Vladimir Nabokov

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 15 Нов 2012, 19:41

Privatni život tog američkog pisca ruskog porekla interesantanje gotovo isto koliko i njegova bogata literarna zaostavština

Vladimir Vladimirovič Nabokov (1899–1977) bio je, poput mnogih svojih literarnih junaka, vrlo živopisna ličnost. O sebi je napisao: „Objektivno govoreći, nikada nisam video pronicljiviji, samotniji, uravnoteženiji i luđi um od svog.“
Zahvaljujući aristokratskom poreklu stekao je izuzetno obrazovanje. Još u detinjstvu je uz guvernantu pored ruskog naučio francuski i engleski jezik, što mu je kasnije u životu bilo od velike koristi. Pored svetske književnosti, koju je odlično poznavao, bio je cenjeni lepidopterolog, odnosno stručnjak za leptire, kao i veliki ljubitelj šahovske igre.
Kao naočit i šarmantan intelektualac bio je izuzetno popularan među ženama, naročito među svojim studentkinjama. To je zadavalo mnogo briga njegovoj supruzi Veri, koja je uprkos brojnim piščevim ljubavnim aferama bila njegova verna pratilja i saradnica tokom celog života.
Pored proze i dramskih dela, Nabokov je pisao poeziju, bio je vrstan prevodilac, autor brojnih književnih kritika i eseja. Uz bogatu rusku književnu tradiciju na njegovo stvaralaštvo veliki uticaj je izvršila i moderna evropska književnost. Važi za majstora jezika i stila, a jedinstven je u svetskoj književnosti i po tome što je podjednako dobro pisao na ruskom i na engleskom jeziku.

Izgubljeni raj

Vladimir Nabokov je pripadao generaciji ruskih pisaca koji su zbog političkih prilika u svojoj zemlji i boljševičkih progona bili prinuđeni da emigriraju. Kao i neki drugi ruski i sovjetski umetnici, uprkos svetskom ugledu decenijama je bio gotovo nepoznat u svojoj domovini. Rusiju je s porodicom napustio 1919. godine i nikada se više u nju nije vratio. Jednom prilikom za sebe je rekao: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj.“ Iako je veći deo života proveo izvan rodne zemlje, ona mu je uvek bila u srcu. Od 1940. godine u proznom stvaralaštvu potpuno je prešao na engleski, ali je poeziju pisao isključivo na maternjem jeziku.
Nabokovi su bili bogata aristokratska porodica iz Sankt Peterburga. Piščev deda bio je ministar pravde pod vladavinom dva cara, dok mu je otac bio ugledni pravnik, profesor prava i političar. Majka Vladimira Nabokova poticala je takođe iz ugledne ruske plemićke porodice, čiji su mnogi članovi imali umetničke sklonosti.
Vladimirov život zauvek je promenila Oktobarska revolucija, zbog koje je njegova porodica bila primorana da napusti domovinu. Uoči revolucije Nabokovljevi su otputovali na Krim, gde su proveli 18 meseci. Tu je Vladimir napisao svoj prvi naučni rad o leptirima, objavljen 1923. godine u engleskom stručnom časopisu „The Entomologist“. Na Krimu je pisao i poeziju i dovršio ruski prevod književnog klasika „Alisa u zemlji čuda“ Luisa Kerola.
Zajedno s desetinama hiljada protivnika boljševičkog režima porodica Nabokov je 1919. godine emigrirala prvo u London. Tokom boravka u Engleskoj Nabokov je pohađao nastavu na čuvenom Triniti koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao rusku i francusku književnost. Interesantno je da je prvo upisao ihtiologiju, nauku o ribama, da bi se kasnije strasno posvetio proučavanju leptira. Godine provedene u Kembridžu, za koje ga nisu vezale posebno prijatne uspomene, opisao je u romanu „Podvig“ (1931).
Porodica se nakon Londona nastanila u Berlinu, tadašnjem centru ruske emigracije. U tom gradu je, prema nekim podacima, tada živelo oko dvesta hiljada Rusa. Verovatno zbog toga pisac, koji je još od detinjstva tečno govorio tri jezika, nikada nije naučio nemački.
U martu 1922. Vladimirovog oca ubili su ruski teroristi-monarhisti. Sledeće godine Vladimirova majka se s mlađom decom preselila u Prag, dok je pisac ostao u Berlinu. Pisao je za emigrantski časopis „Rul“ (Kormilo), pod pseudonimom V. Sirin. U tom časopisu objavljen je u nastavcima i njegov roman „Mašenjka“, u kojem pripoveda o sudbini nekolicine ruskih emigranata. Radio je u Berlinu i kao učitelj engleskog jezika, bavio se književnim prevođenjem, statirao u filmovima, glumio u pozorišnim predstavama. Tu se prvi put oprobao u sastavljanju šahovskih problema i prvih ruskih ukrštenica.

Vera – anđeo čuvar

Слика

Vladimir je u Berlinu upoznao svoju buduću suprugu Veru Jevsejevnu Slonim, s kojom je proveo više od pola veka zajedničkog života. Vera je bila Vladimirova najvernija prijateljica, intelektualna pratilja, poslovna saradnica. Anđeo čuvar. Uprkos njegovim brojnim ljubavnim aferama nije ga napustila do poslednjeg dana. Podržavala ga je u svemu što je radio, a njihovi prijatelji i rodbina zdušno su se slagali u oceni da Vladimir bez Vere nikada ne bi uspeo.
Upoznali su se 1923. godine na jednom dobrotvornom balu, a dve godine kasnije su se i venčali. Par se 1937. godine preselio u Pariz bežeći od nacizma.
Nabokov je, kao i mnogi njegovi književni junaci, imao veoma buran ljubavni život. Već u mladosti važio je za zavodnika. Bio je izuzetno društveno aktivan, a budući da je bio naočit i šarmantan žene su ga obožavale.
Prvu ozbiljniju ljubavnu vezu izvan braka imao je s Irinom Gaudanini, plavokosom Ruskinjom koju je upoznao 1936. Strasna ljubav umalo se nije završila razvodom od Vere, kojoj je Vladimir priznao da je zaljubljen u Irinu. Od ideje da napusti porodicu odustao je najverovatnije zato što mu je Vera zapretila da će mu oduzeti sina Dmitrija.

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte

Irina nikada nije prebolela Vladimira. Nakon pomirenja sa ženom pisac je izbegavao susrete s bivšom ljubavnicom, koja je dugo pokušavala da ga vrati u svoj zagrljaj. Dve decenije nakon njihove veze čitajući roman „Lolita“ Irina je zaključila da je Nabokov zapravo pisao o njoj. Tugovala je za Vladimirom, prateći i isecajući iz novina natpise o njemu sve do smrti 1976. godine.
Nabokovljev odgovor na vezu s Irinom bio je roman „Dar“, koji se svrstava u red njegovih remek-dela. Taj roman napisan je na ruskom jeziku i objavljen je 1938. u Parizu.

Život u SAD-u

Bežeći od ratnog vihora Nabokov se s porodicom prvo preselio u Englesku, ali je ubrzo prebegao u SAD. Uz novčanu pomoć kompozitora Sergeja Rahmanjinova porodica Nabokov se 1940. godine nastanila u Njujorku. U početku je radio u Prirodnjačkom muzeju u Njujorku, kao stručnjak za leptire. Napisao je i dva stručna rada iz te oblasti, a izrađivao je i entomološke crteže.
Američki državljani Vera i Vladimir su postali 1945. U SAD-u Nabokov je predavao ruski jezik, kao i rusku i svetsku književnost. Na Kornel univerzitetu radio je od 1948. do 1958. godine, a njegova predavanja o Gistavu Floberu, Džejmsu Džojsu, Ivanu Turgenjevu, Lavu Tolstoju i drugim piscima bila su veoma hvaljena.
U tom periodu objavljeni su mu romani koji su mu doneli i najveću književnu slavu – „Pnin“ i „Lolita“. Svih tih godina bavio se i prevođenjem ruske klasike: speva „Slovo o Igorevom pohodu“, Ljermontovljevog „Junaka našeg doba“, poezije Puškina, Ljermontova i Tjutčeva. Godine 1944. objavljena je njegova knjiga o Gogolju, a dve godine kasnije četvorotomno izdanje prevoda „Evgenija Onjegina“ s podrobnim komentarima. Nakon objavljivanja romana „Lolita“, koji je neočekivano doživeo ogroman uspeh i uskoro preveden na mnoge jezike, napustio je posao profesora.
Svojevrsna skica za čuveni roman „Lolita“ bila je novela „Čarobnjak“, priča o četrdesetogodišnjim zavodnicima maloletnih devojčica, koju je Nabokov napisao 1939. godine. Lolitu anticipira i lik razmažene Margo iz romana „Kamera obskura“ koji je na ruskom objavio 1932, a pet godina kasnije i na engleskom, pod naslovom „Smeh u tami“.
„Lolitu“ je Nabokov počeo da piše 1947. Roman o sredovečnom muškarcu koji je opsednut svojom dvanaestogodišnjom pastorkom objavljen je prvo u Francuskoj 1955. godine, a potom u SAD-u 1958.
Nabokov je nekoliko puta poželeo da spali rukopis „Lolite“, ali ga je od toga odvratila supruga Vera. Iako je tema koju je odabrao bila više nego skandalozna za vreme u kojem je roman nastao, Vera je verovala da knjiga treba da bude objavljena. Njeni pokušaji da u SAD-u nađe izdavača za „Lolitu“ bili su bezuspešni. Mnogi su delo doživljavali kao najobičniju pornografiju, mada je bilo i izdavača koji su priznavali njegovu književnu vrednost. Niko nije bio dovoljno hrabar da se suoči s mogućim pravnim posledicama objavljivanja romana, strahujući da će knjiga s tako šokantnom temom uništiti i autora i izdavača.

Nakon neuspeha u SAD-u, Vera se napokon obratila književnom agentu koji je vodio Nabokovljeve poslove u Francuskoj. Roman je 1955. objavila pariska izdavačka kuća „Olimpija pres“.

„Lolita“ je, naravno, izazvala vrlo burne reakcije i negodovanje moralista, ali je dobila i izvrsnu ocenu umetničke vrednosti. Poznati engleski pisac Grejem Grim preporučio je knjigu kao jedno od tri najbolja dela objavljena te godine, dok je glavni urednik „Sandej ekspresa“ knjigu osudio kao najodvratnije smeće i nazvao je čistom pornografijom.
Polemike o knjizi ubrzo su zaintrigirale i izdavače u SAD-u. Mnogi su onda bili zainteresovani za njeno objavljivanje, a to je najzad i učinio Valter Minton iz njujorške izdavačke kuće „Putnam“, koji je osigurao izdavačka prava.
U SAD-u su neki u glavnom junaku romana Humbertu Humbertu videli samog autora. Zbog toga je novinarima i fotografima pored sadržaja knjige bilo važno i da saznaju što više o Veri, sredovečnoj supruzi muškarca „koji je voleo devojčice“. Kritičari i novinari nastojali su da dođu do autorovih ličnih beleški i prepiske kako bi dokazali da Lolita nije proizvod mašte, nego piščevo lično iskustvo. Oprečne reakcije kritičara na samu knjigu izazvale su još veću pažnju javnosti i doprinele njenoj boljoj prodaji. Knjiga je 1955. dospela na prvo mesto liste bestselera „Njujork tajmsa“ i na njoj se zadržala šest meseci. Na tom mestu zamenio je „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka. Prava za ekranizaciju „Lolite“ prodata su slavnom Stenliju Kjubriku za 150.000 dolara. Izdavači su počeli da se interesuju i za Nabokovljeva ranija dela, kao i da unapred otkupljuju prava za ono što će tek napisati. Vladimir je konačno mogao da živi od pisanja knjiga.

Književnost kao šah

Danas je vrlo teško poverovati da su život i delo slavnog pesnika i pisca koji je podjednako uspešno stvarao na ruskom i na engleskom jeziku dugo bili prava misterija za široki krug čitalaca bivšeg Sovjetskog Saveza i njegove domovine Rusije. Kao i mnogi drugi pisci nekadašnje velike države, Nabokov je tek u vreme Gorbačovljeve perestrojke dospeo do sovjetskih čitalaca. Pionir u tome neočekivano je postao magazin „64 – Šahovski osvrt“ koji je objavio dve stranice iz memoarskog romana „Druge obale“, u kojem Nabokov pripoveda o svom omiljenom zanatu – sastavljanju šahovskih zadataka.
Mnogi su pisali o njegovoj strasti prema šahu, pa i on sam. Bez obzira na to što Vladimirovi zadaci nisu bili naročito inovativni, oni su interesantni u kontekstu njegovog književnog dela. Mnogo puta je podvlačio bliskost šahovske kompozicije i literaturnog stvaralaštva. Odnosi junaka u njegovim romanima često podsećaju na projekcije šahovskih sukoba.
Prema svedočenju njegovog prvog biografa, australijskog profesora Endrjua Filda, kao šahista nije mogao da se svrsta ni u majstore ni u velemajstore, ali je igrao odlučno i nije voleo da predaje partiju. Igrao je šah vrlo često, uveče kod kuće, kod prijatelja, ponekad čak i na turnirima. Igrao je s velemajstorima Nimcovičem i Alehinom u berlinskom kafeu „Ekitabl“, istina bezuspešno.

Odlazak u Švajcarsku

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte.
Šahu je posvetio i roman „Lužinova odbrana“, koji je objavljen u Parizu u magazinu „Savremeni zapisi“ 1929. Junak tog romana je nekadašnji vunderkind, a sada genijalni šahista, koji život vidi kao partiju šaha s nepoznatim protivnikom. To delo je doživelo ogroman uspeh jer je postalo poznato i svim šahistima Evrope, iako je od prve njegove stranice jasno da je šah u knjizi samo metafora. Roman o borbi dobra i zla u svetu, svetlih i mračnih sila, podseća na šahovsku partiju u kojoj svaka figura i pešak znaju svoje vreme i mesto, pojavljuju se tačno na vreme na sceni i iščezavaju s nje.
Vladimir i Vera su se 1960. nastanili u Švajcarskoj, u kojoj su proveli gotovo 17 godina. Boravili su u hotelu „Palas“ u Montreu, s pogledom na Ženevsko jezero i planine. Želeli su da budu bliže sinu Dmitriju koji je studirao opersko pevanje u Milanu.
Vladimir je umro 1977. godine od virusne infekcije pluća, izazvane prekomernim pušenjem. Poslednji, šesnaesti roman, parodiju autobiografije pod naslovom „Pogledaj, harlekine!“, objavio je 1974. Njegove prve knjige u Rusiji štampane su 1984.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 15 Нов 2012, 19:43

ГРЕШНИ САН ЉУБИТЕЉА ЛЕПТИРА



„Никада нисам веровао да ћу моћи да живим од књижевности, а сада ме храни мала девојчица по имену Лолита”, говорио је писац Владимир Набоков, који је истоименим романом стекао светску славу

Слика
Нобелова награда измакла му зато што је „прешао сувише граница”.

Али, осим славе и богатства, прича о дванаестогодишњој „нимфи” која заводи одраслог мушкарца донела му је много невоља – забрану књиге „због порнографије”, нападе да је манијак, претње затвором... Таман кад се мислило да су сви скандали прошли, чула се озбиљна оптужба да је његово чувено дело плагијат!
Владимир Набоков рођен је у царској Русији, 22. априла 1899. године, у Петрограду, у веома богатој, племићкој породици која је водила порекло од Набока Мурзе, словенизованог татарског кнеза. Његово детињство наликовало је бајци, посебно што му је као првом од петоро деце мајка посебно угађала. Уместо звечке давала му је да се игра скупоценим, сјајним огрлицама, дијадемама и прстењем, а пре спавања читала му је приче на енглеском, француском и руском језику. Набоков је касније тврдио да се живо сећа тих догађаја из раног детињства, који су га умиривали и очаравали.
До осамнаесте године живео је с породицом, педесет чланова послуге, дадиљама и учитељима у монденском дому у Петрограду, а лети на дивном сеоском имању Вира, седамдесетак километара од града. С осталом децом уживао је на последњем, трећем спрату градске куће, саграђене од финског гранита у италијанском стилу. Родитељи су му у енглеском дућану куповали све што пожели: воћне колаче, слатке сирупе, миришљаве соли, слагалице, играчке, карте, спортске капутиће, чак и украсе из излога продавница. Водили су га и на узбудљива вишемесечна путовања, па су једном приликом њих једанаест особа и један јазавчар, путовали возом из Петрограда у Париз.
И поред живота у раскоши и изобиљу, Набоков је одмалена имао обавезе које су подразумевале бројне часове с разним учитељима. Уз приватног учитеља, који му је говорио „Ви”, у шестој години научио је да чита и то прво енглески, па тек онда руски језик. Имао је и часове цртања, мачевања, тениса, бокса, али кад је једног лета отишао у село, схватио је да је рођен за „најотменији спорт на свету” – лов на лептире!

Шарена машта

Лети, кад су стизали на сеоско имање, Набоков је гледао мајку како се спушта на колена да пољуби земљу. Убрзо је попут ње и сам веома заволео природу, јер је у њој видео чаролију сачињену од мноштва веселих, изненађујућих, непоновљивих детаља. Ту чаролију касније је препознао још једино у уметности!

Слика
Заљубљеник у лептире открио је нову врсту у чији је латински назив ушло презиме Набоков.

Првог лептира ухватио је случајно и тај „залутали лепотан”, кога је чувао у капи, брзо му је побегао. Мало касније, у осмој години, на тавану сеоске куће открио је прелепе књиге о природи и похлепно је почео да чита све о лептирима. Посебно су га одушевљавали они који имају тајну мимикрије па се претварају да су листови и, пошто се надао да ће их у природи препознати, своје занимање (за лепидоптерологију) употпунио је ловом. Обучен у пумпарице и с морнарском капицом на глави, ишао је бициклом у обилазак шума и поља, а на сваког уловљеног лептира гледао као на прави драгуљ! Родитељи су разумели његову опседнутост „живахним љубитељима сунца” и пуштали су га да лови лептире и у ноћима без месечине. Иако је то искуство описивао као највеће блаженство, није престајао да у својој „шареној машти” замишља нешто више – откривање ретких и непознатих врста.

Од 1911. године Набоков је кренуо у Тенишевску школу, која је у Русији његовог дечаштва важила за најскупљу и најнапреднију образовну установу. На наставу га је „ролс-ројсом” довозио возач у ливреји, због чега су другови почели да га оптужују да се прави важан. Замерали су му и што користи енглеске и француске изразе, с којима се у свом дому саживео. Све то навело га је да одбија школска дружења и да се код куће игра својим предивним играчкама, пиштољима, пушкама са стрелицама, возићима, индијанцима... Кад је мало порастао, кренуо је на часове плеса, где су га очарале „нимфете” – девојчице с уредним сокницама и лакованим ципелицама. С најбољим другом крвљу је потписао заклетву да један другом поверавају своје љубавне тајне...
Његова прва романтична веза завршила се пре него што је и почела: иако се „на смрт” заљубио у једну девојчицу, кад ју је видео како игра канкан у некој представи, дубоко се разочарао. Уследила су нова заљубљивања, због којих га је у петнаестој години обузело „тупо лудило ковања стихова”. Тада је написао стотинак песама које је у тајности посветио својим драганама. Годину дана касније почео је да се забавља с једном Тамаром: држали су се за руке, шетали шумом, ишли у музеје и паркове... Губитак ове љубави погодио га је страшно, као касније губитак земље!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 15 Нов 2012, 19:44

Привремене домовине

Слика
Захваљујући супрузи Вери сачувани су многи рукописи повремено малодушног Набокова.

После Октобарске револуције, три породице Набокова побегле су, преко Крима и Грчке, у западну Европу. Свесни да су неповратно изгубили немерљиво богатство, носили су са собом драго камење, за прву помоћ. На Криму су боравили код породичног пријатеља. Те тешке дане Набоков је проводио радно: писао је песме, преводио на руски „Алису у земљи чуда” Луиса Керола... Лептире је ловио више него икада: уловио је седамдесет седам врста, плус сто ноћних, што му је створило основу за први научни рад, који је 1923. године објавио у стручном часопису.
После Крима с породицом је отишао у Лондон, где је уписао студије – француску и руску књижевност на Кембриџу. Међутим, због избеглиштва осећао се веома лоше. Плашио се да ће заборавити руски језик, „једино што је спасао из Русије”, па је свакодневно читао десетак страница речника живог руског језика. Иако је тврдио да није крочио у библиотеку колеџа, осим што је у њој одржао свој први и једини политички говор, дипломирао је с одличном оценом. Касније се сећао те расправе о бољшевизму коју је изгубио, а у којој је изразио сав свој презир према комунистичком уређењу.
Кад је из Лондона отишао за Берлин, прикључио се друштву Руса у изгнанству који су попут њега живели у „материјалној оскудици и моралном изобиљу”. Почео је да сарађује с емигрантским часописом „Рул” („Кормило”) у коме је његов отац постављен за уредника. Нажалост, 1922. године отац му је страдао као случајна жртва десничарског атентата на политичара Павела Миљукова. После тог несрећног догађаја Набоков је почео да живи сам: није хтео да се с мајком пресели у Праг, већ је остао у Берлину и наставио да гради књижевну каријеру. Објављивао је песме и новеле, и роман у наставцима „Машењка”, под псеудонимом Владимир Сирин (у руском фолклору Сирин је легендарна рајска птица). Генерација старијих писаца – Буњин, Марина Цветајева – истицала га је као најдаровитијег млађег писца и хвалила је његов јединствен, осећајан стил, који је стајао ван помодних струја. Године 1923. сусрео се с великом песникињом Марином Цветајевом, о чему је записао: „Шетали смо дуго, по дивном, ветровитом дану. Њена хаљина лепршала је као застава.”

Романтичне и друге везе

Размажен у детињству, Набоков је сад, кад је остао без наследства од два милиона долара, морао да ради. Осим што је давао часове енглеског, преводио је, радио као тениски тренер, статирао у филмовима, глумио у позоришним представама, састављао шаховске проблеме и прве руске укрштене речи... Пријатног изгледа, отменог држања, духовит, постао је омиљен у друштву, нарочито код жена. После неколико романтичних веза, чак и веридбе с једном лепотицом, 1925. године оженио се Вером, коју је упознао на једном добротворном балу. С њом је касније добио сина Дмитрија, али није се смирио. Пошто није могао да одоли другим женама, неколико пута је „губио главу” и брак доводио у питање. Ипак, до краја живота остао је с Вером, која га је веома подржавала у раду и убеђивала у наступима малодушности да не уништава рукописе. Њу је описао у роману „Дар”, а после женидбе потписивао се правим презименом.
Године 1937. године морао је да с породицом, пред нацистима, бежи у Париз. У том граду осетио је „дрхтај надахнућа” и написао је „Чаробњака”, приповетку о четрдесетогодишњем мушкарцу заљубљеном у „нимфету” – девојчицу од дванаест година. Свестан колико је тема ретка и саблажњива за то време, причу је прочитао пријатељима, а затим је уништио. После ове скице за „Лолиту”, написао је књигу „Прави живот Себастијана Најта” и издао је на енглеском језику. Правио је планове да се настани у Енглеској, али пошто није могао да нађе посао на колеџу, 1940. године отишао је у Америку, у Њујорк.
У новом окружењу прихватио га је Едмунд Вилсон, књижевни критичар, с којим је наредних двадесетак година водио занимљиву преписку, објављену у књизи „Писма”. Набоков је у почетку радио у Природњачком музеју у Њујорку, где је проучавао и сврставао лептире, цртао их и писао о њима. Вилсон му је као уредник дао прилику да пише књижевне приказе у часопису „Њу рипаблик” и повезао га с издавачима и часописима. Набоков је затим почео да држи предавања креативног писања на Стенфордском универзитету и на универзитету у држави Масачусетс. Сви су примећивали да нови професор лепим девојкама посвећује више пажње, па није прошла незапажено романса коју је имао с једном студенткињом која је дошла да га интервјуише. Њој је једног дана на табли, ћирилицом, написао „Ја те волим”, а затим је те речи брзо избрисао. И многе друге студенткиње заљубљивале су се у њега, а једна је изјавила како је студирала француски, руски и Набокова!

Лепотица и звер

Од 1945. године Набоков је постао амерички држављанин и три године касније почео је да ради као професор руског језика и европске књижевности на Корнелу. Отприлике у исто време вратио се причи о „Лолити”, од које је желео да начини роман чија је уметничка страна чиста а забавна потпуно разуздана. Привлачила га је чулна тема о мушкарцу који воли „зелено воће” и желео је да што верније дочара један „ватрени, грешни сан”. Иако је говорио да роман има као филм у глави и да му треба само да га „развије”, радио је споро, а 1953. године писао је шеснаест часова дневно! У два наврата желео је да спали рукопис, али га је жена спречила. Преписивање руком завршио је у пролеће 1954. године и затим је кренуо да га редом нуди издавачима. Сва четири америчка издавача остала су пренеражена! Једни су се плашили да ће заједно с писцем, у случају штампања књиге, завршити у затвору, други су говорили да је књига „раскалашна”, трећи да је предуга, четврти су замерали да у њој нема добрих људи...

Еротична књига „Лолита”, објављена у Паризу 1955. године, одјекнула је попут бомбе! Иако је доживела фантастичан успех, мишљења о њој била су подељена. Док ју је главни уредник „Сандеј експреса” назвао „најодвратнијим смећем” и порнографијом, писац Грејам Грин запазио је лепоту и праву вредност књиге и препоручио је у „Сандеј тајмсу”. Уз многа негодовања и забране због „гнусне и погане” теме и „одвратних” ликова, књига је шест месеци била на листи бестселера. Набоков је критике доживљавао као „заверу уперену против његовог разума” и свима је одговарао да не даје ни пет пара на јавни морал!
Због афере „Лолита”, британска влада затражила је од француске да забрани књиге америчких аутора, написане на енглеском језику и објављене у Паризу. Као образложење наведено је да су „књиге опасне по морал британских и америчких туриста”. Након што је Француска пристала, избио је велики скандал, а француска штампа изражавала је огорчење. И Најџел Николсон, суоснивач издавачке куће „Вајденфилд и Николсон”, која је објавила „Лолиту” у Енглеској, имао је неприлике – изгубио је гласове бирача и није поново изабран за члана парламента.
„Лолита” је у Сједињеним Америчким Државама први пут штампана у одломцима, у часопису „Анкор ривју” број 2, јуна 1957. године, а књига је штампана 1958. године. Око њеног издавања подигла се велика, по Набокову, „прљава” прашина. Док су једни говорили да је књига „ремек-дело манијака”, други су тврдили да је у питању „ремек-дело о манијаку”. На крају је закључено да је књига сложена, занимљива, необична...
„Као историја болести ’Лолита’ ће, нема сумње, постати класично дело у психијатријским круговима”, а као уметничко дело „носи поуку и задатак одгајање бољег нараштаја у једном безбеднијем свету”. Неки су говорили да је књига антиамеричка, па су у њој чак видели симболе: да су „лепотица и звер” симболи Америке и Европе, да је нимфица „симбол Америке у канџама средовечног Европљанина”. Сам писац сматрао је „Лолиту” моралном, чистом и аскетском књигом, чак својим најбољим делом које је написао на енглеском језику.

Оптужбе и после смрти

Од 1960. године Владимир Набоков стекао је светску славу па је, поводом објављивања књига, путовао по Европи. Пошто је чувао приватност, почели су да га поистовећују с јунацима његових романа: говорили су да је педофил, хомосексуалац, шпијун... Да би побегао од буке Америке и био ближе сину који је студирао оперско певање у Италији, прекинуо је с предавањима и одселио се у Швајцарску, у Монтре. Последњих двадесетак година живео је у хотелском апартману јер је, након губитка огромног иметка у Русији, знао да никада у животу неће имати ништа слично. Говорио је: „За живот у властитој кући треба имати верне, старе слуге, а ја нажалост не знам имам ли времена да слуге остаре.”
Иначе, Набоков је волео да пише и једе у кревету, у тишини, и није подносио буку ресторана и кафеа. У Швајцарској је водио миран живот. Писао је и преводио своје руске романе на енглески језик, ловио и проучавао лептире... И тада је изазивао радозналост околине, чак и полиције која га је сумњичила за шпијунажу и криволов. Поред свега, успео је да начини изванредну збирку, па је после његове смрти нађено тачно 4323 примерка лептира, остављених музеју у Лозани. Као „лептирџији” одато му је посебно признање – пошто је открио непознату врсту лептира, у њен латински назив ушло је и презиме Набоков.
По његовој књизи „Лолита” снимљени су и филмови. Кад је редитељу Стенлију Кјубрику продао филмска права за „Лолиту”, за сто педесет хиљада долара, допутовао је у Лос Анђелес како би радио на сценарију. Филм је снимљен 1962. године, а улоге су тумачили Џејмс Мејсон и Шели Винтерс. Поводом сто година од рођења Владимира Набокова редитељ Адријан Лин снимио је нову верзију, с глумцима Џеремијем Ајронсом и Доминик Свејн. По „Лолити” је урађена и опера, док је Рејмон Кено написао „Цацу у метроу”, француски одговор на чувену књигу.
Међутим, педесет година након објављивања „Лолите” немачки књижевни стручњак Михаел Мар изашао је пред јавност с озбиљним оптужбама да је Набоков копирао роман Хајнца фон Ешвегеа, који је стварао под псеудонимом Фон Лихберг! У том делу из 1916. године старији мушкарац заљубљује се у девојчицу Лолиту, у чијој кући одседа за време празника, али његова љубав изненада умире. Мар је навео невероватну подударност теме, заплета, имена, чак и детаља, као што је онај кад се мушкарац дубоко загледа у очи девојчице и у њима види жену! Син Набокова одбацио је ове тврдње као злобне и навео да његов отац није знао немачки језик и да није могао да прочита ту књижицу, која је обично „смеће”.
----------
Слика
----------


С бројним романима („Лолита”, „Краљ, дама, пуб”, „Очајање”, „Дар”, „Смех у тами”, „Позив на погубљење”, „Бледа ватра”, „Прозирне ствари”...), аутобиографијом („Говори, сећање”, у проширеном издању за руско тржиште „Друге обале”), драмама и песмама, Владимир Набоков постао је један од најпознатијих писаца двадесетог века. Кад је умро, 2. јула 1977. године, оставио је један незавршени роман, а сину и жени наложио је да га спале. „Тајмс” је тада објавио да је Набоков прешао сувише граница да би добио Нобелову награду... Али, да се неким случајем то догодило, поставља се питање која би се земља највише радовала. Јер, Набоков је говорио: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него што сам петнаест година провео у Немачкој”.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 15 Нов 2012, 19:46

У РАЈУ

Слика

Душа, тек кад је смрт далеко
препознатљив ми је лик њен:
из провинције сам потек'о
чудак - у рају изгубљен.

У шумици дрема анђео -
дивље, паунасто биће.
Да би расправу заподео
забоди у њег штапиће

и крени опет из почетка:
најпре - твој чланак о њему,
затим... али због кога, чему
- читаност је у рају ретка.

Стојиш, занемео, затечен
у тузи и неверици:
о тој сањивој зверчици
све остаде неизречено.

*
Како назвати тај свет руже
- музејом пуњених птица?
И гледаш, кроз сузе, мој друже,
без имена и лица.

Берлин, 25.09.1927.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 00:41

ЗНАШ ЛИ ВЕРУ МОЈУ

Слика

Чујеш ли вугу – у мом срцу чилу?
Уживам у пролећном плаветнилу –
небески шећер је посут на земну тацну;
а волим и кад, с јесени, лију кише,
и кленове који лапавицу скрише.
Има и таквих залазака који те жацну
да помислиш: нема ме више!
Ако ветар волиш и сиве гранчице,
божје звезде и божје зверчице;
ако видиш у милој речи Русија
само даљину која златно сија
и њише се, пахне, као различак –
заволећу те, и више чак
него што волим раскошан тапет
шума, залазак сунца, градоносни облак
и длакаве гусенице које привлачи цвет;
допашћеш ми се, ако си као и ја,
пажљив према свакој ситници која нас на живот тера
и кажеш сунцу: хвала ти што сијаш.


1922.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 00:42

Z o r a n P a u n o v i ć
PARALELNI SVETOVI VLADIMIRA NABOKOVA

Слика
1.

Poslednjih dana maja 1940. godine, dok je s palube broda zurio u Atlantski okean, Vladimir Vladimirovič Nabokov verovatno nije ni slutio da se tu negde pod njim pruža ona nevidljiva granica iza koje značajan pisac postaje veliki pisac. Brod ga je, naime, nosio ne samo prema Menhetnu kao kapiji za ulazak u jednu od njegovih mnogobrojnih privremenih domovina, već i prema engleskom jeziku kao novom književnom medijumu, u kome će ostvariti sve ono o čemu je na ruskom sanjao. Smrt Vladimira Sirina (pseudonim pod kojim je Nabokov pišući na ruskom stekao veliki ugled među piscima ruske postoktobarske emigracije u Evropi) označiće rađanje onog Vladimira Nabokova koji će u mnogome uticati na tokove razvoja romana u drugoj polovini dvadesetog veka i koji će ostati upamćen kao, kako reče njegov veliki poštovalac i sledbenik Danilo Kiš, možda jedini pravi kosmopolitski pisac.
Nabokovljev kosmopolitizam, međutim, bio je kosmpolitizam sasvim posebne vrste: ne onaj u kome se čovek svuda oseća kao kod kuće, već onaj u kome se čitav svet, znani i neznani, doživljava kao tuđina. Čitav svet, a naročito ona njegova dimenzija koju neobazrivo i samouvereno nazivamo "stvarnost". Pisac kome je život nepristojno mnogo puta ubedljivo pokazao da stvarnost najčešće nije onako stvarna kako se to na prvi pogled čini, imao je mnogo razloga da zahteva da se ta reč, stvarnost dakle, piše isključivo pod znacima navoda. Nabokov je proživeo četiri života, a da zapravo nije proživeo nijedan. Prvi put se s podmuklom nestvarnošću stvarnosti suočio 1919. godine, kada je crveni barjak Oktobarske revolucije jednim zamahom zbrisao sve ono što je u prvih dvadeset godina života činilo njegov svet: licitarsku lepotu rodnog mu Sankt Petersburga (čiju tamniju stranu, kao pripadnik izuzetno bogate i ugledne porodice nije ni mogao poznavati), bajkovita leta i zime na porodičnim imanjima izvan grada, prvu ljubav kojoj je napisao na stotine pesama, i duga lutanja s mrežom za leptire, s kojom je od malih nogu počeo da ganja ono za čime će kasnije nastaviti da traga u svojoj umetnosti: savršenu lepotu. U Rusiju se Vladimir Nabokov nikada više neće vratiti, pesme će pisati sve ređe, ali će za leptirima jurcati do kraja života. Živeće u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Americi, odbijajući da ma koje od svojih emigrantskih staništa prizna kao svoj dom - odviše je jak i uporan bio bol zbog gubitka onog prvog i jedinog. Zbog toga je, kada mu je planetarni uspeh Lolite krajem pedesetih konačno omogućio da bira gde će provesti život (njegova dotadašnja nomadska egzistencija bila je nametnuta izrazitom nesklonošću istorijskih okolnosti), odabrao je Švajcarsku, obećanu zemlju svih apatrida ovog sveta. Osećaj dislociranosti, bezdomnost, kao jedno od osnovnih obeležja stanja duha modernog čoveka, Nabokov je dodatno demonstrirao tako što je poslednjih dvadesetak godina života - umro je jula 1977. godine - sa suprugom Verom proživeo nastanjen u jednom hotelskom apartmanu u Montreu.
Te 1919. godine, dakle, Nabokov se priključio dugoj koloni pisaca-emigranata, koja uzdignuta čela korača kroz dvadeseti vek: zadivljeni posmatrač razaznaće među tim senkama likove Džejmsa Džojsa i Tomasa Mana, Crnjanskog i Kiša, i mnoge druge koji su svojim delima obeležili stoleće u kome su živeli. Uzvišena, neretko ironična melanholija kojom su prožeta dela ovih raseljenih lica, bolest je koju nose još od kuće: sećanje na izgubljeni raj što će se kao vodeni žig nepogrešivo razaznavati u njihovoj umetnosti.
Nabokovljevi rajevi, međutim, nisu izgubljeni - oni su ukradeni, a to boli još jače. Otud u njegovim romanima toliko protagonista kojima su domovina i ljubav oteti, silom ili na prevaru. Junaci njegovih ranih, ruskih romana - lepo je primetio jedan kritičar - prognani su iz Rusije; junaci potonjih, napisanih na engleskom jeziku, izgnanici su iz života. Lav Ganjin u Nabokovljevom prvom romanu pati za svojom Mašenjkom, Kinbot u Bledoj vatri sanja otetu domovinu i učitava je u tuđu pesmu, ucveljeni Hambert u Loliti sluđen tumara kroz Ameriku i vlastitu prošlost mučen jednim jedinim pitanjem: ko je ukrao Dolores Hejz?
Odgovor na ovo, kao i na mnoga druga pitanja, metaforički i doslovno postavljena u Nabokovljevim romanima, ponekad sasvim neočekivano znaju da ponude neke od njegovih pripovedaka. Uvek pomalo u drugom planu, kao i kod svih velikih romansijera, te su priče neodvojivi deo celine jednog monumentalnog umetničkog sveta. Jedan od najboljih primera mnogostruke povezanosti različitih segmenata tog sveta svakako nudi pripovetka pod naslovom "Volšebnik".

2.

Davne 1959. godine, prilikom jednog od ne tako čestih pospremanja radnog stola Vladimira Nabokova, na volšeban je način iskrsnuo "Volšebnik", kao varljiva potvrda Bulgakovljeve koliko uzvišene toliko, nažalost, i netačne tvrdnje da "rukopisi ne gore". Rukopisi, naime, jesu zapaljive tvorevine - izuzev ako nemaju anđela-čuvara poput Vere Nabokov: legenda kaže, uostalom, da je njen hiroviti suprug u nekoliko navrata pokušavao da Bulgakovljevu tezu proveri i stranicama na kojima je bila ispisana Lolita, te da se svaki put između njega i vatre u pravi čas našla Vera. Pitanje je, ipak (ni Vera nije bila svemoćna), kako bi prilikom svog nenadanog uskrsnuća prošao "Volšebnik", da nije uskrsnuo u tako pogodnom trenutku. Jer, te 1959. godine, tajfun Lolita već je uveliko harao Evropom i Sjedinjenim Državama: Nabokov stoga ne samo da je mogao da se sa srodnom, dvadesetak godina starijom pričom, suoči bez opasnosti da bi ta priča mogla uticati na oblikovanje povesti o grešnoj ljubavi Hamberta Hamberta; mogao je, bez zazora, i da svojim čitaocima ponudi na uvid lik Lolitine starije i, istini za volju, manje zavodljive, bezimene sestre. I premda će "Volšebnik" ugledati svetlost dana tek 1986. godine, zlaćana senka Lolite ostaće da kao zla kob lebdi nad svakim čitanjem ove pripovetke. No, pre nego što, zavedeni mogućnostima poređenja sa Lolitom, olako presudimo "Volšebniku", moramo se zapitati koliko je u istoriji svetske književnosti ljubavnih romana koji mogu izdržati poređenje sa pričom o Hambertu Hambertu i Dolores Hejz.
Takvih dela, naravno, ima - spisku koji čine, recimo, Orkanski visovi, Ana Karenjina i Majstor i Margarita, svaki će čitalac dodati još poneki naslov - ali ih svakako nema previše. To je činjenica koju moramo imati na umu prilikom susreta sa "Volšebnikom", delom koje se može čitati na dva načina: kao preteča Lolite, zanimljiva prevashodno kao klica jednog remek-dela, ali i kao samosvojna prozna tvorevina koju ćemo doživeti kao potpuno nezavisan, ravnopravan deo Nabokovljevog proznog opusa.
Potonji od dva pomenuta načina čitanja svakako je pravedniji prema delu, ali je i onaj prvi, čini se, neizbežan. Naravno, uvek na štetu "Volšebnika". Sličnosti i podudarnosti između Lolite i "Volšebnika" ima sasvim dovoljno za tu vrstu poređenja: dovoljno je spomenuti, na primer, godine starosti glavnih junaka (istina, bezimeni Volšebnik ima četrdeset, a Hambert trideset osam godina, ali je zato uzrast dveju nimfeta podudaran - obe imaju po dvanaest godina). Tu je, dalje, i gotovo podudaran plan dvojice protagonista da se preko braka s majkom domognu kćeri, kao i njihovo istovetno gađenje prema odraslim ženama. Obrazovanost i elokvencija Volšebnika i Hamberta takođe su na približno istom, visokom nivou - no upravo u toj sferi počinju da se naziru nedostaci "Volšebnika" u poređenju sa Lolitom. Hambertu je, naime, omogućeno da sam ispriča svoju priču, i u tome je njegova najveća prednost, ali i njegov usud. Jer, pričajući tu priču pred "krilatim porotnicima", on silovitošću i neporecivom iskrenošću svoje strasti, kao i pesnički usijanom retorikom kojom tu strast dočarava čitaocu, uspeva ako ne da odbrani, onda makar da okaje svoj greh. Tim pre što kroz vlastitu pripovest još jednom intenzivno proživljava pogubnu aferu sa Lolitom, tako da na njenom kraju on jeste (kako bi to sam rekao) Hambert-od-greha-očišćeni, ali istovremeno i Hambert Skrhani - bez ljubavi, bez budućnosti, bez ičega osim utehe sadržane u završnim rečima njegove ispovesti: "Ovo je jedina večnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja."
Takva večnost Volšebniku je brutalno uskraćena iz jednog osnovnog razloga: u svojoj tragediji on je "samo" glavni junak, ne i pripovedač. Posmatrana spolja, njegova opsesija deluje istinski izopačeno i odbojno: tek na trenutke, u kratkim pripovedačkim izletima u svest junaka, u unutrašnjim monolozima naziremo proplamsaje hambertovske strasti koja ne zna za greh, niti za smrt. Od "Volšebnika" do Lolite, dakle, promena pripovedačke perspektive presudno je doprinela da se jedna velikim delom mučna priča o bolesnoj žudnji pretvori u veličanstveni ljubavni roman.
Već i to što je predstavljala tako značajan korak ka Loliti, moglo bi biti dovoljan razlog da pripoveci "Volšebnik" posvetimo punu pažnju. No ukoliko je budemo posmatrali isključivo iz takve perspektive, zanemarićemo mnoge autentične vrednosti ovog dela koje - složićemo se s njegovim autorom - odista predstavlja primer "lepo, precizno i lucidno napisanog proznog dela na ruskom jeziku". Kad smo kod jezika, sasvim je moguće i to da je "Volšebnik" poslednje Nabokovljevo delo napisano na ruskom: u vreme kada je 1939. godine dovršio "Volšebnika", pisac je pripremajući se za novu emigrantsku destinaciju već imao napisan Stvarni život Sebastijana Najta, svoj prvi roman na engleskom jeziku. Po objavljivanju ovog romana 1941. godine, Nabokov će sva svoja dela pisati isključivo na engleskom.
Može biti, dakle, da u svojoj labudovoj pesmi na maternjem jeziku - posebno kada se ta pesma uporedi sa Lolitom - labud pomalo distonira; može biti da je Vladimiru Vladimirovič u trebalo još petnaestak godina (Lolitu je počeo da piše 1950. godine) da bi pronašao pravu pripovedačku formu za jednu tako bizarnu povest, ali je činjenica da i "Volšebnik" sadrži puno prepoznatljivih odlika jedinstvenog rukopisa Vladimira Nabokova.
Pre svega, reč je o jednoj od mnogih Nabokovljevih proznih studija poremećenog uma. Poremećena stanja svesti junaka i pripovedača upravo su tridesetih godina, sa romanima Očajanje i Stvarni život Sebastijana Najta, zauzela jedno od središnjih mesta u Nabokovljevoj prozi, postavši tema koju će kasnije sa Lolitom, a naročito u romanu Bleda vatra, pisac apsolvirati na maestralan način. Najvažnija njegova pripovedačka dosetka u takvim romanima - posmatranje sveta očima poremećene osobe - i u "Volšebniku", uprkos tome što tu preovladava manje-više tradicionalno pripovedanje u trećem licu, funkcioniše na izuzetno ubedljiv način. Čudnovata vizura Nabokovljevih pripovedača koji se odlikuju pomerenom percepcijom stvarnosti, uzbudljiva je i onda kada postane predvidljiva: tada, sa svešću čitaoca o tome da sukob objektivne realnosti sveta i subjektivne stvarnosti junaka svakog trenutka može dovesti do katastrofe, Nabokovljeve priče postaju napete poput najboljih trilera. Takav je slučaj i u "Volšebniku": i u ovom delu se Vladimir Nabokov poigrava žanrovima, tražeći unutar naizgled potrošenih žanrovskih obrazaca nove modele pripovedanja. Stoga je "Volšebnik" u isti mah i psihološka studija, i triler, ali i priča strave - makar u onoj meri u kojoj je to i bajka o Crvenkapi, na koju nas Nabokov lajtmotivima u "Volšebniku" nimalo slučajno podseća.
Neobičan žanrovski konglomerat, kao i drugde u Nabokovljevim boljim proznim delima, i u "Volšebniku" se drži na okupu zahvaljujući sasvim osobenim vrlinama njegovog pisanja. Pre svega, Nabokov i ovde, uprkos ponešto skučenim mogućnostima odabranog modela pripovedanja, uspeva da u čitaocu probudi saosećanje ne samo prema žrtvi, već i prema zločincu. Tminu Volšebnikove opsesivne usmerenosti ka jednom cilju povremeno razbijaju svetli trenuci istinske ljudskosti i pravih emocija, trenuci koji nas navode - kao u Hambertovom slučaju - da u zločincu sagledamo žrtvu. Kukavni Volšebnik je upravo to: žrtva nesavladive strasti, vuk koji bi, kad bi za njega postojala mogućnost izbora, radije ostao baka i do kraja života savesno brinuo o Crvenkapi. To bolno osećanje propuštene prilike da se odbrani i sačuva elementarna ljudskost, udruženo sa svešću o čovekovoj sposobnosti da iskoristi ma i najmanju mogućnost da u sebi probudi najzverskije porive, možda ponajviše doprinosi upečatljivosti utiska koji ostavlja ova pripovetka. "Volšebnik", dakako, nije usamljen primer: među šezdesetak pripovedaka, koliko ih je Nabokov ukupno napisao, ima još dosta istinskih dragulja pripovedačke umetnosti.

3.

Nabokovljeve rane pripovetke, premda i u njima neretko otkrivamo nagoveštaje autorskog rukopisa koji će svojom osobenošću ubrzo početi da izmiče svakoj unapred nametnutoj kategorizaciji, ipak jasno ukazuju na njegove ruske korene. "Bahman" se jezičkom i imaginativnom razigranošću suprotstavlja banalnoj stvarnosti na način na koji je to u svojoj prozi činio Nikolaj Gogolj, jedan od omiljenih Nabokovljevih pisaca. "Britva" je čehovljevski izoštrena i duhovita skica, po realističnosti detalja iz emigrantskog života sasvim bliska Nabokovljevom prvom romanu Mašenjka. "Skaska" odlazi u sasvim suprotnu krajnost: dve godine pre no što će Bulgakov, pod radnim naslovom "Đavo u Moskvi", početi da piše Majstora i Margaritu, Nabokov ispisuje priču čiji bi naslov mogao biti "Đavo u Berlinu". Njen ciničan završetak odraz je bolnog rastajanja mladog pisca sa bajkovitom petrogradskom mladošću za koju je doskora tako naivno verovao da je jedina i večita stvarnost. Zbog toga će svoju stvarnost početi da u svojim delima stvara sam, u onom eteričnom međuprostoru između realizma i fantazije; zbog toga demoni koji će pohoditi taj svet više neće biti, kao u "Skaski", pakosne babetine, već opasno zavodljivi, neodoljivi demoni nostalgije. U priči "Vodič po Berlinu", Nabokov kaže: "... valja opisivati sve te uobičajene stvari, kako bi se odrazile u ogledalima budućih vremena, u kojima će naši potomci pronalaziti nežnost, atmosferu našeg načina života; tada sitnice postaju važne, dragocene..." Svest o značaju i dragocenosti sitnica nije jedino što autora ove prozne minijature približava Džojsu, jednom od malobrojnih uzora prema čijem će delu i u potonjim decenijama Nabokov odmeravati domete vlastite umetnosti. "Vodič po Berlinu" zbirka je naizgled nevažnih i nepovezanih, naturalističkih detalja koji naprečac, neznano kako izrastaju u simbole. Takvom se alhemijom pretvaranja banalnog u uzvišeno u romanu Uliks bavio Džejms Džojs; njome će se do kraja svog spisateljskog i životnog veka baviti i Vladimir Nabokov.
Pripitomljeni i ozareni čarolijom pripovedanja, tuđi gradovi postaju manje tuđi, dok ironija života preoblikovana u umetničku ironiju postaje manje bolna. Stoga se neretko čini da je Nabokov prema svojim junacima istovremeno i surov i saosećajan: od dinamike na takav način suprotstavljenih emocija u velikoj meri žive ne samo njegovi romani, već i pripovetke. U priči "Oblak, jezero, kula", svog bezimenog činovnika - tako srodnog modernističkim antijunacima Franca Kafke ili Tomasa Sternsa Eliota - Nabokov ispočetka nemilice šiba dokazima tvrdnje da je čitav svet tuđina, a svi ljudi stranci, i to stranci koji nas brutalno prisiljavaju da s njima pevamo, jedemo i spavamo, da mislimo iste misli i živimo isti život. "Kratkotrajne čari predela" deluju kao slabašna nadoknada za bedu i tegobnost takve egzistencije - sve do epifanijskog trenutka oživljavanja vaskolike bajkovite prošlosti u naizgled sasvim običnom prizoru. Takav trenutak povratka u izgubljeni raj jedan je od karakterističnih toposa Nabokovljeve proze, bilo da je reč o romanima ili pripovetkama. U pripovetkama je, međutim, njegova kratkotrajnost jače istaknuta: život je - shvata ojađeni junak u priči "Oblak, jezero, kula" - "putovanje po ustaljenoj maršruti" u kome žudnja za izgubljenim rajem može postojati samo kao pokretačka energija zablude, bez prave mogućnosti konačnog ispunjenja.
Ulaskom u paralelni svet imaginacije i umetnosti, kao u priči "Poseta muzeju", iluzija mogućnosti ostvarenja takve nostalgične žudnje postaje drsko uverljiva. U ovoj pripoveci, iskorak iz života pripovedač ostvaruje posezanjem za ostvarenjem tuđeg sna, da bi se na kraju ponovo sunovratio u vlastiti košmar. Nabokovljevo traganje za trajnim utočištem u nedodirljivim sferama čiste umetnosti - jedno od postojanih obeležja njegovog stvaralaštva - u pripovetkama iz tridesetih godina po pravilu se završava bolnim i ogorčenim povratkom u stvarnost. Tako je "Ruska lepotica" briljantna, ali ozlojeđena mala povest o relativnosti svih ovozemaljskih blagodeti - o kojoj je, iz svoje emigrantske perspektive, Vladimir Nabokov svakako morao ponešto znati. U isti mah, međutim, to je i priča o uvredljivoj ništavnosti ljudskog života, ostvarena kroz naraciju prožetu nepokolebljivom svešću o tome da ona, priča, nije tek jadni i nedostojni surogat života - ona je život. Priča je, dakle, jedina večnost koju pripovedač i oni o kojima pripoveda mogu deliti, i to u svetovima koji su potpuno oslobođeni pritiska agresivne stvarnosti. Nabokovljeve pripovetke sadrže u sebi niz takvih večnosti, obimom kompaktnih, ali ništa manje moćnih od onih u njegovim romanima. Čini se da je upravo taj sasvim osobeni estetizam Nabokovu pribavio ponajviše sledbenika, obezbedivši mu - u svetskim razmerama - status jednog od najuticajnijih proznih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Reč je o estetizmu koji ne gaji iluzije o tome da se stvarnost može poistovetiti s umetnošću: Nabokovljev estetizam stvarnost odbacuje kao opaku izmišljotinu nedotupavnih despotskih umova. Tiraniji te stvarnosti i njenih gospodara moguće je suprotstaviti se smehom (kao u "Istrebljivanju tirana"), ali i suzama ("Jednom davno, u Alepu") nastalim u samosvojnom svetu priče i pripovedanja - ponekad, konačno, i umiranjem u tom svetu ("Znamenja i simboli"). Iz takvog uverenja potiče bolna ali lekovita, cinična nostalgija Vladimira Nabokova, kakvu prepoznajemo u pripovetkama kao što su "Teški dim", "Šoškar", ili "Muzika". Zaokupljeni stvaranjem vlastitih svetova, poput naratora u pripoveci "Admiralitetska igla" ili fragmentu pod naslovom "Ultima Thule" (u kome će upućeniji čitalac nazreti začetke dva značajna romana: U znaku nezakonito rođenih i Blede vatre), Nabokovljevi pripovedači najčešće ostaju nesvesni činjenice da se svet oko njih, objektivni svet koji su doskora smatrali svojim, još davno urušio i nestao u pepelu razvejanom kroz teški dim istorije. Ta vrsta slepila, međutim, nije prokletstvo, već blagoslov - ona daje nadu u mogućnost opstanka u paralelnom svetu umetnosti. Nabokovljeve pripovetke, na radost čitaoca, prožete su proplamsajima te dragocene nade.
Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 00:45

Слика

Predgovor "Lolita ili Ispovijed udovca bijele rase",

tako je glasio dvostruki naslov čudnog teksta koji je došao u ruke autoru ove napomene. Sam je "Humbert Humbert" umro u zatvoru od srčanog infarkta, na dan 16. studenoga 1952., nekoliko dana prije početka sudskog procesa. Njegov branitelj, moj rođak i dobri prijatelj Clarence Clark (koji je sad član Odvjetničke komore okruga Columbia), zamolio me je da pregledam i ispravim rukopis, jer je taj klijent ovlastio u svojoj oporuci moga dičnog bratića da poduzme sve mjere koje bude smatrao potrebnima da pripremi Lolitu za tisak. Možda je na odluku gospodina Clarka utjecala činjenica što je urednik kojeg je izabrao bio netom nagrađen Polingovom nagradom za svoje skromno djelo {Može li se suosjećati s osjećajima?), u kojem se raspravlja o nekim patološkim stanjima i nastranostima. Moj je zadatak bio jednostavniji nego što smo i on i ja mislili. Izuzmu li se ispravke očitih pogrešaka i brižljivo uklanjanje nekih tvrdokornih pojedinosti koje su se, unatoč nastojanjima sama H. H., još održale u tekstu kao putokazi i spomenici (upućujući na mjesta i ljude koje je iz pristojnosti trebalo prešutjeti, a iz čovjekoljublja poštedjeti), može se smatrati da su ovi značajni zapisi ostali netaknuti. Autor je sam izmislio svoj čudnovati pseudonim; i razumije se samo po sebi da se ta krinka — kroz koju kao da se krijese dva hipnotička oka — nije smjela, po želji njena nosioca, skinuti. "Haze" se samo rimuje s pravim junakinjinim prezimenom, ali je njeno ime suviše duboko utkano u tkivo knjige da bi se moglo zamijeniti; uostalom (kao što će se čitalac sam uvjeriti), to nije bilo ni potrebno. Znatiželjnici mogu naći podatke o ubojstvu, koje je počinio "H. H." u novinama iz rujna i listopada 1952. godine; razlozi i cjjj toga ubojstva ostali bi i dalje tajna da nisu ovi memoari dospjeli na svjetlo moje stolne svjetiljke. Za volju staromodnim čitaocima koji se zanimaju za daljnju sudbinu "prototipova" onkraj "istinite pripovijesti", mogu navesti nekoliko podataka koje mi je dao gospodin "Windmuller" iz "Ramsdalea", koji nije želio da se spominje njegovo ime kako ne bi "dugačka sjena tog žalosnog i prljavog slučaja" doprla i do gradića u kojem on ima čast živjeti. Njegova je kći "Louise" sad na drugoj godini studija. "Mona Dahl" studira na sveučilištu u Parizu. "Rita" se nedavno udala za vlasnika nekog hotela u Floridi. Žena "Richarda Schillera" umrla je pri porodu rodivši mrtvu djevojčicu, na Božić 1952. godine, u Gray Staru, dalekom mjestu na sjeverozapadu. Gospoda Vivian Damor-Blok (Damor po glumačkoj karijeri, a Blok po jednom od prvih muževa) napisala je biografiju svoga bivšeg druga pod kalamburskim naslovom Kumir moj koja treba uskoro izići iz tiska; kritičari koji su već pročitali knjigu u rukopisu tvrde da je to njena najbolja knjiga. Čuvari groblja koja su spomenuta u memoarima "H. H." nisu javili da je tko ustao iz groba. Ako se Lolita gleda naprosto kao roman, situacije i osjećaji koji su opisani u njoj ostali bi nejasni i ogorčili bi čitaoca kad bi se izblijedili s pomoću tričavih okolišanja. U cijelom se djelu, doduše, ne može naći ni jedna jedina nepristojna riječ; štoviše, neotesan filistar, kojeg su suvremeni običaji naučili da mu se nimalo ne gade brojne prostačke riječi u najobičnijim američkim i engleskim romanima, zgranut će se kad ih ne nade u Loliti. A kad bi redaktor, da umiri toga paradoksalnog licemjera, pokušao ublažiti ili izbaciti te prizore koji se nekim ljudima mogu učiniti "sablažnjivim" (vidi historijsku odluku poštovanog suca Johna Woolseyj a od 6. prosinca 1933. godine o jednoj drugoj, kudikamo slobodnijoj knjizi), valjalo bi posve odustati od objelodanjivanja Lolite, jer su baš ti prizori, koje bi dokoni bestidnik mogao proglasiti proizvoljnom putenošću, zapravo prijeko potrebni toku tragične pripovijesti koja neprestano teži za nečim što se može nazvati samo moralnom apoteozom. Cinik će reći da za tim ide i profesionalni pornograf, ali će erudit na to uzvratiti da se strastvena ispovijed "H. H." svodi na buru u čaši vode, da svake godine najmanje 12% odraslih Amerikanaca muškog spola — po skromnom proračunu, ako je vjerovati dr. Blanche Schwarzmann (usmeno priopćenje) — proživljava ono isto što "H. H." tako očajnički opisuje; i, da je naš ludi memoarist otišao onog kobnog ljeta 1947. godine mjerodavnu psihopatologu, ne bi se bila dogodila nikakva nesreća. Sve je to istina — ali tada ne bi bilo ni ove knjige. Neka se oprosti ovom komentatoru što će još jednom ponoviti ono što je već višeput ustvrdio u svojim djelima i predavanjima, a to je da je "nedolično" počesto isto što i "neuobičajeno". Veliko umjetničko djelo uvijek je izvorno; ono mora samom svojom naravi potresti i zaprepastiti, to jest "šokirati". Ja nemam namjere veličati gospopdina "H. H.". Nema sumnje daje on kukavan, da je nepošten, da može poslužiti kao sjajan primjer moralne nakaze, da su u njemu udružene okrutnost i obijest koje možda svjedoče 0 veoma dubokoj patnji, ali ne bude naklonost prema njemu. Njegovo je čudaštvo, naravno, nespretno. Mnoge su njegove napomene o stanovnicima i prirodi Amerike smiješne. Očajnička iskrenost koja izbija iz njegove ispovijedi nipošto ga ne oslobađa odgovornosti za njegovu đavolsku prepredenost. On nije normalan. On nije džentlmen. Ali, kako čarobno njegove gusle bude u nama nježnu samilost prema Loliti i ne daju nam da ostavimo tu knjigu, iako nam se njen autor gadi!Kao opis kliničkog slučaja, Lolita će svakako ostati jedno od klasičnih djela na području psihijatrije, i može se slobodno ustvr¬diti da će se za desetak godina izraz "nimfica" naći u rječnicima 1 novinama. Kao umjetničko djelo, Lolita daleko prelazi granice pokajničke ispovijedi; ali moramo priznati daje kudikamo važnije od njena naučnog značenja i umjetničke vrijednosti njeno moralno djelovanje na ozbiljna čitaoca, jer ta mučna analiza pojedinačnog slučaja sadrži i opću pouku. Zanemarena djevojčica, samoživa ma¬jka i manijak zadihan od pohote nisu samo slikovite ličnosti jedne jedinstvene pripovijesti; oni nas uz to upozoravaju na opasnost skretanja; pokazuju kakve nas nevolje mogu snaći. Lolita bi nas sve — roditelje, socijalne radnike, pedagoge — morala ponukati da budemo još budniji i pronicaviji u odgajanju zdravijeg naraštaja u jednom pouzdanijem svijetu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 00:48

(Iz Lolite)


PRVI DIO
Dne 5. kolovoza 1955. John Ray, dr. phil. Widworth, Massachusetts 1. Lolita, svjetlo moga života, oganj mojih prepona. Grijeh moj, duša moja. Lo-lita: vrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta. Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly. U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvijek bila Lolita. A je li imala prethodnica? Pa dakako daje imala... Dapače, Lolite ne bi ni bilo da se nisam jednog davnog ljeta prvi put zaljubio u jednu djevojčicu. U jednom kraljevstvu kraj mora (gotovo kao u Poea). A kad je to bilo? Otprilike isto toliko godina prije nego što se Lolita rodila koliko je meni toga ljeta bilo ljeta. Uvijek se možete pouzdati u ubojicu da će pisati kitnjastim stilom. Poštovane gospode i gospodo porotnici! Izložak broj jedan prika¬zuje ono na čemu su toliko zavidjeli Edgarovi serafi — neupućeni, priprosti serafi prekrasnih krila... Pogledajte malo taj splet trnja! 2. Rodio sam se 1910. u Parizu. Otac mi je bio meka srca i blage ćudi, mješavina gena: švicarski podanik, polufrancuz-poluaustrijanac, s primjesom Dunava u krvi. Sad ću vam pokazati nekoliko divnih jarkoplavih razglednica. Posjedovao je luksuzni hotel na Rivijeri. Njegov otac i oba djeda trgovali su vinom, draguljima i svilom (rasporedite ih sami). U svojoj tridesetoj godini oženio se jednom Engleskinjom, kćerkom alpinista Jeromea Dunna, unukom dvaju dorsetskih pastora, stručnjaka za zakučaste predmete: paleopedologiju i Eolove harfe (rasporedite ih sami). Okolnosti i uzrok smrti moje veoma fotogenične majke bili su prilično originalni (piknik, grom); meni su tada bile svega tri godine i, osim nekakva topla kutka u najmračnijoj prošlosti, nije mi ostalo ništa od nje u udolinama i udubinama sjećanja, iza kojih je — ako još možete podnijeti moj stil (pišem pod nadzorom) — zašlo sunce moga djetinjstva; svi vi zacijelo poznajete one mirišljave ostatJce dana, koji se zadržavaju s rojem mušica nad nekom živicom u cvatu i na koje iznenada nabasate u šetnji i prođete kroz njih, podno brda, u ljetni suton — sparina i zlaćane mušice. Majčina starija sestra Sybil, koja se bila udala za bratića mog oca — koji ju je, uostalom, uskoro ostavio — živjela je s nama kao besplatna guvernanta i domaćica. Poslije sam čuo da je bila zaljubljena u mog oca i da je on jednom, jednog kišnog dana, lakoumno iskoristio njene osjećaje, a onda, čim se izvedrilo, zaboravio na sve to. Ja sam joj bio neobično privržen, uza svu krutost — kobnu krutost — nekih njenih pravila. Možda je ona htjela napraviti od mene boljeg udovca od mog oca. Tetka Sybil imala je modre oči s ružičastim rubovima i lice voštane boje. Pisala je pjesme. Bila je pjesnički praznovjerna. Govorila je da zna kad će umrijeti — upravo kad ja navršim šesnaest godina — i tako je i bilo. Njen muž, spretan trgovački putnik neke kozmetičke tvrtke, provodio je veći dio vremena u Americi gdje je na kraju osnovao vlastito poduzeće i stekao nešto imetka. Ja sam rastao kao sretno i zdravo dijete u sjajnom svijetu ilustriranih knjiga, čistog pijeska, narančinih stabala, dobroćudnih pasa, morskih daljina i nasmiješenih lica. Oko mene se velebni Hotel Mirana vrtio kao zaseban svemir, obijeljen kozmos usred drugog, plavog, golemog, svjeducavog kozmosa. Svi su me, od sudopera s pregačom pa do kralja u ljetnom odijelu, voljeli i mazili. Vremešne 12 Amerikanke saginjale su se, odupirući se o štap, nada mnom kao kosi toranj u Piši. Propale ruske kneginje nisu mogle platiti mom ocu, ali su meni kupovale skupe slatkiše. A on, mon cherpapa1, vodio me je na veslanje i vožnju biciklom, učio me plivati, roniti, skijati na vodi, čitao mi Don Quijotea i LesMiserableš1, a ja sam ga obožavao i poštovao i radovao se kad bih slučajno čuo kako sluge razgovaraju o njegovim različitim ljubavnicama — ljubaznim ljepoticama koje su se veoma mnogo bavile mnome, gugutale mi i prolijevale dragocjene suze nad mojim posve veselim sirotovanjem. Išao sam u englesku školu koja je bila nekoliko kilometara daleko od kuće; ondje sam igrao rackets i Fives (udarao loptu o zid reketom ili dlanom), dobivao odlične ocjene i divno se slagao i s drugovima i s nastavnicima. Iz razdoblja do svoje trinaeste godine (to jest do susreta s mojom malom Annabelom) sjećam se svega dvaju svojih izrazito spolnih doživljaja: svečanog, pristojnog i posve teoretskog razgovora o nekim neočekivanim pojavama u dječaštvu, razgovora koji sam vodio u školskom ružičnjaku s nekim američkim dječakom, sinom poznate filmske glumice koju je on malokad viđao u trodimenzionalnom svijetu; i prilično zanimljive reakcije svog organizma na biserastomutne fotografije, s beskrajno nježno osjenčanim udubinama puti, u Pichonovu raskošnom albumu La Beaute Humaine1, koji sam jednom krišom izvukao ispod brda mramorastih svezaka Graphica u hotelskoj knjižnici. Poslije mi je otac protumačio, onako dobrohotno kako je umio, sve o tome što je smatrao da bi mi moglo biti potrebno; to je bilo u jesen 1923. godine, prije nego me je poslao u gimnaziju u Lyon (gdje sam imao provesti tri godine); ali, jao, baš toga ljeta mog oca nije bilo — putovao je po Italiji sMme de R. i njenom kćerkom — tako da se nisam imao kome izjadati niti se s kim posavjetovati. 3. Annabel je bila, kao i autor, miješanog podrijetla — u njenu slučaju, engleskog i nizozemskog. Sad se mnogo slabije sjećam crta njena lica nego što sam se sjećao prije nego što sam upoznao Lolitu. Dvije su vrste vizualnog pamćenja: jedno, kad se u laboratoriju mozga vješto obnovi lik a da se ne zažmiri (i tada vidim Annabelu u glavnim crtama, recimo, "put boje meda", "velika sjajna usta"); i drugo, kad sklopiš oči i učas izazoveš na tamnoj, unutrašnjoj strani vjeda objektivnu, optičku, potpuno vjernu sliku voljenih crta, mali duh u prirodnim bojama (tako vidim Lolitu). Dopustite mi stoga da se u opisivanju Annabele ograničim na šturu napomenu da je bila bajna djevojčica, nekoliko mjeseci mlada od mene. Njeni roditelji bili su stari prijatelji moje tetke i isto tako ćudoredni kao i ona. Bili su unajmili vilu nedaleko od Mirane. Kako sam samo mrzio ćelavog, preplanulog gospodina Leigha i debelu, napudranu gospodu Leigh (rođenu Vanessa van Ness)! Isprva smo Annabel i ja razgovarali o nevažnim stvarima. Ona je neprestance grabila šakom sitan pijesak na plaži i prosipala ga kroz prste. Umovi su nam bili podešeni s umovima pametnih evropskih žutokljunaca iz našeg doba i naše okoline, i sumnjam da bi se mogla otkriti kakva individualna nadarenost u našem zanimanju za broj naseljenih svjetova, teniska natjecanja, beskonačnost, solipsizam i slične predmete. Nježnost i krhkost mladunčadi budile su u nama iste snažne i bolne osjećaje. Ona je željela biti bolničarka u nekoj gladnoj zemlji, a ja sam htio biti glasovit špijun. Najednom smo se zaljubili jedno u drugo — ludo, nespretno, bestidno, bolno, rekao bih i beznadno, jer se naša pomamna težnja da se uzajamno posjedujemo mogla zadovoljiti jedino tako da svako od nas upije i usvoji i najmanju česticu tijela i duše onoga drugoga, a nismo mogli naći mjesta ni da se obljubimo, ono što djeca iz gradskih jazbina pronalaze bez po muke. Nakon jednog neuspjelog sastanka noću kod nje u vrtu (o tom potom), jedino što nam je od prisnosti bilo dopušteno bijaše da ležimo na onom dijelu plaže gdje je bilo najviše svijeta, gdje nas odrasli nisu mogli čuti, ali su nas mogli vidjeti. Tu smo se, na mekom pijesku, na nekoliko koraka od starijih, valjuškali po cijelo prijepodne, obamrli i izbezumljeni od ljubavne muke, i iskorištavali svaku božju rupu u tkivu vremena i 14 prostora da bismo se dotakli; njena ruka provlačila se kroz pijesak prema meni, sve mi se više primicala sa svojim uskim opaljenim prstima, a zatim bi se njeno sedefasto koljeno otiskivalo na taj isti dugi, oprezni put; katkad bi nam kakav slučajni bedem koji su podigla djeca mlađa od nas poslužio kao zaklon da se na brzinu poljubimo slanim usnama; ti su nam nepotpuni dodiri toliko nadraživali zdrava i neiskusna tijela da nas nije mogla smiriti ni prohladna modra voda, u kojoj smo i dalje težili za svojim ciljem. Medu blagom koje sam pogubio na svojim kasnijim skitnjama, bila je i mala fotografija koju je snimila moja tetka, a na kojoj je bila skupina ljudi što sjede za stolićem u kavani na pločniku: Annabel, njeni roditelji i veoma dostojanstveni doktor Cooper, hrom starac koji se tog ljeta udvarao mojoj tetki Sybili. Annabel nije bogzna kako ispala, jer se baš bila sagnula nad svoj cbocolatglace4, i mogla se poznati samo po mršavim golim ramenima i po razdjeljku kose (koliko se sjećam tog snimka) sred mrlje od sunca u kojoj se polako i nepovratno izgubila njena ljepota; ja sam pak sjedio sa strane, podalje od ostalih, i ispao nekako dramatski reljefno — mrzovoljan dječak gustih obrva, u tamnoj sportskoj košulji i bijelim, lijepo skrojenim hlačicama, koji gleda u stranu prebacivši nogu preko noge. Ta je fotografija snimljena posljednjeg dana našeg kobnog ljeta, svega nekoliko minuta prije našeg drugog i posljednjeg pokušaja da nadmudrimo sudbinu. Pod nekim posve prozirnim izgovorom (pred nama nije više bilo druge prilike, a ionako nije više ništa bilo važno) otišli smo iz kavane na plažu, gdje smo napokon našli jedno pusto mjesto i tu smo se u ljubičastoj sjeni ružičastih stijena, koje su tvorile nešto nalik na pećinu, uskoro počeli požudno milovati, a jedini su nam svjedok bile nečije zaboravljene tamne naočale. Ja sam klečao i samo što nisam obljubio svoju draganu kad najednom iziđoše iz vode dva bradata kupača — morski djed i njegov brat — i uzeše nas nepristojno bodriti, a nakon četiri mjeseca ona je umrla od tifusa na otoku Krfu.

Neprestance prebirem te jadne uspomene i jednako se pitam nije li se tu, u bljesku toga dalekog ljeta, prvi put javila pukotina u mom životu? Ili je možda moja žarka žudnja za tim djetetom bila tek prvi znak urođene izopačenosti? Kad pokušavam raščlaniti svoje negdašnje želje, namjere i postupke, prepuštam se nekom nakna¬dnom maštanju koje hrani analitičku sposobnost neograničenim mogućnostima, tako da se svaka staza koja mi izlazi pred oči grana bez kraja i konca u perspektivi sjećanja što me izluđuje svojom složenošću. Ipak sam uvjeren da je na neki čudesni i kobni način Lolita počela od Annabele. Isto tako znam da je Annabelina smrt učvrstila frustriranost toga stravičnog ljeta i postala zapreka svakoj drugoj ljubavi u toku hladnih godina moje mladosti. U našoj ljubavi bijahu duhovno i tjelesno stopljeni tako savršeno da to ne bi mogli ni pojmiti današnji priprosti, sirovi šiparci svojim uniformiranim mozgovima. Još dugo nakon njene smrti osjećao sam kako njene misli teku s mojima. Mnogo prije nego što smo se upoznali, sanjali smo iste snove. Uspo¬redili smo svoje bilješke. Pronašli smo crte čudne srodnosti. U lipnju iste godine (1919.) doletio je i k njoj i k meni, u dvjema razdalekim zemljama, nečiji kanarinac. O, Lolito, da si me bar ti tako voljela! Ostavio sam za kraj kazivanja o Annabeli opis našeg prvog neuspjelog sastanka. Jednom kasno navečer ona je uspjela izigrati opaku budnost svojih roditelja. Smjestili smo se u guštiku nervoznih mimoza tankih listova iza vile, na ostacima niska kamena zida. U mraku, kroz nježne stabljike, nazirale su se arabeske osvijetljenih prozora vile, koje bih danas, ovlaš retuširane raznobojnim tuševima čuvstvenog sjećanja, usporedio s igraćim kartama (djelomice i zato što je neprijatelj ondje igrao bridž). Ona je podrhtavala i trzala se dok sam je ljubio u kut poluotvorenih usana i u vrelo uho. Roj blijedih zvijezda sjao je iznad nas kroz obrise dugih listova — taj treperavi bezdan činio se isto toliko gol koliko i ona pod svojom tankom haljinicom. Njeno se lice neobično jasno razabiralo na pozadini 16 neba, baš kao da je samo zračilo nekakvo slabašno svjetlo. Njene noge, njene divne živahne noge nisu bile odviše stisnute, a kad sam napipao ono što sam tražio, na njenu se djetinjem licu pojavio nekakav zanesen i vilinski izraz, napola od boli, napola od užitka. Sjedila je malo više mene i, u svom usamljenom zanosu, pružala mi usne sagibajući glavu dremovnim, tromim pokretom, a golim koljenima mi hvatala, stezala šaku i ponovo je otpuštala. Uzdrhtala usta krivila su joj se od gorčine nekog tajanstvenog napitka i primicala se mom licu predišući ovlaš. Nastojala je ublažiti ljubavne muke tarući grubo svoje suhe usne o moje, pa bi se najednom odmaknula zabacujući naglo kosu, a onda bi se opet privila uza me i dala mi da se napajam na njenim otvorenim ustima, dok sam joj ja, velikodušno spreman da joj podarim sve — svoje srce, grlo, utrobu — davao da drži u svojoj nespretnoj šaci žezlo moje strasti. Sjećam se mirisa nekakva pudera — koji je ona, čini mi se, krala sobarici svoje majke, nekoj Španjolki — slatkast, jeftin, mošusni mi¬ris, koji se stapao s njenim osobnim biskvitnim mirisom, i odjednom se čaša mojih osjećaja napunila do vrha, ali ju je nenadan sušanj ispod obližnjeg grma spriječio da se prelije. Sledila nam se krv u žilama dok smo osluškivali taj šum koji je zacijelo proizvela mačka što se naokolo šunjala. U isti je mah, jao, od kuće dopro glas gospode Leigh koja je zvala kćerku sve bjesomučnijim tonom, a doktor Cooper je teško došepesao s verande u vrt. Ali onaj cestar mimoza, zvjezdana maglica, drhtavica, vatra, medljika i moja muka ostadoše sa mnom, a djevojčica s preplanulim nogama i plamenim jezikom neprestano me od tada progonila — dok se nisam napokon, nakon dvadeset i četiri godine, oslobodio njenih čari uskrsnuvši je u drugoj. 5. Čini mi se da dani moje mladosti, kad se osvrnem na njih, lete od mene u kovitlacu blijedih podjednakih papirića nalik na jutarnju mećavu od upotrijebljenih komadića papira, koje putnik američkog ekspresa može vidjeti kroz stražnji prozor posljednjeg vagona za kojim se viju. U svojim higijenskim odnosima sa ženama bio sam praktičan, podrugljiv i brz. Dok sam studirao u Londonu i Parizu, zadovoljavao sam se plaćenim damama.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Дец 2012, 00:52

Pored mene je prošla brzim, sitnim korakom tanka niska djevojka na visokim petama; oboje smo se osvrnuli u isti mah; ona je stala i ja sam joj prišao. Glava joj je jedva dopirala do dlaka na mojim prsima; lice joj bijaše okruglo, s jamicama, kao u mnogih mladih Francuskinja. Svidjele su mi se njene duge trepavice i biserastosivi tailleur6 koji joj je obavijao mladenačko tijelo, što je još bilo sačuvalo (a to je baš bio nimfičin odjek, žmarak naslade, poskok u preponama) nešto djetinje, izmiješano s profesionalnim fretillemenf njene male okretne stražnjice. Pitao sam je za cijenu, a ona mi je odmah odgovorila muzikalnim, srebrnim i odmjerenim glasom (ptica—prava ptica!): — CenČ. — Pokušao sam se cjenkati, ali je ona pročitala divlju pritajenu žudnju u mojim očima koje su s visine gledale na njeno okruglo čelo i zametak šešira (vrpca i kitica). — Tantpis9 — izustila je, namignula mi i tobože pošla dalje. Pomislih da sam je možda prije svega tri godine vidio kako se vraća iz škole! Ta je slika odnijela prevagu. Odvela me je uz obične strme stepenice i, kao i obično, pozvonila da očisti put gospodinu koji zacijelo ne želi sresti nekog drugog gospodina — sumorni put do kukavne sobe u kojoj nema ničega drugog doli postelje i bidea. Kao i obično, najprije je zatražila svoj petit cadeau10, a ja sam je, kao i obično, zapitao kako se zove (Monique) i koliko joj je godina (osamnaest). Dobro sam poznavao banalne navike prostitutki — od svih ćeš njih čuti to dvchuit11 — jasan cvrkut s primjesom čeznutljive obmane, koji proizvode, jadnice, i po deset puta na dan. Ali je u ovoj prilici bilo jasno da je Monique prije dodala nego oduzela sebi godinu-dvije. To sam zaključio iz mnogih pojedinosti njena jedrog, kao isklesanog i neobično nerazvijenog tijela. Pošto se strašno brzo svukla, stajala je časak kraj prozora, napola zaodjevena potamnjelim muselinskim zastorom, i slušala dječji radosno (što bi u knjizi bilo neoprostivo) vergl koji je svirao u dvorištu što bijaše već preplavljeno sumrakom. Kad sam joj pregledao ruke i upozorio je na prljave nokte, prostodušno se namrštiia i kazala: — Oui, ce n'estpas bien12 — i pošla do umivaonika, ali sam joj rekao da to nije važno, ni najmanje važno. Bila je upravo čarobna sa svojom kratkom tamnom kosom, svijedosivim očima i blijedom puti. Nije bila šira u kukovima od kakva dječaka kad čuči. Štoviše, mogu mirne duše ustvrditi (i baš se zato ovako zahvalno zadržavam s malom Monique u muselinski sivoj komorici sjećanja) da mi je od onih osamdesetdevedeset drolja s kojima sam imao posla, ona jedina pružila pravi bolni užitak. — // etaitmalin,celuiquiainventecetruc-lali—pripomenula je ljubazno i obukla se isto onako brzo, u velikom stilu, kako se bila i svukla. Zamolio sam je za još jedan, dulji sastanak te iste večeri, i obećala mi je da će me čekati u kavani na uglu, i nadodala da za cijelog svog kratkog života nije nikad nikoga prevarila. Vratili smo se u tu istu sobu. Nisam se mogao suzdržati da joj ne kažem kako je zgodna, na što je ona skromno odgovorila: —Tu es bien gentil de dire ca14—a onda, kad je opazila ono što sam i sam opazio u zrcalu u kojem se ogledao naš tijesni eden, to jest užasnu grimasu nježnosti od koje su mi se iskrivila usta, brižljiva Monique (ona je nesumnjivo u svoje vrijeme bila nimfica) upita me ne bi li obrisala, avantqu'on se couche 5, sloj crvenila s usana ako je želim poljubiti. Dakako da sam želio. S njom sam dao sebi više maha nego s bilo kojom drugom mladom heterom, i posljednji dojam koji je Monique sa svojim dugim trepavicama ostavila te večeri na mene obojen je nečim veselim, čega uopće nema u drugim uspomenama iz mog gorkog, kukavnog i sumornog spolnog života. Bila je neobično zadovoljna kad sam joj dao pedeset franaka više nego što smo se bili dogovorili. Tada je izišla sitnim koracima na noćnu travanjsku kišicu, a Humbert Humbert se teško gegao za njenim uskim leđima. Zastavši pred jednim izlogom, rekla je ushićeno: —Je vais macheter des bosi16 Ne daj Bože da ikad zaboravim kako su djetinje usne te mlade Parižanke pucnule pri riječi "bas", koju je izgovorila tako sočno da a umalo što se nije pretvorilo u kratko prpošno "o".
Ponovo smo se sastali sutradan, u dva sata i četvrt, u mom stanu, ali ovaj put nije bilo tako lijepo. Kao da je preko noći bila porasla, prešla u viši razred, a uz to je još bila strašno prehlađena. Pošto sam od nje dobio hunjavicu, odgodio sam četvrti sastanak — a nisam imao ništa protiv ni da prekinem rast osjećaja koji su prijetili da me opterete tlapnjama što razdiru dušu, i da se izduše u tupom razočaranju. Neka radije ostane ona glatka vitka Monique, kakva je bila u one dvije-tri minute kad je kroz poduzetnu mladu prostitutku prosijavala razuzdana nimfica! Moje kratkotrajno poznanstvo s njom navelo me je na misli koje zacijelo neće iznenaditi čitaoca koji se razumije u te stvari. Pročitavši oglas u nekom pornografskom listu, našao sam se jednog poduzetnog dana u uredu izvjesne Mile Edith koja mi je najprije ponudila da odaberem sebi životnu družicu između prilično pristojnih fotografija u prilično prljavu albumu {"Regardezmoi cette belle brund"17 — a već u vjenčanoj haljini). A kad sam odgurnuo album i nekako nespretno, na jedvite jade, iskazao svoju zločinačku želju, ona me pogledala kao da će me otjerati. Ipak, pošto me upitala koliko sam spreman platiti, udostojila se da mi obeća da će me upoznati s osobom koja bi "mogla urediti tu stvar". Sutradan me neka astmatična, strašno namazana i brbljava žena, koja je zaudarala po češnjaku i zanosila na provansalsku gotovo kao u kakvoj farsi, s crnim brčićima iznad ljubičaste usne, odvela u, očito, vlastito prebivalište i tu, cmoknuvši skupljene vrškove svojih debelih prstiju da bi me upozorila na kvalitetu svoje djevičanske i dragocjene robe, teatralno odgrnula zastor i otkrila dio prostorije koji je, po svemu sudeći, služio kao spavaonica velikoj i neizbirljivoj obitelji; ali na sceni nije bilo nikoga osim jedne čudovišno ugojene, crnomanjaste, odbojne i ružne djevojke, kojoj je bilo najmanje petnaest godina, s crvenim vrpcama u teškim crnim pletenicama, koja je sjedila na stolici i tobože se igrala ćelavom lutkom. Kad sam zavrtio glavom i pokušao se izvući iz klopke, svodnica je, govoreći nešto brzorečicom, počela svlačiti prljavosivu vunenu potkošulju s poprsja gorostasne djevojke, a onda je, kad se uvjerila da sam nakanio otići, zatražila "son argent"18. Otvoriše se vrata u dnu sobe i dva muškarca dođoše iz kuhinje, gdje su večerali, i umiješaše se u našu raspru. Bili su nekako čudno razvijeni, golih vratova i tamnoputi; jedan je od njih nosio tamne naočale. Negdje za njima skrivahu se neki dječak i zamazan, krivonog mališan. Nekom drskom logikom kao u košmaru, razjarena svodilja pokazala je na čovjeka s naočalama i kazala daje on prije služio u policiji — pa će, tobože, biti bolje da razdriješim kesu. Pristupio sam Mariji (to joj je bilo umjetničko ime), koja je dođe bila sasvim mirno prebacila svoje teške butine sa stolice u spavaonici na stolicu bez naslona za kuhinjskim stolom i tu nastavila kusati juhu, a mališan je digao s poda svoju lutku. Obuzet sažaljenjem koje je pridalo mojoj idiotskoj gesti nekakvu dramatičnost, tutnuo sam pare u njenu ravnodušnu ruku. Ona je predala moj dar bivšem policajcu i tada sam tek smio otići. 7. Ne znam je li svodiljin album bio nova karika u vjenčiću od tra¬tinčica, ali, bilo kako mu drago, uskoro nakon toga naumio sam se oženiti. Mislio sam da bi mi sređen život, domaća kuhinja, svi uvjeti bračnog života, profilaktična jednoličnost djelatnosti u postelji i, tko zna, budući procvat nekih moralnih vrijednosti, nekih duho¬vnih nadomjestaka, mogli pomoći, ako ne da se oslobodim grešnih i opasnih želja, a ono bar da nekako mirno izlazim s njima na kraj. Izvjestan imutak koji sam naslijedio nakon očeve smrti (ništa oso¬bito — "Miranu" je već bio davno prodao), te moja lijepa, iako do¬nekle gruba vanjština, omogućili su mi da mirno i samopouzdano počnem tražiti ženu. Pošto sam dobro pogledao oko sebe, odabrao sam kćerku jednog poljskog liječnika. Taj me je dobričina liječio od ubrzanog lupanja srca i napadaja nesvjestice. Ponekad sam igrao s njim šah; njegova me kćerka gledala iza slikarskog stalka i umetala moje oči i zglobove u kubističku besmislicu kakve su naobražene gospođice tada slikale umjesto jorgovana i ovčica.
Dopustit ću sebi da ponovim mirno ali odlučno: ja sam bio i još sam, uza sve svoje nevolje, izuzetno lijep muškarac, suzdržljivih kretnji, meke tamne kose i pomalo mrzovoljna, ali zato još privlačnijeg držanja krupna tijela. Crte takvih muževnih ljudi često odražavaju nešto zlovoljno i uspaljeno što se odnosi na ono što moraju skrivati. Tako je bilo i sa mnom. Ja sam, jao, dobro znao da trebam samo pucnuti prstima pa da mi dođe u postelju svaka odrasla žena koju zaželim; čak sam se navikao da ne iskazujem ženama mnogo pažnje, baš zato što sam se bojao da mi ne bi koja od njih pala u hladno krilo kao prezreo plod. Da sam bio ono što se naziva "prosječnim Francuzom" koji pati na nagizdane dame, lako bih bio našao medu raspomamljenim ljepoticama što su zapljuskivale moju sumornu stijenu kudikamo čarobnije stvorenje od moje Valerije. Ali su mene u tom izboru vodili razlozi koji su se u biti svodili — što sam kasno pojmio — na bijedan kompromis. A sve to samo pokazuje kako je Humbert bio dozlaboga glup u ljubavnim poslovima. 8. Premda sam govorio sam sebi da meni treba samo oplemenjeni pot-au-feu19 i žive korice, ono što me je privlačilo kod Valerije bilo je njeno oponašanje djevojčice. Ona nije izigravala curicu zato što je možda prokljuvila moju tajnu, nego zato što je to naprosto bio njen stil — a ja sam zagrizao. Zapravo je toj djevojčici bilo bezmalo tride¬set godina (nikad nisam mogao točno ustanoviti koliko je stara, jer joj je čak i putovnica lagala) i ona se već odavno bila rastala sa svojim djevičanstvom, u prilikama koje su se mijenjale prema raspoloženju njena sjećanja. Ja sam pak bio naivan kao što može biti naivan samo nastran čovjek. Ona je bila nekako maljava i nestašna, oblačila se a lagamine10, rado je pokazivala svoje glatke noge, umjela je istaknuti bjelinu nožnog svoda papučom od crnog baršuna, i pućila je usne, i pokazivala jamice u obrazima, i vrtjela se u tirolskoj suknjici, i zaba¬civala kratku plavu kosu najbanalnije što je mogla. Nakon kratke ceremonije u vijećnici odveo sam je u svoj novi stan i malko iznenadio time što sam je, prije nego što sam je i taknuo, natjerao da obuče običnu dječju spavaćicu koju sam bio drpio iz jednog ormara u sirotištu. Prva bračna noć bila je prilično zabavna i, zahvaljujući mojim nastojanjima, moju je ludu pred jutro obuzela histerija. Ali je uskoro stvarnost pokazala svoje pravo lice.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 11:32

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 11:32

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 11:33

Слика
Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 11:37

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 11:45

Слика

Klasici kao smireni pogled unazad i hedonistička potraga za neprikosnovenom literaturom minulih vremena. Biblioteka "Antologija svetske književnosti" vraća nas biserima lepe književnosti dokazujući da ta dela i njihovo vreme nikada ne prolaze.
Pre Lolite, bila je Anabela, piše Nabokov na prvoj stranici svog slavnog romana, no Loliti je zapravo prethodila junakinja neobične i provokativne pripovesti nazvane "Čarobnjak", koja je prvi put objavljena tek desetak godina nakon autorove smrti, u engleskom prevodu njegovog sina Dmitrija.
Ljubitelji Lolite zasigurno će u priči o opsesiji sredovečnog draguljara - koji ne preza od ženidbe majkom ne bi li se domogao njezine maloletne kćeri - prepoznati zametak kasnijeg romana, no značaj ove novele nije samo u tome. "Čarobnjak" je ujedno i jedno od najzrelijih Nabokovih dela izvorno napisanih na ruskom - ili rečima samog autora "prekrasan primerak ruske proze, precizan i jasan".

Vladimir Nabokov – Čarobnjak.pdf
https://www27.zippyshare.com/v/bycSnMV4/file.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30165
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Vladimir Nabokov

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 11:49

Слика

Nema sumnje da je najprivlačnije Poziv na smaknuće čitati kako je naizgled napisan - kao antiutopijski ili antitotalitaran roman, ali Nabokov dosljedno, od samog početka, nastoji razoriti konvencije tog žanra.

Nabokov - Poziv na smaknuće.pdf
https://www29.zippyshare.com/v/6LBKgg1L/file.html
Слика