Lusinda Rajli

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30920
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Lusinda Rajli

Порукаод Mustra » 19 Сеп 2012, 04:28

Слика

Lusinda Rajli rođena je u Irskoj i u detinjstvu je mnogo putovala u inostranstvo, naročito na Daleki istok, u posete svome ocu. Pošto se preselila u London, postala je glumica i radila na filmu, u pozorištu i na televiziji. Pre pet godina je po svom nacrtu podigla kuću na ostrvu Ko Čang na Tajlandu, na zemlji koju je pre mnogo godina kupio njen otac. Spoj njene ljubavi prema istoriji i ljubavi prema putovanjima, a naročito prema Tajlandu, nadahnuo ju je da napiše roman „Kuća orhideja“.

Lusinda Rajli napisala je izuzetnu, emotivnu priču, koju je smestila u ratom rastrzanu Evropu i egzotični raj Tajlanda. Roman „Kuća orhideja“ govori o čuvenoj pijanistkinji Džuliji Forester koja je u detinjstvu često provodila vreme u staklenoj bašti vlastelinskog imanja Vorton park, gde su egzotični cvetovi koje je uzgajao njen deda cvetali i venuli sa smenom godišnjih doba. Dok se oporavlja od porodične tragedije, Džulija ponovo traži utehu u Vorton parku, koji je nedavno nasledio Kit Kroford, harizmatični muškarac čiji je život takođe ispunjen tugom. Kada prilikom renoviranja kuće pronađu decenijama star dnevnik, njih dvoje se obraćaju Džulijinoj baki ne bi li otkrili tajnu koja je promenila sudbinu Vorton parka. Džulija tako uranja u prošlost, u svet Olivije i Harija Kroforda, mladog para čiji je krhki brak razdvojio Drugi svetski rat, stvarajući ožiljke koji će, iznenada, dotaći i samu Džuliju.

Roman „Kuća orhideja“, koji istražuje zamršene puteve ljubavi, postao je međunarodni bestseler.

-------------------------

Слика

O knjizi

Godina je 1939. U svetu besni rat. Dve porodice su zauvek povezane tajnama.
Čuvena pijanistkinja Džulija Forester u detinjstvu je često provodila vreme u staklenoj bašti vlastelinskog imanja Vorton park, gde su egzotični cvetovi koje je uzgajao njen deda cvetali i venuli sa smenom godišnjih doba.
Sada, dok se oporavlja od porodične tragedije, Džulija ponovo traži utehu u Vorton parku, koji je nedavno nasledio Kit Kroford, harizmatični muškarac čiji je život takođe ispunjen tugom. Kada prilikom renoviranja kuće pronađu decenijama star dnevnik, njih dvoje se obraćaju Džulijinoj baki ne bi li otkrili tajnu koja je promenila sudbinu Vorton parka.
Džulija tako uranja u prošlost, u svet Olivije i Harija Kroforda, mladog para čiji je krhki brak razdvojio Drugi svetski rat, stvarajući ožiljke koji će, iznenada, dotaći i samu Džuliju.

Lusinda-Rajli-Tajna-orhideje.pdf
https://www.4shared.com/office/gjgh84xo ... ideje.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30920
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Сеп 2012, 04:31

PRVI DEO

Zima

Norfok, Engleska
Svake noći sanjam isti san. Kao da mi je život bačen u vazduh, rasprsnuo se i pada u komadima… na sve strane. Sve su to delovi mog života, ali pogrešnim redom, samo fragmenti. Kažu da su snovi važni i da nam nešto govore, nešto što kri­ jemo sami od sebe. Ja ništa ne krijem od sebe; volela bih da mogu. Ja idem na spavanje da zaboravim. Da nađem malo mira jer se po ceo dan samo sećam. Nisam luda. Mada odnedavno mnogo razmišljam o tome šta je zapravo ludilo. Milioni ljudskih bića i svako pojedinačno, svako sa jedinstvenom DNK, misli jedinstvene misli, ima u glavi sopst­ venu percepciju sveta. I svačije viđenje je drugačije. Došla sam do zaključka da mi, ljudska bića, delimo samo krv i meso, fizičko telo s kojim smo rođeni. Na primer, mnogo puta mi je rečeno kako ljudi različito ispoljavaju žalost i da nijedan od tih načina nije pogrešan. Neki ljudi plaču mesecima, čak godinama. Nose crninu i oplakuju. Drugi pak izgledaju kao da ih se gubitak ne dotiče. Oni ga pokopaju duboko u sebi. I nastave tačno tamo gde su stali. Kao da im se ništa nije desilo. Ne znam tačno kakva je moja reakcija. Nisam plakala već mese­ cima. Štaviše, gotovo da uopšte nisam plakala. Ali nisam ni zaboravila. I nikada neću. Čini mi se da čujem nekoga u prizemlju. Moram ustati i pre­ tvarati se da sam spremna da se suočim s novim danom. ališa hauard je zaustavila lendrover uz ivičnjak. isključila je motor i popela se blagom uzbrdicom do kolibe. Znajući da ula­ zna vrata nikad nisu zaključana, otvorila ih je i zakoračila unutra. Stala je u sumračnoj dnevnoj sobi i zadrhtala. Prišla je pro­ zorima i razmakla zavese. Protresla je jastuke na sofi, pokupila tri prazne šoljice od kafe i odnela ih u kuhinju. otišla je do frižidera i otvorila ga. u vratima je stajala usa­ mljena poluprazna boca mleka. Na policama su bili jedan jogurt kome je prošao rok, nešto putera i smežuran paradajz. Zatvorila je frižider i proverila kutiju za hleb. Kao što je i podozrevala, bila je prazna. ališa sede za sto i uzdahnu. Setila se svoje tople kuhinje krcate namirnicama, utešnog mirisa jela što se na veli­ koj peći kuva za večeru. Zvuci dečje igre i njihov slatki smeh… središte, srce njenog doma i njenog života. Nije joj promakao kontrast sa ovom bezličnom i sumor­ nom prostorijicom. ovo je, zapravo, baš podesna metafora za trenutno postojanje njene mlađe sestre: džuliji su i život i srce slomljeni. Zvuk koraka po škripavom drvenom stepeništu najavio je ališi njen dolazak. Pogledala je sestru kad se pojavila na kuhinj­ skim vratima i, kao i uvek, zapanjila ju je njena lepota – dok je ona sama plavokosa i belog tena, džulija je tamna i egzotična. Gusta griva kose boje mahagonija uokviruje joj tamnoputo lice finih crta, a nedavni gubitak težine samo je dodatno istakao blistave, bademaste oči boje ćilibara i visoke jagodice. od ono malo odeće koju je ponela, džulija je odabrala crve­ nu orijentalnu tuniku izvezenu svilom živih boja, i široke crne pantalone koje su joj skrivale tanke noge – sasvim neodgova­ rajuće za januarsko vreme. ališa je već s rastojanja videla kako se ježi koža džulijinih golih ruku. ustala je od stola i privukla uzdržanu sestru k sebi, u zagrljaj pun ljubavi. „dušo“, reče ališa, „ti ćeš se smrznuti. Trebalo bi da kupiš nešto toplije odeće. ili hoćeš da ti ja donesem nekoliko svojih džempera?“ „dobro mi je“, odvrati džulija izvlačeći se iz sestrinog zagr­ ljaja. „hoćeš kafu?“ „Nemaš mnogo mleka. upravo sam pogledala u frižider.“ „u redu je, ja ću piti crnu.“ džulija priđe sudoperi, napuni čajnik i uključi ga. „dakle, kako si mi?“, upita je ališa. „dobro“, odgovori džulija skidajući dve šolje za kafu s police. ališa iskrivi lice u grimasu. „dobro“ je uobičajen džulijin odgovor. Njime odbija nametljiva pitanja. „jesi li se videla s nekim ove nedelje?“ „Ne, nisam“, kaza džulija. „dušo, jesi li sigurna da ne želiš da dođeš i neko vreme ponovo budeš kod nas? Teško mi je kad mislim da si ovde sasvim sama.“ „hvala na ponudi, ali kažem ti da mi je dobro“, uzdržano odvrati džulija. osujećena, ališa uzdahnu. „džulija, ne izgledaš dobro. još si izgubila na težini. jedeš li ti uopšte?“ „Naravno da jedem. Želiš li kafu ili ne?“

„Ne, hvala.“ „Dobro.“ džulija s treskom vrati bocu mleka u frižider. Kad se okrenula, ćilibarske oči su joj ljutito sevale. „Slušaj, znam da ovo radiš zato što brineš, ali, stvarno, ališa, ja nisam tvoje dete i ne treba mi dadilja. Volim da budem sasvim sama.“ „u svakom slučaju“, reče ališa vedro, nastojeći da potisne sve veću nestrpljivost, „bilo bi dobro da odeš i obučeš kaput. izvodim te.“ „u stvari, danas imam neke planove“, odvrati džulija. „onda ih otkaži. Potrebna mi je tvoja pomoć.“ „u čemu?“ „ako si zaboravila, podsetiću te da je sledeće nedelje tatin rođendan i hoću da mu nešto kupim.“ „i za to ti treba moja pomoć, ališa?“ „Šezdeset pet mu je godina i tog dana postaje penzioner.“ „Znam. on je i moj otac.“ ališa je svim snagama nastojala da zadrži pribranost. „odr­ žava se velika rasprodaja pokućstva u Vorton parku danas u podne. Mislila sam da bismo obe mogle poći da potražimo nešto za tatu.“ Videla je blesak zanimanja u džulijinim očima. „Vorton park se prodaje?“ „da, zar nisi znala?“ džuliji se obesiše ramena. „Ne, nisam. Zašto?“ „Pretpostavljam iz uobičajenih razloga: porez na nasledstvo. Čula sam da ga trenutni vlasnik prodaje nekom čoveku iz grada koji ima više novca nego pameti. Nijedna moderna porodica ne može da priušti sebi održavanje takvog mesta. a poslednji lord Vorton je dozvolio da imanje propadne. očigledno treba potrošiti čitavo bogatstvo na njega.“ „Baš tužno“, kaza džulija. „Znam“, složi se ališa, kojoj bi drago kad je videla da je džuliju barem nešto zainteresovalo. „To imanje je imalo veliku ulogu u našem detinjstvu, naročito u tvom. Zato sam i mislila da bismo mogle nešto naći na rasprodaji, nekakvu uspomenu, neki znak sećanja za tatu. Verovatno će izložiti samo bezvredne stvari, ostalo će otići u Sadebi, ali nikad se ne zna.“ i, na ališino iznenađenje, bez potrebe da je dalje ubeđuje, džulija klimnu glavom. „Važi, idem po kaput.“ Pet minuta kasnije ališa je manevrisala kolima uskom glav­ nom ulicom lepog priobalnog sela Bleknija. Skrenula je levo, na istok, na petnaestominutnu vožnju do Vorton parka. „Vorton park…“, promrmljala je džulija za sebe. Bile su to najupečatljivije uspomene njenog detinjstva – pose­ te dedi Bilu i staklenoj bašti: neodoljivi miris egzotičnog cveća koje je tamo raslo i njegova strpljiva objašnjenja kom rodu koji cvet pripada i iz kojih delova sveta potiče. Pre njega, njegov otac i deda su radili kao baštovani za porodicu Kroford, koja je posedovala Vorton park, nepregledno imanje što obuhvata hiljade jutara plodnog obradivog zemljišta. Njeni baba i deda su živeli u udobnoj kolibi u prijatnom kut­ ku imanja, okruženi ostalim ljudima koji su služili na zemlji, u kući, ili pak samu porodicu Kroford. džulijina i ališina majka džasmin rođena je i odrasla u toj kolibi. elsi, njena baba, bila je upravo onakva kakva svaka baka i treba da bude, mada pomalo ekscentrična. uvek je dočekiva­ la unuke širom raširenih ruku i uvek se na peći kuvalo nešto ukusno. Kad god se sećala vremena provedenog u Vorton parku, džulija je videla plavo nebo i raskošne boje cveća što je cvetalo pod letnjim suncem. Vorton park je nekada bio čuven po svo­ joj zbirci orhideja. Neobična je bila pomisao da ti sitni, krhki cvetovi potiču iz tropske klime, pa ipak uspevaju da cvetaju i na hladnoj severnoj hemisferi, usred ravnice Norfoka. Kad je bila dete, džulija je po celu godinu jedva čekala odlazak u Vorton park. Mir i toplotu staklene bašte – udobno smeštene u uglu povrtnjaka iza kuhinje, zaklonjene od surovih vetrova što zimi duvaju sa Severnog mora – posle je cele godine pamtila. To je, zajedno sa toplim domaćinstvom u babinoj i dedinoj kolibi, za nju predstavljalo mesto spokoja. u Vorton parku se ništa nije menjalo. Tu nisu vladali ni budilnici ni rasporedi časova, tu je ritam diktirala priroda. još se sećala starog dedinog radija od bakelita, koji je stajao u uglu staklenika i s kog je od svitanja do sumraka dopirala klasična muzika. „Cveće voli muziku“, govorio joj je deda Bil dok je negovao svoje dragocene biljke. džulija bi sedela na stolici bez naslona u uglu, pored radija, i gledala ga slušajući muziku. učila je da svira klavir i otkrila da joj to prirodno ide od ruke. u maloj dnevnoj sobi dedine i babine kolibe nalazio se starinski pijanino. Često bi je, posle večere, molili da svira. Baba i deda su je posmatrali s odobravanjem i sa strahopoštovanjem dok je nežnim detinjim prstima prebirala po dirkama. „džulija, imaš božji dar“, jedne večeri joj je rekao deda Bil, osmehujući joj se i gledajući je suznim očima. „Nemoj ga pro­ traćiti, važi?“ onoga dana kad je napunila jedanaest godina, deda Bil joj je poklonio orhideju, da bude samo njena i ničija više. „ovo je naročito za tebe, džulija. Zove se Aerides odoratum, što znači ’deca vazduha’.“
Džulija je posmatrala nežne latice cveta u saksiji, ružičaste i boje slonovače. Na dodir su bile somotaste. „odakle ova potiče, deda Bile?“, pitala je. „Sa orijenta, iz prašuma Čjang Maj na severu Tajlanda.“ „oh. Šta misliš, koju muziku voli?“ „Čini mi se da joj naročito prija Mocart“, zakikotao se deda. „a ako ti se učini da vene, probaj sa Šopenom!“ džulija je gajila oboje: i svoju orhideju i dar za sviranje klavira; sedeći u salonu svoje promajne viktorijanske kuće na obodu Noriča – svirala je svome cvetu, a on je svaki put iznova cvetao. i sanjarila je o egzotičnom mestu s kog potiče njena orhideja. Više nije bila u salonu kuće u predgrađu, već u nepreglednim džunglama dalekog istoka… čula je zvuke gekona i ptica, udisa­ la opojne mirise orhideja što rastu svuda po drveću i pod njim. Znala je da će jednoga dana otići da sve to vidi svojim očima. Zasad su živopisni dedini opisi tih dalekih zemalja potpaljivali njenu maštu i podsticali je da svira. Kad joj je bilo četrnaest, deda Bil je umro. džuliji se taj gubitak urezao u pamćenje. on i staklena bašta bili su jedino izvesno i bezbedno uporište u njenom mladom i već teškom životu – mudar, blag uticaj i uvo uvek spremno da je sasluša – a možda joj je bio čak i više od rođenog oca. u osamnaestoj je dobila stipendiju za Kraljevski muzički koledž u Londonu. Baka elsi se preselila da živi sa svojom sestrom u Sautvoldu, i džulija više nije odlazila u Vorton park. i evo, sad mu se vraća, u trideset prvoj. dok je ališa brbljala o svoje četvoro dece i njihovim raznovrsnim aktivnostima, džuliju je ponovo obuzelo isto iščekivanje kao i uvek kad se roditeljskim kolima vozila ovim putem, zurila kroz zadnji pro­ zor, čekala da se iza poznate okuke na putu pojavi Gejt Lodž, kapija na ulazu u Vorton park. „eno skretanja!“, reče džulija kad ga ališa zamalo nije promašila. „Gospode, da, u pravu si. Toliko je prošlo otkad sam posled­ nji put bila ovde da sam zaboravila.“ Skrećući na prilazni put, ališa okrznu pogledom sestru. u džulijinim očima je videla blesak iščekivanja. „uvek ti se ovde sviđalo, zar ne?“, nežno je upita. „da. Zar tebi nije?“ „da budem iskrena, dosađivala sam se kad smo ovde boravi­ le. jedva sam čekala da se vratimo u grad pa da vidim drugarice.“ „Ti si oduvek bila više gradska devojka“, primeti džulija. „jesam, a pogledaj me sada: s trideset četiri godine živim u seoskoj kući u ovoj zabiti, s gomilom dece, tri mačke, dva psa i šporetom na drva. Šta se, dođavola, desilo sa svim onim nadama u svetlu budućnost?“ ališa se ironično nasmeši. „Zaljubila si se i dobila porodicu.“ „a svetle nade si ispunila ti“, dodade ališa bez imalo zlobe. „da, nekada…“ džulijin glas je zamro dok su skretale na prilazni put. „eno kuće! izgleda potpuno isto.“ ališa pogleda u zgradu pred sobom. „u stvari, čini mi se da izgleda i bolje. Mora da sam zaboravila koliko je lepa.“ „ja nisam zaboravila“, promrmlja džulija. Zadubljene u misli, pratile su kolonu automobila koja se polako kretala prilaznim putem. Vorton park je izgrađen u klasičnom džordžijanskom stilu, za sinovca prvog premijera Velike Britanije, mada je ovaj umro pre no što je zdanje dovr­ šeno. Gotovo cela je izgrađena od ejzelbijskog kamena, pa je za tri stotine godina postojanja poprimila meku žućkastu nijansu.
Слика

dontjoice
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 24 Јан 2013, 08:38

Порукаод dontjoice » 24 Јан 2013, 08:41

Lusinda Rajli napisala je izuzetnu, emotivnu priču, koju je smestila u ratom rastrzanu Evropu i egzotični raj Tajlanda. Roman „Kuća orhideja“ govori o čuvenoj pijanistkinji Džuliji Forester koja je u detinjstvu često provodila vreme u staklenoj bašti vlastelinskog imanja Vorton park, gde su egzotični cvetovi koje je uzgajao njen deda cvetali i venuli sa smenom godišnjih doba. Dok se oporavlja od porodične tragedije, Džulija ponovo traži utehu u Vorton parku, koji je nedavno nasledio Kit Kroford, harizmatični muškarac čiji je život takođe ispunjen tugom. Kada prilikom renoviranja kuće pronađu decenijama star dnevnik, njih dvoje se obraćaju Džulijinoj baki ne bi li otkrili tajnu koja je promenila sudbinu Vorton parka. Džulija tako uranja u prošlost, u svet Olivije i Harija Kroforda, mladog para čiji je krhki brak razdvojio Drugi svetski rat, stvarajući ožiljke koji će, iznenada, dotaći i samu Džuliju.





_____________________________________________________
wow gold kaufen|diablo 3 gold kaufen|Cheap diablo 3 gold|Swtor Credits Kaufen
joice dont

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30920
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Lusinda Rajli

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 09:57

Ponoćna ruža
Слика
Obuhvatajući četiri generacije od 1911. godine do danas, Ponoćna ruža prati neobičan život Anahite Čavan i dočarava nam prizore velelepnih palata Indije i veličanstvenih vlastelinskih zdanja Engleske.
U vreme kad je britanska Indija bila na vrhuncu, jedanaestogodišnja Anahita, iz plemenite ali osiromašene porodice, sklapa doživotno prijateljstvo s princezom Indirom, povlašćenom kćerkom bogatog indijskog vladara. Postavši princezina zvanična družbenica, Anahita uoči izbijanja Velikog rata prati prijateljicu u Englesku. Tamo upoznaje mladog Donalda Astberija, naslednika veličanstvenog, udaljenog poseda Astberi, i njegovu lukavu majku.
Osamdeset godina kasnije Rebeka Bredli uzdiže se među američkim filmskim zvezdama i ceo svet joj je pod nogama. Međutim, kad njena burna veza sa isto tako poznatim čovekom krene neočekivanim tokom, sa olakšanjem će prihvatiti ulogu mlade lepotice iz dvadesetih godina prošlog veka, koja će je odvesti van očiju javnosti, daleko u divljinu Dartmura u Engleskoj. Ubrzo nakon što počne snimanje u sad trošnom Astberi holu, neočekivano stiže Ari Malik, Anahitin praunuk, u potrazi za prošlošću svoje porodice. Rebeka i on otkrivaju mračne tajne koje proganjaju dinastiju Astberijevih…

Lucinda Riley - Ponoćna ruža.pdf
https://www.4shared.com/office/bVMdQb3z ... a_rua.html
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30920
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Lusinda Rajli

Порукаод Mustra » 20 Мар 2017, 09:58

Devojčica na litici

Слика
Zašto tajna iz davne 1914. izaziva bol već ceo jedan vek?
Pogođena nedavnim gubitkom, Gronja Rajan se vraća u Irsku, u zagrljaj porodice koja je voli. I upravo tu, na ivici litice, prvi put sreće devojčicu Auroru, koja će joj promeniti život iz korena. Aurora misteriozno privlači Gronju, koja otkriva da je istorija njihovih porodica neobično i duboko isprepletena...
Od gorke romanse u ratnom Londonu pa do jedne složene i teške veze u savremenom Njujorku, od odanosti jednom nahočetu pa do zaboravljenih uspomena na izgubljenog brata, prošlost i sadašnjost, Rajanovi i Lajlovi – prepliću se već čitavo jedno stoleće. Konačno Aurora, svojom intuicijom i izuzetnim duhom, raskida čini i otključava lance prošlosti.

Nezaustavljiva, uzbudljiva i duboko potresna, Aurorina priča jeste trijumf ljubavi nad gubitkom.

„Raskošna priča izrazite atmosfere koja će vas pogoditi pravo u srce.“ Grazia

„Opčinjavajući i romantičan roman o isceljenju, iskupljenju, novim mogućnostima i izgubljenoj ljubavi.“ Booklist – Starred Revie
------------
Lusinda Rajli-Devojčica na litici.Pdf
https://www.4shared.com/office/auhUVPbB ... _liti.html
Слика