način je bilo prilično zabavno, a sam bog zna da se nas dvoje nismo mnogo zabavljali u poslednje vreme.
— Ali, majko ... sve je to bilo ... tako jeftino i gadno.
— Je li zaista bilo tako rđavo?
— 0n je to bio, uostalom, taj fabrikant cigareta.
— Pa, dragi, možda je on prilično nametljiv, ali ćini mi se da on misli dobro, pa ne smemo biti previše kritični. Hajde da imamo na umu samo to da smo ovde na prvom odmoru posie četiri godine, i da pokušamo da to iskoristimo što bolje umemo.
Takav odgovor nisam očekivao od majke. Okrenuvši se na stranu, ja joj grubo poželeh laku noć.
No, sledećeg jutra osećanje uvrede se izgubilo, i posle doručka, sa štapom za pecanje i izletničkim ručkom, pođoh s Bejli Nikolom prema Spinu.
Majka nas je ispratiia sa trema, i obećala da će doći najkasnije za jedan sat. Jezero na koje me je Bejii odveo nije bilo daleko uz reku. Bilo je to tamnosmeđe jezerce među borovim drvećem, punio ga je slap, a bilo je okruženo vodoravno postavljenim gredama. Pošto se postarao oko moga smeštaja, Bejli je otišao uz reku do svog mesta, pošto je najzad potvrdio, pesimistički osmotrivši svetlo plavo nebo, da danas nije vreme za pecanje.
U svakom slučaju, nisam bio srećne ruke. U roku od dva sata upecao sam samo malog lososa od tri inča, koga sam, naravno, skinuo s udice i vratio u vodu. Pošto nije bilo izgleda da će išta trgnuti, počeh sve nestrpljivije da očekujem majčin dolazak. Sta ju je to, pobogu, zadržalo? Zar moj sat ne radi dobro? Ne, po suncu, pravo nad glavom, sada mora biti podne. Vrat mi se ukočio od okretanja prema šumskoj stazi, a od tutnjave slapa vrtelo mi se u glavi. Smotah udicu, povukoh se među borove i pojedoh svoj deo ručka. Još uvek ni traga od majke. Ljutito, posle jednog jedinog trenutka oklevanja, pojedoh i njen deo ručka. Ona ga neće zaslužiti kad đođe.
I dalje nemajući šta da radim, nastavih sa pecanjem, ali tako malodušno, da sam dopustio jednoj jegulji da mi neprimetno odnese udicu i proguta mamac, pre no što sam uspeo da pronađem čekrk. Posle toga, pošto je podne dobro poodmaklo, odlučih da se manem pecanja.
Otrčao sam na kraj šume i našao se na drumu koji vodi uzbrdo kraj reke, kad prema horizontu ugledah jednu pojavu kako se približava. Bila je to ona.
Odmah odbacih svoje očajanje i uzeh izraz uvređene i ozlojeđene hladnoće. Ne primećujući njen veseli pozdrav, rekoh optužujući:
— Nisi došla na vreme.
— Izvini, dragi. — Osmehnu se bez daha. — Naši planovi kao da su se nekako poremetili.
Očigledno, mada je nisam pohvalio za taj uzaludan i zakasneli napor, ona je žurila.
— Znaš, bio je organizovan vrlo zanimljiv izlet u Banavi. Nekako su me nagovorili da pođem.
— Ko te je nagovorio?
— Pa ... gospođica Berd.
Da li je to oklevala pre no što je odgovorila. Gospođica Berd je ona krupna žena kojoj se Somen sviđao.
— Tako ste vas dve pošle same?
— Za boga miloga, ne, dragi. — Ta pomisao bila joj je smešna. — Dve žene, i to same. Tvoj prijatelj Somen je išao s nama. U stvari, on je i organizovao taj izlet, i za sve se pobrinuo na najbolji način.
Te večeri sam ga posmatrao za večerom, gledajući ga na način Skot-Hamiltona, kritičkim, procenjivačkim pogledom. Kakav je to klovn, ili, bolje, prostak bio, koji je monopolisao razgovor — verujem da je nameštao stvari da teku kako on hoće — i razmetljiv u svakom pogledu. U trenutku kad je gospođica Kinkejd, pošto je nasekla kuvanu šunku, imala neprilike s pečenim piletom, i s prigovorom se osmehnula na gospođicu Ajli, promrmljavši da nož nije oštar, on je pokazao ogromnu drskost i umešao se. Jedva sam mogao da verujem svojim očima kad se ta prostačina nagnuo, i sa »dozvolite mi, gospođo«, oduzeo joj nož i počeo da seče pile. Želeo sam da pogrešno zabode viljušku, zbog čega bi mu se svi smejali i omrzli ga. Nadao sam se da će pile skliznuti na pod ili, još bolje, da će skočiti i tresnuti ga po oku. Ali ne, s neočekivanom veštinom i spretnošću, za koju nisam verovao da je moguća, isekao ga je i savršeno podelio. Ovo je za mene bilo previše, a očigledno i za Bejli Nikola. On je stalno nešto tiho mrmljao i režao na našeg neprijatelja. Bio sam srećan kad mi je uputio poziv na partiju dame u sobi za pušenje; činilo mi se da bih dao sve samo da izbegnem zabavu u salonu.
Bejli nije bio pričljivo raspoložen, ali kad smo poređali figure na tabli, on upravi pogled na mene i reče:
— Ti si pristojan mladić, a tvoja majka mi izgleda slatka ženica. Da sam na tvom mestu, pustio bih joj u uvo samo jednu reč protiv onog prostog trgovačkog pomoćnika. Možda nisam u pravu, ali što se mene tiče, ne bih mu verovao ni u kom slučaju.
Ta opomena me uzbudi. A posle nekoliko dana, više nije bilo ni najmanje sumnje. Taj čovek, taj Englez, taj karirani Somen — bio je, tražio sam izraz koji me ne bi suviše duboko uvredio — taj se udvarao mojoj majci. Uprkos njihovoj varljivoj blagosti, te dve reči su me naterale da pocrvenim. Ispočetka je izgledalo kao da joj sve to samo laska: prirodna reakcija, koja se, ubedio sam u to sebe, može oprostiti jednoj ženi čiji je život u poslednje vreme bio dosadan i težak. Ali, postepeno su je ta odvratna laskanja zagrejala i sada, svojim pogledima, držanjem, i celim svojim bićem nije mogla da sakrije od mene, a ni od ostalih u pansionu, čuo sam ih kako šapuću o tome, promenu koja ju je obuzela. Izgledala je mlađa i lepša, s čudnom lepotom koja je blistala iz celog njenog bića. Obuzela ju je neka nova živost, neprirodna veselost, osećanje potrebe da pusti sebi na volju, što nikad ranije nisam primetio kod nje. Najgore od svega je bila njena promena prema meni: preterana briga i otvoreno ukazivanje nežnosti, pošto me je skoro stalno, da bi se oslobodila mojih upitnih pogleda, izbegavala, ili me terala na pecanje, kako bi mogla da iziđe s n j i m.
Početkom druge nedelje, dok sam sedeo kraj jezerceta Spin, reših da to više ne trpim. Neće me ona odbaciti. Goreći od opravdanog gneva, smotah svoj zanemareni struk, s kojeg je crv već odavno bio skinut, i pođoh u Ardšil.
Majka je bila na tremu, ali kao da me nije očekivala.
— Jesi li imao sreće? — uzviknu ona s prividnom veselošću.
— Ne.
— Svejedno, dragi. Sigurna sam da ćeš upecati nešto danas popodne.
Nisam odgovorio. Odlučio sam se već. Ručao sam s prividnim mirom. Čim sam završio s jelom, izvinih se, ustadoh i nestadoh. Nisam se vratio na reku. Bio sam u grmlju na ivici bašte.
Nisam morao dugo da čekam. Moje srce najednom oštro zakuca kad se oni poja'više. Somen u svojoj idiotskoj kariranoj opremi, a majka u smeđem kostimu od tvida i s novim sivim šalom, koji sigurno nije kupila i koji mora da joj je on dao. Zajedno, no ipak prividno odvojeni, oni pođoše nizbrdo prema gradu. Gledajući između lovorovih grana, dozvolio sam im da odmaknu, a onda, praveći se nevešt, mada mi je srce divlje lupalo, prođoh kroz baštu i uputih se pravo za njima.
Gorko uzbuđenje potere me je nagnalo da potrčim, ali sam znao da se moram držati na sigurnoj uda-Ijenosti. Kad su izmakli pogledima iz kuće, oni se primakoše bliže. Stigli su u grad i skrenuli u glavnu ulicu. Sledio sam ih, pokušavajući da ne žurim. Bio je pijačni dan i grad je vrio od saobraćaja. Za treriutak nisam mogao da ih pronađem, a onda ih ugledah na drugoj strani ulice kako gledaju u izlog radnje u kojoj se prodavao porculan gos i druge turističke uspomene. On je, kao i obično, blebetao i pokazivao na zavodljiv način, majka lako odmahnu glavom i zatim pođoše dalje. Navala saobraćaja me zaustavi, ali kad pređoh ulicu, ugledah ih ispod oka kako svijaju u Milmarket, usku aleju koja je vodila u stari deo grada.
Sad sam ubrzao korak i takođe zavio u Milmarket. Nisam mogao da ih vidim. Strah me uhvati i ja nastavih, krećući se između prodavnica koje su skoro zatrpale usku aleju, tražeći ih svuda, kao pseto na pogrešnom tragu. Minuti su prolazili, pet, deset minuta. Ni traga od njih. Jesam ii ih izgubio? A onda, kad iziđoh na drugi kraj Milmarketa, na pošljunčani trg koji je gledao na zaliv, oko mi zape za jedan čamac sa veslima koji je lagano klizio po suncem obasjanoj vodi, svega nekoliko stotina jardi daleko od obale.
Duboko uzdahnuh. Sad su moji, i sad mogu da čekam. Polako, ne odvraćajući pogled, siđoh na kameni kej, gde su se iznajmljivali čamci, i zauzeh položaj iza stuba za privezivanje čamaca.
On je držao vesla. Čas bi veslao kratkim veslom, čas puštao da ih vetar nosi, dok je majka sedela na krmi, okrenuta prema njemu. Kad se nagnuo da zavesla, intimnost njihovog položaja me ošamuti. Grcao sam u Ijubomornom besu, prizivajući sve prirodne i paklene sile da učine čudo i nateraju tog dendija, tog lažnog Skota, tog proizvođača cigareta, da napravi rđav zaveslaj i da se prevrne u vodu, gde bi, zapetljan svojim pleidom, uzalud me moieći za pomoć, potonuo sa svom svojom nagizdanošću na dno zaliva, za koji sam znao da je neverovatno dubok.
Najzad stigoše na obalu. Čučnuo sam, sakrivši se iza ograde pristaništa. Mada nisam mogao da ih vidim, mogao sam da ih čujem.
Čuo sam udar vesala na keju, njegov korak po obali, a zatim i njegov glas, dok joj je pomagao da iziđe na obalu.
— Dajte mi ruku, draga Grejsi.
Trgoh se na te reči.
Sada sam čuo korake po kamenu i ocenih da mogu slobodno da dignem glavu. Majka ga je držala pod ruku i osmehivala se na njega dok su išli. Sklopih ruke. i u toj dramatičnoj pozi, s ledenom nepokretnošću izdatoga, posmatrao sam ih kako odlaze.
Kad sam se vratio u Ardšil, ne otkrih ništa o izdajstvu čiji sam svedok bio. Samo zadržah stav stoičke hladnoće. Cele te večeri sam se prema majci ophodio s ćutanjem i neprijateljstvom. Stoga je počela da me gleda prekorno, a posle večere je pokušala da me nagovori da pođem s njom u dnevnu sobu, pod izgovorom da ćemo igrati salonske igre. Igre, zaista! Uzdržao sam se, rekavši da sam umoran, i pođoh u krevet gde mi, dok sam ležao budan, sva beda tog popodneva ponovo iziđe pred oči, pobuđena izmešanim glasovima koji su se još jednom dizali u mrskom duetu. Kad je sasvim kasno došla gore, zatvorio sam oči i pravio se da spavam.
Jutro je sutradan bilo svetlo i sunčano. Željna pomirenja i sa najslabijim tragom krivice u svom ponašanju, majka je sva bila slatka i živahna. Posle doručka je došla da mi se pridruži u bašti, gde sam već bio zauzeo strateški položaj kraj kapije.
— Dragi, — ona mi se blago osmehnu — ah, pomislih, Judin osmeh! — Gospodin Somen je predložio da nas popodne izveze u šetnju duž obale, i da posetimo zamak Onik. Ali ja mislim da nećeš da se gnjaviš razgledanjem grada.
— Zašto ne bih? — upitah.
— Pa... ti si takav pecaroš, i ja sam mislila da ćeš svakako želeti da odeš na svoje jezerce.
— Pa valjda znaš da sam cele prošle nedelje išao na svoje jezerce, i da ništa nisam uhvatio. Zar ne misliš da bih više voleo da pođem i da razgledam grad? Naročito, — dodadoh, jako ističući — pošto će biti dosta toga da se v i d i.
Ona malo pocrvene i ućuta.
— Onda bi ti... ti bi zaista želeo da pođeš?
— Da, — rekoh ne gledajući je. — Definitivno sam odlučio.
Kola su stigla u dva sata. Fabrikant cigareta, koji se, dok smo čekali na tremu, šalio sa mnom na svoj najbolji, »stari momče«, način, u kome sam nazreo trag nelagodnosti, sad me podiže na sedište pored kočijaša pre nego što je on s majkom seo pozadi. Pošli smo laganim hodom uz kloparanje potkovica. Nisam mogao da posmatram par iza svojih leđa, ali sam bar bio s njima i zakleo sam se da mi ovog puta neće umaći. Nikad više majka neće imati prilike da bude sama sa svom svojom Ijupkošću.
Delimično umiren, skoro sam uživao u vožnji. Sunce je sijalo, nebo bilo tamnoplavo, a talasići su udarali o obalu. Bilo je prijatno sedeti ovako visoko, a i kočijaš je bio Ijubazan i pokazivao mi je zanimljiva mesta korbačem. Samo da ovaj uljez nije bio s nama. Njegovo nametanje je bilo skrnavljenje našeg postojanja.
Suviše brzo smo stigli u seoce Onik i zaustaviii se kraj pristana, gde je bilo usidreno nekoliko blistavih malih ribarskih jedrilica. Pred nama se, visoko na steni, nalazio zamak. Dok sam se spuštao sa sedišta, proizvođač cigareta je pomagao majci da siđe.
— Gle, — uzviknu on odjednom, gledajući dole — kako je danas divan dan za jedrenje!
Dva ribara u gumenim čizmama i plavim džemperima dizala su prednje jedro.
— Bi li ti se to svidelo, mladi prijatelju? — upita on, okrenuvši se meni. — Zar ti se ne čini da je to dobra ideja?
Mislio sam da je to baš odlična ideja. Kako bi ih bolje mogao držati pod mojim orlovskim pogiedom? Kruto klimnuh glavom.
— Onda hajdemo — viknu on veselo, pa skoči dole i započe razgovor s dečacima. Kad sam ja krenuo, brižno mi pomože da siđem, a onda, stojeći još uvek na keju, i pre nego što sam i shvatio šta namerava, ili pre nego što sam uspeo da skupim hrabrost, on odgurnu čamac, vetar zahvati jedro i ja se nađoh izvan pristana i daleko od njih, dok je majka, podlo se pretvarajući da me voli, izvadila maramicu i mahala mi s obale.
Besno se okretoh većem od dvojice dečaka.
— Natrag. Natrag u pristanište!
On odmahnu glavom. »Gospodin« ga je iznajmio na sat. On opusti jedra, a čamac se nestabilno podiže. Iscrpen besom i žalošću, klonuh na klupu. Juče su oni bili u čamcu, a ja na obali. Sad se potožaj potpuno izmenio. Ovo je poslednja izdaja. Pošli su pored obale prema zamku, držeći se pod ruku. Da, uvek sam ga smatrao nevaspitanim čovekom, a sada sam saznao da je i bedan usto. što se tiče majčine ... neiskrenosti... oh, Bože, oči mi zasuziše od vetra.
Duže od određenog vremena monotono smo vriudali goredole po jezeru. Moji čuvari praktično nisu znali engleski, ali su govorili galski i tim su, za mene stranim jezikom, stalno razgovarali tihim podrugljivim glasom, gledajući mene, pa zamak, pa opet mene. Mada ni reči njihovog gadnog jezika nisam mogao da razumem, znojio sam se od stida, potpuno uveren da diskutuju o meni, o mom urednom odelu, o bledom licu koje me je, zbog Ijuljanja jedrilice, odavalo da sam na ivici povraćanja, a iznad svega — a to je bilo najteže podneti — o očiglednom životinjskom razlogu zbog koga me je gospodin ukrcao na brod kao mornara.
Najzad čusmo dozivanje s obale. Mrski par se ponovo pojavio, i s poslednjim sadističkim gnjuranjem kroz vetar, da bi produžili moju muku, ribari me vratiše na obalu.
— Jesi li se lepo proveo, stari momče?
— Da, hvala. — Sretoh se s njegovim umilnim pogledom, s uspijenom ozbiljnom učtivošću koju sam rešio da i sam glumim.
Majka je izgledala rumena i uzbuđena, i gledala me je nervozno, no s ozbiljnošću koja je otkrivala želju da se pomiri sa mnom.
— Mislim da ti se ovaj zamak ne bi svideo, dragi.
— Mislim da ne bi.
— Jako je star.
— I vlažan.
— Tako sam i mislio.
— Nije li ti bilo previše hladno na vodi?
— Nimalo, hvala.
— Jesu li dečaci bili dobri?
— Sjajni.
Nastade užasna tišina pre nego što se naš izveštačeni razgovor mogao nastaviti.
— Pa, — uzviknu Somen, naprežući se da bude srdačan — vreme je da pođemo. — Idem da izvučem kočijaša iz krčme.
Na putu od pristana majka je pokušala da me uzme za ruku, ali sam ja, bajagi, posrnuo i odmakao se od nje.
Ušli smo u kola i pošli. Gore mi se na sedištu učinilo da nijedno od njih nije nalik na sebe. Nešto se besumnje dogodilo. Čak su i sada bili neobično tihi. Je li taj znak bio dobar za mene? Čeznuo sam da se okrenem, ali mi je ponos to zabranjivao. Zato sam dobro načuljio uši. A oni još nisu progovorili, ne, nijednu reč. Svađali su se, pomislih, a radost me obuze pritom. Dalje više nisam mogao da izdržim. Obazrivo okrećući glavu, zvirnuh preko ramena. Naslonivši se na mamu i obgrlivši je rukom oko struka, proizvođač cigareta ju je Ijubio. Oh, bože, moje rođena majka se ponašala kao zaljubljena budala, i to sasvim na javnom mestu, s ovim nevaspitanim čovekom ... Skoro da padnem sa sedišta.
........
Kad smo se vratili u pansion, ja tiho siđoh i odmah pravo u našu sobu. Sedeo sam na ivici postelje, zagledavši se u izbledele ruže na tapetima, kad začuh kako se kvaka na ulaznim vratima okreće i majka, oklevajući, skoro stidljivo, uđe. Ona sede pored mene i zagrli me oko ramena. Po njenom ponašanju, njenom izvinjavajućem milovanju, za kratak trenutak pomislih da se pokajala, i da će moliti za oproštaj za sve uvrede koje je nanela, ne samo meni, već i našoj Ijubavi. Umesto toga, ona reče:
— Lorense, dragi. Čarl... gospodin Somen me je zaprosio.
Neko vreme nisam odgovorio. Udarac me je ućutkao. Osetih.kako mi srce gori, i to me je teralo da ponizno viknem:
— Nemoj, majko, molim te, za ime božje. Znaš da smo nas dvoje uvek bili zajedno, znaš koliko značimo jedno drugom. Molim te, nemoj, nemoj dopustiti da iko stane između nas.
Ali vizija onog odvratnog javnog zagrljaja me povrati u stvarnost. Očvrsnu me.
— A hoćeš li ti? — upitah hladno.
— Mislim da bi trebalo, dragi.
— Zašto? — Ton mog glasa je bio pomalo prezriv.
Jesi li, kako se ono kaže, zaljubljena u njega?
— Sviđa mi se, dragi. Mislim da me on voli. Naravno, on je nekako čudan čovek, nije ono što bi ti nazvao jednim... pa, nije čovek na kakvog si ti navikao, ali je plemenit i dobar. I tako je veseo, a to je dobro za mene. Ima dobro srce. Osim toga, to bi bilo mnogo bolje za našu budućnost, za tvoju i moju. Bilo in mi teško da sama zarađujem. Ovako, ne bismo morali da se odvajamo. Ti ne bi morao da ideš stricu Leu. Mogli bismo biti zajedno u Londonu. Čarli, gospodin Somen, kaže da tamo ima svakakvih dobrih škola za tebe. On te voli, dragi.
— Ja ne želim da me on voli. Mrzim ga. — Izvuk,io sam svoju ruku iz njene, i mada mi je srce pucalo od ranjene Ijubavi, okrutno se zagledah u nju. — On
On je sasvim nevaspitan čovek, nametljivac, prosti, uobraženi osvajač žena. Šta je to tebe uhvatilo, tebe, tako tihiu ženu? Bejli Nikol kaže da on nije ništa drugo već prosti trgovački pomoćnik. Nadam se da znaš da ceo pnnsion priča o tome kako se ti ponašaš, i kako si glupa i kako juriš za čovekom mlađim od sebe, i kako si se sva upalila.
- Lorense!
- A šta-ti znaš o njemu, sem da ima fabriku cigareta i da rasipa novac kao lord? Pre dve nedelje nisi znala čak ni da postoji. A šta si'mu pričala o nama? Da
li je on svestan toga da se mi praktično nalazimo u sirotištu?
Ne dozvoljavam da tako govoriš sa mnom. — povukla se na kraj postelje i gledala me s pogledom punim bolnog besa. — Gospodinu Somenu ne bi ni na pamet palo da se raspituje za naše prilike.
Pa, praktično uzev, pitao je mene — podrugnuh se. Ubrzo po našem dolasku pokušao je da od mene izvuče štogod o očevom poslu. Naravno, ja sam se hvalio i pričao kako je otac stvorio najbolju agenciju za kvasac u Škotskoj. Tako on verovatno misli da slatka nežna udovica ima para kao pleve. I zato se okomio na tebe. — Glas mi se odjednom prekide. — Video sam kako se ponašao u kolima, taj prosti nevaspitani čovek.
Izazvana toliko da više nije mogla izdržati, majka tiho jauknu, pa me tako ošamari, da mi uvo zazvoni, i to me skoro zbaci s postelje. Gledali smo se sa strašnim ćutanjem. Nisam mogao da se setim da me je ikad udarila pre toga.
— Ti si pokvaren dečak! — dahćući izgovori ona. — Pokvaren, pokvaren dečak. Pokušavaš da pokvariš ono malo sreće koja mi se pružila, otkako je tvoj otac umro. I uprkos svemu, i svim izmišljotinama koje si ispričao, ja ću uraditi ono što mi se sviđa.
Ustadoh. Dok mi je u uvu zvonilo, viknuh:
— Onda napred i učini to. Samo te opominjem, žalićeš.
Izišao sam iz kuće ne osvrćući se. Dok mi je uvo gorelo i bolelo me kao ludo, mada sam to mesto zamrzeo, nekako sam se našao kraj jezerca. Sedoh na stenu i stegoh glavu šakama. Ova me je žena, jedini gospodar mog srca, žena koju sam jedinu voleo, prevarila. Trenutni nagon terao me je da je napustim, da prvog Ijubaznog stranca upitam za put do Vintona i da forsiranim maršem pođem ka stricu Leu, koji me je, na kraju krajeva, očekivao. No u tom postupku je ležala greška, koja me je i zadržala. Želeo sam pravdu, štaviše, želeo sam osvetu. Da se osvetim majci i tom ... tom pajacu — ta reč me malo uteši — koji me je istisnuo. Samo da sam bilo kome mogao da se obratim za pomoć. Lupao sam glavu, ne prihvatajući nijednog od rođaka Karol, kao neinteresantne, nesposobne. Cak sam uzeo u ozbir i Bejli Nikola. Onda mi pade na pamet Stefan — pouzdani i sigurni Stefan, na koga se čovek može osloniti. Stefan je uvek ulivao poverenje.
A Stefan je sada, zaposlen u ministarstvu rada, bio u Londonu.
Od mogućnosti koje je pružala ta ideja sav se naježih. Skočih. Dotrčavši u Ardšil, zamolih gospođicu Ajli za malo hartije za pisanje, i zatim se zaključah u svoju sobu. Opruživši se po podu, uzeh olovku i napisah pismo Stefanu. U roku od jednog sata predao sam ga na poštu u gradu. Čak sam se setio da ga pošaljem ekspresno.
Kad je sve bilo urađeno, odjednom me obuze neko iznenadno spokojstvo, možda shvatanje da sam, ma kakav ishod bio, pokazao odlucnost i snalažljivost. U toku dana koji su sledili zadržao sam nepokolebljivu uzdržljivost. Mada sam ih potajno »posmatrao« za vreme jela, glumio sam ravnodušnost, a kad su odlazili na svoje izlete, više ih nisam pratio kao senka. Mogao sam sebi da dozvolim čekanje. U nekoliko navrata majka pokuša da ponovo pokrene ovo pitanje, i da sruši zid koji sam bio podigao oko sebe, ali uvek bezuspešno. Nisam dozvoljavao da me prevare laskanjem.
Ali, bio sam zabrinut pod tom maskom. I kako je vreme prolazilo i nije donosilo nikakvog glasa niti vidnog znaka akcije od Stefanove strane, moja se iznemoglost poveća. Ardšil je, pošto je bio prilično udaljen od grada, dobijao poštu samo jednom dnevno, i svakog dana oko tri sata švrljao sam po tremu, očekujući poštara. Najzad sam, jednog vlažnog dana, dobio pismo. Da, nosilo je pečat londonske pošte. Grozničavo sam se zaključao u nužnik i otvori ga.
Dragi Lorense,
Bilo mi je užasno nezgodno da uzmem odmor, ali, pošto sam tvoje pismo shvatio kao važno, ipak sam to učinio.
U telefonskom imeniku ima pet Somena, od kojih je jedan upisan kao trgovac duvanom i novinski agent, 2016a, Majl End Road, E. C. Zatim sam pošao autobusom u taj nezdravi kraj — ne sasvim, ali skoro bedan. Radnja predstavlja mali prljav posao, na jednoj strani novine, uključujući i liste za klađenje, a na drugoj cigarete. Ušao sam i kupio — pogodi? — Novosti sveta! Uslužila me je starija dama koja pati od zapaljenja zglobova, u iznošeno kaputiću, zakopčanom do grla U zadnjern deio radnje je neka devojka, tamne, neureane kose, u aljkavom radnom odelu, savijala cigraeie malom ručnom mašinom. Kad sam izišao, usao sam u najbližu gostionicu — svega troja vrata odatle, gde sam odmah dobio obaveštenja
Otac je umro, posao je zanemasen u opadanju. Jedva ga nekako vodi njegova udovica. Ima tri kćeri, od kojih jedna pravi cigarete. Otac je imao neke veze s tim poslom ali sada je to praktično nula. Pomenuli su mi i dugove. Majka, devojka i sin, svi stanuju iznad radnje.
Sin, čovek za koga pitaš, ne sudeluje u poslu, a kažu da je dobar i plememt, sve bi učinio za prijatelja, ali je upadljiv, voli lepo da se oblači i tako je zaljubljiv Pomalo je pevac i nastupa na zabavama »za pušače . Voli da se kladi, što čini s povremenim uspehom s kad nešto dobije, onda provodi odmor na velikoj nozi Njegovo zanimanje — on kelneir u Metropoliten sporting klubu na Vest Endu Verujem da će ovo obavestenje prekinuti započetu romancu, Pozdravi svoju majku t molim te reci joj da ne bude luda,
Tvoj,
Stefan.
Uzbuđenje od užasne radosti prosto me naelektrisa. Zadržavši dah, zagledah se u te strašne reči — kelner u Metropolitenu — zatim se okrenuh i potrčah prema stepenicama. Nisam mogao da čekam ni trenutka da se osvetim za sve što sam prepatio, i zadam fatalni udarac ne samo majčinim nadama, već i njenom ponosu.
U toku dva protekla kišna dana majka se sve više povlačila u sebe, odmarajući se i čitajući u svojoj sobi posle ručka. Znao sam da je i sada tamo. Okrutna, grešna pobeda me je opila i naterala mi krv u glavu, kad sam zakucao na njena vrata s pismom u ruci.
— Slobodno.
Nije čitala, već je stajala kraj prozora s istim onim izrazom povučenosti i neke tuge izazvane razmišljanjem, koja ju je, u toku kasnijih godina, sve više i više zaokupljala. Ona se napola okrenu, osmefir^uvši se.
— Majko ... — pođoh napred. Njen izraz lica, nežan i iz nepoznatog razloga pun blagog opraštanja, obeshrabri me. I ne samo to. Pre nego što sam mogao da je sprečim, ona uze moju ruku i pritisnu je na svoj obraz. Ali, nije me mogla zaustaviti takvim sentimentalnim trikovima. Sada sam drhtao i bio sav znojav, ali sam naterao sebe da počnem. — Imam nešto za tebe...
— Da, Lori, dragi.
Još me držeći za ruku, opet je pogledala napolje, na put. Instinktivno i moj pogled pođe za njenim. Ispred ulaza su stajala poštanska kola, a neki prtljag su tovarili na krov. Zatim, brzo, pognuta, kao da želi da izbegne pljusak, pojavi se na tremu poznata pojava, ali sada bez tartana, i utonu u kočiju. Vrata se zalupiše. Kočijaš se pope na sedište i kola krenuše.
U maloj spavaćoj sobi nastade mrtva tišina.
— Otišao je? — promucah.
Ona polako klimnu glavom.
— Rekla sam mu da ide.
— Zašto?
— Pre je postojao tvoj otac, Lorense A sada si to ti. Odjednom sam otkrila da nema mesta za biio kog drugog.
Nešto mi zastade u grlu, tako da nisam mogao ni da govorim ni da gutam. Zagledah se u nju, a onda slobodnom rukom napravih od pisma bezobličnu guzvu i bez razmišljanja joj se bacih na grudi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:37

22.
Boravište mog strica Lea bilo je u četvorospratnom skladištu koje je nosilo nekako čudno ime Templar Hol. Bilo je smešteno u nezdravom kraju Vintona, poznatom kao Gorbilou. Zgrada je zauzimala ugao dve ružne, uske, kaldrmisane ulice, i bila je stara i trošna, s prozorima žazidanim i obojenim gadnom crnom bojom, ali, pošto se nalazila u centru grada, pored Ardžil strita, i bila blizu pristaništa, verovatno je za mog strica imala preimućstva u trgovačkom pogledu. Kao stan, pružala je mnogo manje. Poslednji sprat, koji se sastojao od jednog mračnog hodnika s mnogim sobama s obe strane, služio je za stanovanje. No, pošto sam stigao kasno sinoć, još nisam imao pojma kakve su to sobe. Znao sam samo da je moja, koja je od nameštaja imala gvozden krevet, postolje za umivaonik i slomljenu pletenu stolicu, bila na kraju hodnika, a da je kuhinja, gde mi je neka stričeva služavka, po imenu Eni Tobin, dala hleba i sira za večeru, bila na suprotnom kraju.
Spavao sam na prekide, uznemiravan bukom tramvaja iz Ardžil strita, i zbog bola u srcu, koji nije baš priličio jednom muškarcu, za majkom, s kojom sam se luče popodne oprostio na Centranloj železničkoj stanici. Pomisao na rastanak od najmanje godinu dana — uprkos majčinom uveravanju da će to brzo proći — otežavao je rastanak. Ali jutro je obećavalo nove doživljaje. Ustao sam, oprao se i obukao, zatim sam, otvolivši vrata, obazrivo pošao u potragu za doručkom.
Gospođa Tobin je stajala pored kuhinjske peći. Iiila je to žena s bezobličnim telom, od otprilike pedeset i pet godina, s jako crvenim boginjavim licem, malim, duboko usađenim plavim očima i čupavom sedom kosom, koja je izgledala kao da sfoji uspravno. Stara srneđa kecelja je bila omotana oko nje. Iznošene sobne papuče krasile su joj noge.
Osim njene aljkave pojave, već su me njen jaki nski naglasak i prisno ponašanje uvredili, i odlučno sam rešio da uopšte ne zavolim gospođu Tobin.
— Zar moj stric još nije ustao?
Ona se okrete prema meni i poče dobrodušno da me posmatra.
— Ustao je i izišao pre jednog dobrog sata.
— Je li otišao na misu? — upitah, ne pretpostavIjajući nikakav drugi razlog za tako ran izlazak.
Gospođa Tcbin prasnu u smeh. Dok se smejala, stomak joj se tresao, a njene plave oči su se izgubile u naborima zapaljene crvene kože. Za ime božje, pomislih, čini mi se da ona uživa u nekoj šali.
— Dragi moj mladiću, — odgovori ona najzad — taj momak nije video unutrašnjost crkve vise od trideset godina. On je cmi ateista, ništa drugo. Sam bog zna za šta je on sve sposoban, i šta hoće. Zelenaš je on, ništa manje. Jesi li hteo doručak?
— Molim vas — rekoh hladno, rešen da suzbijem svaku familijarnost.
— Onda ćeš ga i dobiti, mladiću moj. — odgovori ona Ijubazno.
— Gde je trpezarija?
— Eto tu, druge nema. Kuhinja, dnevna soba i trpezarija, sve u jednom. Pa sedi i smiri se.
Seo sam kao protiv volje, a ona skide porculansku zdelu sa police, do pola je napuni nekom žućkastom kašom od brašna i usu u nju ključalu vodu iz čajnika sa peći. Rezultat toga je bila neka bljutavo smeđa kaša, koja uopšte nije dobro mirisala, a koju je, sa šoljom plavkastog mleka i kašikom, stavila pred mene.
— Šta je ovo?
— Neka vrsta ovsene kaše pravljene s mlekom, samo što je brašno od graška. Tvoj stric to voli, i nabavlja ga na veliko u vrećama od po sto funti.
Uzeo sam kašiku i zahvatio njome kašu.
— Tebi se to ne sviđa, dragi — reče ona saosećajno, posmatrajući moje lice. — Svejedno, pošto nema ništa drugo, da sam na tvom mestu, ja bih to pojela.
— Imalo bi bolji ukus kad bi unutra bilo malo maslaca, — rekoh kao da tražim, s grimasom na licu.
— Maslaca, dragi? — Njene utreptale oči počeše ponovo da se gube. — Ne bi ti od Lea izvukao ni toliko maslaca koliko može da stane mišu u oko.
Naravno, što se mene tiče, ova prostota je predstavljala kraj sa gospođom Tobin.
Ali, vodeći računa da ne uvredim strica, gutao sam ovu mešavinu, tužno razmišljajući o svim onim ukusnim doručcima svoje majke, a da i ne govorim o divnim ručkovima kojima me je častila gospođica Grevil. Kad sam došao do dna činije, gospođa Tobin primeti:
— Ako nisi sit, odrezaću ti parče svoje vekne.
— Vaše vekne? — uzviknuh, prasnuvši s opravdanim besom.
— Da, da, mladiću moj. S vremena na vreme kupim sebi ponešto, kako bi ti rekao »ekstra«.
Glas joj je bio blag, i u njemu se krio stalni prizvuk smeha, spreman da prasne i olakša sve teškoće. Stoga sam morao da uzdržim svoju ozlojeđenost. Osim toga, držeći veknu u naručju, ona je rezala debelo parče svežeg hleba, koji je divno mirisao, i velikodušno ga mazala mašču od pečenja.
Primio sam to ćuteći. Posle mešavine, imao je ukus prave hrane. Još sam žvakao, kad na stepenicama odjeknuše koraci i stric uđe u sobu.
Mada je prošlo više od četiri godine kako sam prvi put sreo Lea na očevom pogrebu, nisam na njemu primetio ni najmanju promenu. Predstavljao je onu istu visoku, mršavu skoro suvu pojavu, u lakom izlizanom plavom odelu, s istim dugačkim, glatkim, bledim, bezizražajnim, staloženim, nečitljivim licem. Leo je bio čovek izvan vremena, koji je, snagom volje, ostajao isti, u istom nepromenjenom obliku. Kad je nekih trideset godina kasnije umro — vredan tada tri četvrti miliona funti sterlinga — bio sam ubeđen, mada sam bio četiri hiljade milja daleko, da je izdahnuo u neshvatljivo istom obliku, i da je sahranjen u istom plavom odelu.
U međuvremenu, stavio mi je ruku na rame, i srdačno i dosta Ijubazno me pozdravio, mada odmahnuvši prekorno glavom, kao da protestuje zbog parčeta hleba.
— Izbeljeno belo brašno kvari gornji sloj creva, Lorense. Ali vidim da si pojeo kašu od graška. To je nešto što se zbilja lepi na rebra. Brzo ćeš se priviknuti na naš način života. Mi ovde pazimo šta stavljamo u stomak. Sad, ako si završio, povešću te dole.
Sišli smo kamenim stepenicama na prvi sprat, a onda, izabravši jedan ključ iz sjajne gomile koja je visila na tankom lancu vezanom za njegovu naramenicu, on otvori vrata i pusti me u magazin. Bio je to dug hodnik koji se pružao celom dužinom zgrade, i tako visok — zauzimao je ceo prvi i drugi sprat — da }e naš govor u njemu tiho odjekivao. U tom je dostojanstvenom i specijalno prašnjavom stovarištu bio postav-Ijen dvostruki red stolova. sa prolazom kroz sredinu, prekrivenim komadom otrcanog crvenog tepiha, dok su bale tekstila bile nagomilane po stolovima u neredu.
— Sada — reče stric Leo poverijivo, i naizgled tako privlačno, da bi prevario celi skup kardinala. — Počešeć da učiš zanat.
Pošto je proverio moje znanje o merama, dao mi je traku za merenje, koju je, verujem, greškom uneo u radnju, jer kad ju je stručno prebacio preko mojih ramena, na unutrašnjoj strani videh, čistim crnim slovima napisano:
»Vlasništvo Morisa Šapiroa, krojača.« — Onda je počeo da me vodi oko stolova, zastajući kraj svakog, da me poduči o materijalu koji je na njemu stajao. Najpre je došla na red fina vunena tkanina, zatim štof, pored toga tkanina od angorske vune, fini crni štof za muška odela, tvidovi — donegal, haris, šetlend. Na svakoj bali je bila privezana etiketa s cenom, napisanom ne brojevima već slovima, pa pogledavši me ispod oka, sa sve dubljim poverenjem i laskavim podrazumevanjem moje vernosti, stric Leo mi poveri tajnu svoje šifre. Bila je jednostavna, obrnuto od azbuke u kojoj je Z značilo nulu, Y jedan, X dva, i sva unazad do Q, koje je predstavljalo devet.
Sve bi me to više impresioniralo da nije bilo niske sumnje da svi ovi materijali, o kojima je govorio moj stric, a koje je zaista gladio pokretom sopstveničke ruke, kao da su retki i skupoceni, a koji su izgledali oštećeni dugim ležanjem u radnji, loše čuvani i pohabaniji no što bih čak i ja, neobučeni novajlija očekivao — nisu, ukratko, izgledali da jedva zaslužuju visokozvučne titule i bcgate pohvale koje su im upućivane. U stvari, dok sam oklevao da pomenem tu činjenicu, moje su oči više nego jednom privukle druge kartice, koje nisu bile u vezi sa stričevom šifrom, već grubo napisane crvenom olovkom, s ovakvim naslovima: Bankrotsko stovarište, Rasprodaja, Transakcija i, najzad, užasna optužujuća cedulja: Cena oborena za 50°/o na prodaji iz nužde.
Kad smo završili obilazak, Leo se zaustavi kod poslednjeg stola.
— Ti shvataš, Lorense, da bi normalno trebalo da mi učenik plaća. I to lepu sumu. Ali krv nije voda. Oprostićemo ti plaćanje. Imaćeš stan i hranu, a, povrh svega, davaću ti i šest penija nedeljno za džeparac.
Majka je obećala da će mi stric Leo davati platu, a ovo je izgledalo vrlo malo. No, jedva uspeh da mu kažem:
— Hvala, čika Leo.
Možda je osećao oklevanje u mom glasu, jer brzo nastavi:— štaviše, ako ti nešto bude potrebno, a mislim da ti treba odelo — on zastade s ozbiljnom širokogrudosću — daću ti. — Pogledah ga zahvalno. Nesumnjivo mi je bilo potrebno odelo. Za poslednjih nekoliko mekeci ja sam porastao, i sadašnje odelo mi je okraćalo, tako da su mi pantalone dopirale daleko iznad članaka, a rukavi kaputa nisu pokrivali ni cele ruke. Ali pre nego što sam mogao da izrazim svoju zahvalnost, Leo nastavi: — E pa, evo jednog divnog materijala.
Materijal koji je pokazao, odvijajući balu stručnim pokretom, i koji je začas raširio preda mnom, bio je sitno kariran, tako žive mustre, da bih ja rekao da jedino odgovara gospodi sa najizražajnijim sportskim ukusom.
— Nije li malo drečavo, striče?
— Drečavo! — On odbi tu ideju. — Ovo je klasično, Lorense, i to je jedini komad koji imam. što se tiče nošenja, stoji samo. Trajaće ti celog života. Reći ću Šapiru da ti danas popodne uzme meru.
Bio sam sasvim savladan, ali da li zbog njegove plemenitosti ili dezena materijala, jedva sam znao. Dok sam ja ćutao, on iz džepa na kaputu izvadi veliki srebrni sat i zamišljeno se zagleda u njega, pokret koji je bio, kao što sam uskoro otkrio, uobičajen uvod njegovim iznenadnim i tajanstvenim odlascima.
— Sad moram da idem — reče on. — Ako neko dođe, pozovi gospođu Tobin, ili samo reci da ću se brzo vratiti. U međuvremenu, daću ti nešto posla da se zabaviš. Hajdemo u kancelariju.
Pođoh za njim kroz vrata koja ranije nisam primetio, u malu sobu, nameštenu prostim pisaćim stolom, jednom stolicom i velikom zelenom sofom. Go pod od dasaka bio je pretrpan mnogim paketima i kartonskim kutijama, od kojih su neke bile otvorene i pokazivale raznovrstan asortiman konzervi s privlačnim natpisima, boca i tegli. Pregledajući neke hartije na pisaćem stolu, on pronađe jedan časopis koji je nosio naslov »Bilten za zdravu ishranu«. Listajući stranice, pokazivao je mnoge oglase koje je obeležio krstom.
— Ti lepo pišeš, nadam se.
Kad sam ga u to ubedio, dao mi je precizna, mada zaprepašćujuća uputstva. Tako se, pet minuta kasnije, kad je on otišao, nađoh za pisaćim stolom, s perom u ruci, pišući prvo pismo iz jedne serije, koje je glasilo ovako:
Gospodin Leo Karol izražava svoje poštovanje Okeanskoj kompaniji za proizvodnju hrane od morskih algi i moli kompaniju da pošalje u njegovu poslovnu kancelariju na gornju adresu slobodne besplatne primerke svojih proizvoda Sargoza, kao što je to oglašeno u Biltenu za zdravu ishranu, za njegovu ličnu upotrebu, a kao probu za eventualne buduće komercijalne porudžbine.
Kad sam završio s pismima, sva upućena kompanijama koje proizvode patentiranu hranu, bilo je skoro podne, a nijedna se mušterija dotle nije pojavila. Pošao sam kroz stovarište i otvorio ulazna vrata, da proverim da se napolju nije stvorio red. Nije. Onda, kad sam se okrenuo, ugledah na vratima ceduljicu na kojoj je pisalo: »Dođite ponovo. Vraćam se u dva. Leo.«
Saznanje da je moj stric Leo imao tako malo poverenja u mene, učini da mi raspoloženje opadne. Vratio sam se i zagledao kroz jedan prednji prozor. Maskirana prljavštinom prozorskih okana, uska ulica se, i pored toga, nemilosrdno otkrivala: ružne male radnje, krčma, kratak niz piljarnica, a sasvim na kraju, poznata mi bakarna zvonca zalagaonice. Nisam shvatao zašto ic stric izabrao da živi baš u ovakvom jednom kraju, i da drži jednu ovako ogromnu i oronulu zgradu za vođenje posla samo u jednom njenom malom delu. Kako sam mogao da osetim u tom periodu mladosti njegovo lukavo predosećanje da će promene u gradskom planu podići vrednost tog imanja do fantastičnih visina?
Iznenadan smeh iza mojih leđa prekide moje razmišljanje i natera me da se okrenem.
— Kako izgledaš s tom pantljikom?
Zaboravljajući da sam rešio da je ne volim, osetih iznenadno olakšanje kad ugledah gospođu Tobin.
— Pomislih da treba da dođem i vidim kako si- Uostalom, vreme je ručku. — Zatim dodade: — Onakav kakav je.
Ona zaključa spoljna vrata, i mi se popesmo u kuhinju, gde mi nije dugo trebalo da primetim da se moj ručak sastoji od velike činije kuvanih krompira i komadića danlop sira. No, pre nego što je to bilo posluženo, gospođa Tobin stavi tiganj na štednjak, i skoro ni od kuda, mađioničarskom veštinom, baci u njega dve debele kobasice, koje odmah počeše da cvrče i puštaju zanosni miris od koga mi pođe voda na usta. Dok je pazila na njih, gledala me je širokim, sugestivnim osmehom, tako da više nisam mogao da se uzdržim.
— Vaše, gospođo Tobin? — upitah.
— Moje — priznade ona, i podigavši tiganj s peći, nabode viljuškom jednu kobasicu i stavi je na moj tanjir, a drugu na svoj.
— Ovo izgleda strašno lepo, gospođo Tobin.
— Anakerove — odgovori ona kratko.
Bio sam gladan. Uprkos stričevom ubeđivanju, mešavina se nije dugo držala mojih rebara. Prošlo je nekoliko trenutaka, kad upitah:
— A i krompiri su lepi, brašnjavi.
— Znam ja recept za krompire, dragi, kao i svi Irci. I nemoj me zvati gospođom Tobin, samo Eni.
— Zar moj stric zaista ne dolazi na ručak? — upitah s punim ustima kobasice i krompira.
Ona odmahnu glavom.
— Na prvom mestu, on jedva pojede koliko jedan vrabac. Na drugom, sem onda kad se uveče ovuda mota sa svojom patentiranom hranom, i čime sve ne, on se hrani u vegetarijanskom restoranu u Junion stritu.
— Za boga miloga. Zar je stvarno vegetarijanac, gospođo Tobin, hoću da kažem Eni?
— On neće da stavi ni parče mesa u usta. A i kad bi svinjske krmenadle sve padale s neba, on bi sigurno mast od pečenja upotrebio samo da namaže čizme. Osim toga, i ne puši. A što se tiče alkohola, a to je od svega najčudnije, nikada u svom životu nije ništa popio. Leo je čudan čovek, mio i I u k a v. On nikada ne dopušta da mu desnica zna šta radi levica. Ali ti ćeš ga uskoro upoznati — dodade prepredeno — ako već nisi.
— Meni se čini — progovorih zainteresovan, željan da nastavim razgovor o tome — da moj stric nije sasvim zdrav.
Da sam napravio najduhovitiju šalu ovog veka, dejstvo koje bi ona imala na gospođu Tobin ne bi moglo biti izražajnije. Doslovno se tresla od smeha. Kad se najzad pribrala, obrisa oči i reče:
— Zašto to misliš, dragi?
— Pa, — razmišljao sam, crveneći od neprijatnosti — izgleda da stric ovde ne živi naročito dobro. Hoću da kažem, nema dovoljno hrane. I, u stvari, ni jedna jedina osoba nije od jutros došla u radnju da kupi bilo kakav materijal.
— Oh, doći će, dragi, doći će — reče ona blago. — Posle podne, kad on bude u radnji. Pa i ako ne dođu, šta mari?
— Šta mari, gospođo Tobin?
— Ta mala radnja dole samo je delić Leovih poslova. On ima imanja po celom gradu. Da ti kao ja hodaš goredole po kućama za iznajmljivanje na Andorson Krosu, i da skupljaš kiriju, onda bi, na svoju žalost, tačno znao koliko on ima. A to još nije ona velika stvar.
— Kakva velika stvar, Eni? — zgranuh se.
— Viski! — uzviknu ona, uživajući u dejstvu te velike reči. — Viski u carinskom magazinu. Burad i burad pića koje je zapečatio carinski službenik, i koje ie sve starije i starije i sve skuplje i skuplje. Naučićeš to, mladiću moj, kad sledeći put budemo punili boce.
Gledao sam je u čudu. Sve moje pretpostavke o Leu vrtele su se u krug, kao u magli zapanjene neizvesnosti. Šta da mislim o tom stricu, koji je bio tako užasno bogat, a ipak je gladovao kao i ja, jedući kašu od mlevenog graška? Nisam se usuđivao da dalje raspravljam iz straha da još nešto ne otkrijem.
Kad smo završili s ručkom, i kad je gospođa Tobin odbila moju stidljivu ponudu da joj pomognem prt pranju sudova, zamišljeno se vratih u radnju, da budem tamo kad se Leo vrati.
Došao je tačno u dva, izgledao je zadovoljan što me je našao na poslu, pa je čak otišao tako daleko da mi uzdržanim rečima čestita na načinu na koji sam napisao pisma. Zatim skide kaput i obuče prsluk s crnim vunenim rukavima, pa, još uvek u cilindru, koji je u stvari retko kad skidao, napolju ili unutra, pođe u kancelariju gde je neko vreme bio zauzet nad nekim velikim glavnim knjigama. Ali ih stavi u kasu čim su prvi kupci počeli da dolaze. Ono što me je iznenađivalo, bio je broj siromašnih žena, od kojih su neke čak bile uvijene u šalove — siguran znak bede — koje su ušle i tražile nešto što su nazivale »restlovima«, a za šta sam otkrio da su ostaci materijala kraći od normalne dužine. Neke među njima su očigledno bile stanari mog strica, jer su mu se obraćale sa Leo, ali uprkostoj familijarnosti i umiljavanjima, koja su obično počinjala sa: — Ah, Leo, za boga miloga ... — on, bi, uvek nepromenljivo Ijubazan, samo pokazao na nekuod mnogobrojnih kartica upadljivo okačenih na svakom štolu i ispunjenih sa; OVA KUĆA NE DAJE KREDIT-
Za Lea se takođe moglo reći da je, kad bi kupili materijal, Ijubazno poklanjao mušterijama modele krojačke kuće Veldon, na čijoj je poleđini bilo štampano »Besplatan primerak«. Ali njegovi kupci su u glavnom bili mali Ijudi, samostalni krojači koji su vodili mali posao, neki od njih stranci, a mnogi jevrejskog porekia. Gospodin Moris šapiro, kome je bilo povereno da mi sašije odelo, a koji je došao u magazin pred sam'kraj popodneva, nesumnjivo je pripadao toj kategoriji. Slab, mršav, mali čovek, bolesnog izgleda, bledog lica, s ogromnim tamnim zasenčenim očima, i pramenom crne kose prilepljenim na žućkastoj lobanji, njegovo je ponašanje prema Leu, izraženo uplašenim pokretima, bilo bolno umilno.
Ipak je pokazao izvesnu sumnjičavost kad je ugledao odabrani materijal. Gledao ga je, pipao, gledao mene, zatim Lea.
— Mladom gospodiu se sviđa?
Suviše stidljiv da bih progovorio, dozvolih Leu da klimne glavom bez pogovora.
— Da nije malo upadljivo?
— Ne.
Gospodin šapiro je oklevao, zatim je izvadio jednu nit iz materijala, zapalio šibicu o kutiju koju je izvadio iz džepa kaputa, zapalio nit i prineo ugljenisani kraj nosu. Zatim ponovo pogleda Lea.
— Nema vune — reče on.
— Možda — reče Leo, okrenuvši se užasno hladan. — Ali nosiće se.
— I divno će stajati — složi se brzo Šapiro. — Iznosiće se.
Kad mi je uzeo meru, on zamota materijal i stavi ga pod mišku. Zatim, dok je odlazio, pažljivo pogleda u stranu, stavi ruku na usta i doslovno mi propišta na uvo:
— Godinama pokušava da ga se otarasi.
Mada Leo nikako nije mogao to da čuje, osetio sam da ga je taj momenat iz nekog nepoznatog razloga uznemirio. Hodao je goredole, gledajući me s vremena na vreme, kao da želi da se vrati na tu temu. Ali na kraju nije to učinio. Kad sam upitao da li da pripalim plin, pošto se smrkavaio, on odmahnu glavom. Pogledavši na sat i tako ponovo najavivši svoj brzi odlazak, on mt prtđe i stavi mi ruku na rame.
— Ti si mi sinovac, mladiću, ti znaš da ti želim najbolje. Za prvi dan si dobro radio, a videćemo kako ćes nastaviti. — On me s odobravanjem potapša. — Sada moram da iziđem da se nađem s jednim čovekom. Vreme je da se zatvori
On zaključa vrata kljućem iz svežnja i brzo siđe niz stepenice, dok sam se ja potako popeo do gospođe Tobin. Za mene je to bio čudan, jedinstven dan, a od njega mi se vrteio u glavi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:37

23.
U toku nedelja koje su potom došle postalo mi je jasno da je stric rešio da me potpuno zaposli. I pošto smo često bili zajedno, za vreme tih napora imao sam dosta prilike da posmatram tog zaista neobičnog čoveka.
Ujutro bih, prema njegovim uputstvima, napisao većinu, mada ne sva, njegova pisma. Naravno, u kancelariji nije bilo pisaće mašine, jer mašine koje beleže nisu nimalo bile po Leovom ukusu. štaviše, uprkos raznovrsnostima njegovog posla, stričeva je poslovna prepiska bila relativno mala, pošto je glavni deo svojih poslova vodio usmeno. A i kad je pisao, nije se trudio da da peni i pošalje pismo poštom. Slao je mene da raznesem pisma. Kad pre podne nisam bio zauzet takvim poslovima, ostajao sam na poslu u radnji, sa centimetrom oko vrata i olovkom za uvom.
Sada mi je bilo dozvoljeno da prodajem restlove kupcima koji bi došli u to vreme, ali samo za gotov novac, koji bi bio izbrojan na licu mesta. Ali pohodi u koje sam išao u Leovom društvu otkrivali su najviše.
Zašto me je vodio? Dok me je koristio kako je bolje umeo, verujem da ga je iskra, slab ostatak njegovog vaspitanja iz mladosti pobudio da mi pruži neku osnovu u trgovačkoj karijeri, ili »umetnosti« poslovanja kojim se on bavio. Tako, dok me je oslobodio skupljanja stanarine, koju je uspevao da pokupi sam s Eni, dopuštao mi je da ga pratim na sve rasprodaje koje je posećivao, i u magazin na pristaništu, u kome roba ostaje dok se ne plati carina.
Leo bi sve kupovao po povoljnoj ceni, ne samo robu preduzeća koja su bankrotirala ili spasenu robu, već i svaki drugi artikal za koji bi, odmah ili kasnije, tačno znao koliko može da zaradi na njemu. Stojeći pored njega u prepunoj zaglušnoj sobi, gde se obavljala licitacija, a koja je gledala na Ardžil strit, sa čuđenjem bih se zagledao u to bledo neosetljivo lice, dok bi se skoro neosetnim treptajem očnih kapaka, povisio ponudu za šest penija za neki neskladan predmet, koji bih ja, ako je mogao da se nosi, morao da odnesem i ostavim na gomilu gore u magazinu. Te sobe s obe strane gornjeg hodnika bile su tako prepune, da je bilo teško otvoriti vrata a da se na čoveka ne sruči lavina nagomilanog nameštaja.
Najzad su me licitacije zamorile, ali mi posete mestu koje je Leo jednostavno nazivao »carinsko odeljenje« nisu nikad dosadile. Da bi se ušlo u tu zgradu, koja je bila zvanično zapečaćena, bila su potrebna dva ključa, jedan iz stričevog svežnja, a drugi je imao carinski službenik. Red buradi koji mi se ukazao pri slaboj svetlosti koja je dopirala kroz prljave prozore, najpre me zaprepasti, ne zbog broja i veličine.tih jako ispupčenih posuda, već zato što sam kao normalno očekivao da stričev viski bude u bocama — a to mišljenje je pogrešno, rekao je on, objasnivši mi da alkohol ne bi nikad sazreo da se ne nalazi u buradima od trešnjevog ali osušenog drveta.
Tu je, dakle, bio Leov glavni posao, njegov kapital, njegov izvor buduće zarade. Kupovao je viski, kupovao ga u pravo vreme, stavljao ga u magazin bez plaćanja ležarine, i dok je viski sazrevao, on je posmatrao kako mu se vrednost stalno povećava. Nije on bio samo lukav kupac, već potpuno iskusan podrumar. Kako sam ga često zadivljeno posmatrao kako uzima polovinu severnoškotskog a drugu južnoškotskog slada, pa onda »mrvicu« iz unutrašnjosti ostrva, i sve to pomeša s već prevrelim destilovanim viskijem, čije je ime odbijao da otkrije. Onda bi, srknuvši odmeren gutljaj, probao mešavinu valjajući je po ustima i oko jezika, i puštajući je skoro u grlo, i najzad bi, klimnuvši glavom u znak odobravanja, i s promuklim iskašljavanjem, sve to izbacio. Kao što mi je Eni rekla, nikad nije dopustio da mu i jedna kap sklizne niz grlo.
Čak je i u to davno vreme Leo nesumnjivo imao jedinstven i čudesno neposredan instinkt. Predvideo je opasnost opadanja novca i uložio svoj kapital u nekretnine i viski. No, kad sam se uverio u njegovo stvarno i potencijalno bogatstvo, nisam mogao a da se ne upitam šta on, pobogu, ima od toga. Njegov je život bio primer najdosadnije, najoskudnije i potpuno bedne škrtosti. Onda mi je palo na pamet da je za Lea najveće uživanje, i vrhunac unutrašnje radosti, ležao u tajnoj svesti o svojoj ličnoj vrednosti pod maskom nemaštine. Rekao sam da se nikad nije osmehivao. Pa ipak, kad bi u razgovoru za vreme sklapanja nekog posla izustio tipične reči, kao »ja sam puki siromah«, ili »ja to ne mogu sebi da dozvolim«, ilj »vi biste me mogli kupiti i prodati«, primetio bih trzaj, jedva primetno grčenje usana, kao da s ogromnim naporom prigušuje divni prasak unutrašnjeg smeha. Čudno, mada sam ja to sve video ili nagađao, i pored preteranih zahteva i obmana kojima me je varao, nisam mogao da ga mrzim. Umesto toga, dok sam gledao njegovo bledo, ispijeno lice, obuzimalo bi me neizrecivo saosećanje, i skoro sam ga sažaljevao. Bilo je to baš ono osećanje koje je on želeo da izazove: bila je to pobeda njegovog lukavstva, jer je ono utvrđivalo i potvrđivalo karakter koji je on sam stvorio i u kome je pravi Leo Karol živeo.
Dok sam život s Leom nije bio sasvim težak, moj glavni problem se usredsredio na hranu. Stric je sam, nezavisno od njegove reklamne hrane, na koju ga je njegova ćud navela, izgleda mogao da živi skoro bez životnih namirnica. Doručkovao je sam, i to vrlo rano, pre nego što bih ja ustao. Njegov ručak je bio obavijen skoro istom takvom tajanstvenošću, a kad bi se veoma kasno noću vratio kući, otišao bi do štednjaka i, još u cilindru i sa zamišljenim pogledom, razmišljao koju od svojih namirnica da uzme: Glutenovu ovsenu kašu, skrobnu kašu od strelastog korena, ili Rasks dvopek i mešavinu.
U svakom slučaju, on nas je puštao da živimo na izopačenoj, slaboj i nedovoljnoj hrani, a kako sam ja naglo rastao, skoro uvek sam bio gladan. Loše bih se proveo da nije bilo gospođe Tobin, koja je s Leom imala neutvrđen ugovor o plaćanju za hranu, kojr je, mada je povremeno gubio vrednost zbog stričevih protesta da nema gotovine, konačno postao punovažan kad mu je zapretila otkazom. Taj mali dodatak omogućavao joj je da doda nužne potrebe našoj dijeti, što je ona nazivala »njenim ekstra«, i sve je to bez predomišljanja delila sa mnom. U stvari, kad bi došlo do deobe, ja sam, češće no ređe, dobijao veći deo.
Moji prvi utisci o Eni se nisu promenili samo preko mog stomaka. Kad je stiglo moje novo odelo, njegova užasna boja je izazvala beskrajni stid i jad. Ali jedne subote uveče, posle nedelju dana strepnje, kad osetih da sam predmet smeha i radoznalog buljenja u gradu Vintonu, gospođa Tibon odnese prokleto odelo, oboji ga u neupadljivo tamno smeđe, osuši ga i ispegla, a u ponedeljak ujutro mi predade odelo koje je bar izgledalo pristojno.
Eni je u svakom pogledu bila najljubaznija i najveselija osoba koju sam ikad poznavao. Retko se Ijutila, bila je izvor Ijubaznosti, uvek spremna da se smeje na tuđe a i svoje brige. Njoj su skoro sve stvari, čak i stričeva neuporediva škrtost, izgledale pogodne da se čovek dobro nasmeje, i mada bi mi to objašnjavala u najoštrijim potezima, kao »život je čudna stvar, dragi, moramo ga posmatrati sa osmehom«, »smej se i svet će se smejati s tobom, plači ali to čini sam«, to su bile proste izreke jedne neuke duše. Ništa nije moglo smanjiti vrćdnost jednoj prirodi koja je zračila plemenitost i poštovanu skromnost, a u kojoj nije bilo ni trunke zla. Kad bi proricala budućnost — jako je volela »da čita iz čaja« — uvek je predskazivala srećne događaje, nikad zle. Za celo vreme našeg poznanstva nisam čuo da je ijednom učinila neku podlu ili nemilosrdnu primedbu. Čak je i Lea, koji je sigurno zaslužio njene najgore prigovore, osuđivala sa osmehom punim sažaljenja. — Ne možeš a da ne žališ jadnika. Veruj, on je okrutniji prema sebi, nego prema nama.
Bila je udovica sa četvoro žive dece, sve sinovima. Trojica su bila u britanskoj armiji — nikad nije rekla »armiji«, i stalno je objašnjavala da njeni dečaci služe u kolonijalnim snagama — dvojica u Indiji, jedan u Singapuru, a četvrti je emigrirao, ali bez uspeha, u Kanadu. Mada su joj se retko javljali, a i kada su to činili bilo je kratko, ponekad bi mi pričala o nekom od njih, sećajući se sa zamišljenim osmehom događaja iz prošlosti. Na ploči kamina u kuhinji, pored staklene činije u kojoj je s Ijubavlju čuvala neku prilično matoru ribu, nalazila se neka stara dopisnica s pogledom na Tadž Mahal na mesečini, na kojoj je bilo napisano: — Draga majko, nadam se da će te ova karta zateći zdravu. Voli te tvoj sin Denijel. — Kad bi je pogledala, osmehnula bi se na mene i počela: — Deni je uvek bio dobar dečak, mada ponekad pomalo divalj. Nikad neću zaboraviti kad je pao s pristaništa u Danunu ...
Ali je u toku naših dugih večernjih razgovora najviše pričala o svom mužu. — Zvala ga je »tata«. Moram priznati da su me malo zanimale te porodične uspomene, ali pošto sam jako zavoleo gospođu Tobin, naterao sam sebe da je slušam sa svim znacima simpatičnog mieresovanja. Obično je išlo ovako:
— Tata je bio dobar čovek, dragi. Inteligentan, nsio. Ali nikad nije naučio zanat. Našao bi neki posao,radio dve nedelje, pa ga ostavio. Na neki način je bio stiviše gospodin da bi radio. Kupio je konja i kola, ali konj nas je upropastio. Da, dragi, uništio ga je. No, da su mu plaćali sve što je radio, dobro bi bilo. Ali zaradivanje novca nije bio posao za njega. Oh, bio je popu-Inran. Kad je umro, cela je ulica došla. Divan pogreb.
Sama Eni je bila zaslužno popularna među irskim emigrantima u tome kraju, koji su se obično utorkom nveče skupljali u gostionici koju je držao jedan od njih, .1 koju je u nacionalnom duhu nazvao »Trolist«. Neretko, to su za mene bili svečani trenuci. Kad bi Eni imala nekoliko »ekstra« novčića u svojoj tašni, ili ako bi dobila na kladionici, s obzirom da nikad na konja nije stavljala više od tri penija, ili čak i ceo šiling, stavila bi mušku vunenu kapu, koju bi pažljivo pričvrstila dugom iglom, i zatim me najpre odvela u Benelijevu radnju, gde su služili ribu i pržene krompire, a onda bi me, pošto po zakonu još nisam bio punoletan, prokrijumčarila u lepu sobicu »Trolista«. Njen bi ulazak uvek bio pozdravljen povicima dobrodošlice, a kad bi za sebe poručila džin — nikad ne bi popila više od jedne čaše — i đumbirovo pivo za mene, razlegli bi se povici: »Pevaj nam, Eni«. Posle uzajamnog peckanja i bez najmanje uobraženosti, ona bi im udovoljila pesmom »P u t u j u ć i p e v a č« ili »T a r o v i t r e -m o v i«, a posle, kao dodatak, otpevala bi veoma omiIjenu pesmu koja se, čini mi se, zvala »N o š e n j e z e I e n o g«.
Oh, Irće dragi, jesi li čuo Novost koja kruži,
Zakonom je zabranjeno trolistu Da raste na irskoj zemlji.
Zatim bi hor, kome bi se svi pridružili, s izvanrednom osećajnošću zapevao:
Dragi mali trolist,
Dragi mali trolist,
Dragi mali, slatki mali trolist iz Irske.
Uprkos tim radostima, ili možda baš zbog njih, nisam mogao da ostanem slep prema činjenici da su me okolnosti spustile na nivo golog opstanka. Uzevši praktično, ja sam sada živeo i radio u sirotinjskom delu Vintona. Promena je bila uzbudljiva, okolina nepodnošljiva. Sa svih strana su nas okružavale kuće koje su se naslanjale na našu, a između njih su se probijale uske ulice, bedne aleje, gde je čovek mogao da vidi izložene sve znake i simptome siromaštva i bede: žene uvijene u marame, besposlene Ijude, a najgore od svega, odrpanu, rahitičnu, deformisanu decu. Stalno bučan, prljav i zagušen saobraćajem, Ardžil strit mi je izgledao kao otvorena rana. Subotom noću njegovi pretrpani blistavi pločnici predstavljali su bučnu scenu: pijanci su se valjali, ležali po jarcima, ili ih je policija kupila i odvodila, mornari koji bi sišli s brodova tražili bi gužvu, navijači rivalskih fudbalskih klubova bi se pesnicama i noževima tukli posle utakmice, dok je Vojska spasa, sa zvekom cimbala, lupom bubnjeva i bukom bleh muzike, što je povećavalo urnebes, paradirala gore dole, zaustavljajući se s vremena na vreme, da otpeva po koju himnu, propovedajući užase prokletstva i skupljala priloge.
U svim mojim dnevnim dodirima, s Ijudima ili ne, nije bilo ničeg što bi mi podiglo ili podstaklo duh. Kad bih, gonjen popodnevnom prazninom u stomaku, uleteo u Bonelijevu radnju na tanjir prženih krompirića za jedan peni, dočekao bi me samo talas iskvarenog engleskog iz zadnjeg dela sale: — Krumpirići ne spremni. Zelen grašak spreman. ’Oćeš zelen grašak? — S gorčinom sam osećao da se moja zvezda udaljila od onih srećnih dana i perspektiva, kad je gospođica Grevil, diskutujući o Orchis maculata na itonski način, zastajala da mi se obrati preko besprekornog ćistog stola: — Još jedan kotlet, Karole?
Sada sam bio ubeđen da moja majka ni najmanje nije imala pojma šta me čeka. Oni ozbiljni razgovori s Leom, dok je.ona brižno posmatrala njegovo tužno, bledo, naizgled privlačno lice, mora da su joj pružiii potpuno pogrešnu predstavu o uslovima koje mi je on mogao pružiti. No, nisam mogao sebe da nateram da, pišem i da joj otkrijem istinu. To nimalo ne bi promenilo moj položaj, a iz njenih ćestih pisama sam video da je majka i sama imala dovoljno teškoća u ispunjavanju svojih obaveza prema školi, kako bi na vreme stigla na voz za Kardif da prisustvuje svojim važnim noćnim časovima, koji su, poverila mi je, teži no što je očekivala, s mnogo stručnosti, koju je teško razumevala.
Međutim, dok sam propadao u neku vrstu blatišta, zagušen preostalim dimom i prljavštinom, pokušao sam da napregnem svu snagu, težeći opet onom nedostižnom grčkom idealu, kome sam u prošlosti bio dosledan, a čiji se fizički rezultat dosad nije odrazio na mojoj pojavi. Jedino kupatilo u Leovom stanu služilo je kao ostava za gomilu domaćih otpadaka, za stare kvake, iskrivljene eksere, polomljene okvire od slika, iskidane kartonske kutije i slično, što stric nije dopuštao da se baci; ali sam pomoću En raščistio to smeće. Mada je emajl bio ispucao a kada zarđala, otad sam ja svakog jutra posle ustajanja petnaest minuta radio vežbe radi telesnog očvršćavanja, a zatim se zagnjurio u hladnu vodu. U toku večeri, koje su postajale sve duže, vratio sam se s radošću svojoj staroj Ijubavi. Vožnja žutim tramvajem od Ardžil strita do Kelvingrovog parka u zapadnom predgrađu grada koštala je svega pola penija, ali pošto često ni to nisam imao, nije mi bilo krivo da odem pešice Sendimaunt stritom i Vestern Roudom, pošto sam imao gimnastičke cipele, u kojima sam se osećao lak kao pero. U parku, koji se pružao ispod univerziteta u nizu avenija oivičenih drvećem i vijugavih staza, zaustavio bih se da odahnem, a zatim bih počeo da trčim kroz sumrak koji se spuštao, u krugu koji sam sam sebi ocrtao. Osim nekog starog para koji se skupio na jednoj klupi, u to vreme je bilo malo sveta. Osećanje slobode i neizrecive radosti koju sam osećao u tom brzom trku na hladnom vazduhu, blistav od sunca koje je zalazilo, pružalo mi je spas od svih mojih patnji, koje su, kao oduvane zbog moje brzine, odletale s mene i ostajale iza mojih leđa.
Pošto bih se umorio, seo bih i odmarao se, gledajući univerzitet, staru otmenu zgradu koja se ocrtavala prema nebu, tamna i vrlo visoka. Mogućnosti da ikada tamo studiram bile su sada tako obeshrabrujuće daleko, no kad bi mi se dah vratio, gonjen neukrotivom čežnjom, popeo bih se na brežuljak i lutao po ograđenom prostoru. Prolazeći kroz napuštene hodnike, čitao sam naslove nad sobama za predavanja, uvek vučen ka odeljku za biologiju, gde sam, lagano šetajući ispred zatvorenih vrata, osećao aromatične mirise karbofušina u kanadabalzama. I zaista, kad bih se tada okrenuo da se vratim u grad, osećao sam da su za mene nastali nesrećni dani, i da mi se život kreće dosadnim i bezvrednim putem.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:37

24.
Jednog popodneva, dok sam prilično lagano šetao Junion stritom, vraćajući se s nekog Leovog posla, jedan gologlav i neobično elegantan mladić izide iz hotela Kriteron u pratnji otmene, mada preterano upadljivo odevene žene, nešto starije od njega. Odmah sam ga prepoznao. A kad njegov pogled srete moj s obostranim prepoznavanjem, instinktivno doviknuh:
— Terense!
Pravio se kao da me nije čuo. Izbegavajući moj pogled, nastavi da se obraća svojoj prijateljici na najživahniji način, prošavši pored mene, kao da ne postojim, dok sam ja, presenećen i ponižen, stajao buljeći u njega kao budala. Nekoliko koraka niz ulicu, prekoputa ulaza u hotelski restoran, otvoreni ardžil automobil postavljen crvenom kožom, čekao je sa šoterom u njemu. Terens isprati svoju prijateljicu do tog luksuznog automobila, s brižnom pažnjom se pobrinu da sedne, zatim ju je posle živog i nežnog opraštanja, posmatrao kako odlazi.
Kad se on okrenuo, ja se trgoh i brzo počeh da izmičem, odjednom suočen sa sećanjem na onaj trenutak kad sam se pre osam godina u Terensovom društvu odrekao Medži. Ona je sada bila osvećena. Tog trenutka, prodoran zvižduk, kakav bi se mogao upotrebiti za dozivanje koćije, natera me da se okrenem. Terens mi je prilazio polako, lepši i Ijupkiji nego ikad ranije, doteran tiptop, besprekorno obučen u prugaste pantalone i taman kaput, prava slika pomodara. Dok me je razgledao od glave do pete, zadrhtah malo. U prisustvu takvog krojačkog izveštačenog savršenstva bilo je nemoguće ne pocrveneti zbog svoje vlastite neprikladnosti.
— No, no, no. Ala si ti dugo stajao na kiši — reče Terens polako. — Šta radiš ovde, mladiću?
Pošto između moje majke i Lohbridža nisu postojali nikakvi odnosi, on nije znao za naš sadašnji položaj. Kad sam mu objasnio, on još jednom zviznu, ali niskim i zamišljenim tonom.
— Tako, onda ti radiš za onog ciciju. Nikad ga ne srećem na ulici, ali želim da mu pljunem u lice. Zašto nisi dqpao k meni, mladiću? Uvek mi se sviđala tvoja majka. Fina ženica. Za čas bih sve uredio za vas oboje. Za čas.
— Pa ... gde ti radiš, Terense?
— Hotelski posao. Proučavam ga s unutrašnje strane. Ovde sam portir u Kriu.
Duboko impresioniran, skrenuh pogled sa Terensa ka tremu s mramornim stubovima i kroz široka staklena vrata na prizor bogatih tepiha i pozlaćenih stolica u predvorju. Kriterion je bio nov hotel, sa izopačenom kontinentalnom atmosferom, ne velik ali luksuzan. U Vintonu je dosezao visine pomodnog bogatstva.
— Nadam se da ti Leo daje dovoljno da jedeš — reče iznenada Terens, pogledajući me zajedljivo ispod oka. — lli bi mogao da podneseš neki zalogaj? — Pre nego što mi je uspelo da odgovorim, on nastavi: — E,pa, onda upadni sa zadnje strane, a ja ću te pustiti na drugi ulaz.
Ulaz za poslugu se mogao lako pronaći, a Terens, Koji se već nalazio na vratima, pusti me u dugačak hodnik koji je vodio u hotelsku kuhinju, ogromnu otmenu prostoriju, koja je zasenjivala oči prizorom sjajnog metala i blistavih belih pločica. Jedan mladić u beloj kecelji i naduvenoj kapi čitao je novine.
— Toni — reče Terens — upravo sam otkrio jednog rođaka koji odavno umire od gladi. Možeš li nešto na brzinu da mu napraviš?
Toni spusti novine. Nije izgledao naročito radostan.
— Tri sata je popodne. A ja sam jedini dežuran.
— Zato i jesmo ovde.
Kad bi se Terens osmehnuo, niko mu nije mogao dugo odoleti. Toni spusti novine i ustade.
— Šta hoće?
— Nešto s govedinom. I to dosta.
Laknu mi kad smo trpezariju za poslugu, u koju me je Terens sada uveo, našli potpuno praznu. Ovde mi je, za iznenađujuće kratko vreme. Toni doneo veliku porciju nečeg što je izgledalo kao paprikaš.
— Sviđa li vam se?
— Oh, da, hvala vam.
Kad sam počeo da jedem, Terens sede naspram mene i zapali cigaretu.
— Gospode, dete, — reče on posle nekoliko trenutaka — ala gutaš. Mora da si gladan kao vuk.
— Nije zato, Teri. Već samo zbog toga što je ovo najbolje meso koje sam ikad okusio.
— Trebalo bi da bude tako. To je B o e u f a I a Bordelaise. U stvari, moja prijateljica, gospođica Džozej Gilhuli je to ručala danas sa roštilja.
Pošto je to rekao na vrlo samosvestan način, osećao sam da od mene očekuje neki odgovor. Nisam mogao reći da je baš lepa, jer me je, kad sam je za tren ugledao, zaprepastila izrazitost njenog nosa. Tako rekoh:
— Ona je jako doterana, Teri.
On zadovoljno klimnu glavom, kao zadovoljni sopstvenik.
— Jesu li ono njena kola?
— Njenog starog. Gilhulija, građevinara. Plivaju u parama. Za tvoju ličnu obaveštenost, dete, ali samo strogo poverljivo, Džozej i ja smo skoro vereni. Bar toliko, to nije zvanično, ali praktično ona je moja verenica.
— Uvek sam mislio da ti voliš Poli Grent — rekoh ne razmišljajući.
Preko Terensovog lica pređe jedva primetno rumenilo, potvrđujući ranija govorkanja u vezi s njegovim čestim posetama Ardenkejplu.
— To je bio samo neuspeo pokušaj. Ovo je ono pravo, — dodade posle kratke pauze. — Zar ti nikad ne izlaziš s devojkama?
Ta pomisao mi se učini tako izopačena, da samo odmahnuh glavom.
— Šta! — uzviknu Terens — još nemaš devojku?
Osetih kako sam pocrveneo. Nisam ni najmanje želeo da obaveštavam Terensa o svojim čežnjama u tom pravcu, suzbijanim neizmernom stidljivošću — stanjem unutrašnjeg sukoba, što sam samo održavao u ravnoteži onom disciplinom koju sam sam sebi nametnuo.
— Devojke me ne zanimaju — slagah hrabro.
— Pa šta onda, po bogu, radiš sam sa sobom?
— Ceo dan sam zauzet — rekoh braneći se. — A uveče idem u park i trčim.
— Zbilja? — Terens je prvi put izgledao zainteresovan. — Sećam se da si prilično dobro trčao. — Izgleda da se šalio s tim. Zatim je zamišljeno razmatrao moj položaj. — Jesi li ozbiljno trčao — u klubu i slično?
— Oh, da, često sam izlazio sa članovima Ardenkejpl kluba, a dve godine uzastopce sam dobio i nagradu u preponskoj trci za dečake ispod četrnaest godina.
— Zaista. — Posle me je još pažljivije posmatrao. — Jedne večeri mogu da iziđem s tobom i izmerim tvoje vreme. Ja još održavam vezu na tom polju, mada sad imam suviše problema, da bih mogao da trčim.
— Sećam se kako si nam pričao o svojoj pobedi na sto jardi u Roklifu.
Izgledao je zadovoljan.
— Svakako. Ostavio sam ih kao da nisu ni potrčali. Tamo sam ja bio šampion, mladiću, ili bar vrlo blizu tome. Šteta što nikad nisi uspeo da dođeš u Roklif.
Tužno se složih, dodavši tiho: — Još uvek bih svedao da mogu.
— Pa, ko zna? — reče on ohrabrujuće. — Nije prekasno. Uvek se može naći put i način. Kao što ranije spomenuh, imam veze. Gilhuli je velik čovek. Jak katolik i Irac, kako samo zamisliti možeš. Nemoj se olako predavati. Pa, uzgred mi baš pade na pamet da je momak koji tamo daje stipendije, Filen ... ili Fini, bio moj drug. On je preuzeo kontrolu nad tim. Mogao bih da mu pišem. On će sve učiniti za mene. Ili možda i upravnik. Oni me se tamo sećaju, mogu ti reći.
Terensovo otvoreno ponašanje me je potpuno podiglo. Oči su mi sijale dok sam promrmljao nešto u znak zahvalnosti.
— Ništa ne govori o ovome. — On odmače stolicu i ustade. — Sada moram da se vratim u portirnicu. Danas nam popodne dolaze neki važni gosti. Ali budi u vezi sa mnom. Hoću da izmerim tvoje vreme na jednu milju. Ako bude valjalo, mogli bi ti pomoći. Sada ne zaboravi sve ovo.
— Neću, Teri. Doći ću na vrata za poslugu.
— To će biti jednostavnije — složi se on. — Uzgred, jesi li znao da je Nora u gradu?
— Ne, Teri.
— Pa, jeste, i divno je uspela.
— Na koji način?
— Ona je mlađi pomoćnik gospođice Donohju, kupca kod Erla. Donohjui su naši dobri prijatelji, starf Donohju i moj stari nekad su bili vrlo prisni, pa je bilo lako udesiti da Nora uči kod nje. Ti znaš šta je to kupac, zar ne?
Znao sam, više manje. I pošto je Erl bila najbolja radnja za žensku modu u Vintonu, znao sam takođe da i položaj gospođice Donohju mora biti visok.
— Nora stalno pita za tebe — nastavi Terens. — Zašto je ne potražiš? Ona stanuje s gospođicom D. Daću ti adresu. To je u park Kreščentu.
On izvadi olovku sa zlatnom držaljom iz džepa na prsluku i zapisa adresu.
Nisam mogao dovoljno da mu zahvalim. Zaista, kad me je ispratio do zadnjih vrata, išao sam i razmišljao putem o srećnom slučaju koji me je ponovo doveo u vezu s mojom rođenom porodicom. Tako dugo nisam imao pravog Ijudskog društva, da me je izgled na prijateljstvo s Terensom i Norom uzbuđivao. Štaviše: Roklif je opet pomenut. šta bi Teri ili njegovi prijatelji mogli učiniti za mene? Ime Gilhuli, vezano za ona sjajna kola, a da se i ne pominje žustra kći s kojom je Terens bio veren, i s kojom će se verovatno uskoro oženiti, nagoveštavalo je mogućnosti koje su, mada još neodređene, izgledale skoro neograničene.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:38

25.
Nekoliko dana sam čekao pun nade da će me Nora pozvati. Oklevao sam da to sam učinim, a i Terens joj je sigurno pričao o našem susretu. Ali pošto se ona uopšte nije javljala, sledeće subote, kad sam bio slobodan, besciljno otumarah prema park Kreščentu. Popodne je, sećam se jasno, bilo tiho, blago i sunčano, puno sjajnog nagoveštaja proleća.
Park Kreščent se nalazio u omiljenom kraju za stanovanje u zapadnom delu grada. Bio je uzdignut i sastojao se od četvrtine kruga visokih džordžijanskih kuća, prepravljenih sada u stanove, okrenut prema Kelvingrov parku. Već obeshrabren superiornom atmosferom tog kraja, koja se znatno razlikovala od prostote Ardžil strita i Templar hola, jedva da sam zastao pred brojem devet', ali svoj samosvesni korak nisam zaustavio dok se nisam našao pedeset jardi niže u Kreščentu. Ovde sam se, izigravajući nezainteresovanog posmatrača, nagnuo preko ograde i posmatrao park pred sobom. Treba li ili ne treba da smelo pođem i zazvonim na vratima. Pupoljci su izbijali na kestenovima, jagorčevina je već cvetala, šetači su se pojavljivali na širokoj stazi, po kojoj sam ja noću trčao. Nije moguće da Nora ne želi da me vidi. Ja sam je zavoleo na prvi pogled, a sada sam želeo da mi bude prijatelj. Napola se okrenuvši, primetih da je ulica potpuno prazna. Bar niko neće primetiti ako me odbiju ili izbace. Skupivši snagu, okretoh se, popeh se na trem broja devet i uđoh u dugačak ulazni hodnik. Od mnogih vrata koja su se nazirala u polumraku, odabrah jedna na kojima je bila posetnica s imenom: gospođica Fidelma Donohju. Popravih kravatu i, podsetivši se da izgledam prilično pristojno u svom obojenom smeđem odelu, pritisnuh dugme.
Vrata je pažljivo otvorila neka niska, krupna, užurbana žena, obučena za izlazak s pomodnim šeširom i kaputom, koja me, s krutim držanjem, zabačene glave, odmeri oštrim, jasnim, samouverenim pogledom i upita:
— Dakle, mladiću?
— Je li gospođica Nora Karol kod kuće? — promrmljah. — Ja sam njen rođak, Lorens Karol.
Ona se odmah opusti, izraz lica joj se promeni i srdačno se osmehnu. Ovako neusiljena, imala je puna, prilično vesela usta, bogato ukrašena sa dva sjajna reda veštačkih zuba.
— Uđi. Zašto te ranije nisam videla? I zašto nas nisi obavestio da dolaziš?
Kad uđoh, ona mi stavi ruku na rame i nastavi da me zagleda od glave do pete.
— Da, pravi si Karol. Dobro sam poznavala tvog oca, jadni mladiću. I tako, sada stičeš bogatstvo kod svoga strica Lea. — Ne dajući mi priliku da to poreknem, ona nastavi gurajući me prema odškrinutim vratima: — Nora je tamo. Sad požuri unutra i pozdravi se s njom, ali, na nesreću, obe moramo da iziđemo. Ali nemoj zaboraviti da dođeš ponovo.
Videh da sam, kao neka budaia, došao u pogrešno vreme, i bio sam spreman da se izvinim i povučem. Ali sam, pod njenim nagovaranjem, ušao u sobu koju mi je pokazala, malu žensku spavaću sobu, ukrašenu cicanim zavesama i prekrivačem za stolice od istog materijala.
Moja rođaka je sedela pred toaletnim ogledalom. Ona se okrenu, i mi se zagledasmo jedno u drugo. Mada sam znao da mora biti moja rođaka, jedva prepoznah u toj uzbudljivo lepoj devojci ono mršavo dete koje me je zadirkivalo na pogrebu mog oca. Ne, nije bilo sumnje — Nora je bila lepotica. I ne samo to, već nedostižno privlačna, obučena u svilenu vezenu bluzu, tamnozelenu plisiranu suknju, i s ogrlicom od šarenih perli oko vrata, bila je baš onakva devojka pred kojom bih ja, spustivši pogled, brzo sišao s trotoara, da je moja bedna ličnost ne uvredi. No, ona se osmehivala na mene, a njene tamne oči, s gustim povijenim trepavicama, koje su izgledale tarpnije u poređenju s njenim nežnim svežim tenom, sijale su od radosti i neverice.
— Oh, Lorense, u kakvog si ti lepog visokog mladića izrastao! Ali, oh, dragi, stalno se sećam kako sam se prema tebi ponašala u kokošarniku. Sećaš li se jajeta?
— Naravno, Nora.
— Uostalom, napravilo je čudo sa tvojom kosom. Gusta ti je i tako je lepo kestenjasta. Ali oh, dragi, kako sam te ono pritisla uza zid.
Ona priđe, zagrli me i poljubi pravo u usta.
— Eto! — reče ona. — Da $ve popravim. Na kraju krajeva, zar nismo rođaci?
Taj nežni topli pritisak izazva u meni neku vrstu šoka i kao da nešto popusti u meni samom.
— Oh, Nora, — rekoh tiho — pravo je uživanje videti te ponovo. Toliko sam to želeo.
— Pa zašto onda ranije nisi došao, glupi mladiću? Ne, ne, to je u stvari moja krivica. Mi smo grozna porodica. Kako se samo ne brinemo' jedni za druge! Naravno, Sajmon je u Španiji, a Leo je nemoguć, ali nije trebalo da izgubimo vezu s tobom. Sada sve to moramo nadoknaditi. Nije baš zabavno biti toliko meseci prikovan uz Lea.
— Ne, nije, Nora. Ali, na kraju krajeva, ni ja nisam tako zabavan.
— To ćemo morati da proverimo. I sve što se s tobom desilo. — Dohvatila je šešir sa toaletnog stočića. Bio je to mali slamni šešir sa ružom na obodu. — Ali ne sada, dragi Lorense. Velika je šteta, ali gospođica Donohju i ja imamo sastanak koji se jednostavno ne može odložiti.
— Odmah odlazim — rekoh brzo.
— Oh, bože, zar nismo preosetljivi! — Ona završi nameštajući šešir pred ogledalom i okrete se. — Sad mi reci kako mi stoji? Pazi, ovo je model pozajmljen sa izložbe. — Ona prasnu u smeh. — Oh, Lori, ti si tako smešan, ali ako se ja pitam, lep mladić. Slušaj sada, svi mi, gospođica D., Terens i ja, i još neki, idemo u subotu uveče na drugu predstavu u Alhambri, i ti ćeš ići s nama ako — ona me izazivački pogleda — te to još više me ražalosti!
— Oh, neće, Nora.
— Onda nas čekaj pred ulazom u parter u devet sati. Imamo karte.
Iziđoh iz kuće, hodajući po oblacima, u transu od sreće, za kojim je, kad sam skrenuo u park, usledila navala nemirnog uzbuđenja. Kako me je lepo Nora primila, kako prirodno i Ijubazno pozvala na sledeći sastanak i dala mi na znanje da sam poželjan. Niko me nikad nije tako poljubio ... nikad, nikad u mom životu. Neka toplina s tih usana još je kucala i kretala se s mojom mirnom krvlju i, s laganim divnim širenjem, osetih kako mi se srce otima ka mojoj rođaci. Iznenadno sećanje na moju nemoguću Ijubav prema Adi, pri čemu nisam imao čak ni tu povlasticu da izmenim i jednu reč s njom, natera me da pocrvenim. Bila je to samo dečja igra. Ovo je ono pravo. Sad sam bio odrastao mladić. Razumeo sam život. I dok sam se kretao
Korakom od koga sam se oznojio, počeh da zamišljam budućnost u kojoj ćemo Nora i ja stalno biti zajedno. Više se nisam osećao usamljen, a Vinton je za mene prestao da bude divljina.
Odjednom, kad stigoh na rečnu obalu, jako se uzbuđujući tim blaženim maštanjem, nepomičan predmet, neobičan, no čudno živ, privuče moj oboreni, rasejani pogled. Svakako mi je u davnoj prošlosti bio poznat taj kratki, crni patrljak, koji se završavao napravom od gvožđa, pričvršćenom na drtopedsku čizmu s debelim đonom. Instinktivno stadoh i .digoh pogled. Sedeći sam na klupi u parku, mali zgureni čovek u crnom fraku, s lažnim grudima na košulji i s crnom mašnom, posmatrao me je blagonaklono se osmehujući na mene.
— Lorense Karole, — reče on.
Činjenica da me je prepoznao, ovako promenjenog, i to posle sedam godina, tako me je pogodila da sam se trgao iz svog sanjarenja i nerado odgovorio.
— Pin Renkin! — Zatim, brzo se izvinivši: — Oh. izvinite, gospodine. Tako sam se iznenadio što ste me prepoznali, da mi se to omaklo.
— Uvek bih te prepoznao, Lorense, — reče on Ijubazno, pokazujući mi rukom da sednem kraj njega. — U stvari, iako si porastao, nisi se promenio ni za dlaku.
Ne razumevajući da li je to komplimenat ili omalovažavanje, prihvatih njegov poziv i sedoh. On nastavi da me posmatra.
— Šetaš li iz zadovoljstva ili radi koristi?
Osetih divlju i očajničku želju da se ispovedim,da mu ispričam o Nori i sreći koja mi je obasjala život. Srećom, bio sam dovoljno pri zdravoj pameti da se uzdržim od toga nagona.
— U stvari, ni jedno ni drugo nije po sredi, gospodine. Vraćao sam se u Ardžil strit.
— Zašto Ardžil strit, zaboga?
— Tamo radim.
— Radiš? u kom svojstvu?
— Pa, gospodine, ja sam nešto kao učenik u jednom magazinu na vetiko.
— Hoćeš da kažeš da si napustio školu? — Kad sam klimnuo glavom, on me upitno pogleda i promrmlja: — Onda smo u istom položaju.
— Zar ste u penziji, gospodine? — upitah obazrivo.
— Da tako kažemo — reče on — mene su, u stvari, penzionisSli. Ali još uvek sam aktivan, hvala bogu, na specijalan i naročito zanimljiv način. SastavIjam anale parohije Ardenkejpl, Lorense. Imam pristup u sva dokumenta u univerzitetskoj biblioteci, a pošto stanujem u tihoj i pristojnoj sobi, sasvim blizu, u Hilsajd stritu, imam sve mogućnosti za ono što čovek podrazumeva pod rečju rad iz Ijubavi.
Još uvek je ostao onaj blagi čovečuljak bez duha. Karakteristično je iskorišćavao svoj sadašnji položaj. koji mi se nije ćinio naročito zanosan, i dok mi je duša bila preopterećena, da bi mi dopustila da pravilno uživam u ovom susretu, počeh da tražim neki izlaz za spas, kad on reče:
— Sad mi pričaj o sebi.
Oklevajući, počeo sam čisto da opisujem događaje od očeve smrti, o čemu je i on čuo. Ali nije se zadovoljavao s takvom sažetošću, već je produžio da me tera, da traži podrobnija obaveštenja, prekidajući moje odgovore jedva primetnim uzvicima odobravanja ili ža-Ijenja, sve dok iz mene nije iscedio celu našu prošlost.
Kad sam završio, pošto se konačno zagrejah za taj predmet razgovora, tražio sam' neki izraz saosećanja u znak nagrade. Umesto toga, nakrenuvši glavu u stranu. on poče da čupka svoju šiljatu sedu bradicu. Najzad, odsutno reče:
— A tvoja jadna majka bila je tako blaga, srećna ženica. — Onda, pre nego što sam uspeo da se povratim, koliko me je zapanjila ta primedba koja je, s Pinove strane, izgledala skoro nepristojna, on me pogleda, a zatim odvrati pogled, tako da osetih da se sprema da mi kaže nešto neprijatno. — Gorko sam se razočarao u tebe, Lorense. Mislio sam da si pametan dečak.
Nikad nisam mogao ni zamisliti da ću te naći kako •iitižiš u nekom gradskom magazinu.
— Ali šta sam mogao da uradim? — pobunih se ja.
— Postoji tuce raznih načina. A najbolji je da si pokazao malo promućurnosti. Želiš da odeš tamo gore, zar ne? — On iskrenu glavu, naravno ne pokazujući nebo kao cilj, već, u konkretnijem pravcu, univerzitet, koji se, posmatran iz našeg položaja kraj reke, nadvilo na brdu iznad nas.
— Odavno sam želeo da uđem tamo zbog nauke, ili čak medicine — odgovorih kratko. — Želeo sam tolike stvari, koje nikad nisam dobio.
— Pa zašto onda ne pokušaš malo upornije? Na univerzitetu ima na tuce stipendija, naročito za klasične jezike, dostupnih svim pametnim mladićima. Ti si pametan, zar ne?
— Ne znam. Nadam se da jesam.
— Onda hajde odmah da vidimo na čemu smo. — Govorio je oduševljeno i dok sam ga zadivljeno gledao, on prstima napipa u unutrašnjem džepu kaputa, ukrašenog gajtanom, i izvuče tanku, crnu pohabanu knjižicu s koricama od safijana, koja je prilično ličila na molitvenik.
— Ovo je Novi zavet, Lorense, — reče on kratko. - Otvori ga nasumce i prevodi.
Otvorio sam nasumce i onda, posle pauze, pokušah da se malo našalim.
— Ovo su za mene španska sela, gospodine. Ne razumem ni reči!
— Šta, ne razumeš, pa to je nesreća! — On zastade, namrštivši se na mene. — Kako onda stojiš s latinskim?
— Prešao sam Ovidijeve Izbore i celu jednu knjigu koja se zove P r o p a t r i a, i, po, nešto malo sam poćeo Virgilija.
— Nešto malo počeo Virgilija — reče on zveknuvši svojom vilicom, čime kao da je izražavao krajnje nezadovoljstvo.
Ponovo nastade tišina. Onda on reče:
— Definiši peto pravilo treće Euklidove knjige.
Zajapuren od nelagodnosti, promucah: — Plašim se da nisam stigao dalje od druge knjige.
Čak ni tada se nije predao. Tu, na klupi u parku, dok su se dečja kolica kretala pored nas, i dok nas je čuvar parka sumnjičavo posmatrao, kao da hoćemo da mu počupamo cvetne leie. Pin poče opšimo da me ispituje, a kad je završio, on nekako prazno jauknu.
— Ko te je učio? Ili, ko te je upropastio? — On povuče za vrh svoje bradice, kao da želi da je iščupa s korenom. — Ti si potpuno i sasvim neobrazovan.
— Ne, nisam — rekoh Ijutito. — Znam mnoge stvari iz botanike i zoologije, možda i više od vas, gospodine. Kladim se da ne znate razliku između četiri razne vrste vresa, i kako se hromozomi dele u jedru amebe.
Posmatrao me je s usiljenim, sažaljivim osmehom.
— Jadni moj mladiću, te predmete ćeš uzeti, i u njima ćeš se besumnje istaći, posle s v o g prijema na studije. Ali, da bi bio primljen, potrebno ti je znanje potpuno druge vrste, standardno znanje iz udžbenika, a ti ga jednostavno nemaš.
Na to nisam imao šta da odgovorim. Odjednom digoh pogled.
— Ne biste li vi ... hoću da kažem, pošto smo obojica u Vintonu ... zar ne biste mogli da me podučavate ... gospodine?
Odjednom, s fatalnom čvrstinom, on odmahnu glavom.
— Nemoguće, Lorense. Ti si toliko zaostao, da ti je potrebno najmanje dve godine marljivog i neprekidnog učenja. Ja ovde neću biti duže od šest meseci. I s tvoje i s moje strane to bi bilo beznadežno.
Dugo, jadno, nesrećno ćutanje usledi posle ove propasti jedine nade koja me je podržavala i koju sam stalno nosio u dubini duše, da ću se nekako probiti kroz sve teškoće do sjajne, blistave karijere.
— Velika je šteta, Lorense. Ti si kao učenik toliko obećavao. Zar se ne sećaš onih pričica koje si pisao kad bih vam zadao pismene zadatke preko nedelje? Bile su neobično dobre. Imao si neizreciv osećaj za reči. Obično sam ih čitao celom razredu. — On odjednom zastade, nekako me zamišljeno gledajući, što mi je izgledalo čudno. Promrmlja samom sebi neku reč koju sam tačno čuo. Zvučala je kao: Elison. Je li to poslednji blagoslov? Onda prilično neodlučno reče: — Mislim da ne bi bilo nikakve štete da održavamo vezu. Imaš li olovku? Zapiši moju adresu. Dvesta dvanaest Hilsajd strit. Možeš me jedne večeri sledeće sedmice posetiti. A sada ne smem više da te zadržavam. Idem da te ispratim do tramvajske stanice.
Odgovorih mrzovoljno: — Ne idem tramvajem.
— Ali ja moram, Lorense, — reče on blago.
Zajedno smo pošli do kapije parka. Njegov je korak, vidljivo sporiji i nezgrapniji nego ranije, privlačio radoznale, a često i prostačke poglede. Na uzbrdicama mu je nestajao dah. Rđavo, turobno raspoložen, nisam bio srećan što se javno pokazujem s njim, što sam dodatak njegovom čudljivom, šepavom hodu. Ni najmanje mi nije pomogao, već me je samo odbacio. Kad se najzad popeo na papuču tramvaja i doviknuo: — Pazi sad. Dođi početkom nedelje! — jedva da sam odgovorio pre nego što sam se naglo okrenuo.
Bar mi nije opljačkao celu budućnost. Još sam imao Noru. I dok sam išao prema Ardžil stritu, počeh ponovo da mislim na nju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:38

26.
Druga predstava Alhambre je počinjala u devet sati, ali u subotu uveče, kao što se i moglo očekivati, stigao sam pred ulaz u parter mnogo ranije. U stvari, bilo je tako rano, da me je navala publike s prve predstave skoro gušila. Zatim je i hladan vetar, koji je terao maglu s reke, čekanje pretvorio u smrzavanje. Stalno pogledajući na časovnik centralne stanice, šetao sam goredole, grejući se manje tim hodanjem, a više pomišlju da ću videti Noru. Ali vreme je prolazilo. Deset minuta do devet, pet, tri ... sada zavesa mora da se već diže. Pdčeo sam da brinem. Da nisam pogrešio datum, ili sam došao na pogrešna vrata? U devet i petnaest, sa zakašnjenjem, kad sam se već spremao da pođem, oni stigoše.
Društvo je bilo veće nego što sam se nadao: Terens i gospođica Džozefina Gilhuli, Nora, gospođica Donohju, i neki ozbiljan mladić u skupocenom odelu, za koga sam saznao da je brat gospođice Donohju. Svi su bili u istom raspoloženju prisne i dobre veselosti, što je nametalo pomisao da su verovatno zajedno i večerali. Sumnja da sam bio izostavljen iz tog prethodnog događaja, bila je potvrđena jakim ispoljavanjem osećanja kojima su me, da bi to nadoknadili, pozdravili.
— Nadam se da nisi nazebao, dragi, — uzviknu gospođica Donohju, uhvativši me za ruku.
Morao sam samo da svratim i da se vidim s nekim prokletim čovekom — objasni Terens. — Džozej, ovo je Lorens.
— Milo mi je što smo se upoznali, svakako. Uvek govorim da je prijatelj mog prijatelja i moj prijatelj, samo što je trebalo ranije da mi pričaju o tebi. — Gospođica Gilhuli, obučena u kaput koji je na oko bio skupocen, sa šalom od smeđeg tila oko glave i vrata, pridruži se da zataška stvar. Stisnula mi je ruku, ostav-Ijajući na mom dlanu miris koji se celo veče zadržao, i dodade: — Čujem da si sjajan trkač. Tako i izgledaš. Uvek kažem da se to može poznati po izgledu.
— Smatramo da bi mogao da bude dobar — reče Terens razborito. — Martin i ja nameravamo da ga jednog dana isprobamo.
Nora dotle nije još ni progovorila. Sada mi se, mada ćutke, osmehnu osmehom prepoznavanja i prijateljstva, sa, kako mi se učinilo, nagoveštajem intimnosti, što je višfe nego nadoknadilo svo moje čekanje. štaviše, kad smo ulazili u pozorište, ona mi brzo šapnu na uho, objasnivši sve:
— Bio je ovo poziv gospođice Gilhuli, Lorense.
I tako nisam baš mogla da te pozovem u Kriterion. Ali ćeš idući put svakako doći.
Na nesreću, u gužvi koja se stvorila dok smo se probijali ka sredini partera, izgubio sam svoje mesto, tako da je Terens na čelu seo s gospođicom Gilhuli, zatim je ušao Martin s Norom, dok sam ja, kao poslednji, bio ostavljen s gospođicom Donohju. Taj raspored mi nikako nije odgovarao. Razočaran, pogledah po redovima nadajući se da ću ugledati Norin sažaljiv osmeh, ali je ona sa svojom uobičajenom živahnošću razgovarala sa Donohjuom. Na pozomici se neki žongler igrao loptama.
— Prve tačke nikad nisu vrlo dobre, dragi — prošapta mi gospođica Donohju u uvo. — Ali čekaj samo da vidiš Heti King. — Ona odmota veliku kutiju čokoladnih bombona i, pošto me je ponudila, stavi otvorenu kutiju na krilo. — Služi se kad budeš hteo, dragi.
Te me stalne ponude gospođice Donohju, u kojima sam nazreo crtu sažaljenja, nateraše da se osećam kao siroče u velikoj varoši. Sada je neki čovek s malim cilindrom i nosem obojenim u crveno pevao pesmu koja je, izgleda, sve zasmejala sem mene.
— On je vrisak, dragi, zar ne? — kikotala se gospođica Donohju.
Naterah svoje ukrućeno lice da se potvrdno osmehne, pogledavši u isto vreme još jednom po redovima. Gospođica Gilhuli se, zavaljena u skoro histeričnom smehu, pokazujući pritom skoro sve svoje zlatne zube, hvatala za Terensa da je pridrži. Onda, zavalivši se unazad, primetih da Martin drži Norinu ruku. Na prvi pogled mi se Donohju nije svideo. Sa mnom nije progovorio ni reči, već me je samo udostojio hladnim ozbiljnim pogledom, i taj utisak se sada samo pojačao. Bio je previše lep, na neki gangsterski, nadmen, opasan način. S isturenim jabučicama i pomalo spljoštenim nosem, izgledao je kao bokser.
— Pogledaj, dragi, simultana braća.
Dužan da obratim nešto pažnje i na te mimičare, te dve iste pojave koje kao da su sačinjavale jednu celinu, u flanelskim pantalonama, prugastim košuljama i slamnim šeširima, ipak nisam mogao da odvojim svoj. uznemireni pogled s onog drugog para. Neprirodan položaj koji sam tako zauzeo, s jednim okom na pozornici, a drugim na njima, najzad privuče pažnju gospođice Donohju, koja me tihim glasom upita:
— Jesi li iskrenuo vrat, dragi, kao da ti se ukočio?
S naporom se vratih u normalan položaj i brzo je uverih da mi naočare nisu potrebne.
Spaslo me je spuštanje zavese u pauzi. Terens i Donohju se odmah digoše da idu u bar, a kad se gospođica Gilhuli protegnu preko praznine koja je tako nastala, da bi razgovarala sa Norom, ja se okrenuh gospođici Donohju s retkom odlučnošću.
— Nisam imao zadovoljstvo da ranije upoznam vašeg brata, gospođice Donohju, — primetih konvencionalno, bolno pokušavajući da budem prepreden. — Živi li on u Vintonu?
— Pa, delimično, dragi. Ali mnogo putuje po zemlji.
— Poslovno, gospođice Donohju?
— Naravno, dragi. On je posrednik.
— Hoćete da kažete trgovački puinik; gospođice Donohju?
Sažaljivo me je posmatrala.
— Ti si neiskusan, zar ne, dragi? No, ipak te volim zbog toga. Ti si vrlo sladak dečak. Ne, dragi, Martin je bukmejker. Ne pravi on knjige, kako bi mogao zaključiti iz značenja te reči, već se kladi. Drži kladionicu, ako si čuo za tu reč. Na skoro svakoj trci ima tezgu, i na putu je da stvori lep posao. Uzmi čokolade, dragi, jednu od ovih, ja ne volim filovane karamelom, ulazi mi u plombe.
— Čini mi se, gospođice Donohju, da su on i Nora prilično dobri prijaielji.
— Možeš reći i malo više od toga, dragi — reče ona čudno me pogledavši. — Tu postoji, kako bi ti to nazvao, razumevanje.
— Razumevanje, gospođice Donohju? — jedva procedih te reči.
— Nisu baš vereni. Nora je još suviše mlada, znaš, svega joj je sedamnaest, a ja hoću da je, za godinu ili tako, vaspitam kod Erla, kako bi mogla da ima svoj sopstveni posao kad se sredi. Ali, veruj mi, dragi, ta je stvar već gotova.
To što nije bilo veridbe, moglo mi je pružiti malo utehe, ali dok nisam tačno razumeo njeno značenje, reč »stvar« je fatalno zvučala, još pogoršavana činjenicom da je već bila gotova. Gledao sam gospođicu Donohju s tihom tugom, kad ona nastavi.
— Nora je divna devojka. Možda malo obesna, to je ono irsko u njoj, prepuna nestašluka. Ali je mila, i ja je jako volim.
— Siguran sam da je svi volimo, gospođice Donohju — promrmljah, uzaludno pokušavajući da sačuvam dostojanstvo.
Za celo vreme predstave posle toga osećao sam prašinu i pepeo u ustima. čak ni Heti King nije mogla da me uzbudi i pored impresivnog šaputanja gospođice Donohju da je njena najbolja tačka »Oh, ti lepa lutkice« omiljena pesma kralja Edvarda.
Kad je zavesa pala i orkestar odsvirao nekoliko akorda »Bože, čuvaj kralja«, osetih tužno osećanje olakšanja. U opštoj gužvi Terens i Donohju potrčaše ka baru da na brzinu ispiju poslednju čašu, dok su se sve dame namerno povukle u toalet. Najzad sam ostao sam s Norom, čekajući u predvorju koje se praznilo. Ona mi priđe, tako da mi je gledala pravo u oči. Njene oči su bile ozbiljne, no usta joj se, tako živa i tako topla kad ih je pritisla na moj obraz, šaljivo trgoše.
— Ti se nisi zabavljao — reče ona optužujući, no s prizvukom sažaljenja, kao da želi da naglasi da me razume. A kad se ja, u odbranu, pobunih da se jesam zabavljao, ona odmahnu glavom. — Ne. Ti smatraš da je ovo suviše sirovo. A možda i jeste. Ovo ti nimalo ne voliš.
Osetih tada, u iznenadnom očajanju, da moram da olakšam srcu.
— Dopalo bi mi se, Nora, da sam sedeo pored tebe.
— Pa što nisi? — Ona raširi oči. Njen dah je, dok je stajala kraj mene, bio topao i sladak. — Bilo bi lepo.
— Mislio sam da želiš da sediš pored Martina.
— Martina! — uzviknu ona. — Dodijao mi je. Suviše navaljuje. Htela sam da ti budeš pored mene.
Moje srce, jako, veselo i žestoko poskoči. Oslohoden tereta tuge, osetih kako mi krv jurnu u lice.
— Ali, Lorense, — gledala me je izazivački — Teri kaže da tebi nije mnogo stalo do devojaka.
— Stalo mi je do tebe, Nora. Ako hoćeš da znaš, mk.id mi ni do koga nije bilo toliko stalo kao do tebe.
Jako te volim.
Ona se osmehnu, a meni se učini kao da će nastaviti da me zadirkuje. Ali za trenutak izraz na njenom licu se promeni, a blag osmeh pojavi se u njenim tamnoplavim očima.
— Pa, i ja tebe volim — reče ona. — Zaista. I že- lim da te često viđam, da ti pokazujem svet, i da te izvučem iz tebe samog. Teško je u svetu, Lorense, i oprosti mi, ali mislim da bi ti trebalo malo više životnog iskustva. Moraš naučiti kako da se ophodiš s Ijudima, i da se s vremena na vreme malo zabaviš. Vređam li te kad sve ovo govorim?
Ne, ne vređaš me, Nora.
Ostali su se približavali. i ona prilično brzo nastavi.
Onda da ti nešto kažem. Sledeće nedelje Mart i Teri neće biti kod kuće. Tada dođi u park Kreščent i radićemo sve ono što ti budeš želeo.
Oh, Nora, — promucah. — Kako je to savršeno divno. Da dođem ujutru?
Pomislih da će se nasmejati. Njene se usne trgoše, a oči se, ispod povijenih trepavica, stisnuše u sjajne crne proreze.
Dođi kad hoćeš — reče ona. — Ali ne suviše rano, jer ćeš me naći u krevetu.
Opet oživeh, sasvim spreman da se osmehnem kad se ostali pojave i veselo izjavim da sam se divno proveo, da uzvratim srdačne pozdrave i da zahvalim gospođici Gilhuli kad je rekla da želi da dođem na njenu sledeću zabavu, što je bilo pretvaranje potpuno strano mojoj prirodi, ali koje sam izveo, jer sam znao da je Nori iskreno stalo do mene.
Kad sam ih najzad napustio, išao sam kao po oblacima celim putem do Templar Hila, a kloparanje tramvaja je predstavljalo muziku za moje uši.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:39

27.
Sem redovnih nedeljnih pisama od majke, ništa više nisam očekivao od poštara. Zato je dopisnica koja mi je sledeće srede stigla jutarnjom poštom i koju mi je gospođa Tobin dala za doručkom, bila iznenađujući događaj. Bila je od Pina, s kratkim sadržajem:
Zašto nisi došao da me posetiš? Čekam te ove nedelje u sredu ili četvrtak sasvim sigurno.
Sada sam se sasvim odrekao Pina. Njegova procena mojih sposobnosti, ili njihovog nedostatka, ranila je moju dušu i nisam više želeo da budem ponovo podvrgnut sistematskom ispitivanju pa potom otpušten. Ako su moji izgledi onako rđavi kako ih je on predstavio, onda je jasno da mi on nikako ne može pomoći. Neću da idem k njemu. Svaka akcija koja treba da popravi moj položaj mora da sačeka povratak moje majke.
Ipak, kako je dan odmicao, neprestano sam vadio dopisnicu iz džepa i gledao je. Na kraju krajeva, bila je to retkost. I počeh da se pitam da se u toj poruci možda ne nazire kakva hitnost. Zatim, na kraju krajeva, bio sam obavezan zbog pažnje svoga starog učitelja. Na kraju sam, s karakterističnom nedoslednošću, u sedam sati te večeri zakucao na vrata broj 212 Hilsajd strita.
Bio je to očigledno skroman pansion, što sam otkrio po mirisu kuvanog kupusa u malom praznom holu, i po ispucanom linoleumu na stepenicama koje su vodile u Pinov stan, koji se sastojao od jedne sobe na drugom spratu, koja je gledala u dvorište. On je bio u sobi i čitao je kraj prozora, ali oćigledno me je očekivao i primio me je bez prebacivanja. Preko njegovog ramena primetih da je spremio nešto za mene, očigledno o svom sopstvenom trošku. Boca iimunade i tanjir slatkih biskvita bili su postavljeni na okrugli sto pored prozora.
— Lorense, — poče on kad sam seo — pre neki dan mi pade na pamet misao koja može, a i ne mora, da bude srećna. Otada na svaki način gledam da je sledim.
— Da, gospodine, — rekoh poslušno.
On nasu limunadu i Ijubazno mi primače biskvite.
— Zar nećete i vi uzeti jedan, gospodine?
On se osmehnu i odmahnu glavom, a onda, posmatrajući me za trenutak, reče kao pod izvesnim utiskom:
— Hoću da razgovaram s tobom o Elisonu, Lorense.
— Elisonu? — ponovih odsutno.
On klimnu glavom i, skupivši prste tako da su mu šake obrazovale veliko slovo V, naže se prema meni.
— Kao što verovatno znaš, postoje razne vrste fondova, zadužbina, stipendija i sličnih stvari zaveštanih univerzitetu. Neke su neobične, i mada ih je senat savršeno prihvatio, mogao bi ih nazvati čak i čudnovatim — mada one pokazuju karakter dobrotvora. — On zastade i čvrsto privuče moj pogled, tako da sam zaboravio da pojedem biskvit. — Džon Elison je bio čudnovat čovek, Lorense, — Mlinar iz Forfara, sa skromnim poslom, ne naročito pismen, ali veoma vatren škotski nacionalista, sa strašću prema škotskoj istoriji. Mislim da je svake godine odlazio u Benokbarn na proslavu godišnjice bitke. U svakom slučaju, kad je umro u osamdeset trećoj godini, ostavio je cefo svoje imanje za dodeljivanje stipendije od trideset funti godišnje u toku pet godina, dostupne svim studentima koji se upišu na univerzitet, za najbolji komemorativni esej o nekoj škotskoj istorijskoj ličnosti. Temu treba da izabere profesor veronauke, a esej se piše dva sata u univerzitetskom holu poslednjeg dana prve nedelje avgusta. To je tačno tri meseca od danas. — On ponovo zastade, zatim blago, ali s izvesnim uzbuđenjem, reče: — Kako bi ti se svidelo, Lorense, da ta tri meseca provedeš prevrćući škotsku istoriju i na kraju budeš sasvim spreman za Elisona?
Glupo sam se zagledao u njega. Moj odgovor je, posle početnog iznenađenja, bio uglavnom instinktivno odbijanje. Ta ideja je bila potpuno neočekivana, uslov za stipendiju tako čudan, graničeći se čak s nemogućim, a moja sposobnost za poduhvat tako sjajno stav-Ijena na probu, da sam želeo da izbegnem to, kao zec koji beži u svoju rupu. Znao sam da to ne mogu postići, da je sve to daleko iznad mene, i odmah počeh da pripremam odbijanje, s logikom, i to rečima koje ni najmanje ne bi mogle da uvrede Pina.
— Ljubazno je od vas što se gnjavite sa mnom, gospodine. Ali kad govorite o vremenu, vi zaboravljate da sam već zaposlen, i da sam po ceo dan zauzet.
— Reč je o tvom slobodnom vremenu, Lorense. Uveče, i po mogućstvu noću, kad si slobodan, ti bi mogao, s mojom pomoću, da se prihvatiš istorije.
— Ali gde bih nabavio knjige?
— S mojim sadašnjim mogućnostima u univerzitetskoj biblioteci, ja bih mogao da pozajmim sve knjige koje ti budu potrebne. Retke, divne, zanimljive knjige. — On dodade značajno: — A znaš kako si voleo da čitaš.
To me je pecnulo. Prošli su meseci otkad nisam nahranio svoj duh bilo čim trajnijim sem nedeljnog izdanja »Malih vesti« gospođe Tobin.
— U svakom slučaju — rekoh — nemate druge garancije da mogu da napišem dobar esej sem onih ranih sastava, koji su bili samo dečji pokušaj. A već ste mi rekli da sam samo poluobrazovan.
— Svejedno, ti si pametan, Lorense, — odgovori on suvo. — Sem toga, sumnjam da je književna sposobnost glavni kriterijum. Ocenjivači će tražiti i nacionalni duh.
— Nacionalni duh! — pobunih se. — Ja sam upola Irac.
— Onda će ti to dati mašte, da se preneseš i da postaneš veći Škot nego sami Škotlanđani.
Taj nežni ali lukavi pritisak me savlada.
— Ne, zaista to ne želim gospodine. Suviše sam mlad da idem na univerzitet. Više bih voleo da sačekam dok mi se majka vrati. Njen kurs se završava u septembru. Kad dobije zaposlenje u Vintonu, onda će iznajmiti sobe, ili mali stan. Tad ću možda ponovo moći da pođem u školu.
— Nisi ti suviše mlad za univerzitet. Imaćeš punih šesnaest, ako se ujesen upišeš. A to je dovoljno, da bi mogao misliti na školu, bar ne na onu kakva je tebi dostupna. — On nastavi optužujući: — A što se tiče tvoje majke, zar ne bi bilo divno kad bi joj mogao reći da si konkurisao za Elisona, a možda čak — on zastade — i da si dobio? Kakva bi to radost, kakvo olakšanje bilo za nju. Počinješ studije sa više sredstava nego što ti je dovoljno da se izdržavaš na univerzitetu. Trideset funti garantovanih u toku pet solidnih godina. Pomisli, Lorense. I ne zaboravi, da ću ti ja pomoći.
Namerno ili ne, tražio je sve moguće sentimentalne tačke. Spominjao je nežnost moje majke i moj prezir prema njoj. Igrao se tako nepošteno mojim osećanjima, da su mi se obrazi zacrveneli, i da ništa nisam mogao naći kao izgovor.
Skrenuo je pogled, čupkajući bradicu, praveći se da ne primećuje moje poniženje, ali ne pre nego što ie prigušenim glasom udario i poslednju žicu.
— Mislim da možeš da zamisliš šta bi to značilo od
jednog nekorisnog starca, kao što sam ja, da te poučava, pa da dobiješ Elisonovu stipendiju.
Da li glumi, spuštajući se do krajnje granice, da bi me pridobio? Pin je bio naučnik, klasičar, kulturan čovek, ali njegovim žilama je tekla jaka struja osećajnosti /a škotski provincijalizam. Sada znam da je verovao i osećao svaku reč koju je izgovorio. A onda mi je to bilo dovoljno da priznam da sam pobeđen. I on je to znao. Digavši se hitro, odskakuta — jer se osećaš lako u papučama i oslobođen proteze — prema kredencu kraj zida.
— To više ne možeš piti. Sad je već bljutavo. Mislim da bi mogao da popiješ još jednu bocu. Imam je napravljenu. — On izvadi bocu sveže limunade i nasu je u čistu čašu. — Imam još biskvita, ako želiš.
Nisam želeo ni biskvita ni limunade, osećajući da, pošto me je podigao do muškosti, sad postupa sa mnom kao s detetom. Ali sam ipak prihvatio, kako bih dobio u vremenu da se priberem, pa iskapio čašu i pojeo biskvit u mukloj tišini. Niko nije mogao biti manje ushićen izgledom našeg plana od mene. Mora da je to i on osetio, jer mi se obratio drukčijim, autoritativnijim načinom.
— Pazi sad! Dolazićeš ovamo u ovu sobu u sedam sati, tri puta nedeljno, i provodićemo najmanje po dva sata zajedno. Napravio sam raspored tvog čitanja. Evo ti prve dve knjige. Prva je Hjum Braonova »Opšta istorija škotske«, druga: Dankanovi »Granični ratovi«. On mi pruži jednu knjigu, a drugu poče nasumce da prelistava. — Ti ne shvataš kako ćeš se sjajno provoditi... kakve ćeš divne Ijude upoznati i pamtićeš da sam te ja na sve to naterao. Uzmi, na primer, ovog koji se zvao Arčibald Opasni. On je bio osobenjak, mogu ti reći. Primakni stolicu bliže, pa ćemo to preći zajedno.
Počeli smo da ispitujemo junačke nastranosti Engasa, koji je bio poglavar Crvenih Daglasa, kako je povešao kraljeve muzičare i dobio nadimak Opasni. I pored moje odluke, ovo je počelo da me privlači. Ma o čemu predavao, Pin je uvek bio simpatičan i zabavan učitelj. Bilo mi je žao kad je u devet sati prekinuo sastanak.
— Ovo je dovoljno za početak. Pa, sem što treba da pročitaš ovo što sam ti odvojio, očekujem kratak pismen pregled ovoga što smo sada prešli; recimo pet stotina reči. Donesi to u petak.
Ustao sam, pokušavajući da pronađem odgovarajući izraz spremnosti. Kako sam mogao biti tako tvrdoglav, tako kukavički protivan? Ali on me ukori.
— Poznajem te, Lorense. Bez ushićenja, molim te. Samo vredan, marljiv rad.
S knjigama pod pazuhom, pretrčah svoj uobičajeni put kroz park a onda, željan da nastavim svoje poznanstvo s Graničnim pljačkašima, nastavih da trčim sve do Templar hola, izabravši sporedan put pored reke, jureći pustim popločanim ulicama, i slabo osvetIjenim prolazima, osluškujući odjek koraka među mračnim dokovima u pristaništu, dok se najzad ne nađoh u svojoj sopstvenoj sobi, i ne uvukoh se u krevet, sa zapaljenom svećom i knjigom otvorenom na kolenu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:40

28.
Željno iščekivana nedelja je najzad stigla. Mada sam ustao u sedam, otišao sam, kao i obično, na misu u deset sati, u Svetu Malači, sa gospođom Tobin. Sve- ta Malači je bila naša crkva u susedstvu, koja je služila za najskromniji deo grada, a koja mi je ostala u seća- nju sa nizom žena u šalovima i neprekidnim šumom kašlja. Ali gospođa Tobin ju je volela, jer je imala prijatelje u crkvenoj opštini, a ja sam uvek išao s njom. U stvari, ovog izuzetnog jutra želeo sam da idem na misu u devet sati, kako bih mogao da stignem u park Kreščent oko deset, ali, setivši se Norine napomene da ne treba da dođem s u v i š e rano, odlučih da bi trebalo da stignem tamo oko jedanaest, mada je to, kad sam razmislio, izgledalo prilično kasno.
Univerzitetski časovnik je baš izbijao jedanaest kad sam pritisnuo zvono na broju devet, obučen u najbolje što sam imao i, naravno, nervozan, ali živahan od nestrpljenja. Moja angažovanost za Elisona je sada za Elisona je sada bila gotova stvar, ali je to još uvek bilo vrlo daleko, a ništa me ne bi moglo naterati da propustim priliku da provedem dan sa svojom obožavanom rođakom.
Možda zvono nije radilo. Ponovo pritisnuh dugme i pričekah. Odgovora nije bilo. Još jednom stavih prst na dugme, kad iznutra dopre do mene neki zvuk, a zatim se vrata odškrinuše, malo ali dovoljno da otkriju Noru u spavaćici i kućnoj haljini. Ona žmirnu na mene s neodređenim izrazom na licu, napola budna. Najzad, ne naročito radosno, kao da se dosetila, reče:
— To si ti, Lorense, — reče ona. — Bilo bi bolje da uđeš.
Skupivši pojas kućne haljine i gegajući se u papučama ukrašenim perjem, pusti me u kuhinju, sede na ivicu stolice, i s teškom se mukom uzdrža od zevanja.
— Oh, Nora, — uzviknuh žalosno, ali očaran prizorom koji je pružala — plašim se da sam te uzne mirio.
Ona me pogleda, zamišljeno trljajući rame pod spavaćicom, zatim se iznenada zasmeja.
— Ne brini, mladiću. Sinoć sam se malo kasno izvukla iz društva. Pratili smo gospođicu Donohju. Otišla je u Pert sa Terijem i Martinom. Ako hoćeš da staviš čajnik i spremiš mi čaj, biću gotova dok udariš dlan o dlan.
Pošto mi je pokazala orman sa hranom, povukla se u svoju spavaću sobu, a ja odlučih da joj spremim pravi doručak. Život sa majkom napravio je od mene priličnog stručnjaka za improvizovanje obroka. Kad se vratila, čaj je bio gotov, poslužavnik je bio pun prženog hleba. a bilo je i dosta kajgane.
— Pa ovako nešto nikad nisam videla. — Posmatrala je spremljeno jelo stavljeno na karirani stolnjak — Ovo je luksuz, Tuče i Kriteron. Moraćeš ovo da podeliš sa mnom.
— Već sam doručkovao, Nora.
— Šta si jeo?
— Oh, uglavnom uobičajenu mešavinu. To je neka vrsta pšenične kaše, Nora.
— Onda možeš podneti još jedan doručak. Tog Lea bi trebalo ustreliti. Na mrtvo.
Ona izvadi još jednu šolju i nasu čaja. Počeli smo s prženim hlebom i kajganom. Nikad nisam mogao m zamisliti da bi doručak sa bilo kim mogao biti tako prijatan. Moja je rođaka, sada sveža kao cvet, bila lepša no ikad. Mada je još bila bosonoga i u papučama s perjem, imala je laku bluzu i kratku tartan suknju, na kojoj je preovlađivalo žuto.
— Ovo je Keri tartan — objasni ona, gladeći je na kolenu. — Ako si Irac, onda se moraš ponositi time Sad mi reci istinu, Lorense. šta bi danas voleo da radiš sa mnom?
Zaključio sam da je toliko privlačna, zbog svoje boje, zbog tamne kose i očiju naspram svetlog lica. Voleo sam da posmatram njena široka meka usta dok je pila čaj i grickafa pržen hleb, njene male ravne zube, bele kao što su bili zubi mog oca — pravi Karolovi zubi.
Duboko uzdahnuh.
— Najviše bih voleo , . . to jest ako ti se to sviđa ... ako bismo mogli da odemo nekud u prirodu.
— Ah, ti nisi gradski mladić.
Ona pogleda kroz prozor. Sunčevi zraci su sijali na belom zidu u dvorištu.
— Pa, nije loša ideja. Vinton je ružan nedeljom Kako bi bilo da skoknemo do lađice koja je udešena za stanovanje?
— Lađice?
Uživala je u mom iznenadenju. U tome je, pomislio sam, Norina naročita Ijupkost — u njenom daru za uživanje.
— Mnogi Ijudi imaju barke za stanovanje na Loh Lomondu. Martin ... i gospođica Donohju ... — ona dodade — imaju jednu, nije daleko od Lasa. Za odmor i tako. Zabavno je. Uzećemo bicikle, ti možeš da uzmeš bicikl gospođice D., i bićemo tamo oko jednog sata.
Takva prilika, posle mnogo meseci provedenih u blizini Ardžil strita, predstavljala je pravo uzbuđenje. Jedva sam čekao da pođemo. Skočih.
— Hajdemo brzo, Nora. Ja ću požuriti i oprati sudove, a napraviću malo i sendviča, ako hoćeš.
— Ne sendviče, mladiću. Odvratni su. I ne brini za sudove. Ako hoćeš da idemo sada, onda hajdemo, ali pusti me najpre da obujem čarape. Dodaj mi ih. Tamo su preko.
Par ranije opranih čarapa visio je sada suv na rešetki kraj kuhinjske peći. Dve tanke trake. Kad sam joj ih poneo, bile su lake kao paučina.
Sedeći tamo, počela je da ih navlači, posmatrajući me iz prikrajka, s čistim nestašlukom i još nečim, nekom vrstom lukavog ispitivanja koje se naziralo ispod njenih trepavica. U međuvremenu mi je, dok sam očaran gledao, pružala letimičan no velikodušan izgled na belinu pod Keri tartanom.
— Eto! — izjavi ona nemarno, digavši se, i protrese se. — Čim obujem cipele, polazimo.
— Hvala ti, Nora — promucah. Ta idiotska primedba koja mi je možda iskočila iz podsvesti, kao zahvalnost za njeno izvođenje, zazvučala je besmisleno, pa sam pocrveneo. Na moju radost, izgleda da ona tc nije ni primetila.
Dva bicikla su se nalazila u podrumu. Izvukli smo ih napolje, pa kroz dvorište, i povezli se.
Bicikl gospođice Donohju, stari model s visokim upravljačem i zastarelim prenosom, naterao me je da se mnogo zamaram. Morao sam da okrećem pedale dvaput brže od Nore, da bih je stigao. Silazeći niz padinu, ona bi pojurila i okrenula se da mi se naruga, dok sam ja, sedeći na visokom sedištu, sa nogama na prednjoj viljušci, i pedalama koje su se besno okretale, tandrkao za njom. Siguran sam da gospođica Donohju godinama nije upotrebljavala taj bicikl. Ali trening je bio baš ono što mi je trebalo. Nedeljom su putevi bili pusti a priroda je, već pokrivena nežnim zelenilom proleća, bila zaista opojna. Beli glog je cvetao, udisao sam njegov slatki miris dok smo prolazili. Po livadama su jaganjci blejali kraj svojih majki. Ispod živica več su se pokazivale jagorčevina i jaglika. Kad smo stigli do Loha, zavijajući duž divne vijugave obale, Nora poče da se izmotava na biciklu.
— Gledaj, Lorense, bez ruku.
Onda poče da peva. Nije to bila pesma Heti King. već nešto slično, s ovakvim početkom:
Pre godinu dana lutkicom si me zvao,
I rekao si da je lepo poznavati me.
To uznemiravanje nedeljne tišine ostavi na mene neopisiv utisak. Dopadalo mi se, dok se odjednom ne setih da Nora jutros nije bila u crkvi, i da sam tome nesumnjivo ja bio krivac. Prišao sam svojim biciklom do nje i uzviknuo ozbiljno:
— Ti jutros nisi išia u crkvu, Nora. A pošto sam te ja izvukao iz kuće, sve je moja krivica.
Ona prestade da peva.
— Da, Lorense, — reče ozbiljno. — To je gadan greh na tvojoj duši. Nisam htela da ti to pominjem, ali me je jako brinulo.
— Zašto me nisi zaustavila, Nora? Otišao bih s tobom kod jezuita, na Krejg stritu. To je moja omiljena crkva.
— Nisi mi dao prilike, mladiću. Stavio si me na bicikl i poterao iz grada pre nego što sam se osvestila da vidim koji je dan ili gde se nalazim.
— Oh, bože! — jauknuh. — Užasno mi je žao, Nora.
— Pa, nemoj da se uzbuđuješ, mladiću. Možda to nije smrtan greh, a ako i jeste, ima ih i mnogo gorih.
Uz reč, ona skoči s bicikla. Stigli smo do mirnog malog zaliva s plažom prekrivenom šljunkom, na kome je ležao mali čamac za provod privezan zarđalim lancem za kolac. Nekih pedeset jardi dalje, neki čudan no privlačan belo obojen objekat s prozorima i vratima.
koji je bio tačno umanjena kopija Nojeve barke, mirno se Ijuljao u zalivu. Bio je to čamac za odmor.
Nora uze ključ iz torbe na biciklu i otkljuća katanac na lancu malog čamca. Gurnuli smo ga, uzeli po jedno veslo i zaveslali. Unutra je bilo baš kao u pravoj kući: spavaća soba, u drugoj je bio divan, tako da je to mogla biti dnevna soba, i kuhinja sa gvozdenom peći. Sve je bilo u užasnom neredu, nenamešten krevet, novine i posuđe razbacano po stolu, neka prazna boca ležala je na podu.
— Malo neuredno — reče Nora osvrnuvši se okolo i naprćivši nos. — No, svejedno, to nije naša briga. Šta kažeš za jedno kupanje?
— Voleo bih — rekoh s čežnjom, jer je bilo vruće i puno prašine. — Ali nemam gaćice.
— Ko će te videti? — odgovori ona hladno. — Ja te neću gledati, pa i ako te budem gledala, zar nismo rođaci? Popni se gore i skoči s gornje palube. Ali pazi, hladno je.
Lestve su vodile na gornju palubu, koja je bila ravna, oivičena ukrašenom ogradom. S jedne strane zaliv je bio okružen šumom, a na drugoj se jezero svetlucalo na suncu. U daljini je Ben bio plavlji od neba. Skinuo sam odelo i, još u nedoumici zbog svoje potpune golotinje, brzo skočih. Kao sneg hladna voda preseče me da izgubih dah, izronio sam dahćući, ali kad iziđoh na površinu, krv poče da mi kola kroz telo brzinom koja je razveseljavala. Plivao sam prilično dugo, kad me neočekivani pljusak natera da se okrenem. Moja rođaka koja me je stalno iznenađivala postupcima, pridružila mi se u jezeru. Nemoguće je bilo ustanoviti da li ima kupaći kostim ili nema. Videla joj se samo glava, dok mi se približavala brzim prsnim plivanjem. Ali pomisao da je i ona, kao ja, gola kao od majke rođena, zapanji me. Poleteo sam pravo prema obali kao uplašena pastrmka. Ali ona je to predvidela i presekla mi put. Ja se okretoh. Ona pode za mnom kao zavodljiva uporna morska vila. Samo s naporom,od koga sam izgubio dah, uspeh da stignem na drugu stranu čamca i da se popnem u sigurnost.
Ubrus se nalazio kraj mog odela. Istrljah se i umotah njime brzo kao munja. Pet minuta kasnije pojavi se i ona, stresajući vodu s kose i, na moje ogromno olakšanje, dovoljno pokrivena.
— Zašto nisi ostao i pustio me da te gnjuram? Zbilja, Lori, ti si tako stidljiv, da je to zaista mučno. Ne budi tako ozbiljan, momče. Pusti sebi na volju. Ti si previše fin da bi bio klada. Znaš li to? Malčice sam te posmatrala u tvom Adamovom kostimu i, blago rečeno, da se ne uobraziš, nemaš čega da se stidiš.
— Ali, Nora, ja sam samo mislio ...
— Ti suviše misliš. U tome je nezgoda s tobom. Uostalom, suviše sam gladna, da bih se prepirala. Oboma nam je potrebno da nešto pojedemo.
— Ako ima nešto da se skuva ... — bespomoćno zamucah. — Mogao bih da založim peć ...
— Kad me budeš bolje upoznao, a nadam se da hoćeš, videćeš da mrzim kuvanje ... otprilike isto koliko i sendviče. U svakom slučaju, u ovoj kadi nema ništa za jelo sem konzerve sardina i buđavih biskvita.
Počeh da tvrdim kako će i to biti dobro. ali je ona već pošla dole, s rečima.
— Spremiću se dok udariš dlan o dlan. Onda ću ti reći šta ćemo da radimo.
Brzo se vratila. Onda smo ušli u čamac i pod njenim sam vodstvom veslao oko pola milje uz jezero, pa u jedan drugi zaliv, gde je, na drumu kraj obale, biia mala gostionica s natpisom: »Kod Inčmarenskog grba, vlasnik Džon Reni«. Iskrcali smo se na mali drveni kej. Tu sam oklevao. Morao sam reći istinu.
— No ... ja nemam novca.
— Šta! — Ona se napravi kao da je zapanjena. — Ćak ni jedan okrugli O za Irca Marlija? Onda smo gotovi.
Kad ja pocrveneh. ona prasnu u smeh.
— Ne brini, dragi Lorense, ja častim.
Nora je ovde očigledno bila prilično čest gost. Gostioničar ju je odmah poznao i rukovao se s njom.
— Gospodin Donohju danas nije s vama, gospođice? — Onda dugo zadrža pogled na meni, i najzad okrete glavu rekavši: — Imam piletine, pečene govedine ili kuvane ovčetine s knedlama od jabuka iii kiselim mlekom i, posle, krem. Slatka i udobna sobica samo je za vas. — Kao da se dosetio, dodade: — Ženi će biti žao što vas nije videla. Ona je dole u selu kod kćeri.
Slatka i udobna sobica nije bila baš neka naročito dobra soba, sa stolom pokrivenim mušemom i pljuvaonicama po crvenožutom podu. Tužna ispunjena štuka u staklenoj kutiji plivala je iznad ploče kamina. Ali sam za hranu, kad je stigla mogao reći da je najbolja seoska hrana. Jeli smo pečenu govedinu, debele komade, ružičaste u sredini a nagorele spolja, sa reš pečenim krompirima i povrćem. Uz to je Nora poručila i bocu piva. Ja sam uzeo limunadu. Zatim su došle domaće knedle od jabuka sa mnogo gustog svežeg kajmaka. Dva puta sam se poslužio. Najzad je na sto iznet kotur zdravog žutog danlop sira. Zavalivši se i ispijajući pivo, dok je grickala komadić sira, moja, rođaka je sa bledim osmehom posmatrala moju mnogo življu aktivnost.
— Ovo ćemo opet raditi, zar ne, mladiću?
— Oh, Nora, kad bismo samo mogli ... Ovo je sve ... tako savršeno.
— Još jedna stvar nam je potrebna da završimo. Sećaš li se gutljaja porta koji sam ti dala u baru, kad smo oboje još bili deca? Sad ćemo opet ispiti po jedan gutljaj.
Ona ustade i pođe u drugu sobu da ga donese. Posle dužeg vremena, vrati se sa po jednom čašom u svakoj ruci.
— Reni je pokušao da me zadrži i da mi priča o konjima — reče ona. — Martin mu obično da bakšiš.
Pri pomenu tog imena, slatki porto dobi pomalo gorak ukus. Pa, ipak, ulio mi je odvažnost.
— Nora ... dolaziš li često ovamo s Martinom?
— Pa, povremeno. A i s gospođicom Donohju.
— Mislim ... — nekako sam zaobilaznim putem pokušavao da dođem do tog predmeta — sasvim je prirodno da ti se Martin sviđa.
— Ponekad mi se jako sviđa. Drugi put ga mrzim. Sada sam s njim prekinula.
— Nadam se da će tako i ostati.
— Zašto?
— Zato, ako te to ne vređa — porto mi je pomagao pritom — jer sam i sam užasno zaljubljen u tebe.
— Zašto bi me to vređalo?
— Pa — promucah odbojno — ja nisam ništa naročito, znaš, Nora.
— Za ime božje, mladiću! — Ona ustade. — Kad ćeš prestati da omalovažavaš samog sebe? Ne ceniš sebe dovoljno. Ako hoćeš da znaš, na neki način volim da sam s tobom, i nikad pre nisam ni pomišljala da ćeš mi se tako svideti. Čuješ li me? U svemu ovome uživam isto koliko i ti. Videćeš, mislim ozbiljno. Hajdemo opet na lađicu.
Kad sam ustao, obuze me takvo blaženstvo, izazvano ručkom, portom i toplinom njenog pogleda. Pažljivo, pod izgovorom da je diskutovala o konjima, Nora je ranije platila račun. Napolju su, dok smo prolazili kroz vrt gostionice, somotasti šeboji, zagrejani suncem, nežno i divno mirisali. Stigli smo do čamca uz kej i ušli unutra. Nora me je gledala onim nežnim, sugestivnim osmehom, koji sam primetio kad je navlačila čarape. No, nekako se i taj pogled promenio. Više me nije zadirkivala. Umesto nestašluka, sada je u njenim očima bilo topline, i neke čudne, slatke, neodređene zavodljivosti. Ona se kratko nasmeja.
— Posle onog gnjuranja mi se prispavalo. A tebi? Mogli bismo da se ispružimo ovde.
Pošavši za njenim pogledom, videh da je krevet namešten. Mora da ga je namestila kad se presvlačila posle kupanja.
— Ali, dan je tako divan, Nora. Zar ne bi bilo lepše da legnemo na palubi?
— Probala sam to već. — Ona napravi privlačnu grimasu. — Užasno je tvrdo.
— Mogao bih da ponesem ove jastuke sa kanabeta.
— Pa ... ako hoćeš. — Složila se. — Ali nije ni upola tako prijatno kao u krevetu.
Pokupio sam sve jastuke i izneo ih. Bili su prilično pohabani, perje je ispadalo, ali su izgledali dovoljno mekani kad sam ih prostro po palubi, i kad smo legli na njih. Bila je užasna vrućina. Zatvorio sam oči. Čak i kroz zatvorene oči sunce je tako bleštalo, da je odgovaralo stanju moje duše.
— Je li ti udobno, Nora?
— Da, — reče ona. — Nisam se ni setila jastuka. To je bilo pametno, Lori. Ali gde si ti?
Ona pruži ruku. Još uvek zaslepljen, našao sam njenu malu ruku i uhvatio je. Ona poče da me golica po dlanu vrškom jednog prsta.
— Tako sam srećan, Nora. Mnogo ti hvala za sve. A naročito zato što si sa mnom.
— Još uvek si suviše daleko. Priđi bliže.
Kad sam se okrenuo nastranu, njena ruka me zagrli oko vrata. Otvorih oči. Njeno lice je zavodljivo bilo pored moga. Video sam plave tačkice u njenim tamnim očima, mladež na jabučici, tako savršeno namešten, da je izgledao kao ukras. Kapljica znoja se sijala na njenoj gornjoj usni. Njena koža, obično mlečno bela, sad se bila zarumenela. čudna, mirisna toplina izbijala je iz nje. Srce mi se uzbudilo i živije zakucalo.
— Hoćeš li da ti kažem nešto, Lori, dragi? — Zatim je produžila lagano, zastajući posle svake reči, kao da želi da mi utuvi njeno značenje. — Volim te jako, jako mnogo.
— I ja tebe volim, Nora, draga, — promucah. — U stvari, potpuno te volim svim svojim srcem.
— Onda me voli, najdraži Lori.
Ona me čvrsto privuče sebi i pritisnu usne na moje. Prože me ogroman talas slasti. Za ceo život nisam mogao poželeti ništa više od ovoga. Osetih se ponesen, kao izvan sebe, nošen strujom najčistijeg. najsnažnijeg osećanja, osećanja toliko odvojenog od mog tela, da je izgledalo kao ushićenje duše.
Avaj, jadni glupan, nisam se usudio ni da pomislim da je mojoj rođaci hitno potrebna moja prisutnost. Nije bila u pitanju moja sposobnost za sarađivanjem. Sam bog zna da sam imao dovoljno neprilike da pronađem svoj put kroz krivudave staze puberteta. Ali Nora je za mene bila zagonetna, izuzetna, skoro anđeoska. Ne samo da bih više voleo da umrem no da je uvredim, već me je moje uzvišeno osećanje zadržalo od zemaljskog petljanja sa činom koji mi je tada izgledao prljav i nepristojan posao. Da li sam tada bio savršen magarac, uobraženko, možda, ili jednostavno slab, neiskusan, idealan'mladić? Zaslužujem li prezir današnje generacije u kojoj poznajem mlade osobe koje polaze na takve izlete s dosadnom izvesnošću i punim džepom kontraceptiva. I da li bih, u stvari, zadržao svoj anđeoski čist stav do kraja? Da ili ne, sad sam bar pošteđen obaveze da iznesem svoju povest s najbanalnijom od svih radnji, gubitkom mladalačke nevinosti, jer dok smo zajedno ležali, blaženo zagrljeni bez daha, s obale se začu prodoran zvuk.
— Gospođice Nora, donela sam vam cveće da ponesete kući.
— Oh, bože, — prostenja Nora. — Gospođa Reni iz gostionice. Nek’ ide do vraga!
— Malo za vas, a malo za gospođicu Donohju — začu se ponovo s obale. Pridigavši se na laktu, ugledah nisku krupnu ženu, kako buketom narcisa maše prema nama.
— Idem po njih — rekoh.
Ne, ostani ovde. Ne miči se ni za centimetar. Ja ću se nje otarasiti, i vratiću se za čas.
Ona ustade, s oklevanjem, zabaci kosu, i trenutak kasnije začuh kako je koračala po vodi. Odmah zatim razgovor pri Ijubaznom pozdravljanju koji je dopirao preko vode. Gospođa Reni je bila razgovorna žena i nije se moglo lako nje otarasiti, kako je to Nora zamišljala. Kako je nebo bilo široko i kako su uspavljivali lagani talasići na jezeru. Počeo sam da osećam kako lebdim na oblacima, kako sve više i više lebdim u snu, dok me, na kraju, duga vožnja biciklom, obilan ručak, porto i vrelo sunce ne savladaše. Na moju večitu sramotu, zaspao sam.
Kad sam se probudio, bilo je hladnije, sunce je počelo da zalazi, a Nore nije bilo kraj mene. Skočih i videh da je dole, i da je baš spremila čaj. Nije me dočekala, kako bi se očekivalo, s prekorima ili s prezirom, već nežno, i s izvesnim novim, za mene zagonetnim, kliničkim zanimanjem. Radosno me poljubi u obraz i promuca reči hvale koje sam smatrao čudnim.
— Ti si užasan mladić, Lori. Ovako divan dan, a mi se ničim ne možemo prekoreti.
— Jesi li i ti spavala?
— Ne, mladiću. Još jednom sam se okupala, da se rashladim, zatim sam stavila čajnik, sela i malo nasamo razmišljala.
— O čemu, Nora?
— Ah, — osmehnu se ona — jednog dana ću ti reći.
Kad smo popili čaj, što mi se učinilo kao najjače osveženje, zaključali smo lađicu, odveslali do obale i. pošto smo stavili lanac i katanac na mali čamac, brzo smo se biciklima povezli kući. Nora je vozila uza me, često bi mi stavljala ruku na rame, kako bismo mogli da razgovaramo. U stvari, razgovarali smo celim putem do Vintona. Pričao sam joj o Elisonu, a ona me je nagovarala da radim marljivo na tome. Drugi savet koji mi je dala, bio je da ne dozvolim Terensu da me iskoristi.
— Teri je dobar čovek. U njemu nema ničeg zlog. Ali bi namamio i pticu s grma? -A što se tiče Donohjua, taj momak bi oderao i svoju rođenu babu.
Bilo je već kasno kad smo stigli u park Kreščent Moja svetiljka se ugasila, pa smo gurali bicikle uz ostatak brda. Uzeo sam Norin bicikl i rekao joj da ću oba ostaviti u podrum. Dok sam stajao u mraku, ona me brzo zagrli i poljubi.
— Laku noć, dragi Lori. i neka si blagosloven crnakav kakav si.
Onda potrča uz stepenice i nestade.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:41

29.
Bilo je četiri časa jednog vrelog subotnjeg popodnevrta sredinom jula, a gospođa Tobin mi je donela šolju čaja u sobu. Pre nego što je izišla, odmahnula je glavom na mene dok sam sedeo pred gomilom knjiga za stolom od pruća, koji sam izvukao iz jedne od Leovih soba sa starudijama.
— Obrazovanje je divna stvar. Ali da sam na tvom mestu, ne bih se toliko mučila.
— Ali moram, Eni, — očajno sam se upinjao. — Vreme užasno brzo leti.
— Dobro. — Pri tom se ona zagleda u mene. — Nemoj da dobiješ upalu mozga, kao sin gospođe Finigen, kad je pao na ispitu za prijem u poštansku službu.
Bio sam suviše napet, da bih to primio kao šalu. Više od dva meseca neprekidno sam se batrgao prema Pinovim uputstvima, i doveo samog sebe u stanje živčane napregnutosti.
Od onog ranijeg prohteva za Hjum Braonovu »O p š t u i i s t o r i j u Š k o t s k e« i »G r a n i č n e r a t ove«, napredovao sam do solidnije Mterature: Barnovog škotskog rata za nezavisnost«, Skineve »Keltske Škotske«, Gregorijevih »Kraljeva Stjuarta«, a sada sam bio udubljen u »Trn i r u ž a«. Sem mog krajnjeg cilja, kome sam jedva usudivao da se nadam, tema me je počela zanimati samim sobom. Noću, u moje najbolje vreme za čitanje, našao bih se zahvaćen takvim uzbuđenjima, kao što je zavada izmedu Rotseja i Albanija, koja je dovela do Rotsejeve tajanstvene smrti u Faiklendu, da me je samo poslednji plamičak sreće — osvetljenje koje je svakako odgovaralo četrnaestom veku — mogao zaustaviti. Sada sam odlazio Pinu četiri puta nedeljno, što je bila prava viteška odanost, manje s moje strane nego s njegove. Moje misli su se često vraćale na one dane kad sam se glupo pretvarao da imam učitelja. Sada sam ga imao. strpljivog, divnog ućitelja. Njegova glavna briga usredsredila se.na nedostatak mog književnog stila, manu Koju je on stalno pokušavao da popravi, ispravljanjem i savetima, ali s malo uspeha.
— Ti pišeš srcem. Lorense. — Slegnuo bi ramenima sa žaljenjem. — Ne glavom. Tako ćeš morati da produžiš.
Okrenuo sam se Ijubaznoj ponudi gospođe Tobin. Dok sam pio čaj. koji je počeo da se hladi, moj pogled se vrati, ne privput tog popodneva, na dopisnicu. Stigla ie juče, a sada je ležala, suviše upadljivo, na stolu po red mojih beležaka o vladavinama Mareja i Lenoksa. Mršteći se, uzeh je, i, kao da tražim neko značenje koje mi je do sada promaklo, ponovo je pročitah:
Neizostavno me čekaj ispod sata na Centralnoj stanici u subotu u pet sati. To će svakako biti za tvoje dobro.
Terens
Naravno, neću ići. Rešio sam da ne idem. Vreme rm je sada bilo previše dragoceno, da bih ga traćio na beznačajne stvari. Iznad svega, nije li me Nora, moja draga Nora, otvoreno savetovala da budem obazriv prema otmenom Teriju? Ali poslednja rečenica je nekako privlačno zvučala. To će svakako biti za tvoje dobro — nečujno, moje usne su izgovarale te reči. Ako ovo zaista treba da bude prava prilika, a moje misli se vratiše na razgovor sa Terensom u kuhinji Kriteriona, kad je govorio o svom uticaju u Blekroku, kako će me posle savest gristi ako je propustim. Dok sam ispijao čaj, razmatrao sam taj problem najpre s jedne, a onda s druge strane. Na kraju, skočih, zgrabih kapu, i potrčah na Centralnu stanicu.
Bilo je deset do pet kad sam stigao. Ovo je bilo omiljeno sastajalište, i mnogo ih je već stajalo pod velikim časovnikom. Pridružio sam im se. Pet minuta posle pet, ostavljajući utisak neobične tačnosti. pojavi se Terens, s malom Gledston torbom u ruci. Nije bio sam Donohju je došao s njim.
— Dobro, mladiću, došao si. I sjajno izgledaš. — Terens me toplo pozdravi. — Nadam se da nisi dugo čekao.
I Donohju se osmehivao. Bar je njegovo uzdržljivo, natmureno lice poprimilo izraz neobične prijaznosti, a to je bilo još čudnije, jer me on dosada skoro nije ni primećivao.
— Ne možemo ovde da razgovaramo — reče Te rens. — Hajdemo u bife.
Ušli smo u bife prve klase.
— Šta želiš? — upita Donohju Ijubazno. — Ja ćastim.
Izvlačeći korist iz ponude, rekoh da bih želeo sendvič sa šunkom i čašu mleka. Njih dvojica uzeše džin
Terens sačeka da nas posluže, a zatim, pošto me brižno upita jesam li dobro, otpi gutljaj i izjavi sledeće
— Pa, mladiću, često sam ti govorio kako želim da izmerim tvoje vreme na jednu milju. Dakle. to ćemo danas učiniti.
Zaista, nije trebalo da se iznenadim, pošto sam s tom stvari bio više nego jednom upoznat. na Terijev poluozbiljan način. Ali me je taj iznenadni predlog zaprepastio.
— Zašto baš danas? — upitah oprezno.
— Doći ćemo i na to, ne brini — reče on s prisnim, znalačkim pogledom.
— Ali u poslednje vreme nisam ozbiljno trenirao. Prilično sam izvan forme.
— Ah, snažan i zdrav mladić kao što si ti nikad nije izvan forme, zar ne, Marte?
— Ne bi trebalo — odgovori Donohju starateljski. — Koliko ja vidim, na njemu nema ni trunke sala. No, nisam ubeđen da će izdržati.
— Ne brini. Izdržaće taj.
— Ali ima li brzinu? — Donohju me sumnjičavo pogleda. — To će mu trebati za snažni finiš.
— To garantujem — reče značajno Teri. — Zar ti nisam pričao kako me je sasvim potukao kad je bio dete?
Donohju odmahnu rukom, odbijajući taj dokaz.
— Bilo je to pre deset godina.
— Možda je i tako. Ali tu su i njegove dve velike pobede sa Harijerima, ove i prošle godine. Nasmej se i pređi preko toga, D.
— Hm, da, — reče Donohju, kao nedovoljno ubeden. — Pa, mislim da bismo mogli da mu pružimo priliku.
— I to pravu priliku. — Terens se okrenu meni. — Sve ću ja urediti, mladiću. Ovde je oprema. Moj vlastiti Roklif pribor. Samo izvoli. — On taknu Gledston torbu prstom. — Uredio sam da te isprobamo na Harpovom igralištu.
— Ali zašto, Teri? — Te pripreme, interesovanje koje su pokazali za mene, i način na koji je Donohju jedva bio pridobijen, bile su neobično laskave, ali mene nisu mogle prevariti.
— Kasnije, kasnije, mladiću. Kakva korist da ulazimo u to dok ne vidimo šta ti umeš?
— Ne — rekoh odlučno. — Moram najpre da znam šta ću imati od toga.
— Zar to nisam rekao u dopisnici? — prasnu Terens. U svakom slučaju biće dobro za tebe. Samo. ako si ono što mi smatramo da jesi. Ali sada počinjem da sumnjam u to.
Taj prizvuk nepoverenja natera me da se odlučim Pristadoh da pođem. Zapravo, nisam video ništa zlo u tom izletu. A sada sam želeo da im pokažem šta umem Naroćito sam želeo da ubedim Donohjua, zato što ga nisam voleo, i što sam mrzeo njegovo druženje s Norom. Izišli smo iz bifea i ušli u taksi pred stanicom Imajući poverenja u Terija. pomisiih prijatno, izveščemo tu stvar na pristojan način. Moj rodak je opet delovao na mene svojom Ijupkošću i preteranim samopouzdanjem.
Naš krajnji cilj se nalazio prilično daleko, u istoćnom predgrađu. Posle vožnje od dvadesetak minuta,* ustanovio sam da je to fudbalsko igralište Harp Džuniors kluba. Susedstvo. kojim su dominirala dva ogromna aparata za mešanje plinova. koja su pripadala obližnjoj plinari, bilo je siromašno i smrdelo je, kako bi se i očekivalo, na plin. Nikad nisam čuo za Harp Džuniore i njihov teren, okružen zarđalom ogradom od kovanog crnog gvožda, koja je bila u stanju propadanja, a obuhvatala je užasno zapušteno fudbalsko igralište i mali drveni paviljon. Oko igrališta se nalazila trkačka staza posuta šljakom.
— Evo nas najzad — uzviknu oduševljeno Teri, rekavši nasamo šoferu taksija da saćeka. — Stam kraj staze, Marte, a ja idem s Lorensom.
Ušli smo u paviljon. još manje impresivan od igrališta. Daske na podu su bile gole i isprovaljivane, nekoliko starih prugastih dresova je visilo na kukama, prašina svuda. a takođe i jak ustajao miris znoja. piva i mokraće.
Torba je, kađ smo je otvorili. otkrila gaćice, majicu i trkačke cipele s kramponima. Dok mi je Terens pažljivo pomagao, izigravajući slugu, počeo sam da se presvlačim. Sve mi je dobro stajalo, sem cipela koje su t>iie suviše dugačke, ostavljajući čitav inč slobodnog prostora ispred prstiju, Pokazao sam to Terensu.
— Nije to rdavo — reče on. sa stručnom ubedljivošću. — Daće ti više zamaha.
Izišli smo napolje. Donohju je šetao goredole. s rukama u džepovima i s izrazom očekivanja. Zapalio ie odličnu indijsku cigaru.
— Evo ga — uzviknu Terens. gurajuči me napred. — Zar ne izgleđa kao pravi trkač, od glave do pete.
— Na časnu reč. izgleda Visok je Pogledaj samo ove noge.
Donohjuov ton, u kome sam naslutio nezavidno respektovanje, bio je vrlo zadovoljavajući. Zaista, u ovoj lakoj opremi i Roklif bojama, osećao sam da ih neću razočarati. Učinio sam nekoliko prethodnih sprinteva
— Tako je, razgibaj se, mladiću.
— Samo nemoj da oslabiš — reče Donohju grickajući cigaru.
— Pazi, Lori. — Terens mi, s pogledom kojim kao da je želeo da suzbije Donohjuovo oduševljenje, stavi ruku na rame. U drugoj je držao sat. — Ćetiri kruga ćine tačno jednu milju. Jesi li spreman?
— Da.
— Onda na start! — On koraknu unazad. s očima na satu. — Sad!
Dobro sam startovao i, najbolje što sam mogao, optrčao četiri kruga. Sendvič koji sam bio pojeo malo mi je smetao u poslednja dva kruga, kao i Terijeve cipele, koje su se savijale na tvrdoj šljaci i bile manje elastične nego što je on obećao. Kad sam stigao, bled i zadihan, osećao sam se nezadovoljan trkom. Očigledno sam pogrešio. Povijen nad satom, Teri uzviknu od radosti.
— Dobra trka, mladiću. Znao sam da ćeš nam odgovarati, i bio sam u pravu.
Ne zaostajući nimalo, Donohju me srdačno pljesnu po leđima. Još zadihan, pocrveneh od radosti'.
— Koliko iznosi vreme?
Terens stavi prst na usta
— Ovog trenutka ni reči o tome. Videćeš zašto. Hajde sada i presvuci se. Izgleda da su zatvorili vodu u paviljonu, ali se ti dobro istrljaj ubrusom. Eno ga u torbi.
Deset minuta kasnije bili smo u taksiju, vraćajući se u grad. Dok smo se vozili, Terens se okrenu prema meni nekako naročito poverljivo.
— A sad me slušaj, mladiću. — Govorio je opreznim glasom, kao da se plaši da ga vozač može čuti. — Početkom avgusta će biti neki sportski miting u Bervik--On-Tvidu. To je mali seoski događaj, i na njega uglavnom dolaze bezvredne seljačine. Ali, — on me živo pogleda — ima tu mnogo klađenja, a Martin se, kao što znaš, bavi tim poslom. Naš plan je da tebe prijavimo za trku na jednu milju. Posmatrali smo u kakvoj su formi domaći trkači, a po onome što si nam danas pokazao, ubeđeni smo da možeš da pobediš.
— Da pobedim? — uzviknuh.
— Pehar. — On ozbiljno naže glavu i dodade to još ubedljivije. — A dobićeš i jedan paketić. Mi ćemo se pobrinuti za novac. Martin će preuzeti opklade. A ti ćeš dobiti deset zlatnika.
— Deset funti! — Bilo je to više nego iskušenje — zaslepljujuća suma. — Ali, Teri, ja imam ispit prve nedelje u avgustu. Sedmog.
— Takmičenje je petog. Puna dva dana ranije. Nema više od tri sata vožnje donde, tako da ćeš se vratiti istog dana. Zašto se brineš?
Grizao sam usne s mučnom neodlučnošću. Želeo sam da dobijem pehar, a naročito deset funti. Moja majka je, u jednom od poslednjih pisama pomenula i stan koji će uzeti kad se vrati, i gorko je žalila što je prodala nameštaj kad smo napustili Ardfilen. Za deset funti se može kupiti nameštaj, možda čak i cela jedna soba. Ali kako će Pin gledati na takav jedan poduhvat, naročito uoči Elisona?
— Pa, užasno će ti koristiti da se odmoriš malo pre ispita. — Donohju mora da je čitao moje misli. — Naravno, ako želiš da odbaciš pristojan novac, imam ja drugog jednog mladića koji će iskoristiti ovakvu priliku.
Nisam mogao da podnesem pomisao da me neko zameni.
— Trčaću.
— Dobro, mfadiću. — Terens se rukovao sa mnom čestitajući mi. — Videćeš da nećeš zažaliti. Sve što treba da radiš to je da budeš miran i da svako veče pomalo trčiš. Nemoj suviše da treniraš. A ako povremeno svratiš na sporedna vrata hotela, postaraću se da dobiješ par dobrih odrezaka.
Prolazili smo kraj poznatih mesta. Video sam da smo prošli pored Nort Britiš Stejšna, i da ulazimo u Mortonhol strit. Donohju spusti prozor i baci cigaru. Zatim se zagleda u mene.
— Gde želiš da te ostavimo!
Ocenio sam da šest sati mora da je prilično davno prošlo, i da je skoro vreme da počnem čas sa Pinom.
— Bilo gde blizu Fiilsajd strita.
Poslušno, Terens reče šoferu da na brzinu zaokrene oko parka. Taksi stade na kraju Glimor Hila, nedaleko od univerziteta, i ja iziđoh.
— Biću s tobom u vezi, mladiću — doviknu mi on, dok su odlazili.
Pošao sam prema Pinovom stanu, prilično uzbuđen i s prijatnim osećanjem važnosti. Laskalo mi je što me je Terens izabrao, i što sam potvrdio svoje intimno ubeđenje u izuzetnu brzinu svojih nogu. Ta sigurnost u sopstvenu brzinu prvi put mi se usadila u svest kad sam ono trčao po lekara za oca, a učvršćivana je ličnim naporima za održanje kondicije i dobro potkrepljena materijalnim dokazima, jer otkako sam počeo da treniram s Ardenkejplovskim Harijerima dva puta sam pobedio u trci za juniore ispod četrnaest godina na kraju sezone jesenjih sportova. Da, ovo je svakako bio naročit talenat koji se skoro mogao porediti sa sposobnošću za lebdenje, koju je nebo podarilo malom broju svetaca. Zaista, dok bih trčao, u vazdušnom vrtlogu koji sam sam stvarao, često sam imao utisak privremenog gubljenja dodira sa čvrstim tlom. Uzimajuci sve to u obzir, izgledalo mi je potpuno umesno da treba da izvučem korist od svojih sposobnosti. Terijev primamljivi predlog bio je potpuno zakonit, a ako je Donohju želeo da se kladi na mene, i to je, takode, mada potpuno njegova stvar, bio potpuno dozvoljen posao. Svejedno, nisam bio načisto šta da radim s Elisonom, a kad sam stigao u Hilsajd strit i popeo se stepenicama do Pinove sobe, odlučio sam da njemu ostavim da kaže poslednju reč o ovome. Već je sedeo za stolom i čekao me, praveći svežanj hartija sa svim znacima zainteresovanosti.
— Lorense, — poče on odmah, pokazavši mi dru gu stolicu — imao sam toliko sreće da dođem do Elisonovih ispitnih pitanja za poslednjih deset godina Biće korisno da se pročitaju.
— Zaista, gospodine?
— Na prvom mestu, u šest od deset slučajeva, pitanje je bilo posvećeno isključivo škotskoj istorijskoj ličnosti iz šesnaestog veka. Na drugom mestu, primećujem da je danas tačno deset godina otkako je izabrana ličnost bila Marija, kraljica škotske.
— Šta to znači?
— Verovatno ništa. — On se osmehnu, čupkajući bradicu. — No, palo mi je nešto na pamet i neće nam škoditi ako se naročito osvrnemo na hiljadu i pet stotu godinu s nešto posebne pažnje prema toj nesrećnoj mladoj ženi i njenom bliskom krugu. Endrju Land će nam tu pomoći. Danas sam uzeo njegovu biografiju iz biblioteke. Kako je on samo blagonaklon prema tom jadnom stvorenju!
Otvarao je knjigu kad ja, želeći da skinem teret s duše, progovorih;
— Samo jednu stvar, pre nego što počnemo, gospodine.
Saopštih mu da me je jedan rođak zamolio da učestvujem na nekom sportskom mitingu u Berviku, dva dana pre Elisona, i da ću se, mada sam uglavnom pristao, ako on smatra da bi to na bilo koji način moglo da smanji moje izglede, odmah povući.
Razmišljao je. gledajući me Ijubazno. Tog trenutka njegovo je lice odražavalo jednostavno dostojanstvo koje prevagnu nad njegovom nemogućom deformaciiom. dosadnom sentimentalnošću i osobinama starog neženje. Odjednom osetih koliko ga volim.
— Pa, Lorense. mislim da ti to baš treba. Uvek savetujem prekid učenja pred sam ispit. A jedan dan na vazduhu će ti savršeno koristiti.
To mudro odobrenje predstavljalo je veliko olakšanje za mene. S novim žarom se pridružih Pinu u novom i intenzivnijem ispitivanju ličnosti polusestre kraIjice Elizabete.
Слика