Arčibald Džozef Kronin

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 18 Мар 2017, 09:57

Слика

(19. jul 1896 – 6. januar 1981)

“… nauči da ceniš ljude po onome što oni stvarno jesu.”

Kronin je sin jedinac u oca Patrika i majke Džesi koji su bili različite veroispovesti (otac je katolik, a majka protestant). Rodio se u Kardrosu u Škotskoj 19 jula 1896.godine. Otac, koji je po zanimanju trgovački putnik, umire kada je imao samo sedam godina. Sa majkom se seli u dom njenih roditelja (Dambarton) gde će se majka i zaposliti (radi kao prodavačica, a potom kao medicinski inspektor). Uspešno će učiti i pokazivati dobre rezultate u sportskim takmičenjima (fudbal i golf). Ljubav prema sportu i poznavanje sporta učiniće da u jednom svom romanu obradi i tu tematiku. Kao izuzetno dobar đak dobiće stipendiju za studije medicine (1914) u Glazgovu. Uspešno ih završava(1919) iako je neko vreme odsutvovao zbog odlaska na službovanje u ratu u Kraljevskoj mornarici. Imao je čin potporučnika. Volonterski rad bio je uspešan, jer je Kronin bio izuzetan student. Docnije će nastaviti sa usavršavanjem medicine: doktoriraće 1925 dobivši i nagradu za svoju doktorsku disertaciju; 1923.godine dobio je diplomu za javno zdravlje , a 1924.godine postaje član Kraljevskog koledža lekara.
Odmah nakon završenih studija radiće kao hirurg na brodu za Indiju.
Po povratku iz Idije radiće po mnogim bolnicama, a potom odlazi u malo rudarsko mesto u Južnom Velsu. Počeo je da radi na propisima koje treba uvesti kako bi se zaštitilo zdravlje rudara.
1924.godine imenovan je za Medicinskog ispektora rudarsva u Velikoj Britaniji.
Od 1926-1930 godine živi u Londonu.
Oženio se sa koleginicom sa Univerziteta Agnes Mari Gibson (1921.god.). Imali su tri sina. Neko vreme radili su zajedno u medicini, a kada je postao pisac pomagala mu je oko lektorisanja tekstova.
1930.godine zatražio je duži odmor zarad dijete koju je morao sprovesti iz zdravstvenih razloga (čir na želucu). Odlazi u planine na farmu da se oporavi ali i na miru piše. Potom odlazi u voljeni Dambarton. Tu pretražuje literaturu koja mu je potrebna za pisanje zamišljenog romana i u roku od tri meseca napisao je svoj prvi roman “Šeširdžijin zamak”. Njegov životni izbor nije bila medicina već nešto što mu je nametnuto. U dubini njegove duše stajala je želja da piše. Šest meseci slobode od posla, učinile su da postane i pisac. Roman je ponudio samo jednom izdavaču koji rukopis odmah prihvatio. Čitalačka javnost ga je prihvatila sa oduševljenjem i od tada se više nije bavio lekarskom praksom. Odmah je postao slavan pisac, iako mu je kritika mnogo toga zamerala, a najviše to da njegovo delo nema dubinu. Docnije će kritika isticati melodramatičnost u njegovim delima. No, kako je roman čitan sa oduševljenjem čitalaca, njegova slava je samo rasla.
Kroninovo delo zadivilo je Holivud. Kao rezultat toga snimljeni su filmovi po njegovim romanima:… “Citadela” 1938.godine, “Zvezde gledaju s neba” 1939.godine; 1942.godine “Šeširdžijin zamak”, sa glavnim glumcima Deborah Kerr i Robert Newton… 1957.godine ”Španski vrtlar”… 1961.godine “Judino drvo”… Filmska industrija prepoznala je književne potencijale Kronina te će otkupiti prava na nekoliko njegovih knjiga. Film po romanu “Citadela” dobio je četiri nominacije za Oskara.
Roman „Citadela“ dobio je knjiženu nagradu u Americi 1937.godine.
Kronin je imao sve razloge da se preseli i živi u Americi.
U Americi boravi od 1939-1945. Njegove knjige prodaju se u velikim tiražima i nakon njegovog napuštanja Amerike . Tako je do 1958.godine dostignut tiraž od sedam miliona primeraka.
Svi njegovi romani bili su bestseleri.
Za vreme boravka u Americi radiće i kao izveštač za britansko Ministarstvo informisanja.
Živeće na Bermudskim ostrvima, Francuskoj, Irskoj… da bi se smestio zadnjih 25 godina života u Švajcarskoj. Nije prestajao da piše iako se vratio u Evropu kao multimilijarder.
Umro je u Švajcarskoj o6.januara 1981.godine u svojoj osamdesetčetvrtoj godini.
Kroninova dela su realističana, sa neznatnom dozom romantizma kojom uspeva da oplemeni svaki svoj lik tako da dopre do čitaoca. Njegovi junaci se vole, o njima se zdravorazumski može razmišljati, oni su nam bliski jer su deo realnih društvenih odnosa u kojem se čovek susreće sa različitim problemima, dilemama… On kritikuje društvo tako što ga prikazuje iz ugla u kojem svako mora priznati da društveno-socijalni problem realno postoji. Ništa ne preuveličava, ali nema ni potrebe. I u njegovoj mladosti i docnije, društvo će bolovati od pregršt loše utemeljenih nepisanih pravila ili zakona funkcionisanja. Njegova lična iskustva bila su često osnova njegovih priča, ali u njegovim delima ima i fikcije. Pisao je jednostavnim stilom koji je svima pristupačan. Njegova narativna veština je pitka, čitalac ne želi da prekida čitanje romana…
Zadao je sebi u zadatak da svakodnevno piše istovetan – određen broj reči (5000). Disciplinovano je pisao, a u privatnom životu posedovao je ležernost, opuštenost, sklonost šali…
Pored pomenutih romana napisao je: “Veliki kanarinac”, “Gospođa sa karanfilima”, “Herojske godine”,
“Pesma šest penija”, drama “Jupiter se smeje”, memoari “Pustolovine u dva sveta”, scenarije za tv serije, priče. Priređivao je razne tv emisije.
Po prirodi je tih, odmeren, govorio je sa blago prisutnim škotskim akcentom, šarmantan je i drušven…
Imao je atletsku građu koju je sticao još od detinjstva igrajući fudbal…
Pomagao je dobrotvorno klub u kojem je igrao kao dečak… voleo je ribolov, putovanja…
U njegovom životu nema skandala, živeo je skladan porodični život, uživajući u onome što voli. Loša kritika je vremenom prestala… a on ničim nije davao povod da novine pišu u njemu. Njegov biograf kaže da je bio čovek bez sujete, da mu nije bio potreban nasilan publicitet, da je možda lutao svetom iz nama nepoznatih razloga ili zato što se osećao otuđen od Engleske… kaže i da je malo informacija iz njegovog privatnog života i intimnih razmišljanja…
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 18 Мар 2017, 09:58

Priča u velikoj tradiciji Cronina, ovo je uzbudljiva kronika Laurencea Carrolla kako odrasta od djetinjstva do odraslih godina u Škotskoj. Priča o njegovoj borbi - ranoj bolesti, majci udovici, siromaštvu, stričevima koji mu pokušavaju pomoći i ženama koje imaju tako nesretan učinak na njega, govori s toplim humorom i onim intenzivnim i suosjećajnim realizmom po kojem je A.J Cronin poznat.

Слика

A. J. Cronin -Pesma šest penija




1.
Svake večeri u šest časova kuću bi ispunilo osećanje iščekivanja, razgaljujući dugo, sumorno i dremljivo popodne. Kad sam pošao u prednju sobu, moja majka, poslujući po kuhinji oko večere, zapeva. Pesma je govorila o nekoj mlinarevoj kćeri koja je legla i umrla. Majka je te tužne škotske pesme pevala na nekako živahan način, pa su s takvom prirodnom veselošću i one zvučale veselo. Stao sam na jastuk za klečanje da bih pogledao kroz prozor. Mada je sledeće nedelje trebaio da pođem u školu, još uvek mi je bilo potrebno jastuče.
Put do seoske stanice je bio pust, samo je Mekintoševo pseto spavalo u senci platana ispred kovačnice. Iza stanice sa lejama lepe kate i žutog šeboja, pružao se širok pojas gole obale, a iza nje rukavac Klajd, koga je u ovom momentu, vozeći nizvodno, oživljavao parobrod »Brumileou« sa belim dimnjakom i pokretan na točak. Onda se pojavi jedna prilika, ne baš očekivana, ali ipak prijateljska — moja zaista jedina prijateljica — Medži, ili kako su je »rđavi« dečaci najnepravednije nazivali, Zla Medži, velika nespretna devojka od trinaest godina, koja se sada, okićena kantama za mleko sa Snodijeve farme, provlačila kroz rešetke zatvorene kapije na drumskom prelazu preko železničke pruge. Ta prečica meni je bila strogo zabranjena, pa sam sa zavišću posmatrao kako se ona klati tim putem, odlazeći na večernju mužu. Prolazeći pored naše kuće, jedne od četiri kućice u pravilnom nizu, ona me ugleda na prozoru i mahnu mi rukom u znak pozdrava, pri čemu kante muklo zveknuše.
Počeh da joj odmahujem, kada se prolomi oštar zvižduk. Moje oči, upravljene prema Medži, sa strane ugledaše oblak pare ispod koga se tamnosmeđa zmija polako vukla okukom železničke pruge. Bolno, kao bez daha, ona dohukta do jedinog perona. Godine 1900. samo su se najsporiji severnobritanski vozovi zaustavljali u selu Ardenkejpl.
Kao što se ponekad dešavalo, moj otac je bio jedini putnik koji je sišao. Išao je žustro, korakom čoveka koji se rado vraća kući, živahne pojave, pružajući čak i sa ove daljine dokaz o očevidnom i otmenom smislu za stil. Na sebi je imao smeđe odelo, sa tamnosmeđim cipelama, smeđi sportski šešir sa povijenim obodom i kratak svetli žućkastosmeđi kaput. Kada se približi, pseto diže pogled, i nesvesno seoskih predrasuda, podiže repom prašinu. Onda, sa velikim uzbuđenjem, ugledah da otac nosi paket. Prilično često, posle obilaska svojih mušterija u Vintonu, donosio bi majci i meni nešto za večeru, a retko se dešavalo da nas to ne uzbudi. Ponekad je to bilo najlepše Kolmarovo grožđe ili komad Tej lososa, možda čak i teglica Kantonovog zelenog đumbira, sve specijaliteti koji bi, izgleda, trebalo da pokažu da ni samom ocu nije krivo što može da jede ovako dobre stvari, a koje su, naravno, daleko premašivale skromni standard našeg svakidašnjeg života, pa bi ih on oprezno odvijao, s kritički uzdignutom obrvom, potajno uživajući u našim zapanjenim pogledima.
Brava na ulazu škljocnu a majka skide pregaču i potrča da ga dočeka i zagrli. Bio je to gest koji ja nisam potpuno odobravao, aii do kojeg je uvek moralo da dođe. Otac skide kaput i obesi ga o vešalicu — uvek je pazio na svoje odelo — zatim uđe u kuhinju, podiže me na neki naročit način i zatim spusti. Majka iznese supu na sto. Bila je to škotska supa, jelo koje je otac naročito voleo ali od kojega bih ja, kad bi me naterali, pojeo samo grašak, pošto bih zrnevlje prethodno poređao u krug po ivici tanjira. Zatim je došla kuvana govedina. Suprotno društvenim običajima — a to je bio samo jedan od naših mnogobrojnih propusta da se prilagodimo strogim običajima društva u kome smo živeli — mi smo glavni obrok jeli uveče, jer je otac, pošto je ceo dan bio van kuće, retko imao prilike da pojede više od jednog sendviča. U međuvremenu, ponašajući se tako da mi je to izgledalo neobično, čak pomalo i usiljeno, polako je odmotavao paket.
—    Dakle, Grejsi — reče on — sve je u redu.
Majka prestade da sipa supu. Zatim preblede.
—    Ne, Konore!
On je pogleda osmehnuvši se s puno Ijubavi ali ironično, pa pogladi vrhove svojih kratkih plavih brkova.
—    Danas sam imao poslednji sastanak sa Hagemanom. Potpisali smo ugovor. On se noćas vraća u Holandiju.
—    Oh, Kone dragi, ne misliš valjda tako?
—    Evo, vidi sama. Ovo je prvi primerak. Pred tvojim očima.
On stavi na sto okruglu staklenu posudu, mirno sede, uze tanjir sa supom iz njene ruke koja se i ne pokrenu i prihvati se kašike. Pomislih, mada bih to teško mogao poverovati, da će majka zaplakati. Nejasno sam shvatio da se desilo nešto strašno, da je neka kriza pomutila mir našeg doma, pa nisam mogao da skinem pogled s te okrugle staklenke. Unutra je bio neki žučkast prah, a spolja na njoj štampana etiketa sa crvenom, plavom i belom zastavicom. S teškim naporom majka mi pruži supu.
—    Ali, Konore, — reče ona molećivo — ti si tako dobro radio sa Marčisonima.
—    Misliš, dobro sam radio za NJIH.
—    Naravno. Sem toga, to su vrlo pošteni Ijudi.
—    Nemam ja ništa protiv Marčisonovih, draga moja Grejsi. Ali, dosadiio mi je da cepam čizme prodajući njihovo brašno. Dao sam im dobrih pet godina svoga života. Zapamti, bili su ispravni prema meni. U stvari, stari Marčison me je savetovao da preuzmem agenciju.
—    Ali, Konore... nama je sada tako dobro... tako smo sigurni.
Otac podiže onu svoju obrvu ali ne da bi predstavio Kolmarovo grožđe. Ta misteriozna boca mora da je neka bomba.
—    Nikad nikuda nećemo stići ako nam bude dobro i ako budemo sigurni. Sada uzmi koji zalogaj, kao dobra ženica, a kasnije ću ti ispričati pojedinosti. On se naže i potapša je po ruci.
—    Strašno sam uzbuđena. — Majka ustade i stavi kuvanu govedinu na sto.
Ne primetivši da nisam ni dodirnuo supu, ona odmaknu moj tanjir bez grdnje. Sa nepromenjenim, samouverenim izgledom, otac je sekao govedinu mirno i otmeno. Sa svojim vitkim stasom, riđom kosom i toplim tenom, kestenjastim očima i pravilnim belim zubima, koji su malčice provirivali ispod kovrdžavih brkova, on je bio lep muškarac. Mnogo sam mu se divio i često sam bio očaran iznenadnim i smelim pustolovinama koje bi on »izveo« ne trepnuvši. Ali, nisam ga voleo u pravom smislu reči. Potpuno sam pripadao majci. Tihoj, skromnoj ženi, za koju sam bio vezan nizom bolesti koje su počele boginjama a završile se difterijom — još sada osećam karbolni glicerin kojim mi je dr Dati mazao grlo. — Neobičnim okolnostima našeg života prisiljen na veze, koje su bile naročito bliske i osećajne s majkom i domom potpuno sam zaslužio taj užasni epitet — majčin sin. — Ali, ko to ne bi postao pored ovakve majke, koja u to vreme nije imala više od dvadeset i četiri godine. A bila je oniska i nežna pojava, pravilnih crta lica, meke smeđe kose, očiju tamnoplavih kao gorčika i sa toliko neke prirodne Ijupkosti u svim pokretima koja je, po mom dečjem shvatanju, objašnjavala njeno ime. Ali, pre svega, okovao me je hjen blagi izgled.
Sada je, poduprevši glavu rukama, slušala oca, koji je valjano prionuo na govedinu.
—    Moraš priznati — govorio je razložno — senf, hvala ti draga... da nisam mogao da propustim ovu priliku. Nalazimo se na pragu revolucije u pekarskoj industriji. Staromodni metod sa kvascem je na putu iščezavanja, iščezavanja. Kad je želeo da bude ubedljiv, otac je sricao reč pre nego što je izgovori.
—    Ali, Konore, hleb koji kupujemo je savršeno dobar.
Otac, žvaćući sa uživanjem, odmahnu glavom.
—    Ne znaš ti koliko sam puta video kako se kvasac pokvario. Kako kipi iz sudova. I celu partiju hlebova potpuno pokvarenu. Uništenu. Na kraju krajeva, to je samo sporedni proizvod tvornica alkoholnih pića. Novim procesom će se dobiti jevtiniji i bolji hleb.I neće se kvariti. Pomisli na tu mogućnost, Grejsi. Sa mojim uvedenim vezama. Pa ja poznajem svakog pekara na zapadu. Biću prvi na tržištu. A radiću samostalno.
Majka se pokolebala
—    Jesi li potpuno siguran u gospodina Hagemana?
Otac klimnu glavom s punim ustima.
—    On je sasvim pouzdan. Od njega ću, iz Roterdama, uvoziti po najpovoljnijim uslovima. Osim toga, dao je i pola sume unapred, kako bih mogao početi. Da li bi on to uradio da ne veruje u mene?
Slab sjaj smirenja pojavi se u majčinim očima, a zatim zamišljen, upitan pogled. Kad se večera završila, ona se ne diže da pospremi sto. Niti mi je otac, kao obično, posvetio pola sata pre no što sam otišao u krevet — rastegljivo vreme koje bi se često produžilo na moje navaljivanje. Osim kratke povremene šetnje pre odlaska u postelju, otac nikad nije izlazio noću. Posle dugog dana provedenog u društvu prijatelja, izgleda da je bio potpuno zadovoljan da bude, kako je govorio, pored svog vlastitog ognjišta. Osim toga, nije ni imao razloga da izlazi. Mada je imao poznanike, nikad nije tražio, a kamoli našao nekog prijateija u selu. Ardenkejpi je bio za njega, a u stvari i za sve nas, neprijateljski logor.
Naše večernje druženje bilo je delimično vaspitno. On me je naučio da pišem i da glasno čitam, za našu obostranu korist, malo poznate stvari iz njegovog omiIjenog priručnika, Pirsove enciklopedije — ali uglavnom, a naročito posle moje bolesti, gledao je samo da me zabavi. S čudesnim bogatstvom mašte izmišljao je i pričao brojne uzbudljive pustolovine, u kojima je mladi junak mojih godina, ali neverovatno neustrašiv, s neobičnom hrabrošću izvodio podvige u tropskim džunglama ili na pustim ostrvima među primitivnim plemenima i Ijudožderima. A uzgred bi, s vremena na vreme, dobacivao majci primedbe koje su se obično odnosile na razne ukrase i odeću tamnoputih ženskih pripadnika plemena koje su je zasmejavale, mada ja ni najmanje nisam razumevao njihovo značenje.
Međutim, večeras, dok su moji roditelji i dalje bili zauzeti pričanjem, učinilo mi se da je propao izgled da ću biti nagrađen kanibalskom svečanošću i, susrevši očev pogled kad je zastao u govoru, iznenada zapitah glasom nekog kome je učinjena nepravda i koji je zapostavljen:
—    Šta je u boci?
On se osmehnu neobično blago.
—    Kvasac, Lorense. Da budem tačan, Hagemanov Rojal dač kvasac.
—    Kvasac? — ponovih začuđeno.
—    Upravo tako. — On Ijupko klimnu glavom. — Živa materija sastavljena od bezbroj živih ćelija. Da, oblik samog života, moglo bi se reći, organizam koji raste, klija, pretvara skrob u šećer, šećer u alkohol i ugljendioksid, i tako čini da uskisne oslonac našeg života. Pripremljen, — nastavi otac najljubaznije — u rastvoru mineralnih soli i šećera — kao što je to moj Rojal dač kvasac — moderno tehničko sredstvo koje je daleko iznad metode mešanja žita, pruža jedinstvenu mogućnost za uvođenje potpuno novog procesa, koji će reorganizovati škotsku pekarsku industriju.
Otac se ponašao kao da je on lično pronašao kvasac, a dugo posle toga sam i sam verovao u to. Njegovo izlaganje, očigledno pripremljeno, ućutkalo me je. Majka je, izgleda, takođe smatrala da je to bez pogovora, ili bar sasvim dovoljno u ovom momentu za mene. Ona ustade i, mada mi je časovnik na kaminu pokazivao da je oaleko prošlo uobičajeno vreme za leganje, reče mi tonom kome se nije moglo protiviti, da treba da pođem u krevet.
Bio je to obično poduži proces, produžavan svakakvim razlozima koje sam izmišljao da bih zadržao majku i isprepletan svim mogućim ritualima koje sam izvodio za svoju vlastitu zaštitu, a koje je, mada su bezvredni da ih nabrajam, lako zamisliti posle mog prvog poteza kada me je trebalo uveriti da se ispod mog kreveta ne krije udav. No večeras me je događaj sa kvascem otrgao od svih mojih izmotavanja i sve to skratio na veoma neprijatan način.
Čak i onda kada sam već bio u krevetu i majka mi zaželela laku noć, ostavivši po običaju vrata moje sobe širom otvorena, ta mi se čudnovata materija — misteriozni uljez u našoj kući — stalno motala po glavi. Nisam mogao da zaspim. Ležeći zatvorenih očiju video sam kvasac kako radi u boci, kako kipi i penuša dok nije suknuo kao veliki žuti oblak, natkrilio našu kuću i poprimio obltk duha iz boce prema jednoj priči mog oca. Nelagodno se promeškoljih. Da li je to bio početak sna o nekoj čudnovatoj viziji „budućnosti? ...
Mada su govorili tiho, odlomci nastavljenog razgovora mojih roditelja dopirali su kroz otvorena vrata moje uske spavaće sobe. S vremena na vreme čuo bih snažne i uzbuđujuće rečenice: — dalje od ovoga zabačenog sela — ... — ponovo počni da se baviš muzikom — ... — mogao bi da ide u Roklif, kao Terens — ... I najzad, baš kad sam hteo da zaspim, čuh oca kako izjavljuje, najozbiljnijim i najodlučnijim glasom: — Čekaj samo, Grejsi, pokazaćemo mi tvojima... i mojima takođe... da oni ne mogu i dalje ovako da postupaju s nama. Pokušaće oni jednog dana da opet steknu tvoju naklonost. I to uskoro.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 18 Мар 2017, 11:04

2.
Nedeljama sam čeznuo da pođem u školu. Bila je to pustolovina koju mi je otac vešto dočarao svojim najsjajnijim načinom izražavanja, a koja je bila odgođena radi moje osetljivosti prema najobičnijim bacilima. Ali sada, pošto se i taj dan primicao moje duševno stanje je bilo na ivici panike. Dok je majka poslednjim pokretima doterivala moj izgled, zakopčavala nove plave pantalone i navlačila vunenu majicu, preklinjao sam je sa suzama u očima da me ne šalje tamo. Ona se nasmejala i poljubila me.
— Dobro će ti biti sa Medži. Evo tvoje nove torbe. Obesi je o rame, kao pravi momak.
Mada prazna, torba mi je pomogla da se priberem. Počeo sam da se osećam jačim, kad neko zakuca na vrata od čega poskočih.
Bila je to Medži. Stajala je na pragu nepromenjenog izraza lica, skromna i namrštena, a zamršene kovrdže padahu joj preko očiju koje su imale tupi ali ipak privlačni izgled mlade hajlendske stoke. Ona je bila ćerka seoske pralje, poznate prljave i neuredne žene, čiji je muž odavno pobegao od njenog oštrog jezika, a koja je kinjila svoje dete kukajući nad njegovom zlom sudbinom. Obučena u staru prepravljenu suknju koju joj je dala moja majka, sa zakrpljenom čarapom na kolenu, Medži je imala i izvesni izgled Ijupkosti. Priznavala je i sama da je glupa s utučenošću koja je odavala težak posao i rđav postupak kod kuće. Dečaci su je nemilosrdno zadirkivali povicima »Glupava Medži« ali su isto tako bili i oprezni s njom, jer je imala jaku ruku i sigurno oko kad je gađala oblucima sakupljenim na obali i uvek spremnim u džepu. Ali za mene je ona bila osoba od poverenja i savetnik. Ja sam joj iskreno verovao kao i moja majka, koja ju je volela i činila joj mnoga dobra. Uprkos mnogobrojnim dužnostima kojima je bila opterećena — posle školskih časova retko se mogla videti bez zavežljaja rublja ili kanti za mleko u rukama, koje je posle muže na farmi morala još da prelije i izriba vrelom vodom, pre nego što bi obavila i poslednju dužnost i nahranila kokoške — ona je meni bila neka vrsta dadilje za vreme dugog letnjeg raspusta. Svako popodne za vreme moga oporavljanja posle bolesti vodila me je u šetnju.
Naš omiljeni put išao je duž obale, vodio nas pored jedne razvaljene kućice sa senicom, čiji su zidovi od zelenih rešetki bili davno istruleli, obala je pogrešno nazvana Rozbenk, obala ruža, a na moju večitu sramotu, ispostavilo se da sam se baš tu rodio. Kako li se tako značajan događaj mogao desiti u jednoj tako bednoj zgradi, to nisam mogao da shvatim, ali verovatno se desio, pošto bi se Medži, dok smo prolazili pored Rozbenka, upustila u grozno i silom iznuđeno opisivanje, koje je verovatno poticalo od njene majke, o mom dolasku na ovaj svet jednog tmurnog, turobnog subotnjeg dana, dok je kiša pljuštala kao iz kabla a plima se podigla tako visoko da moj otac. očajnički tražeći dra Datija sa njegovom malom crnom torbom, zamalo pa da ne stigne do sela.
—    A kao kruna svega — Medži bi me sažaljivo pogledala, — došao si na svet naopačke
—    Naopačke! Kako to Medži?
—    Nije najpre došla glava, najpre su došle noge
—    Je li to bilo gadno, Medži? — upitao sam skamenjen.
Ona je klimnula glavom ozbiljno potvrđujući.
Posle ovog ponižavajućeg otkrića, Medži bi me po vratila i povela dalje uz rukavac do Erskin Roksa, gde smo, pošto bi mi zabranila da kažem majci — koja bi se zapanjila kad bi čula da je njen razmaženi Ijubimac kvario stomak takvim »smećem« — skupljali sveže školjke koje je ona pekla u ljušturi na vatri od naplav-Ijenih grana. Sama novotarija toga jela me je radovala, jer sam»ja, ako ništa drugo (najblaže rečeno) bio prehranjen. Ali za Medži, koja se veoma slabo hranila, bila je to dobra hrana. što se tiče predjela, ona bi, skinuvši svoje pocepane čizme i duge cme čarape, od kojih bi jedna i pored sveg krpljenja, obično imala po neku rupu, zagazila u plićak u zatonu, i napipavši ih nožnim prstima u muljevitom pesku, vadila pljosnate bele školjke, koje je gutala kao ostrige, onako sveže i drhtave
—    Pa one su žive, Medži, — bunio sam se ja, užasnut pomišlju na bol koji su te nedužne školjčice morale trpeti pod njenim oštrim zubima.
—    Ništa one ne osećaju — uveravala me je ona mirno. — Samo ako ih žvaćeš brzo. Hajde sad da se igramo »dućana«.
Medži je izmišljala svakojake vrste igara i znala je mnoge seoske veštine. Znala je da napravi pištaljku od vrbe, da plete složene žetvene vence, sa takvim figurama kakve moji prsti nikad nisu mogli da savladaju, a kao mađioničar je razvijala male čamce od hartije koje smo puštali da plove niz Glistonov potok. Umela je takode da peva i hrapavim ali melodičnim glasom mi je izvodila nove omiljene pesme kao što su »Zbogom, Doli Grej« i »Kozja krv i pčele.« 
Ali, najmilija Medžina igra besumnje je bila igra »dućana«, i to joj nikad ne bi dosadilo. Kad bismo skupili i razmestili po obali našu robu, komade školjki,semenke divljeg anisa, glavice čička i mlade morske losose, bela zrnca peska, bokore morskog rastinja, šareni šljunak, što je sve predstavljalo raznovrsnu robu, Medži bi poprimila držanje i dužnost vlasnika, a ja bih bio kupac. To je kod Medži, siromašne i zapuštene, izazivalo osećanje sigurnosti, čak i bogatstva. Posmatrajući svoju radnju s vlasničkim ponosom, gledajući u njoj toliko dobrih stvari — čaj, šećer, kafa, brašno, maslac, šunka i naravno bombone od divlje nane, — zaboravljala je dane kad je morala da utoljuje glad poso-Ijenim školjkama, presnom belom repom iščupanom sa Snodijevih polja, ili čak korom šipka i gloga.
Oboje smo bili srećni i ja sam osećao njenu naklonost prema sebi sve dok, podigavši pogled u toku igre, ne bih primetio kako me posmatra začuđenim izrazom nekoga čija je pažnja privučena nečim neshvatljivo čudnovatim. Znao sam šta će zatim uslediti, jer bi ona, pola začuđenim, pola sažaljivim tonom započela svoj monolog:
— Kad te pogledam, Lori, nikako ne mogu da verujem. Hoću da kažem, nisi mnogo, ali ne izgledaš nimalo drukčiji od nas. I tvoji majka i otac takođe, tako su fini da čovek ne bi mogao ni da pomisli da su oni TO.
Ja oborih glavu. Medži, na svoj nespretan, dobronameran način, još jednom ponovo otkriva jednu od skrivenih sramota koje su obeležile moje mlade godine, a koje se, bez daljeg pretvaranja moraju priznati: bio sam, avaj, rimokatolik. Dečak vezan dušom i telom za rimski ceremonijal, jadni ministrant rimske crkve, koji pali svećice i tamjan, koji potencijalno Ijubi palac ikone svetog Petra. Ne samo to, moji roditelji i ja bili smo jedini pripadnici te oklevetane religije, i, što je još gore, jedini koji su se uglavili u vernom, protestantizmu isključivo odanom selu Ardenkejplu. Očigledno nismo spadali u ovu čvrstu malu zajednicu kao što bi ovde bila neprikladna i neka porodica Zulua. Tako smo i bili izbačeni iz društva.
Ma kakav bio stav javnosti prema mom ocu, koji je on s uživanjem podjarivao umesto da ga stišava, ja nisam mnogo patio zbog izvesnog sažaljenja ili čak simpatične radoznalosti koju izaziva neka zastranjenost. Kako bilo da bilo, ovog ponedeljka ujutru, kad sam se suočio sa činjenicom polaska u školu, imalo je to svoga udela u rušenju moga morala. I kad me je Medži, nakon poslednjih uputstava moje majke, čvrsto uhvatila za ruku i kad smo se uputili drumom prema selu, moja duša je zadrhtala. U kovačnici su, usređ Ijutog dima, potkivali nekog konja, ali sam ja to jedva' primećivao. Izlozi seoskih radnji, uz koje sam voleo da pritisnem nos, razgledajući bogat izbor slatkiša, bombona od nane i pita od jabuka, ostali su neprimećeni. Bio je to žalostan put, još mučniji usled Medžinog tihog nabrajanja užasnih kazni koje je izvršavao upravitelj škole, gospodin Renkin, koga je ona nazvala Pin.
— On je bogalj — nastavi sažaljivo odmahujući glavom. — I promašeni sveštenik. Samo to! Ali i beda od smetenjaka.
Mada smo išli polako, suviše brzo smo stigli do škole.
Bila je to omanja stara zgrada od crvene opeke sa neograđenim dvorištem od nabijenog šljunka, i odavde bih, da nije bilo Medži, sigurno pobegao. Tu su se igrali rata. Dečaci su jurili unaokolo, borili se, vikali, udarali i tukli; devojčice, preskačući konopac, pocupkivale su i vriskale; kape su se skidale sa glava i bacale u vazduh, potkovane čizme su klizale i strugale po kamenju izazivajući varnice; galama je parala uši. Primetivši me iznenada, najveći pokvarenjak među dečacima divlje i besramno vrisnu: — Pogledaj ko je ovde. MALI PAPA!
To iznenadno uzdizanje na presto Vatikana, daleko od toga da me ohrabri, proizvede u meni još veću nemoć, od koje sam strepeo. Za časak sam mogao biti okružen gomilom koja bi od mene tražila više nego papski blagoslov. Ali od takve i sličnih opasnosti zaštitila me je Medži, gurajući se oštrim i ratoborno isturenim laktovima, dok odjednom jedan zvuk ne stiša svu tu graju, a upravnik škole, sa zvonom u ruci, pojavi se na ulaznim stepenicama.
Bez sumnje to je bio Pin. Njegova leva noga bila je deformisana i tužno kraća od desne. Oslanjao se na štap. dug dvanaest inča, uglavljen u specijalnu čizmicu malom spojnicom u obliku slova U, čiji je donji kraj bio obložen gumom. Iznenađujuće je bilo to što se njega nisam plašio. Mada sklon da iznenada prasne i žestoko lupa pesnicama po pisaćem stolu, bio je to blag, nezanimljiv čovek pedesetih godina sa naočarima sa železnim okvirom i kratkom šiljatom bradom, koji je uvek na sebi imao sjajni crni okraćali kaput, lažna prsa na košulji sa prišivenom crnom kravatom a koji se u mladosti spremao za sveštenika, ali je zbog urođene mane noge i sklonosti mucanju uvek padao na ispitnim propovedima, da bi na kraju postao tužan primer prvorazrednog škotskog promašaja, — »promašeni sveštenik« postao je učitelj.
No, ja nisam bio predat njemu. Gurajući se kroz sredinu neobuzdane gomile, Medži me najzad predade pomoćnoj učiteljici prvog razreda, gde su mi kao i ostaloj dvadesetorici, od kojih su mnogi bili mlađi od mene, dali školsku tablicu i smestili me u jednu od prednjih klupa.
Već sam se osećao bolje pošto sam u našoj učiteIjici — prijatnoj devojci sa blagim smeđim očima i ohrabrujućim osmehom — prepoznao jednu od dve kćeri gospodina Arčibalda Grenta, koji je imao radnju. Njena mlađa sestra nije nikad propustila da mi da bombonu kada sam došao da nešto poslušam majku.
— Eto, deco, srećna sam što vas opet vidim posle raspusta i što mogu srdačno da pozdravim nove učenike — poče gospođica Grent, a ja uzdrhtah, zamišljajući da se njen osmeh zaustavio na meni. — Pošto će gospođa Majkl jutros doći u školu i učiniti svoju uobičajenu prvu posetu, očekujem da ćete se svi lepo ponašati. Sada se odazivajte kada vas budem prozivala.
Kada je prozvala: Lorens Karol, odgovorio sam kao i ostali »prisutan, gospođice«, što je, ipak, zvučalo nekako nesigurno, pa je čovek mogao pomisliti da sumnjam u svoj identitet. To je ipak bilo priznato, i kad smo dali svoja imena i gospodica Grent ih upisala u veliku knjigu na pisaćem stolu, ona poče rad s nama. Razred je bio na raznim stupnjevima znanja. Jedan deo mrmljao je dva različita zadatka, drugi je prepisivao brojeve sa školske table na svoje tablice dok se treći mučio sa velikim slovima abecede. Meni je sve to ličilo na dečju igru pa moja strepnja poče da iščezava i ustupa mesto živoj spoznaji moje sopstvene vrednosti. Kakva deca! ne razlikuju jedno B od D! A koji je to od njih, čak i među starijim dečacima, prodro kao ja u tajne Pirsove Enciklopedije, sa siikom skitnice na koricama, koji objavljuje da pet godina nije menjao marku sapuna? U središtu takvih dokaza dečjeg neznanja osećao sam preimućstvo svoga većeg znanja kao i da se razlikujem od ostalih rarfi svog novog odela; želeo sam da se razmećem znanjem, da blistam.
Škripanje po novim školskim tablicama nije dugo potrajalo, kad se vrata širom otvoriše i pade naređenje:
— Ustanite, deco!
Kad se s bukom podigosmo, pojavi se Pin i pokorno uvede u razred ukrućenu, nakinđurenu ženu, punu dostojanstva, sa nabujalim i isturenim grudima, koje kao da su imale za cilj da joj, u skladu s kitom perja na glavi, dadu izrazitu sličnost sa golubom gušanom. Zabezeknuto sam se zagledao u nju. Gospođa Majkl je bila udovica vintonskog proizvođača midera koji je iza naivnog ali golicavog oglasa »Gospođe, mi upotrebljavamo samo najfinije prirodne riblje kosti« izlepljenog po svim železničkim stanicama — oglas koji je za mene bio isto toliko zanimljiv kao i »Cigareta sova i Nestalno pero su za Ijude usluga i blagoslov« — stekao znatno bogatstvo. Zatim je, pošto je dugo bio načelnik Levenforda, dospeo do plemstva, što mu je omogućilo da kupi veliko imanje u blizini Ardenkejpla i povuče se tamo. Ovde je u dokolici mogao sebi da priušti uživanje u svom hobiju — gajenju orhideja i tropskog bilja, dok je njegova supruga nastojala da preuzme obaveze i učvrsti prerogative gospođe jednog veleposednika, mada ona to sa svojim izmotavanjem i greškama u čistom škotskom narečju nije bila, niti je otvoreno govoreći, bila rođena zato. Ipak, gospođa Riblja kost, kako ju je nazvao moj otac, bila je pristojna žena, plemenita prema Ardenkejplu, — poklonila mu je nov seoski dom — i darežljiva prema celoj pokrajini. Staviše, imala je karakterističan oštar smisao za šalu i snažnu crtu emotivnosti, jer je, sem što je mužu, kojega je oplakivala, podigla divan nadgrobni spomenik, ukrašen sa mnogo užasnih urni, čestito održavala i zaista učinila poznatom kolekciju orhideja koju je on skupio pre svoje smrti. Ma kako to izgledalo čudnovato i mada nikad nisam izmenio ni reči sa jednom tako uzvišenom osobom, imao sam dobar razlog da poznajem njeno imanje uzduž i popreko, sa šumama i rekom, putem dugim jednu milju, koji je vijugao kroz park između džinovskih rododendrona do velike kuće sa ogromnom staklenom baštom u blizini.
—    Sedite, deco. — Ona pođe napred. — Ova soba je neprijatno zagušljiva. Otvorite prozor.
Gospođica Grent užurbano posluša, dok je njeno gospodstvo, strogo nas posmatrajući, razgovaralo sa Pinom koji je, nagnuvši se, napola sakrivši svoju deformisanu nogu iza zdrave — uskoro sam zapazio da mu je taj stav uobičajen — snishodljivo mrmljao da se utišamo. Onda se ona obrati nama najobičnijim seljačkim dijalektom, počevši ovako:
—    Dečki, vi ste mladi i ne umete da se ponašate, ali ja se nadam i molim boga da do sada ništa rđavo niste uradili, il' se uvalili u neko zlo. E, vi svi znate da se ja brinem za selo i za sve VAS, šta ste vi il’ šta ćete biti, tako, paz’te šta ću vam reći...
Tako je nastavila prilično dugo, opominjući nas da marljivo radimo, da se popravimo i da nam ponašanje i moralno vladanje uvek budu na najvišem stepenu, ističući da će nam ovde, a i kasnije biti teško ako ne budemo tako radili. Pošto je završila svoju uvodnu reč, ona napući usne i podari nam otmen ali napola šaljiv osmeh, u kome se mogao nazreti trag lukavstva.
—    Sada vi još ništ’ ne znate. Nevine dušice, eto to ste vi, nevine dušice. Ali ja ću isprobat vašu prirodnu 'teligenciju, da vidim imatel’ bistar um il’ uopšte tako nešto u vašim mozgovima. Gospođice Grent, olovku!
Dadoše joj odmah olovku žute boje. Ona nam je na trenutak pokaza a onda je oštrim pokretom baci na pod. Nama zastade dah.
—    Pa, — nastavi ona zapovednički — vi nemate ruke. Niko od vas nema ruke. ALI JA ŽELIM DA SE TA OLOVKA PODIGNE!
Ma šta da ju je pobudilo na taj čudnovati eksperiment — možda je posetila neko od svojih mnogobrojnih sirotišta ili Dom za paralizovane u Ardfilenu — rezultat je bila tišina. mrtva tišina. Razred je ostao zapanjen. Odjednom mi dođe nadahnuće. Ustadoh ošamućen, nesiguran radi svoje hrabrosti, zateturah usred opšteg zaprepašćenja i nagnuvši se nad žutu olovku, zgrabih je zubima. Ali olovka je bila okrugla i klizava. Kliznula je pod mojim slabim sekutićem, odskočila daleko napred po prašnom i neravnom podu. Pođoh za njom, pužući kao Indijanac kad prati trag. Pokušah ponovo i opet bez uspeha. Potera se nastavila. Svi pogledi su bili prikovani za mene. Sada je olovka dospela u pukotinu među daskama na podu. Gurnuh je bradom, pokušah da joj popravim položaj ali samo zato da bih video kako se polako kotrlja u dublju pukotinu iza školske table, gde je već napadala prašina od krede. Ali je krv uzavrela u meni. Isplazivši jezik, izvukao sam pien iz ležišta i, pre nego što je uspeo da se ponova otkotrlja, čvrsto ga zgrabih zubima. Razred dade oduške snažnim pljeskom, dok sam ja, pobeleo od prašine od krede, sa ogrebanim nosem, posrćući ustao, sa olovkom čvrsto stisnutom među vilicama.
—    Dobro urađeno! — povika gospođa Riblja kost, oduševljeno mi stisnuvši ruke, a zatim položi ruku na moju glavu. — Ti si jako pametan momčić.
Sav pocrveneh plamteći od ponosa. Da budem tako pohvaljen od jedne vlastelinke pred učiteljicom, pred upraviteljem škole, i što je najvažnije od svega, pred školskim drugovima! I to prvog dana u školi. Jako. jako pametan dečak. S kakvom ću radošću saopštiti ovo svojoj majci!
U međuvremenu, dok je gospođica Grent otresala prašinu s mog odela, njeno gospodstvo, kao da je istraživala moju lobanju, zadrža svoju milostivu ruku na mojoj glavi.
—    Koliko ti je godina?
—    Šest godina, gos'đo.
—    Pril’čno si mali za šest.
—    Da, gos’đo. —Želeo sam da joj ispričam o bolestima, skoro kobnim, koje su za ceo život omele moje rastenje, ali pre nego što sam uspeo da nastavim, ona produži da me hrabri, kao prava pokroviteljka.
—    Ti moraš jesti ovsenu kašu s mnogo mleka. Ne sme biti obrano, pazi. I nikad ne odmiči nos od životne hrane. Valjda znaš šta podrazumevam pod životnom hranom?
—    Oh, da gos’đo. — Kipteći od ponosa, svestan svog superiornog znanja, setivši se oca kako upotrebIjava istu frazu u vezi sa bocom, ja je radosno pogledah i samouvereno jasno i glasno odgovorih: — Hagemanov Rojal dač kvasac!
Stidljiv kikot, neobuzdano prelazeći u glasan smeh, razleže se u razredu. Potpuno obeshrabren, ugledah kako se lice moje zaštitnice promeni, pohvalu smeni jako mrštenje. Njena šaka na mojoj glavi se steže.
—    Jel’se ti to meni rugaš, mali?
—    Oh, ne, gos’đo, ne!
Pažljivo me je poduže posmatrala, dok se meni činilo da mi se prevrće utroba. Zatim ona skloni ruku s moje glave pokretom koji me istovremeno snažno gurnu ka mom sedištu.
—    Odlazi! Vidim da sam pogrešila. Ti nisi ništa drugo nego sićušni lakrdijaš.
Ponižen, osramoćen za ceo život, u stvari ponovo stavljen van zakona, presedeo sam ostatak jutra pognute glave.
Na putu kući, držeći ruku svoje istinske zaštitnice, trepćući od suza u očima, jadikovao sam:
—    Nema smisla, Medž. Nisam ja nizašta, ja sam samo jedan sićušni lakrdijaš.
—    Jao, — odvrati Medž očajnički podrugljivo. Očigledno ni ona se nije bolje provela jutros u svom vlastitom razredu. — Baš smo mi divan par!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 18 Мар 2017, 11:14

3.
Uprkos majčinom strahovanju i javnom poniženju koje sam doživeo, posao sa Rojal dač kvascem imao je odličan početak. Nesumnjivo, prilika je bila tu, a moj otac, prirodno bistar s oštrim i dalekovidnim okom, bio je pravi čovek da je zgrabi. Njegovo lično poznavanje pekarskog zanata, veze koje je uspostavio u toku svog petogodišnjeg rada širom zapadne Škotske kao trgovački putnik Marčisonove tvrtke, njegova privlačnost i prijatno ophođenje, koje je tačno znao da prilagodi prema svakoj mušteriji, što ga je u glavnom činilo popularnim, a iznad svega samopouzdanje s kojim bi odbacio kaput, fsripasao belu kecelju i tačno demonstrirao nov proces u pekari, sve je to obećavalo uspeh.
Ovo se očigledno dokazalo posle nekoliko meseci, kada nas je otac, prilikom porodičnog izlaska u Vinton, pošto nam je s ponosom pokazao svoju novu kancelariju u zgradi Kaledinija, odveo na matine u Rojal pozorište na predstavu Aiadina, a posle i u poznati restoran Tisti. Uvek široke ruke, ovoga Božića je bio darežljiviji no obično. Sem zimskog odela, koje me nije mnogo zanimalo, dobio sam specijalne savršene sanke sa upravljačem, zvane »Vitki letač«, dok je za majku jednog decembarskog dana stiglo nešto u dva velika sanduka, nešto za čim je čeznula još od venčanja. poklon koji je zbog iznenađenja, jer je otac ćutao i ni reči nije izustio o tome, udvostručio i učetvorostručio maminu radost. Pijanino? Ne onaj žućkasti, setjački, sa nalepljenim somotom, kao onaj uz koji smo vežbali u školi koji je zveckao kao stari bendžo, već potpuno nov, solidan instrumenat, crn kao ebanovina, sa čarobnim imenom Blitner, sa dva jednaka svećnjaka i sjajnim dirkama od slonovače, koje su na svaki dodir odzvanjale dubokim i zvučnim tonovima.
Još potpuno ošamućena majka sede na klavirsku stolicu, koja je takođe stigla sa pijaninom, pređe rukama po kvalijaturi znalačkim pokretima koj! su me zaprepastili, primetivši u isto vreme: Oh, dragi Lori, prsti su mi kao da su sve sami palci. Zastala je za trenutak da bi se pribrala, a onda poče da svira. Taj prizor mi se tako živo urezao u pamćenje da se sećam čak i komada koji je svirala. Bila je to Šeminadova »Igra marama«. Ne preterujem kada kažem da sam bio zapanjen i nem, ne samo zbog divnih zvukova koji su dopirali do mojih ušiju, već i zbog čuda što moja majka, koju nikad ranije nisam čuo da je odsvirala ma i jednu notu, a koja iz odanosti prema ocu — zato što do sada nije imao novaca da joj priušti klavir — nikad nije spomenula taj predmet u mom prisustvu, posle svih ovih nemih godina odjednom otkrije ovakav neočekivani i savršeni talenat i očara me blistavom bujicom muzike.
U predvorju, dvojica nosača, od kojih je svaki primio po šiling, zaustaviše se na izlasku. Ona se veselo nasmeja i odmahnu glavom.
— Oh, ne, Lori, tako sam užasno nevešta. Ali brzo ću to nadoknaditi.
Tu, u toj primedbi, bila je još jedna nerešena zagonetka, koja je komplikovala i uznemiravala moje mlade godine i koja bi majku, kada bih je terao da mi to objasni, navodila da se samo osmehne i tek nešto nerazgovetno promrmlja. U meduvremenu ništa me nije moglo odvratiti od ove nove radosti. Otac nije bio muzikalan, i mada se blagonaklono izražavao, nije mario za klavir. Ova činjenica — pošto sam poćeo da UPOZNAJEM svoga oca. mogla je na neki način da odloži nabavku klavira. Njegov pojam o muzici bila je živa, melodična mešavina neke dobre »pleh« muzike, a dosad je on nabavio nekoliko ružičastih Edison-Bel fonografskih valjaka poznate pesme ŠTALSKE DEVOJKE. Ali majci je, naročito u našim uslovima usamljenosti lepi Blitner bio i uteha i osveženje. Svako popodne. kad bi se »obukla« pošto bi završila dnevni posao i sa zadovoljstvom utvrdila da se sve sija i da je u savršenom redu, ona bi »vežbala«. naginjući se napred s vremena na vreme, pošto je bila pomalo kratkovida. da prouči teške delove. Zatim bi, pre nego što nastavi, pomakla u stranu svoju meku smeđu kosu, koja joj je talasasto padala sredinom čela. Često sam, vrativši se iz škole, a uvek kada je vreme bilo vlažno, tiho ušao u prednju sobu i seo pored prozora da slušam. Uskoro sam naučio nazive komada koji su mi se najviše sviđali: šopenova Poloneza u E molu, Listova Mađarska rapsodija, posle toga Šubertovi Muzički trenuci, a najviše sam voleo, čemu je možda pridoneo i naziv, Betovenovu sonatu u F duru — koja je više od svih ostalih izazivala u meni preranu tugu, podstičući u meni vizije, u kojima sam video sebe kako pod sjajnim mesecom u dalekim zemljama vodim izgubljene bitke i kao nagradu koja umiruje dušu zaslužujem usamljeni grob junaka da bih onda, uskrsnuvši, potrčao u kuhinju da stavim čajnik na peć i spremim topao prženi hleb, koji smo jeli uz čaj.
Bila je to srećna zima koju posle ništa nije moglo da izbriše iz sećanja. Naš mali brod, očekujući povo-Ijan vetar s punim jedrima, nošen strujom plovio je lagano svojim sigurnim. mada usamljenim putem. Otac se bogatio. U školi sam prebačen u viši razred i, mada sam žalio za gospođicom Grent, prijatno sam bio iznenađen kad sam se približio novom učitelju. Pin, koga je Medži tako nepravedno osudila — njegovi su izlivi bili rezultat nervnih napada a ne rđavog raspoloženja — možda nije imao uspeha na propovedaonici, ali je kao učitelj bio odličan. Njegovo vaspitanje je bilo svakako iznad. ostalih prosečnih seoskih učitelja, a posedovao je i onu neprocenjivu sposobnost da stvari predstavi na zanimljiv način. Bilo je to iznenađenje ali on je izgleda počeo da se interesuje za mene. Možda je saosećao sa nama zbog pogrešne ocene našeg zapostavljenog položaja u seoskom društvu, ili je možda, mada to nikad nije pokazao, gajio nadu da će me na neki način preobratiti i spasti moju dušu. Bilo kako bilo, ja sam doživeo više dobra nego što sam zaslužio od tog omrznutog i odbačenog malog čoveka.
Kako su brzo prohujali ti meseci! Jedva sam shvatio da dolazi proleće, kad je otac, koji je imao ono što je nazivao »sklonost ka bronhitisu«, dobio jak nazeb u martu zbog svog pakosnog irskog nepoštovanja stare škotske izreke: »Kaput ne bacaj dok ne prođe maj.« Ali on ga je odbacio čim su smokve počele da pupe i kad smo se obreli u zelenim danima aprila. Blagi zapadni povetarac je duvao osećajući svojim krilima novosti o našem sve boljem standardu. Možda je to bio uzrok tog retkog događaja, toj tajnoj poseti mog rođaka Terensa, šesnaestogodišnjaka, koji je od najranije mladosti bio obdaren veoma osetljivim nosem, i koji je oštro zapažao i najneznatnije obilje.
Terens je bio hladan, dugonog, neobično lep mladić, obdaren Ijupkošću Karolovih više nego što mu je bilo potrebno. Njegov dom, koji ja nikad nisam video, nalazio se u Lohbridžu, svega dvanaest milja daleko,, gde je njegov otac imao imanje koje je čudnovato nazvao Lomond Volts, Svodovi. A ja nisam razumeo značenje te tajanstvene reči »SVODOVI«, sem što je u meni izazivala nagoveštaje podzemnih dubina. Terijeva velika odlika, koja je u mojim očima bila vredna zavisti. bila je u tome što je on pohađao poznati Roklif koledž u Dablinu i stanovao u njemu. Sada se, o uskršnjim praznicima, dokotrljao do naše kapije na novom, sjajnom radžuitvort biciklu. Na sebi je imao dobro isprIjane sive flanelske pantalone, s kojih je nemamo kidao čuperke, plavi roklifski sportski kaput i nemamo naheren slamni šešir sa trakom koja je predstavljala školsku zastavu. Olimpijac, ravno sa Parnasa —-Svodovi? — zbunjivao me je.
Majka — odjednom gostoljubiva i odavno željna gostiju, bila je srećna kada je ugledala Terensa, mada joj je bilo neprijatno što ju je zatekao nespremnu.
—    Dragi moj mladiću, da si mi javio da dolaziš, pripremila bih ti divan ručak. — Ona pogleda na sat koji je pokazivao dvadeset do tri. — Kaži mi šta sada da ti spremim?
—    U stvari, ja sam ručao, tetka Grejsi. — Primetio sam da ova rodbinska veza raduje moju majku. — Ipak bih mogao nešto da prezalogajim.
—    Šta bi baš želeo?
—    Pa, prilično volim tvrdo kuvana jaja, ako imaš koje u kući.
—    Naravno. Koliko jaja želiš?
—    Pa, recimo, pola tuceta, tetka Grejsi, — predloži on bezbrižno.
Petnaest minuta kasnije sedeo je za stolom, Ijupko se prihvatajući šest tvrdo kuvanih jaja i nekoliko kriški seoskog hleba debelo namazanih maslacem, dok nam je u isto vreme opširno pričao, nemarnim tonom, prožetim akcentom dablinskog višeg društva, o svom značajnom uspehu u prošlom semestru, kad je pobedio u trci na sto jardi prilikom školskog takmičenja.
Bilo je nemoguće da mu se čovek ne divi, i mi smo mu se divili, mada je majka izgledala malo klonula kad je on po treći put ponovio:
—    Kako sam ih ostavio u finišu! Mogli su slobodno da ne idu dalje.
U stvari, ona je predložila da me Terens povede u kraću šetnju dok se otac ne vrati. Kad smo pošli drumom prema selu, ja ga uhvatih za ruku i ushićeno viknuh:
—    Oh, rođače Teri, kako bih voleo da sam s tobom u Roklifu!
Terens se oštro zagleda u mene, zatim izvadi čačkalicu od guščijeg pera i odsutno poče da čačka zube.
—    Nemoj da pominješ svojoj majci, koja je izlapela, ali je jedno od onih jaja bilo malo pokvareno.
Malo zastade da bi istakao svoje mišljenje.
—    Oh, izvini, Teri. Ali, jesi li čuo šta sam rekao o Roklifu?
Terens nemarno odmahnu glavom, tako odlučno da sam se ohladio.
—    Jadna moja mala ludo, onu stegu ti nikad ne bi mogao da izdržiš. Roklif bi te na mrtvo ubio. Dobri bože, kakva je ono stvar tamo preko?
Ja podskočih. Bila je to Medži, na jednom od svojih ropskih poslova, sa velikim zavežljajem prljavog rublja koji se njihao na njenoj glavi, neočešljana, neuredna, dok mi je mahala, divlje mahala u znak prijateljskog pozdrava. Koža mi se naježi. Da priznam Medži pred Terensom? Ne, ne, to se nije moglo ni zamisliti. Grešan za prvi od dva velika čina odricanja u svom detinjstvu, ja okrenuh glavu.
—    Bog zna ko je to — promrmljah, slabo imitirajući ponašanje svoga rođaka, zatim nastavih da idem, ostavivši Medži zaprepašćenu, s jednom rukom ukočenom u vazduhu.
Na početku druma Terens se zaustavi pred izlogom bakalnice. U izlogu, na staklenom postolju, stajala je Grentova specijalna pita od jabuka. U radnji, nagnuta nad knjigu, laktovima oslonjena na tezgu a leđima okrenuta nama, stajala je Poli Grent. Njen položaj tela, koji nam je svakako pružao pogled na onaj deo na kome se obično sedi, izgleda da je zabavljao rođaka Terensa. Besposličio je na neki atletski način pred izlogom, dok mu je pogled prelazio sa pite od jabuka na Poli.
—    Ova droljica ne izgleda baš loše — primeti on.
—    Oh, da Teri. Jednostavno prvorazredna.
—    Vrlo dobro zaobljena.
—    Uvek je zaobljena, Teri.
Na moje iznenađenje, Terens se nasmeja, a Poli, prekinuvši čitanje, ustade i s treskom zatvori knjigu,
—    Mogli bismo nešto da uzmemo da zasladimo usta posle jaja nastavi Terens. Možda imate kredit ovde?
—    Oh, imamo. Često poslušam majku i oni to zapišu.
—    Kako bi onda bilo da upadneš i uzmeš pitu, i neka to zapišu na kredit. — Zatim izveštačeno dodade — Ja ću to kasnije vratiti.
Oduševljeno poslušah. Poli je izgleda neprirodno uzbuđena. Čak je zaboravila da mi pokloni uobičajenu bombonu.
—    Ko je taj mladić s tobom? upita ona, dok je sve više crvenela.
—    Moj rođak Terens — odgovorih ponosito.
—    Onda mu od mene prenesi da je prilično bezobrazan.
Prirodno, nisam mogao ni pomisliti da prenesem takvu jednu poruku svome rođaku, koji je, sagledavši stvarnost uspeha kad sam izašao s pitom, predložio da odšetamo preko do hladovitog ugla seoskog parka, poznatog u mestu kao Komon.
Ovde se udobno smestio, oslonjen leđima na kestenovo drvo, i razmotao hartiju oslobodivši divan miris dobro pečene i narasle pite.
—    Nije baš ni tako velika kad je gledaš izbliza — primeti on, odmeravajući pitu, koja je u mojim očima izgledala mnogo veća. Imala, je najmanje devet inča u prečniku, puna divnog soka i posuta sitnim šećerom.
—    Hmm — reče Terens. Imaš li slučajno nož?
—    Ne, Teri. Još mi ne dozvoljavaju da ga nosim. Iz bojazni da se ne posečem — izvinih se.
—    Šteta — reče zamišljeno Terens. — Ne možemo ovo da prelomimo jer bi se sve prosulo po nama.
U pauzi, za vreme koje je Terens, namrštivši se izgledao kao da duboko razmišlja, meni poteče voda na usta od želje da okusim te bogate mirise sadržine.
—    Postoji samo jedan način da ovo rešimo, mladiću — najzad on izjavi odlučno. — Moramo da se kladimo. Ti pristaješ, je I’ da?
—    Ako si ti, Teri, za to i ja sam.
—    Dobro, mladiću! On ozbiljno izvadi jedan peni. — Glava, ja dobijam; pismo, ti gubiš. Dajem ti svaku prednost. Ti bacaj.
—    Pismo, Teri, — nastavih stidljivo.
On otkri novčić.
—    Stvarno je pismo, tim veća šteta. Jesi li čuo kad sam rekao da pismo gubi? Pa, sledeći put ti želim više sreće.
Nekako, iako su mi oči treptale, nisam bio previše nesrećan što sam izgubio. Posmatrajućj Terensa kako polako jede pitu, i po svim znacima uživa u tome, bio sam srećan što je on dobio, a on je pojeo sve do poslednje mrvice.
—    Je li bila dobra, Teri?
—    Prilično — izjavi on kritički. Ali previše žestoka za tvoju mladu krv.
Ne pomerajući se iz udobnog položaja, on izvuče iz džepa bronzanu kutiju za cigarete, izvadi cigaretu sa zlatnim piskom, i dok sam ga posmatrao s puno poštovanja, zapali je.
—    Divlji zdravak — objasni on.
—    Teri, rekoh, — tako je lepo što si ovde. Zašto češće ne dođeš? i zašto ja ne bih mogao tebe da posetim?
—    Oh, reče on, puštajući dim kroz nos. — Sada si načeo delić porodične istorije.
Ja željno iskoristih priiiku.
—    Pričaj mi o tome, Teri.
On je razmišljao, malo oklevajući, kao da pristaje, a onda izveštačeno odbi.
—    Previše si mlad da bi se gnjavio takvim besmislicama.
—    Ali ja hoću da se gnjavim time, Teri. Tolike stvari ne razumem. Naročito zašto nas ne posećuje ni jedan rođak.
On me pogleda ispod oka. Kako može da ne oseti moju želju da nešto saznam o nepoznatim članovima svoga plemena?!
—    Zar ni od porodice tvoje majke niko ne dolazi da vas poseti?
—    Ne, Teri. Jedino jedan mamin brat. Onaj što je na univerzitetu, najmlađi, zove se Stefan. Pa i on vrlo retko.
Nastade pauza.
—    Pa, mladiću, reče najzad Terens zamišljeno. — Postoji izvestan razlog, moram da priznam. I pošto to moraš saznati jednoga dana, neće ništa škoditi ako ti sada ja nešto natuknem.
On se zavali, vukući dim iz cigarete, dok sam ja Tiapeto čekao, a onda odjednom poče.
—    Najpre — govorio je ubedljivo, skoro optužujući — da nije bilo Železničke Kaledonijen kompanije, ti danas ne bi ovde sedeo. U stvari, nikad ne bi ni postojao.
Ta neočekivana izjava me zaprepasti. Zagledah se sa strahom u njega.
Vidiš, — nastavi on — svake večeri kad bi se čika Kon vraćao s posla u Vinton, morao je da presedne u Levenfordu i sačeka lokalni Kalej voz za Lokbridž, gde je tada stanovao. Dotle nikad nije ni video tvoju majku.
Ta slučajnost mi se učinila tako neverovatna da me je duboko uzbudila. Polaskan mojom napregnutom pažnjom, Teri nastavi s lakom bezbrižnošću.
—    Kon bi obično ulazio u čekaonicu sa »Vintonskim novostima«, jer je Kalej voz uvek kasnio. Ali jedne večeri je opazio nešto, ili bolje rečeno nekog, prijatnijeg za gledanje.
—    Majku! — promucah ja.
—    Još ne, mladiću. Ne trči pred rudu. U ovom trenutku ona je samo Grej Valas i ima slatkih sedamnaest godina. — On se prekorno namršti. — Ona je redovno dolazila, s muzičkom kutijom u ruci, da dočeka svog brata, đaka, koji se Kalej vozom vraćao sa Drinton akademije. — On zastade. — Eh, Konor, koji će biti tvoj otac, uvek je voleo, s oproštenjem, da gleda lepe devojke. No, ovo je bilo drukčije. Mada je imao želju da stupi s njom u razgovor, plašio se da je 'ne uvredi. Ali jedne večeri se reši i učini to. I toga trenutka, mladiću — uzviknu Teri uzbuđeno — kad su jedno drugom pogledali u oči, šteta je bila gotova!
—    Kakva šteta, Teri? — prošaputah tiho.
—    Njeni roditelji su do srži bili prezviterijanci, pravi, istaknuti, nisu mogli biti strožiji, a ona je bila zenica u oku svoga oca, koji je, da stvar bude gora, imao škotski rodoslov koji je dopirao sve do pravog Viljema Valasa, ako si ikad čuo za njega. I tako, bila je to jedna divna devojka, koju su veoma cenili u gradu, koja je pomagala majci u kući, pevala u crkvenom horu kao anđeo, i koja nikad nije učinila ništa rđavo. — Teri poče tužno da maše glavom. — Kad su doznali da se ona stalno viđa sa nekim drskim nikogovićem, i usto još irskim rimokatolikom i rođenim bratom jednog republikanca i, neka nam Bog pomogne, bratom jednog sveštenika, do đavola mladiću, kakvu su samo galamu tada digli! Molbe i suze. Nedeljama su đavolski pokušavali sve što je u Ijudskoj moći samo da ih odvoje. lo se nije moglo učiniti, miadiću. Na kraju, bez ijedne teći, mada Kon nije imao ni pet funti u džepu da bi se pričestio, oni se spremiše i odoše pravo u matični ured. Ona je znala da njena porodica više nikada neće progovoriti s njom, a Kon je znao da će i on ostati nevaIjali sin u svojoj porodici, zato što se nije venčao u kapeli. Ali, svejedno, oni su se uzeli.
—    Oh, kako sam srećan što su se uzeli, Teri! — povikah uzbuđeno jer sam bez daha pratio njegovo pričanje.
Teri prasnu u smeh.
—    Barem su tebe rodili kako treba, ludice.
Posmatrao me je trenutak, kao da želi da odgonetne moje lice na kome se sad održavala samo praznina.
Možda me ono što mi je otkrio i nije toliko iznenadilo. Mora da sam već nejasno osećao nešto o situaciji svojih roditelja. No, odjednom me obuze neka čudna potištenost, izazvana živom bezbrižnošću kojom se Teri odnosio prema tom predmetu razgovora, koji je tako duboko uticao na mene.
—    Tako, sada znaš, — prekide on tišinu. — Samo ne pominji da sam ti ja to rekao.
—    Neću Teri, — rekoh tupo. Nisam bio onoliko srećan koliko sam se nadao, i da bih se razvedrio, rekoh:
—    Tako ja, zapravo, imam dva ujaka?
—    Imaš trojicu, s naše strane. Moj otac, tvoj ujak Bernard u Lokbridžu, i tvoj ujak Sajman, sveštenik u Port Kreganu, a da ne govorimo o tvom ujaku Leu u Vintonu, mada niko ne zna mnogo o njemu. — On ustade i podiže me. — Vreme je da se vratimo. Treba mi kutija šibica, pa ću svratiti u neku radnju. Hajde da se trkamo donde.
On brzo potrča. Ali u meni se sada probudi čudnovata borbenost u odnosu na ovog rođaka bez upoređenja. Trčao sam što sam brže mogao, tako brzo da je Teri, pogledavši preko ramena, morao da prekine svoje jasno izraženo nastojanje da mi izmakne. Možda su mu pita od jabuka i tvrdo kuvana jaja smetali; verovatno je priča koju je ispričao o svojirri uspesima na sportskom takmičenju u Roklifu bila obojena urođenim talentom da sve preuveličava. Kad smo stigli do Grentove radnje, nije me se otarasio, bio sam mu tačno za petama. Kad smo povratili dah, on me prvi put pogleda sa trunčicom poštovanja.
—    Ti si brzo momče. Ko bi to mislio! Naravno, ti znaš da ja uopšte nisam trčao.
Dok sam čekao napolju, on uđe unutra i dugo se zadrža birajući šibice. Poli, koja ga je posluživala, izgleda uopšte nije bilo krivo što se ponova pojavio, možda zbog njegovog prefinjenog ukusa za šibice. Dok sam gledao kroz prozor, učinilo mi se da je Teri jako zasmejava. Imao je svoj stil, bezbrižan i nemaran. Da li je Teri uopšte mogao nekoga da voli... a da i ne pominjemo jadnog malog dečaka kao što sam ja? Osetih kako mi se grlo neopisivo steže.
Moja tuga je trajala sve do kuće, i produbila se za vreme divnog ručka sa piletinom koji je majka spremila, a koji sam jedva gutao. Otac, u svom najboljem i najveselijem raspoloženju, pokaza upadljivu Ijubaznost prema Teriju, dade mu jednu funtu, koju je Teri izgleda i očekivao i koja je možda bila uzrok njegove posete. Zatim upalivši karbidnu lampu na biciklu, moj rođak se pope na njega i odveze se za Lokbridž.
Kad se izgubio iz vida, ja uđoh u kuhinju.
—    Majko — rekoh prišavši joj bliže — možda nisam nešto naročito, ali sam bar laf.
— Jesi li? — reče majka bez oduševljenja. — Ne znam da li baš želim da budeš laf.
—    Ali to je dobra stvar. Teri je rekao da sam laf kad smo bacali kocku za pitu od jabuka.
—    Pitu od jabuka? — majka se začuđeno okrenu s penom na rukama. — Da li zbog toga nisi jeo za ručkom?
—    Ne, majko. Nisam ni okusio pitu. Teri je sve pojeo.
—    A otkud ta slavna pita? — Majka me je sada veoma čudnovato posmatrala.
—    Pa, majko, tu sam pitu kupio i rekao da se zapiše na naš račun.
—    Šta? Uzeo si na kredit?
Majka je bila zaprepašćena. Ali otac, koji se vratio i sve čuo, odjednom reče:
—    Kako je Teri bacao novčić?
—    Bio je sasvim pošten, oče. Ako padne glava — on dobija, ako padne pismo — ja gubim, tako je bacao.
Otac prasnu u buran smeh tako, da ga spopade bronhijalni kašalj.
—    Mala lopuža. —- On se zagrcnu. — Pravi Karol.
—    Mislim da sve to nije tako zabavno — reče majka hladno.
— Ujutru ću ozbiljno razgovarati s tobom o ovome, Lorense. Sada, pravo u krevet.
Tužan, polako sam se svukao. Popodne provedeno s takvim veseljem ostavilo mi je gorčinu u ustima. Nešto teško mi je ležalo na duši, a takođe i na savesti. Nisam li otvoreno odbacio Medži, dragu Medži, svog prijatelja i zaštitnika. Da, ja sam se nje odrekao, pravio sam se da je ne poznajem, a sve zbog jednog rođaka koji me je tada cenio koliko i kutiju šibica! lznad svega, tajna koja se ticala mojih roditelja, koju mi je Teri otkrio, usamljenost na koju smo bili osuđeni, sve me je to pritiskivalo.
Zagnjurih glavu u jastuk i pustih željene suze da poteku.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 18 Мар 2017, 11:17

4.
Te godine jesen je rano stigla. Lišće mog omiljenog drveta, oivičeno zlatnom i purpurnom bojom, poče da pada, tkajući kraljevski sag na ulazu u kovačnicu. Jutarnje magle dovlačile su se s rukavca, ostavljajući blistave kristale na mekoj travi Snodijevog polja. U blagom vazduhu se osećala promena, i nešto nedokučivo što me je teralo da sanjam o dalekim krajevima, čudnim neviđenim kraljevstvima gde sam, još ubeđen u to, nekada bio u jednom drugom, davno zaboravljenom vremenu.
Ali, danas je bila nedelja, stvarno jedini dan, koji je u meni ma u koliko se časova probudio i osetio miris slanine i jaja, uvek izazivao praktičnije pobude. Otac je, po poreklu i verovanju, bio ono što moram da nazovem pozitivnim katolikom. U stvari bio je uporno takav samo iz inata, uprkos izvesnim svojim religioznim nazorima, ali u pogledu vršenja verskih obreda bio je,moglo se reći, zaista indiferentan. Ako bi u nedelju sunce sijalo i vreme obećavalo da će biti lepo. on bi iznajmio ponija od farmera Snodija, upregao ga i odvezao se do svetog Patrika u Drintonu, najbliže katoličke crkve. Majka bi, uprkos svome evangelističkom vaspitanju miroljubivo polazila s njim. Njena privrženost ocu bila je tolika da sam ubeđen da bi s njim dobrovoljno pošla i u hinduski hram, da je on pripadao toj veri. Mene su, naravno, vodili sa sobom; i, kao i majka, ja bih zaustavljao dah gledajući kako otac amaterski drži uzde, slabo prikrivajući svoju neveštinu izigravajući velikog stručnjaka, čime nije mogao zavarati nijeđno od nas. a u stvari ni ponija. Kaskajući, dok je otac sekao krivine, poni bi se okrenuo i, kriveći vrat. zagledao se u njega s Ijutitim čuđenjem. Sađa se na drumu mogao videti poneki redak automobii, obično crveni ardži! iz fabrike motora Lokbridž, i dok bi nas nekim čudom promašio. projurivši pored nas u oblaku prašine, majka bi, stežući šešir sa širokim obodom, uzviknula zapanjeno
—    Oh, bože, ove užasne mašine.
—    Ne, Grejsi — odgovorio bi otac hladno, pritegnuvši uzdom uplašenog ponija. — To su divni pronalasci. Pošto nameravam da nabavim jedan, nemoj im potcenjivati vrednost.
—    Ta mogu nas pobiti — prošaputala bi mi majka na uvo.
Ali bilo je mnogo nedelja u koje otac nije osećao da Bog traži od njega da svoju porodicu iziaže drumskim opasnostima,
Posmatrajući njegovo lice dok je gledao blago sivo nebo i mirisao blagi zapadni povetarac koji je nagoveštavao kišu, znao sarn da će ovo jesenje jutro biti jedno od takvih, da će za mene ovo biti još jedna nedelja velikog uzbuđenja, uzbudljiva do krajnosti. I zaista, posle doručka, kojim se založio u kućnom kaputu, otac se okrete majci.
—    Draga moja ženice, možda bi mogla napraviti nekoliko sendviča za dečaka i mene. — Otac je obično govorio »draga moja ženice«, kad je želeo da mu se nešto učini.
Zatim se pope na sprat i ubrzo siđe obučen u svoje uobičajeno odelo za izlete: debelo sivo norfosko odelo sa kratkim širokim pantalonama, visokim čizmama i plelenim čarapama, i nepromočivim ogrtačem, koji je bio kao pončo, i uz vrat se zakopčavao kopčom.
I pođosmo državnim drumom, pa kroz selo, gde su zvona parohijske crkve počela da zvone U odgovor na taj poziv, DOMAĆI — kako ih je otac uporno nazivao — svi u crnim odelima, naoružam crnim biblijama, kretali su se ka crkvi, u laganoj, svećanoj, pobožnoj reci.
— Crne bubašvabe! — čuh uzvik pun gađenja pored sebe.
Otac je. siguran sam, namerno izabrao baš taj trenutak, kako bi kao rimokatolik mogao da razbesni škotski nedeljni skup. Na taj način je prkosio predrasudi sela protiv nas, ispoljavanoj stisnutim usnama. U današnje vreme, kad obrazovani liberalizam traži jedinstvo crkve, teško je i zamisliti ogorčenje koie je tada u Zapadnoj Škotskoj vladalo protiv katolika, naročito protiv irskih katolika. Ti potomci nepoželjnih, izgladne-!ih izbeglica, od koiih mnogima nije uspelo da se izdignu do radničke kiase! Na njih se ukazivalo kao na »prljave Irce«, svi su ih mrzeli, i svi su ih se gnušaii zbog njihove narodnosti i religije, što se javno izražavalo rečima kao što su: — rimski izmećar, bedriik koji guta prezir ili kurva koja sedi na sedmom bregu greha. I sam bih zadrhtao kad bih pročitao oglas za propoved koja će se održati u seoskoj parohijskoj crkvi: »Rim, sedište zveri. prema propovedi 18, 19«.
Ali je očeva priroda, suprotno mojoj, bila ratoborna i zabavljalo ga je da izaziva sablažnjive poglede i stegnute usne, i da ignoriše opšte prezrivo, hladno raspoloženje prokletstva koje je izazivala naša pojava. Sada, kao i uvek prolazio je kroz seio lakim, skoro prkosnim korakom, visoko uzdignute glave, hladnokrvno. dok mu je podrugljiv osmeh krivio usne, koje su se s vremena na vreme skupljale u izveštačen zvižduk. Ja sam, trupkajući pored njega i plašeći se nezgode, bio stavljen na muke, i tek malo bi mi laknulo kad bih opazio prikrivene zavidne poglede dečaka za koje je nedelja bila kazna, ubitačno ispunjena dvočasovnom propovedi, dan dosade koja je mrcvarila, za koje vreme je slučajno podizanje glasa bilo skrnavljenje, smeh bio zločin, a prolazak putničkog voza poznatog kao »Nedeljni prestupnik«, koji je kaljao svetost toga dana, javni znak zla koje je donosilo propast sveta.
Počeo sam slobodnije da dišem kad smo stigli do Mekintajerove pilane, poslednje seoske međe, i potom izašli u otvorena polja. Zatim smo prošli pored ulaza u Majklovo imanje, otmene kapije sa visokim stubovima, na kojima su stajala dva zelena bronzana orla, na jednakim postoljima od kamena klesanog u škotskom baronskom stilu. Staza je zavijala nagore kroz park, između mnogo rododendrona, očigledno vodeći u beskraj. Pogled na tu privilegovanu divotu me je već unapred naterao da zadrhtim, što se povećalo kad se otac, nekih dve stotine koraka dalje niz seosku cestu, oprezno osvrnuo i, dajući mi znak da ga sledim, ušao kroz prolaz u živoj ogradi. Sada smo se nalazili u pošumljenom posedu gospođe Riblje kosti, gde je pristup bio strogo zabranjen. Zadrhtah pri toj pomisli. No otac me je, potpuno miran, poveo poznatom stazom ispod bukava — bukov žir je suviše glasno krckao pod našim čizmama — i doveo nas do klisure prekrivene papratima. Zatim zaobiđe mesto gde je rastao mladi ariš i uđe u dublju šumu, punu žbunja trave i žubora tekuće vode. To je bila Gilstonova reka, strogo čuvana, poznata po obilju pastrmki.
Pošto stigosmo na obalu reke, odmah ispod vodopada, sledeći očev pokret bio je da izvadi ispod ogrtača platnenu kesu, veliku.dve stope, i da sklopi kratke đelove drvenog štapa. Točak je bio već namešten i struk namotan, i on odmah poče da peca u mekoj peni u vrhu zatona. Kao dečak, živeći u blizini obale Loh Lomonda, strastveno je pecao u svim rečicama koje su uticale u taj rukavac, i sada, dok sam pažljivo posmatrao, a povremeno sam i sam smeo da uzmem štap, isti taj žar se prenese i na mene.
Želeo bih da mogu da se pohvalim ocem kao vanrednim čistuncem koji peca pomoću veštačke muve, ili jednostavno na mušicu. Ali on to nije bio. Pecao je pomoću crvenih crva sa svetlim kolutima po telu, koje bi nam Medži iskopala na farmi, a koje bih ja otpet-Ijavao, zbrčkanih i Ijigavih, koje je držao u konzervi Van Hautenovog kakaoa, koju sam ja nosio u džepu. Očev cilj je bio da upeca ribu, i on se držao metoda koji mu je u mladosti dobro služio. Danas je ipak izgledalo kao da nećemo imati sreće.
—    Čak ni da zagrize. — Otac je bio razočaran, ali nije voleo da bude pobeđen. — No, pastrmka bi trebalo da se pojavi. Ostavićemo udicu u vodi pa ćemo ručati.
Majčini sendviči su uvek bili dobri, naročito oni sa paradajzom. Seli smo na malu čistinu ispod srebrnaste bukve, koja je propuštala blagu srebrnozelenu svetlost. Reka se talasala i treperila kroz visoku travu i ševar. Šumenje šume je davalo neku stravičnu samoću ovom mestu. Uplaših se od iznenadnog kreštanja sojke. Sada, kao i na svim našim ekspedicajama, užasno sam se plašio da nas ne uhvati čuvar ili, još gore, vlasnik, ona strahovita mala žena koja me je izgrdila prvog dana u školi, a koju sam ja, tačno i s mržnjom u sebi, počeo da nazivam ONA. Bio je to užas koji mi je zagorčao radost. Otac je lažno, ili možda da bi me prekalio, dizao ponekad uzbunu: — Pst! Eto je! — nateravši me da prebledim, dok bi on s omalovažavanjem klimao glavom.
Kad smo završili s užinom, otac se zavali, podvi ruke pod glavu i nabi šešir na oči. Imao je onaj pomalo neodređeni pogled koji je nagoveštavao da će malo da odrema. Sumnja je bila potvrđena kad on pospano promrmlja:
—    Idi i naberi sebi malina.
Maline su divlje rasle svuda po šumi. Nije bilo potrebno ići daleko. Sasvim blizu ih je bilo ogromno mnogo. Kad se jednom nađoh među visokim krutim stabljikama, sigurno zaklonjen, obuze me duh pustolova. Za tren oka prerušen, više nisam bio Terijev jadni momčić, postao sam junak očevih večernjih priča. Berući maline, slatke kao med, prljajući lice i ruke tamnocrvenim sokom, prehranjivao sam se, evo, na pustim ostrvima, nisam gladovao u neprohodnim džunglama, gasio sam vatrenu žeđ u pustinjskim oazama, kao da sam rođen na leđima kamile.
Odjednom me učestalo pljeskanje vode, koje mi je probijalo uši, natera da se trčeći vratim ocu. On je stajao na obali, ukrućen od napora. Njegov štap, kojeg je držao obema rukama, bio je savijen u neverovatnom luku, dok se velika riba besno kovitlala po vodi, uvijajući se, trzajući, odskačući u vazduh i ponovo treskajući o površinu, s bukom sličnom grmijavini,
Borba se nastavljala u beskraj, i dok je voda vrila, ja sam drhtao od strepnje i neizvesnosti da nam plen ne izmakne. Najzad, polagano, divna riba je bila izvučena, iznemogla i pobeđena. Njena srebrnasta boja, posmatrana kroz kapi vode postade zlatna, i otac je, blagim ali brzim trzajem spusti na strmu šljunkovitu obalu.
—    Oh, kakva divota! — povikah ja.
— Sasvim sveža pastrmka. — I otac je teško disao. — Ima najmanje pet funti.
Kad srno se umirili i nadivili našem trofeju, osmatrajući ga sa svih strana, otac reši da je za danas dosta, pošto je sunce počelo već da peče. U stvari, umirao je od želje da majci, koja se često otvoreno podsmevala na račun našeg ulova, pokaže ribu. On se saže, provuče čvrst kanap kroz škrge, zatim podiže ribu do struka i čvrsto omota konopac oko pojasa.
—    Zbog onog što oko ne vidi, srce neće patiti — reče on veselo, navlačeći ogrtač. — Hajdemo mladiću. Ne, ne ovim putem ...
Veseo zbog svog uspeha, otac je bio razdragan. Opterećen teškom ribom pod ogrtačem koji ga je sputavao, ali koji je bio neophodan, primetio sam da se odlučio protiv dugog vraćanja kroz šumu. Ne obazirući se na moje uzbuđene proteste, odgovorio je da ćemo proći prečicom kroz polja kad pređemo glavni put ispod velike kuće. Meni je ostalo samo da pođem za njim.
—    Nedelja je popodne, — poče me on umirivati dok smo se približavali grmlju malina koje je oivičavalo put. — Neće biti ni žive duše.
—    Ali gledaj! — pokazah na zastavu s lavom, na krovu kuće. — Zastava je dignuta. ONA je tu!
—    Verovatno drema posle ručka.
Jedva što je to izgovorio kad se, pošto se pojavila iza grma rododendrona, skoro sudarismo sa niskom debelom pojavom u lakoj haljini od muslina, koja se, ispod svoga suncobrana, zagleda u nas zaprepašćena od iznenađenja. Skoro sam se onesvestio. Bila je to ONA. Poželeh da kidnem, ali su mi noge otkazale poslušnost. S druge strane, otac, i pored toga što je nesvesno ustuknuo i za trenutak izgubio svoju prirodnu boju, uspe da sakrije svoju zbunjenost. On skide kapu i pokloni se.
—    Vaša milosti! — On zastade i lako se nakašlja. Znao sam da lupa glavu kako da nas izbavi iz ove užasne neprilike. — Nadam se da nas nećete smatrati uljezima. Ako mi dopustite da objasnim ...
—    Možete — začu se odgovor na najprostijem škotskom jeziku, u kome je bila pomešana sumnja sa krajnjim nezadovoljstvom. — šta radite na mom imanju?
—    Rado — uzviknu otac prilično tupo, i ponovo se nakašlja. Zatim, posegnuvši rukom, a da nije pokvario nabore svog ogrtača, on izvadi posiovnu posetnicu iz unutrašnjeg džepa kaputa. — Gospođo, dozvolite da vam se predstavim — reče on učtivo ali i laskavo, pružajući ženici posetnicu. Ona je uopšte i ne pogleda. — Činjenica je da je moj partner, gospodin Hageman iz Roterdama ... vidite njegovo ime na mojoj posetnici... uzgred rečeno nešto kao baštovan. Hoianđanin, znate, svi su oni tamo vrtlari. Kad sam neki dan u razgovoru siučajno pomenuo vašu poznatu kolekciju orhideja, ort je upitao; zaista me je molio, da zamolim jedan sastanak za njega. On se nada da će doći u Vinton tamo negde sledećeg meseca... I tako, ako hoćete da budete tako Ijubazni... — On prekide.
Tišina. Pogled gospođe Riblje kosti, koji je prelazio od jednog do drugog, zaustavio se na meni, a u njenim očima ugledah sudbonosno prepoznavanje. Najzad, ona stavi cvikere, koji su visili o njenom vratu na finom zlatnom lancu, i prouči posetnicu.
—    Hagemanov Rojal dač kvasac. — Njen pogled ponovo potraži moj. — Bliski rođak osnove života.
—    Da, gospođo — priznade otac sa skrušenošću i ubedljivošću čoveka koji je svoj slučaj dobro predstavio. Stojeći lako, skoro veselo, bio je potpuno nesvestan zagonetnog no upornog kapanja, kapanja vode koja je već formirala priličnu baricu tačno među njegovim nogama. Meni se srce steže. Je li ONA videla to? I šta će, pobogu, pomisliti?
—    Tako, vašeg partnera zanimaju orhideje? — poče ona da razmišlja. — Mislila sam da Holanđani gaje samo lale.
—    Lale svakako, gospođo. Cela polja lala. Ali takođe i orhideje.
Sablasni osmeh koji je igrao na usnama gospođe Majkl pružio mi je neku nadu. Avaj, bila je to iluzija.
—    Onda hajdemo — rekla je odlučno. — Pokazaću vam kolekciju, a vi svome dragom gospodinu možete o svemu pričati.
—    Ali, gospođo, ja sam očekivao samo sastanak — pobuni se otac. — Ne bismo mogli ni pomisliti da vas uznemiravamo u NEDELJU.
—    Što možeš učiniti danas, ne ostavljaj za sutra, dragi moj gospodine. Zaista, insistiram na tome. Prilično me zanima da čujem šta ćete vas dvojica reći za moje orhideje.
Otac je, ne nalazeći reči, prvi put izgledao potpuno izgubljen. Ali spasa nije bilo. Naš vodič nas povede putem duž terase ispred impozantne zgrade u staklenu baštu, veliku građevinu od stakla u viktorijanskom stilu, ukrašenu belo obojenim kovanim gvoždem, koja se nalazila pored udaljenog krila kuće. Ušli smo u staklenu palatu kroz dvostruka staklena vrata, koja su pažljivo zatvorena za nama i, pozdravljeni dahom vlažnog vazduha, odmah se našli u tropskom predelu. Vitke palme su se dizale do visokog krova, preplićući se sa ogromnim papratima koje su nad mojom glavom širile svoje ogromne listove, stabla banana sa grozdovima plodova u obliku prsta, čudnovato upetljane lijane, bodljikavi kaktusi, ogromni krinovi veličine ćajnog poslužavnika plivali su na vodi, bokori sjajnog zelenila kome nisam mogao ni da zamislim ime, a među svim tim, veselo obojene, bleštave kao sjajne ptice iz dužngle, rasle su orhideje.
U normalnoj situaciji i te kako bjh bio ushićen i moj strah se sada upola izgubio. Gledao sam u čudu, ovim sjajnim ostvarenjem tolikih svojih maštanja. Cak sanjivo prateći našeg vodiča dok je, na opširan ali ipak prijatan način pokazivala ocu svoje primerke. Bilo je toplo, užasno toplo. Već sam počeo da se znojim. Svuda su se nalazile cevi, iz kojih je izbijala vrelina, i da li se to meni činilo zbog moje prenapregnute mašte, kad god bi stepen zagrevanja dostigao vrhunac, otac je morao da stane, da razgleda i da osluškuje? Pogledavši ga prvi put otkako smo ušli, video sam da se muči. Da teško pati u svom debelom vunenom odelu. Krupne graške znoja su mu se slivale niz iice, koje je, mada još nije dostiglo boju paradajza u maminim sendvičima, dobijalo boju kuvane cvekle.
—    Možda ste malo previše blizu. Zar nećete da skinete kaput?
—    Hvala, gospođo, hvala neću, — reče otac brzo. Nije mi ni najmanje neugodno. Baš mi prija topao vazduh.
—    Onda pogledajte ovu specijalnu kataleju. Tako ... bićete joj bliže ako se nagnete preko cevi.
Drukčija od ostalih orhideja, koje se do sada nisu isticale naročitim mirisom, ta kataleja je širila specifični miris. Mirisala je, kratko rečeno, kad se otac nagnuo nad nju, na ribu.
Mene ponovo uhvati strava. Našoj pastrmki, naviknutoj na hladne okeanske vode, nije prijala ta ekvatorijalna groznica.
—    Lepo ... izvanredno lepo — reče otac sada, jedva svestan svojih reči, dok je krišom brisao mokro čelo lakim pokretom dlana.
—    Dragi moj gospodine, — upade naš mučitelj brižno — vi se stvarno znojite. Zahtevam da skinete taj teški ogrtač.
—    Ne — zadrhta moj otac promukiim glasom. — U stvari... mi smo zaista zahvalni, ali... jedan važan sastanak ... već smo zakasnili... vreme prolazi... moramo poći...
—    Glupost! Neću ni da čujem. Vi ste videli samo polovinu mog blaga.
I dok je temperatura naših tela rasla a žarko isparavanje se povećavalo, ta ženica nas natera da polako obiđemo krug oko zagušljive staklene bašte, čak nas natera da se, dok je ona ostala dole, popnemo belo obojenim vijugavim stepenicama od kovanog gvožđa sve do krova, gde je, pojačana penjanjem, ubistvena vrućina izazvala fatamorganu u kojoj je prizor koji je trebalo da vidimo imao izgled dubokog zelenog nabujalog mora, sa hladnim omamljujućim talasima u koje bi otac, posle svega, žudno zaronio.
Ona najzad otvori dvostruka staklena vrata. Zatim dok smo iznureni stajali na blagoslovenom svežem vazduhu, ona nas obdari, najpre mene, zatim oca, srditim ali ipak nekako Ijubaznim osmehom.
—    Nemojte propustiti da pozdravite svog prijatelja Holanđanina, — reče ona skoro dobrodušno. I, ovoga puta možete zadržati ribu.
Otac je celim putem ćutao. Nisam se usudio da ga pogledam. Kako užasna mora biti njegova sramota — ubistveno poniženje čoveka za koga sam do sada verovao da sve može, da može da ispliva iz najneprijatnijih i najuzbudljivijih situacija! Odjednom se trgoh. Otac se smejao, da, počeo je da se smeje. Imao sam utisak da nikad neće prestati. Okrenuvši se saučesnički k meni, on me drugarski pljesnu po leđima.
—    Stara cura je bila bolja od nas, momče. I da me ubiješ, ako mi zbog toga nije draga.
Tim rečima on ponovo vrati svoje pozicije. Otac je uvek tako činio — imao je urođenu sposobnost da iz poraza izvuče pobedu. — Ali baš pred kućom on stavi prst na usta i namignu mi levim okom.
—    Svejedno, ništa nećemo reći majci.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 18 Мар 2017, 11:18

5.
Pomirio sam se sa Medži. Ispravio sam učinjenu grešku načinom za koji sam kasnije imao razloga da budem zahvalan majci.
Savetujući se s njom o najprikladnijem načinu pomirenja, ona mi je predložila da utrošim svoj nedeljni džeparac od jednog penija na nešto što moja izneverena drugarica najviše voli. Prema tome, kupio sam kod Laki Grenta za pola penija crnobelih prugastih bombona a za drugu polovinu šarenih traka, i odneo te poklone Medžinoj kući, daleko iza železničke pruge.
Ona je sedela pored slabe vatre u mračnoj kuhinjici sa arvenim podom, koji je mirisao na sapunicu. Boleo ju je vrat i omotala je oko njega vunenu čarapu pričvrstivši je ukosnicom. Možda me je zbog toga i primila nežno, tako nežno da mi je naterala pokajničke suze na oči. Zbog te slabosti Medži me je blago ukorila rečima koje nikad neću zaboraviti, a koje su bile tako bolno istinite, da ih moram zabeležiti njenim sopstvenim rečima:
— Oh, Lari, momčiću, ti si jedan grozan cmizdravac. Kesa za suze ti je strašno blizu očiju.
Na moje veliko olakšanje, Medžina majka nije bila kod kuće, jer je ja nisam podnosio, ne samo zato što je gnjavila Medži, već i zato što me je zvala »Ijubavi« i drugim imenima od milošte, za koja sam znao da su neiskrena. Uvek bi me ispitivala o mom domu podmuklim pitanjima kao: da li se moja majka slaže s ocem, koliko je platila nov šešir i zašto smo petkom jeli ribu.
Celo to popodne smo Medži i ja sedeli za drvenim stolom, igrali se šarenim trakama dok smo se sladili donetim bombonama. Za učvršćenje našeg ponova uspostavljenog prijateljstva, poklonio sam joj medaljon za koji sam rekao da će joj izlečiti grlo. To je u stvari bila mala srebrna medalja svetog Kristofera, veličine i oblika novčića od šest penija, ali pošto nisam smeo da pobuđujem verske elemente, objasnio sam joj da je to amajlija. Medži je volela amajlije i bila je srećna, a kad smo se rastajali ubedljivo mi je ponavljala da smo ostali prijatelji.
Uprkos našim zavetovanjima, te zime nisam često viđao Medži. Sirota moja prijateljica nikad nije bila slobodna. Svejedno, dok sam sedeo nad domaćim. zadacima bio sam prijatno ubeđen, osluškujući jednim uvom razgovor svojih roditelja, da se dobre stvari spremaju za Medži i da se radi o poboljšanju njene situacije.
Kad su se naše priliike popravile, otac je nagovarao majku da potraži pomoć za kućni posao. Nikad nije voleo da je vidi kako riba i čisti, mada moram da priznam da se je retko kada ponudio da joj pomogne u takvim poslovima. Majka je, iskreno verujem, uprkos očiglednoj nelogičnosti takvog tvrđenja, uživala u kućnom poslu i u dubokom zadovoljstvu održavanja besprekorno čistog i dobro uređenog doma. Ona je bila, kako se to škotski kaže »ponosna na kuću« i dobro se sećam kako sam u dane kad bi očistila kuhinju i oribala pod, morao da skidam cipele i hodam u čarapama preko raširenih novina. Zbog toga se protivila očevim predlozima ali sada su je dve okolnosti naterale da promeni mišljennje: novi klavir je zahtevao bolje negovane ruke, a Medži je već imala četrnaest godina i krajem meseca je završavala školovanje.
Majka je imala meko srce. Žalila je Medži i zavolila ju je. Sada je predložila ocu, a on je to odmah odobrio, pa sam ja postao izvršilac tog predloga kad mi je majka naredila:
— Lori dragi, kad vidiš Medži reci joj da želim da razgovaram s njenom majkom.
Sutradan, Medži je svratila kod nas u vreme ručka da saopšti kako će njena majka »navratiti« u subotu uveče, a majka iskoristi priliku da je presliša. Naravno ja nisam prisustvovao tom razgovoru, ali je Medži pri odlasku izgledala ponosna i srećna. Kad sam je to posle podne video u školi, imala je drukčije držanje. Sad je to bila sasvim nadmena osoba koja je, pošto se zaustavila tek koliko da mi se osmehne, poverila ostalim devojčicama u razredu da će, oslobođena večne tiranije za mleko, biti naša devojka, da će imati malu spavaću sobu na tavanu, novu haljinu i dobru platu.
Sutradan je bila subota. Popodne, kao i obično majka je obukla najbolji sivi kostim i, uzevši me za ruku, otvorena i Ijubazna, kao što je uvek bila u takvim prilikama, što je naravno bilo potpuno suprotno stavu koji je zauzimao njen muž. Očev javni stav bio je neoprostiv. Verujem da je na neki način bio jako uvređen u toku onih teških dana u Rozbenku, o čemu ja nisam bio obavešten, a on nije bio čovek koji lako prašla uvredu. Majka je bila drukčija, Ijubazno raspoložena prema celom svetu, spremna da pređe preko nekog omalovažavanja, spremna da se sprijatelji, i uvek je gledala kako da ublaži očevu »uvredljivost«, da razoruža predrasudu i ublaži neprijateljstvo. Te nedeljne šetnje, mada prividno pravljene u praktične svrhe radi kupovine, trebale su da postignu taj krajnji cilj, i dok je Ijubazno prihvatala i uzvraćala ono nekoliko pozdrava, majka je, krećući se s veđrim izrazom dobrog raspoloženja, vodila sa mnom živahan razgovor o svačemu i na taj način stvarala u selu utisak o našim jakim društvenim pobudama.
Toga neobičnog popodneva provela je veoma prijatno pola časa sa gospođicom Tod, koja je držala trgovinu pomodnom robom. Izabrala je tamno zelenu haljinu a takođe i nov par čarapa i domaće cipele za Medži. Zatim je provela izvesno vreme u dobrom ogovaranju sa Poli Grent, koja odsad nikad nije propuštala priliku da se raspita za mog rođaka Terensa, a onda joj je, na izlasku iz radnje uputila pozdrav gospođa Dati, starija dama, žena seoskog lekara. Za majku su stvari dobro stajale. A to nije bilo sve: kad smo se okrenuli da pođemo kući, sreli smo Pina Renklina, koji je požurio preko ulice nama u susret.
—    Jedan trenutak, gospođo Karol!
Naravno, majka je raspolagala s onoliko trenutaka koliko je trebalo. Pin je, kao neženja, uvek bio stidljiv sa ženama. On brzo udahnu, što je predstavljalo uvod u poduži govor iskazan s onom istom zavijenošću koja je, besumnje, kvarila njegove propovedi.
—    Imate pametnog sina, gospođo. Neki njegovi sastavi su izvrsni. Čitao sam ih razredu. Ali ne želim o tome da razgovaram s vama. U stvari, gospođa Hajkl organizuje dobrotvorni koncert za Dečji dom, koji će se održati u seoskom holu petog sledećeg meseca. A ja sam se pitao, Mi smo se pitali, da li biste vi pristali da svirate na klaviru. Ja, mi bismo bili tako srećni i tako zahvalni ako biste nam učinili tu uslugu.
Ja oštro pogledah majku. Jako je pocrvenela. Za trenutak nije odgovorila.
—    Oh, da, majko — povikah. — Ti znaš kako lepo sviraš.
—    U redu — reče ona šapatom. — Sviraću.
Na putu kući majka je, obično tako govorljiva, potpuno zanemela. Ali, iz tog ćutanja sam znao kako ju je to priznanje, toliko odlagano, duboko zadovoljilo.
U kuhinji je otac kuvao neki voćni čaj. Očigledno, njegov nazeb nije bio potpuno prošao, i on je počeo da se leči svojim vlastitim napicima. Sada je izgledao bolešljiv i njegovo raspoloženje je bilo daleko od srećnog. Kada majka objavi svoju veliku novost, on se zagleda u nju. Mogao sam da vidim da će on taj dragoceni poziv sabiti selu nazad u zube.
—    Naravno, ti si im rekla da idu do đavola.
—    Ne, Konore. — Majka odlučno odmahnu glavom. — To je dobra stvar. Znači, najzad su nas priznali.
—    Oni su ti prišli samo zato što si im potrebna.
Ali majka je unapred znala da će biti teško s njim.
Odlučila je da bude onako kako ona hoće. Pobijajući sva njegova navođenja, ubedila je oca. Na kraju pomirio se s tim, veličajući u suštini taj predlog. Shvativši da se gospođa Majkl »krije iza toga«, bio je sklon, s taštinom novopečenog snoba, da pripiše taj poziv utisku koji je on ostavio na nju, što je opet bio rezultat onog nezaboravnog susreta.
—    Vidiš, mladiću — on mi poverljivo klimnu glavom — nije nas zaboravila!
Kao da je taj očev šaljivi osmeh dao pečat našem novom načinu života. Napredovali smo među svetom. Otac je napredovao, majka se spremala da svira na koncertu, mene je Pin pohvalio za male sastave koje je zadavao preko nedelje kao domaći rad, i kao kruna svega, Ijudi u selu su počeli da nas vole. Kako sam bio srećan i kako je sjajna budućnost ležala preda mnom!
Te večeri, dok smo sedeli pored vatre, svako nečim zauzet, zazvoni zvoncr na ulaznim vratima. Zvonilo je neobično. Podigavši pogled sa izvora znanja, Pirsove enciklopedije, pitao sam se, pomalo uzbuđen, ko li je to došao da razruši naš mali zamak. Ali majka, pletući mirno, samo reče:
—    To je Medžina majka. Potrči Lori i zamoli je da uđe.
Pođoh vratima i odmah se vratih.
—    Ona kaže da više voli da ostane napolju.
Majka se iznenadi, ali smota pletivo, zabode igle u njega i ustade. Pođoh za njom i zaustavih se na pola puta do vrata. Odmah sam naslutio da nešto nije u redu ali nisam ni slutio neki žestok ili otvoren napad.
—    Nećete dobiti moju Medži.
Majka je bila zaprepašćena.
—    Ako je u pitanju veća plata ... ja sam sasvim spremna ...
—    Nikakav novac na svetu ne može platiti moju Medži,
Da li je pijana? Ne, zagledavši se u pomrčinu, videh njeno izbezumljeno lice, iskrivljeno besom i zlobom. Neću ni pokušati da dozovem u sećanje glupe i zlurade poglede kojima je streljala majku. Kad sam prvi put zamislio ovu priču o svom detinjstvu, zakleo sam se da ni o kome ništa zlo neću zabeležiti. Ali Medžina majka je bila nesrećno stvorenje, žena tako zatrovana nesrećom, da ju je samo mržnja održavala. Medži je uvek bila njen rob, predmet na kome je iskaIjivala sav svoj bes; živ, jadan dokaz svoje vlastite zle sudbine. Nije mogla ni da podnese pomisao da se Medži spase u jednom srećnijem i udobnijem životu. Majka je sada drhtala pred novom bujicom reči usred koje, posle reči »vi i vaše papske medalje« ja ugledah nešto bačeno, malu srebrnu pločicu, koja tresnu o pod i dokotsva se do mojih nogu. Bila je to mala amajlija koju sam dao Medži. Dok sam je podizao, ugledah oca kako tiho prilazi sa HERALDOM u rukama, koji je nekako podvlačio njegov proračunati stav mirnoće.
—    Dobra moja ženo — govorio je odmereno, bez Ijutnje, ali ipak ledenim glasom — dosta vaše pridike. Svi mi ovde volimo vašu ćerku. Sve što smo učinili ili nameravali da učinimo, bilo je s najboljom namerom. Ali pošto nas vi očigledno ne volite i ne verujete nam, možemo jedino da se povinujemo vašim željama. A sada vas moiim da idete.
Bila je ućutkana. Očekivala je pogrde i bila je spremna na njih a ne na ovakvu dostojanstvenu uzdržljivost. Pre nego što je stigla da se pribere, otac tiho zatvori vrata.
Kako sam se tog trenutka divio ocu! Znajući da je on u stanju da se najžešće raspali i odgovori najbiranijim izrazima ponižavajućeg podsmeha, mogao je ovaj nemio slučaj da obrne u prostu svađu. Po majčinom shvatanju, otac je očigledno bio Ijut a to je ispoIjio time što je zapalio cigaretu. Nije pušio — nije imao prohtev za tim ili je možda bio tašt na svoje lepe zube i nije hteo da mu požute — ali je u retkim trenucima napregnutosti pribegavao Mičelovom specijalitetu br. 1. I sada, pućkajući neiskusno, dok je jednim okom žmirkao zbog dima a drugo, povremeno s ohrabrenjem upravljao na majku, pokušavao je da pribere i sebe i nju.
Sledećeg dana novosti o Medžinoj nezgodi doprle su do školskog igrališta i posmatrajući ispod oka, nije mi promakao krug njenih mučitelja. Ali Medži, mada utučena, bila je čvrsta i uzvraćala je na zajedanja isto onako kako ih je i primala. Posle časova sačekala je i, uzevši me za ruku, pošla je sa mnom niz ulicu.
— Uostalom, Lori, mi smo u svakom slučaju prijatelji. A jednog dana ću ja STVARNO DOĆI i radiću za tvoju majku.
Ali, majka se nije smirila. Nije mogla da vežba za koncert. No, uveče, poslednjeg dana u mesecu, pošto je spremila večeru, prišla je klaviru čekajući očev povratak. Stajao sam pored prozora, ali tako odsutan duhom, da je zvižduk očevog voza dopro do mene kao iz nekog drugog sveta. I pored toga nejasno mi se učini da se dugo zadržao na putu od stanice, kad začuh uobičajeno večernje škljocanje brave na ulazu. Majka odmah prestade da svira i pođe mu u susret. Kad sam se okrenuo, napolju je bio skoro mrak. Odjednom, kroz bočni prozor ugledah dva čoveka kako se polako kreću drumom. Pritisnuo sam lice uz staklo i obrisavši maglu od daha, prepoznao sam Džima, staničnog nosača i radnika sa rampe. Kretali su se veoma polako, jedan iza drugog, pognutih glava, noseći nešto između sebe. Je li to dugačka daska prekrivena ćebetom? U početku nisam ništa shvatio, ali ta ugnuta, izdužena stvar i spori korak Ijudi koji su je nosili, ostaviše na mene tako zloslutan utisak da sam se odjednom užasno uplašio. Potrčah da to kažem ocu. On je stajao s majkom u predsoblju. Nije skinuo ni kaput ni šešir. Lice mu je bilo bledo od užasa. Glasom koji nisam mogao prepoznati govorio je majci:
— Mora da joj se noga zaglavila u skretnicu, voz je tako sporo dolazio. Ali, Grejsi, — glas mu se prekide — da si samo videla jadnicu kad smo je podigli.
Nem od užasa, nisam odmah osetio bol, već samo to da se je Medži zauvek rastala s kantama za mleko.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 12 Мар 2019, 23:09

6.
Kako je tužno i zbrkano, a iznad svega kako nepredviđeno bilo vreme koje je usledilo posle toga. Čak i sada, kad ga oživim u sećanju, ne mogu da ga gledam bez bola. Svakako, niko nije mogao kriviti majku zbog Medžine smrti. Te iste noći otac je otišao do železničkog prelaza i noseći svetiljku iz signalne kućice pronašao, zaglavljenu u skretnici, otkinutu petu Medžine čizme. Jadna moja drugarica, bez sumnje je, uhvaćena u te mengele, očajnički pokušavala da se oslobodi. U istrazi, državni tužilac je izjavio da Medži, ako je želela da se ubije, ne bi pažljivo stavila nogu u skretnicu, a zatim pokušavala da je istrgne. A i ja sam, po poslednjoj Medžinoj primedbi punoj nade, znao da joj takva namera nije ni padala na pamet. Pa ipak, uprkos dokaznom postupku, selo je odbacilo sigurnu činjenicu nesrećnog slučaja u korist one strašnije pretpostavke, a Medži je, uzdignuta tragedijom, našim posredstvom postala mučenica.
Tema se prepričavala u više varijacija. Otac nas nije štedeo, ogorčeno nas izveštavajući, dok smo sedeli za večerom, o poslednjim ogovaranjima. Da se nismo umešali između jedne odane majke i njenog jedinog deteta, namamljujući je lažnim obećanjima, stvarajući joj tašte nade, da smo samo »jadnu devojčicu pustili na miru«, ona bi još bila živa i srećna. I, mimo celog sveta, šta je nama trebala služavka!
Majka, koja se danima nije makla iz kuće, a koja je sada za večerom jedva dotakla jelo, stisnu ruke.
—    Moraćemo da odemo, Konore.
—    Da odemo? — Otac prekide jelo.
—    Da, da odemo iz ovog pokvarenog Ardenkejpla. Uvek si to želeo.
—    Šta! — Očeve obrve se opasno uzviše. Da pobegnemo! Da odjurimo kao zečevi; šta misliš ti ko sam ja? Ardenkejplu ne fali ništa. Meni se on sviđa a i ovaj kraj takođe. Naročito sada me ništa ne bi moglo naterati da odem. Osim toga ... — govorio je polagano, naročito naglašavajući reči — ne zaboravi da moraš održati svoj koncert.
—    Šta! — viknu majka i sva njena blagost iščeze pri samoj pomisli na to. — Ne idem ja ni na kakav koncert, nikada, nikada.
—    Ama, ići ćeš, Grejsi.
—    Ne, ne. Ne mogu to da podnesem.
—    Moraš.
—    Nisam u stanju. Srušila bih se.
—    Ne bi.
—    Ali, Konore ... da budem tamo, pred svima, sama.
—    Nećeš biti sama. Ja ću biti s tobom. I Lorens takođe. Zar ne shvataš, devojčice, — pritom ju je mrko gledao — ako ne odeš, biće to otvoreno priznanje krivice. Mi smo potpuno nevini za nesreću jadne Medži. I zato MORAMO ići, svi, moramo sami sebe braniti, i moramo pokazati da baš ništa ne marimo za ono što se priča.
Ja sam već drhtao zbog prizora koji je odjednom pružao prema meni svoje ledene kandže. I dok sam, kao i majka, sedeo prestravljen, otac nas je gledao u oči s mirnom, nepokolebivom odlučnošću.
—    Videćeš — reče on kao da govori sam sebi. — Da, videćeš ... videćeš ...
Ono popodne, kad je koncert bio zakazan, otac stiže kući ranijim vozom. Pod miškom je nosio dugačku, tvrdu kutiju, a njen sadržaj mi se otkrio kad je majka, u pola sedam, polako, skoro bezvoljno sišla, divna, ali oh, tako užasno bleda, obučena u novu plavu haljinu, sa dubokim izrezom oko vrata i dugačkom plisiranom suknjom.
—    Da — reče otac čvrstim glasom, pošto ju je kritički osmotrio. — Baš kao boja tvojih očiju.
—    Lepa je, Kone, — reče majka tiho — a mora da je koštala strašno mnogo. Ali oh, tako sam nervozna!
—    Nećeš biti, devojčice, — reče otac onim istim tvrdim glasom. Zatim — na moje zaprepašćenje — jer tako nešto nikad pre nisam video u kući a znao sam da je otac trezvenjak po navici, koja bi ga retko kađ odvela dalje od jedne čaše piva u društvu s njegovim kupcima — on izvuče pljosnatu bocu jasno obeleženu sa: Martel brendi sa tri zvezde. Pažljivo, kao da meri lek, on nasu priličan gutljaj u čašu, poveća ga naglim obiiatim pljuskom, pa čašu pruži majci.
—    Ne, Kone, ne.
—    Ispi! — reče otac neumoljivo. — Vratiće ti hrabrost. Dok je majka oklevala, začu se kloptanje konjskih kopita i tandrkanje kočije kojš se približavala našoj kapiji. Zadrhtavši na taj zvuk, ona grozničavo zgrabi čašu i, dok sam je posmatrao širom otvorenih očiju, iskapi je u jednom gutljaju od koga se zagrcnu.
Mrak u kočiji je doneo privremeno olakšanje. Sedeo sam na ivici sedišta, krut u uštirkanoj kragni i nedeljnom odelu. I otac je imao na sebi najbolje odelo, a brkove je podrezao i uvio tako da su im krajevi pravili i.itoborno izvijen luk. U svakom slučaju, predstavljali smo neustrašivo čelo kolone. I odjednom, kad crveni plamen iz kovačnice osvetli unutrašnjost naše kočije, ngledah majku kako pruža ruku i stiska očevu.
—    Ne plašim se sada, Kone. Osećam se toplo i jako. Znam da mogu da dam sve od sebe.
Otac se tiho nasmeja, da, na moje drhtavo čuđenje, ćovek se stvarno smejao.
—    Nisam li ti rekao, najmilija devojčice?
—    Da, Kone dragi. — U majčinom glasu se osećao čudnovat prizvuk. — Samo ... Osećam kao da želim da me poljubiš.
Da li je i ova žena poludela? Na moj postiđeni užas, ne mareći za mene, ni za provaliju koja je bila pred nama, oni se čvrsto zagrliše, posle čega majka uzdahnu umirena i utešena.
Bila je to neznatna uteha odvesti je srećno do sporednih vrata za izvođače, zatim me otac uze za ruku pa obiđosmo oko zgrade do prednjeg ulaza. Hol je bio pun, Ijudi su već stajali pozadi, ali u prednjem deiu, odmah ispod bine, mesta su bila rezervisana za porodice izvođača. Otac se uputi tamo, s visoko uzdignutom glavom, zaista visoko uzdignutom, da, dok je sam bio upadljivo vidljiv, nikoga nije prepoznao. No, i pored log strateškog držanja, nije propustio da primeti gomilu u zadnjem delu hola, koja se u glavnom sastojala od mladih Ijudi, jer mi neprimetno šapnu na uvo:
—    Stranci iz Levenforda ... biće neprilike.
Naš ulazak je bio dobro podešen. Tek što smo zauzeli sedišta gospođa Majkl otvori koncerat, žustro ulelevši na pozornicu. Ona održa kratak govor ukazujući na cilj koncerta i moleći publiku da toplo primi umetnike.
—    Ti dobri Ijudi, — zaključi ona, — daju besplatno svoje usluge u najhumaniju svrhu. Želim da ih pozdravite, svakog po redu, BEZ IZNIMKE.
Na te jasne i određene reči otac se okrenu prema meni sa značajnim samozadovoljnim pogledom i promrmlja:
— To se odnosi na nas, sine. Pravo je u mene gledala. Videćeš, s majkom će biti sve u redu.
Na žalost, dok je gospođinu molbu publika u prednjem delu dvorane uzdržano pozdravila, u dnu dvorane odjeknu preterani pljesak, i dok je gospođa odlazila, neko puče naduvanom kesom od hartije. Glasni tresak priguši iznajmljeni pratilac koji, u vidu uvertire, poče da svira »Zemlja nade i slave«.
Posle toga se pojavi prvi pevač — visok, mršav mladić, obučen u pozamljeni preveliki frak. Pozdravljen povicima podrugljivog prepoznavanja iz dna dvorane, on nervozno poče da peva »Toru«.
Govori, govori sa mnom Tora,
Govori još jednom sa mnom.
To nije bio uspeh. Zaista, mladiću su glasno dobacivali da ispere gušu, da se okupa, da vrati odelo u zalagaonicu, i da se najzad vrati kući i najuri Toru.
Sledeći je bio pijanista. Uzbuđen zbog čestih uznemiravanja i nagovaranja da se više ne muči, on se jedva probijao kroz »Sanjarenje«. Uznemireno je počeo da se meškolji na svom sedištu. Hladni domaći »seoski« prijem za koji smo se plašili da će dočekati majku, nije bio ništa prema onome što bi je moglo snaći od ove drske gomile, a sada se videlo da su to šegrti iz brodogradilišta u Levenfordu, koji su bili poznati kao kavgadžije. Počeo sam da delim očeva osećanja, i dok se ometanje programa nastavljalo, moje uznemirenje se tako povećalo da mi je od toga glava počela da podrhtava na ramenima. Sedeo sam preznojavajući se i drhćući zbog svoje jadne majke, koja će nesumnjivo briznuti u plač, pošto je od svega, koliko sam znao, odabrala da svira teški klasični komad, Debisijevo »More«. Ništa nije bilo podesnije i prikladnije za izazivanje pogrda.
Ali evo, sada je ona tamo, na samoj pozornici. Grč mi popusti, sledio sam se. Izgledala je mala na širokoj bini i tako smešno mlada i lepa, da me uhvati još veći strah. Kakav nežan zalogaj, da bi se bacio vucima! Bura zvižduka je pozdravi, a tada neki glas doviknu nešto od čega se moj otac nakostreši. Sedeo je ukrućen sa najtvrđim izrazom na licu. Za trenutak se nisam usuđivao da pogledam majku, ali kad sam samog sebe naterao da pogledam gore, video sam da je sela za klavir i, napola okrenuta, baš je srdačno pozdravljala mašući rukom prema tami u holu. Za boga miloga! šta se to s njom dešava? Uopšte nije ličila na moju majku. Ne obazirući se na zvižduke i pištanje, ona se osmehivala na svoje mučitelje. Odjednom, dok sam se skupio na svom sedištu, očekujući da je prvo jadikovanje »Mora« uništi, njene se ruke čvrsto spustiše na klavijaturu, zaprepastivši me nemirnim akordima jednog od Suzovih marševa iz serije Besis iz ambara: najmiliji od očevih marševa, nazvan »Vašington post«.
Da li sanjam? Očigledno ne sanjam, jer kad je to završila, bez zaustavljanja, ne čekajući pljesak, pre nego što je neko čak uzviknuo: »Svirajte još jednu«, majka neustrašivo nastavi s drugom živom melodijom, poznatom gajdaškom pesmom, omiljenom kod škotske pešadije. Bila je to »Gorska zeba«. Ako je prva tačka razveselila levenfordski skup, ova ga je potpuno osvojila.
Pre nego što je odsvirala polovinu, naterala ih je da pevaju:
Gajdaš Finlajter, gajdaš Finlajter,
Svirao je Gorsku zebu!
Dok je poslednja strofa treperila među zidovima, prolomio se aplauz, trupkanje teškim čizmama i učestali povici: »Još«, »još«. Majka je sada bila izložena najvećoj buci. Oklevajući trenutak, nastavila je nečim što jedino ja mogu da nazovem potpurijem, ili bolje improvizacijom, jer je mnoge stvari svirala napamet. Bile su to stare škotske pesme: »Obale i obronci«, »Zelene rastu biljke«, »Preko mora do neba«, a završila je s omiljenom domaćom pesmom »Lepe uvale rukavca Lomond«. Dejstvo je bilo izvanredno. čak su i oni najravnodušniji iz gomile u holu, koje sam smatrao neprijateljima, bili pobeđeni. Sada su udarali takt, klimajući glavom i pevušeći, poneseni sjajnim melodičnim bujanjem osećanja i nacionalnog duha.
Plamteo sam od ponosa, dlanovi su mi brideli od pijeskanja, odajući priznanja toj divnoj majci čija je mudrost, o kojoj nisam ni sanjao, i veština, spasla ovaj dan za sve nas.
A oni su tražili još. Čak i kad je ustala od klavira, nisu je pustili da ide. Sigurno joj je neko nevidljiv iza kulisa dao znak da pristane. Šta će sada svirati? Odgovor je došao brzo, i izgledalo je da nas je njen pogled pronašao. Odsvirala je prve akorde Murove pesme »Daleko od zemlje«, danak, njenim sklonostima, ne starim već novim. Ona je i pevala, mirno i sigurno, kao da je sama kod kuće za klavirom. Jedva sam disao dok joj se glas dizao, jasan i sladak, u savršenoj tišini sale.
Otac je, zavalivši se i sučući brkove, s neobično ushićenim osmehom gledao majku, kao da jedva veruje svojim očima. A kad je najzad nakon poslednjeg poklona majka napustila pozornicu, on naglo ustade i, pokazujući svakim svojim gestom da je događaj večeri završen, uhvati me za kragnu i izvede do izlaza.
Majku nismo morali dugo da čekamo. Žurno je silazila stepenicama gornjeg ulaza, obučena u kaput, sa belim šalom oko glave i potrčala je pravo ka nama. Otac ju je tako zagrlio da ju je podigao.
—    Grejsi, Grejsi ... — promrmlja joj na uvo. — Znao sam da to nosiš u sebi.
Majka odgovori zadihano.
—    Oh, majko! — poskakivao sam od radosti. — Bila si sjajna.
—    Bila je to prava zbrka, ali mi se čini da se jedino ovo moglo učiniti, i mislim da im se sviđalo.
—    Divili su se, majko, — viknuh.
—    Nije moglo biti bolje — izjavi otac.
—    Nisam htela ovako dugo da sviram, ali me je gospođa Majkl nateraia.
—    Ah, — reče otac, zadovoljno coknuvši jezikom.
—    Znao sam ja da će Riblja kost biti na našoj strani. Ali kako ti je palo na pamet da to sviraš? Je li ti ona dala tu ideju?
—    Ne.
—    Ko onda?
Majka ga stidljivo pogleda.
—    Mora da je to bio tvoj gospodin Martel.
Svi troje prasnusmo u kiseo smeh. Kakva radost, kakva sreća! Kakva pobeda za Karolove.
—    Oh, ne smemo, Kone, — reče majka iznenada.
—    Pomisli na jadnu Medži. Znaš, celo vreme dok sam svirala, negde duboko u duši sam osećala da to činim za nju.
Zajedno smo se vraćali po sjajnoj mesečini, majka i otac pod ruku, razgovarajući, razgovarajući kao da nikad neće prestati. Ali ja nisam bio Ijubomoran, niti sam se osećao napušten, jer je majka svojom slobodnom rukom pronašla moju i uvukla je u džep svog kaputa. Tu ju je nežno držala sve do kuće.
Kako je mesec bio velik, kako svetao i visok. A naša zvezda, Karolova srećna zvezda, takođe se dizala, da, dizala se ponovo, svetla i visoka, da se gore pridruži sazvežđu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 12 Мар 2019, 23:12

7.
Sutradan je bila nedelja i, možda obuzeti zahvalnošću, pošli smo na misu u Drinton. Vratili smo se kući na jedan kasni i prilično specijalni ručak, koji se sastojao od pečene patke, posle čega je sledila torta sa ušećerenim trešnjama i šlagom, koju je majka tako dobro pravila. U zimsko popodne, koje je došlo potom, pošto je otac malo odspavao, majka predloži šetnju obalom. Jučerašnji oreol je još bio nad njom, a sem toga, tu je bila i neka vrsta blažene klonulosti, koja je podsećala na prošlost, a koja je izbijala iz njenih sanjivih pogleda, što sam ja povezao sa očevim nežnostima. Već sam počeo da shvatam jaku fizičku privlačnost koja je postojala među mojim roditeljima, koja ih je u početku, savlađujući sve moguće prepreke, spojila, iako su bili iz skoro raznih svetova, i sada se produžila u bliskoj skladnoj zajednici. Kasnije, čitajući beleške o drugim detinjstvima, često pokvarenim roditeljskim svađama, bračnom nepomirljivošću i obostranom mržnjom, postao sam potpuno uveren da su moja majka i otac u svom braku bili jedinstveno srećni. Mada je bilo iznenadnih manjih bura, izazvanih očevom prgavom naravi, one nikad nisu trajale duže od nekoliko časova, a završavale su se spontanim pomirenjem. Medu njima čak i u časovima ćutanja, postojalo je zajedničko razumevanje, zbog čega je moj dom bio sigurno, toplo mesto u ovom svetu, punom tako čestih pretnji.
To osećanje se moglo opipati u vazduhu dok smo se šetali do Džeds Poenta, suprotno od Rouzbenka, koji je majka izbegavala iz nekih razloga koje sam nejasno naslućivao, i vraćali se polagano kroz meku izmaglicu koja se skupljala u mrtvom, napuštenom zalivu. Vazduh je bio tih i šum plime dopirao je kao slab odjek iz neke daleke morske školjke. Majka je polako išla na čelu, a pratila ju je Darki, mačka sa Snodgrasove farme, koja bi joj se često priključila pri ovakvim izletima. Otac i ja smo išli nekoliko koraka iza njih, lakmičeći se u igri »žabica«, dok nas je majka blago opominjala zbog naše vike pri brojanju skokova kamenih pločica, izglačanih bezbrojnim plimama, koje su klizile i poskakivale po tihoj sivoj vodi.
Odjednom, dok je bacao, otac se kratko zakašlja, uspravi se i stavi maramicu na lice. Pogledah ga iznenađeno, a onda, praveći se da dajem neku izjavu, doviknuh važno:
—    Tatin nos krvari!
Majka se okrete. Videh kako joj se izraz lica promeni. Takođe videh da maramica prekriva očeva usta. Majka priđe bliže.
—    Konore, to je od tvog kašlja.
—    Nije to ništa. — Sklonio je maramicu i zagledao se, skoro glupo, u malu crvenu. mrlju. — Samo mrvica. Mora da sam se napregnuo.
—    Ali ti si kašljao — navaljivala je ona. — Moraš da sedneš i odmoriš se.
—    Nije to ništa. Samo me ubolo u slabinu. — Da bi je uverio, on se sasvim tiho, namešteno nakašlja. — Eto sve je prošlo.
Majka ništa ne odgovori. Njene se usne skupiše više odlučno no pomirljivo. I kad smo nastavili šetnju, mada je s vremena na vreme pogledala oca, u očima joj nije bilo malaksalosti, i ćutala je sve dok nismo stigli do kuće.
Taj očev kašalj, koji se na mahove pojavljivao, naročito po vlažnom vremenu, i koji je on odbacivao svojim nemarnim stilom kao »napad bronhitisa«, ili čak s nekim svojstvenim ponosom, kao da je to neka specijalna osobina koja je pripadala isključivo njemu, kao »moja bronhijalna sklonost« koju je olakšavao svojim vlastitim lekovima od trava, bio je primljen u porodici, uprkos povremenim majčinim protestima, kao prirodna pojava. Nisam mario za njega, a njegov odnos prema toj apsurdno maloj mrvici crvene boje je izgledao tako neverovatan, ili bar tako nipodaštavajući da, čim smo stigli kući, ja zviždućući odoh sa Darkijem na farmu da donesem mleko. Ta večernja dužnost je sada bila preneta na mene.
U štali su još muzli krave i ja sam čekao dvadesetak minuta, dok je toplo mleko štrcalo i penušilo se u kanti, zabavljajući se Darkijevim grimasama, dok je hvatao i lizao kapi koje su prskale po kamenim pločicama. Gegajući se sa kantom mleka, bio sam potpuno nepripremljen na pojavu lakih visokih dvokolica dr Datija, koje su stajale pred našom kućom. Naglo uzbuđenje je bilo povećano činjenicom da su svetiljke na dvokolicama već gorele i, uvećane zamagljenom tamom, Izgledale kao da simbolišu ličnost seoskog lekara, buIjeći u mene kao dva ogromna oka.
Taj dr Dati je bio užasna pojava, i to ne samo meni.
Plahovit rumen čovek, star preko sedamdeset godina, uvek obučen u prugaste pantalone, sjajne smeđe platnene dokolenice i somotski kaput, treskao je nogama pri ulazu i izlazu iz bolesničkih soba, kao kakav škotski bik, izbacujući svoje dijagnoze glasom sličnim zvuku Ersklnovog roga za davanje signala po magli, tako snažnim da sam, dok me je pregledao, često bio poprskan pljuvačkom po obrazu. Po svim pravilima romantičnih priča, taj grubi spoljni izgled je trebalo da skriva zlatno srce. Ali nije. Doktor je bio grub i često surov prema svojim pacijentima. Ništa se ne obazirući na javno mišljenje, obično je priman kao »tvrd orah«. Imao je farmu na kraju sela, gde je gajio rasne svinje, i često se čulo kako govori da ih više voli od svojih pacijenata. Ako je imao ikakvu slabost osim boce viskija koju bi popio svakog dana, a koja mu je služila kao e I i x i r v i t a e — jer je izgledalo da ga svaka kapIjica čini moćnijim — bila je to slabost prema lepim ženama. Štipao je služavke po svim farmama koje bi posetio, dok bi se one kikotale i kao bajagi se bunile, gurajući ih kolenom prema zidu. Dok se prema mojoj majci ponašao manje zaljubljeno, jer je znao dokle sme da ide, uvek mi se činilo da mu je ona osetljiva tačka.
Naravno, nisam se usuđivao da uđem u kuću dok je taj svirepi gad bio u njoj. Dovoljno sam patio u njegovim rukama. Dopuzivši do senke zida, oprezno provirih u osvetljeni salon. Otac je ležao na sofi, dok se dr Dati, sa uhom na kratkoj drvenoj cevi, nagnuo nad njim. Nikad nisam video svog neustrašivog roditelja u tako nepovoljnom položaju, tako savladanog, potčinjenog, čak smušenog. Prizor je bio neizdržljiv, i okrenuvši se, kliznuo dole i sedoh, oslonivši se na zid, držeći toplu kantu mleka među kolenima.
Prošlo je prilično vremena pre nego što se prednja vrata otvoriše i dr Dati i moja majka se pojaviše na pragu. Obe figure su bile potpuno vidljive i osvetljene iz predvorja. Skupio sam se još niže kad doktorov glas zatutnja: *
— Pošaljite po lek u apoteku. Takođe ću vam dati riblji zejtin i slad. Ali pazite, ženo, — on stisnu majčinu ruku, ističući svoje reči nizom prekornih no ipak laskavih drmusanja, kao da želi da je privuče sebi, — glavno ic odvesti ga odavde. Nisam li vam rekao u Rozbenku da ga ne držite na ovoj obali? Nikom ne koristi da provede ceo život u vlažnom mulju i glibu. Osim toga, re
ne magle su čist otrov za čoveka s njegovim piućima.
Nisam pravilno protumačio tu izjavu. Bio sam previše zaokupljen posmatranjem dr Datija, želeći da srećno napusti kuću i uđe u svoje dvokolice. Niti je majka, kad sam ušao u kuću, bila raspoložena da o tome raspravlja. Nije bila raspoložena za razgovor i, oslobodivši me kante s mlekom, mirno poče da nam priprema čaj.
Dva dana je otac ostao kod kuće, jogunast i jako neljubazan, a zatim se vratio na posao. I mada sam primećivao diskusije i prepirke koje su počele i nastavile se među mojim roditeljima, ako sam uopšte o njima razmišljao, pretpostavljao sam da su bile u vezi sa poslom o kvascu. Izgledalo je kao da se sve vratilo jednom srećnom normalnom stanju. Otac, energičan kao i uvek, uskoro, na tipičan način, baci u slivnik bočicu leka i teglicu ribljeg ulja i slad. Bio sam potpuno iznenađen, kad me majka jednog aprilskog popodneva. upravo sam dotrčao iz škole, obučena u najbolju haljinu i ponašajući se kao da se vratila s nekog puta, odvede u stranu.
—    Lorense, sledećeg meseca odlazimo iz ove kuće. Selimo se u Ardfilen. — Brzo, ubedljivo, tražeći moj zaprepašćeni pogled. — U jedno lepo mesto, dragi. Zaista, to je prelazak na bolje.
Taj iznenadni izgled na promenu, koji uvek uzbuđuje jedno dete, potpuno me uznemiri. Odjednom mi se učini da Ardenkejpl nikad nije izgledao privlačniji. U školi sam se već potpuno odomaćio i otišao sam dva razreda dalje. Voleo sam Pina, a sprijateljio sam se i s nekoliko dečaka. Prošle subote sam ulovio dve šarene pastrmke u Gejstonovom potoku. I sve smo to morali napustiti, baš kad nam je svima bilo tako dobro.
Mora da je majka sve to pročitala na mom licu, jer me zagrli, osmehujući se poverljivo na takav način, da sam shvatio da je sve ovo njen posao, i da je s tim duboko zadovoljna.
—    Ardfilen je divan grad, dragi. A naš novi stan se nalazi visoko na brdu, i nije daleko od tresetišta. Sigurna sam da će ti se dopasti.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:25

8.
Selidba je obavljena iznenađujuće lako i, kao što je majka obećala, naš novi dom je bio veliki napredak u odnosu na kuću koju smo napustili. Kao grad, Ardlilen me je potpuno osvojio svojim divotama. Prostirući se širinom celog ušća širokog kao otvoreno more, Ardfilen je bio pomodno mesto, čuvena banja sa pristaništem, šetalištem i nadstrešnicom za muziku, no, u isto vreme, grad u kome su stanovali bogati vintonski poslovni Ijudi, koji su koristili brze vozove i drugi, jednakog ili još i većeg uticaja, koji su se povukli u miran život. Velike kuće, u pretencioznom stilu, okružene velikim ograđenim vrtovima, prošarale su obronke brda, pružajući izvanredan izgled Gejrloha i Kajlsa od Bjuta, ne zaklanjajući široki nagib livada pokrivenih vresom, koje su dopirale do iza Glin Fruna i sve do obala Loh Lomonda. Bilo je tu mnogo izvanrednih radnji, privatna pozajmna biblioteka, i dve najbolje škole u Škotskoj,jedna je bila Bičfild za dečake, druga Sveta Ana za devojčice. Uskoro sam primetio, takođe, da je naročito, vrlo otmen način govora, odnosno naglasak, koji je obeležavao i odlikovao to društvo, bio u istinu obavezan za prijem u njegovo članstvo. Postojao je, ukratko, »ton«, koji se majci odmah svideo, a koji je otac ignorisao, i koji me je ispočetka zastrašivao.
Princa Alberta Terasa je zauzimala dobar položaj visoko gore na brdu, između nekoliko sjajnih zgrada u susedstvu, i mada je bila pomalo tamna, još je zadržala dosta od svoje ranije otmenosti. Sagrađena od fino tesanog kamena, u džordžijanskom, a delimično viktorijanskom stilu, sa sjajnim tremovima i dvokriinim ulazom, i širokim prozorima sa balkonima, sastojala se od mnogo velikih luksuznih kućica sa odvojenim, prostranim zgradama, podeljenim na stanove. Te zgrade su imale lepo uređene sobe sa visokim tavanicama, privlačnu, uređenu baštu napred, i dugačak, ograđen travnjak pozadi. Naravno, mi nismo mogli ni pomisliti na takvu divotu, ali smo gore na spratu u stanu broj sedam, sasvim sveže molovanom i tapaciranom, imali prostran stan, i tu smo se suočili sa budućnošću koja je izgledala povoljna, naročito za mog oca koji je, zadovoljavajući se promenom mesta i oštrim vazduhom. koji je duboko udisao prilikom jutarnjih i večernjih vežbi pri otvorenom prozoru, bio pun pouzdanog iščekivanja. No, mene je uznemiravalo nešto potpuno novo u izgledu moje majke, kad bi zastala u spremanju kuće, onaj mali nemir koji bi ona, uverena da je gledam, uklanjala š osmehom.
U Ardfilenu nije trebalo izvinjenje za nedeljna uživanja. U donjem delu grada smo imali dvostruko preimućstvo u crkvi Svete Marije i njenoj parohijskoj školi u ulici Klej. štaviše, prva osoba koja nas je posetila jedno popodne, i potpuno nas osvojila svojom iskrenom veselošću i urođenom Ijupkošću, bio je mladi parohijski sveštenik, otac Mekdonald, škotlanđanin iz Invernišajra, koji je diplomirao na odiičnom Blejrs koledžu u Aberdinu. Engars Mekdonald je bio čovek koga je, kao što je moj otac rekao, morao da voli i najverniji oranžist. Majka, još pomalo u strahu od sveštenika, koje nikad nije videla u stanu, nije mogla verovati svojim očima, kad je on posle čaja ustao i, na moju neobuzdanu radost, odigrao živo škotsko kolo. Vremenom su, po njegovom smišljenom ubeđivanju, učinjena izvesna tehnička prilagođavanja u braku mojih roditelja, koja sam ja jedva razumeo, a koja su ih pomirila sa crkvenom pravovernošću. štaviše, ni na koji način ne osuđujući moje religiozno znanje, koje je bilo ispod kritike, predložio je da bar zasad treba da pohađam nedeljnu parohijsku školu. I tako me sledeće nedelje poslaše u crkvu Svete Marije.
Moram priznati da sam bio zadovoljan svojim prelaskom u treći razred, gde je moja učiteljica, sestra Margaret Meri, izgleda, bila spremna da mnogo učini od mene, ali sam osećao nedostatak svog starog prijatelja Pina, i uglavnom nisam bio ushićen novom školom. Da bih došao do ulice Klej, morao sam dugo ići sporednim putem, koji je vodio nizbrdo do najsiromašnije četvrti u donjem delu grada, u stvari radničke četvrti Ardfilena. Ovde je u jednoj uskoj ulici, sa kućom za izdavanje preko puta, bio ograđen kompleks Sv. Marije — crkva, škoia i parohijski dom, sve naprav-Ijeno od crvene opeke, praktično, ali je jako isticalo ograničena sredstva. Tako je i među školskom decom preovlađivala tužna crta siromaštva. Deca su poticala iz skoro sasvim siromašnog bliskog susedstva crkve, mnoga deca omrznutih, prezrenih ribara Iraca, koji su došli da rade na krompirištima u Klajdsajdu, a neka su, avaj, bila u veoma jadnom stanju. Igrali su stare igre koje ja nisam razumeo, igre obespravljenih, upotrebljavajući pri tom klikere od gline, konzerve, zidove obeležene kredom, loptice od hartije i krpe uvezane komadićima kanapa. Istina je da su ardfilenski katolici, koji su imali novčanih sredstava, slali svoju decu u druge škole, u akademiju Levenford ili jezuitski koledž u Vinsonu, ali, svejedno, nikad u Bičfild, jedno mesto koje je ostalo potpuno i isključivo patricijsko. I tako, uprkos dobroti koju sam tamo našao, glavni utisak koji je Sveta Marija ostavila na mene bio je depresivan. Osećanje društvene podređenosti odmah mi je bilo nagovešteno i saopšteno, neka vrsta duhovne rane, koja je bila uslovljena mojom religijom. Kad sam pokušao da nešto o tome saopštim svojoj majci. koja je imala druge, ozbifjnije brige, pokušala je da me uteši.
— Dobro je to za tebe, dragi, a neće dugo trajati. Jednostavno se moraš za izvesno vreme pomiriti s tim.
Pomanjkanje drugarstva bio je moj najveći nedostatak. Upotrebljavam tu frazu, jer sam tada počeo da učim izreke svetaca. Ma kakvi bili njihovi moralni kvaliteti, majka nije mogla da mi dopusti da se družim sa dečacima koji nisu, kako je moj otac govorio, imali tur na pantalonama. I tako sam, ne osećajući se ni riba ni dejovka, tumarao sam u časovima odmora, u dosadi i usamljenosti.
Moje jedino utočište, mada je moglo samo da mi poveća nezadovoljstvo, bilo je tumaranje preko polja, do lepih igrališta škole Bičfild. Piljeći, dobro zaklonjen preko žive ograde od belog gloga, posmatrao sam igre sa vatrenom zavidljivom čežnjom. Ovde je bilo sve ono za čim sam uporno žudeo, dva beio obojena gola na krajevima jasno obeleženog zelenog terena, na kome su igrači, vrlo mali, kao i ja, u dresovima raznih divnih boja, od purpurne do svetloplave, oštro udarali loptu, trčali, driblovali, napadali, gušali se oko lopte, kao što su to radili dečaci za koje bi rekli da idu u Fits, Glinamond, Loreto, ili čak, kao neki u najboljim engleskim osnovnim školama. Kad to više nisam mogao da podnesem, uputio bih se turobno kući, šutirajući lopte na zamištjene golove, tako divljački, da sam razbio prste o ivicu trotoara, što je nateralo moju majku da se požali kako sam upropastio nove čizme.
Jedne nedelje, kad nisam imao šta da radim, pokušao sam da se zabavim. nasumce pucajući na zamišljene golove napolju, na drumu, ispred bašte broj sedam. Odjednom mi jedan kamen izlete iz ruke i, opisavši ubistvenu parabolu, razbi prednji prozor kučice iznad koje smo stanovali. Leden tresak stakla koje je padalo zgranu me. Potrćah gore majci.
—    Odmah moraš da odeš i izviniš se. Gospođica se zove Grevil. Kaži da ćeš platiti okno. Daj da ti brzo obrišem lice. Dok sam izlazio, doviknu mi: — Pazi, ponašaj se kako najbolje znaš.
Živo pritisnuh zvono na ulaznim vratima gospođice Grevil. iskosa sam primetio veliku rupu na prozoru. Primila me je starija služavka u urednoj kapi i kecelji. Imala je sedu kosu i, učini mi se, obeshrabrujući izraz lica.
—    Čekaj tu — reče ona, kad joj objasnih prirodu moje posete.
Dok sam stajao u holu, bio sam zapanjen izvanrednim prizorom dva ukrštena vesla na zidu, oba skraćena, dok su im kašike bile obojene svetloplavom bojom. Uočio sam i ostale neobične predmete, par povelikih mačeva, ali tada se devojka vrati i uvede me u prednju sobu, gde je gospođica Grevil stajala pored fatalnog prozora, okrenuta, kako bi me bolje osmotrila. Ja se, za uzvrat, zagledah u nju.
Bila je visoka, čvrsta žena, oko pedeset pet godina, čini mi se, punih grudi i upadljivo prava. Imala je bledo, puno lice, dok je njegova punoća bila istaknuta svetlom kosom, nadignutom sa strane ispod razdeljka, njenim čvrstim, štirkanim okovratnikom, koji je pričvrstita dugmetom. Haljina joj je bila jednostavna, čak svečana: siva duga suknja i bela bluza preko koje se klatio tanki lanac njenih cvikera. Ostavljala je utisak onog što je i bila, konzervativna dobro vaspitana žena, a i zanimanja, bila je učiteljica. Čuo sam od majke da je neko vreme predavala u školi Svete Ane za devojčice. U tom trenutku ona bi za mene bila strašna ličnost, samo da nije bilo izvesnog nedostatka u njenom ponašanju, u stavu koji ju je odvajao od prljavih stvarnosti života, među kojima sam i ja bio jedna.
—    Molim, gospođice, ja sam razbio vaš prozor.
—    Tako mi se čini. — Govorila je visokim, jasnim glasom, Naglasak joj nije bio ardfilenski, već je pre bio neuspešno podražavanje lokalnog naglaska. — Bar je pošteno od tebe što si došao sam od svoje volje.
Ćutke sam primio kompliment koji nisam zaslužio.
—    Kako se to desilo?
—    Pucao sam, molim, gospođice.
—    Mladi Karole ... čini mi se da si ti mladi Karol ... Nemoj mi se obraćati kao da sam devojka iz poslastičarnice. Možeš me zvati gospođice Grevil, bar dok se naše poznanstvo ne produbi. Šta si bacao?
—    Kamenje, gospođice ... Grevil.
—    Kamenje! Za boga miloga, kakav ružan običaj. Ne bih marila da si mi razbio prozor loptom. Ali kamenje? Zašto?
—    Ako želite da znate — odgovorih počinjući da se zagrevam — zato što prilično dobro gađam. Mogu da pogodim na drugoj strani druma, ako želite.
—    Možeš? — uzviknu ona zainteresovano.
—    Hoćete li da vam pokažem?
—    Ne, ne kamenjem. — ona zastade. — Zar ti nikad ne bacaš loptu?
—    Ne, gospođice Grevil. Nemam loptu.
Posmatrala me je skoro sažaljivo, a onda reče da sednem i iziđe. Dok je bila odsutna, sedeo sam na ivici stolice i gledao Oko sebe. Velika soba me je zbunjivala, ali me je i zanimala. Čudni komadi nameštaja, kakve nikad nisam video, ne tamni, glatki, sa sjajnim lakom, kao naša najbolja soba iz velike radnje, već skoro izbledele stolice, boje meda, sa sedištima od šarenih niti, vitrina koja je sadržavala kineski porculan sa žutom i zlatnom šarom, svetlosiv tepih sa središnjom šarom bledoružičaste boje. Cveća je bilo po prozorima, a takođe i u velikoj vazni na klaviru, koji je, ne ličeći na naš, bio dugačak i ravan.
Moj pogled je odlutao do ploče kamina, na kojoj je stajalo mnogo srebrnih šolja, kad se gospođica Grevil vrati.
—    Ovo možeš da uzmeš. — Dok sam ustajao, ona mi pruži loptu. — Ona ima svoju istoriju, koja te verovatno ne bi zanimala. Pripadala je mom bratu.
—    Onom sa veslima? — upitah radoznalo.
—    Ne, ne. Ne veslaču. Onom mlađem. — Ona se odsutno osmehnu. I mada neljubazan, bio je to, na moju žalost, nepogrešivi osmeh otpuštanja. Nisam želeo da dođem, ali, čudnovato, sada nisam želeo da odem. Te tajanstvene primedbe o veslaču i verovatno Bobu koji igra kriket, zanimale su me. Pokušao sam da produžim razgovor.
—    Zar vaš mlađi brat ne želi da ima loptu?
—    On sada više ništa ne želi — odgovori ona bezizrazno. -— On je ubijen pre dve godine u Spajon Kopu.
—    Oh, gospođice Grevil — uzviknuh u naletu saosećanja. — Dao je svoj život za kralja i otadžbinu.
Posmatrala me je sa neizrecivom odvratnošću.
—    Nemoj biti sentimentalni mali uobraženko, ili će se naše poznanstvo, mada kratko i beznačajno, s tim završiti. — I ona pozvoni služavci da me izvede.
Moja majka, mada žalosna što sam zaboravio da ponudim da platim prozor, pokaza interesovanje i radost kad sam joj pričao o svojoj poseti, od koje sam taktički izostavio poslednji deo. Otkako smo došli, ona se uzdržljivo interesovala o našoj susetki. Ali lopta je, kad je pregledasmo, izgleda bila prilično neupotrebljiva. Tvrda, obložena. kožom, sa šivenim rubom, nije odskakala, i na svaki je način bila nezgodna za moje obične vežbe. Te večeri sam je pokazao ocu.
—    Ovo je lopta za kriket — objasni on. — I s njom se već igralo.
—    Rekla je Loriju da lopta ima svoju istoriju — upade majka zainteresovano.
—    Nema sumnje. — Otac se ironično osmehnu. — Po rečima agenta za prodaju nekretnine, ona je puna priča. Nekad su to bili čuveni Ijudi. Veliko imanje blizu Oeltenhema. Ali je njen tata skoro sve to proćerdao, a ona se latila predavanja. Najpre u koledžu Oeltenhem, žatim u Svetoj Ani. Ali sada više ne predaje.
—    Pitam se zašto? — razmišljala je majka glasno.
Očev se osmeh probudi.
—    Verovatno je — promrmlja on na svoj način — izvesnim svojim postupcima sklona da bude pomalo čudnovata.
Dao je toj reči onaj naglasak kakav je imala u poznatom šlageru koji je počinjao sa »Oh, nije li ona čudnovata?«
—    Glupost! — uzviknu majka u njenu odbranu. — To je samo ogovaranje besposličara. Ona izgleda savršena dama, a izvanredno je Ijubazna prema Loriju. Imam nameru da je pozdravim i zahvalim joj kad se sledeći put sretnemo.
I tako je naše kratko poznanstvo sa gospođicom Grevil počelo preko polupanog prozora.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:26

9.
Na svaki način korektna, čak uzdržana zahvalnost, koju je majka nekoliko dana kasnije izrazila gospođici Grevil, primljena je blagonaklono. Naša susetka, živeći sama i u, očigledno, ograničenom krugu prijatelja, izgleda da je bila raspoložena za novo poznanstvo. Došla je i ostavila svoju posetnicu. Deset dana kasnije majka je uzvratila posetu i bila je poslužena popodnevnim čajem. Iz te posete se vratila zarumenjena od radosti i prepuna uzbudljivih novosti.
Gospođica Ameli Grevil izjavila je ocu i meni za večerom, vrlo je Ijupka i prava je dama. Majka je naglasila te reči, prava dama. Njen nameštaj i srebro, koje je poticalo iz porodične kuće blizu Čeltenhama, bilo je divno; u stvari, sve je u kući bilo puno izvanrednog ukusa. Ona je volela umetnost, muziku, svirala je u čelo, i nadala se da će svirati duete sa majkom. Oduševljen prirodnjak, pokazala je divan album presovanog poljskog cveća. Često je odlazila na planinarenje u Švajcarsku. Roditelji su joj umrli. Imala je dva brata koji su bili vaspitavani u Ifnu. Preživeli se sada bavio poljoprivredom u Keniji. Pohađala je crkvu Svetog Džuda, visokoanglikansku, i zbog toga je bila veoma naklonjena katolicima. Ona je najviše ... Tu se odjednom susrete sa očevim pogledom, uperenim u nju sa više nego ironičnom blagošću, pa se prekide.
—    Da, — porumene malo — bila je fina prema meni. Ali na stranu to, meni se ona sviđa. I znaš, Kone, nedostaje mi prijateljica, naročito kad si ti odsutan celog dana.
—    Onda sam srećan što si našla jednu — reče otac blago — samo nemoj ... pa, nemoj preterivati s tim, devojčice.
Ni malo se nisam slagao s ocem. Gospođica Grevil me je duboko impresionirala. U istinu uobičajio sam da pri povratku iz svoje bedne škole tumaram oko prednje bašte u nadi, dosada iluzornoj, da ću privući njenu pažnju. Sada, misleći na ona čarobna vesla, rekoh prilično setno:
—    Mora da je lepo imati brata u školi kao što je Ifn, čak iako je čovek nije lično pohađao.
Otac se nasmeja, kao da je našao nešto što ga je zabavljalo u mojoj primedbi, ili načinu na koji sam to rekao.
—    Ne brini, sine. Sveta Marija je dobra samo za nuždu. Tebi će se uskoro osmehnuti sreća.
Tih dana je bio odlično raspoložen. Promena vazduha mu je nesumnjivo prijala. Uživao je u ekspresnom, raskošnom vozu između Vintona i Ardfilena, za koji je imao kartu prvog razreda. Uzdizao se u svetu. Njegove reči, njegovo ponašanje, i elegantna, dobro doterana spoljašnjost nagoveštavali su veliku nadu u napredak. Izgledalo je da se potpuno oporavio od nesrećnog slučaja na obali u Ardenkejplu i nije propustio da nas opomene da su njegovi vlastiti napori doprineii tome srećnom rezultatu. Kad smo polazili iz Ardenkejpla, dr Dati mu je dao preporuku za jednog kolegu u Ardfilenu. Bio je to dr Iven. mršav. pognut, lakog koraka, stariji mali čovek, upalih obraza i sa čupavom sedom bradicom, koju je uvek pažljivo klinasto potkresivao. Tihi hod, skoro na prstima, — njegovo ponašanje je imalo nepromenljivu profesionalnu ozbiljnost, a bio je poznat kao mudar čovek.
Otac ga nije odmah zavoleo. — Ima grobarsko lice — izjavio je majci. A kasnije, mada su mu preporučena povremena ispitivanja, smanjio je svoje posete doktorovoj kući na minimum, a odnedavna je dopustio da potpuno prestanu. Majka je posumnjala da je u pitanju neki nesporazum, da je otac, po njenoj reči, »ispao« pred doktorom Ivenom. S druge strane, otac u principu nikad nije voleo lekare. Njegovo zabavno i skeptično nepoverenje u tu profesiju odavno je bila odlika naše porodice. — Pržen šećer i vodu — podsmehivao se, a odmahujući gtavom i povlađujući našoj lakovernosti, dok bi posmatrao majku, koja je čvrsto verovala u tonikume, i koja mi ih je redovno davala mereći po kašičicu Parišove hemijske hrane.
Verovao je u prirodu i prirodne odbrambene snage tela. I tako, dok se povinovao zakonima higijene, koje mu je nametnuo dr Dati, čije bi ga stroge reči verovatno potresle dok bi bile izgovorene, jer su sadržavale izvesnu snagu, a potajno je sledio svoj sopstveni zdravstveni režim. Razvio je složen sistem vežbi za disanje, dijetu bogatu maslom i kajmakom, dopunjenu — mada nikad nije mnogo pio — Ginesovim jakim crnim pivom. Spavao je pokriven ćebadima pored otvorenog prozora, nosio je vuneno donje rublje uz telo, i crvene gumene đonove na cipelama.
I tako je i ocu i nama bilo dobro. No, postepeno sam uvideo da majka nije sasvim zadovoljna očevim tumačenjem njegovog zdravstvenog stanja Kako je to pokazivala? Možda svojom posebnom brigom o njemu, ali će pre biti onim trenucima zamišljenosti, kad bi iznenada zastala u poslu, jer bi joj neka iznenadna strepnja potamnila sreću, a igra svetlosti i senki se skoro neprimetno pojavila na njenom licu, vidljiva za onog  koji je s potpunom i intuitivnom vernošću tumačio sve, čak i njene najmračnije misli.
Jedne večeri, dok sam sedeo za stolom i radio domaći zadatak, majka, koja je plela pored vatre, reče zamišljeno, kao uzgred, što me nije moglo prevariti:
—    Nije li vreme, Konore, da ponovo posetiš dr Ivena?
Čitajući Ivning tajms u fotelji, otac je, izgleda, nije čuo. Zatim polagano spusti novine i čvrsto pogleda majku preko njih.
—    Oprosti, nisam čuo.
Nervirajući se, majka ponovi svoju primedbu, koju je otac nesumnjivo čuo. Posmatrao ju je.
—    Postoji li neki naročit razlog zbog koga bi trebalo da posetim tvog dr Ivena?
—    Ne, Konore. No, savetovao ti je da se s vremena na vreme pregledaš. A ti godinama nisi bio kod njega.
—    Istina je — reče otac svojim suvoparnim tonom. — No, pošto ne podnosim tog čoveka, i pošto se uvek osećam gore posle posete nego pre nje, rešio sam, ra-Zumno i mudro, da ne idem. Da kažem jednostavno, nemam u njega poverenja.
—    To je prilično čudno. Veoma ga poštuju u gradu i on ima prvorazrednu praksu.
—    Da, on se stara o dokonim bogatašima i stalno im se ulaguje. On možda ima praksu, ali nije p r a k t i č a n.
—    Kako možeš tako nešto da kažeš?
—    Zato što mi se čini da je takav. — Otac je govorio Ijutito. — Ako mi veruješ, on je zapravo tražio da prestanem da radim tri meseca i da otputujem na duži oporavak na Madeiru. Zbilja, morski oporavakl To je možda dobro za stare gospođe o kojima se on stara, ali meni to ne treba.
Prestade kao da je previše rekao, i pokuša da produži s čitanjem. Ali ga majka preduhitri.
—    Da, — reče ona staloženo, pletući i ne otkrivajući ništa od udarca koji je primila: — priznajem da je dr Iven gnjavator. No, ima i drugih lekaia. Mislim da bi trebalo da nađeš jednog koji će ti se sviđati.
—    Ali zašto?
—    Pa ... da vidiš kako ti je. Na kraju krajeva, još se nisi otarasio svog kašlja.
Otac se nelagodno namršti.
—    Nije to ništa. Deset puta sam ti rekao da sam uvek bio sklon tome.
—    Ipak ... — Nagovarajući, majka spusti pletivo i naže se napred. — Zar u Vintonu ne postoji nijedan lekar koji te ne bi mogao povremeno pregledati?
Nastade tišina. Čekao sam s pogledom uprtim u knjigu, očekujući srdit prasak, ili bar dostojanstveno i visokoparno odbijanje. Umesto toga, otac popusti, mada s gunđanjem:
—    Pa, devojčice, ako to tebe raduje ... ima jedan momak blizu moje kancelarije. Lekar Kaledonske kompanije za osiguranje, povremeno ga srećem. Pošto toliko navaljuješ, mogu jednog dana da svratim, da me, zbog tebe, pregleda.
Ne primećujući breme koje joj je otac vešto natovario, majka uzdahnu s olakšanjem što se, mada prigušeno, ipak moglo čuti.
—    Onda idi, Konore. Zašto ne ideš sutra?
Otac ponovo uze novine, očigledno ne obraćajući pažnju na njene reči.
Kad se sledeće večeri vratio, majka ga kao i obično sačeka na vratima. Zajedno su ušli i ja ništa rđavo nisam primetio u očevom izgledu, osim da jeizgledao umoran. On je često, kad je bio neobično zauzet, izgledao umoran. U toku večere, koja je bila ukusnija nego obično goveđi paprikaš koji je otac voleo, jeo je sa dobrim apetitom. Razgovor od juče se nije spominjao. Kad sam završio, pošao sam sa knjigama na svoje mesto pored prozora. Tek tada čuh majku kako tiho reče:
—    Dakle?
Otac nije odmah odgovorio. Kad je odgovorio, glas mu je bio miran, prilično zamišljen.
—    Da, bio sam. Dr Makmilan. Vrlo pristojan. Izgleđa da si bila u pravu, Grejsi. Očigledno mi je jedno plućno krilo malo napadnuto.
—    Napadnuto? Ali čime?
—    Sa ... pa ... — Otac nije hteo da kaže, ali je morao. — Malo napadnuto tuberkulozom.
—    Oh, Kone ... je li opasno?
—    Nemoj sada da se uzbuđuješ Na kraju krajeva, ništa neobično. Redovna boljka. Mnogo je Ijudi dobija,
I prođe im.
Začuh majčin dugi zabrinuti uzdah. Zatim polagano pruži ruku preko stola i steže očevu.
—    Sada bar znamo na čemu smo. Sada ćeš prestati da radiš i dobro ćeš se oporaviti. Iči ćeš u neki sanatorijum ili na more, kao što je savetovao dr Iven.
—    Da, ići ću. čini mi se da će to biti sanatorijum Idem kao strela. Obećavam ti. Ali ne odmah.
—    Moraš odmah da ideš, Konore.
—    Ne.
—    Moraš.
—    Nemoguće je, Grejsi, jednostavno se ne može. Svaka para koju imam nalazi se u kvascu. Čak sam digao zajam u banci. A svi moji planovl upravo se sada ostvaruju.
—    Šta mari novac u ovakvom trenutku?
—    Nije to novac. Zaradujem dobro. Ali posao je nov, ti znaš da je to posao samo za jednog čoveka, a nešto se sasvim specijalno pojavilo sa U.D.L. zbog čega moram da budem tamo, jednostavno ne mogu da odem, pošto će sledeći meseci biti veoma kritični.
—    Hh... Kone ... Kone ... ne znam o čemu to govoriš, šta je to U.D.L. Ti, i tvoje zdravlje ste najvažniji.
—    Pa, Grejsi, moramo biti pametni. Zbog tebe i dečaka, pa i zbog mene. U.D.L. je Junajtid distilers limited, jedna od najvećih kompanija u zemlji, a njih konačno zaista interesuje moj kvasac. Siguran sam da ću postići spajanje za tri, a možda samo i za dva meseca. To je kratko vreme, devojčice. Posle ću biti slobodan da uzmem odmor od šest, eak i devet meseci. da se lečim. U međuvremenu, moći ću da radim manje, moći ću s vremena na vreme da uzmem po neki slobodan dan. Biću pažljiv, specijalno pažljiv u svakom pogledu. O svemu sam razmislio u vozu dok sam se vraćao kući. Učiniću sve što kažeš, samo neću napustiti sve ono što sam uradio, zbog čega sam se znojio, i ćemu sam se nadao. Bila bi ludost da to učinim baš u vreme kad mi je životna šansa na pomolu.
Obuzeti jačinom svojih osećanja, oboje su zaboravtii na mene. Dobacih uplašen pogled majci. Suze su poćele da joj naviru na oči. Znao sam da je poražena, i da će biti onako kako otac hoće.
No, odjednom moje se simpatije okrenuše k njemu Toga trenutka, i za sve vreme koje je sledilo, nikada ni za trenutak nisam posumnjao u svoga oca. Moje poverenje u njegovu oštroumnost, rasuđivanje i opšte samopouzdanje, potvrđeno u mnogim prilikama kad bih ga video kako ovladava nekom teškom situacijom a da ne trepne, ostalo je apsolutno i nepokolebljivo. Čak i u nekoliko svojih promašaja uspeo je nekako da otklom poraz krajnjom veselošću tli bezbrižnom ravnodusnošću. Njegove dve fraze »pusti to meni«, i »znam šta radim«, izgovarane mirno i ubedljivo. postale su za mene merilo pobedničkog uspeha.
Majka više nije pevala dok je poslovala po kući. Nisam mogao da razumem njeno napregnuto ponašanje, O svojoj zabrinutosti bila je primorana da se poven gospođici Grevil i potraži olakšanje u saosećanju naše susetke. No, kako su dani prolazili, sve se odvijao -po planu. Otac svakako nije izgledao bolestan. Boja njegovog lica. uvek rumena, ostala je takva, oči su mu bile sjajne, a nije patio od nedostatka apetita.Kao što je i obećao, ne ponašajući se nikako kao invaiid, pazio je na sebe, izbegavao ružno vreme i odmarao se preko dugih vikenda. Pošto je još kašljao, krišom pljujući u malu pljosku, koju je sada u tu svrhu sobom nosio. bilo je rešeno da uskoro, kroz nekoliko nedelja ode u Švajcarsku — što je predložila gospođica Grevil, u čemu su se konačno svi složili — gde će brzo ozdraviti. U međuvremenu, nastavio je sa svojim vlastitim lekovitim travama, povremeno je molio majku da mu trlja grudi maslinovim uljem, a jedne se večeri vratio kući sa nekom čudnom spravom, koju nam je tajanstveno predstavio kao inhalator za lečenje. Ona se sastojala od metalne kutijice ispod koje se nalazila špiritusna lampa, a iznad nje gumena cev pričvršćena za otvor. Voda i specijalna mešavina trave stave se u metalnu kuticiju, lampa se zapali, a kad vrela lekovita para pokulja, otac bi je savesno udahnuo. To i sve ostalo sprovodilo se sa pouzdanom uverenošću u ozdravljenje, što bi izgledalo komično da se nije, kao što se dogodilo, pokazalo tako tragično.
Kasnijih godina, kad sam počeo da analiziram te tvrdoglave besmisiice, razloge nije trebalo tražiti daleko. Otac je bio ambiciozan čovek koji je stalno preuzimao rizike. Znao je da je odlaganje lečenja opasno, ali je njegov posao dostigao kritično stanje, koje bi ga, ako bi se uspešno prebrodilo, uzdiglo na položaj od stvarnog značaja, udruživanjem sa U.D.L. — slova, koja su za mene, moju detinju maštu, imala mistično značenje — pa je bio spreman, prema svojoj sopstvenoj reči, »da pokuša«, za dobro svih nas. Bilo je tu odvažnosti, i ta prirodna smelost suviše velikog optimizma njegovog irskog temperamenta zavela ga je na misao da se to kockanje mora srećno završiti. Ali iznad svega, njegovo ponašanje se moglo najbolje objasniti čudnovatim i karakterističnim znakom stvarne bolesti, koju sam ja, mnogo godina kasnije, prepoznao kao s p e s p h t h i s i c a, lažna i stalna nada, izazvana u nervnom sistemu toksinima bolesti, lažna iluzija potpunog izlečenja i ozdravljenja.
Otac je to imao u određenom obimu i, svakako ga je majci i meni prenosio u raznim stepenima. Bili smo potpuno nespremni za nesreću koja je nastupila.
Bio je mart, druga nedelja, koliko se sećam. Mora da je bilo negde oko dva sata izjutra kad sam se probudio. Kroz san se probijalo nesvesno osećanje da me majka zove. Odjednom, kad sam imao nameru da se okrenem, čuh njen glas, vrlo glasan i ispunjen strašnim uzbuđenjem da odmah ustadoh.
—    Lorense! Lorense! Hodi ovamo!
Ustao sam iz postelje. Soba je bila tamna. ali kad sam otvorio vrata, svetlosti u holu su gorele. Vrata očeve sobe su bila širom otvorena, i majka je odatle zvala. Užas neke grozne nesreće nije mi dao napred, ali se pokrenuh i uđoh u sobu. Bio je trenutak koii nikad neću zaboraviti:
Otac je ležao na strani, a glavu je nagnuo preko ivice postelje. Kašljao je, kašljao i kašljao, kao da nikad neće prestati, a s njegovih usana je tekao mehurast purpurni mlaz. Lice mu je bilo bledo kao kreč. Majka je klečala pored postelje. Jednom rukom je pridržavala očevu glavu, a drugom je sa teškoćom pridržavala veiiki beli umivaonik. Umivaonik je do pola bio pun te purpurne tekućine za koju sam, odmah, dok mi je bilo zlo od užasa, znao da je krv. Svuda je bilo krvi, po čaršavima neuredne postelje, na majčinoj spavaćici, čak i po njegovim rukama i licu. Ne promenivši položaj, niti skidajući oči sa oca, majka mi reče, istim onim napetim tonom zapovesti pune bola.
—    Lori! Trči po doktora Ivena. Odmah idi. Smesta. Požuri, za ime božje.
Ja se okrenuh i potrčah, potrčah iz čistog užasa. Ne zastajući da navučem džemper i pantalone, što je bilo pametno, a što mi ne bi oduzelo više od pola miiiuta, potrčah pravo iz kuće samo u spavaćici. Bosonog, grabio sam duž pločnika Terase, a srce mi je lupalo u grudima. Zbog mraka moja je brzina izgledala nadljudska. Znao sam da nikad ranije nisam tako brzo trčao. Na kraju ulice Princa Alberta savio sam u aleju Kolkvihoum, zatim nizbrdo u Viktorija ulicu, gde sam, pred sobom, na pola puta do Esplanade, ugledao crvenu svetlost pred kućom. Svetiljka je bila četvrtasta i ukrašena gradskim grbovima, jer je on nekad bio predsednik opštine Ardfilen. Nigde nije bilo ni žive duše. Praznu tišinu je prekidalo samo moje isprekidano disanje dok sam trćao i najzad utrćao u stazu pred doktorovom kućom. ne mareći što mi šljunak ranjava noge, pa stepenicama do njegovog stana. Dugo i jako sam pritisnuo noćno zvono. Čulo se kako jasno zvoni u kući. Nekoliko bolnih trenutaka neizvesnosti ništa se ne pomeri. zatim kad ponovo zazvonih, jedno svetlo se upali gore. Onda se otključaše vrata. Doktor je stajao preda mnom u kućnom ogrtaču.
Pomislih da će se Ijutiti što ga uznemiravam pošto sam, iz razgovora svojih roditelja, znao da je težak čovek. Sto je još gore, moj otac se posvađao s njim, napustio ga i prestao da bude njegov pacijent. Pre nego što je mogao da progovori, ja zadahtah:
—    Molim vas, doktore Ivene, dođite smesta na Princ Albert terasu. Otac užasno baca krv.
Da, imao je nameru da bude zlovoljan, čak Ijut, razdražen, kakvi su lekari, kad im se usred noći zakuca na vrata posle teškog dnevnog rada. Ali umesto toga. on stisnu usne i zagleda se u mene kao u čudu.
—    Molim vas dodite, gospodine. Vi poznajete mog oca, prezime mu je Karol. Sve ostalo nije važno. Samo dođite.
On je još zurio u mene.
—    Uđi ovamo —- vrlo je hladno — reće on.
Pošao sam za njim unutra.
—    Da li tvoj otac mnogo kašlje?
—    Oh da, gospodine, veoma mnogo.
On nešto nerazgovetno promrmlja
Sedeo sam u holu dok je on otišao gore. Iznad ograde u holu, glava jelena. pričvršćena na zid, buljila je u mene svojim staklenim otvorenim očima. Čuo sam lagano kucanje časovnika iz druge sobe.
Doktor se nije dugo oblačio. Kad je sišao, nosio je par sobnih papuča i škotsko vuneno čebe. On mi to dobaci.
—    Uvij se.
Posmatrao me je dok sam se uvijao u ćebe. Nije mi bilo hladno. samo su mi zubi cvokotali. Papuče su bile stare. ali mi msu loše stajale — dr Iven je bio mali čovek — i ja sam mogao da se vučem u njima On dohvati svoju crnu torbu sa ograde u holu. Podosmo.
Putem uzbrdo, mada me je s vremena na vreme pogledao, nije rekao ni reči. Ali kad smo se približili Terasi, on iznenada reče:
— Ne izgledaš rđav mladić. — Nikad nemoj da postaneš budala.
Nisam shvatio značenje tih reči. Pošto sam izvršio svoj zadatak, osećao sam se mlitav i iscrpen i vraćajući se loše raspoložen jedino sam mogao da se grozim uništenja svoga doma. Nisam zatvorio vrata našeg stana kad sam istrčao. Ostaia su otvorena. Uđosmo. Nisam se usudio da pogledam, ali kad je dr Iven ušao u očevu sobu, i kad ga je majka pozdravila uzvikom olakšanja, moja glava se nehotice okrenu. Majka je još klečala pored postelje, podupirući oca, ali umivaonik. koji se u moju svest već urezao kao svirepi penušavi simbol nezaboravnog užasa, bio je nestao.
Ušao sam u svoju sobu, skinuo ćebe i papuće, i uvukao se u postelju. Dugo sam ležao, dršćući zbog povremenih žmaraca, osluškujući kretanje po kući, prekidano prigušenim glasovima majke i dr Ivena. Dokle je ostao doktor! Svim svojim srcem sam želeo da me majka obiđe pre nego što zaspim, da me uzme u naručje i kaže mi da je sve dobro. Iznad svega, da me pohvali zbog mog hitnog trčanja. Ali ona nije došla.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:26

10.
Mali parobrod sa točkovima veselo je prskao kroz suncem obasjane talase. Bio je to »Lusi Ašton« sa crvenim dimnjakom, koji je redovno vozio preko ušća između Ardfilena i Port Kregana. Na palubi, putnici su šetali, udišući čist vazduh, ili su sedeli u grupama, smejali se, pričali, slušali divan orkestar sastavljen od četvorice nemačkih muzičara. Dole, u praznom salonu presvučenom somotom, koji je mirisao na ustajali dim, gospođica O’Riorden i ja smo sedeli sami, u tišini. Pošto je do dana današnjeg moje oči nikad nisu videle. s vremena na vreme kriomice sam je kritički posmatrao, mada me je u tome iprečavala kruta ivica štirkanog okovratnika, koji je išao uz moje najbolje odelo. Ona je bila žena sa crvenkastom kosom, oko četrdeset i pet godina, krupnih vodnjikavih očiju, šiljatog lica, sklonog bledim pegama. Njen izraz lica, ponašanje i čitava pojava, — sve je to davalo utisak bogobojažljive skrušenosti u životu, samožrtvovanja i patnje. Počeo sam da razmišljam zašto je sudbina dodelila da se o meni uvek staraju žene, a naročito jedna ovako sveta žena, kad ona prekide ćutanje:
—    Pošto je tvoj otac teško bolestan, mislila sam da ne bi trebalo da budeš tamo pored onog orkestra. Osim toga, ja patim od morske bolesti. — Ona zastade. — Mogli bismo da se pomolimo, da nam prođe vreme. Imaš li krunicu?
—    Ne, gospođice O'Riorden. Imao sam jednu, ali mi se prekinula.
—    Trebalo bi više da paziš na svete stvari, dragi moj. Daću ti novu kad stignemo u parohijski dom. Sveštenik će ti je blagosloviti.
—    Hvala vam, gospođice O'Riorden.
Primetio sam da je, pomalo na moje zaprepaščenje, domaćica moga strica Sajmona bila svetija nego što sam se toga plašio. Osim toga, izgledalo je da joj piovidba broda malo prija, pa sam najzad morao da je upitam:
—    Je !i vam zlo, gospođice O’Riorden?
—    Halo, dragi? — Ona se nagnu, zažmuri i podboči se pritom. — Dragi Bog zna da meni nikad nije dobro.
Pošto više nije govorila, imao sam vremena da priiično utučeno razmišljam o promenama u svom životu. Da li ću u stvari ostati s jednim sveštenikom? Da, ostaću. Očeva teška bolest dovela je do njegovog pomirenja s braćom, od kojih je najmlađi, Sajmon Karol, s puno obzira predložio da bi za majku bilo veliko olakšanje u njenom poslu negovateljice, koji je sama sebi nametnula, ako ja bar nekoliko nedelja provedem s njim. No, dok je dolazio da poseii oca, ja sam jako zavoleo strica Sajmona. Gledajući gospođicu O’Riorđen, čije su se usne micale u tihoj molitvi, počeo sam da osećam da je taj izgled neprijatan, kad jedan udar i škripanje objaviše da se nalazimo blizu pristaništa Port Kregan.
Ipak, kad smo se iskrcali, Port Kregan mi se učinio kao mesto sa zanimljivim radnjama i sa mnogo kretanja po vodi. Kao Ardfilen, pored ušća, bio je sagrađen na brežuljku, a na vrhu brežuljka, na koji se gospođica O’Riorden, s rukom na leđima, popela užasno sporo, stajala je crkva i parohova kuća, obe male ali lepo sagrađene od sivog rezanog krećnjaka. Ušli smo u tamni hol obložen hrastovinom, koji je mirisao na loj za sveće i mast za pod, zatim gospođica O’Riorden, pošto se povratila celim nizom uzdaha, upita tajanstvenim šapatom, da li želim da »idem« nekuda, što je, čini mi se, značilo u nužnik. Pošto sam odgovorio odrečno, ona me povede u dnevnu sobu na zadnjoj strani kuće. Bila je to velika soba sa pogledom na baštu, dobro osvetljena jednim prozorom sa balkonom, sa koga se pružao uzbudljiv pogled na pristanište. Kad smo ušli, stric Sajmon je sedeo za pisaćim stolom kraj udaljenog zida. On ustade, pride i uhvati me za ruku
Kad se osmehnuo, odmah sam primetio da je stid-Ijiv, a ja sam znao da ću ga zavoleti još više nego ranije. Nije govorio, ali držeći me još za ruku, upitno pogleda gospođicu O'Riorden, koja mu podnese dug i detaljan izveštaj o našem putovanju. Dok je govorila. mogao sam ponovo da ispitam svoga strica. Od četvo rice braće Karol, dvojica su bila plava a dvojica smeđa. Sajmon, najmlađi, u to vreme nije imao više od dvadeset i šest godina, bio je smeđ, crne kose i plavih očiju, toliko visok da se pomalo grbio, kao da želi da izbegne da ne udari glavom o svećnjake, a bio je dečački, skoro uznemirujuće mršav u svojoj dugačkoi mantiji.
—    A Konor? — upita je tihim glasom. kad je završila.
Ona nije odgovorila, već je značajnim pogfedom prešla preko moje glave, tiho stisnula usne, neprimetno odmahnula glavom i izašla iz sobe.
—    Gospođica O’Riorden će nam doneti čaj. Nadam se da si ogladneo od morskog vazduha — reče stric veselo. Posadi me na jednu od dve stare pohabane kožne stolice sa svake strane kamina, pa pođe i stade za pisaći sto. — Dozvoli mi samo da završim ovo što sam radio. Biću za trenutak gotov.
Instinktivno sam osećao da nam on obojici daje vremena da se smirimo. Svakako je ovo bila strana sredina za mene. Iza stolice i pisaćeg stola, na kome je stajala velika plavobela statua Madone, bilo je malo nameštaja i manje udobnosti u sobi. Otrcane zavese su bile bedne, a tepih, kao i stolice, bio je jako poderan, kao da su ga gazile mnoge noge u toku mnogih godina. Na ploči od kamina moje oko uhvati mitru i dugi niz penija, poređanih u gomilice. Na jednom zidu je visilo crno raspelo od slonovače. Ali ono što me je zaprepastilo bila je velika gravura na dugom zidu upola golog maljavog čoveka, sa dugom bradom, posađenog na vrh kamenog stuba.
—    Sviđa li ti se? — Stric je ustao i posmatrao me s blagim osmehom.
—    Ko je to?
—    Jedan od mojih omiljenih svetaca.
—    Ali, šta radi gore, na stubu?
—    Ne radi mnogo. — Stric se sada istinski osmehivao. — Samo, on je čudnovata osoba i svetac.
Tada, s najvećim naporom, gospođica O’Riorden unese crni lakovani poslužavnik, na kome je bio složen pribor za čaj i veliki tanjir sa debelim kriškama hleba i maslaca. Mada sam navikao na mnogo bolji život, jedva sam primetio da nema kolača. Moja duša je bila tako ispunjena čudnovatim starcem na stubu, da kad god bi domaćica izišla, ja bih upitao.
—    Koliko je bio visok, striče, i koliko dugo je stajao?
—    Trideset i šest lakata, do vrha brda, a stajao je tamo trideset godina.
To me je toliko zaprepastilo, da sam se zagrcnuo prvim komadom hleba i maslaca.
—    Trideset godina! Ali kako je dobijao hranu?
—    Spuštao je kotaricu. Naravno, mnogo je postio.
—    Kako nije u snu pao? Ja bih pao.
—    Pa, bio je veoma čudnovat starac. A verovatno nije mnogo ni spavao. Možda mu njegova isposnička košulja nije dala da spava.
—    Za boga miloga, striče. Isposnička košulja?
On se osmehnu.
—    Ne vidim zašto je to morao da čini — rekoh najzad.
—    Pa, Lorense, — osetio sam kako mu se grlo stegnulo od radosti što me je nazvao po imenu, — Simeon je davno živeo, u divljoj brdovitoj zemlji, među divljim plemenima. Kao što možeš zamisliti, mnogo sveta je dolazilo da ga vidi. Propovedao im je, činio čuda, i na taj je način mnoge preobratio u hrišćanstvo.
Nastade tišina.
—    Da li ga ti zbog toga držiš u svojoj sobi?
On odmahnu glavom.
—    Kad sam bio u španiji, u koledžu, tamo sam čuo za njega. I pošto je njegovo ime isto kao i moje, osećao sam se prtlično polaskan. Pa tako, vidiš, na kraju krajeva, s moje strane ovo je samo taština.
Toplo sam gledao svoga strica, obradovan našim razgovorom, koji je, umesto očekivanih obaveštenja o mom ocu, što bi mi nateralo suze, podigao do retkih i intelektualnih visina.
—    Želeo bih da vidim jedno čudo — rekoh zamišljeno.
—    Cuda se dešavaju svakog dana, samo ako ih tražimo. A sada zabij nos u hleb i maslac. Danas je gospođa Vitelo slobodna i pre sutrašnjeg doručka nećemo dobiti ništa više.
Želeo sam da ostanem s tim novootkrivenim stricem i da razgovaram o stubovima, ali mi je on rekao da mora da ide u crkvu da ispoveda verne, i dodao usto, potiskujući tako moju radoznalost, da će sutra posle mise biti slobodan, i da će moći da mi pokaže nešto zanlmljivo. I tako, kad je gospođica O’Riorden došla po poslužavnik, ona me povede. Pošto se opet obavestila da li želim da idem »nekuda«, sišli smo kratkim stepenicama u kuhinju. Izvukla je jednu bocu sa etiketom na kojoj je bio naslikan ogroman bakalar široko otvorenih usta.
—    Počećeš da piješ Pardijevu emulziju, dragi. Po jednu kašičicu tri puta dnevno. To je odlično za pluća.
Polako je nasuia gustu tekućinu koja je, mada je to bilo dobro prikriveno, imala ukus ribljeg ulja.
—    E, — reče ona, pošto sam ga progutao — da vidimo šta imaš na sebi. — Podigavši kažiprstom moju košulju, ona užasnuto uzviknu: — šta? Nemaš flanel, dragi? Treba da imaš flanel do tela. Sam bog zna da ne želimo da pođeš za svojim jadnim ocem. Postaraću se za tebe pre nego što budeš stariji za jedan dan.
Onda me ostavi, rekavši mi da pođem u baštu i da se igram, ali da ne nazebem, i da ne uprljam odelo. Izašao sam. Bašta je u stvari bila četvrtast prostor zelenila, oivičen grmljem, u njoj je bila napravljena maia pećina sa velikim kipom Majke božje, koja je imala venac zvezda a stajala je na postolju od morskih školjki. Uska betonska staza je vodila preko travnjaka do sporednih crkvenih vrata. Čeznuo sam da uđem i potražim strica, ali sam se uzdržao. uveren da se on nalazi u svojoj maloj loži sa rešetkama.
Lutao sam s rukama u džepovima, razmišljajući o mnogim zanimljivim stvarima, o čoveku na stubu, i žaleći što nisam bio svedok tolikih čuda koja je on stvorio. Kakav divan izgled — čudo — a ona se, štaviše, mogu i videti, ako ih čovek traži. Setio sam se takođe. mada je dnevna svetlost koja se gasila izazivala u meni čežnju za mojom majkom, da ću dobro da se slažem sa stricem Sajmonom, samo ako me gospođica O’Riorden ostavi na miru.
Jao, kad je gradski časovnik otkucao šest, ona se pojavi na zadnjim vratima trpezarije, i pozva me.
Pripremila mi je ovsenu kašu za večeru i pun tanjir pušio se na kuhinjskom stolu, sa obaveznom čašom mleka. Kad je sela da me posmatra kako večeram. mogla je u mom izrazu lica primetiti tračak nezadovoljstva. Ona reče:
—    Mi nikad ne odvraćamo nos od dobre hrane, dragi. Ovde se vrlo jednostavno živi.
—    Jednostavno, gospođice O’Riorden?
—    Da, dragi, jednostavno. Crkva je prezadužena. A tvoj stric, jadnik, ubija se da bi isplatio dugove.
—    Ali kako crkva može da se zaduži?
Radi pregrađivanja, dragi. Pre petnaest godina, kad sam došla ovamo. Neću da pominjem imena, ali izvesni poštovani gospodin imao je ideje koje su malo prelazile njegov položaj.
—    Ali zar Ijudi ne plaćaju, gospodice O’Riorden?
—    Plaćaju, dragi? — uzviknu ona s toliko Ijutnje, koliko je bilo potrebno da se ošine ceo bezimeni skup. — Jesi li video bakarne novčiće na ploči stričevog kamina? Tako oni plaćaju. Peniji i polovina penija i, neka nam Bog pomogne, ponekad čak i po četvrt penija. Škrtice. Pa, s otplatom duga i kamatom i onog što daje za milostinju, jadniku jedva ostaje da navuče pristojnu košulju na leđa. Ali on je mudar, i pomoću božjom, i mojom, on će uspeti.
Ta zaprepašćujuća, depresivna otkrića omogućila su mi da pojedem kašu, a da ne primetim da nije posoljena. Kasnije sam otkrio da je ona veliki pobornik neslane dijete, pošto je kao što je govorila, to dobro za bubrege. Ustadosmo od stola.
—    Sada imam brojanice za tebe, dragi — poveri mi gospođica O'Riorden, prisnim glasom. — Izmolićemo pet desetina krunice u tvojoj sobi pre nego te stavim u krevet.
Gore smo klekli u pustoj spavaćoj sobi, koja kao da je odisala asketizmom mnogih misionara koji su u njoj stanovali, na svome putu između pristaništa Kregan i unutrašnjosti Afrike.
Uzećemo pet tužnih hrišćanskih tajni, — prošaputa gospođica O’Riorden. — I zapamti. Molićemo se za tvog jadnog oca.
Ona poče: — Prva tužna misterija: »Stradanje našeg Gospoda u vrtu«: i, najpre nečujno pokrećući usnama, najzad sam se pridružio molitvi. Uprkos našoj nameri, nisam mislio na oca. Bilo mi ga je žao. Žalio sam njegovo bedno stanje. Ali ona užasna ponoćna scena, koja mi se neprestano pojavljivala grotesknim oblicima mojih snova, napravila je od njega tabu u toku dana kad sam svojom voljom, onakva kakva je, mogao da vladam sobom. Umesto toga, mislio sam na majku, i kao što sam tada bio a i ostao do sada, vizualista, njeno se lice živo pojavi preda mnom. Ugledao sam njen izraz patnje i tuge, pomešan sa nežnošću i. Ijupkošću, kad mi je toga jutra rekla zbogom. Ni o kakvoj drugoj tuzi nisam mislio sem o njenoj. I odjednom, mada me je molila da budem hrabar, dok sam mehanički nastavio da se molim, bujica suza mi grunu na oči. Nisam mario što su oći moje družbenice bile uperene na mene — to je u stvari samo pojačalo bujicu. Najzad smo završili. Gospođica O'Riorden polako ustade, gledajući me još, i to — je ti moguće? — s novim interesovanjem i poštovanjem.
—    Pred Bogom, dragi, — reče ona svečano — dobro se moliš. Kakva pobožnost! Svakako ću reći prečasnom. Nikad nisam videla da je neko dete bilo toliko uzbuđeno nad svojom krunicom.
Pocrveneo sam osećajući krivicu. Ali nekako čudno, osećao sam se utešen.
—    Slušaj, dragi — nastavi ona ubedljivo, kad sam se svukao. — Evo našla sam nešto malo za tebe. Ovo će čuvati tvoja jadna pluća da budu utopljena i zaštićena.
Ona izvadi nešto kao grudnjak od crvenog flanela, i pričvrsti mi ga trakama oko vrata i leđa ... Bio mi je topao i neugodan, ali sam sada već bio toliko iscrpen njenom pažnjom, da nisam imao snage da se protivim To je moja isposnička košulja, pomislih tužno, a gospodica O’Riorden je moj stub.
Kad sam zatvorio oči, pretvarajući se da spavam, ali ih ipak držeći malo otvorene, da bih je oprezno mogao posmatrati, videh je kako stoji nekoliko trenutaka gledajući me. Onda učini krst nad krevetom i ugasi plinsku svetiljku. Odjednom, u mraku, osetih dodir usa-7 Pesma šest pemja na na čelu, ne mekih toplih usana, na koje sam navikao, već suvih, krutih, usana čudnovato nenaviknutih na Ijubljenje. Ipak je to bio poljubac — i to od gospođice O'Riorden. Začuh kako se vrata nečujno zatvoriše za njom.
Jadna gospođica O’Riorden, nikad ne smem sebi dopustiti da bilo šta ružno zabeležim o njoj. šta je teže na celom svetu nego biti razočarana i usamljena, samo — mučenica, uobraženi bolesnik, usedelica, domaćica od četrdeset pet godina, kojoj je neka Italijanka pomagala u svakodnevnom poslu, u jednoj parohijskoj kući koja se bori za opstanak? Ništa, sem možda biti sveštenik.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:27

11.
Moj boravak u Svetom Džozefu je ispao duži nego što sam predvideo. I mada mi stric ispočetka nije poklonio veću pažnju, kao njegova domaćica, uskoro sam osetio da je on moje prisustvo u parohijskom domu primio srdačno, i da je moje društvo, nemoguće kako bi moglo izgledati, smanjilo onu naročitu izrazitu usamijenost koju mu je doneo njegov poziv, i to tim više, jer je morao da primeti da sam počeo da ga volim. To nije bilo teško. Jednostavna dobrota, toliko različita od pobožnosti gospođice O’Riorden, uvek je bila privlačna, i, uprkos njegovoj samodisciplini, u njegovoj prirodi je bilo nežnosti i fine osećajnosti, što bi pridobilo svako dete.
Bio je, kao i moj otac, prirodno inteligentan, sa istim onim urođenim odlikama, koje nisu, kao što sam kasnije otkrio, bile darovane dvojici njegove braće, Bernardu i Leu. U detinjstvu su ga poslali u škotski koledž u Valjadolidu u Staroj Kastiliji. gde je, školujuči se sedam godina, živeo i studirao sa izvanrednim uspehom. Spanija ga je vaspitala, formirala, prožela svojim tradicijama i kulturom. Voleo je Španiju, i duboko se divio njenim Ijudima — dobro se sećam jednog njegovog izraza: »plemenitost Ijudi, dostojanstvo i čistota žena«. U svome tamnom odelu, gustom crnom kosonr«. tamnim očima i bledom kožom, svešteničkim ogrtačem koji mu je visio na ramenima, zaista je izgledao kao Spanac, što je prilićno svesno pokušavao i da izrazi mnogim sitnim postupcima. A kako mi je često, na nostalgičan način, pričao o srećnim danima svoga života u Valjadolidu, divnom gradu Secvantesa i Kolumba, koji je od Mavara sačuvao Sančo de Leon! Sećao se ne samo istorijskih draži, već i svojih ličnih uspo mena iz samostana obasjanih suncem, radne sobe, belih zidova okrenute ka udaljenim brdima tamnožute boje, i vrtova koledža, sa mirisom narandžinih stabala. koja su vodila do naročite senice pokrivene vinovom lozom, pod kojom je dremao posle ručka. a sa koje su padala sitna zrna grožđa, slatkog kao med. kako je govorio, čoveku pravo u usta. Biti prenesen u grubu jadnu škotsku parohiju, među neobična narečja i u buku obližnjih brodogradilišta, izgledalo mu je kao tužno izbacivanje iz raja.
Ali se stric Sajmon nije Ijutio zbog toga. U svojoi parohiji je bio potpuno kod kuće, poznavao je po imenu svu decu i skoro sve starice, i izgledalo je kao da upravo uživa u svim svojim parohijskim dužnostima i obavezama, po mom mišljenju, dosadnim i zamornim, koje su od šest sati ujutru, kad je ustajao za ranu misu. počinjale da komplikuju dan. i koje se često protezale sve do kasno u noć. Uživao siim u njegovom društvu. i nedostajao mi je kad je bio odsutan, pa me je Ijutilo što je trebalo svakom da se stavi na raspolaganje, naročito sada, kad je, pored svojih redovnih poslova, svake nedelje posvećivao pola dana prelasku do Ardfilena da poseti mog oca, a iz tih poseta se vraćao sa izveštačenom radošću, koja me nije mogla prevariti.
Takođe nisam odobravao ni njegovu spremnost da se odazove na svaku žalopojku. Osećao sam da ga varaju, a to gledište je energično delila sa mnom i gospodica O’Riorden, koja je naročito kritikovala ono što je nazivala »prosjačkom procesijom«. Svake srede popodne redovno bi se na kuhinjskim vratima predstavio red bednih prosjaka da prime svoju stalnu nedeljnu pomoć. Posmatrajući ih sa kućnom pomoćnicom, gospođicom Vitelo, s otvorenog kuhinjskog prozora, dok se gospođica O’Riorden brinula za red, primetio sam da samo nekolicina među njima zaista nisu varalice. Medu njima je naročito bedno izgledala stara smežurana žena sa škiljavim očima, neka Sara Muni. Ona se gegala na štakama, vukući jednu nogu, uz grdno stenjanje i kuknjavu, i uvek je bila nezadovoljna što njena »porcija« čaja i limena kutija šećera nisu pune. U moioj sumnji me je potpuno podržavala gospođica O’Riorden. Stalno sam slušao kako se žali mome stricu zbog Sarinog pljačkanja zaliha hrane.
Pa ipak je stric Sajmon, uprkos teškoćama zbog svoje mladosti, umeo da iziđe na kraj s nezgodnom domaćicom, koja je tokom dugogodišnje službe uobrazila da je ona kamen temeljac parohije. Puštao joj je na volju u mnogim slučajevima, trpeo je njene mušice, nije se mešao u kućne poslove, a, iznad svega, podnosio je njeno užasno kuvanje bez prigovora. O kulinarskoj veštini gospođice O’Riorden mogu reći samo toliko, da nikad ni pre ni posle nisam poznavao nikoga ko je umeo tako da upropasti običan ovčiji kotlet ili bezazleni goveđi but. Ali stric nije bio kao ja. Očigledno je malo mario za ono što jede. Njegovo jedino zadovoljstvo je bila velika šolja crne kafe posle ručka, a ručao je uvek u jedan sat, uz koju bi pušio tanku, finu cigaru sa slamkom na vrhu, odabranu iz kutinje koju mu je slao njegov kolega iz Španije.
S takvom trpeljivošću prema stvarima koje su za njega bile beznačajne, ne samo da je stekao poštovanje gospođice O’Riorden, već je mogao potpuno samostalno da obavlja sve ono što se odnosilo na njegovu crkvenu službu. Tiho i odlučno je posredovao u moju korist, i mada nije mogao da otkloni sve njene usluge — naročito ne one koje su se bavile mojim crevima: ona mi je naime nemilosrdno davala sredstvo za čišćenje — niti sam smeo da odbijem veliki krst od kamfora, koji mi je iz higijenskih razloga obesila oko vrata, od koga sam, pošto mi je impregnirao kožu, mirisao kao prava loptica od naftalina — osujetio je njene preterane religiozne planove u vezi sa mnom, njena suviše ambiciozna nastojanja na svetosti, čime bi me naterala na prvu ispovest, prinudila da obučem ministrantsku odeždu i napamet naučim latinske pripeve, kako bih mogao da služim za vreme stričevih misa u toku ove svoje kratke posete. Da je bilo po njenoj želji, verujem da bi me ta odana žena i zapopila, napravila mi tonzuru, a možda bi me i proglasila za sveca, pre nego što bi došla do kraja. Ali stric Sajmon to nije dopustio. Imao je i osećanja i razumevanja za psihički potres koji sam pretrpeo, kao veoma nervozno i fizički nerazvijeno dete, često mučeno noćnim morama, koje su me budile oblivenog hladnim znojem, a koje su se uvek odnosile na groteskne prizore očevog krvarenja, i koje sam nazivao »moji crveni snovi«. Kako sam mu bio zahvalan za ono vreme koje je nekako uspevao da posveti meni. (Uveče smo igrali dame. To sam već znao. Naučio me je pravilima šaha, i igrao je protiv mene bez kraljice. Naš razgovor je uvek bio zanimljiv, jer se nikad nije smejao mojoj naivnosti. A sećam se da smo se jednom dotakli poznatih nastranosti nekih svetaca, dok smo drugom prilikom vodili jako poverljiv razgovor o paklu. Nekoliko ponedeljaka, to je bio njegov najslobodniji dan, iznajmio je čamac za veslanje i odveo me na ono mesto u pristaništu koje se zvalo Rep obale. Ali naša najveća zabava je bila ona koju je nagovestio kad smo se prvi put videli.
Jednog jutra, posle rane mise, odveo me je na tavan. Tamo je, među godinama nagomilavanom starudijom, stajao model lokomotive prekriven prašinom, ali ipak pravi model koji je radio, veliki, snažan. Skočio sam kad sam ga ugledao.
—    Nemam pojma kako je stigao ovamo — objašnjavao je stric. — Verovatno su ovo ostaci neke rasprodaje. Ne verujem da je ispravan. Ali ga možemo malo razgledati.
Odneli smo lokomotivu u baštu i stavili je na betonsku stazu iza sporednih vrata. Potrčao sam u kuhinju do gospođice O’Riorden po krpe za prašinu. Čista, sa sjajnim pokretnim točkovima sa dvostrukim ložištem i klipovima i sjajnim zelenim tenderom, bila je to mašina da srce zaigra od radosti.
—    Gledaj — uzviknuh, pokazujući na bronzana slova na kazanu: »Leteći Škot«.
Bio je to stvarno umanjeni model te čuvene lokomotive. Kakva je to bila radost napuniti kotao vodom. nasuti u malo ložište špiritusa iz bočice koji je stric brižljivo nabavio, zapaliti dobro podsečeni fitilj šibicama kupljenim uprkos protivljenju gospođice O’Riorden, zatim se povući, i, bez daha, čekati neposredno delovanje. Jao, kad smo to sve učinili, Leteći Škot nije hteo da poleti. Voda je vrila, para je pokuljala kroz dimnjak, čak je i mala pištaljka oštro i ponosno zviždala, ali uprkos njenom unutrašnjem vrenju, i mome takođe, lepa mašina je ostala ravnodušna i nepokretna.
—    Oh, striče, moramo je naterati da krene! — U svojoj zabrinutosti nisam ni primetio da upotrebljavam tipični izraz gospođice O’Riorden.
Izgleda da je i stric tako mislio. Skinuo je kaput i kleknuo kraj mene na go beton. Zajedno smo podmazali mašinu uljem pomoću pumpica iz pribora za popravku bicikla. Detaljno smo pregledali sve radne delove. Uzalud smo odvijali i zavijali zavrtnje. Ležeći na leđima, lica umazana uljem, stric Sajmon je jako duvao u plamen špiritusne lampe, ne bi li povećao toplotu, kad se pojavi gospođica O’Riorden.
—    Vaša svetosti! — Ruke i oči joj se podigoše od užasa. — U košulji sa zasukanim rukavima. U takvom stanju! A gospodin i gospoda Laferti vas pola sata očekuju u crkvi sa nekrštenim nevinim detencetom.
On ustade, osmehnu se gospođici O’Riorden u znak izvinjenja, s izgledom učenika koji je nešto skrivio. Ali dok je žurio, on me pogleda s ohrabrenjem.
—    Još nismo potučeni, Lori. Ponovo ćemo pokušati.
Pokušali smo ponovo. Stalno smo pokušavali, ali bez uspeha. Lenja mašina je postala naš hobi, sasvim nas je apsorbovala. Danima smo diskutovali o njoj, stručnim rečima, rešeni da se ne predamo.
U sredu naredne nedelje, pošto smo ručali i kad je bila izneta kafa, stric Sajmon je odabrao i zapalio svoju cigaru. Uvek ju je sanjivo pušio, zažmurivši malo očnim kapcima, kao da se prenosi u svoj dragi Valjadolid. Kako bih bio iznenađen i tužan da sam znao da će kroz nekoliko meseci biti premešten u taj grad, kao član koleškog odbora. Ali to popodne to nisam znao, a siguran sam da ni on nije znao. Raznežen kafom i cigarom, u očima mu se pojavi podrugljiv pogleđ.
—    Leteći škot?
—    Da , striče — doviknuh.
Izvadili smo mašinu iz radionice. Dok je gospođica O’Riorden s neodobravanjem posmatrala s prozora, dobacujući šapatom primedbe gospođi Vitelo, stavili smo u nju ulje, špiritus i vodu, i videli kako besno vri, skoro da proključa. I sve bez efekta. Jednostavno nije htela da »ide«.
Spuštene glave nad napregnutom mašinom, stric, glasom u kome sam najzad primetio crtu pesimizma, reče:
—    Mora da je negde blokirana. Pokušaj da je prodrmaš.
Očajnički sam je prodrmao, jako, žestoko, i najzad je, besan, tresnuo. Odmah dođe do oštre eksplozije. Kazan izbaci iz unutrašnjosti grudvicu neke lepljive materije. Para neočekivano propišta iz jedne cevi. Točkovi se besno zavrteše i Leteći Skot prolete pored nas kao strela.
—    Ura! — viknuh. — Ide. Gledajte, gospođice O’Riorden, gledajte!
Odmah dole na betonskoj stazi mašina ubrza, povećavajući brzinu svakim pritiskom svojih snažnih klipova. Točkovi su se okretali, para kuljala i ložište se sijalo kao rep komete. Sjajan, zapanjujući izgted.
—    Oh, blagi bože! — uzviknu stric odjednom.
Pratio sam njegov pogled. Sara Muni je izišla iz crkve i, spuštene glave, vukući bolesnu nogu, teturala se na štakama u našem pravcu.
—    Pazite, Sara! — viknu stric Sajmon.
Obuzeta mišlju na čaj, Sara nije čula, a mašina.krećući se brzo, sa skoro nadahnutom tačnošću, zahvati njenu štaku, časno i pošteno. Štaka u savršenom luku odlete u vazduh i puče sa treskom. Gospođa Muni sede na beton, a mašina se, ispuštajući oblake pare. prevrnu i, hrapavo dahćući, leže na travu. Sara je trenutak sedela zapanjena, uvijena gustim oblakom. Zatim se s vriskom diže i potrča, kao zec potrča, da se skloni u crkvu.
—    Pa, hvala bogu, nije povređena. — Stric se okrenu gospođici O Riorden, koja nam se pridružila.
—    Ali, čika Sajmone, — stegoh ga za ruku, najzad došavši do glasa. — Zar nisi video? Trčala je. Bez štake. Baš je trčala. To je čudo.
On me zamišljeno pogleda, ali pre nego što je mogao da odgovori, gospođica O'Riorden, koja je najzad izgledala zadovoljna, upade u reč.
—    B i ć e čudo ako se sutra ne pojavi na dve štake.
Stric ništa nije rekao, ali se osmehivao. Mislim da je uživao u trci Sare Muni na dvadeset jardi.
Leteći Skot, posle ovog kratkog trenutka, više nije bio kao pre, i bez pokušaja da se popravi, bio je sklonjen na tavan. Zaista, od toga dana, cela situacija mog boravka u parohijskoj kući se promenila. Ništa mi nisu govorili, ali po izrazu lica gospođice O’Riorden, i po ponašanju mog strica, koje je postalo ozbiljno i utučeno, zaključio sam da novosti iz Ardfilena očigledno nisu dobre. Sajmon je češće počeo da prelazi rukavac. vraćajući se tužnog lica koje je, ne uvek sa uspehom, pokušavao da ozari kad bih se ja pojavio. I u kuhinji bih prekidao šaputanje između gospođice O’Riorden i gospođe Vitelo, da bih bio pozdravljen očigledno preteranim izrazima Ijubavi, ali tek pošto bih ćuo dve zloslutne, često ponavljane reči, »galopirajuća tuberkuloza«. Te reči su odmah i živo stvarale u mojim očima viziju mog oca, bledog kao one nezaboravne noći, kako na velikom belom konju besno galopira u ništavilo.
Nikad nisam razumeo niti sam pokušao samom sebi da objasnim zašto konj treba da bude beo, ali tada sam apsolutno znao, i to s nekom čudnom apatijom, da će mi otac uskoro umreti. Nisam li nesvesno one krvave noći osetio da neće ozdraviti? Tumarao sam po kući, osećao sam se zanemaren, sa nestrpljenjem sam slušao šapate o »još jednom krvarenju«. ozlojeđen ozbiljnošću i prezauzetošću ostalih, potišten zbog gubitka topline koja me je okružavala.
Jedne večeri, desetak dana kasnije, umiljavao sam se, možda mučio svog strica, da odigramo partiju dame. Bili smo za tablom, i on mi je dopustio da uzmem jednog piona, kad začuh zvono na vratima čiji sam zvuk mrzeo, jer je obično bio uvod za poziv kod bolesnika. Ali kad je gospođica O'Riorden ušla, u ruci je držala telegram. Stric ga pročita, preblede i reče:
— Moram da idem u crkvu, Lori.
Gospođica O Riorden izide s njim iz sobe, ostavivši me samog. Meni ne rekoše ni reči. Ali ja sam odmah znao. Nisam plakao. Umesto toga, zahvati me neka tupost, neka vrsta teške apatije. Pogledao sam na tablu dame, žaleći zbog preranog završetka igre, u kojoj sam; s mojim pionom zauzeo položaj za pobedu. Prebrojao sam gomilice penija na ploči od kamina, po dvadeset penija u svakoj gomilici, ponovo sam se zagledao u mog prijatelja, starca na stubu, zatim sam sišao u kuhinju.
Gospođica O’Riorden je plakala, i sa grozničavim micanjem usana, molila je krunicu.
— Boli me glava, dragi, — krunicu pod pregaču, objasni ona, sakrivši
Poželeo sam da kažem: — Zašto lažete, gospođice O’Riorden?
Ali nisam pokazivao ni znaka tuge sve do sledećeg jutra kad me gospođica O’Riorden, zadužena zato, odvede do prozora u dnevnoj sobi, gde mi stavi ruku na rame, i dok smo oboje gledali na udaljeno pristanište, gde su istovarivali brodove Klajn Lajna, što je bilo praćeno vikom, ona poče blago da mi saopštava novost Onda, kad mi se učini da moram, da se to od mene očekuje, pokorno briznuh u plač. Suze su se brzo sušile, tako da je gospođica O’Riorden nekoliko puta u toku dana pomenula, i to sa samozadovoljstvom, kao sopstvenu zaslugu: — On je to dobro primio!
Popodne, pošto se obukla »za grad«, ona me odvede u Port Kregan i kupi mi gotovo crno odelo, koje mi je, pošto je bilo odabrano, kako ona reče, za moj uzrast, užasno stajalo. Kaput mi je visio kao džak, široke pantalone, koje nisu bile ni nalik mojim urednim kratkim pantalonama, visile su mi do članaka, pružajući utisak dugačkih pantalona odraslog čoveka, podrezanih u visini kolena. Rešena da od mene napravi pokretni primer tuge, dobra gospođica O’Riorden završi odevanje crnim florom oko ruke i crnim rukavicama.
Sledećeg jutra, u toj groznoj odori smrti, u kojoj sam izgledao kao minijaturni činovnik pogrebnog preduzeća, rekoh zbogom gospođici O’Riorden, koja me zagrli, nazva svojim »jadnim jagnjetom« i okupa svojim neopisivim suzama. Ali, možda je ona bolje od mene videla šta mi predstoji. Zatim sam sa stricom otišao kolima do broda za Ardfilen.
Sedeli smo na palubi, gde je neki nemački kvartet svirao onu istu živahnu melodiju bečkog valcera. Moje srce se otimalo ka muzici, po kojoj su neka deca skakutala naokolo. Poželeh da skočim i pridružim im se, ali se, svestan svoje odeće, koja je u stvari privukla na mene mnogo sažaljive pažnje, nisam usudio.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:27

12.
Pogreb se obavio privatno u Lokbriđžu, gde su očevi skromni, ali izvanredno čestiti roditelji obezbedili pristojnu porodičnu grobnicu. U taj industrijski grad je nestašica krompira doterala Lorensa i Meri Karol s njihovog poseda u Irskoj, i oni su se tu smestili i proveli život u pobožnoj povučenosti. Ovde je moj otac pre ženidbe stanovao u sobama za samce, a ovde je bio i Lomond Volts, dom mog strica Bernarda, koji je sada predstavljao, na moje iznenađenje i žalost, oronulu. dotrajalu krčmu, iznad koje su stanovali moj stric i strina, sa dvoje mojih stričevića, Terensom i Norom.
Popodne je bilo sumorno i sipila je kišica kad pratnja krete iz crkve. Ali ja nisam bio tamo da to gledam. Na moje ogromno olakšanje, majka naredi da ne smem da prisustvujem pogrebu. Dan pre toga, uprkos mojim očajnićkim protestima moj stric Bernard me natera da se, kako je on to nazivao »poslednji put oprostim« od oca u njegovom mrtvačkom sanduku. To je bilo moje upoznavanje sa smrću, a pogled na oca me je sledio. Bio je mlad, lep, savršena voštana kopija sebe samog, opružen u raskošnoj, izrezbarenoj i jastucima bogato popunjenoj školjki, koju je sa izvanrednom sentimentalnošću poručio sam stric Bernard, i protiv majčine volje. Besprekorno pripremljen za grob, očešljane kose. podšišanih brkova, otac je bio, kako bi sam ironično rekao, »doteran u dlaku«. Onda, kad stric Bernard, lijući suze, podiže oćevu krutu i hladnu ruku i stavi je u moju, dok mi se koža ježila od užasa, tog trenutka primetih kako je na mrtvom licu, koje je pogrebnik dan ranije čisto obrijao. probila nežna crvenkasta brada. S vriskom se otrgoh i potrčah tako divlje iz sobe, da sam razbio glavu o dovratnik. I tako sam sada, sa zavojem oko čela, ali oslobođen daljih užasa na groblju, čekao sa novom rođakom Norom u zadnjem dvorištu Lomond Voltsa.
Dvorište je ležalo izmedu železničke pruge i stanova od crvene opeke; čudnovato, neverovatno dvorište. okruženo polomljenom ogradom od kolja, ničija zem-Ija, posuto starudijom, drvenim sanducima, gomilom praznih i polomljenih boca i njihovim kišom natopljenim slamnim omotačima. Gomila uglja je zatrpala podrumska vrata. U jednom uglu se nalazio razvaljen kokošarnik, ispred kojeg su kokoške čeprkale, kljuckale i kokodakale. U drugom uglu bio je niz štenara koje su se držale zajedno samo zato što su bile povezane zarđalom žicom. A sve je to bilo u takvom stanju divljačkog nereda, potpuno suprotno besprekornom redu mog rođenog doma, suprotno svemu onom što sam poznavao i što sam do sada video, pa je za mene u stvari postalo zaodenuto nekom strašnom i privlačnom Ijupkošću.
Nešto od svega toga mora da se videlo na mom licu dok sam gledao unaokolo, jer mi Nora uputi vragolast upitan osmeh.
—    Nije baš uredno, zar ne, mladiću?
—    Mnogo baš nije — složih se taktički.
—    Tako je ovde. Uvek smo u nekoj gužvi. Bezbrižno dodade: — Celo imanje je zaplenjeno.
—    Zaplenjeno? — Ta reč je kobno zvučala.
—    Naređeno je da se sruši. Gradski savet. Ako se pre toga samo ne sruši.
Tog trenutka s tutnjavom proleti jedan Kaledonski voz, možda baš onaj kojim je moj jadni otac putovao u svojoj mladosti, a s grmljavinom, kao u potvrdu Norinih reči, celo se dvorište zatrese, kutije od gore popadaše, kokoške pobegoše u zaklon, a sa kuće, koja se tresla i podrhtavaia svojom isluženom građom, komad maltera pade tačno pred moje noge. Sa strahom ga pogledah.
—    Ali, Nora, šta ćete raditi kad ovo sruše?
—    Jednostavno ćemo bankrotirati, čini mi se, kao što smo već jednom učinili.
Da li se to ona šali? Ne, verovatno je ozbiljna, mada joj, izgleda, ni malo nije stalo do toga. I opet se potpuno bezbrižno osmehivala na mene. Sviđao mi se njen osmbh, pun bezbrižne jednostavnosti, koja je bila iznad mene. Zaista, iako sam ovu rođaku poznavao tek nekoliko časova, bio sam sklon da je zavolim, naročito njeno mršavo, nežno, živahno lice, koje je, uprkos žalosti u porodici, bilo veselo i nestašno. Koža njenog lica bila je meka i glatka, oči skoro crne, sa dugim povijenim trepavicama, a kosa, koju je stalno zabacivala, bila je takođe sjajno crna. Mada je bila skoro tri godine starija od mene, bila je mala, još uvek mog rasta. i vrlo mršava, sa tankim rukama i nogama. Bila je za ovu priliku obučena u lepu novu haljinu od voala, ukrašenu gajtanom sa lepim naborima, koja je uprkos njenoj priči o bankrotstvu, izgledala skupocena.
—    Ovo je Terijev pas, Džoker.
Želeći da podstakne razgovor, izigravala je vodiča, i pokazala mi nekog dugačkog mršavog sivog džukca, sa tužnim očima, repom tankim kao u pacova, koji se uskoro i sam pojavio, izvlačeći nešto dugačko iz skrovišta u štenari. Pseto takve pasmine ranije nrkad nisam video. Ono nimalo nije ličilo na one rasne pse koje sam viđao kako ih pažljivo izvode u šetnju po povlašćenim stazama u Ardfilenu.
—    Je li to melez? — upitah.
—    Bože moj, nije. Zar ne poznaješ hrta? Džoker je vredna životinja; staje silne pare. I silne pare je zaradio Teriju na kojekakvim trkama, psećim, konjskim iii Ijudskim.
Izraz potpunog neshvatanja na mom licu mora da ju je naterao da umukne. No, mada je odmahivala glavom, nije se lako dala pobediti. Sada je izabrala jednostavniji potez.
—    Pa, — primeti ona prekidajući ćutanje — uskoro će se vratiti. Ali čika Sajmon neće. Neće moći da izbegne sastanak sa Bišom.
Da ne bih ispao neupućen, potvrdno klimnuh glavom, mada nisam imao pojma ko je taj Biš. Pre nego što je pošao na groblje, čika Sajmon je nasamo razgovarao sa majkom, ali nisam imao pojma o čemu su razgovarali.
—    Naravno, stari Biš je protiv toga, — nastavi ona — ali će popustiti. To je velika čast za Sajmona, znaš li.
—    Oh, da — slagah. Kao da je mala veštica bila upućena u sve. Tek iz čiste radoznalosti upitah:
—    Ko je Biš, Nora?
Ona se zagleda u mene.
—    Biskup, mladiću, stari Mik Makaulej iz Vintona. Zar ne znaš da traže da se Sajmon vrati i predaje u onom semeništu u Španiji?
Zagledah se u nju zaprepašćeno. Tako će nas stric Sajmon ostaviti, i to baš sad kad sam ga toliko zavoleo. A i majka je takođe računala na njega.
—    No, zato će se vratiti stric Leo — rekoh posle pauze, zabrinut da ne izgubim podršku drugog strica koga do danas nisam viaeo.
—    Oh, da — reče ona nemarno. — Leo će se vratiti, mora da čeka voz. On je čudan.
—    Čudan?
—    I dubok ... Sam ćeš se uveriti. Teri ga zove hladnokrvnim kopiletom.
Ta nepojmljiva reč, izgovorena s toliko nehatnog samopouzdanja s kojim je još mogla da se odnosi prema jednom biskupu, prodrma me celog. Ali ja izdržah.
—    Šta on radi, Nora?
—    Ima robnu kuću u Vintonu. Trguje tkaninama na veliko. Ali čika Konor se uvek smejao i govorio da nikad niko ne može znati šta čika Leo smera.
Sve do juče sam bio jako uzbuđen, i ovo pominjanje mog oca, živahnog i nasmejanog, odjednom mi natera suze na oči. Ona se namršti na mene, buneći se.
—    Bože, nemoj opet da počinješ. Baš kad sam počela da te volim. E, hajde da ti pokažem kokoši
Ona me zgrabi za ruku i silom odvuče u kokošarnik, rešena da me zabavi po svaku cenu.
—    Evo, vidiš li? Ko, ko, ko, ko. Imali smo tuce, ali su dve crkle. Ona tamo je nasađena, moram da je jurim sa gnezda. Silazi odatle, ti stari đavole! A evo i jednog jajeta. I to smeđe? Ponećemo ga. Skuvaću ti ga za užinu.
Ona mi zavodljivo pruži glatko, smeđe, pomalo pegavo jaje. Ali to nije pomoglo. Iznenadni prelazak sa dnevne svetlosti u tajanstvenu unutrašnjost kokošarnika, gde se osećao miris slame i drugi oštri mirisi, pojačao je moje jecanje.
—    Hoćeš li prestati mladiću, za ime božje?
Držeći jaje, ona me dogura do zida kokošarnika.
Jednom rukom me zagrii oko vrata, a drugom se odupre o zid iznad mene i poče da me jako udara glavom. Dodir njene kose po mojim obrazima, toplina njene blizine i njen čvrst zagrljaj, sve je to bilo čudnovato utešno. Kad je najzad prestala, prilično zadihana, osetih žaljenje što njeno sredstvo za lečenje žalosti nije potrajalo duže. Počeh tužno da se smešim, kad odjednom osetih nešto lepljivo na glavi, što je počelo da mi curi niz vrat.
—    Oh, bože, jaje se razbilo — uzviknu ona. — Brzo, daj mi maramicu. Eto, svejedno, svejedno, to je sjajan šampon. Nema ništa bolje za kosu.
Šta sam drugo mogao nego da se pokorim njenoj pomoći, dok me je brisala.
—    Uostalom, to će te naterati da prestaneš da plačeš — izjavi ona kritički me posmatrajući. — Ali ipak bi mogao nešto da srkneš tamo gore.
Poslušno sam joj dozvolio da me odvede preko dvorišta do sporednih vrata, pa kroz uski prolaz u krčmu. Dok sam se sa čuđenjem neznanca zagledao u ručice od šlonovače na pivskoj crpki, u redove boca na policama, u debeio rastrtu piljevinu po podu, koja je pravila okrugla ostrvca na mestima mesinganih pljuvaonica, ona primeti:
Zbog žalosti smo zatvoreni do večeras.
Ona mirno pođe prema malom porculanskom sudu na tezgi, ukrašenom rečima RUBI PORT. Okrenuvši malu poniklovanu slavinu, ona iskusno natoči dve čaše vina.
—    Evo — reče ona. — iskapi. Ali ni reči o ovome. To će te okrepiti.
Sada sam bio testo u njenim rukama. Dok je ona pijuckala svoje vino, ja sam svoje »iskapio«. Zatim sam pošao za njom do zadnjih stepenica u salon, veliku sobu punu dobrog, ali za svakodnevnu upotrebu nameštaja i, na poseban način, skoro isto onako neurednog, kao što je dvorište. Iznad kamina, ispred koga su se sušili ubrusi, bila je velika fotografija pape Lava XIII u boji, sa žućkastim palmovim grančicama zabodenim na vrhu, i sa oglasom ružičaste boje, za junske ajrske trke, pri dnu. Harmonijum sa slomljenim ključevima stajao je na kraju sobe, a u susednom uglu su bile neke cipele, pocepane vrećice od biskvita za pse, neki otrcani molitvenici i par starih prugastih naramenica. Teško je i zamisliti da je stric Bernard bio ovoliko različit od mog oca, koji je mrzeo neurednost, i u odnosu na svoju ličnost, i na sve što je u vezi sa higijenom, bio skoro preterano uredan.
Kad sam ušao, osećajući se hrabro i strašno lak na nogama, majka je bila zauzeta pomažući Bernardovoj ženi, koju sam znao kao strina Terezu, da dugačak sto od mahagonija postavi za čaj. Majčina živost i prilično veselo držanje me zaprepasti. Istina, mnogo je omršavila, ali kad sam se vratio iz Port Kregana očekivao sam da ću je naći skrhanu neutešnim bolom. Nisam shvatio da, ma kakve reakcije posle nastale, ona sada nije osećala bol. Iscrpena mesecima negovanja, znajući da otac mora umreti, ona je jedino mogla da oseća olakšanje, videći da su se njegove patnje okončale.
—    Kako ti dah lepo miriše, najmiliji, — reče ona poljubivši me. Mnogo me je Ijubila otkad sam se vratio. — Jesi li sisao bombone?
—    Ne, majko, — rekoh nedužno.
Tog trenutka uđe strina Tereza sa činijom u kojoj se nalazila ogromna crvena kuvana šunka.
—    Nisam li čula kočiju? — reče ona osmehujući se i klimnuvši mi glavom. — Ako je tako, možemo baš i da se poslužimo.
Norina majka je bila nežna, zanesena ženica, kao obavijena čuđenjem. Njene grudi, koje su se primetno ocrtavale ispod bogate crne satenske bluze, davale su mi čudnu iluziju — da li zbog porta? — da je, radi udobnosti, skinula prslučič, ili je možda zaboravila da ga obuče. Njeno lice, prirodno bledo, ali sada pomalo rumeno, odavalo je snenu odsutnost, kao da su je godine tih prokletih Voltsa i nereda koji je ovde vladao, na kraju podigle na neku natprirodnu visinu gde se mirno kretala, odvojena od svih i slobodna.
—    Eto ih — na stepenicama potvrdi Nora.
Skoro u istom trenutku vrata se otvoriše i moja dva strica uđoše. Bernard je ušao prvi, krupan, spuštenih ramena, mlitavog lika, napola ćelav, sa punim, upalim licem i kesama ispod očiju, zbog kojih je, mada nije mogao imati više od četrdeset i pet godina, izgledao mnogo stariji. Pošto sam već primetio njegovu veliku osećajnost, koju kao da nije mogao da obuzda, msam bio iznenađen kad sam video da svoju crno oblubljenu maramicu još drži u ruci, dok se približavao majci i utešno stavio ruku na njeno rame.
— Jadna moja devojko, božja ruka se spustila na nas. Ali moraš biti hrabra, sada je sve gotovo, on pooiva pod zemljom, u grobu, sa svojom porodicom i rodacima, a mi jedino možemo da pognemo glave pred voljom svemoćnog. Božja volja je izvršena. Ali kažem ti, srce mi se slomilo kad su ga spustili, Konora, mog rodenog brata, u punoj snazi, tako milog, dok je pred njim stajao život i budućnost. A ostaviti tebe i dečaka, ah, to mora da je bila najgorča čaša. Ali, tako mi Bog pomogao, ja ću se postarati da ne oskudevate ni u čemu, nijedno od vas dvoje. Zakleo sam se nad grotrom, sa tvojim dopuštenjem, zakleću se ponovo. Sada, draga, moraš biti jaka. Sedi da nešto prezalogajimo. Kad popijemo ćaj, sve ćemo ispitati. Videćemo šta ireba da se učini za tebe.
Bernardova svečana izjava, izrečena skoro u jednom dahu, s lirskim naglaskom, koju je majka saslušala oborene glave, duboko nas je dirnula. U očekivanju sam pogledao čika Lea. Ali, na moje iznenađenje i razočaranje, on je ćutao. Taj stric, nekoliko godina mlađi od Bernardna, bio je visok i jako mršav, duguljasta, hleda, dobro izbrijana, bezizrazna lica, iznad koga je hila kao prilepljena glatka crna kosa. On nije pokazivao znake žaljenja kao ostali. Bio je obučen u jednostavno tamnoplavo odelo, tako tesno sašiveno i usijano od nošenja, da je izgledalo kao da se rodio u njemu. Dok je Bernard govorio, njegovo je lice ostalo potpuno bezizrazno, osim slabog, vrlo čudnog trzaja uglova itsana, što je, da nije davao izgled vrlo rezervisane li
nosti, uzdržane i nesaosećajne, moglo da bude izraz ne karakastičnog osmeha.
Tog trenutka upade moj bratić Terens, koji je izgledao privlačno, lepše no ikad, u stvari sasvim svetski čovek. Stric Bernard očita molitvu i mi svi sedosmo.
Obilnost obeda pružio mi je još jedan dokaz Bernirdove plemenitosti, što je bilo dostojnije hvale, zbog njegovih vlastitih finansijskih teškoća. Dok je strina Tereza ulazila i izlazila, odsutno donoseći sveža topla jela iz kuhinje, kobasice, beli puding, kuvanu kokoš — nikad nisam video toliko hrane — Bernard nas je stalno terao da jedemo, a sam se u svom bolu uzdržavao Majka nije imala naročit apetit, a ni ja. Rabi Port je počeo da deluje. Osećao sam se kao da mi je glava nabijena vatom, neobično, pa ipak prijatno nestvarno osećanje usled koga sam zaboravio svoje ranije nesreće. Najčudnije od svega je bilo ponašanje za stolom i gurmanske sklonosti strica Lea. On je na početku obeda odlučno izvrnuo tanjir, da bi isključio svaku mogućnost da meso sa daće dospe u njegov tanjir. Kao kugu je izbegavao činije strina Tereze koje su se pušile, i zadovoljio se čašom mleka, suvim pšeničnim kolačem, koji je dugo žvakao, i četiri tablete iz male bočice koju je izvadio iz džepa prsluka.
—    A sada, draga moja Grejsi, — Bernard se zagleda u majku sa osećanjem punim divljenja — ako ti to odgovara, hoćeš li da održimo mali porodični dogovor o tvojoj budućnosti? Koliko sam ja shvatio, naš jadni Konor te nije ostavio sa bogzna koliko gotovine. ako to smem da kažem bez uvrede.
—    Skoro sve što smo imali otišlo je u Konorov posao — odgovori majka tiho. — I to u jako dobar posao. Isplatio je i poslednji peni koji je bio dužan, i Hagemanu i banci. Bio je svoj gazda.
Stric Leo, koji dotle ništa nije rekao, imao je čudan običaj da nikoga ne gleda direktno. Sada je njegov pogled lutao preko mamine glave, dok je obeshrabreno upitao:
—    Je li bio osiguran?
—    Ne. Verujem da je pred kraj pokušao, ali su ga odbili.
—    Koliko tačno ima u banci? — navaljivao je Leo, još gledajući u tavanicu.
—    Nekih dve stotine funti. — Majka pocrvene dok je odgovarala. — A, naravno, tu spadaju i račun za lekara i pogrebni troškovi.
Bernard podiže blagonaklonu ruku da je prekine.
—    Ni reči više o tome, draga. Kao što sam ti ramje rekao, ja ću se postarati za pogreb, do poslednjeg penija. A takođe ćemo platiti i lekarske troškove.
—    Čak i ako se to učini, dve stotine te neće daleko ođvesti — reče Leo tužno. — Po mom mišljenju, prvo što treba da uradiš, jeste to da prodaš nešto nameštaja i iseliš se iz tog velikog skupog stana.
—    To sam već uredila.
Poželeo sam da razveselim majku zbog tog mirnog, sređenog odgovora, a osećao sam se tako uzvišeno, da bih to verovatno i učinio da Leo nije odmah nastavio.
—    Dalje, moraš pokušati da prodaš agenciju.
Majka odmahnu glavom.
—    Ne.
—    Zašto ne? Mora nešto da vredi ... Ako budenio mogli naći kupca. Čak i ako su se U.D.L. ohladili, možda će učiniti neku ponudu.
—    Meni ne treba kupac.
Pružih ruku ispod stola da pronađem njenu. Bila je hladna i pomalo je drhtala. Ali ona čvrsto nastavi:
—    Konor je stvorio posao. Sve je to bila njegova ideja, i to divna ideja. Nezavisno od moje odanosti pioma njemu, neću dozvoliti da se ona odbaci. To je u glavnom posao za jednog čoveka. Verujem da mogu sama da ga vodim. I pokušaću. Ja ću nastaviti da vodim agenciju.
Nastade tišina, a zatim stric Bernard oduševljeno tresnu pesnicom po stolu.
—    To ćeš i učiniti. Na svojoj strani ćeš imati javne simpatije. Samo zbog toga ćeš dobijati porudžbine, .A da i ne govorimo o tvojoj lepoti. Zaboga, ti si hrabra ženica. Ali šta će biti sa dečakom? Bićeš celog dana u Vintonu. Hoćeš li da ga pošaljem u Roklif, kao Terija?
—    On će ići kasnije, možda — reče majka. — ''sada ne mogu da se odvojim od njega. Uredila sam sa jednom susetkom ispod nas da iznajmim tri sobe u njenoj kući. Ona će paziti na Lorija, kad ne bude u školi.
Tako, selimo se gospođici Grevil! Prateći majčino izlaganje o ovome pitanju, na koje sam bio isto tako nespreman, ta novost me zbilja uplaši, a usto ispuni i strepnjom i uzbuđenjem. Dok je Bernard nastavio da hvali majku s najoptimističkijim prognozama njenog uspeha, ja pokušah da sagledam situaciju nerazdvojno vezanu za naš novi stan, i mada mi to nije uspelo, nekako sam osećao da će biti teška. Razgovor izmedu majke i stričeva se nastavio, ali sam ja sada bio manje sposoban da shvatam, pa sam s vremena na vreme u glasu strica Lea nejasno osećao prizvuk pesimističkog protesta.
—    Dakle, — izjavi on najzad — ako si tako rešila, tu se više ništa ne može učiniti.
U tišini koja je nastupila, stric Bernard dade naročit znak Terensu. On klimnu glavom i ustade.
—    On će otvoriti dole — objasni Bernard s uzđahom. — Život mora da teče dalje.
—    Najpre ću nahraniti pseto — reće Teri. — Daj njegovo jelo, Nora. Hoćeš ii da pođeš? — reče on s osmehom kojim i mene usrdno uključi.
Sišli smo u dvorište spoljnim stepenicama, koje ranije nisam primetio. Odbijajući Džokerove očajničke skokove i trzaje rečima: — Silazi. životinjo, — Terens obrisa prašinu sa jedne kutije i sede kao neki matorac.
—    Dakle, nestaško, evo nas opet zajedno.
—    Da, Terense.
—    I to ne pod dobrim okolnostima.
—    Ne, Terense.
Usledi tišina za vreme koje me je merio od glave do pete,
—    Zanima me iz čiste radoznalosti ko ti je navukao te prnje?
—    Gospođica O’Riorden.
—    Tako sam i mislio. — On odmahnu glavom s lakim potcenjivanjem. — Znaš, nestaško, ako ne budeš pazio, žene će te upropastiti. Moraš naučiti da se sam braniš, a ne da dopustiš da te one vode, ili ćeš celog svog života biti pod njihovom papučom.
Terensova pridika mi nije bila baš potpuno razumIjiva. Ali pošto mi se činilo da mi je upućena radi moga dobra, primio sam je kao čast svom ucveljenom stanju. Izgiedalo je da se baš sprema da mi da sledeći mudar savet, kada se pojavi Nora s tanjirom na kome se nalazio veliki debeti komad prvoklasne presne govedine.
—    Bolje da požuriš, Teri. Napolju je gomila onih sa obešenim jezicima.
—    Ah, pusti ih neka čekaju. To će im povećati žeđ. Hoću nestašku da pokažem Džokera. — Zadržavajući pseto, koje je sada sve jače mahalo svojlm kao bič tankim repom, on uze tanjir od Nore, stavi ga na zemlju i svečanim zapovedničkim glasom reče: — Petak.
Džokera, koji se već bacio na odrezak, zaustavi nešto kao ubistveni električni udar. U oštrom luku savijen preko tanjira, dok mu je pljuvačka curila iz čeIjusti, on uperi jedno preklinjuće oko na Terensa.
—    Vidiš, — primeti Terens, sporo paleći cigaretu, kako bi pojačao Džokerovu napetost. — Ovo je dobro katoličko pseto. Neće ni da dirne meso u posne dane.
—    Ali danas nije petak, Teri, — prigovorih.
—    Džokeru je — reče Terens — moja reč dovoljna. Da, mladiću, ovome psetu ja sam nepogrešiv, baš kao i papa. Još trenutak pa ću mu reći da je subota.
Duboko sam bio impresioniran, dok mi jedna misao ne pade na pamet.
—    Ali kako to uspevaš za vreme posta, Teri? Onda je praktično svaki dan postan.
—    Za vreme velikog posta — izgledalo je kao da Tcri razmišlja — za vreme velikog posta ublažavamo zakon. Da, mladiću, ovo je veoma sveto pseto. Usto, čudno, kad pomisliš da sam ga kupio od nekog Jevreima koji se zvao K. O. Fink. Malo sam se mučio da ga ođučim od njegovih jevrejskih običaja, ali smo ga na kraju, hvala bogu, preobratili. I nije li on to vratio mladiću. Sada je sušta pobožnost. Treba da vidiš kako izigrava ćopavca. pre nego što počnemo da se trkamo.
Kud bi nas ovaj značajni razgovor odveo, nemoguće je bilo odrediti. U svakom slučaju, izgleda da je i u Nori budio puno prigušenih grčevitih uzbuđenja. Ali je bio prekinut bučnim udarcem na spoljna vrata, a jedan glas viknu:
—    Hoćete li, za ime božje, otvoriti! Osušili smo se ovde.
Na to Terens ustade i oslobodi Džokera s pravim apostolskim pokretom i izgledom.
—    Ovo ti je dokaz, nestaško, — primeti on, dok se udaljavao. — Džoker me nikad ne izdaje.
Odreska nestade u tri brza poteza.
Nekakvo prazno ćutanje usledi za ovim prizorom vrednim pažnje. Prekide ga dozivanje moje majke s vrha stepenica. Očigledno su nas terali da ovu noć provedemo kod strica Bernarda. Ali, na moje razočaranje, jer sam osećao naročitu sklonost za nastavkom svog poznanstva iz kokošarnika s Norom, majka je odbila. A sada je prošlo pola pet, i ona reče da moramo poći na voz.
Dok je oblačila kaput i stavljala šešir, Leo koji sa mnom nije ni reč progovorio, čak je izgledalo da nije svestan mog postojanja, polako mi priđe. Dok se njegova tužna, zagonetna prilika savijala nada mnom, on izvadi iz svog uglačanog džepa na pantalonama nešto srebmog novca, u kome, posle brižljivog traženja, nađe komad od tri penija.
—    Evo, mladiću, — reče on. — Nemoj ovo da protraćiš. To je teško zarađen novac. I zapamti za uvek. Najbolji ti je prijatelj tvoja sopstvena čekovna knjižica.
Do sada nisam nikada imao povoljan utisak o stricu Leu. Ali sada, otkrivši da je tako siromašan — tu sam sumnju osetio i ranije — ipak voljan da mi pokloni taj novčić, premda najmanji u carstvu i, kao što sada primetih, tanak, taman i pomalo savijen, zbog čega sam sumnjao da je upotrebljiv, osetih treptaj emotivnog sažaljenja i iskreno mu zahvalih.
— Izgleda da vas je Bernard sasvim preuzeo — reče on hladno, mada mu se usne opet trgoše. — Nema kraja onome što on namerava da učini za vas. Ja lično imam bedan posao, aii ako ikad budeš tražio posao, ili zaželiš da naučiš zanat, dođi k meni. To sam već rekao i tvojoj majci.
Ne rekavši zbogom, on se okrete i ode.
Nora i Terens, koje je stric oslobodio dužnosti, pođoše s nama na stanicu. Kako sam bio srećan, kad me je Nora uzela za ruku, klateći njom dok smo išli. Pocrveneo sam od zadovoljstva kad me Terens upita, da li još mogu brzo da trčim. Bilo je prijatno opet biti na vazduhu, dok je sveži povetarac oduvao sve čudne i protivrečne utiske koji su mi neočekivano nametnuti. I majčin korak je izgledao lakši, kao da se nije prijatno osećala u Bernardovoj kući. Dok je sve ovo podnosila s mirnoćom i čvrstinom, ovaj dan je za nju ipak predstavljao užasno mučenje.
Dok smo sedeli u uglu jednog vagona treće klase. ona nije govorila. Zagledavši se pažljivo u njeno lice, osetih, kako ju je obavila tuga. O čemu je mislila? O mome ocu, besumnje i, možda, kako je, srećom, bio drukčiji, kao i Sajmon, od sve ostale braće. Ili je razmišljala o neobičnosti svog života, upoređujući svoje vaspitanje i poreklo, oboje tako pristojno i pravilno, sa svim onim što je danas osetila i podnela. Nisam mogao da to odgonetam. Tada je bilo važno samo to da me je čvrsto držala, dok je voz tandrkao pored Lomond Voltsa i, pojačavajući brzinu, nosio nas kroz bledi, vedri zalazak sunca prema tamnoj dolini Fruina.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:28

13.
U drugoj polovini meseca aprila majka i ja smo se preselili u kuću gospođice Grevil. Bila je to nezaboravna promena, ne samo stana nego i u našim životima. Stan, ponuđen tako Ijubazno, bio je udoban, imao je sve, sasvim je odgovarao našim potrebama. U zadnjem delu prostrane kuće imali smo dve lepe sobe, male ali dobro osvetljene i prijatne, pošto su obe bile okrenute ledini, i jednu susednu sobicu, u stvari široko udubljenje u koje je gospođica Grevil instalirala plinsku peć i porculanski lavabo i pretvorila ga u malu praktičnu kuhinju. Kupatilo smo takođe imali. Nalazilo se na odmorištu na sređini stepenica. Nesumnjivo se vodila briga o našoj udobnosti, i mada nisam tačno znao sumu koju majka plaća na ime stanarine, mora da je zbog oskudice bila nesrazmerno skromna i predstavljala, po mom mišljenju, pre želju gospođice Grevil da nam pomogne, nego neku žeiju za dobitkom.
Tako je ovde, u ovom minijaturnom stanu, počeo naš novi život. Svakog jutra majka je ustajala u sedam i spremala nam doručak. Obično sam doručkovao kašu, zatim bi oboje pojeli po jedno kuvano jaje i topao prepržen hleb namazan maslacem. Ja bih popio šolju mleka, dok je majka popila nekoliko šolja jakog čaja. Poverila mi je da ne bi mogla da živi bez svog jutarnjeg čaja. Izgledalo je kao da bi je oživeo i ojačao, mada je još izgledala tužna. Još nije izgubila onaj bolni izgled. koji me je zaprepastio kad sam se vratio iz Port Kregana.
Posle doručka bi oprala sudove, koje bih ja zatim obrisao, a onda, dok bih ja završavao svoje oblačenje, i ona bi obukla novu poslovnu odeću, kostim od tamnosivog materijala. Kako sam bio srećan kad sam video da je skinula tužnu pogrebnu crninu, za koju je mudro rešila da bi bila štetna u njenom poslu. U pola devet bismo zajedno izišli iz kuće, majka idući odlučno da uhvati voz za Vinton u osam i četrdeset, a ja oklevajući da odem u školu, Treba da dodam. mada s teškoćom, da sam još išao u Svetu Mariju. Naš položaj je sada bio suviše nesiguran, da bi mogao da opravda prelaz u bilo kakvu bolju školu.
Svejedno, ako je izgledalo da je taj dugo gajeni san odložen, obilno sam bio nagraden novim i divnim odstupanjem od ranijih glupih navika. Pošto je majka celog dana bila odsutna, u stvari se nije vraćala kuci do šest uveče, a snalazila se tako što bi ručala u nekoj gradskoj poslastićarnici, gospodica Grevi! je predložila, u stvari je nastojala, da ja ručarn s njom. Ručak gospođicom Grevil je tada dobio neodoljivu privlačnost i postao je, barem u početku, mora mog života,
Prvoga dana, kad sam bez daha stigao u pola jedan, žureći se celim putem od škole iz straha da ne zakasnim, ona me je čekala u trpezariji, kruto stojeći, sa paicem zadenutim za naramenicu haljme. Bacila je pogied na čudnovati časovnik od bronze i porculana na ploči od kamina.
—    Dobro. Tačan si. Idi i operi ruke. I počešljaj se.
Kad sam se vratio, ona mi pokaza moje mesto.
Sedosmo. Hrana koju je služila Kampel, tiha i starija devojka, koja se ponašala kao da ja i ne postojim, bila je savršena, vrela, i užasno čudnovata. Način postavljanja stola, na kome su se isticala dva srebrna fazana, ne manje od rasporeda teškog srebrnog pribora za jelo, zbunjivao me je i zastrašivao. Ispustio sam svoju krutu salvetu, i morao sam da se mučim, da bih je našao pod stolom. Kad sam je dohvatio, gospođica Grevil mi se Ijubazno obrati:
—    Nas dvoje ćemo sada prvi put malo razgovarati, Karole. Primećuješ li da te jednostavno zovem Karol? Pošto si ti sada jedini Karol u ovoj okolini, nije potrebno da te nazivamo m I a d i Karol.
Kao dečak koga su nežno nazivali Lorijem, a samo u najozbiljnijim situacijama Lorensom, ja sam tu ponavljanu upotrebu moga prezimena smatrao samo kao surov napad na moja osećanja.
—    Da nastavimo. Kad pođemo za sto, ti u buduće moraš da mi izvučeš stolicu i postaraš se da ja sednem kako treba pre nego što ti sedneš. Razumeš li?
—    Da, gospođice Grevil, — rekoh jadno.
—    Onda, za vreme ručka, za koji se nadam da će ti uvek prijati, moramo razvijati veštinu razgovora. Razgovaraćemo o dnevnim događajima, o sportu, ako želiš, o prirodopisu, knijgama, muzici i o Ijudima. Prva osoba o kojoj ćemo diskutovati, Karole, bićeš ti.
Ja pocrveneh do ušiju.
—    Da počnem. Verujem da nemaš nameru da postaneš nesamostalno pilence. Ti, naravno, znaš šta je to?
—    Neka vrsta kokoške — promucah.
—    Lepo rečeno, Karole, iako pogrešno. Stvorenje koje živi u samosažaljenju. Bi li ti želeo da budeš takav?
—    Ne, gospođice Grevil.
— Onda moraš prestati da sažaljevaš sebe. Mada ja volim tvoju majku, smatram da ti patiš zbog prevelike majčine blagosti. Zbog toga predlažem da te uvedem u spartansku filozofiju. Besumnje znaš za grčki grad Spartu, gde su nežnu decu jednostavno odbacivali i ostavljali da propadnu? Ili, još bolje, jednostavno ih bacali sa stene.
—    Oh, ne — uzdrhtah.
—    Ja sam — reče gospođica Grevil hladno — videla tu stenu. Pa, Karole, da li želiš da budeš bačen sa te stene, ili želiš da živiš kao pravi grćki dečak.
—    A kako je on ž i v e o? — pokušah da izrazim neposlušnost.
—    Od dana kad bi sa sedam godina pošao u školu, provodio je svakoga dana prilično mnogo vremena vežbajući u borilištu uz učiteljev nadzor. Rvao se, trčao, udarao loptu napunjenu smokvinim semenjem, jahao neosedlanog konja, učio kako se napada oružjem i kako se od njega brani, a njegova ambicija je stalno oživljavana bezbrojnim takmičenjima dečaka njegovih godina. Ali dosta istorije. Za sada će biti dovoljno da ti predložim vrlinu hladnog kupanja svakog jutra, naporne vežbe, probe izdržljivosti koje jačaju telo i cirkulaciju krvi. Neprijatna je istina u tome, Karole, što ja smatram da si ti mek, razmažen, nesiguran i nenormalno usamljen mladić.
Smrtno uvređen, osetih kako mi se oči ispuniše suzama.
—    Ako budeš plakao, Karole, — reče ona odlučno — ja ću te se ovog trenutka sasvim odreći.
Obuzdavajući se, ugrizoh se jako za usnu. Surovo ponižen, čudnovato, nisam želeo da me se neko odrekne. Osim toga, u meni je počela da kipi Ijutnja. Izraz »nenormalno usamljen« zastade mi u grlu.
—    Možda ćete mi reći — rekoh oprezno, da ne bih zaplakao — kako jedan dečak u mom položaju može to da spreči? Pored koga ne treba da se oseća usamljen?
—    Pored mene. Ja ću te uzeti u svoje ruke. — Gospođica Grevil me je mirno posmatrala. — Znaš li išta iz botanike?
—    Ne, ne znam — odgovorih mrzovoljno.
—    Onda sutra, pošto je subota, počećemo da učimo. Budi spreman tačno u devet. A sada moraš uzeli još jedan kotlet. Samo, zapamti da ti viljuška nije lopata. Zupci treba da se upotrebe ... Nemoj grabiti njome. Nabadaj.
Pošto me je tako ponizila, izgledalo je kao da se gospođica Grevil povukla u sebe. Sa neprimetnim, čudnim osmehom na usnama, njeno raspoloženje kao da se usredsredilo na nevidljivo. No, njene oči su počivale na ćasovniku. Kad je otkucalo jedan, ona ustade i, uzevši šolju kate, koja joj je doneta, uputi se prema prozoru. Očaran, posmatrao sam je kako zauzima mesto iza dugačke čipkane zavese gde je, delimično zaklonjena, polako srkutala kafu. Odjednom se šolja zaustavi, njen se osmeh probudi i ostade tako. Najzad se ona okrenu i sa zadovoljnim, skoro veselim izrazom lica, spusti šolju.
—    Sada možeš da ideš, Karole, — reče ona Ijubazno. — I ne zaboravi. Sutra ujutru u devet.
To popodne u školi, umesto da pažljivo slušam sestru Margaret Meri, koja se mučila da naučimo složene razlomke, krišom sam razmišljao, skoro junački, o uvredama koje sam primio, uveče, kad se majka vratila iz Vintona, obavestio sam je da ne želim da imam bilo šta s planovima koje je gospođica Grevil napravila za mene.
—    Mislim da treba da ideš — reče majka utešno. — Sasvim sam sigurna da ti gospođica Grevil želi dobro.
Tako je postalo oćigledno da je moja majka u savezu sa tom klevetnicom.
Sutradan ujutro, lebdeći između strepnje i iščekivanja, otišao sam na čas. Gospođica Grevil je predstavljala nekako neobičnu sliku. Na sebi je imala suknju od Harisovog tvida, boje zobi, koja je bila mnogo kraća nego što je bilo pristojno, otkrivajući mišićave listove na nogama, obučene u par jakih, iznošenih, visoko zakopčanih smeđih čizama. Njen zeleni tirolski šešir, nakrivljen na jeđnu stranu, imao je kitnjast ukras koji se nije mogao razlikovati od četke za brijanje, a preko ramena joj je nemarno bila prebačena čudno crna emajlirana posuda.
— Ovo je — objasni mi ona čitajući izraz mog lica — botanička kutija za skupljanje bilja. A o v o je naš ručak. Možeš ga poneti.
Pruživši mi prepunu torbu, otrcanu kao što su njene ćizme, pomože mi da je stavim na leđa. Zatim živahnim koracima pođosmo duž Terase, pa niz Sinkler Road, koji je vodio pravo u brda, pri čemu je gospođica Grevil upotrebljavala ćudni štap okovan klincima i prekriven malim srebrnim značkama. Želeo sam da je upitam kakve su to značke, ali je njen juriš na uspon bio tako besan, da sam pomislio da je mudrije da ne trošim reči uzalud. Osim toga, užasno sam bio svestan čudnih pogleda koje su prolaznici upravljati na nas, pogleda veselog prepoznavanja, koje je moja saputnica s punim prezrenjem ignorisala.
Išlli smo uz brdo ne izmenivšl nijedne reči. Uskoro smo prošli pored poslednjih velikih vila koje su bile naširoko razbacane po tom prostranom zemljištu među prvim velikim borovima. Civilizacija je sada ležala iza nas. Sasvim smo ušli u borovu šumu. Znoj poče da mi curi u oči, dah mi je oštro zviždao u grudima, a kad videh da joj ni ova udaljena šuma nije dovoljno daleko, da namerava da me odvede u visoke pustare, skoro klonuh. Ali nisam hteo da se predam. Ma kako bio slabog duha, njega je zapalila ova odvratna, ali ipak zanimljiva žena. Hteo sam da joj pokažem da ja nisam od one vrste dečaka koje će tako lako baciti sa one spartanske stene.
Suvoga grla dok mi je srce lupalo, krećući se ponekad trčećim korakom, nisam dozvoljavao da zaostanem. A kad najzad izađosmo iz šume na veliku široku pustaru, koja se protezala miljama i miljama, neograničena i divlja, preko Glen Fruina do obala Loha, još uvek sam, mada sasvim bez daha, bio pored nje.
Ovde se ona milosrdno zaustavi, pogleda me, zatim izvadi sat iz pojasa.
—    Sat i dvadeset minuta — izjavi. — Nije loše. Biće bolje kad uznapreduješ. Jesi li se umorio?
—    Ni najmanje — slagah.
Pogledavši me prvi put pažljivo, ona se stvarno osmehnu.
—    Onda ćemo početi današnji pravi posao. — Govorila je vatreno. — Zima je bila sveža, i ako nas sreća posluži, naći ćemo neke interesantne stvari za tvoju kolekciju.
Bez oduševljenja sam je sledio, pognute glave, dok je ona polako, krupnim koracima zalazila u vres.
—    Znaš, sigurna sam da ledina cveta. Vres još nije proklijao, a oni beli mehurovi koji trepere na vetru su žuta štipavica, žutilovka i maslačak. — Ona zastade. — Ali, jesi li ti to dosad video?
—    Ne, nisam — rekoh otresito.
Ona kleče, razgrnu travu i otkri malu nežnu biljku sa šiljatim zelenim lišćem i zvezdastim zlatno žutim cvetovima.
—    Močvarni zlatoglav. Narthecium ossifragum. Jedan iz familije Lilliaceae.
Sasvim protiv mojih želja i namera, bio sam impresioniran ne samo njenim očiglednim obrazovanjem. već iznenadnim otkrićem tog skrivenog sjajnog i potpuno neočekivanog cveta.
—    Da ga iskopamo?
—    Svakako nećemo. Ali ćemo uzeti jedan grozdasti cvet za presovanje. — I ona otkinu jednu jedinu grančicu, koju sam ja, prilično iznenađen, pošto sam odlučio da ne sudelujem, primio i stavio u kutiju.
Produžili smo nekoliko trenutaka bez događaja. zatim ona ponovo stade.
—    Evo nešto sasvim zapanjujuće. Muholovka sa okruglim lišćem Drosera rotundifolia.
Dok sam radoznafo gledao malu Ijupku rozetu, ona nastavi.
—    Svaki list, kao što vidiš, ima nekoliko redova rumenih dlačica, koje se završavaju okruglim glavicama, kao kraci morske anemone. U stvari, one služe u sličnu svrhu. Luče čistu lepljivu tekućinu koja obavija male insekte koji pužu po lišću. Njihov napor da se oslobode smeta dlačicama koje se saviju oko insekta. tako da ga biljka opkoli, rastvori i unese u sebe.
—    Tako! — uzviknuh glasom punim čuđenja. — Biljka koja jede muve!
—    Tačno. Ovu ćemo iskopati. — Ja ne volim muholovke. — Posadi je u mahovinu, pa ćeš kod kuće moći da posmatraš kako ona radi.
—    Smem li to zaista, gospođice Grevil?
—    Zašto ne?
Pustila me je da baratam lopaticom koju sam izvadio iz kutije i, kad sam biljku pažljivo iskopao, oslobodila me je pokretom ruke.
—    Sada, pošto si počeo, Karole, možeš da radiš sam. Zovi me kad pronađeš nešto zanimljivo.
Pošao sam s voljom za koju ne bih verovao da je moguća, željan da pokažem svoju istraživačku veštinu. Na moju žalost, mada je izgledalo da gospođica Grevil ima uspeha, moje neuvežbano oko nije ništa pronašlo. Ali najzad, iznenada, natrapao sam na divan cvet, koji se dizao iz najuvelije trave, velik kao zumbul i tamnopurpurne boje.
—    Brzo, gospođice Grevil, — viknuh. — Molim vas brzo dođite.
Ona dođe.
—    Pogledajte, gospođice Grevil. Nije li ovo lepo?
Ona se plemenito saglasi.
—    Orchis maculata. Granasta lukovica, zelene bakterije, trorebrasta. Prvorazredni primerak. Cestitam ti, Karole. Kad bismo samo mogli da pronađcmo njenu susetku m o r i o, mogli bismo reći da smo srećni.
Ja pocrveneh od ponosa, posmatrajući je kako pažljivo kida dva cveta sa klasaste drške i, s nekim ostalim primercima koje je sakupila, dopusti mi da ih stavim u kutiju.
Sada smo se nalazili u travom obrasloj dolji pustare, verovatno neke stare uvale, zaštićene s jedrie strane mramornom liticom. Ona pogleda nagore. Bledo sunce se sad nalazilo tačno nad nama.
—    Zar ti se ne čini da je ovo mesto zgodno za ručak, Karole?
Ja se odmah složih u pogledu terena.
—    Onda pogledaj šta nam je Kampel spremila.
Otpakovah torbu, pružajući joj s puno poštovanja
vlažne paketiće zavijene u salvete, i primetih odušev-Ijeno da ima nekoliko domaćih kobasica. Najzad, zadenutu pored boce s kafom, otkrih divnu bocu Komrijeve limunade. Ta pažnja me je toliko dirnula, da sam nehotice uzviknuo:
—    Oh, gospođice Grevil, užasno ste Ijubazni.
—    Kampel — odgovori ona hladno.
—    Ali Kampel me ne voli.
—    Kampel ne pokazuje svoja osećanja.
—    Ali, gospođice Grevil, Kampel mi ne odgovara kad joj nešto kažem.
—    Kampel po prirodi nije obdarena za razgovor. Osim toga, prilično je gluva.
. Otarasivši se Kampel, počeli smo da ručamo. I preko očekivanja, jeo sam mnogo. Ovo zadovoljstvo je bilo moguće zbog toga što, izgleda, gospođica Grevil nije marila za kobasice. Skinula je šešir i, sedeći uspravno sa zatvorenim očima i s onim odsutnim osmehom, prepustila se duhu ledine. S vremena na vreme, dok sam neprekidno jeo, pogledao bih je sa strahopoštovanjem. Vetar je pevušio u gori, ritske šljuke su kružile u visini i kliktale nebu. Nije se čuo nikakav drugi šum osim slabog zujanja jedne rane pčele.
—    Mogu li da vam nešto kažem, gospođice Grevil? — odvažih se, uzimajući poslednji sendvič s jajima. — Ćini mi se da će mi se jako svideti bavljenje botanikom.
Ona ravnodušno nagnu glavu.
—    Onda ćemo odmah još malo da radimo. Moramo još da nađemo O r c h i s m o r i o, što treba da odgovara tvojoj m a c u I a t i.
Pošto smo se malo odmorili, ponovo pođosmo, ali ne dublje u livadu, već na drugu stranu, prema drumu. Pun botaničkog žara, prevazišao sam samog sebe. Pronašli smo morio orchid, i primerke močvarne mirte, žutog bedrinca i travu Svetog Džona, a za sve njih je gospođica Grevil znala latinska imena. Pokazala mi je gnezdo vivka sa četiri jajeta, i leju grmova boroviice, kqje će zanekoliko nedelja dati plod.
Popodne je bledelo u tamnu sumaglicu kad smo prešli poslednji drum. Ali sada, mada smo još bili daleko, išli smo nizbrdo. Noge su mi bile umorne, ali su grudi bile pune svežeg vazduha. To nadimanje grudi i opojni osećaj. uspeha pomoglo mi je pri jednom neočekivanom susretu — koji bi me inače možda obeshrabrio — sa gospodinom Leslijem, upraviteljem župe Svetog Džuda, crkve gospođice Grevil. Mada sam uvek fiutomatski sumnjao u sve sveštenike koji ne pripadaju mojoj veri, ovo je bio prijatan čovek, kome sam se predstavio kao papista, na takav način da gospođica Grevil odmah primeti:
—    Gospodin Lesli je izvanredno obdaren čovek. Sirokog duha, takođe. — Nastavila je istom nategnulom hvalom. — I naravno, Karole, mi se vernici u Svelom Džudu u mnogome slažemo s vama rimokatolicima, mada, naravno, celibat nije nametnut našem sveštenstvu.
Potom smo uskoro bili kod kuće. Oprostih se s mnogo zahvaljivanja od gospođice Grevil i pojurih sa kutijom gore.
—    Tako smo se lepo proveli, majko. Pronašao sam leclnu retku orhideju. Imamo jednu biljku koja u stvari  jede muve, i sve moguće druge primerke. Gospođica Grevil će mi pokazati kako treba da ih nalepim, i kako  iseći komade za njen mikroskop.
Majka je sedela za stolom i sabirala brojeve na komadu hartije. Kad je podigla glavu, njen izraz lica je bio tako zamišljen da viknuh:
—    Majko, šta to nije u redu? Zar me nisi čula?
Ona se odmah povrati.
—    Da, dragi, naravno da jesam. — Privuče me i čvrsto me zagrli. — I kako si samo dobio rumene obraze! Pa, sedi sada pored mene, sasvim blizu, i sve mi ispričaj.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Arčibald Džozef Kronin

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 07:28

14.
U toku proleća i leta proveo sam na livadi mnoge zanosne časove, pune sreće i prijatnosti, ponekad sa gospođicom Grevil, a više sam. Moja strast za biologijom je imala bar tu korist što mi je poboljšala zdravlje. lli je to možda bilo zbog gimnastičkih tegova, što ih je gospođica Grevil stavila u moju sobu, i onog jutarnjeg umivanja u hladnoj vodi, koje sam sada, mada se majka protivila, izdržavao po stalnim opomenama moje zaštitnice. Ova je, operišući s neodoljivim primerima upornosti trkača koji su trenirali za Olimpijadu, nastavila da me bombarduje grčkim idejama.
— Ti nisi obdaren jakom anatomijom, Karole. Možeš iskoristiti sve što je najbolje.
Mada se nisu pojavila nikakva vidljiva mišićava ispupčenja, a bilo je poniženje za mene kad je gospođica Grevil uzalud tražila prve znake mog bicepsa, svejendno, najzad sam počeo da rastem. A iznad svega, postao sam neobično veliki stručnjak u poznavanju livade. Poznavao sam, i nalazio, praktično svaki divlji cvet između Ardfilena i Glen Fruina, mogao sam da primetim najmanju razliku između petolista i žute trave, a kad bih hteo da se isatknem, umeo sam da odrežem i obojim delove biljke, da bih ih pokazao majci na starom Cajsovom mikroskopu gospođice Grevil.
Moja usamljena tumaranja kroz goru nisu udovoIjila mojoj najvećoj želji; nisam stekao iskreno drugarstvo nijednog svog vršnjaka, aii ona su mi, što je neverovatno, donela prijateljstvo, avetinje mog ranog detinjstva, lovočuvara. Posle mučnog upoznavanja, kad je, primetivši moju figuru na horizontu, čuvar Džon Mekenzi došao dugim koracima, goneći me da me optuži kako »skupljam« tetrebova jaja, verovatno ga je sadržaj moje kutije i botanički žargon kojim sam, izvinjavajući se, blebetao, ubedio da se bavim čudnim stvarima. U drugim prilikama, posmatrajući me kroz lovački dvogled, mora da se uverio u moju nevinost, .i povremeno bi ugrabio priiiku da zastane sa mnom, da me ispita i. kad je kasnije video da mu mogu biti od koristi u pronalaženju udaljenih gnezda, da prijateljski popriča sa mnom. Kao čuvar đivljači Glen Fruina, imao je zadatak da pronađe što više ptica za dvanaesti avgust. Mislim da sam na kraju zadobio njegovo poverenje, jer se potrudio da mi ispriča mnoge zanimljive stvari o svome poslu, koje su mi pružale predmete razgovora za vreme rućka s gospođicom Grevil.
—    Znate šta, gospođice Grevil? — poćinjao sam, pošto bih s uživanjem probao prvu kašiku crvene čorbe, koja se očigledno zvala boršč.
—    Mnoge stvari znam, Karole, na šta se to odnosi?
—    Na tetrebove, gospođice Grevil.
—    Da — odgovori ona razmišljajući. — Dobro mi je poznata ta ptica i na stolu i van njega. Jadni moj otac ih je mnogo ustreiio po jorkširskim pustarama.
—    Ali, znate li, gospođice Grevil, da mlada ptica, kad poleti svega pet dana pošto se izleže, ne može da opstane bez dve stvari?
—    Zelenih mladica u gori? — reče ona.
—    ! ?
Ona odmahnu glavom.
—    Mušica — uzviknuh.
Ona diže pogled sa čorbe i uperi ga u mene.
—    Za ime božje, Karole. Zaprepastio si me.
—    Tako sam i mislio — rekoh pobedonosno. — Zato se stara gora puna korenja mora spaliti, a vlažni delovi pustare se moraju sačuvati, kao zemlja koja diše, za insekte bogate proteinom. — Prilično sam se ponosio tom rečju »protein« — gospodin Mekenzi je bio prilićno učen čovek. — I voda je potrebna, gospodice Grevil. Tetrebovi mnogo piju kad leže. Naravno, najveće prokletstvo za gospodina Mekenzija su ovce, stalno ih broji.
—    Zar rđavo spava? — upita ona Ijupko.
—    Oh, ne to, gospođice Grevii. Ovce pasu na livadi. Oozvoijena je ispaša samo za izvestan broj, a one danonoćno brste mladu goru. Gore su od vrane. Nikad ne gube apetit.
Ona najzad dozvoli sebi da se osmehne.
—    Pa, milo mi je što ti svoj nisi izgubio. Uzmi još čorbe.
S tim pustolovinama je trebalo da budem srećan za vreme dugih školskih raspusta, ali je tome smetala promena na mojoj majci, koja je odjednom postala očigledna. Zato što sam je najviše voleo na celom svetu i najviše verovao u nju, uvek sam je uzimao onakvu kakva je, i zamišljao sam da je »prebolela« očevu smrt. Nisam mogao ni da nagadam kakav je nedostatak trpela sem gubitka očevog drugarstva i podrške. Obuzet ‘.vojim vlastitim istraživanjima, jedva sam primećivao nien izgubljeni pogled kad se uveče vraćala iz Vintona, i kako bi često sedela prikovanog pogleda, pritisnuvši i>ist na obraz, polako mičući usnama, kao da govori ..ima sebi.
—    Hajde, Grejsi, — prigovorila bi gospođica Grevil, iznenada se pojavivši na stepenicama. — To tužno buljenje vam neće ništa pomoći. Morate sići dole k meni. Gospođica Džilbert i Als Ćarteris su se javile, pa ćemo malo muzicirati.
—    Prilično sam umorna — rekla bi majka. — I ne ide mi se. Sasvim ćete se dobro provesti i bez mene.
—    Glupost, draga Grejsi. Svi vas želimo. I to će vam mnogo koristiti.
Te prijateljice gospođice Grevil su bile upravite-Ijice Svete Ane. prijatne u svakom pogledu, a kad bi majka popustila tom navaljivanju. te bi je muzičke većeri izmorile.
No, bilo je odgovornosti o kojima ja nisam ništa shvatao, koje Hajdnov kvartet nije mogao da olakša. Meni je izgledalo prirodno da majka treba da preuzme očev posao. Sve je bilo uređeno, sve je išlo dobro, i sve će se nastaviti kao i dotle. Ni dašak finansijskih teškoća se nije osećao u vazduhu.
Jedne večeri poštar donese majci neko pismo. Bio je to događaj dovoljno neobičan, da bih s nestrpljenjem čekao dok ga ona otvori i pročita. Odjednom je čuh kako dahće. videh je kako pritiska rukom čelo.
—    Oh, Bože ... — uzviknu ona bolnim glasom. — Ovo je gadno.
—    Sta je, majko?
Skrhana, ona sede držeći pismo.
—    Stric Bernard mi je poslao račun. — Majčin glas je bio skoro nečujan, ali sam nastojao da mi sve ispriča. — Pre nego što je umro, tvoj otac mi je rekao da želi, insistirao je na tome, jednostavan pogreb. Ali stric Bernard nije to želeo. On je preuzeo svu organizaciju. I tako smo imali one nepotrebne, mrske, skupe, bogato ukrašene pokrove. A sada, neplaćeni račun, za koji sam smatrala da je odavno plaćen, dolazi meni, pod pretnjom tužbe sudu.
—    Je li mnogo?
—    Užasno mnogo.
Osetih kako sam se sav zažario od gneva.
—    On to mora da plati. Obećao je da će platiti. Ćuo sam kad je to rekao.
Majka ponovo pročita pismo.
—    Kaže da ne može. Da su mu konfiskovali imanje, da duguje drugim Ijudima, da je u jako teškom položaju.
—    To je životinjski što je učinio. On mora da je ... savršen nitkov, majko. — Tu reč sam naučio od gospođice Grevil, a u ovom slučaju je bila potpuno pogrešno upotrebljena. Moj stric Bernard je bio nežan, zbunjen, nepraktičan čovek, koji je ugađao svojim sklonostima, uvek dužan i uvek na ivici nesreće, no uvek mu je nekako uspevalo da dobro živi i pobrine se za svoju decu. Staviše, kao i drugi Ijudi njegovog soja, bio je pun dobrih namera. Njegova su preterana obećanja i čudnovate namere da čini dobro bile iskrene. Ne samo da ie tada verovao da će ih ispuniti, već je, često kao u halucinaciji, bio uveren da je to i učinio. Možda je majka to osetila, pa uzdahnu.
—    On dobro misli, čini mi se, a usudujem se da kažem da nema novca. Kaže da će možda bankrotirati. Njegovi poslovi se rđavo razvijaju.
—    Izgleda da on stalno bankrotira, majko. — Još nisam mogao da mu oprostim. — I dobro se izvlači iz svega toga, sa mnogo dobre hrane i finog odela, i svim komforom, kao što smo videli na pogrebu.
—    Nekim Ijudima se to sviđa, dragi. Uostalom, to ie moja odgovornost, odmah ću to urediti. — Majka je govorila polako, i dodade sama za sebe: — Jadni moj Konore, nećemo se svađati nad tvojim grobom.
Mora da se majka osetila jako usamljena kad je primila Bernardovo pismo. Stric Sajmon je bio u manastiru u Španiji. Nikad ništa nismo čuli o Leu. Bilo je prirodno da potraži ohrabrenja na drugom mestu. Mada nikad nije pisala svojoj kući, mogla je da dođe u vezu sa Stefanom, najmlađim bratom, u vintonskom univerziletskom savezu. To pismo je bilo poslato: ja sam ga umesto majke predao na poštu.
Stefan je došao u subotu popodne i izgledao je isti onakav kakvog sam ga se sećao iz vremena njegovih retkih poseta Ardenkejplu — bled, tih i zamišljen mlad čovek, s lepim pravilnim licem i finim inteligentnim čelom, koje je naginjalo borama, studioznom mrštenju. On nije mnogo govorio, ali je bio tako srećan što vidi majku, držeći joj dugo ruku i upitno je giedajući u oći. Kad ih čovek vidi ovako, bio je siguran u Ijubav koja je postojala među njima.
Dobar popodnevni čaj i hladna šunka sa salatom od krompira čekali su pripremljeni, a kad smo završili obed, majka mi dade novac i reče da mogu da odem u grad da kupim kutiju Eman bombona. Znao sam da žele da razgovaraju i nisam žurio, ali kad se vratih, oni su još pričali, glava nagnutih nad gomilom hartija na stolu.
—    Zaista, nemoj da se brineš, Grejsi, — govorio je Stefan. — Sve je sasvim dobro. — Imao je u jednoj ruci olovku, a drugom je mrsio kosu, tresući perut na kragnu od kaputa. — Kad sve bude isplaćeno, uključujući i neplaćeni račun, još ćeš imati sto pedeset funti u banci.
—    To je malo. Treba da mislim na Lorensovo školovanje.
—    Ali ti imaš svoj posao. Hageman je bio vrlo pošten kad je garantovao pošiljke pod istim uslovima kao i ranije. Posao, kako ga ja vidim, vodi se veoma lako. Sve porudžbine su manje više ostale na snazi.
—    Oni mi ih daju samo zato što me sažaljevaju I zato što su mnogo voleli Konora.
—    I tebe će voleti.
Majka odmahnu glavom. ali ipak ne onako očajno kao ranije.
—    Ne mogu da se sprijateljim, i budem sa svakim bogznakako pored boce piva, kao jadni Konor.
Pomisao na majku sa bocom piva bila je tako smešna, da sam se glasr.o nasmejao, a oni digoše poglede, i za trenutak majka mi se osmehnu. Zatim pokupi hartije.
—    Znaš li da je tvoj pametni ujak položio ispite s odličnim uspehom i da je na univerzitetu dobio još jednu specijalnu stipendiju za istraživanje? I ti ćeš tako zar ne, dragi?
Nisam ni sumnjao da neču.
Stefan ustade, pogleda na sat, na jednostavan ingersol marke od pet šilinga, kao i moj, i reče da je vreme da pođe na voz. Zatim, pogledavši me pažljivo, tiho reče majci:
—    Neću opet da te teram, Grejsi. Ali zar nećeš ponovo da razmisliš o očevom predlogu?
—    Čemu to vodi? — reće majka. — Treba li da se vratim i pravim se da mi je žao, da sam užasno pogrešila, ali da ću sada biti dobra, i sve to nadoknaditi?
—    Mislim da mogu da obećam da češ biti srdačno dočekana. Opet ćeš imati udoban dom, i rođenu porodicu oko sebe.
—    Ali pod njihovim uslovima? Ne bih mogla samu sebe da nateram da ih prihvatim.
—    Da li je to tako važno?
Gledajući u zemlju, majka je izgledala kao da u sebi raspravlja o nekom pitanju.
—    Čudnovato, ali jeste važno. A svakako i... ti znaš za koga. Šta bi on pobogu, mislio o majci koja iznenada uviđa svoju grešku, i kaže da sad treba zaboraviti sve dosadašnje vaspitanje. da se mora pokoriti i postati nešto drugo? Sem toga što bi to btlo okrutno, bio bi to akt užasne nevernosti prema ... prema mrtvom. — Majka odmahnu glavom. — Ono što je učinjeno, učinjeno je. Ne žalim. I nema povratka.
Nastade poduže ćutanje. Zatim Stefan reče:
—    Mislim da imaš pravo. Grejsi. Poštujem te zbog toga.
Zbog toga nerazumljivog razgovora osećao sam se užasno neprijatno. Bio sam srećan što me je Stefan zamolio da ga otpratim do stanice.
Na putu do stanice hrabrio me je da dobro učim. Cuo je da sam pametan, a za svakoga dečaka koji nema oca uz sebe marljiv rad je put ka uspehu. Rekao mi je da će pokušati sa službom u Indijskoj državnoj službi. ne da bi išao u Indiju, jer ako dobije dobre ooene na ispitu, onda će ga zadržati ovde. Ali je bio skromno, pesimistički raspoložen u odnosu na svoje izglede.
Najzad, baš pre polaska voza, on mi reče na svoj oprezan način:
— Nemoj mučiti majku, Lorense, za one stvari koje ti zbilja nisu potrebne. Zasad ona ima dovoljno drugih briga. I ona čini prilične žrtve zbog tebe.
Iskreno sam obećao da ću biti pažljiv, razborit i oprezan. Da, da ću na sve moguće načine paziti na majku. Nisam li je voleo svim svojim srcem? Jao, lako sam davao obećanje, a uskoro zatim se nisam osvrtao na njih. Sada, pošto se vreme najzad promenilo i zima se približavala, počela je da me hvata nova strast.
Слика