Arčibald Džozef Kronin

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:41

30.
Iste večeri, kad sam završio sastanak s Pinom i kad sam izišao na ulicu, Nore nije bilo. Često, kad bi vreme bilo lepo, ona bi odšetala kroz park da me sačeka, i ja bih je našao pod svetiljkom pred brojem dvesta dvanaest. Onda bismo, ruku pod ruku, prošetaii do Kreščenta, gde bi gospođica Donohju, koja je cenila svoj talenat na tom području, i koja je uživala u ukusnom zalogaju, ispekla prženice sa sirom, uz koje smo pili kakao. Neprekidno koncentrisanje pažnje, Što je Pin zahtevao od mene, sprečavalo me je da i dalje idem na izlete u prirodu, a ni sama Nora ih nije predlagala. Mada sam nejasno osećao, pošto nikad nisam shvatio puno značenje onih neobuzdanih trenutaka na palubi lađice, otad je Norino držanje prema meni pretrpelo sitnu ali ipak bitnu promenu. Osećao sam da me voli više nego ranije, ne sasvim onako nemarno i nestašno. Uvek me je hrabrila i govorila mi kako se nada da ću dobiti nagradu Elisona. Odjednom je postala starija, uzdržljivija, i dok smo se Ijubili s nežnošću, nedostajalo je nešto što nisam mogao da odredim — to mesto je zauzela brižnost. Kasnije sam počeo da osećam da Noru nešto muči. Mada je to poricala i izbegavala moja pitanja, često joj je pogled bio odsutan. a ponekad je izgledao potpuno tužan. Pošto je prošlo više od nedelju dana — neobično dugo vreme — otkad sam je poslednji put video, reših da pri povratku svratim u park Kreščent.
No, ovde nisam imao sreće. Na zvono niko nije odgovorio. I mada sam se pomučio da obiđem kuću, ni iz pozadnjeg dvorišta se nikakvo svetlo nije primećivalo ni na jednom prozoru. Tumarao sam otprilike četvrt sata oko kuće, uzalud se nadajući da će se Nora, ili gospođica Donohju, pojaviti. Onda sam pošao duž Kreščenta prema Krejg Hilu. Svakako, to nije bio najkraći put do Ardžil strita, ali me je Krejg Hil naročito privlačio zbog Jezuitske crkve, koja je. razlikujući se od mnogih stereotipnih Penginovih gradskih kapela, bila naročito privlačna, bar meni, svojim namrgođenim romanskim stilom. To je detom bilo posledica nedostatka novčanih sredstava, jer originalni plan da se unutrašnjost obloži mermerom nije ostvaren, tako da su ostali grubi lukovi od cigala koji su bacali srednjevekovne senke po crkvenoj lađi. štaviše. kasno uveče crkva je obično bila prazna, mračna i veoma tiha, sve ono što sam ja voleo, i moram priznati da sam imao običaj da po odlasku iz parka Kreščenta — to je u svakom slučaju bila najbliža crkva — uđem u to svetilište, ne u ćisto religioznom žaru, za koji nikad nisam mogao tvrditi da ga imam, već odanog srca, da zamolim nebesku pomoć za uspeh u Elisonu, bez koje sam osećao da neću imati nikakvog izgleda.
Kad sam te večeri ušao, sam do svog bočnog oltara, gde se nalazila kopija Simon Martinove Madone. koju sam voleo da gledam, koja me je obično dovodila u pravo molitveno raspoloženje i navodila da se rastanem s poslednjim penijem, ako sam i njega imao, da bih kupio sveću. No, večeras jedva sam mogao da je vidim. Sva su svetla. sem jednog Kandila, bila ugašena Jedna je žena preko puta mene verovatno upalila tu jedinu sveću, pošto je bila tek upaljena. Skoro sve pobožne žene koje su palile sveće uvek su bile gologlave. na kolenima, s glavom u rukama. Ali ova žena je bila mlada, i samo je sedela, gledajući pravo napred, kao nipnotizovana malim treperavim plamenom koji je sama upalila. Iznenađenje, više nego radoznalost, natera me da se zagledam u nju kroz mrak koji je pao, onda odjednom, trgnuvši se od radosti i iznenadenja, videh da je to Nora.
Jedva sam mogao da verujem. Nora nije bila pobožna. Sad sam ustanovio da nije marila ni za takve stvari kao što su post petkom i uskršnje pobožnosti. U stvari, bila je gotova da se šegači na račun svete vođice i tamjana, što me je zabrinjavalo. No. kako me je obradovala time što me je, znajući za moj večernji običaj da upalim sveću, preduhitrila i sama učinila zavetne darove za moj cilj. Srce mi nabuja od Ijubavi i zahvalnosti. Još neprimećen, posmatrao sam je s ushićenjem, koje sam na ovom mestu obično rezervisao za nebo. No i ona je. ocrtavajući se prema oltaru, bledog čistog profila, raznežena i ozbiljna u svom raspoloženju, izgledala kao mala Madona. Nisam mogao duže da čekam. Kročih napred na prstima, sagnuh se nad nju i prošaputah.
— Hvala ti. Nora, hvala ti za sveću.. . i sve.
— Lorense — reče ona, naglo se okrenuvši.
— Ovo je najlepša stvar koju si uopšte mogla učiniti. Uvek ću se ovoga sećati
Ona me pogleda.
— Hoćeš li?
— Hoću. Ćak i ako ne dobijem Elisona. Sta te je navelo na to?
— Ne znam ni sama. Jednostavno sam to uradila Takva sam ja, čudna, zar ne?
— Ne, Nora. Mislim da će to pomoći.
— Nadam se da si u pravu — reče ona
Zatim nastade tišina.
— Zeliš li još da ostaneš? — upitah je.
Ona odmahnu glavom. Ja joj se nasmeših.
— Hajdemo onda zajedno.
Napolju, kad smo sišli niz crkvene stepenice. uzen je za ruku.
— Kakav srećan susret, Nora! Bio sam kod kuće. ali nikog nije bilo. A već godinama te nisam video. Da odšetam nazad s tobom?
Ona se zaustavi.
— Još neću kući. Moram da odnesem jednu poruku ... za gospođicu Donohju.
— Gde, Nora?
— Zašto ... dole u Morton hol stritu.
— Poći ću s tobom.
Govorio sam živo. spreman da podem. Ali izgleda io |e da ona okleva. Pitao sam se nije li je moje slučajno zaticanje u molitvi naljutilo. kad trenutak kasnije ona reče:
— Zar nisi umoran? Mora da jesi: Posle svog tog učenja i svega ostalog.
— Nikad neću biti toliko umoran da ne bih mogao da šetam s tobom, Nora.
— Oh, onda vrlo dobro — reče ona posle male pauze. — Hajdemo.
Pošli smo. Da li je u njenom glasu bilo i najmanjeg traga nestrpljenja? Nemoguće. No, pogledavši je sa strane, imao sam utisak da nije potpuno pribrana. Letnja vrućina se spustila na grad, a veče je bilo mirno i sparno. Pod uličnim svetiljkama ona je izgledala bleda, s odsutnim izrazom lica i tamnim kolutovima ispod očiju. Bila je neobično tiha. A ja sam umirao od želje da joj ispričam sve o ovom danu, punom događaja za mene.
— Čini mi se da ne znaš da ću trčati. i da sam prijavljen za takmičenje u Berviku.
— Da, čula sam da će to biti. Očigledno, svi treba da pođemo Gilhulinim kolima.
— I ti? — uzviknuh.
— Sve zavisi. Da ti pravo kažem, Lori dragi, ona se okrenu prema meni — u poslednje se vreme pomalo ne osećam dobro.
— Užasno mi je žao. Sta ti je?
— Oh, samo sam malo neraspoložena. Sigurna sam da će uskoro sve biti u redu.
— Onda pođi s nama, Nora. Put će ti prijati.
— Pa, videčemo.
Bili smo na kraju Krejg strita i skrenuli u Mortonhol strit, prepun, kao i obično, i zakrčen saobraćajem Nedaleko od Markit Krosa, blizu Markit Arkejda, ona izvuče ruku iz moje.
— Ja sam stigla.
Stajali smo na pločniku, preko puta Arkejda, pasaža u kome su se nalazile čudne zanimljive radnjice travar, neki čudan drogerista, čak i gatara i prirodnjačka radnja sa živim kornjačama u izlogu. Tu je gospođa Tobin kupovala mravlja jaja za svoju zlatnu ribicu.
— Pre nego što odeš, Nora, — bilo je teško, nisam želeo da je gnjavim time, ali sam jednostavno mo rao da iskažem svoja osećanja — ponovo ti hvala za sveću.
Opet mi se učinilo da sam je uvredio. Ali ne, kad siđe s trotorara, ona mi se slabo, iskosa osmehnu.
— Pa, Lori, kao što verovatno znaš, nimalo nisam religiozna. Ali kad čovek nešto veoma želi. onda će sve pokušati.
Nisam mogao ni reč da izustim od ogromne zahvalnosti. Njeno ponašanje, reči koje je upotrebila, go vorile su koliko je uz mene u mom naporu. Čekao sam da pređe ulicu, zatim, još uvek u oblacima sreće. po đoh prečicom do Ardžil strita i Tampler hola.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:41

31.
U pola osam ujutru, u subotu petog avgusta, pošao sam u Kriterion hotel. Mada je nebo još bilo sivo, blagost u vazduhu je osvežavala posie nedavne vrućine. Stricu Leu nisam ništa govorio o svojim pianovima. Oobre vesti, koje sam primio od majke, terale su me da se nadam da, ako sve bude išlo kako treba, neću dugo biti s njim. Zapošljenje u zdravstvenoj službi bilo joj je obezbeđeno, a ona se nadala da će se vratiti u Vinton za nekoliko nedelja. Onda će se sigurno prekinuti moj nužni boravak s Leom.
Mada je Terens nastojao da se pođe rano. očekivao sam da ću morati da čekam. Ali kad sam se približio hotelu, videh da su crvena kola već pred ulazom, dok je Terens sedeo na vozačkom sedištu, a gospodica Gilhuli kraj njega.
Dok sam žurio prema njima, Terens mi mahnu rukom u znak pozdrava.
— Milo mi je što te vidim. Kako se osećaš?
— Hvala, odlično, Ten,
— Onda, uskači pozadi! Ostali će doči za koji trenutak, Nora je baš ušla da popije kafu.
Dok sam sedao na zadnje sedište, gospođica Gilhuli se upola okrenu i otkri svoje zlatne zube srdačnim osmehom. Imala je na sebi divan karirani kaput, a plitki šešir je bio prićvršćen njenim omiljenim ružičastim tilom. Možda je bila najbolji kupac gospođice Donohju, a verovatno je njen račun kod Erla bio ogroman, ali ja nikad nisam znao nikog ko je tako uspevao da izgleda bleštavo upadljiv, koje je dejstvo ona još pojačavala mnoštvom prostačkih ačenja. Stalno se ponašala uznemireno, doterivala se, nameštala kosu, puderisala nos, gledala u torbicu, pljeskala se po neočekivanim mestima, razgledala nokte na prstima, izvijala vrat, gestikulirala s cifrastim pokretima ruku, ili zahtevala nepotrebnu pažnju od Terensa sa ženstvenom Ijupkošću punom kinjenja. Gospođica Gilhuli nije bila ni lepa ni mladolika, i njene pretenzije na te atribute, zajedno s običajem da načini uvod u svaku primedbu rečima »uvek kažem ..ozbiljno su me vređale, mada me je sađa pozdravljala s Ijupkim pokroviteljstvom.
— Dobro jutro, mladiću. Nadam se da ćeš mi danas doneti priličnu sumu.
— Je li vam potreban novac, gospođice Gilhuli?
Terens se glasno nasmeja.
— Tu smo te uhvatili. Džozej. Znamo mi šta znači ime Gilhuli. Ali šta je ovo Noru zadržalo?
— Mora da je trćala da bi ovamo stigla — primeti gospođica Gilhuli. — Uvek kažem da ne treba trćati. A izgledala je sasvim bleda, srce moje. Bleda kao krpa.
Trenutak kasnije, Nora izide kroz pokretna hotelska vrata, a za njom Donohju. Dok ih je strpljivo požurivao, Terens izvadi kurblu iz kožne futrole, a oni uđoše i seđoše pozadi kraj mene.
— Uzmi ćebe, Nora. Eto ga na kuki. Može da bude hladno. Dobro se zavi, uvek kažem pre nego što pođemo. — Gospođica Gilhuli je to savetovala, dok je icrens, posle nekoliko okretaja, upalio motor i, zau /i;vši mesto za volanom, poterao kola.
Nora, koja je sedela između Donohjua i mene, rašin ćebe preko naših kolena. Dok je to radila osmehnula mi se, ali ne progovori ni reći. Automobil krete.
Ovo je u stvari bila moja prva vožnja u privatnim Koiima, i dok smo prolazili glavnim ulicama Vintona, prema edinburškom drumu, predao sam se blagoj raskoši naše vožnje. Terens je bio odličan vozač. Izgleda ila je često vozio ova kola, i sad sam uspeo da naslunm zašto ga je gospođica Gilhuli privlačila, i pored svojih bednih fizičkih draži. Oboje su bili u svečanom raspoloženju. Smejali su se i pričali živahno, što se mnogo razlikovalo od skoro potpunog ćutanja u zadnjem delu automobila.
Sada nije bilo nemoguće primetiti da se jaz izmedu Nore i Donohjua produbio. Dok bi on, verovatno iz pristojnosti, povremeno dobacio po neku beznačajnu primedbu, ona bi jedva odgovorila i nastavila bi da gleda preda se, bleda, ozbiljnog lica. Ovo se Donohjuu nimalo nije sviđalo pa je slegnuvši ramenima, naglo prestao da se pretvara, nagnuo se napred na svoj najbolji način, i počeo da se zabavlja s gospođicom Gilhuli, šapućuči joj nešto u uvo, zasmejavajući je, takmičeći se s Terensom oko njene pažnje.
Nora se nije micala, izraz lica joj se nije promenio. Ali malo kasnije njena se ruka pokrenu pod pokrivačem i potraži moju. Prsti su joj bili hladni I ja uzeh da ih grejem.
— Je li ti dobro, Nora?
Ona me pogleda i klimnu glavom.
— U poslednje vreme se nešto nisam najbolje osećala, ali mi svež vazduh pomaže. Samo da nisam popila kafu.
Ostali su bili toliko zauzeti, a grčeviti smeh gospođice Gilhuli tako kričav, da nije bilo opasnosti da će nas čuti.
— Jesi li bolesna?
— Samo malo. Proći će.
Zagledah se brižno u nju, Uopšte nije izgledala dobro. Zar ju je Donohjuovo napuštanje do te mere uzbudilo.
— Ako se ne osećaš dobro, nije trebalo da podeš
— Nisam mogla da podnesem da ceo dan ostanem sama. Gospođica D. je otišla u Mančester, u kupovinu. I, imaj to na umu, želim da vidim kako trćiš
Da li je to zaista ozbiljno mislila? U njenom sadašnjem duševnom stanju. sumnjam da joj je trka imalo bila u mislima.
Tog trenutka naša pažnja skrenu u drugom pravcu Terens je pogrešio put, i sada je otkrio, pošto je proverio na mapi, da nas je pogrešno skretanje iza Danbara odvelo otprilike petnaest milja od direktnog puta. Da ne bi rizikovali da se izgubimo na seoskim putevima, bilo je potrebno da se vratimo na put kraj obale. a to zaobilaženje je postavilo pitanje da li ćemo stići na početak igara u dva sata. Razgovor se utišao kad je Terens poterao kola najvećom brzinom, i to s takvim etektom, da smo u jedan i dvadeset prošli kroz uzani kamenom zasvodeni ulaz i ušli u Bervikon-Tvid.
Bio je to mali tmuran granićni grad, koji se raskrečio na ušću reke Tvid u more, s kaldrmisanim ulicama i vijugavim alejama, opasan srednjevekovnim zidom. sa bedemima koji su gledali na luku. Kad smo prošli kroz staru, lukom ukrašenu kapiju, odmah sam osetio da je ovo mesto divno za lutanje i sanjarenje. No, danas je ono pružalo prizor živosti koja je besumnje bila neobična, glavna ulica živa i puna sveta, glavni trg pun automobila. kočija i kola sa farmi, ceo grad nekako uzbuđen. čime su prema njihovim primedbama. Terens i Donohju bili veoma zadovoljni.
— Moramo kupiti novine — reče Teri. pa pritera kola do dečaka koji je prodavao novine i dobaci mu novčić. Bile su to novine od dva lista — primetih naslov: Bervik Advertajzer — i Terens ih brzo prelista.
— Je li izišao? — upita Donohju, nagnuvši se napred.
— Jeste — odgovori Terens. — l dobar je
Oboje su razgledali stranicu s izgledom potpunog zadovoljstva, dok gospođica Gilhuli, ozlojeđena što su ie trenutno zanemarili, nije uzviknula:
— Slušajte vas dvojica, kad ćemo da ručamo'' Ono preko izgleda kao neki hotei.
— Ne, Džozej, draga, — reče Terens. — Hrana u restoranu bi te ubila. Otrčaćemo do sportskog terena. popićemo i pojesti nešto pod šatrom. a kad se budemo vraćali kući, svratićemo u Edinburg na veliku čast kod F. & F-a.
Unapred sam osetio uzbudenje. F. & F-a, lepo ime za Fergusona i Forstera, bio je čuveni restoran u Edinburgu. Terens će nas svakako dobro počastiti. Pre nego što smo ponovo pošli, on se okrete i s osmehom odobravanja, pruži mi novine. pokazujući sredinu stranice
— Pogledaj, mladi prijatelju. Ovo će ti reći što ovde misle o tebi.
Bio je to upadljiv članak na sredini stranice, povećen jedino sportu, sa podacima o vremenima trka, menima trkača, i verovatnim opkladama.
Postoji uglavnom verovanje da će se borba na otvorenu milju voditi izmedu Pitera Simsa, prošlogodišnjeg drugoplasiranog i pobednika, izdržljivog veterana Hari Parvsa, ati se može dogoditi da ih danas odmah posle četiri časa silno savlada momčić sa zapada koji se zove Lorens Karol, bivši učenik, koji će trčati u bojama Roklifa. Nedavno su merili vreme na igralištu Harp J. C. i priča se, na negodovanje njegovog trenera, da se mladi Karol jako približio rekordu. Neće to biti ni približno tako, ali je, za moje pare, on najbolji na listi.
Zažaren od ponosa, spustio sam novine. Zeleo sam da ih pokažem Nori, ali sada. treskajući se po grubom drumu, pridružili smo se gomili koja je već polazila prema igralištu, a ona se nagnula napred. pridržavajući se za naslon prednjeg sedišta. Pažljivo sam smotao no vine i stavio ih u džep. Pokazaću joj ih kasnije. U sva kom slučaju, želeo sam da ih zadržim.
Potom smo stigli na igralište, dugačak ravan komad zemljišta duž stena, uredno ograđen, obeležen krečom i ukrašen zastavama, šatrama i raznim tezga ma, što je svemu davalo izgled seoskog vašara. S jedne strane se nalazilo igralište za golf, s druge otvoreno more. Taj položaj mi se svidao, a sveži vazduh koji je dopirao s okeana uzbuđivao mi je krv. Znao sam da ću ovde moći dobro da trčim. Iskočio sam iz kola, i dok su Nora i gospođica Gilhuli otišle u šatru na osvežen]e počeo sam da odvezujem opremu sa rešetke za prtljag Terens nije parkirao automobil na propisanom prostoru. već van reda, tamo gde su bukmejkeri postavljali svois šatre. A sada, kad je Donohju počeo da namešta svo|u tablu i nešto kao platformu na sklapanje, Terens reće
— Zar nećeš najpre jedan sendvič, Marte?
— Kasnije — reče Donohju. — Ti pođi i povedi njega.
Kao glavnom učesniku u velikom dogadaju ovog dana, ta zavijena i pomalo omalovažavajuća primedba u vezi sa mnom nekako nije bila naročito prijatna Kad sam pošao s Terensom, rekoh
— Mogu reći da bi trebalo da pazim šta ću danas pojesti. I ne bih smeo previše uzeti.
— Što god tamo dobiješ, neće ti škoditi
Istinitost tih reći potvrdila se kad smo se približili Nori i gospodici Gilhuli kraj jedne pretrpane šatre Gospodica Gilhuli je izgledala besna.
— Ovo je blesavo mesto, Teri. Kakva prostaćka gomila! A izgleda da nema ništa drugo sem kifli s kobasicama.
— Onda uzmite to — reče pomirljivo Terens Večeračemo rakove i šampanjac.
— Daleko je do večeras. A tu je i Nora, bolesna kao pseto. Trebalo bi da uzme jedan konjak. Uvek kažem da ništa ne umiruje stomak kao konjak
Hoćeš li rakije, Nora"
Ona odmahnu glavom Izgledala je bolesna i ne izrecivo nesrećna.
— Ako već moram nešto da uzmem, više bih volela da probam džin.
— U redu. — On pokaza na sto u uglu šatre -idite obe tamo i sedite.
Teri, koji je bio neobično dobar u ovakvim situaci jama, uspeo je da dobije dva tanjira razne hrane i nešto pića. Zajedno smo ih odneli do stola. Nora je popila džin. ali nije jela ništa. Gospođica Gilhuli je pojela pola sendviča, zatim, s izveštačenom uvređenošću. ostavila drugu polovinu. Ja sam pojeo dva sendviča, a onda, oasutno, i polovinu koju je gospođica Gilhuli ostavila. Onda Teri izvadi okruglu pločicu za takmičare i pruži mi je.
— S ovim možeš da uđeš u šatru za presvalćenje Tvoja oprema je u kolima. Budi tamo na vreme. — On ustade. — Hajde, Džozej, draga, idemo malo na ćist vazduh.
Kad su oni zajedno izišli, prikaćio sam pločicu na rever. Bio sam srečan što sam sam sa Norom, željan da tačno saznam zašto je ovoliko uznemirena. Onda. podigavši glavu. videh Donohjua kako ulazi u šatru i pritazi nam. On sede, i pogledavši me. kao da ne želi moje prisustvo, reče nelagodno.
— Upravo počinjem s poslom Hteo sam najpre da dođem i vidim kako se osećaš.
Pomislio sam da Nora neće odgovonti. ah posle jednog trenutka, ona reče stisnutih usana
— Da nisi malo zakasnio? Ako želiš da znaš osećam se užasno.
— Mogu li nešto da ti donesem? Džin.
— Smučilo mi se od džina Čini mi se da sam živela na tom prokletom piću A znaš da ga mrzim
— Pa, Nora . . smiri se Možda neće sve biti tako loše.
— Milo mi je što tako misliš
Zeleo sam da izbegnem tu svadu, ali me je klupa na kojoj je Donohju sedeo sprečavala da odem Morao sam da slušam dok je on, pokušavajući da savlada bes. govorio:
— Nemoj nam, do đavola, kvariti raspoloženje. Nora. Za ime božje, potrudi se Večerašnja zabava će te osvežiti.
— Ne idem ja na zabavu — reče Nora
— Zašto?
— Ne, ne idem. Ostaću ovde u šatri, a ako se ne budem bolje osećala, ne vraćam se kolima. Vratiću se kući vozom.
— Kojim vozom?
— Ekspresom u pet i pedeset. Da, ozbiljno mislim Možda neću moći da izdržim ceo dan, pa sam pre polaska pogledala vozni red.
— Nećeš da se vratiš sa mnom?
Ne. I nemoj tako da me gledaš
— Još donedavno si bila srećna da te gledam.
— S tim je sad gotovo. I s tobom takođe. Gotovo i prekinuto.
Donohju je čutao Onda se dugo grubo zagleda u nju
— Pa. — reče on — ako tako želiš. neka ti bude — Ustade i povuče me za ruku. — Hajde. Vreme je da te odvedem u sekretarevu kancelariju, Ne znam zasto, do đavola baš sve pada na mene. Ako ne potvrdimo tvoju prijavu, biće to još jedan propust.
Ostavismo Noru i pođosmo u kancelariju, ćetvrtastu šatru u blizini cilja Napolju. Donohju zastade i reće opominjući me:
— Pazi da se ne izlaješ ko te je doveo ovamo
— Zašto, zar vi nećete sa mnom?
— Moram da sredim stvari u vezi s opkladama — reče on. Kad se okretao, on odjednom zastade. — i slušaj, ako te upitaju koliko ti je godina, napunio si šesnaest.
— Ali ja punim šesnaest tek sledećeg meseca.
— Sada imaš punih šesnaest glupo malo kopile, ili će te diskvalifikovati pre trke. A ako se to dogodi slomiću ti taj prokleti vrat.
Zagledao sam se u njega s besnom zaprepašćenošću. Kakvog je prava on imao da tako postupa sa mnom? I kakva je to petljavina s mojim godinama?
Još ne shvatajući, ušao sam u šatru. Sekretar je bio omalen čovek. crvenog lica, imao je kratke, široke pantalone od hevik tvida i klupsku mašnu. Zaista, nije mi postavljao neprijatna pitanja, a kad sam potpisao ime u knjigu, on me sa interesovanjem pogleda i pruži mi ruku.
— Želeli bismo da ovde bude više takvih kao što si ti. — On se osmehnu. otklanjajući tako moj povredeni ponos. — Srećno.
Kad sam izišao, Donohju je već bio otišao pred svoju šatru. Terensa i gospodice Gilhuli još nije bilo. Bilo je skoro dva sata, i svi bukmejkeri su počeli da izvikuju opklade. Lagano sam pošao izmedu njih, primetivši da su visine opklada za glavni događaj, trku na jednu milju, već napisane kredom na tablama. Moje samopoštovanje se još više uzdiglo kad sam primetio da su me izjednačili s favoritom Parvsom, a da smo obojica stajali prema Simsu kao dva prema jedan. Zaista, na jednoj tabli moje je ime stajalo naspram njih obojice, kao dva prema jedan. Sad mi je bilo dosta Donohjua. Nisam otišao do njegove šatre, ali je prema gomili sveta, izgledalo da pravi silan posao.
Prasak revolvera se razleže vazduhom. Prvo takmićenje je već počelo. Prišavši ogradi, video sam da ie to prva trka na sto jardi. Skoro odmah zatim poče druga trka. Poželeo sam da odem do Nore, užasno sam mislio na nju, a njen lik se pomeša s masom ostalih briga koje su počele da me muče. No, osećao sam da ona želi da bude sama, i da bi ma kakvo mešanje s moje strane sve pogoršalo. Čudna pasivnost me zaokupi, neopisiv osećaj da sam zapao u splet okolnosti gde ništa drugo nisam mogao da učinim već da im se pokorim. Ostao sam kraj ograde i dalje posmatrao trke
Kako je vreme prolazilo. i jedan događaj sledio za drugim. živci su počeli da mi se naprežu. Nemirno sam se premeštao s noge na nogu, savijao kolena, dajući gipkost nogama. Izvukavši se iz gomile, uzeo sam iz automobila gledston lorbu, u kojoj je bila moja opre ma, zatim prošetao ispred šatri za opklade do šatre za presvlačenje, ohrabren činjenicom da sam potpuno postavljen kao favorit. Oko Donohjua se skupilo više Ijudi no ikad, pružali su ruke i gaiamili pri postavljanju svojih opklada. Samo me je radoznalost naterala da pogledam na njegovu tablu. Nisam mogao da verujem Bolno se trgnuvši, video sam da je, kredom napisano jednostavnim brojevima, davao opklade pet prema je dan protiv mene. Dok sam prolazio. on čak izbrisa pei i napisa šest. Na to se gomila sveta oko njegove šatre poveća.
Ušao sam u šatru u stanju potpune nedoumice Sve je to bilo besmisleno. Je li Donohju poludeo? Od samog početka. svaki korak koji je bio učinjen, bio je zasnovan na sigurnosti u moju pobedu, a sad ako pobedim, on će platiti šest puta koliko je pokupio Od jednom. dok sam stajao zbunjen tom tajnom, srdačan stisak me povrati u stvarnost. Mršav stariji čovek, sasvim ćelav, bledog ispijenog lica, obučen u crvenoplavo prugasti džemper i stare isprane tesne pantalone koje su se kao druga koža pripijale uz njegove žilave noge, držao me je za ruku.
— Ja sam Parvs. — On se osmehnu pokazavši gla vom prema zadnjem delu šatre. — A ono je Sims. Čuo sam da ćeš ti prosto pregaziti nas stare.
Sims, prekinuvši svlačenje i praktično go, prsde nam. Bio je mnogo mlađi od Parvsa. Imao je oko dva deset šestsedam godina i bio je solidno graden, s kratkim mišićavim udovima i širokim grudima pre krivenim gomilom kovrdžave crne dlake. Nije izgledao naročito opasan. Sav je bio nekako previše težak što se tiče Parvsa, pa, bilo je smešno. on je bio gotovo starac.
— Da, srećno, momci, — govorio je Sims dobro dušno. — Neka pobedi najbolji, a nek davo nosi po slednjeg.
— Bolje da krenemo. mladiču. — reče Parvs. Skoro će zvono.
Počeo sam da se presvlačim. Neki su sedeli po klupama i navlačili majice ili vezivali cipele za trčanje Neki mladi dugajlija, koga su oslovljavali sa Cak, za koga sam nagađao da ima otprilike sedamnaest godina, jedini je bio približno mojih godina. Izgleda da su skoro svi moji rivali bili u prijateljskim odnosima i da su. po veselom prepričavanju prošlih događaja. bili redovni takmičari na svim graničnim mitinzima. Osim toga, jedva da sam ih primećivao, Iz sve te zbrke u mojoj duši se raščisti samo jedna sigurna stvar. Ma kakvu prevaru Donohju pripremio, ona bi se lako suzbila ako ja dobijem trku. Duboko udahnuh. Došao sam da pobedim, obećao sam da ću pobediti, i, na časnu reč, pobediću!
Lupa zvona pozva nas da iziđemo iz šatre. Kad smo izišli, prebrojao sam trkaće: sve u svemu, bilo nas je osam. Napolju smo iz jednog šešira izvlačili brojeve staza. Moja ceduljica, broj 4, bila je, u najmanju ruku, umereno dobra. Onda smo kroz uzan prolaz u ogradi ušli u igralište. Sve dotle nisam primetio koliko je bila velika gomila sveta: sada mi se sa zastrašujućom snagom učinila ogromna: ogroman uzak krug tica koja posmatraju. Ali, čudno, taj krug se povukao kad smo se poredali po beloj liniji na startu. Nagnuvši se malo napred, načuljenih ušiju da čujem pucanj za start. bio sam jedino svestan da sunce sija na travnatoj stazi koja se u širokom luku pružala preda mnom i činjenice da tri kruga Čine jednu milju.
Tras! Poleteo sam s pucnjem, uskoćivši na unutra šnju stazu i. kao što sam i nameravao, preuzimajuci vođstvo od samog starta. Brzi koraci za mnom me msu uzbuđivali. Bio sam na čelu i nameravao sam da tu i ostanem. Krećući se lako kroz hladan svež vazduh. osećao sam da bih većito mogao da nastavim tako Kako je prvi krug bio brzo gotov! A sada. iz daljine, ati prijatno. s pravim doživljajem pobede. ćuh kako nv uzvikuju ime i kako ga ponavljaju Već sam bio na drugom zaokretu kad jedan trkać ni Sims ni Parvs. već neki nepoznat i nezgodan protivnik, neočekivano istrča ispred mene, za neka dobra tri jarda Nemoguće je bilo otrpeti takvu uvredu. Jako sam zapeo i u jednom naletu ga ponovo ostavih za sobom.
Ali sada je vazduh bio manje hladan. a pokreti mojih udova jedva tako ritmični i laki. Svejedno, i drugi krug je bio preden. Joč sam se nalazio na čelu a ostao je samo poslednji krug. Uzdignute glave. sa srcem kojt je lupalo dahtao sam dalje svestan da gubim snagu, ali moleći se da zadržim vodstvo. Avaj, ta molitva nije imala nikakvog uticaja na nebeske sile, kojima je bila upućena. Nisam bio više od pola kruga do cilja kad, s užasnim naletom Parvs prolete pored mene kao iz puške, s mršavim nogama i laktovima koji su leteli kroz vazduh. Upinjući se. odmah iza njega. dolazio je Sims i još dvojica. Pokušao sam. ali nisam uspeo da se uporedim s tim grupnim jurišem Moje rođene noge, ako su sada zaista bile moje, jer ih uopšte nisam osećao, nisu htele da slušaju. Pluća su mi pucala, u grlu me nešto gušilo i bolelo Znao sam da sam gotov. Moje je ime. koje više nisu izvikivali, potonulo jadno, izgubljeno u urnebesu. a kroz crvenu izmaglicu koja je plivala preda mnom nerazgovetno se čulo Parvs, ćika Parvs!
Trčeći još. ali sada zaslepljen, nejasno sam nazirao još nekoliko osenčenih prilika kako minuše pored mene. Kad sam doteturao do prekinute vrpce, jedim trkač jedno usamljeno skanjeralo. mladić koji se zvao Čak, bio je iza mene. Stigao sam pretposlednji.
Kao za milost, šatra za presvlačenje bila je blizu Potučen za svagda, ponižen do suza, nesigurno sam ušao unutra i sakrio se. Dok sam pognut sedeo na klupi, dok su mi se grudi nadimale. čika Parvs je pokušavao da me uteši.
— Milja nije tvoja staza, mladiću Dobro si trčao do polovine Ali svejedno, godine su pred tobom
Osećao sam njegovu Ijubaznost ali msam mogao da odgovorim Kakva sam ja budala bio a i Terens takođe, đa pomislim đa bih u mojim godinama, netreniran, bez kondicije, mogao da se takmičim s odraslim Ijudima, iskusnim trkačima, koji su optrčali celu granicu, koji su na neki naćin bili profesionalci. Najzad sam se prenuo, obukao, pobacao mokru opremu u torbu i izišao napolje.
Odmah sam naleteo na Terensa. Čekao me je, i pre nego sam mogao da izustim i reč izvinjenja, on me uhvati za jaku od kaputa.
— Koliko si se to zadržao! — uzviknu on žurno, i pre nego što sam mogao da progovorim, on nastavi: — Slušaj sada, Lorense. Ni za živu glavu da nisi prišao Donohjuu, ili bilo kome od nas. Niti se približuj kolima. Ni po koju cenu!
— Zašto? — promucah. — Zato što nisam pobedio?
— Ne, idiote jedan! — Onda oklevajući, osvrnu se oko sebe i spusti glas. — U stvari, bilo je neke neprilike oko opklada. A za tebe je mnogo bolje da se izvućeš iz svega ovoga. Za sve je kriv prokleti Donohju. Ono što sam ja smatrao za šalu, ispalo je ružno. I zato uradićeš ovako .. Polako češ poći u grad i čekaćeš nas kod Arćveja. Znaš li, gde smo ono ušli u grad?
— Da.
— U redu, onda. Tamo ću za manje od jednog sata doći po tebe. Evo ti novčanica od funte, ako budeš želeo nešto da pojedeš, ili bilo šta dok budeš čekao.
— Žao mi je što sam izgubio, Teri. — Zabrinut. uspeo sam najzad da promucam.
On se čudno zagleda u mene, onda se, bez reći okrete i odjuri.
Jedan trenutak sam stajao i posmatrao ga kako nestaje u gomili. a zatim sam se. pognute glave. noseći gledston torbu, iskrao sa trkališta, preko igrališta za golf. i lagano krenuo preko polja prema gradu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:42

32.
Drum je, na moju sreću, bio skoro pust. Pošto se igre nisu završavale skoro do pet sati, a sada je bilo tek pola pet, svega je nekoliko gledalaca napustilo igralište. Mrtav umoran, išao sam lagano, tako utonuo u moju vlastitu tugu da najpre nisam bio svestan pojave koja je koračala s istom takvom iznemoglošću, nedaleko ispred mene. Ali odjednom, videvši ko je i požurivši, viknuh:
— Nora.
— Ti si to! — I ona se okrenu iznenađena. — Zar si napustio ostale?
Tužno klimnuh glavom.
— Terens mi je rekao da ih izbegavam. Treba da se sastanem s njima kod Arčveja u gradu.
— Zašto da ih izbegavaš?
— Imaju neprilike s opkladama.
Posmatrala me je izgubljeno, stisnutih usana.
— Jesi li pobedio?
— Ne, nisam Nora. Praktično sam stigao poslednji Sve su to bili Ijudi mnogo stariji od mene. Nisam imao nikakve šanse, i pored svega što je pisalo u novinama
— Kojim novinama?
Sada smo išli uporedo drumom. Izvadio sam B e rv i k Advertaizer iz džepa, razvio ga i pokazao članak.
Ona ga pročita, pogleda me, ponovo ga pročita, zatim se zagleda pravo preda se. Promrmlja nešto tiho, s toliko bolne ogorčenosti, da mi je laknulo što nisam čuo. Potom je ćutala neko vreme, a onda kao da se pribra.
— Jadni moj Lorense! Nećeš ti njih dočekati kod Arčveja. Vratićeš se sa mnom kući vozom.
To je bila neočekivana, radosna prilika.
— Ali zar neće ... — zar me neće čekati?
— Neće. Ne brini ti za njih, jer se ni oni ne brinu za nas.
— Kad polazi voz, Nora?
— U pet i pedeset.
— Zar ne presedamo u Edinburgu?
— Ne. Srećom, to je ekspres. Pre nego što pođemo imaćeš vremena nešto da pojedeš.
— I ti, Nora. — Kad ona ne odgovori, ja brižno đodadoh:
— Jesi li još bolesna?
— Nisam baš u najboljoj formi, dragi Lori. Ali činim sve da to savladam. — Ona ovlaži usne i pokuša đa se slabo osmehne. — Oboje smo u poslednje vreme malo smušeni, ali ako se budemo držali jedno drugog, izvući ćemo se iz svega.
Koračali smo vrlo polako, jer Nora očigledno nije želela da žuri, a ni ja, i najzad smo stigli u grad. Mislio sam da je ceo Bervik otišao na igralište, ali ovde su ulice bile prepune Ijudi, od kojih su mnogi stigli iz bliže okoline, a na otvorenom prostoru blizu centralnog trga bio je smešten nekakav vašar s vrteškama.
— Užasna gužva! — reče Nora. — Mora da je neki praznik.
Osvrnuvši se da pronađemo gde bismo mogli ne što da pojedemo, ona zastade ispred jednog malog restorana s jelovnikom i cenama u izlogu: Tvid losos, kuvan ili pržen, 1/6 porcija.
— Voliš li to, hoćeš li?
— Jako mnogo — rekoh — naročito prženo. -Nisam okusio lososa od onih raskošnih ručkova sa gospođicom Grevil koji su mi sada izgledali tako daleki
Ušli smo unutra. Bio je to jednostavan restoran u koji je dopirala para iz kuhinje, i tako prepun da smo jedva našli mesta. Nora poruči lososa za mene. a sebi šolju čaja.
— Pojedi nešto. Nora, — zamolih je. — Molim te. uzmi.
Ona jednostavno odmahnu glavom.
Dok smo čekali da nas posluže, rekoh:
— Još ne mogu da shvatim zašto je Terens rekao da imaju neprilike.
— Lorense dragi, — reče ona.— Nećemo sada raspravljati o tome. Bila je to samo prljava mala podvala da se zarade prljave pare. Svo vreme su znali da ti ne možeš da pobediš. Ali ne krivi Terensa suviše — on je mekan i sebičan, ali u suštinl nije rđav. Za njega je to bila samo zabava. Donohjua treba kriviti. On je to izmislio. — Njen glas otvrdnu. — Nadam se da će ga gomila dobro isprebijati. Ali neće. On će umaći. kao i obično.
Ona izvadi maramicu i obrisa čelo. Ubrzano je disala.
Moj losos najzad stiže. Poslužen s porcijom krompira kuvanih u Ijusci, bilo je to dobro parče najbolje ribe koja je ikad upecana u Tvidu. Odjednom otkrih da umirem od gladi, i za kratko vreme moje se brige rasplinuše. Tek kad sam završio s jelom, primetih da je Nora odgurnula čaj, ne okusivši ga.
— Ovde je takva vrućina — reče ona izvinjavajući se. — Htela bih da se malo umijem.
Zabrinuto sam je posmatrao. Nije ličila na sebe, čak ni u hodu. Učini mi se da bi bilo najbolje da što pre uđemo u voz. Dok je bila odsutna, zamolio sam račun. Iznosio je dva šilinga i devet penija koje mi ju dao Terens uz tri penija napojnice.
Pošli smo glavnom ulicom prema železničkoj stauici. Na žalost, ona je bila smeštena na vrhu padine na kojoj je grad bio sagrađen. Mada ništa nije primetila. osećao sam da Nori penjanje ne prija. Ali čim smo stigli, našli smo blagajnu otvorenu. Uveravao sam sebe da će joj biti dobro čim uđemo u voz.
Nora izvadi novčanik i zamoli dve karte treće klase do Vintona.
— Trideset dva šilinga i devet penlja, molim.
Službenik dohvati dve karte, i taman se spremao da udari datum, kad pogleda nagore.
— Hoćete li da udarim datum za ponedeljak? Rani voz polazi u sedam i petnaest.
— Ponedeljak! — uzviknu Nora. — Mi polazimo večeras u pet i pedeset.
On odmahnu glavom.
— Večeras nema voza u pet i pedeset.
— Ali ima — pobuni se Nora. — Naročito sam pogledala u Marejevom voznom redu.
On mirno izvuče vozni red, naže se napred i, skinuvši olovku iza uva, pokaza na stanicu.
— Vidite li ovu malu zvezdicu, gospođice? Sem nedeljom i na praznike banki. A danas je nedeljni vašar najveći praznik banki.
Brižno posmatrajući Noru, primetih kakav je to udarac bio za nju. Kao da se sva skupila.
— Valjda ima neki drugi voz?
— Ništa, gospođice. Ni sutra takođe. — Ostavivši nas sasvim, on poče da sabira nešto na jednom bloku
Nora se pridrža za ogradu, Učini mi se da će se onesvestiti. Probi me ledeni znoj.
— Moračemo da požurimo natrag do Arčveja, Nora. Možda nas Terens ipak čeka tamo.
— Ne — reče ona bespomoćno. — Sigurno su otišli.
— Moramo pokušati. Moramo.
Arčvej nije bio daleko od grada. Uskoro smo biii tamo i skoro čitav sat smo stajali i čekali, naprežući oči ne bi li videli crveni automobil bez ijedne reči, dok nas je gomila sveta gurala laktovima, a praznički saobraćaj se odvijao i kotrljao glavnom ulicom.
— Nema smisla — progovori najzad Nora utučenim glasom. — Sigurno su morali da žure, pa su otišli.
— Pa šta ćemo onda? — rekoh očajnički. — Možemo li da iznajmimo automobil do Edinburga? Pa tamo da uzmemo voz.
— Čak kad bismo i mogli, ne bih izdržala to putovanje. — Onda odjednom klonu i zaplaka — Lorense, tako me ceo dan probada sa strane. Pašću ako ne legnem. Moramo da nađemo mesto gde ćemo noćas prespavati.
Zanemeh od neizrecivog zaprepašćenja. Svi mogući nepredviđeni troškovi sinuše mi kroz glavu. Hoće li nam onaj službenik na blagajni dozvoliti da ostanemo u staničnoj čekaonici, ili ćemo naći neki zaklon u gradskom pgrku? Onda primetih njen jadan izgled, dok je stajala pritiskujući rukom slabinu. Shvatih da za nju moram da nađem sobu u hotelu.
Hotel na glavnom trgu, iza vašara, uprkos Terijevoj nipodaštavajućoj primedbi, izgledao je sasvim pristojan. Uzeo sam Noru pod ruku — sada je izgledala nesposobna da samostalno hoda — i poveo je niz ulicu na trg. Hotel je nosio natpis: Vervikska školjka. Mase bučnih seljaka su ulazile i izlazile, no nekako uspeh da provučem Noru kroz tu gomilu u hol prekriven crvenim tepihom. Posle ulice, ovo je izgledalo kao blagosloveno svetilište. Ali čovek u maloj staklenoj kancelariji jedva da nas i pogleda. — Hotel je pun — reče, pun do vrha, ceo dan su odbijali goste.
Izašli smo. Na drugoj strani trga se nalazila manja gostionica Masonsko oružje. Ostavih Noru napolju, s molbom da se ne miče, pa se probih kroz gomilu u zadimljeno predvorje. Bilo je prepuno Ijudi sa ćašama u rukama, koji su se smejali i razgovaralj na sav glas. Niko se nije ni obazro na mene. Obratio sam nekolicini muškaraca i upitao za portirnicu, dok ini jedan, s lulom, nije pokazao na debelu ženu sa žuluiii kosom, u cmoj haljini, koja je, po svojoj društvenosti, izgledala deo tog veselog skupa. Progurao sam se do nje i prilično teško uspeo da joj privučem pažnju. Imala je crveno lice, koje me je ohrabrilo. Ali lice mi stade kad je odmahnula glavom.
— Noćas nećete naći sobu u Berviku, mladiću. Nijednu.
— Zar ne možete da se setite nijednog mesta? — jauklinjao sam je. — Bilo gde.
— Možete pokušati u Spitalu, preko reke — reče ona sumnjičavo. — Tamo ima jedna gostionica, odmah pored reke, zove se Odmaralište govedara. Možda će vam dati neku sobu.
— Kako da stignem tamo?
— Druga ulica desno. Niz Kuper aleju. Odmah preko starog mosta.
Napolju sam ponovo uzeo Noru pod ruku. Ona je ćutala, nije se protivila, skoro izgubljena, još pritiskujući rukom slabinu. Grad je sada vrveo, gomila se skupljala na trgu, vašar je bio u punom jeku, muzika na vrteški treštala je kroz noć. Dva puta sam pogrešno skrenuo i morao da se vratim na glavnu ulicu, ali sam najzad pronašao Kuperovu aleju. I tamo je, podno brežuljka tekla reka, tamna i glatka, rastući sa plimom. Prešli smo preko uskog ispupčenog mosta i stigli u selo Spital. Ovde je prevlađivalo blagosloveno osećanje tišine. miris morskih algi i blagotvorna svežina slanog vazduha. Jarboli ribarskih brodića su se ocrtavali na blesku iz Bervika, dok sam ja pridržavao Noru duž popločanog keja.
Brzo smo stigli do Odmarališta govedara. Bila je to stara zgrada od cigala, slabo osvetljena, s malo znakova da se tu iznajmljuju sobe. Pošto nije bilo ničeg što bi je odvajalo od obične gostionice, nije pružala mnogo nade. Unutra smo se suočili s uskim kamenim prolazom koji je vodio u bar. Do nas je dopirao zvuk glasova pojačanih u diskusiji. Nisam hteo da uvodim Noru unutra. S desne strane su se nalazila vrata na kojima je pisalo »privatno«. Pokucah, i neki stari čovek se odmah pojavi. Bio je u papučama i dugačkom vunenom kaputu, a u ruci je držao Čembers žurnal, s listovima čiji su uglovi bili povrnuti. Moja ćula su bila toliko napregnuta, da sam primetio te nevažne pojedinosti dok sam istovremeno očajnički izlanuo:
— Bili smo na igrama i izgubili smo voz. Molim vas dajte mojoj rođaci jednu sobu. Ne oseća se dobro. Ja ću spavati bilo gde.
Dok sam uzdrhtalog srca pokazivao gledston torbu, očigledan dokaz naše priče, on nas je ispitivao preko svojih naočara. Gledao je jedno, pa drugo, i ja sam bio ubeđen da će nas odbiti. ćitao sam mu to na licu.
U to jedna žena iziđe iz bara. Imala je oko trideset godina, bila je jednostavno obučena u bluzu i suknju, i nosila je prazan poslužavnik pod miškom. Imala je pristojan, simpatičan izgled.
— U čemu je stvar, oče? — upita.
— Ovo dvoje hoće sobu.
— Šta! — uzviknu ona zapanjeno. — Zajedno?
— Ne, gospođo, — izbacih ja. — Samo za moju rođaku. — Ako hoćete, ja ću šetati okolo.
Nastade tišina.
— Kažu da su bili na trkama — reče starac.
— Da, gospodine. Da bih dokazao tu činjenicu, žrtvovao sam samog sebe: — Hari Parvs je dobio trku na milju.
Žena je gledala Noru, pa mene.
— Sve je u redu, oče, — reče žena odjednom. — Ona može da dobije broj tri, a dečak može da se smesti u sobicu. Ali bez ikakvih podvala, pazite, ili ću vas ja lično izbaciti.
Odahnuh s olakšanjem. Pre nego što sam stigao da joj se zahvalim, ona se vrati u bar. Starac odgega u sobu i donese ključ. Pošli smo stepenicama za njim. gde je otvorio vrata jedne male sobe s jednim kreve- tom, Bila je to jadna sobica, slabo nameštena, s izbledelim tapetama na zidu i naprslim bokalom, ali su daske na podu bile izribane, a posteljina čista. Moj pregled me je potpuno uverio, s olakšanjem i ponosom, da sam posle svih napora ipak učinio nešto dobro za Noru.
— Dobro ćeš spavati ovde — rekoh prisiljavajući se da zadržim smiren ton. — A ujutro ćeš se već dobro osećati.
— Oh da. hvala ti, Lori, — uspe ona da mi uputi slab, bled osmeh. — Samo da mogu da legnem i da se odmorim.
—Zar nećete to da ostavite kod nje? — Starac je gledao torbu koju sam još uvek grčevito držao.
—Da, naravno — složih se brzo, mada niko od nas nije imao nikakve koristi od nje.
Želeo sam mnogo šta da kažem Nori. Iznad svega želeo sam da poljubim one meke blede usne, nežno, sa svom Ijubavlju svog zaljubljenog srca. Ali starac nas je još gledao, mada već manje sumnjičavo. Jednostav- no sam poželeo laku noć i izašao s njim iz sobe. Dok smo odlazili hodnikom. čuh kako se njena vrata za- tvaraju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:42

33.
Moji uzaludni napori u nesrećnoj trci i naprezanje da pronađem prenoćište skoro su me na smrt izmorili. Madrac na kome sam ležao na podu sobice nije bio neudoban. No, nisam mogao da zaspim. Sve u krug nerazrešivo zamršeni događaji tog najčudnijeg dana stalno su mi se vrteli po glavi. Kakva sam budala bio, koliko lud, da sam tako olako, dobrovoljno zaluđen, uobrazio sebi da sam šampion koji danas mora pobediti. A kakvu je ironičnu zabavu Terensu i Donohjuu moralo pružiti moje idiotsko ubeđenje na onom prvom lakrdijaškom trčanju na fudbalskom igralištu Harp, gde su me doveli, ozbiljnih lica, spremajući me za klanicu. Zašto nisam imao toliko pameti da uvidim, iako dovoljno dobro trčim za svoje godine, da je takmičenje protiv iskusnih profesionalaca ludost za mene. Spočetka je to bila podvala, a na kraju prevara. Donohju je napisao članak u mesnim novinama i, dajući visoke opklade protiv mene, pokupio mnogo novaca na mom porazu. Da sam samo pobeđio, i naterao ga da isplati pet puta više, uništivši ga u stvari, kakva bi to pobeda bila, ne samo za mene nego i za Noru, jer po njenim sopstvenim rečima. znao sam da ga mora mrzeti. Ali je i to kao i mnoge druge stvari koje sam želeo u životu. bilo izvan moga domašaja, bilo dostignuće koje se moglo ostvariti samo u snovima.
Mučen ličnim nevoljama, nemirno sam se prevrtao po madracu. Očigledno sam roden da ne uspevam i da mi Ijudi podvaljuju, Iznenadno sećanje, kao iz nekog dalekog sveta, priključi i Elisona mojoj nesreći. ne toliko što neću stići na univerzitet u ponedeljak — rani voz će stići u Vinton najdalje u podne — nego zbog sigurnog ubeđenja da ću, kao što sam propao u trci, propasti i tamo. Pin me je nasamario ne kao Donohju, već s najboljom namerom samo da podigne nivo mog obrazovanja.
Tog trenutka sam nemirno zaspao, ali ne za dugo Odjednom se osvestih pod iznenadnim utiskom da me neko zove po imenu. Podigoh se na lakat. osluškujući u mraku. Zvuci iz bara i udaljena vreva vašara u Berviku su prestali. Slabo grebanje miša negde u sobi samo je povećavalo tišinu. Taman sam se spremao da ponovo legnem, ubeđen da sam se prevario, kad mi se opet učini da čujem kako me neko zove.
Skočih, udarivši o oštru ivicu nekog nevidljivog predmeta, i pipajući stigoh do vrata. Stajao sam tamo neodlučan, osluškujući s uhom na vratima, ali ništa nisam čuo. No, ako me je ko zvao, to je jedino mogla biti Nora. Pažljivo otvorih vrata. Hodnik je bio mračan, ali se na pola puta primećivalo slabo treperenje svetlosti ispod vrata njene sobe.
Nisam se bio svukao, već sam samo skinuo kaput i čizme. Sada sam se. hodajući tiho u čarapama, pri bližavao osvetljenim vratima i kucnuo na njih noklom Odgovora nije bilo.
— Nora — prošaputah
Njen glas dopre do mene, nerazgovetan, s očiglednim prizvukom dozivanja. Pritisnuh kvaku i udoh
Ležala je na boku, samo u spavaćoj košuljj. koja joj se omotala oko kolena. Oči su joj bile zatvorene. a šake napola zgrčene. Ćaršavi i ćebad su. na gomili. u neredu bili, razbacani po podu. Najgore od svega je bilo njeno napregnuto, upalo, bledo lice. Izgledala je starija, skoro ružna, jedva sam je prepoznao.
— Nora, — promucah. — Jesi li me ti zvala?
Ona malo otvori oči.
— Nisam više mogla da izdržim. Imam takve bolove.
— Gde, Nora?
Ona pokaza rukom na stomak, ali niže. Oćigledno ju je jako bolelo Strah koji je u toku celog dana lebdeo u mojoj duši sada poprimi strahovit oblik. Možda sam bio promašena budala. ali sam, hvala bogu, imao toliko pameti da znam šta je slepo crevo. Pridoh postelji.
— Jesi li još bolesna?
— Da. Užasno bolesna.
— Nora — pokušao sam da je ne uzbudim, moraćemo da tražimo pomoć.
Još uvek pritiskujući siabinu. nije odgovorila. Uzeh njenu slobodnu ruku. Bila je vrela. s dlanom vlažnim od znoja.
— Moramo saznati šta je. Može biti opasno ako to ne ućinimo. Moramo pozvati lekara.
— Oh, ne još. — Uhvati je još jedan grč. — Pričekaćemo. još malo.
— Moramo — zamolih je.
— Ponoć je. Nećeš naći nikog. Proći će samo. Samo ostani sa mnom.
— Ali, Nora. — stadoh, zapanjen zašto mi ne dozvoljava da potražim pomoč.
— Molim te. ostani. Samo, ako hoćeš da mi pomogneš, pomozi mi da prošetam po sobi. Možda će mi uminuti bolovi od loga.
Ona se podiže na lakat i stavi mi ruku na rame. Dok sam je pridržavao. osetih neprijatan nezdrav miris u sobi. Zatim primetih moju gledston torbu otvorenu i praznu. Moja bela majica i šorc su ležali u uglu. mokn i užasno prljavi. prljavomrke boje.
Pomislio sam da je to ona povraćala. pa so oiul.i odlučih. Vratio sam je natrag na jastuk. Bez reči izidoli i siđoh dole do sobe na kojoj je bilo napisano „ privatno“. Snažno zakucah na vrata. a onda. pošto nijo bilo odgovora pritisnuh kvaku i uđoh u sobu nadoh prekidač i upalih osvetljenje. Bio je to mali, udobno namešten salon. Pogled mi pade na časovnik. koji |e kucao na ploči kamina. Bilo je pola tri ujutro. Druga vrata, skoro skrivena iza zavese. odvela su me u kuhinju. gde iskočivši iz korpe ispred crvenog žara od vatre jedan mali pas poče da laje i da reži na mene. Odjednom neki Ijutit glas viknu:
— Ko je to?
Rekoh ko sam, i da mi je odmah potrebna pomoć. Sledećih nekoliko trenutaka ništa se nije desilo, a onda, na moje ogromno olakšanje, uđe ona starčeva kći. Još pritežući vrpcu na kućnom kaputu. umirila je pseto i zagledala se Ijutito u mene, s očima podbulim od spavanja. Kosa joj je. začešljana u debelu pletenicu. privezana vrpcom na kraju, visila niz leđa.
— Moja rođaka je užasno bolesna i ima jake bolove. — Izgovorio sam to pre nego što je stigla da me napadne. — Siguran sam da je slepo crevo.
To ju je umirilo: još je bila Ijuta. ali nije mogla da natera sebe da me odbije.
— Oh, gospode, — zajeca ona — zašto sam vas uopšte pustila unutra.
— Užasno mi je žao što moram da vas uznemiravam. Ali. molim vas, hajdete da je pogledate. Ili tolefonirajte odmah po lekara.
Ponovo nastade tišina, zatim ona reče.
— Pogledaću je. Hajde sada, ti klovne Ne zijaj ovde celu noć.
Krenuo sam gore i otvorio vrata Norine sobe ,žena uđe, pa zastade na prvom koraku. Ugleda Noru, neurednu postelju, razbacanu ćebad, moju prljavu opremu u uglu, čak i dopola punu noćnu posudu i neke sumnjive mrlje na čaršavima. koje ranije nisam primetio. Zatim, potpuno izmenjenim glasom. koji me je skoro sledio, reče;
— Odlazi u svoju sobu, ti. I ne miči se iz nje ni koraka dok ne pošaljem po tebe. — Onda mi zalupi vrata pred nosom.
Nisam mogao da je ne poslušam, no. kad sam se vratio u sobicu, sedoh kraj vrata, u mraku, osluškujući, dok je sve u meni drhtalo i bilo napeto, uplašen, užasno uplašen zbog Nore. Drhtao sam misleći na njeno kao kreda bledo lice, tako ispijeno i upalo. Molio sam se da doktor dođe brzo. Tada je operacija slepog creva bila ozbiljna, a takode sam znao da ako se zapa-Ijeno slepo crevo brzo ne izvadi, da će prsnuti, i izazvati fatalne posledice.
Žena je još bila u sobi s Norom. Možda je ostala tamo deset minuta. Odjednom je čuh kako silazi. Sobica se nalazila odmah iznad donjeg prolaza, a stare daske nisu bile ničim prekrivene. Opruživši se po podu i naćuljivši uši, čuh kako je ušla u sobu koju je nazivala salonom. Skoro odmah poče da govori, i mada nisam jasno čuo, brzo odahnuh s olakšanjem. Telefonirala je doktoru. Razgovor je trajao neko vreme, a kad se završi, čuh je kako se ponovo penje.
Prošlo je malo vremena, koje mi se činilo nepodnošljivo dugo, pre nego što je doktor stigao. Nije dugo ostao u Norinoj sobi. Skoro je odmah sišao do telefona. Znao sam. pomalo dršćući, šta to znači. Onda sam ga ponovo čuo na stepenicama.
Sada su zraci zore počeli da se probijaju u sobicu, otkrivajući prašnjavu gomilu kutija, krpa za pranje, kanti, komada polomljenog nameštaja i druge građe. Pošao sam jedinom prozoru da vidim kad će kola za hitnu pomoć stići Kad su skrenula u tihu, sivu ulicu, više nisam mogao da izdržim. Povukavši se sa prozora. osluškivao sam kako Noru nose. Nisam mogao da nateram sebe da je pogledam.
Najzad se opet sve utišalo. Mogao sam da navučem kaput i čizme i napola otvorim vrata sobice. Nišln ... ..im mogao da čujem. Svakako se od mene nije moglo oćekivati da izdržim tu neizvesnost. Oprezno sam prošao hodnikom. Žena je bila u Norinoj sobi, sa zavrnutim rukavima i rukama na kukovima, i posmatrala sobu punu strahovitog nereda.
Imno sam samo jednu misao. Rekoh:
Hoće li ozdraviti?
Ona se okrete. Lice joj je bilo tamnocrveno, iša iskrivljeno od besa.
Ne znam. i nije me briga. Ti, bitango mala, dovoo si mi ovamo jednu uličarku, da mi zaprlja svu posteljinu da zamaže sobu, tako da moram da je ribam, i pola noći ne spavam. I sve to zbog jednog dvoličnog malog koplieta koga predstavljaš kao svoju rođaku Trebalo bi da te predam policiji, to bi trebalo. a to ću i uraditi. Pronaći će oni nju.
Možda sam se uplašio. ali morao sam da branimNoru.
Nije ona tu ništa kriva.
Zar? Kunem se da je to sama uradila.
Na šta je to ona, pobogu mislila? Mora da je poludela od besa.
- Šta je sama uradila?
Nemoj da se praviš da ne znaš. lažovčino mala imala je gadan abortus.
Nisam razumeo.
Šta je to? — upitah.
Prljavi gadni pobačaj, radi čega je uzela pilule.
Vikala je i opalila mi takav šamar, da me je skoro sruša. Aii me je surova istina zapanjila više od udaca. Nisam mogao da progovorim ni reči. Tupo sam se zagldao u nju, tako zapanjen da sam izgubio svaku predstavu gde se nalazim, ili zašto tako drhtim. Onda nisam mogao da izdržim. Prekrih lice rukama i , naslonih se na zid hodnika.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:43

34.
Voz se, ubrzavajući posle stajanja u Glejsendu, nalazio na poslednjem delu puta za Vinton. Sam u jednom uglu kupea treće klase, seđeo sam tiho, iznenađujuće mirno, s rukama na kolenima, bez ikakvog osećanja, sem duboke apatije. Tako sam sedeo tri sata, gledajući netremice kroz prozor, otupljen brzim. zbrkanim promicanjem predela koji je pretio da zaustavi, ili bar ometa. tok mojih misli. Nadao sam se da me to stanje praznine neće napustiti. Zadržavao sam ga kad je pejzaž prošao, gledajući u oglase na drugoj strani kupea dok se postepeno nisu pretvonli u bezoblične mrlje. Sada ne gledam ni u šta, pomislih. kao da je to osećanje vizuelnog i duševnog vakuuma predstavljalo vrhunac svega.
No ova obamrlost, odbrana protiv stanja šoka u kome sam se nalazio, nije me potpuno spasavala. I, s vremena na vreme, deiići straha i užasa su se pojav-Ijivali kao gadno smeće na površini moje duše. Onda me ponovo napadoše doživljaji koje sam doživeo. Mreža obmane u koju sam se zapleo nije bila najteža od svega. Gore od toga, gore čak i od saslušavanja i zadržavanja u policiji, kada se sve doznalo, čak i za prevaru na trkama, bila je pomisao na Noru. Ponovo zadrhtah kad mi ženin glas zazvoni u ušima: — Mala bezvredna uličarka ... pozvati policiju ... petljala sama.. . prljav pobačaj ... — Život je bio prljav i mrzak. Hoću li ikad moći nekome ili nešto da verujem?
Predgrađa Vintona su se približavala. Voz je počeo da usporava, kondukter se, otvorivši vrata hodnika, ponovo nađe u mom kupeu. Trgnuvši se, pronađoh kartu koju mi je toga jutra dao policijski narednik, a koja je već tri puta bila bušena.
— Sledeća je stanica Vinton. — Bio je raspoložen za razgovor, pošto očigledno nije znao da sam nede-Iju proveo u Bervikskom zatvoru. — Dugo ste putovali, mladiću. I rano ste ustali.
Morao sam za trenutak da razmislim pre nego što uspeh da nađem odgovor. — I vi takođe, kondukteru, — rekoh najzad.
On se nasmeja.
— To mi je posao. Idete li na raspust?
— Ne — rekoh odmah, kao da je pritisnuto dugme, otpustilo određenu ideju u mojoj duši. — Idem na ispit na univerzitetu, u dva sata.
— Sada idete? — reče on impresioniran.
— Da. Spremao sam se za taj ispit tri meseca.
— Učinilo mi se da se ne osećate baš najbolje. Pa, srećno, mladiću.
Zahvalio sam mu. On mi Ijubazno klimnu glavom i iziđe.
Istina, osećao sam čudno neko olakšanje zato što sam javno izneo svoje namere. Možda. u mom sadašnjem stanju, ovo nije bilo ništa sem prinuda izazvana opsesijom, odraz onih meseci stalnog pripremanja. No. imao sam na umu da sam dao reč Pinu, i posle klanice koju sam preživeo na ovom sramnom izletu, moram pokušati da održim reč. Ali, mada sam shvatao da moram da idem, dok su mi pokreti skoro nehotično biii upravljeni prema tom krajnjem cilju, povremeno sam teško uspevao da se izjednačim s osobom koja mora da ih izvrši. Ta težnja moje ličnosti da se izgubi u nekoj vrsti spoljne praznine bila je užasna stvar u kojoj sam se nekako gubio i tumarao bez ikakvog identiteta, po čudnom senovitom predelu. No, to ne bi dugo trajalo, a kad bi prošlo, kao sada, ponovo sam bio Lorens Karol, opsednut potrebom da budem u Univerziteti holu, Gilmor hilu, V. 1, tačno u dva sata, danas popodne.
Lokomotiva se, sa posleđnjim pištavim izbacivanjem pare, naglo zaustavi u Vintonu, na Nort Britiš stanici. Čudno, laknulo mi je što nismo stali na Centralnoj stanici. Izišao sam iz kupea i pošao peronom do izlaza u Kvin strit, mučeći se, dok sam to činio, da utvrdim da je voz stigao u 12,40, svega s pet minuta zakašnjenja. Nisam imao potrebe da žurim, sve će biti obavIjeno na tačno određen način. Mada sam predao kartu, još sam imao nešto novca u džepu i, pošto je bilo korisno da se malo potkrepim pre ispita, morao sam obavezno da ručam. Nedaleko, na drugoj strani ulice, ugledah Rombah, jedan od skromnih vintonskih restorana. Prešao sam ulicu i ušao.
Jelovnik, štampan svetloplavom bojom, nudio je ovčije kotlete, kuvan goveđi jezik, šniclu ili pitu od bubrega. Bez oklevanja sam odabrao kotlet i, kad je bio donesen, sa graškom i restovanim krompirom, jeo sam ga kao da se mehanički pokoravam s određenom rutinom, potpuno nesvestan bilo kakvog apetita ili osećanja ukusa. Mada to nisam mogao da shvatim, sada je sve moje pokrete kontrolisao jedan automat, kao izvestan uvod u nervno propadanje, čemu, i da sam pokušao, ne bih mogao da se oduprem. Časovnik na zidu restorana iznad ulaza me je stalno obaveštavao o vremenu, i u jedan i dvadeset zamolih račun, platih ga na kasi i iziđoh.
Žuti tramvaj će me odvesti do podnožja Gilmor hila. Često su išli tom linijom, i jedan se ubrzo pojavi. Mada je bio pun radnika, koji su*se vraćali kući na ručak, lako sam se popeo. Ali sam morao da stojirn celo vreme vožnje, a kad smo stigli do Gilmor hila, nisam se baš osećao tako siguran, naročito u nogama. Polako sam se popeo uz breg, više iz potrebe nego što sam to hteo, izgleda da je otoplilo, a takođe osetih kako me nešto steže pri vrhu glave. Čak i kad sam stigao u hladovinu manastira, to osećanje nije prestalo. Časovnik na tornju je otkucavao dva sata, kad sam ulazio u Univerziteti hol.
— Izračunao si u sekundu, zar ne? — reče čovek za pisaćim stolom, kad je obeležio moje ime na listi. Pruži mi ispitne hartije, čudno me pogleda i pokaza na prazan pisaći sto. Seo sam i osvrnuo se oko sebe, primetivši da su drugi kandidati, dvadesetak njih, već povijeni u različitim položajima koncentracije, marljivo pisali. Nisam dozvolio da me to zbuni i ubrzah rad. Uredno sam otvorio svesku na pisaćem stolu i uzeo ispitni listić da pregledam pitanje.
Elisonov zadatak
Napišite odbranu, ne manju od dve hiljade reči, kojom ćete, kako najbolje znate, opravdati Mariju, kraljicu Škota, u njenom ponašanju prema lordu Darnleju, naročito se osvrnuvši na noć od 9. februara 1567.
Morao sam da se osmehnem — iskušenje je bilo tako neodoljivo — ne zato što mi je u dubini duše neko ili nešto kazao da će možda ova ili neka slična tema biti data, već zbog apsurdnosti same ideje da bih ja, u svom sadašnjem stanju, mogao sebe da nateram da branim tu kraljevsku pustolovku, pa čak i kad bih sto puta dobio Elisona.
Mirno, siguran da uništavam svoje šanse na uspeh, umočih pero u mastilo i počeh da pišem. Nisam oklevao, reči su mi tekle iz pera, a svaka reč koju sam napisao poticala je iz rane koja mi je naneta. Period u Škotskoj koji je obuhvatao petnaesti i šesnaesti vek specijalno sam proučio, znao sam celu povest nesrećne kraljice, a sada, opsednut podsticajem iz podsvesti, skoro sa zlobom, nemilosrdno sam je kritikovao, i s toliko lukavstva za koje nisam verovao da sam sposoban. Pod izgovorom da je branim, isticao sam jedan po jedan povoljan dokaz, pa ga zatim nemilosrdno obarao iznosio sam olakšavajuće okolnosti samo da bih ih kasnije uništavao silnim istorijskim činjenicama.
Na taj način sam jasno naznačio da je njena zavodnička udaja za mladog, glupog Darnleja, što je izgledalo kao brak iz Ijubavi, bila smišljena ni zbog čega drugog već zbog slavoljubive mržnje prema njenoj rođaci, kraljici Elizabeti — dok je samo godinu dana kasnije grof Bosvel, koji je bio izvan zakona, postao njen brakolomni Ijubavnik. Otuđena od muža — koji je ležao u gradu Glazgovu, bolestan i unakažen, čeznući za pomirenjem — da li ju je supružanska briga naterala da naredi, posle jednog tajnog sastanka sa Bosvelom, da se on bolje oporavija u osamljenoj, napola porušenoj kući Kirk O’Fildsa? Darnlej je najzad tu smešten, možda ne sasvim udobno, jer je to bio bedan dom za jednog bolesnika, ali ništa nije moglo biti plemenitije od dragocene pažnje mlade i lepe kraljice, koja jc odano sedela preko dana kraj njega, na svom crvenom somotskom jastučetu, a noću spavala u krevetu u donjoj sobi.
Na nesreću, izvesne jedne noći, u subotu devetog februara, nije mogla da bude tamo. Dala je obećanjo da će prisustvovati balu pod maskama posle venčanja, pa se kraljevska reč nije mogla pogaziti. Poljubila jo muža i zaželela mu laku noć, pobrinula se i da se sveća potkreše. Poslednji dodir i sažaljiv pokret, pro nego je izišla. Pružila mu je knjigu psalama. Bilo jo čudno da je Bosvelov sluga, umazan puščanim prahom prošao pored nje na kapiji. Bilo je čudno i zaključavanje vrata i otpuštanje nekoliko slugu. Ćudna je takođe bila i ogromna eksplozija, skoro kao kraljevski puzdrav, koja se dogodila dok je ona igrala celu noć.
Više od jednog sata nisam digao pogled, dok mi je pero kretalo tamo amo preko belih stranica s roinjiskom pravilnošću. Oslobođen svesnih misli, bilo je ili automatsko pisanje, i nikakva naprava za spiritističkn oglede nije mogla nemilosrdnije da evocira prošlost. Ali postepeno, približavajući se poslednjem opisu Marije, kako se budi ujutru posle ubistva među svilenim zavesama svoje velike postelje, i već razmišlja o svom venčanju sa Bosvelom, sada da bi uživala u svom omiljenom doručku, meko kuvanom jajetu, moje ogorčenje kao da je izazvalo i bilo zamenjeno neobičnim osećajem umora koji se nametnuo na tako i čudnovat način, kao da hoće da savlada moju pažnju. Dada su linije na stranici podrhtavale, senke su plovile pred mojim očima i kad sam, pokušavajući da ispravim pogled, podigao glavu i osvrnuo se, ono stezanje u glavi koje sam ranije osetio sada se pretvorilo u pravu vrtoglavicu. U isto vreme nesvesno mi pade mi pamet da su skoro svi kandidati predali svoje radove. Određeno vreme mora da je skoro isteklo. S naporom sam završio poslednji pasus, upio mastilo i zatvorio svesku.
Šta sada? Mislim da bi trebalo da je predam. Ali to je izgledalo sasvim besmisleno. Čudno kako nisam imao želju da ustanem. Sada, kad sam izbacio taj svoj otrov, kad sam se oslobodio onog bojažljivog osećanja nasilja nad pristojnošću, odbačen kao đavo, osećao sam se slab i loman, skoro nemoćan. Ispitivač se, ako tako treba da ga nazovem, digao od pisaćeg stola i uputio ka meni. Na moje iznenađenje, dok se približavao mogao sam bolje da ga vidim, bio je to sveštenik, visok, mršav i trom, s potpuno krutim okovratnikikom, koji se zakopčavao pozadi. Da li sam ga primeiui kad sam ušao? Svakako nisam.
— Vi ste poslednji. — Obratio mi se blago, zamišljeno. Jeste li završili?
— Čini mi se da jesam.
— Smem li onda da vam uzmem svesku? Upravo je prošlo četiri.
Pružio sam mu je. Posmatrao me je iz ugla svojih popovskih očiju.
— Mnogo ste napisali — reče prilično ironično, prelistavajući svesku. — Nadam se da ste bili Ijubazni prema jadnoj ženi.
— Ne, nisam. Što se mene tiče, ona je bila dvolično malo kopile.
— Zbilja! — On podiže obrve i ne reče više ništa.
Pridržavajući se za pisaći sto ustadoh. Oklevao sam da ga pustim, ali nekako, praveći se da se držim uspravno, iziđoh iz hola. Napolju je pred samostanom neko čekao. Izgledao je kao Pin. Ako je tako, bio je u stanju užasne uzbuđenosti.
— Lorense! Svuda sam te tražio. Gde si bio?
Stavio sam ruku na teme, da se uverim da li je još tu.
— Ne mogu tačno da se setim.
— Ne možeš da se setiš? — On se klatio u neodređenim obrisima, kao da ga gledam pod vodom. — Jesi li napisao dobar sastav?
— Ne, đavolski gadan. Sve sam suprotno odgovorio. A to sam rekao i ispitivaču.
— Ispitivaču! Oh, nebesa, pa to je bio profesor veronauke lično.
— Pa, baš me briga. To je bilo istina.
— Jesi li bolestan, Lorense?
— Mislim da nisam. Samo me boli glava. Ne osećam se kao da sam ovo ja.
— Oh, bože, šta si to uradio sa sobom? Gde si noćas spavao?
— Sada se sećam. U zatvoru.
— Zaboga, mladiću!
— Oh, jutros su me pustili. Rekli su da nemaju ništa protiv mene. Narednik mi je dao čak i doručak. Aii sve je ono bilo grozno. Mislili su da sam ja za sve kriv ... i za Noru. Da sam ja bto ... da sam bio ... da sam bio ...
On poče sve više i više da se Ijulja, da postaje sve veći i veći, kao neko nepoznato vodeno čudovište, i najzad izblede potpuno u talasu sveopšte tame koja se spusti i uvuče me u svoju crnu, silnu bujicu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:43

35.
Prošlo je četiri sata popodne nekih šest nedelja kasnije. Ležao sam, ali sam baš sada ustao i kretao se po još nepoznatom stanu koji je majka iznajmila. Najzad sam poćeo dobro da se osećam, nejasno sam počeo da osećam stvarnost, da sam svestan da se vraćam iz onog mračnog i avetinjskog sveta u koji me je moj nervni slom odvukao. Nije bilo lako zaboraviti strah i užas tog mračnog perioda, kad je moja duša, zbijena u jednu jedinu malu žižu, bila učvršćena u mučnoj apatiji. Putevi mog povratka kući bili su vijugavi i teški, ali jutros mi je lekar rekao: — Sada si izišao iz šume, momče, a uskoro neće više biti ni žbunja. — Najradosniji znak mog spasenja bila je sposobnost da gledam stvarnost, daleko od svog zatvorenog ja koje se prepustilo teškim mislima, i da vidim stvari okom u kome je počela da sija iskra zainteresovanosti.
Tako, ponovo sam pregledao stan. Bio je mali i skoro prazan. Nije imao više od kuhinje i prednje sobe, s malim kupatilom između njih, ali mi se sviđao. Prednja soba, u kojoj sam ležao, nije imala od nameštaja ništa sem gvozdenog kreveta, stolice i klimavog ormara, ali su zidne tapete bile nove, toplo crvene boje, i kad bi večernje sunce doprlo, kao sada, soba bi sijala ružičastim sjajem koji je natapao i ispunjavao prazninu. Kuhinja, u koju sam sada ušao, imala je uobičajene stvari, mesto za pranje sudova, uzidan kredenac i ormar, i u udubljenju sa zavesom, onu jedinstvenu škotsku napravu, krevet na sklapanje.
Ali glavna privlačnost stana bila je u njegovoj visini. Smešten na poslednjem spratu zgrade za radnike, kakve je nedavno podigao Vinton korporejšn na Klarkhilu, pružao je širok, otvoren pogled na vrhove krovova, pa čak, kad je vreme bilo vedro, i na Okil Hils prema zapadu. Kasnije sam saznao da ga je majka dobila kao posebno priznanje zbog svog novog zapošljenja u gradskoj upravi.
Nikleni budilnik na ploči od kamina pokazao mi je da vreme njenog povratka nije daleko i, u novoj svetlosti svog raspoloženja, upitao sam se bih li mogao da pokušam da spremim večeru za nas dvoje. Mada mi je bavljenje sa vunom pomoglo da pojačam osećaj koordinacije, ona još nije bila potpuno uspostavljena. Bojao sam se da ne ispustim stvari, jer porculanskog posuđa nismo imali baš mnogo. No, uspeo sam, skupivši svu snagu, da počnem. Polako i pažljivo napunio sam lonac i, iznenađen njegovom težinom, stavio ga u peć. Zatim sam prostro stolnjak i počeo da postavljam šolje za čaj. Našao sam veknu hleba u kredencu, a nož za hleb u fioci. Nije trebalo prikrivati činjenicu, ma kako to priznanje bilo bolno, da me je taj veliki nazubljeni nož plašio. Niko ko nije iskusio nervni slom ne može ni izdaleka da shvati mučne vizije koje on može da izazove. Ranije, u toku bolesti, smrtno sam se plašio ... a čega? — malog drvenog kredenca u mojoj sobi. Okružen svim zloslutnim znacima, užasavao me je. Nisam mogao sebe da nateram da ga pogledam. Ovde je, svakako, bilo obeležje onoga kroz čega sam prošao, i beznadežnog stanja u koje sam bio doveden. Ali su me sada stid i volja da dokažem da sam ponovo zdrav naterali da stegnem nož i odrežem nekoliko kriški hleba. Ali srce mi je još lupalo kad sam ih stavio na plinsku peć, da ih ispržim. Sve što je još trebalo uraditi, bilo je da skuvam kobasice. To je predstavljalo retku poslasticu koju smo večeras imali. Bio je to poklon mog vernog posetioca. Eni Tobin nije donosila cveće. Njen um je bio praktičniji, a i znala je za moju Ijubav prema »anakerima«. Donela je takođe novost koja me, mada je bila iznenadujuća, nije uopšte dimula. Nora i Donohju su se, prinuđeni možda crkvenim zakonima, venčali. Sada mi to ništa nije značilo.
Kada sam završio prženje kobasica. obuze me osećanje uspeha. Osećao sam da će majka biti ohrabrena tim dokazom mog oporavka. Nisam baš naročito želeo da je obradujem, mada bi to u našim ranijim zajedničkim danima svakako bio moj motiv. Naš odnos nije ostao isti. Nisam više prema njoj osećao onu prisnu, veliku, sebičnu Ijubav koja stoji iznad svega. Nit je bila prekinuta. Poštovao sam je i verovao joj, voleo sam je, ali ma kakve patnje da sam prepatio, one su ubile strasni kompleks mog detinjstva.
Možda je izmenjeni stav moje majke, još pun Ijubavi, no uzdržan, pridoneo da prestane ta zanesenost. Mada su te promene podmuklo počele posle očeve smrti, njen boravak u samostanu ju je znatno izmenio. Postala je ozbiljnija u ponašanju i naravi i, na neki upečatljiv način, mnogo pobožnija. U našim ranijim danima ona bi ravnodušno išla ned'eljom u crkvu, s nekom vrstom bezbrižne Ijubaznosti, i jedino za to da bi ugodila ocu. Sada je, svakog jutra ustajala u šest sati i, pre nego što bi otišla na posao, slušala misu u sedam sati svakodnevno se pričešćivala sa svim manifestacijama pobožne odanosti. Besumnje, manastirska disciplina ostavila je na njoj svoj trag. No, promena u njenoj prirodi je bila dublja i bitnija po svom poreklu. Odvojena od svoje porodice, i posle našeg nepovratno prekinutog druženja sa Karolima, mora da se osećala kao usamljena ličnost, osuđena nesrećnim okolnostima da se sama suprotstavi svetu. Ali tuga, koja ju je kasnije obuzela, a koja se najzad stišala u stalnu melanholiju, nije se još isticala. Znala je kakvu je sreću imala što je dobila zaposlenje kod udruženja, a naročito ju je radovao novi posao koji se uglavnom sastojao od obilaska i pomoći siromašnoj rahitičnoj deci. Broj neishranjene, vašljive, deformisane dece, koja su u Vintonu patila od te bolesti, postao je nacionalna nesreća.
Mada to nije ničim naročito pokazivala, nije mi promaklo da shvatim da je majčina glavna briga bila usredsređena na mene. Šta će, pobogu, biti sa mnom? Zazirao sam od napora koje bi trebalo da uložim da dobijem Elisonovu nagradu, pa da mi to omogući da se upišem na univerzitet. Izgledalo je da ne dolazi u obzir da se sa šesnaest godina vratim u školu, a kad i ne bi bilo tako, kako sam mogao da očekujem od majke da me izdržava još dve godine, bez ikakvih izgleda na posao posle toga? Kakvu sam zbrku napravio ja od svog života? Moja budućnost je zaista izgledaia mračna.
Začuše se koraci na spoljnim stepenicama i ja čuh kako se ključ okrete u vratima. Majka uđe u kuhinju, obučena u plavi kaput i košulju i lep plavi šešir sa vrpcom V i n t o n korporejšn, što je sve predstavljalo njenu uniformu. Ona se osmehnu i uzviknu:
— Šta, pripremio si večeru, Lorense?
— Kobasice dobro izgledaju. Ali sam vrlo mudro prepržio hleb.
Moj odgovor kao da ju je obradovao.
— Baš takav volim.
Ona uđe u kupatilo i čuh je kako trese svoje odelo u praznoj kadi. To je bila glavna svakodnevna procedura da bi se otresla od buva, kojih bi se uvek nakupila prilikom svojih dnevnih poseta nesrećne dece.
Dok se ona presvlačila, ušao sam u sobu da namestim krevet. Kad sam savijao prekrivač pored prozora, ugledah da Pin, koji je često dolazio u ovo doba da me teši, trupka prema ulazu u zgradu. Završio je svoje Anale Ardenkejpla, ali avaj, izgleda da nijedan izdavač nije hteo tu knjigu, i on će se uskoro vratiti u svoje selo, da tamo okonča svoje dane s bednom penzijom. Završio sam savijanje prekrivača, a oštro s t a c c a t o Pinovog stopaia po pločniku još je dopiralo do mene. Primetih kako se šeta goredole na neki svečano neodređen i uznemiren način. To me zbuni. Onda odjednom shvatih razlog njegovog oklevanja da se popne. Nije to uopšte bilo iznenađenje, i nije me rastužilo. Bio je to deo mog oporavka što sam mogao da žalim Pina zato što se razočarao u meni. Ušao sam u kuhinju.
— Napolju je gospodin Renkin. Da ga pozovem gore?
— Molim te, Lorense ... Ali najpre stavi još hleba da se isprži.
Izašao sam i stavio dve kriške hleba na peć. Kad sam se vratio do prozora, Pin se izgubio. Očigledno je rešio da ode. Video sam ga kako skreće za ugao. A onda, desetak minuta kasnije, već smo bili za stolom, zvono na vratima zazvoni, a na njima je, kad sam otvorio, tajanstveno stajao Pin.
— Lorense — reče on odmah — ćekao sam tvoju majku napolju, i na tramvajskoj stanici, ali čini mi se da je neobično mnogo zakasnila.
— Ona je ovde — rekoh. — Vratila se ranije.
Nekako je izgledao zbunjen tom vešću. Zaista, kad je došao na jača svetla u kuhinji, videh da je njegovo držanje uznemireno. Izgleda da je mislio da mora da nađe izgovor za to svoje stanje, pa primeti:
— Ne penjem se više onako lako uz stepenice kao nekad.
— Onda izvolite, sedite — reče majka. — Prihvatite se malo s nama.
— Ne, hvala, ne.
— Onda dopustite da vam ponudim šolju čaja.
— Ne, ne ... pa, pošto ste tako Ijubazni, može.
On sede i prihvati šolju koju mu je majka pružila. Ruka mu je bila malo nesigurna, tako da se malo čaja prosulo na tanjirić, ali on se već smirivao. Pogleda me brižno iz prikrajka.
— Kako si danas, Lorense?
— Mnogo bolje, gospodine. — I umalo ne dodadoh: I sasvim spreman na vaše rđave vesti.
— Dobro ... dobro ... — reče on.
Njegov običaj da ponavlja reči odjednom me naIjuti. Tačno sam znao šta želi da kaže i, zaboga, želeo sam da to već učini. Rekoh:
— Ako imate nešto da mi saopštite, potpuno sam spreman da čujem.
On uzdahnu od olakšanja.
— U tom slučaju, počeću. Mislio sam da najpre govorim s tvojom majkom. Da vidim da ti to možda ne naškodi. Ali sada mogu da priznam da se baš vraćam s univerziteta i, kao što nagađaš, Elisonovi rezultati su objavljeni. — On proguta veliki gutljaj čaja i nastavi tihim glasom, gledajući me: — Verovatno se sećaš prirode pitanja, odbrana kraljice Marije, i mogu da te uverim da su se skoro svi kandidati prevarili i čisto je pozlatili. Nisu videli lukavstvo pitanja u rečima »kako najbolje znate«, i, na časnu reč, ni ja ga nisam video. Upali su u klopku i praktično su je ulepšali. Sa dva prezviterijanska sveštenika i profesorom veronauke, koji se zvao Noks usto, bili su gotovi od samog početka. — Njegov se glas dizao i postao hrapav. Morao je da uzme malo čaja. — Nekim slučajem ipak, nekim nepredviđenim obrtom, našao se jedan kandidat, koji se, pošto nije mogao da iznese bilo kakav povoljan dokaz, osećao prinuđen da je osudi najjačim rečima. Razumljivo je što je njegov rad bio ogromna satisfakcija za ocenjivače, opravdanje njihovih vlastitih verovanja, i predmet najveće pohvale. Dali su mu Elisona jednoglasno.
Počeo sam da se osećam čudno. Na majčinom licu se pojavi čudan, napet izraz, dok je Pin nastavljao.
— Gore mora da postoji neko KO se brine o budalama, Lorense, naročito ako su to mlade budale, s nekom vrstom darovitosti.
Više nije mogao da se uzdrži. Skočivši naglo, prevrnuvši šolju, on me zagrli, trupkajući sa mnom kao u nekoj igri. Napola oduzet, jedva da sam i čuo njegov uzvik pobede. Ali sam znao da ću nekom čudnom i neočekivanom srećom, sticajem prilika nad kojima nisam imao kontrolu, najzad ići na univerzitet.
Tog uzbudljivog trenutka je sve izgledalo rešeno. Naša budućnost je najzad bila osigurana. Pomisao na dugu i mučnu borbu koja mora da leži pred tim nikad mi nije padala na pamet. No, sledećih pet godina morali smo da vodimo bitku s takvim okolnostima koje su nas do kraja iscrple. Dok je položaj moje majke kod Udruženja bio osiguran, njena nedeljna plata je predstavljala jedan prihod, jedva dovoljan da nas snabde nasušnim potrebama. No, nekako, nekim čudom ekonomisanja i samoodricanja, majka je vezala kraj s krajem, i to bez ičije pomoći, sem od Sajmona, koji je i sam imao tako malo, ali koji je povremeno slao ponešto iz Spanije. Od drugih rođaka nismo ništa tražili, niti smo išta dobijali. Bernard je nastavio da »isplivava« u velikoj udobnosti prokletog Lomond Voltsa, izbegavajući nekako sva naređenja za njegovo rušenje, dok je Leo tiho i bezobzirno nastavio da skuplja ogromno bogatstvo. U tom procesu, dostojnom pohvale, njegova škrtost i štedljivost se povećala do te mere, da ga je Eni najzad napustila i otplovila iz Grinoka, da se pridruži svom sinu u Kanadi. Za mene je bio tužan trenutak kad sam je ispraćao na brodu »Grad Montreal«. Kad bih, u retkim prilikama, prošao pored Lea na ulici, on se pravio da me ne vidi. Bio sam zgranut njegovim mršavim izgledom, i kad je mnogo godina kasnije umro, potpuno sam, u bednoj sobi u Gorbilou Hala, izgledalo je da je smrt nastupila, bar delimično, zbog gladi. U njegovom testamentu, napisanom sopstvenom rukom, kojim su društva za zdravu ishranu bila glavni naslednici, nalazio se jedan paragraf kojim naročito uskraćuje bilo kakvo nasledstvo svojim sinovcima i sinovicama.
Jedina koja je patila zbog tog ispoljavanja rodbinskih osećanja bila je Nora. Dok je moja lekarska praksa cvetala. Terens je, koji je gospođicu Gilhuli zamenio vlasnicom jednog starog dobrog hotela u Dablinu, vrlo dobro napredovao. Ali je Norin brak, sklopljen u situaciji ispravljanja greški — besciljna ideja da se stvari urede — bio nesrećan. Donohju nije mogao biti nikad ništa drugo već samo Donohju. Retko je bio kod kuće, a kad se najzad izgubio, Nora je ostala bespomoćna sa troje male dece.
Sve je to, naravno, još ležalo u budućnosti, a u međuvremenu smo se majka i ja borili sa šilinzima i penijima. Tužno je kako sam tada malo mislio o njenom junačkom samožrtvovanju, i kako je često naš odnos bio napet i težak. Kao student uporedne anatomije više nisam bio pobožan, dok se njen religiozni žar pojačao. I u drugim stvarima naši pogledi su biii suprotni i dolazilo je do perioda otuđivanja, kad bi njene uvučene, stisnute usne i ćutanje bili slični mučeništvu.
Siguran sam da sam ja bio kriv. No, veselje i dobro raspoloženje ne dolaze lako kad je čovek gladan i rđavo obučen. Sem toga bio sam staino zabrinut da neću uspeti. Međutim, prva dva semestra jasno pokazuju da sam botaniku i zoologiju položio s odličnim, svaki sledeći ispit se pojavljivao kao užas zbog saznanja da ću biti gotov ako ne položim. Državna pomoć u ishrani siromašnih studenata, osnovana kasnije, tada nije postojala, a moja stipendija, jedva dovoljna, nikad mi ne bi mogla pružiti drugu mogućnost. Još se vidim kako oslonjen laktovima na pisaći sto, s glavom u šakama, čitam Kvejnovu anatomiju, dok je majka izlazila pred samo zatvaranje radnji subotom uveče, da se cenjka za najjeftiniji komad bednog mesa, ili da na povratku podnosi uvrede nekog grubijana koji bi došao da pokupi zaostalu stanarinu.
Ali, najzad, polako i teško, kao burom oštećeni brod koji se muči da stigne do obale, i mi smo ugledali obećanu zemlju. Ja sam položio poslednje ispite, stiglo je i dodeljivanje diplome, a Pin je došao iz Ardenkejpla da se pridruži majci i meni u toj svečanosti. Dok sam se probijao iz Bjut Hola, da se nađem s njima na Unionu, gde sam im rekao da čekaju da bi izbegli gomilu sveta, udahnuh duboko, pobedonosno, svestan svoje nove iičnosti: jak, pun pouzdanja, spreman da se suprotstavim svakom novom neočekivanom događaju. Sada sam znao da je iskreno mekuštvo moje mladosti iščezlo. Nikad više neću sebi dopustiti da mi neko' podvali. Nikad, nikad više moje srce neće ići ispred razuma. Grčki ideal mog detinjstva najzad je bio postignut.
Tog trenutka, kad sam skoro stigao do praga, osetih dodir na ruci. Uprkos sedoj kosi, koja ju je činila znatno starijom, odmah sam je poznao. Gospođica O’Riorden. Videla je moje ime na listi diplomiranih, i želela je da vidi kako mi stavljaju togu. Pošto smo razgovarali nekoliko trenutaka — nije htela da pođe sa mnom u Union — ona stavi u moju neodlučnu ruku naoko religioznu kožnu kutijicu. Nemoguće je ne pogoditi šta je sadržavala.
— Sigurna sam da si onu što sam ti pre dala pokidao. Ili izgubio. I, evo druge. Tako me nećeš zaboraviti.
Pošto je otišla, pogledao sam kutiju s pomešanim osećanjima, oprezan zbog mog duhovnog doživljavanja u župnom domu pre mnogo godina, i sadašnje ubeđenosti da ću čim stignem kući spustiti krunicu u fioku i da više nikad neću pomisliti na nju. Odjednom, pod pritiskom prstiju na meku kožu, osetih slabo šuškanje. Otvorih kutiju. Da, krunica je bila tu. Ali gospođica O’Riorden je stavila kraj nje uredno savijenu novčanicu od pet funti Škotske banke.
Prepustivši se gomili oko sebe, stajao sam tu, potpuno nepokretan, savladan ovom svesrdnom pažnjom, koja će mi omogućiti da nabavim nekoliko instrumenata, koji su mi bili potrebni da bih podneo molbu za mesto asistenta, tako da mi se polako, neumoljivo, protiv svih mojih napora, grlo steže, a pogled zamagli od suza.
Ne, beskorisno je — nisam se promenio, i nikad neću. U mojoj prirodi postoji slabo mesto, trag slabosti, osetljivost koja nikad neće očvrsnuti. Sve ono za čim sam čeznuo, i čemu sam stremio da budem — hladan i stoik, nepristrasan i rezervisan, pravi Spartanac — sve je bilo daleko od mene. Neizbrisivo obeležen neobičnim detinjstvom, vaspitanjem u kome je učestvovalo suviše žena, bio sam, i uvek ću biti, žrtva svakog naročito osetljivog raspoloženja, nehotični rob svojih vlastitih osećanja.
Слика