Džejn Ostin

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Дец 2012, 20:24

Слика Слика Слика Слика
Bojim se da nije malo prkosna po prirodi - njena majka bila je takva; ali mi moramo biti strpljivi s takvim detetom, i ja nisam sigurna da je njena žalost zbog odlaska od kuće u stvari nešto rđavo, jer je to, i pored svih mana, ipak bila njena kuća, a ona još ne može da shvati koliko će ovom promenom dobiti, ali ipak treba u svemu biti umeren. Međutim, bilo je potrebno više vremena nego što bi gospođa Noris bila voljna da dopusti da se Fani pomiri s novim životom u Mensfild Parku i sa rastankom od svih na koje je bila navikla. Ona je bila veoma osetljiva, a okolina ju je premalo razumela da bi s njom postupala kako treba. Niko nije namerno bio neljubazan, ali niko se nije naročito trudio da joj olakša. Odmor koji je sutradan dat gospođicama Bertram, s ciljem da im se pruži prilika da se bez žurbe upoznaju i pozabave sa svojom malom rođakom, slabo je doprineo njihovom zbliženju. One nisu mogle drukčije nego da je smatraju beznačajnom kad su otkrile da ima samo dva svilena pojasa i da nikad nije učila francuski, a kad su primetile da je malo iznenađena njihovim duetom koji su bile ljubazne da joj odsviraju, nisu mogle da učine ništa više nego da joj velikodušno poklone neke svoje igračke do kojih im je bilo najmanje stalo i da je ostave samu, dok su se one uputile da se pozabave igrom koju su najviše volele u to vreme - da prave veštač-ko c veće ili da trače staniol. Fani, bilo da je bila blizu svojih rođaka ili daleko od njih, u učionici, salonu, ili u parku, bila je uvek podjednako izgubljena i uvek se od svakoga i na svakom mestu nečega plašila. Bila je obeshrabrena ćutanjem ledi Bertram, uplašena ozbiljnim izgledom ser Tomasa, i sasvim poražena opomenama gospođe Noris. Njeni rođaci, stariji od nje poražavali su je primedbama o njenom rastu i zbunjivali je zapažanjem njene bojažljivosti; gospođica Li čudila se njenom neznanju, a sobarice su se podsmevale njenim haljinama; kad se tim jadima doda sećanje na njenu braću i sestre, među kojima je ona uvek bila važna kao drug u igri, učiteljica i bolničarka, onda je izvesno da je očajanje koje je pritislo njeno malo srce moralo biti teško. Sjaj ove kuće ju je zaprepastio, ali je nije mogao utešiti. Sobe su bile suviše velike da bi se ona po njima mogla slobodno kreta18 ti; mislila je da će pokvariti sve što dodirne, pa se šunjala po kući neprestano u strahu od nečega; često se povlačila u svoju sobu da plače, i devojčica o kojoj se u salonu govorilo uveče pošto bi ona otišla kao o detetu koje, izgleda, uviđa kako se samo poželeti može koliko je neobično srećno, okončavala je svakog dana svoje jade jecanjem i tako bi i zaspala. Tako je prošla nedelja dana, a da to niko nije ni slutio zbog njenog mirnog, pasivnog držanja, ali jednog jutra našao ju je njen rođak Edmund, mlađi sin ser Tomasov, gde sedi na tavanskim stepenicama i plače. - Draga mala rođako - rekao joj je on sa svom nežnošću jedne divne prirode - šta li to može biti? - I kad je seo pokraj nje, imao je mnogo muke dok je savladao njen stid zbog toga što je tako zatečena, i nagovorio je da slobodno otvori srce. Je li bolesna? Ili se kogod na nju naljutio? Ili se posvađala s Marijom i Julijom? Ili se muči u zadatku zbog nečega što bi joj on mogao objasniti? Želi li, ukratko, nešto što bi joj on mogao pribaviti ili što bi mogao učiniti za nju? Dugo nije mogao dobiti nikakva odgovora osim - Ne, ne ništa - ne, hvala - ali je i dalje bio uporan, i čim je počeo da pominje njenu kuću, po njenom sve jačem jecanju video je zbog čega je žalosna. Pokušao je da je uteši. - Tebi je žao što si otišla od tvoje mame, draga moja mala Fani - rekao joj je - i po tome se vidi da si vrlo dobra devojčica, ali moraš imati na umu da si ovde među rođacima i prijateljima koji te svi vole i koji žele da te učine srećnom. Hajde da pro-šetamo po parku, pa ćeš mi ispričati sve o svojoj braći i sestrama. Nastavivši taj razgovor, on je video da je njoj od sve braće i sestara, ma koliko da su joj svi bili dragi, jedan bio više prirastao za srce od ostalih. Ona je najviše pričala o Viljemu i njega je najviše želela da vidi. Viljem, najstarije dete u porodici i godinu daMensfild Park 19 na stariji od nje, bio je njen stalni drug i prijatelj; on ju je branio pred majkom (čiji je miljenik bio) u svakoj nezgodi. Viljem nije voleo da ona ide od kuće; rekao joj je da će mu ona zaista mnogo nedostajati: - Ali, držim da će ti Viljem pisati. - Da, hoće, ali on je rekao njoj da ona prvo piše. - Pa kad ćeš to učiniti? - Ona se pokunji i odgovori, nesigurno, da ne zna; nema hartije. - Ako je to jedina nevolja, ja ću ti dati hartije i sve drago što ti treba, pa možeš napisati pismo kad god hoćeš. Hoće li ti biti drago da pišeš Viljemu?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Дец 2012, 20:25

- Hoće, veoma. - Onda hajde, uradi to sad. Hodi sa mnom u trpezariju, tamo ćemo naći sve i bićemo sigurni da ćemo biti sami u sobi. - Ali, rođače - hoće li ono otići na poštu? - Hoće, veruj mi; otići će sa ostalim pismima, a pošto će tvoj teča platiti marku, neće Viljem morati ništa da da. - Moj teča? - upita Fani gledajući ga uplašeno. - Da, kad napišeš pismo, ja ću ga odneti ocu da zalepi marku. Fani je to izgledalo kao smeo poduhvat, ali se više nije opirala, i oni su zajedno otišli u malu trpezariju gde joj je Edmund pripremio hartiju, podvukao joj crte lenjirom s tolikim strpljenjem kakvo je mogao imati njen brat, samo verovatno je on to učinio još malo bolje. Ostao je s njom za sve vreme dok je pisala, da joj pomogne u oštrenju pera ili pravopisu, budući da ni u jednom od toga nije bila vična, i tu pažnju, koja je njoj bila veoma prijatna, uvećao je time što je dodao pozdrav njenom bratu, a to je nju ushiti-lo više od svega ostalog. Sopstvenom rukom uputio je taj pozdrav svom rođaku Viljemu i poslao mu pola gineje u pismu. Fanina ose-ćanja bila su tada takva da je verovala da ih ne može iskazati, ali 20 Diejn Ostin njen izraz i nekoliko iskrenih reci sasvim su pokazali koliko je zahvalna i ushićena, pa je njen rođak počeo da uviđa da je ona zanimljiva. Razgovarao je još s njom, pa se iz svega što je rekla uve-rio da ona ima dobro srce i jaku želju da čini ono što treba a zatim je video da zaslužuje da joj se pokloni veća pažnja zbog velike delikatnosti njenog položaja i njene preterane stidljivosti. On joj nikada nije svesno naneo bol, ali sad je osetio da je njoj potrebno više stvarne ljubaznosti, pa je, imajući to na umu, nastojao da pre svega ublaži njen strah pred svima njima, naročito joj je dao mnogo dobrih saveta za igranje s Marijom i Julijom i kako da bude što veselija. Od toga dana Fani je bilo lakše. Osećala je da ima prijatelja, i zahvaljujući Edmundovoj dobroti, bila je bolje raspoložena prema svima ostalima. Kuća joj je postala manje tuđa, a ljudi manje strašni, pa ako je među njima i bilo nekih kojih se i dalje bojala, počela je bar da upoznaje njihove ćudi i da uči kako će im se najbolje prilagoditi. Njena neuglađenost i nespretnost koje su u početku žalostile i uznemiravale sve, a naročito nju, postepeno su se izgubile i ona se više zaista nije plašila da izađe pred svog teču, niti se više mnogo trzala kad bi čula glas tetke Noris. Za rođake je postala drugarica koja se pokatkad mogla primiti. Iako zbog svoje mladosti i slabe snage nije bila dostojna da im bude stalna drugarica, njihove zabave i planovi bili su ponekad takve prirode da je treći član bio veoma koristan, naročito ako je bio uslužan i popustljiv po prirodi, i one su morale priznati, kad se njihova tetka raspitivala o njenim manama ili kad im je brat Edmund govorio da ona zaslužuje da budu dobre prema njoj, da je „Fani dosta dobra srca". Sam Edmund bio je uvek podjednako dobar prema njoj, dok od Toma nije morala da trpi ništa više od onih šala koje sedamnaestogodišnji mladić uvek smatra prikladnim za dete od deset godina. On je upravo ulazio u život, bujan i obdaren svim rasipničkim ćudima najstarijeg sina koji misli da je rođen samo zato da troši i uživa. Njegova ljubaznost prema maloj rođaci bila je u skladu s njegovim položajem i njegovim pravima: on joj je načinio nekoliko vrlo lepih poklona i smejao joj se. Ukoliko su se njen izgled i njeno raspoloženje popravljali, utoliko su ser Tomas i gospođa Noris sa sve većim zadovoljstvom mislili o svom dobročinstvu, pa su ubrzo zaključili da ona, iako daleko od toga da bude pametna, pokazuje dobru narav na koju se može uticati i dodali da će im, izgleda, zadavati malo muke. Nisu samo oni imali rđavo mišljenje o njenim sposobnostima. Fani je znala da čita, da radi ručni rad i da piše, ali niko je nije učio ničem drugom; kako su njene rođake videle da ona ne zna mnoge stvari koje su njima bile odavno poznate, držale su je za veoma glupu i prve dve do tri nedelje uvek su nešto novo pričale o tome kad bi ušle u salon. - Draga mama, zamislite samo, naša rođaka ne zna da sastavi mapu Evrope - ili - naša rođaka ne ume da nabroji glavne reke u Rusiji - ili - ona još nikad nije čula za Malu Aziju - ili - ne zna kakva je razlika između akvarela i pastela! Kako je to čudno! Jesi li ikada čula nešto tako glupo! - Draga moja - odgovorila bi njihova razborita tetka - to je vrlo rđavo, ali ti ne smeš očekivati da svako bude tako napredan i brz u učenju kao vas dve. - Ali, tetka, ona je zaista takva neznalica! Znate, sinoć smo je pitale kojim bi putem išla u Irsku i ona je rekla da bi se prevezla do ostrva Vajt. Ona ne misli ni o čemu drugom osim o ostrvu Vait 22 i zove ga Ostrvo, kao da je ono jedino ostrvo na svetu. Ja bih se začelo stidela da nisam znala više nego ona još dok sam bila mlađa od nje. Ne mogu da se setim kad je to bilo da ja nisam znala mnogo od onoga o čemu ona još i ne sluti. Kad smo mi još, tetka, ponavljali hronološki red po kome su vladali engleski kraljevi, s datumima njihovog stupanja na presto i većinom glavnih događaja za vreme njihove vladavine! - Da - dodala je druga - i rimske careve počev od Septimija Severa, osim silne neznabožačke mitologije i svih metala, polume-tala, planeta i istaknutih filozofa. - Sasvim tako, drage moje, ali vas je bog obdario neobičnim pamćenjem, a vaša jadna rođaka verovatno ga uopšte i nema. Postoje velike razlike u pamćenju, kao i u svemu ostalom, pa stoga ne smete biti suviše stroge prema vašoj rođaci, i morate je žaliti zbog tog njenog nedostatka. I zapamtite da i pored toga što ste tako napredne u nauci i pametne, treba uvek da budete skromne, jer ma koliko već znale, vi treba još mnogo da naučite. - Da, znam, dok ne napunim sedamnaest godina. Ali, moram vam reći još nešto čudno i smešno o Fani. Znate li vi da ona kaže da ne želi da uči ni muziku ni crtanje. - To je začelo veoma glupo, mila moja, i po tome se vidi kako je njen duh siromašan i bez ambicije. Ali, kad se sve uzme u obzir, nisam sigurna da tako ne bi trebalo i da bude, jer, iako vi znate da su vaši roditelji (zahvaljujući meni) tako dobri da će je odgojiti s vama, nije potrebno da ona bude tako obrazovana kao vi; naprotiv, bilo bi daleko bolje da između vas bude neke razlike. Takvi su bili saveti kojima je gospođa Noris pomagala formiranje duha svojih nećaka, i ne treba se čuditi što su one, i pored svoje darovitosti koja ie mnoeo obeća vala i rann Mensfild Park 23 tako slabo bile upućene u običnije discipline, kao što su poznavanje samog sebe, plemenitost i smernost. One su u svemu bile odlično podučavane, osim u dobroti srca.

Ser Tomas nije znao šta im nedostaje, jer ni sam nije pokazivao svoje naklonosti, iako je bio brižan otac, i njegovo suzdržano ponašanje zaustavljalo je svaki iz-liv njihove nežnosti pred njim. Vaspitanju svojih kćeri ledi Bertram nije poklanjala ni najmanju pažnju. Nije imala vremena za takve brige. Ona je bila žena koja je provodila dane sedeći, lepo obučena, na sofi i radeći kakav poveći ručni rad, koji je bio od male koristi i bez lepote, i mislila je više na svoje psetance nego na decu, prema kojoj je ipak bila veoma popustljiva, osim u slučajevima kad bi joj ona smetala, po-vodeći se u svemu važnijem za ser Tomasom, a u manje važnim pitanjima za svojom sestrom. Čak i da je imala više vremena da se bavi svojim kćerima, ona bi verovatno smatrala da je to izlišno, jer su one bile pod nadzorom vaspitačice, imale dobre učitelje, i nisu mogle poželeti ništa više. Što se tiče Fanine gluposti pri učenju, ona je mogla reći da je to vrlo žalosno, ali ima ljudi koji su zaista glupi, i Fani se mora više truditi: ona ne zna šta bi se još moglo učiniti i mora da doda da u tom siročetu ne vidi ništa ružno, osim što je tako tupa - i uverila se da se uvek nađe pri ruci, da je hitra i poslušna i da donosi ono što se od nje zatraži. Fani je i pored sveg svog neznanja i stidljivosti ostala u Mensfild Parku i, naučivši da na njega prenese puno ljubavi koja ju je pre vezivala za njenu kuću, rasla je dosta srećno tu među rođacima. Ni Marija ni Julija nisu bile namerno zle prema njoj, i mada je Fani često bila ponižena njihovim postupcima, ona je o svojim pravima imala tako skromno mišljenje, da se nije zbog toga mogla osećati 24 Otprilike u vreme kad je ona ušla u njihovu porodicu, ledi Bertram je, posle neke manje bolesti i mnogo lenjosti, napustila kuću u gradu, gde je obično prebivala svakog proleća, i stalno se nastanila na poljskom dobru, ostavljajući ser Tomasa da obavlja svoju dužnost u Parlamentu, ne vodeći računa da li je njemu tamo više ili manje udobno bez nje. Stoga su gospođice Bertram nastavile da na selu vežbaju pamćenje i svoje duete, i da rastu i postaju ženstvene; njihov otac gledao je kako one po spoljašnjosti, ponašanju i obrazovanju postaju takve da je mogao biti zadovoljan njima. Njegov najstariji sin bio je lakomislen i rasipan, i već mu je bio zadao mnogo briga, ali ostala deca obećavala su da će biti dobra. Mislio je da će njegove kćeri, dok budu još nosile ime Bertram, začelo zaodenuti to ime novom Ijupkošću, a kad ga napuste verovao je da će proširiti njegove ugledne rodbinske veze, dok je Edmun-dov karakter, njegov siguran zdrav razum i pošten duh obećavao da će služiti na korist, na čast i sreću i njemu samom i svima njegovima. Trebalo je da postane sveštenik. Obuzet brigama i zadovoljstvom zbog svoje dece, ser Tomas ipak nije zaboravljao da čini ono što je mogao za decu gospođe Prajs: on joj je velikodušno pomagao u školovanju i zapošljavanju sinova kad bi ovi dorasli do toga da se posvete jednom određenom cilju, a Fani, iako gotovo sasvim odvojena od svoje porodice, iskreno se radovala kad god bi čula da je on štogod učinio za njih, ili kad bi saznala ma šta što je obećavalo da će se njihov položaj ili život poboljšati. Jednom, i to samo jednom u toku mnogih godina, dozi vela je sreću da bude s Viljemom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Дец 2012, 20:26

Ali, ne mogu biti zadovoljan bez Fani Prajs, ne mogu se smiriti dok malo ne ranim srce Fani Prajs. Izgleda da ti nisi sasvim svesna koliko ona ima prava da bude zapažena. Kad smo sinoć razgovarali o njoj, čini mi se da niko od vas nije primetio koliko se ona za ovih poslednjih šest nedelja promenila nabolje. Vi je viđate svakog dana i stoga to ne zapažate, ali ona je, veruj mi, sasvim drukčija od onoga kakva je bila jesenas. Tada je bila samo mirna, skromna devojka, ne sasvim obične spoljašnjosti, ali sada je izrazito lepa. Onda sam mislio da nema ni lepo lice, ni držanje, ali njena nežna koža koju tako često obliva rumenilo, kao što je bilo sinoć, nesumnjivo je lepa, a po onome što sam zapazio u njenim očima i ustima, ne gubim nade da bi one mogle biti dovoljno izrazite kad bi ona imala išta da izrazi. A onda - njen izgled, njeno ponašanje, uopšte sva se toliko neopisivo prolepšala! Sigurno je od oktobra porasla bar dva palca. - Pih! Pih! Tako govoriš samo zato što ovde nije bilo nijedne visoke žene s kojom bi je mogao uporediti, zato što je imala novu haljinu i zato što je nikad dosad nisi video tako lepo obučenu. Ona je sasvim ista kao što je bila u oktobru, veruj mi. Stvar je u tome što je ona bila jedina devojka u društvu koja bi mogla privući tvoju pažnju i što ti moraš imati nekoga. Uvek sam mislila da je ona lepa - ne upadljivo - ali „dosta lepa", kako se to kaže, da ima onu vrstu lepote koju vremenom više zapažaš. Bolje bi bilo da su joj oči tamnije, ali zato joj je osmeh blag; što se tiče tog čudesnog prolepšavanja, ubeđena sam da se to može objasniti boljim krojem njene haljine i tim što ti nisi imao ni u koga drugog da gledaš; stoga, ako zaista počneš da se zabavljaš s njom, nećeš me nikad ube-diti da to dolazi otuda što se diviš njenoj lepoti, niti da potiče iz čega bilo drugog osim iz tvoje dokolice i ludosti. 248 Njen brat se na tu optužbu samo osmehnu i ubrzo potom reče: - Nisam sasvim načisto kakva je gospođica Fani. Ne razumem je. Ne bih mogao reći šta je trebalo da znači ono njeno jučerašnje držanje. Kakav je karakter? Je li ona ozbiljna? Je li nastrana? Je li licemerna? Zašto se povukla i gledala me onako ozbiljno? Jedva sam izvukao koju reč iz nje. Još nikad u životu nisam tako dugo bio pokraj neke devojke - i tako malo uspeo u svojim pokušajima da je zabavim! Nikad nisam sreo devojku koja me je tako ozbiljno gledala! Moram pokušati da tu pobedim. Njen pogled veli: „Neću te voleti, čvrsto sam rešena da te ne volim", a ja kažem da hoće. - Ludo moja! U tome je, dakle, ipak njena privlačnost! Eto to je, zbog toga što joj nije stalo do tebe, ona ima nežnu kožu, zato je mnogo viša i raspolaže svim tim čarima i dražima! Ja ne želim da je ti zaista unesrećiš; od malo ljubavi možda bi ona malo živnula, i to bi joj koristilo, ali neću da je gurneš u dubine, jer ona je tako dobro stvorenje kakvog nema na svetu i vrlo je osećajna. - To se može zbiti samo za četrnaest dana - reče Henri - a ako tih četrnaest dana mogu da je ubiju, onda je ona začelo takve prirode da je ništa ne bi moglo spasti. Ne, neću toj dragoj dušici učiniti ništa nažao! Želim samo da me ona lepo gleda, da mi se osmehuje i da rumeni, da čuva pokraj sebe stolicu za mene ma gde se nalazila i da sva ustrepti kad ja tu sednem i kad joj se obratim; da misli onako kako ja mislim, da je zanimaju moja zadovoljstva i sve što je moje, da pokušava da me duže zadrži u Mensfildu i kad ja odem da oseća da više nikada neće biti srećna. Ne želim ništa više. - Sušta umerenost! - reče Meri. - Sad više ne mogu imati nikakvih obzira. Pa lepo, imaćeš dosta prilike da pokušaš da joj se preporučiš, jer smo često zajedno.

Слика Слика Слика Слика
I ne pokušavajući više da ga kori, ona prepusti Fani njenoj sudbini - sudbini koja bi, da Fanino srce nije bilo zaštićeno nečim što gospođica Kroford nije ni slutila, mogla biti i teža nego što je ona zaslužila. Jer iako, začelo, ima takvih neosvojivih mladih dama od osamnaest godina (inače o njima ne bismo čitali) koje se ne mogu nagovoriti da se zaljube ako se tome njihov razum protivi, uprkos darovitosti, lepom ponašanju i laskanju, nisam sklona da verujem kako je Fani jedna od njih, niti mislim da bi ona, koja je imala tako osećajnu prirodu i toliko ukusa, mogla umaći ćela srca udvaranju (pa, makar ono trajalo samo četrnaest dana) takvog čoveka kao što je Kroford, uprkos tome što bi trebalo savladati njeno negdašnje rđavo mišljenje o njemu, da ona svoju ljubav nije već bila poklonila nekome drugom. I pored sve bezbednosti zbog ljubavi prema drugom čoveku i nepoštovanju prema njemu, Krofordu, bezbed-nost u kojoj je mogao biti spokojan njen duh izložen njegovim napadima, njegova stalna pažnja, stalna ali nenametljiva, koja se sve više prilagođavala nežnosti i prefinjevosti njene prirode, ubrzo ju je prisilila da prema njemu bude manje netrpeljiva nego ranije. Ona nije nikako zaboravljala prošlost, i o njemu je imala isto onako rđavo mišljenje kao i pre, ali osetila je njegovu moć; on je bio tako zabavan, njegovo ponašanje bilo je toliko učtivije, tako ozbiljno i besprekorno učtivo, da je bilo nemoguće ne uzvratiti mu to uljud-noŠću. To je postigao samo za nekoliko dana, a krajem tih dana iskr-sle su neke okolnosti koje su mogle ići na ruku njegovoj želji da joj se dopadne utoliko što je ona zahvaljujući njima bila tako srećna i u takvom raspoloženju, da joj se svako dopadao. Viljem, njen brat, tako voljeni i tako dugo odsutni brat, bio je opet u Engleskoj. Dobila je pismo od njega nekoliko redaka napisanih na brzinu 250 kad je brod sa severa ušao u Kanal, koje je on poslao u Portsmut prvom lađom koja je ostavila brod „Antverpen" ukotvljen u Spit-hedu; kad je Kroford došao s novinama u ruci nadajući se da će ona iz njih prva saznati za tu vest, našao ju je gde, sva ustreptala od radosti nad tim pismom, sluša ozarena lica, puna zahvalnosti, ljubazni poziv koji joj je njen teča vrlo mirno diktirao u odgovor. Kroford se samo dan pre toga sasvim upoznao s tom stvari, ili bolje reći tada je tek saznao da ona ima takvog brata i da je on na takvom brodu, ali se živo interesovao za to, i odlučio je da se po povratku u grad raspita kad će se „Antverpen" vratiti iz Sredozemnog mora, itd. Sreća koja ga je poslužila sutradan ujutru u tom njegovom prvom traženju vesti o brodu kao da je bila nagrada za njegovu dovitljivost u pronalaženju takvog načina da joj se dopadne, kao i za njegovu poslušnost admiralu, koji je tokom mnogih godina uzimao onaj list za koji se smatralo da prvi donosi pomorske vesti. Pokazalo se, međutim, da je on zakasnio. Sva ona divna prva osećanja koja se nadao da će izazvati već su bila poklonjena. Ali, ona je sa zahvalnošću odala priznanje njegovoj nameri i dobroti koja ga je na to podstakla - to je učinila s iskrenom zahvalnošću i toplo, jer ju je bujica ljubavi prema Viljemu uzdigla iznad njene uobičajene stidljivosti. Taj dragi Viljem će uskoro biti medu njima. Nema sumnje da će odmah dobiti odsustvo, jer on je još uvek bio pomorski kadet, i budući da su ga roditelji, koji su živeli u Portsmutu, začelo već videli, i viđali ga možda svakog dana, on će s pravom moći odmah da posveti dane odmora sestri, koja se za sedam godina najviše dopisivala s njim i teci, koji je najviše učinio za njega i za njegovo unapređenje, tako da je odgovor na njen odgovor, u kome joj je javljao dan svog dolaska u bliskoj budućnosti, stigao u najkraće moguće vreme; prošlo je jedva deset dana otkako je Fani do-živela uzbuđenje zbog svog prvog odlaska na večeru kao gost, kad ju je opet obuzelo drago, plemenitije uzbuđenje - čekala je u dvorani, u predsoblju, na stepenicama da što pre čuje kloparanje kočija koje će joj dovesti brata. Kola srećno stigoše dok je ona tako čekala, i pošto nije bilo ni nekog ceremonijala, ni plašljivosti koje bi odgodile trenutak sastanka, ona je bila s njim od časa kad je stupio u kuću. U prvim minulima neopisive sreće niko im nije smetao niti ih je ko gledao, osim ako se posluga, koja se uglavnom starala da otvara vrata, može smatrati svedocima njihovog susreta. To je ispalo baš onako kako su ser Tomas i Edmund, svaki za sebe, potajno pripremali, što su jedan dragom pokazali živošću punom razumevanja kad su čuli da je Viljem stigao, savetujući gospođi Noris da ostane tu gde je umesto da pohita u predsoblje. Viljem i Fani se ubrzo pojaviše, i ser Tomas je u svom štićeniku sa zadovoljstvom primio sasvim drukčijeg čoveka od onog koga je pre sedam godina opremio; taj mladić imao je otvoreno, prijatno držanje i iskreno, neizveštačeno, ali pažljivo ponašanje puno poštovanja, koje je ser Tomasa učvrstilo u uverenju da mu je on prijatelj. Prošlo je dosta vremena pre nego što se Fani mogla pribrali od uzbuđenja i sreće za poslednjih trideset minuta punih iščekivanja, za kojima je došlo ostvarenje njene želje; prošlo je neko vreme pre nego što se moglo reći da je srećna zbog tog događaja, pre nego što je nestalo razočaranja, neminovnog zbog promena na bratu, kad je u njemu mogla da vidi onog starog Viljema i da razgovara s njim, za čim je njeno srce čeznulo već mnogo godina. No to vreme ipak je došlo, malo-pomalo, pod uticajem njegove ljubavi, isto 252 tako tople kao što je i njena bila, ali daleko manje sputavane pre-fmjenošću i nesigurnošću u sebe. Ona je bila prvi predmet njegove ljubavi, ali za njega je, zbog njegovog snažnijeg duha i smelije prirode, bilo isto toliko prirodno da izrazi tu ljubav koliko i da je oseća. Sutradan su zajedno šetali, uživajući iskreno u tome, i otada su svakog dana često bivali sami, što je ser Tomas morao sa zadovoljstvom primetiti čak i pre nego što ga je Edmund na to upozorio. Osim trenutaka izuzetne radosti koju je u njoj za nekoliko po-slednjih meseci izazivao svaki naročiti ili neočekivani znak Edmun-dove pažnje, Fani još nikad u životu nije znala za toliku sreću kao u ovom nesputavanom, ravnopravnom, slobodnom druženju s bratom i prijateljem koji joj je sasvim otvarao svoje srce, pričao joj o svim svojim nadama i bojaznima, planovima i brigama u pogledu tog odavno očekivanog, teško zasluženog i s pravom visoko cenje-nog unapređenja - s Viljemom, koji joj je mogao neposredno i podrobno pričati o ocu i majci, o braći i sestrama, od kojih je ona vrlo retko dobijala vesti - s bratorn koga su zanimale sve zgode i sitne nevolje u njenom domu, u Mensfildu - s njim koji je bio spreman da o svakom članu iz tog doma misli onako kako ona kaže, ali koji se ipak od nje razlikovao po svom slobodnijem mišljenju o tetki Noris, o kojoj je govorio s većom žestinom - i s kojim je mogla prepričavati sve i dobro i zlo iz njihovog najranijeg doba (što je možda od svega bilo najveće zadovoljstvo) i s nežnim uspomenama sećati se svakog njihovog zajedničkog bola i zadovoljstva. To je preimućstvo, to snaži ljubav, u kojoj čak i bračna veza zaostaje za bratskom. Deca iz iste

porodice, iste krvi, s istim prvim asocijacijama i navikama kadra su da uživaju na neki način koii nikakve kasniie veze ne moeu zameniti: ako tako draeoceni Mensfild Park 253 ostaci privrženosti iz najranijeg doba ikada sasvim iščeznu, to se mora pripisati dugom i neprirodnom otuđivanju, ili razilaženju koje ne može opravdati nikakva kasnija veza. To, nažalost, suviše često biva. Bratska ljubav, koja je ponekad sve, ponekad je gora nego bilo šta. Ali kod Viljema i Fani Prajs to je još bilo sasvim čisto i sveže osećanje, nepomućeno ikakvim suprotnim interesima, nerashlađeno ikakvom ljubavlju prema ikome drugom, osećanje koje je pod uticajem vremena i rastanka samo postalo jače. Tako simpatična privrženost doprinela je da o njima steknu još bolje mišljenje svi koji su imali takva srca da cene sve što je dobro. Henri Kroford tome se isto iznenadio kao i neki drugi. On je poštovao srdačnu, nespretnu ljubav mladog mornara, koja ga je navela da kaže, pokazujući na Faninu glavu: - Znate, ova čudna moda već počinje da mi se sviđa, iako u početku nisam mogao da ve-rujem kad sam čuo da se takve stvari prave u Engleskoj; i kad su se gospođa Braun i druge žene pojavile tako udešene kod Komandanta u Gibraltaru, mislio sam da su lude; ali, Fani me može nate-rati da se sa svim pomirim - video je takođe s živim divljenjem rumenilo na Faninim obrazima, sjaj u njenim očima, duboko interes-ovanje i zanetu pažnju dok joj je brat opisivao opasnosti ili strašne prizore koje je morao doživeti za to vreme provedeno na moru. To je bila slika za koju je Henri Kroford imao dovoljno ukusa da bi je mogao ceniti. Fani je postala privlačnija - dvostruko privlačnija, jer je osećajnost koja je činila njeno lice lepšim i ćelo njeno biće ozarenim bila sama po sebi privlačna. On više nije sumnjao u sposobnost njenog srca. Ona je mogla da oseća, iskreno da oseća. Biti voljen od takve devojke, izazvati prve zanose u njenoj mladoi. neiskvarenoj duši značilo bi nešto! Ona sa ie zanimala vi254 se nego što je predvideo. Četrnaest dana nije bilo dosta. Njegov boravak u Mensfildu produžio se neograničeno. Ser Tomas je često podsticao Viljema da govori. Ser Tomasa su zanimale njegove priče ali on ga je navodio na pričanje uglavnom stoga što je želeo da na taj način upozna pripovedača i bio je potpuno zadovoljan slušajući kako on jasno, prosto, i duhovito govori o raznim pojedinostima i u njima je video dokaz plemenitih načela, stručnog znanja, energije, hrabrosti i vedrine - svega čime se može zaslužiti dobro mišljenje i što obećava dobro. Iako tako mlad, Viljem je već video mnogo sveta. Bio je u Sredozemlju, u Zapadnoj Indiji, pa opet u Sredozemlju; kapetan ga je iz naklonosti često vodio na kopno, i on je za sedam godina upoznao sve opasnosti koje čoveka mogu snaći na moru i u ratu. Raspolažući takvim iskustvom on je imao prava da očekuje da ga drugi slušaju, pa makar se gospođa Noris i vrzmala po sobi i uznemiravala sve ostale tražeći neki končić ili neko staro dugme od košulje baš onda kad njen sestrić priča najzanimljiviji trenutak iz kakvog brodoloma ili boja, svi ostali pažljivo su pratili njegove reci, čak ni ledi Bertram nije mogla da sluša o takvim strahotama a da se ne uzbudi, ili da s vremena na vreme ne digne pogled sa svog ručnog rada i ne kaže: „Bože moj! Kako je to neprijatno! Čudim se kako iko može da se otisne na more."

Te priče su u Henriju Krofordu izazivale drukčija osećanja. On je žalio što nije bio na moru, što nije sve to video i učinio i toliko propatio. On je imao toplo srce i bujnu maštu i vrlo je poštovao mladića koji je, ne napunivši još ni dvadesetu, pretrpeo tolike telesne muke i koji je dao toliko dokaza o svojoj duševnoj snazi. Pred slavom što okružuje junaštvo, snalažljivost, napor i izdržljivost on se postideo svog života punog sebičnog ugađanja, koji mu se Mensfild Park 255 učinio sušta suprotnost; zažalio je što i on nije kakav Viljem Prajs da se s tolikim žarom i poštovanjem samog sebe istakne i sam pro-krči put do bogatstva i ugleda, umesto ovoga što je sada! Ta želja bila je žarka više nego trajna. Iz sanjarenja o prošlosti i žaljenja koje je ono izazvalo trgao ga je Edmund pitajući ga nešto o njegovim planovima za sutrašnji lov, i on pomisli da je isto tako dobro biti bogat čovek i imati konje i sluge. To je donekle bilo i bolje, jer je tako imao priliku da čini dobro onome koga je hteo da zaduži. Čio, hrabar, radoznao i spreman na sve, Viljem izjavi da bi rado pošao u lov; Kroford je mogao da mu da konja a da sam nema nikakve nezgode zbog toga, želeći pri tome samo da otkloni izvesne obzire ser Tomasa, koji je bolje od sestrića znao koliko vredi takva pozajmica, i da umiri Fanine strepnje. Ona se plašila za Viljema, nimalo umirena onim što joj je on ispričao o svojoj jahačkoj veštini u raznim zemljama, o borbama u kojima je učestvovao, o grubim konjima i mazgama koje je jahao i o mnogim slučajevima kad je za dlaku izbegao kakav užasan pad, i nije verovala da je on dorastao tome da rukuje rasnim konjem obučenim za lov na lisice, niti je mogla osetiti ikakvu zahvalnost prema gospodinu Krofordu zato što je Viljemu pozajmio konja, a što je ovaj, u stvari, jedino radi toga i učinio da bi nju zadužio, sve dok se njen brat nije vratio živ i zdrav, bez ikakvog nesrećnog slučaja ili bruke. Kad se pokazalo da se Viljemu nije ništa dogodilo, mogla je priznati da je to bilo ljubazno, pa, štaviše, nagraditi vlasnika osmehom kad je konj opet vraćen njemu; no on je odmah zatim veoma srdačno, i tako da se to nije moglo odbiti, predao konja Viljemu da se njim služi za sve vreme dok bude u Northemp-tonširu
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 02:18

Слика


Od sedam završenih romana koje je napisala klasina engleska spisateljka Džejn Osten (1775— 1817), E m a je poslednje delo. štampano za života svoga autora. U jednom njenom pismu, upućenom bibliotekaru J... S. Klarku (J, S. Clarke), nalazi se, povodom pojave toga romana 1816 godine, živo izraženo strahovanje o prijemu na koji će E m a naići: »Moja najveća briga u ovom trenutku jeste da ovo četvrto delo ne osramoti ono što je bilo dobro u drugim delima.« Da ove njene reći nisu bile izraz sujete jednog slavoljubivog pisca, već jedna potvrda više njene urođene skromnosti, pokazuje razmišljanje Džejn Osten o sopstvenim delima, izraženo malo dalje u istom, dobro poznatom, napred pomenutom pismu: »... Mene snažno obuzima misao da će onim čitaocima kojima se više dopao roman Gordost i predrasuda*) ovo izgledati sa manje duha, a da će se onima koji su više voleli Mensfildski'posed ovo činiti sa manje razuma.« Neosporno, veoma značajne reci, ali ne toliko za ocenu samih romana, koliko za upoznavanje jediie dragocene osobine kojom je ova velika umetnica raspolagala: želje da bude ne-pristrasna prema sebi. Džejn Osten nije doživela da sazna sud kritičara Houtlija (Whately), svoga savremenika, i docnijih književnih istoričara i prikazivača, koji su način njenog slikanja karaktera poredili sa Sekspirovim, i koji su lu Em i, isto toliko koliko u drugim njenim romanima, našli izrazite primere da potvrde svoje mišljenje. ' Ema je glavna ličnost romana koji nosi nj&no ime. To je razmažena devojka iz gađanske porodice nastanjene u selu, *) Prevod ovog romana, sa predgovorom, objavljen je godine u Izdavačkom preduzeću »Rad«.
bez majke, bistra po prirodi, dosetljiva u raspravljanju, brzog odgovora i veoma žive mašte, ali nenaviknuta da svoje vreme ispunjava nekim sadržajem od vrednosti. U osnovi ne rđava, i u postupcima čak dobronamerna, ona uživa da se mesa u tuđe stvari srca. Ali, pošto je do krajnosti loš psiholog, i pošto njena logika uvek uzme neki obrt suprotan jednom normalnom i prirodnom toku, ona se nalazi u stalnoj neprilici zbog neočekivanih posledica i negativnih ishoda koje donose njeni planovi. Sama nimalo koketa, uvek se zauzima, kako ona veruje, za dobro drugih; usto, a to je možda i najvažnije, puna klasnih predrasuda, koje su uzrok ne samo njenih sopstvenih nevolja, nego i nevolja drugih ličnosti u čiji se život ona usudila da umeša svojim uticajem. Sposobna da saoseća sa onima 'koji usled njenog nepametnog planiranja pate, ona zadugo ostaje u zabludi, nesvesna da je izvor njihove patnje baš u njoj samoj. I kako je uvek voljna da priskoči u pomoć, ona, kujući nove planove, pada u nove greške i stvara nove nevolje. Glavna žrtva takve Emine životne orijentacije, lepotica Harijeta Smit, sirota devojka neizvesnog porekla, skromnih zahteva, malog iskustva, nikakvoga znanja, pod negativnim dejstvom Eminih klasnih predrasuda, raskida veze sa Mar-tinom, koji je kao čovek dostojan najvećeg poštovanja, ali je — farmer. Potrebno je da se malo zaustavimo na sposobnosti- Džejn Osten da psihološka stanja i psihološke reakcije iznosi bez »psihologisanja«. Istorija Harijete to vrlo lepo pokazuje. Pod Eminim uticajem, Harijeta se trudi da se odvoji i odvikne od sredine koja joj je nekada bila veoma bliska i draga, u kojoj je doživela istinski prijatne dane i nedelje, i koja joj je pružala uslove za pravu sreću. Ona, u osnovi krotko stvorenje, družeći se sa Emom koja pripada znatno »višem« društvu, dobij a sve veće prohteve. Postepeno postaje pripadnica sredine koju dovoljno ne razume, ali koja njenoj probuđenoj sujeti počinje da godi. Harijeta je skoro upropašćeno stvorenje, ne samo zato što je pod rđavim Eminim rukovodstvom raskinula veze sa divnim, farmerom Martinom, već i stoga što je počela da gubi životnu orijentaciju. Njena volja, njena sposobnost snalaženja i samostalnost odlučivanja kao da su iz osnova poremećena Sve nevolje koje je Harijeta doživela bile su plod neodlučnosti koja joj je dopuštala da se povodi i da podleže Eminom uticaju. Ona je u Emi gledala savršenstvo, nepogrešan razum i besprekornu sposobnost rasuđivanja. Sve krize kroz koje je Harijeta prolazila i njena duševna stanja izneti su pred čitaoca ne u vidu opisivanja, već neposredno, obično u njenim razgovorima sa Emom, u početim, a nedovršenim, rečenicama, u promeni boje njenog lica, u izrazu njenih očiju. Vrhunac fabule pretstavlja Emino saznanje da se Harijeta zagrejala za gospodina Najtlija, i istovremeno dramatično otkriće da ga i ona, Ema, voli. Gospodin Najtli je ozbiljan, uravnotežen, razborit Emin daleki srodnik, koji joj u više mahova prijateljski, ali strogo, kritički, ukazuje na njene pogreške i pokušava da je izvede iz zablude. Gospodin Najtli je u romanu neka vrsta rezonera, ali ne apstraktnog, već u najtešnjoj vezi sa stvarnim događaiima. To je čovek plemenita kova, istinskog razumevanja kako za one koji podnose uvrede, tako i za one koji ih nanose, kako za one koji su duhoviti, tako i za one koji su komični. U svakome on urna da otkrije njegovu pravu prirodu i da je istakne, pri čemu se ljubimci ne provedu uvek najbolje, dok zapostavljeni bivaju približeni nivou naše prosečne ljudske sposobnosti uočavanja. Njega Džejn Osten upotrebljava kao sredstvo da izrazi čovečanska načela, ne dajući mu suviše prostora da ne bi de-lovao nametljivo, ali izdvajajući ga vidno kad god treba da se čuje 'glas istine i pravde. Nije čudo što takav Najtli uspeva da kod Eme postepeno pokrene savest i probudi svest. Od ostalih ličnosti treba pomenuti izvanredno živo i uspešno dat karakter stare i siromašne mis Bejts. Ona govori mnogo, opširno i brzo, kao dažd, skače sa predmeta na predmet umećući mnogobrojne ljubaznosti i uetivosti popraćene lepim manirima. Sve je to ubedljivo, istinito, plastično i neobično zanimljivo, iako, možda, malo karikirano. Govoreći o odbrani koju je kritičar Houtli dao kao odgovor na zamerke nekih prikazivača u vezi sa ovim i još nekim nerazumnim licima u romanu Ema, Ostin Dobson (Austin Dobson) sasvim tačno primećuje da je »potrebno više genija da se naslika nerazuman nego razuman čovek«. Izvanredno uspeo portret dala je Džejn Osten i u gospođi Elten, mladoj ženi koja uživa da u društvu vodi prvu reč, da vlada, da izigrava otmenost i pokroviteljstvo, da uvek bude pitana, slušana i uvažavana kao duhovita, mada se raz-meće skromnošću; ona je ustvari netaktična, nepametna žena, neuviđavna i bezobzirna prema osećanjima drugih, u osnovi nevaspitana; u isto vreme govorljiva gotovo kao mis Bejts. Ali, dok govorljivost mis Bejtsove sadrži i pored komičnosti, puno pozitivnih elemenata koji odaju jednu dobroćudnu i dobronamernu devbjku, bezopasnu za susede, dotle govorljivost gospođe Elten sadrži puno negativnih elemenata, teških za njene sagovornike i neprijatnih po njenu okolinu. Njen muž, gospodin Elten, jeste još jedna sjajno izvajana figura. On je dosledno ceremonijalan, izveštačen, nepronicljiv, plitkouman čovek, baš onakva prilika kakva odgovara gospođi Elten. Skoro bi se moglo reći da je gospodin Elten nova, nešto razblažena verzija gospodina Kolinsa iz pomenutog romana Gordost i predrasuda, iako neki kritičari ovu srodnost sa Kolinsom u pogledu karaktera vide u mladome gospodinu Cerčilu, što se ne bi moglo primiti kao tačno. Sa punim pravom prikazivač Ostin Dobson naziva Eltenove »malim remekdelom«. Na svoj način interesantan je karakter Emin otac, gospodin Vudhauz, udovac, bolešljiv starac, pristrasan roditelj, uglađen domaćin, pažljiv sused iako osobenjak, i veliki pesimist. Sušta protivnost njemu je gospodin Veston, otac gospodina čerčila i muž Emine bivše vaspitačice. Nema te' neprijatnosti koju on na neki način ne bi okrenuo na dobro. Njegova vedra predviđanja, njegova društvenost, njegova gotovost da organizuje zabave i učestvuje u izletima okrepljeinje su čak i za gospodina Vudhauza, koji ga neobično voli i oseća se dobro u njegovom društvu.Nije nam cilj da ovde dajemo iscrpnu listu svih karaktera iz romana Em a. Njih. ima u priličnom broju. Ali vredi napomenuti da Džejn Osten, čak i kad neku ličnost epizodno uvede u fabulu romana, nađe vrlo prikladan način da je prikaže u onome što je kod te osobe najkarakteristiičnije. Za Džejn Osten ne bi se moglo reći da je zastupnik samo jedne izvesne klase protiv druge. Po svojoj prirodi ona nije bi]a borac, a po svojim spisateljskim sklonostima nije bila polemičar. Kao odličan opservator i sjajan portretista sa jako razvijenim smislom za humor i sa! velikim darom za filigransko izrađivanje dijaloga, ona je u svojim romanima pokazivala da svoje doba živo oseća i da svoju sredinu dobro poznaje. Zdravo, visoko moralno, socijalno i humano prilaženje predmetu čini da se ova velika romansijerka, na sebi svojstven način, zalaže za principe čovečnosti, pravičnosti i ljudskog dostojanstva. Po tome je ona uvek savremena. Džejn Osten duboko, intimno poznaje čovekovu prirodu, impulse, reakcije. U prikazivanju ljudskih osobina nije didak-tičar. Ona je savestan posmatrač' koji daje umetničke projekcije svojih zapažanja. Po tome je ona besmrtna. . .
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 02:19

GLAVA PRVA
Ema Vudhaus bila je lepa, pametna i bogata, imala udoban dom i vedru narav, te je izgledalo da raspolaže s ono nekoliko najvećih blagodeti koje život može da pruži, a za nešto manje od dvadeset jedne godine otkad je došla na svet, nije se desilo skoro ništa što bi je rastužilo ili uznemirilo. Bila je mlađa kći izvartredno nežnog i širokogrudog oca; kad joj se sestra udala postala je, još vrlo mlada, gospodarica njegove kuće. Mati joj je umrla suviše rano da bi se ona nešto jasnije sećala njezine milošte; mesto nje dobila je za vaspitačicu jednu krasnu ženu,koju je zavolela bezmalo kao majku. Šesnaest godina provela je g-ca Tejlor u porodici g. Vudhausa, manje kao vaspitačica, a više kao prijateljica; veoma je volela obe kćeri, ali Emu naročito. Između njih dve vladala je skoro sestrinska prisnost. čak i pre no što je prestala da po zvanju bude vaspitačica, g-ca Tejlor je usled svoje blage naravi retko kad nešto nametala ili sprečavala; a sad, kad je i ta senka nadmoći davno iščezla, živele su kao prijateljice, prisno vezane jedna za drugu, a Ema je radila šta je htela; visoko je cenila sud g-ce Tejlor, ali se rukovodila uglavnom svojim sopstvenim. Ustvari, u Eminom položaju nije valjalo baš to što je suviše mogla da živi po svojoj volji i što je imala sklonost da suviše lepo misli o sebi: te slabosti mogle su da pomute njena mnogobrojna zadovoljstva. Međutim, ova opasnost je zasad bila tako skrivena da niko mje smatrao da bi je te slabosti mogle učiniti nesrećnom. 13'Iskrsla je tuga — blaga tuga — ali ne u vidu nefeg neprijatnog. G-ca Tejlor se udala. Gubitak g-ce Tejlor doneo joj je prvu žalost. Na dan venčanja te drage prijateljice Emu su prvi put za duže vreme obuzele turobne misli. Kad se venčanje svršilo i svatovi otišli, otac i ona ostali su da sami ručaju, bez nade da će neko treće lice uneti više razonode u dugo popodne. Otac je, kao obično posle ručka otišao da otspava, a njoj je ostalo samo da sedi i misli na ono što je izgubila. Izgledalo je da će taj događaj biti srećan za njenu prijateljicu. G. Vesten je bio čovek besprekornih osobina, imućan, odgovarajućih godina i prijatnog ponašanja. Osećala je izvesno zadovoljstvo pomišljajući kako je, s prijateljstvom punim samoodricanja, velikodušno, uvek želei a taj brak i radila na njegovom ostvarenju. Ali je ovo jutro za nju ipak bilo sumorno. Svakog sata, svakog dana, osećaće prazninu koju je ostavila g-ca Tejlor. Sećala se njene dobrote — dobrote i ljubavi koju joj je šesnaest godina ukazivala — sećala se kako ju je poučavala i igrala se s njom još od njene pete godine — kako je sve svoje snage ulagala da joj, kad je bila zdrava, probudi pažnju i zabavi je, i' da je neguje za vreme raznovrsnih bolesti u detinjstvu. Dugovala joj je mnogo zahvalnosti za sve to; ali je u još dražoj i nežnijoj uspomeni ostao njihov odnos za poslednjih sedam godina, ona jednakost i završena sloboda koja je među njima postojala kad su posle Izabeline udaje bile ostavljene jedna drugoj. To je bila prijateljica kakvih je malo: umna, dobro obrazovana, korisna, blaga, znala je sve porodične stvari, brinula se za sve što porodicu brine, a naročito se starala za nju, Emu, za svako njeno zadovoljstvo, svaku želju; prijateljica kojoj je mogla reći svaku svoju misao onako kako nastane, a koja ju je toliko volela da joj nikad ništa ne bi zamerila. Kako će izdržati tu promenu? Istina, prijateljica joj odlazi samo pola kilometra daleko, ali je Ema znala da mora biti velika razlika između g-đe Vesten, koja se nalazi na svega pola kilometra udaljenosti, i g-ce Tejlor, koja je tu u kući; i zato se, kraj svih svojih preimućstava ličnih i porodičnih, nalazila sad u velikoj opasnosti da padne u duhovnu usamljeni. Nežno je volels svog oca, ali joj on nije bio drug. Nije uineo da razgovara s njom, ni ozbiljno ni šaljivo. Ta nezgodna posledica razlike u godinama (a g. Vud-haus se nije rano oženio) pojačana je još njegovim-te-lesnim stanjem i navikama: bolešljiv celog života, nije se naprezao ni telesno ni duhovno, te je po načinu svog života bio još stariji nego po godinama; mada su ga svuda voleli zbog srdačne i prijatne naravi, on se po svojim sposobnostima nikad ne bi istakao. Njenu sestru udaja nije mnogo udaljila, pošto se nastanila u Londonu, svega dvadeset četiri kilometra daleko, ali ipak nije mogla ni pomišljati da je svakodnevno viđa. Tako se u Hartfildu moralo istrajati kroz mnogo dugih oktobarskih i novembarskih večeri pre no što bi 0 Božiću došli u posetu Izabela, njen muž i njihova de-čica: oni bi tad napunili kuću i pružili joj ugodno društvo. U Hajberiju — velikom i gusto naseljenom selu, skoro varošici, kamo je ustvari spadao i Hartfild, uprkos svoje posebne poljane, šumarka i imena — nije bilo njoj društveno ravnih. Vudhausi su tu bili najveća gospoda^ Svi su ih poštovali. Ona je imala mnogo poznanstava u tom mestu, jer je njen otac bio učtiv prema svakome, ali nije bilo nikoga ko bi mogao da zameni g-cu Tejlor ma za pola dana. Bila je to tužna promena, i Emi nije ostalo ništa drugo do da uzdiše i sanja o nemogućim stvarima dok se njen otac ne probudi, a tad je trebalo da se opet pokaže vedra. Zbog raspoloženja u kome se on nalazio, trebalo mu je podrške. Slabih živaca, padajući lako u po-tištenost, voleo je svakog na koga s>3 navikne i teško se od njega odvajao jer je mrzeo promenu. Brak kao izvor promena uvek mu je bio neprijatan; još se nikako nije pomirio s udajom svoje kćeri i o njoj je samo sažaljivo govorio, mada je to bio pravi brak iz ljubavi; a sad se morao rastati i sa g-com Tejlor. Kako su mu sitne sebičnosti ušle u naviku i kako nije mogao zamisliti da drugi može da oseća različito od njega, prilično je naginjao mišljenju da je g-ca Tejlor učinila nešto žalosno i za samu sebe kao i za njih, i da bi bila mnogo srećnija da je ostala u Hartfildu za ceo život. Ema se smešila i čavrljala koliko god je mogla veselije da bi ga odvojila od 15tih misli, ali kad su uneli čaj nije se mogao obuzdati da ne kaže tačno ono što je rekao i za ručkom:

»Jadna gospođica Tejlor! Voleo bih da je opet ovde. Baš je šteta što se uopšte svidela gospodinu Vesterni!« »Ne mogu da se složim s vama, tata; znate i sami da ne mogu. Gospodin Vesten je tako dobar, prijatan, izvrstan čovek, i potpuno zaslužuje da ima valjanu ženu; a * ne biste, valjda, ni vj želeli da gospođica Tejlor večito živi s nama i podnosi sve moje neobične ćudi kad može da ima sopstvenu kuću«. »Sopstvenu kuću! A kakva joj je korist od sopstve-ne kuće? Ova je triput veća, a ti, draga moja, nemaš nikakvih neobičnih ćudi«. »Mi ćemo ih veoma često posećivati, i oni nas! Stalno ćemo se sastajati! Moramo mi da počnemo, treba da što pre učinimo prvu posetu mladencima«. »Draga moja, kako ću ja stići donde? Rendols je vrlo daleko. Ne bih mogao pešice da pređem ni po puta«. »Ne, tata, nisam ni pomišljala da idete pešice. Ići ćemo kolima, razume se«. »Kolima! Ali Džemsu neće biti milo da preže konje za tako kratko rastojanje; i šta ćemo s jadnim konjima dok budema u poseti?« »Oni će biti u konjušnici gospodina Vestena, tata. Znate da smo sve to već uredili, O svemu smo sinoć razgovarali s gospodinom Vestenom. A što se tiče Džem-^ sa, možete biti sigurni da će uvek rado ići u Rendols, jer ^mu je ćerka tamo sobarica. Pitam se samo da li će nas ikad radije odvesti na neko drugo mesto. To ste vi, tata, učinili. Vi ste našli Hani to dobro mesto. Niko nije pomišljao na Hanu dok je vi niste spomenuli. Džems vam je veoma zahvalan«. »Vrlo mi je milo što sam se nje setio. To je bilo veoma srećno, jer nikako ne bih hteo da siromah Džems smatra da smo ma u kom pogledu zaboravili na njega; ubeđen sam da će ona biti odlična sobarica, učtiva je i lepo se izražava; veoma mi se sviđa Kad god je sretnem, uvek se pokloni i vrlo me lepo upita kako sam, a kad si je pozvala ovamo da šije, primetio sam da ručicu na vratima uvek obrće kako treba i nikad ih ne zalupi, Siguran sam da će biti odlična sobarica, a jadnoj gospođici Tejlor biće znatna uteha što u kući ima nekoga na koga je navikla. Znaš, kad god Džems ode da obiđe svoju kćer, ona će dobiti vesti o nama. On. će joj,-ispnčati kako smo«. Ema nije žalila truda da podrži to vedrije raspoloženje i nadala se da će mu, igrajući s njim »dame«, pomoći da prebrodi to veče, a takođe i samoj sebi, jer se plašila da je ne savlada žalost. Namestili su sto 'za »dame«, ali odmah posle toga uđe jedan posetilac, te ovo postade izlišno. G. Najtli, razborit čovek od svojih trideset sedam ili osam godina, bio je ne samo njihov stari i prisni porodični prijatelj, već im je bio i naročito blizak kao stariji brat Izabelinog muža. Ziveo je na kilometar i po od Hajberija, često ih posećivao i uvek je bio rado dočekan, a ovog puta radosnije no obično pošto je dolazio neposredno od njihovih zajedničkih rođaka u Londonu. Posle otsustva od nekoliko dana vratio se kući na nešto kasniji ručak, a sad je došetao u Hartfild da bi ih izve-stio da su na Brunsviškom trgu svi dobro. Pojavio se u pravi čas, te g. Vudhaus malo živnu. Veseli razgovor g. Najtlija uvek mu je prijao4*Sad se potpuno zadovoljio odgovorima koje je dobio na svoja mnogobrojna pitanja o »jadnoj Izabeli«.i njenoj deci. Kad se to svršilo, g. Vudhaus zahvalno primeti: »Vrlo ste ljubazni, gospodine Najtli, što ste ovako kasno izišli da nas obiđete. Bojim se da vam je' ta šetnja bila naporna«. »Ni najmanje, gospodine. Veče je divno' obasjano mesečinom i tako toplo da moram da se odmaknem malo od vašeg ognjišta«. »Ali mora da je vrlo vlažno i blatnjavo. Nadam se da niste nazebli«. »Blatnjavo, gospodine! Pogledajte moje cipele. Nijedne mrlje nema na njima«. »Gle! To me čudi, jer smo ovde imali mnogo kiše. Dok smo bilj za doručkom, pljuštalo je užasno punih pola sata. Nagovarao sam ih da odlože venčanje«. »E da, nisam vam čestitao. Pošto mi je prilično jasno kakva mora da vam je radost, nisam žurio sa čestitkama;
Слика