Lorens Darel

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Lorens Darel

Порукаод Mustra » 10 Сеп 2012, 05:48

Слика Слика Слика
Krajem februara godine 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ - bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke.

U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život noćima prebirajući džez na starom pijaninu.

Srećan je što nije uspeo da završi Oksbridž. „Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, piše. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima proba da joj proda usisivač. Celu svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji pobegnu tamo gde peva sunce - u Grčku, kolevku civilizacije. Porodica se seli na Krf. Tu Darel piše svoju čuvenu „Crnu knjigu”, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje nijedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. „Crnu knjigu” Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom, prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu”. No, „Crna knjiga” nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot.

Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu njegov brak sa Nensi je gotov. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, senku. On je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost. Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Nikada se neće vratiti. Lorens je očajan. Teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu, u topografiju živopisnih predela, uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet”.

No, dok rukopisa „Kvarteta” još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično - Titu. Poslednje noći pred polazak iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Devojčica ostaje kod njega. Eva je u duševnoj bolnici u Trstu. Uprkos jadu, “Kvartet” fermentira u dnu Darelovog sna.

Darel na Kipru 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti „Aleksandrijski kvartet”. “Justina” je prva rođaka budućih nastavaka. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta (književnika koji su uticali na Darela) on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.

Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Ovde caruje “mek, tup zvuk aleksandrinaca”, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube”, oseća se ukus poljubaca, nežnih ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih “da su podsećali na prve oblike štamparstva”. Svi poljupci imaju onaj nezaboravan ukus “negašenog kreča”. “Kvartet” ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih deluje kao simfonija spram preludijuma.

Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. Njegova kćer Sapfo izvršava samoubistvo. Pre toga se dugo leči kod psihoanalitičara i stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutku Darel odlučio “da srce dobije ono što želi, a da plati dušom”. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe, gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu.

“Ili se ubijam ili pišem roman”, izjavljivao je Darel i dodavao da “čudovište postoji u svakome od nas”. Četvrtu suprugu sam Darel je oterao, najednom tvrdeći da je - lezbijka.

Do kraja života Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi “Aleksandrijskog kvarteta”. Njegovi prijatelji su tvrdili da „kada bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam i poznavao mnogo budista. Kada je preminuo 1990, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji.
Слика Слика Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 10 Сеп 2012, 08:52

TAMNI LAVIRINT
-Odlomak

Tokom prve polovine juna 197, mala grupa turista našla se zarobljena u tek otkrivenom lavirintu iznad seoceta Kefalonije, na ostrvu Kritu. Zajedno sa vodičem iz turističke agencije ušli su u mrežu pećina i hodnika s namerom da istraže takozvani „Grad u steni“ – čiji je pronalazak godinu dana ranije bacio novo svetlo na dugu arheološku karijeru ser Huana Akselosa. Iznenadnim i neočekivanim nesrećnim događajem, vodič grupe je poginuo. Pad jedne stene odvojio je nekoliko članova družine od glavne grupe, ali je jedan od njih, lord Grejsen, iako su šanse za to bile gotovo neznatne, ipak uspeo da pronađe izlaz. Dok romanopisac možda smatra neophodnim da se izvini zbog izbora tako banalne teme, novinari nemaju sličnih predra suda. Ova izuzetna priča odmah se našla na prvim stranicama londonske štampe. Predstavljajući onaj deo istine koji je neobič niji od mašte, oberučke je dočekana i u američkim novinama, gde se, u jednom podnaslovu, pojavila i završna zajedljiva opa ska o toj temi – „Lord se izgubio u Lavirintu“. Tajms je iskori stio priliku da još jednom skrene pažnju na sjajno Akselosovo otkriće lavirinta, pošto se dugo smatralo da je priča o lavirintu samo mit. Reči „lavirint“ i „minotaur“ našle su se u ukrštenici Dejli mirora već sredinom tog meseca. Grčka štampa iz Atine prenosila je izveštaje objavljene u američkim novinama, pošto nije mogla da obezbedi troškove za specijalnog dopisnika. U jed nom izveštaju, dopisnik je otišao toliko daleko da je rekao kako u lavirintu još uvek živi neko čudovišno stvorenje – zapravo, Mi notaur – odgovorno za smrt izvesnog broja nevinih seljana. S pojavom konačne verzije priče samog lorda Grejsena, u kojoj je on opisao čitav nesrećni događaj, kao i srećni sticaj okolnosti koji mu je omogućio da pronađe izlaz, ovaj slučaj nipošto nije bio okončan. Mladi Amerikanac upravo je popio četvrtu šolji cu čaja, a onda je zatvorio beležnicu. Još je bio pomalo zgranut detinjastom nadmenošću lorda Grejsena i glomaznom pojavom njegovog prijatelja Akselosa, koji je sedeo kraj sunčevog sata u prizemlju svoje lepe kuće i dokono pušio ne mareći mnogo za pitanja mladog novinara. Okolo je vladala tišina, čuo se samo zvuk makaza duž guste živice. „Kefalonija“ je velika bela kuća od kamena, odvojena od mora šumarkom oleandra. U sumra ku, mladi Amerikanac je posmatrao kako sunce dodiruje sne gom prekrivene vrhove Belih planina. Uzdahnuo je. „Eto, lorde Grejsene“, reče on, „to bi bilo sve.“ U mislima je oblikovao kompliment koji je hteo da uputi ser Huanu po vodom izuzetne lepote njegove kuće i imanja, ali, nekako, nije mogao da ga izgovori. Akselos je bio strogog izgleda, krivonog, s kukastim nosem i ćelav. Oči su mu imale nekakvu reptilsku usporenost, pogled mu je bio ukočen. Sedeo je na ivici kame nog sunčevog sata i pušio cigaru. „Pa, idem ja“, rekao je mladi Amerikanac. Na obodu sela čekala su ga kola; put do Kanije je dug. Dopustio je da mu lord Grejsen, predusretljivo ali nekako s visine, stegne ruku. „Hvala vam, gospodine“, rekao je i krenuo šljunkovitom stazom ka putiću za mazge koji je vodio do Kefa lonije. Nije imao baš neku priču. Ali pošto je beležnicu zaboravio na stočiću, vratio se istim putem, a onda krenuo prečicom, preko terase i pošljunčanog puteljka. Akselos se bio zavalio u ležaljci. Upravo je izabrao jed nu breskvu iz činije sa stola. Grejsen je sedeo s rukom prebače nom preko naslona stolice i s prekrštenim nogama. Podigli su pogled kada su se na šljunku začuli mladićevi koraci. Ovaj se izvinio i uzeo svoje izgužvane papire. „Gospodine Hau“, reče Akselos hrapavim, dubokim glasom. Malim srebrnim perorezom ljuštio je breskvu. Nota drskosti u njegovom glasu bila je prefinjena – i nenamerna. Priroda je u njemu izmešala crte nekog izopačenog pape i sporost krokodi la, a svemu tome dodala i preterano grub glas. Kada se Akselos osmehnuo, mladi Amerikanac je shvatio da on nije namerno neprijatan. „Ulaz u lavirint zatvoren je usled odrona stene. Sve dok se stena ne ukloni, verovatno neće biti vesti od ostalih. Čini mi se da bi trebalo da vam dam savet da ne gubite vreme povo dom svega toga, je l’ tako, Diki?“ Na Grejsenovom licu titrao je njegov uobičajeni izraz dečač ke nadmenosti. Dobroćudno je klimnuo glavom: „A i krajnje je opasno.“ Mladi Amerikanac je osećao blagu nervozu kad god je imao posla sa Englezima. „Uznemirrrujuće je, gospodine“, reče on kotrljajući ovo „r“ koliko god je to mogao, „što ne možete da mi kažete koliko je tačno ljudi bilo u grupi. Izveštaji se razli kuju. Recimo, vi ste mi pomenuli ime gospodina Kempiona.“ „Oh, da. Tako je“, reče Grejsen. „Naravno da je on bio tamo.“ „Ali njega uopšte nema na spisku putnika Evrope. S druge strane, kapetan Berd…“ „Kapetan Berd je ovde“, reče Akselos. „On nije ni ulazio u lavirint.“ „Znate šta, u dokumentima brodskog blagajnika Evrope zapisa no je njegovo ime. Kao jednog od prvobitnih članova grupe.“ „Greška.“ „Sve je to veoma zbunjujuće.“ Stavio je beležnicu u džep pa se strmim kamenitim putem žurno uputio ka selu. Auto je bio tamo gde ga je ostavio. Ušao je i vozač ga je lagano povezao obodom planine ka dolini u podnožju. Na poslednjoj okuci rekao je vozaču da stane. Sunce je zalazilo za more, jarko i neprozirno u svojoj zlatastoj težini. Još jednom se okrenuo i pogledao ka Kefaloniji; dah mu je za stao. Bilo je to čudesno mesto; velika stenovita kupa dizala se tri stotine metara u plavi kritski vazduh. Jednom stranom str mo se uzdizala iz mora kao da ju je bio zasekao neki suludi ar hitekta. Bočne strane stradale su usled nepogoda i ponegde su rasli primorski hrast i mirta. Na samom vrhu video se šuma rak čempresa i maslina. Negde po sredini kupe bilo je usečeno seoce Kefalonija, čije su kuće, omalane u jarke boje, pod zami rućom svetlošću sunca odisale starinom i jednostavnošću. Od tog malog civilizovanog useka planina se dalje izdizala u nebo. Video je aleju niskih hrastova koja je vodila do samog ulaza u lavirint. A onda, dole niže puta, ugledao je ljupku kuću koju je Akselos nazvao „Kefalonija“. Bila je sagrađena u raselini stene što se pružala sve do mora. Tik uz beli mol ljuljuškao se, kao neki živahni leptir, mali beli čamac s jedrom. Sa ove poslednje okuke video je u daljini, ali sasvim jasno u modrikastoj svetlo sti, dve prilike na travnjaku. Na Akselosov poziv, pojavila se Katina. Donela je šahovsku tablu i kutiju sa figurama. Na sto je postavila sveću i pored spu stila kutiju šibica. „Šta misliš o njoj, Diki?“, reče Akselos svojim neobičnim naglaskom. Imala je plavu odeću i žuti šeširić; bila je izvanredno građena, s tamnim jastrebolikim licem. Dok se saginjala da uzme poslužavnik sa šoljicama za čaj, Akselos ju je nehajno dodirnuo po zadnjici. „Crna kao greh“, rekao je kri veći usta i gladeći Katinu – onako kako bi neko milovao glat ke bokove jelena. Katina kao da na sve to nije obraćala pažnju. Grejsen je nervozno gledao oko sebe, svestan podrugljivog po gleda svog prijatelja. „Sjajna je“, reče uljudno, ali s nelagodom lepo vaspitanog čoveka. Akselos je razmakao usne i kratko ot puhnuo podrugljivo se smejuljeći. „Katina je proizvod jednog idioritmičnog manastira“, reče on. „Udovica je… ili je to bila. I upravo je to čini tako idioritmičnom. Tako beskompromisno idioritmičnom, je l’ tako, draga moja?“ Devojka je unela poslužavnik u kuću. „Kao izraz nežno sti, ta reč je neuporediva… moja mala idioritmična monahinja, a?“ Akselos poče da namešta figure na tabli. „Dragi moj Diki“, reče on, „ne gledaj me kao da sam izdao belog čoveka.“ Grejsen je napravio jedan od svojih nepotrebnih malih pokreta rukom opovrgavajući nagoveštenu kritiku – pokret koji je govorio „da leko bilo“. Akselos je uživao u tome što je njegovom prijatelju ne prijatno. Protrljao je rukom bradu i još jednom iskrivio usta u osmeh. „Moja majka Arabljanka i moj otac Grk“, rekao je, „omo gućili su mi jasan uvid u mediteranski svet gde ljude vrednuju zbog njihove… idioritmičnosti, da se tako izrazim. Ali bez ob zira na moju nesrećnu nacionalnost, za koju je otac mislio da će mi koristiti, ja malo šta imam zajedničko sa plodovima ove viso ravni. A ti, Diki, i posle trideset godina još izgledaš zbunjeno.“ Grejsen uzdahnu. „Silene“, reče on, upotrebljavajući nadimak koji je Hogart nadenuo Akselosu kada su bili na prvoj godini fakulteta, „Silene, neće ti to izaći na dobro.“ „Ona ima mlađu sestru koja je još lepša i još idioritmičnija, ako si zainteresovan da je…“ „E pa, znaš šta…“, reče Grejsen usiljeno. „Dosta si me pec kao, Silene. Pripazi se.“ Akselos upali sveću; sada su sedeli u zlatnom oreolu svetlo sti dok se veče, modrikasto i bez daška vetra, pretapalo u noć. Devojka se ponovo pojavila i kraj njih spustila čaše i brušenu bocu s vinom. „Pretpostavljam da će Berd ostati da prenoći gore u manastiru“, reče Grejsen rasejano. Akselos odloži ciga ru i odlučno povuče prvi potez. „Zapazio sam da svi Hogarto vi pacijenti žurno odlaze u manastire; ili postaju kaluđeri, ili prihvataju da budu đakoni na Atosu. Šta li to stari đavo smera s tim svojim psihoanalitičkim igrarijama? Poslednja knjiga mu je bila nekako nečitljiva.“ Grejsen nabra obrve i rasejano pro mrmlja nešto.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 10 Сеп 2012, 08:53

„Berd je zapovedao nekim gerilcima“, reče povlačeći potez, „za vreme poslednjeg rata. Kaže da je dobro upoznao izvesne delove lavirinta. Čudno je da nije naišao na tvoj hram – i pred uhitrio te.“ Akselos se iznenada upilji u njega jednim okom, ob lim i sjajnim kao dugme. Na licu mu se pojavio osmeh, ovoga puta tajanstven i nejasan. „Takvo ti je carstvo nebesko, Diki“, reče. Činilo se kao da hoće još nešto da kaže, ali se zaustavio. Onda je uzdahnuo. „Diki, ti si stručnjak – ti si to video.“ „Da“, reče Grejsen pomalo ustuknuvši, iznenađen. Uznemi ravalo ga je kada bi ga neko nazvao stručnjakom. „Kip koji sam ti poslao za Muzej, i reljef – smatraš li da su originalni?“ „Svakako“, reče Grejsen. „E pa, nisu. Razlog zbog kog Berd nije pronašao hram dok je boravio u lavirintu jeste taj što hram nije ni bio tamo. Ja sam ga sagradio.“ Grejsen nije imao baš veliki izbor izraza lica na raspolaganju. Izgledao je više uvređen nego iznenađen. Akselos nije mogao a da se ne nasmeje mešavini žalosti i neverice koja je lebdela na tom okruglastom i mirnom licu. „Kamen potiče sa jednog sta rog nalazišta u blizini Kastrona“, reče on. „Hram sam sagradio od komadića mermera povađenih iz starog mola. Podnožje stu ba i osnovu bareljefa načinio je upravo ovde jedan stari monah. Kip sam napravio ja.“ Smejao se sve dok mu oči nisu potpuno iščezle, a nos mu se spojio s bradom. Lice poput grčke tragične maske, pomisli Grejsen. Bilo je to uznemirujuće. Ali opet, čo vek bi uvek mogao pretpostaviti da je Akselos spreman za neku tako tešku obmanu. Pošto je stare spomenike shvatao ozbiljno, Grejsen je bio krajnje ozlojeđen. „Znači, zato si me upozorio da ne…“, rekao je sumorno. Setio se bleštavih sunčevih zraka koji su se probijali kroz pukotinu u tavanici i osvetljavali veliki reljef. Akselos reče: „To će mi zapečatiti karijeru, Diki, zar ne? Pobeda učenosti. Morao sam da sačekam da taj monah umre da
bih svetu otkrio ’Grad u kamenu’.“ Sedeli su i gledali se preko šahovske table. Grejsen uzdahnu i odmahnu glavom. Akselos reče: „Na jesen će prevari biti godinu dana. Tada nameravam da štampi otkrijem pravu priču. Tako ću nepobitno istaći dva na čela u koja verujem: da stručnjaci ne znaju ništa i da se arheolo gija razvila u nauku dosadnu poput teologije. Ti si na potezu.“ „Ali tvoj ugled“, reče Grejsen, razmišljajući o tome kako je ovim postupkom čitav Akselosov život srozan u blato. Čim bi dobio neko priznanje, on bi ga i odbacio; ne baš kao da nije voleo priznanja, već pre kao da ga je neki unutrašnji izopače ni poriv sprečavao da u njima uživa. Pre svega, bilo je tu ono briljantno tumačenje Nugatija, dok je još bio na prvoj godini studija. Propala mu je i stipendija Trinitija za postdiplomske stu dije. Njegov mentor je rekao: „On je izvanredan, nema šta, ali samo kada se činjenice slažu s njegovim idejama.“ A sada je, u šahu, gubio zbog te iste sklonosti prema neuobičajenim potezi ma, na kojoj bi mu čovek mogao pozavideti. Ili možda nije bio dovoljno pažljiv? Hogart je umeo veoma duhovito da imitira Malinsa, izviđača, kako se bez daha naginje nad njegov krevet i šapuće mu: „Bela crkvica danas, gospodine“, dodajući: „go spodin Akselos je ušao i rekao mi da vam prenesem da je pono vo imao poteškoća, gospodine, i da ne zna na koju stranu da se okrene, gospodine.“ Kao da je pogodio o čemu razmišlja njegov prijatelj, Akse los je spustio naočare i rekao: „Nema svrhe da lupaš glavu zbog mene, Diki. Ja sam nepopravljiv. Sa hiljadu ili dve godišnje čovek to sebi može da dopusti. Ali ti predugo skromno živiš da bi shva tio koliko su neprikladne današnje intelektualne zabave čoveku koji se jednog dana probudio s platonskim ognjem u utrobi.“ Lice mu je sada bilo tužno – bilo je to lice skrhanog pape, u svetlosti samo jedne sveće. Nesrećan je, video je Grejsen, i njegovo već spremno saosećanje sada se iznenada rasplamsalo. Akselos je sedeo i zurio u Grejsena kao da ga jedva vidi, a krup ne, pomalo ženskaste ruke položio je u krilo. „Šahmat“, rekao je Grejsen i dunuo u sveću, a onda uzeo prijatelja podruku i poveo ga u osvetljenu kuću. Desetak kilometara odatle, američki novinar izvadio je be ležnicu i komadiće papira na kojima je upisivao značajne poje dinosti povezane s nesrećom. Uvek mu je bilo teško da pročita svoj rukopis. Pod svetlošću baterijske lampe stavio je listove pa pira na kolena i napregnuvši se da ublaži podrhtavanje starog auta, pokušao da sastavi izveštaj. Bilo je nekoliko zanimljivih momenata koji će mu pomoći da u dopis unese živosti. Na pri mer, ser Huan je nekoliko puta obavestio vlasti da lavirint nije bezbedan i da ture s vodičem treba otkazati. I britanski konzul je pokušao da odvrati kapetana Evrope od iskrcavanja putnika i od toga da im omogući izlet. A zatim je tu i zanimljiva činjeni ca da je već nekoliko istraživačkih grupa nestalo u tom lavirin tu. Imao je i datume: 189, 189, 190. Sve su to bile nezvanično oformljene grupe, i nestale su bez ikakvih tragova. Ser Huan je procenio da se lavirint prostire na nekoliko kvadratnih kilome tara. Postojala je i narodna legenda da u središtu lavirinta živi nekakva ogromna životinja. I dok je u Kaniji bez žara večerao, stigao mu je telegram iz kancelarije u Atini sa spiskom putnika na Evropi – zapravo, s imenima onih turista s broda koji su krenuli u lavirint. Gospodin O. Fermaks Gospodin i gospođa Truman Gospođica Virdžinija Dejl Kapetan Dž. Berd Lord Grejsen Gospođica Dombi Kempionovo ime nije se pominjalo. Štriklirao je imena lor da Grejsena i kapetana Berda. Za njih se zna. Ostale je smatrao mrtvim. Pitao se kakve su šanse da iko od njih pronađe izlaz. Ali opet, prošlo je samo dvadeset četiri časa. Možda bi trebalo da ostane još malo i sačeka da vidi neće li mu vreme doneti bo lju priču? Presudio je letimičan pogled na preteći mrak Kanije.
Sutra će uhvatiti avion za Atinu. Ostatak priče, mislio je, mora se slediti u Londonu. U redakciji će možda iščeprkati još nešto zanimljivo kada reporteri odu na adrese žrtava. Još jednom je pažljivo pročitao imena s liste pre nego što je isključio ogoljenu sijalicu što je na iskrzanom kablu visila s tavanice prepune steni ca. Prezime Fermaks odnekud mu je bilo poznato… U isto vreme, putnički brod Evropa sa preostalim turisti ma bio je ukotvljen u Aleksandrijskoj luci. Kapetan i brodski blagajnik sedeli su u kabini i razmatrali poslednji telegram od Glavnog predstavništva kompanije u Londonu. Na najveći broj pitanja iz telegrama nije bilo teško odgovoriti. Na primer, zašto kapetan nije organizovao potragu da bi spasao žrtve? To je bilo toliko glupo pitanje da je iznerviralo čak i brodskog blagajni ka, koji je usled svoje profesije zadobio karakter jagnjeta i sve znanje boga. Pre svega, nije postojao prevoz kojim bi se tragači prebacili stotinu kilometara preko Krita; drugo, ulaz u lavirint bio je zaprečen; treće, Evropa je imala svoju maršrutu, i moralo se udovoljiti željama nekoliko stotina drugih putnika. „Dovolj no je sažet“, ljutito je rekao kapetan čitajući svoj odgovor. „Šta oni zamišljaju da smo mi?“ Blagajnik je uzeo telegram i vratio se u svoju sobu. Pronašao je listu putnika i uzeo penkalo s ma stilom koje se ne briše. Dok je precrtavao svako ime, činilo mu se da iz njih isteruje zloglasne senke te nesreće što je, izgleda, i dalje pritiskala duše preostalih putnika. Smrt i turistički obilasci, pomislio je, to dvo je nikakvo objašnjenje ne može da usaglasi; setio se koliko se on sam bio dvoumio da li da se pridruži grupi koja je tog prijatnog prolećnog jutra krenula sa broda. Reč „lavirint“ označavala je nešto u isto vreme i zastrašujuće i primamljivo. Kakav li je? Na starom vemblijskom vašaru postojao je vodeni lavirint. Plovili biste u mraku u čamčiću i na kraju prošli kroz hodnik s ogleda lima i osvetljenim naslikanim pejzažima na zidovima. Istraga je bila gotovo završena. Ostalo je još da se prikupi do kumentacija o turističkoj agenciji koja je organizovala krstarenje.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 10 Сеп 2012, 08:54

Delovi kapetanovog brodskog dnevnika, isečci iz novina i vred nosni papiri nestalih putnika poslati su u London kako bi se uči nila usluga jednom osiguravajućem društvu koje se uspaničilo. Nije tu bilo mnogo toga što bi ikoga zanimalo. Jedna brodska stjuardesa, Irkinja, dobila je zadatak da isprazni kabine. U kabi ni Trumanovih ostao je stari sanduk u kojem se nalazilo neko liko jeftinih, staromodnih haljina, nekoliko velikih šešira – od kojih su dva bila ukrašena perjem; jedan termofor; nekoliko sve žnjeva pisama povezanih trakom i nekoliko džempera. Stjuar desa je probala haljine: nisu joj odgovarale. Ali jedan džemper, gusto pleten, stajao joj je kao saliven pa ga je zadržala. Pisma je pažljivo položila u sanduk, zajedno sa ostalim stvarima. Pože lela je da ih pročita, ali poduke iz detinjstva ulile su joj u glavu poštovanje prema privatnoj prepisci – ako već nisu prema privat nom vlasništvu. Trumanovi su bili veoma simpatičan par, pomi slila je stavljajući u džep češalj i paketić neotvorene kozmetike sa brodskog ležaja. Postariji i mirni, i možda pomalo neobični. Nisu bili kao pegava, crvenokosa gospođica Dombi, autorita tivnog glasa – gospođica Dombi čija je kabina bila pravo skla dište verskih brošura i letaka Crkvenog društva. Baš joj se nije sviđala. Samo što se bila ukrcala na brod, zazvonilo je zvono i gospođica Dombi se stvorila na vratima njene kabine, podbo čena, iščekujući pomoć oko raspakivanja. „Hajdete“, pozvala ju je drskim samouverenim tonom. „Požurite.“ A onda, šta? Nika da ne biste pogodili. Pitala ju je kako se zove i, gurnuvši joj jed nu knjižicu u ruke, rekla: „Evo, pročitajte ovo kada budete imali vremena.“ Naslov knjižice je bio Put krsta. Stjuardesi je to bila samo gomila gluposti, ali ju je gospođica Dombi iz dana u dan zapitkivala: „Zar još niste pročitali? Želite li da vam ja nešto ob jasnim?“ A onda, tu je bio i njen mali gadni pas koji je svugde pravio nered; unela ga je na brod uprkos pravilima i niko nije mogao da ga odvoji od nje. Pristupajući imovini gospođice Dombi, koje osim gomile brošura i letaka i nije bilo mnogo, stjuardesa se setila još jednog nemilog slučaja koji ju je iznenadio. Kasnije, tokom plovid be, prepričala ga je brodskom blagajniku, kome je sve to bilo veoma smešno. Zvono je zazvonilo i gospođica Dombi se po javila na vratima kabine, a na njenom zajapurenom pegavom licu oslikavao se bes. Bez reči se okrenula i pošla ka privatnom kupatilu u produžetku njenog salona. Uperivši drhtavi prst, be sno je rekla: „A šta bi ovo trebalo da predstavlja?“ Pokazivala je na bide – jer Evropa je bila jedan od onih francuskih brodo va koji su posle rata promenili vlasnike. „To, madam“, rekla je stjuardesa, s neprijatnim osećajem da je baš ona kriva za bes go spođice Dombi, „to je bide.“ Gospođici Dombi je to bilo dovolj no. Okrenula se na petama i žustro krenula hodnikom. „Iz ovih stopa idem kod kapetana“, rekla je. „To odmah mora da bude uklonjeno.“ Zatim se progurala do komandnog mosta i prona šla kapetana. Nije poznato šta mu je rekla, ali kada su sišli s mo sta, lica su im bila prilično rumena. Bide je ostao tamo gde je i bio, a polarna hladnoća zapljusnula bi kapetana kad god bi kraj njega palubom prošla gospođica Dombi. Ali kapetan nije bio čo vek na koga bi takvo ponašanje moglo da utiče. Gospodin Kempion je poneo sve svoje stvari. On je, među tim, prosuo i zatim nehotice ugazio izvesnu količinu farbe u pod i zaboravio je malu preklopnu izletničku stolicu. Pod njegovim jastukom pronašla je papirnu kesu punu oraha, kao i mali, ne baš čist češalj. Desetak uvijenih platnâ stajalo je u uglu obmota no gumenom trakom, na njima je bila nalepnica, a na njoj ispi sana neka adresa u Marselju. Gospodin Kempion se ponekad ponašao isuviše prisno prema njoj. „Peni za tvoje misli“, rekao joj je jednom prilikom, a pošto ona nije odgovorila: „E pa, onda funta za tvoje telo.“ Teško da je to bio način na koji se moglo razgovarati s jednom pristojnom devojkom – čak i da nije bila dama. Gospodin Kempion je na garderobnom ormanu ostavio i beretku. Uvek je nosio beretke i otkopčane košulje. Verovatno je imao više beretki. Stavila ju je na glavu i odlučila da je zadrži; neće loše izgledati kada je opere. Orasi su većinom bili užegli.
Ko je još bio tu? Kad god bi krenula u Fermaksovu kabinu, obuzimalo ju je nekakvo prijatno osećanje sujeverne bojazni. Kabina mu je bila mračna i nalazila se na palubi A. U njoj je uvek bio stravičan nered. Knjige su ležale svuda naokolo, odeća je virila iz torbi, a tu je bilo i nekoliko gomila koverata pove zanih vrpcom i zapečaćenih voskom. Lagano ih je dodirnula, kao da se plašila da je magnetizam ovog medijuma i dalje na njegovim stvarima. Bio je tu i njegov kratki plašt koji je nosio na balu – ogrtao ga je preko večernjeg odela. Pored kreveta su bile ostavljene kutija cigareta i brojanice. Uzela je nekoliko koverata i okrenula ih. Na jednom je paučinastim rukopisom bilo napisa no Isečci iz štampe, 1941–48, na drugom Članci o medijumu, a na trećem Moja poslednja volja i testament, O. Fermaks. Došao je i brodski stjuard da joj pomogne u razvrstavanju stvari u prepunoj kabini. Ona je rekla nešto o količini predme ta koju je za sobom ostavio Fermaks. „Putovao je u Egipat“, rekao je momak. „Ostali su nameravali da ostanu neko vreme na Kritu pa su poneli svoje stvari.“ Da li je to bila istina?, pita la se. Gospođica Dejl nije ponela večernju haljinu. „Ta sirota gospođica Dejl“, reče ona, „tako je bila tiha i nežna.“ Pogledala se u ogledalo, liznula jedan pa drugi prst i namestila uvojak na čelu. Momak je knjige sakupio na gomilu i ubacio ih u torbu. „Nikakve pare nije ostavio, a?“, rekao je u neverici. Ona je savi jala odela i slagala ih jedno na drugo. „Verovatno nije ni imao mnogo šta da ostavi“, rekla je. U Berdovoj kabini pronašli su dva kaki šortsa, a u Grejseno voj ogledalce za brijanje koje je sa zadnje strane bilo poduprto polukrunom. „Vidi se da je od glave do pete lord“, reče stjuarde sa stavljajući novčić u džep. „Ko bi drugi novčićem podupirao ogledalce za brijanje?“ Kabina gospođice Dejl nije bila tako prazna kao što im se u prvi mah učinilo. „Eto – vidi se. Nije bila baš mnogo uredna“, reče s negodovanjem stjuard. Njemu se gospođica Dejl baš sviđa la, tako tužna i plavokosa, a bilo mu je simpatično i to što joj je bilo neprijatno da zvoni za poslugu jer, kao što je rekla, „nije bila navikla na nju“. Ceo dan bi provodila na palubi, u ležaljci, uvije na u ćebad, oporavljajući se od teške bolesti. U poslednje vreme kraj nje se mogao videti i lord Grejsen, koji je imao običaj da joj čita. „Eh, pa da“, reče stjuard uzdišući, „bila je to prava romansa.“ Stjuardesa je primetila njegov uzdah i slegla ramenima. Mnogobrojne časopise koje su sakupili predali su na kraju brodskom blagajniku dok je stajao na palubi C i predusretljivo razgovarao s nekim poznanikom, pljuckajući u masnu vodu Aleksandrijske luke. „Hvala“, reče on. „Ne bi mi škodilo malo neobaveznog čitanja.“ Rekao je to kao da se čitav dan rvao s glomaznim rečnicima (polica iznad njegovog ležaja bila je kr cata knjigama sa žućkastim koricama). Dohvatio je tu gomilu časopisa, stavio ih pod mišku i nastavio razgovor. Prepričavao je poznaniku tragediju koja je zadesila grupu u lavirintu. Pošto se nauživao pričajući, otišao je i seo u naslonjaču na krmi, pri palio lulu i počeo da prelistava časopise. Na trenutak se zapitao kom putniku je pripadao koji časopis – teško se moglo zamisliti da je, recimo, Bajstenders pripadao Fermaksu. Fermaks mu je ulivao strahopoštovanje. Izgledao je kao neki prorok manjeg formata – imao je upalo lice, ali žestoku narav. Odbio je da drži seansu u salonu prve klase, pravdajući se lošim zdravljem. Pa ipak, kad bi progovorio, bilo je to kao da je vulkan proradio – iz ražavao se kratkim i jezgrovitim rečenicama. Nosio je mekane crne leptirmašne s klonulim krajevima – onakve kakve su bile moderne u Belgraviji pri kraju prošlog veka. Njegovo tamno lice odražavalo je suptilan karakter, podsećajući na kasnije por trete Rudolfa Štajnera; na jarkoj svetlosti palube za prvu klasu tamni podočnjaci poprimili bi mu ljubičastu nijansu. Satima je znao da korača palubom s rukama u džepovima, poput nekog krajnje ćudljivog zanesenjaka.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 10 Сеп 2012, 08:54

Pre nego što je pao u san, brodski blagajnik se neko vreme pospano poigravao ovim lelujavim sećanjima. Primetio je da su nekim portretima u časopisima sa socijalnim temama olovkom bili dodati brkovi i pitao se je li za te nedoličnosti bio odgovoran Grejsen. Sunce je utonulo iza povorke katarki i jarbola i poči njao je da pirka lagani vetrić. U Tulonu su se svi bili iskrcali, a Trumanovi su se kasnije, malim jedrenjakom, vratili prilično pripiti. Blagajnik je video da gospođica Dombi sedi preko puta njih, i da je sva rumena i gnevna – podvaljak joj se bio zacrveneo, što joj se uvek dešavalo kada bi bila besna. Gospodin Truman je nakrivio šešir na uvo, obgrlivši svoju ženu. Pevali su Kada se irske oči smeše, tako se uživljavajući da se onim treznijim članovima posade što su ih posmatrali sa ograde broda sve to činilo pomalo preteranim. Grejsen je nešto rekao Berdu i obojica su se nasmejali. Bilo je očigledno da gospođici Dombi nije prijatno u njihovom dru štvu. Uporno je zurila preda se čudeći se kako su ovi grozni ljudi uopšte uspeli da putuju prvom klasom. Kad je jedrenjak prispeo uz bok Evrope, ona je slučajno uhvatila Trumanov po gled i, užasnuta, shvatila da joj je on, pogledavši je još jednom prodorno ali blago, namignuo. „Taj čovek“, zašištala je na Berda kada se popela na palubu. „On je pijan.“ Trumanovi su bili simpatični brodskom blagajniku. Gospo din Truman je bio omalen i zdepast čovek sa dosta sedih u kosi i s negovanim brčićima. Bio je krajnje dobrodušan i činilo se da uopšte ne pati od socijalne inferiornosti zato što putuje prvom klasom: „Novac“, rekao bi kad god je trebalo da se plati za šankom, „meni ništa ne znači. Nikada nisam znao njime da raspolažem Evo, neka ode sve.“ Pričalo se da je zgrnuo bogat stvo na fudbalskim kladionicama. Gospođica Dombi je besnela jer prema njemu nije mogla da zauzme svoj pokroviteljski stav; bio je učtiv, ali bistar i pomalo podrugljiv. Gospođa Truman je bila zgodna žena koja nije mnogo vodi la računa o oblačenju. Rumenilo na obrazima skoro uvek joj je bilo neujednačeno naneseno, a patike za palubu nisu joj bile baš najčistije. Nju i njenog muža povezivao je sličan smisao za hu mor; bili su saučesnici u kritici sveta oko sebe; sveta što je pred njih izbacivao ljude tako neodoljivo smešne kao što je gospođi ca Dombi, ili tako prijatne kao što je Grejsen. Naročito su im za bavne bile pretpostavke drugih o tome odakle im toliki novac; a zapravo u džepu nisu imali više od petnaest funti. Truman je osvojio neku nagradu u nedeljnim novinama pa su mu ponudi li da bira između funte nedeljno do kraja života, i krstarenja. Iz bor je bio tipičan za njega. „Ljudi moji“, rekao je dobrodušno, „funtu nedeljno i sam mogu da zaradim, ali krstarenje nikad nećemo moći da priuštimo, zato – krstarenje!“ Bilo je očigledno da se Trumanovi mnogo vole i gospođica Dombi nikako nije mogla da im oprosti njihove intimne šale, na čin na koji su jedno drugom šaputali na uvo i šetali se mokrim palubama držeći se za ruke kao školarci. Stjuardesina ocena da su joj simpatični, mada možda pomalo neobični, zasnivala se na razgovoru koji je jedne noći slučajno čula dok su se Truma novi svlačili u svojoj kabini. Vrata su bila otvorena, a Truman je prao zube – što je on uvek činio s uživanjem i izuzetno bučno za jednu tako običnu radnju. Čovek bi pomislio da to nekog ko nja timare u štali. Svu tu buku povećavalo je i njegovo mumlanje – usput je i pevušio. Te noći, dok je stjuardesa prolazila pored vrata, ova uobičajena predstava iznenada se prekinula, i ona je začula prigušene i gotovo sablasne jecaje u hodniku u kome se inače ništa nije čulo izuzev razdražujućeg zvuka ventilatora. „Pa dobro, Elsi“, rekao je Truman, „znam da bi sve bilo drugačije da nije umrlo.“ Posle još nekoliko reči začula je melodičan glas go spođe Truman koji je povratio čvrstinu: „Znam da je to glupo, Džone, ali stalno imam osećaj kao da sam ga ja ubila.“ Kasnije te večeri čula je Trumana kako se žali na stešnjenost kabine: „Voditi ljubav na ovakvim ležajima, to je kao voditi lju bav u kutiji šibice“, rekao je s onim smešnim severnjačkim na glaskom, otežući samoglasnike.
Ali njihova ekscentričnost konačno je potvrđena kada ih je jednog dana stjuardesa zatekla kako goli sede jedno do drugo ga na ležaju i igraju ruski šah. „Uđi, draga“, rekla je gospođa Truman ljubazno i nehajno, a onda je, videvši njenu zapanje nost, dodala: „Džone, gubi se odavde.“ Čula je kako se Truman neobuzdano smeje pokušavajući da obuče košulju. Ispričala je o ovom događaju stjuardu, i upitala ga veoma ozbiljnim tonom da li tako stari ljudi vode ljubav: izgledalo joj je to pomalo ne pristojno. Bili su dovoljno stari da imaju odraslu decu. Stjuard je prigušio osmeh i rekao da ne zna – verovatno su samo eks centrični. Ovo objašnjenje potpuno ju je zadovoljilo. Da, baš tako, ekscentrični su. Ali bili su dobrodušni i skromni, i ona je u srcu osetila talasić sažaljenja dok je u sanduk koji je, sudeći po metalnoj pločici, napravio neki g. Stivens iz Pekam Reja, pa kovala jeftine haljine, staru žičanu četku za kosu i izdanja časo pisa Titbits. Tek posle nekoliko dana, kada je u štampi objavljeno da je Grejsen uspeo da se izvuče iz lavirinta, brodski blagajnik je shva tio da je on bio pesnik. „Najistaknutiji pesnik-plemić Engleske“, pisalo je u jednom časopisu gde je data i njegova kratka biogra fija, a pomenuti su takođe njegova škotska titula, Vojni krst i nje gova izvanredna igra za Džentlmene na utakmici protiv Plejersa na terenu Lords 19. godine. Svima je bilo žao što to nisu sa znali ranije; bio je tako tih i nenametljiv – tako nalik nekom sre dovečnom berzanskom posredniku. Istina je da su ga jednom prilikom videli kako nešto zapisuje u beležnicu i da je na palu bi A nekoliko puta čitao gospođici Dejl – ali da li je to bila poe zija ili ne, nije im bilo poznato. Izgledalo je, međutim, da je to što se baš on spasao bilo ništa drugo do božje proviđenje. Ka snije će brodski blagajnik pročitati u Tajmsu i jednu Grejseno vu pesmu, koja počinje stihovima: „Kada smrt kao sunčani sat rasprostre svoju senku.“ Primetio je da su ovi redovi, sudeći po datumu, bili napisani aprila 197, nekoliko nedelja pre nesreće u lavirintu, ali mu je sve to sada izgledalo kao neki predosećaj, onoliko koliko je on to mogao da razume. Pročitao je stihove nekoliko puta, isekao ih perorezom i isečak prljavim prstima stavio u notes, da bi ih kasnije, nekom prilikom, još jednom raz motrio. I tu se njegov krug razmišljanja zatvarao.
Слика

naveed01
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 13 Нов 2014, 05:42

sultan

Порукаод naveed01 » 13 Нов 2014, 05:59

Ово сазнање Зеку је бацило у очај. Био је одлучан у намери да учини велико, добро дело за изгладнелог старца. Онда се досетио. Решио је да му сам себе понуди. Кренуо је према ватри, с намером да се баци... Понудио би самог себе као печење како би старац могао да утоли глад. Али, стари просјак уопште није био просјак већ прерушена Чанг-е, богиња Месеца... Зато га је пренела са собом на Месец, уцртавши на његовој површини Зекин лик. Да сваког човека, онда када је Месец пун, подсети на велико доброчинство и несебичност. И на скромне травке које могу да донесу дуговечност.
Subscribe for C2010-501 practice exam questions - pass4sure We offer up-to-dated VMWARE

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Lorens Darel

Порукаод Mustra » 17 Мар 2017, 15:34

Godine 1961. Lorens Darel je prvi put bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Švedskim akademicima se, međutim, kako pokazuju transkripti njihovih rasprava objavljeni pola veka kasnije, nije dopala njegova „monomanijakalna preokupiranost erotskim komplikacijama“. A i pisac je bio još uvek relativno mlad, barem za takvo priznanje; nije stigao ni do pedesetog rođendana. „Aleksandrijski kvartet“ jeste, po mišljenju mnogih, bio impresivan, ali treba sačekati i videti šta će Darel u budućnosti još da napiše. Nagradu je te godine dobio jugoslovenski pisac Ivo Andrić. U martu te iste 1961. Darel se oženio po treći put. Biće to njegov najskladniji brak koji će se šest godina kasnije tragično završiti iznenadnom smrću supruge. Krajem oktobra 1961, međutim, kad sve novine pišu o nagrađenom jugoslovenskom književniku, taj brak je na slatkom početku i lako možemo zamisliti Darela kako ženi priča svoje doživljaje iz Jugoslavije, zemlje koju je napustio pre manje od deset godina.

OD INDIJE DO ARGENTINE
Lorens Darel se rodio u Pendžabu, u Indiji, 27. februara 1912. godine. Bio je najstarije dete Lorensa i Luize, koji su se venčali četrnaest meseci ranije. Darel je kasnije voleo da mitologizuje svoje detinjstvo, tvrdeći da se i rodio kao stranac. Njegov biograf Gordon Boker u sjajnoj knjizi „Lorens Darel: Biografija“, koju je kod nas objavio loznički „Karpos“ u prevodu Sonje Vasiljević, beleži: „Od svojih nejasnih početaka u Indiji, sam Darel je bio predodređen da postane deo gotovo zaboravljenog sveta Britanske imperije, sa svojim imenom propisno zabeleženim na spisku Forin ofisa; no, isto tako, morao je da postane i karikaturista, kao i hroničar njenog propadanja.“
Prvih jedanaest godina života Darel je proveo u Indiji, a zatim su ga roditelji poslali na školovanje u Englesku. Na šestonedeljnom putu sa istoka za zapad prošao je kroz Suecki kanal, te je u Port Saidu prvi put ugledao Mediteran, za koji će ostati vezan celoga života. Nakon što je u hladnoj Engleskoj počeo pohađati školu, vrlo brzo biva očito da je Lorens niži i mršaviji od svojih vršnjaka. Pubertet to nije promenio. Budući pisac neće nikad prerasti 160 centimetara. Neke druge stvari će pubertet, međutim, zauvek promeniti.
Prema rečima njegovog biografa: „Darelov ulazak u rajski vrt seksualnih užitaka predstavlja jasnu prekretnicu u njegovom životu. Kasnije je kazao jednom prijatelju da se nije mogao smatrati zrelim sve dok nije skupio nekakvo seksualno iskustvo. Seksualnost je postala Darelova omiljena oblast i u njoj je morao da nailazi na filozofe erotskih umeća (od Platona do De Sada i od Rablea do Henrija Milera), pesnike i pisce, kako sa Zapada tako i sa Istoka, isto kao i na veliki broj pripadnica njemu suprotnog pola. Kroz nju će razvijati i veliki deo svoje poezije, kao i najveći deo svoje proze.“ Kasne dvadesete i tridesete godine prošlog veka u Engleskoj su, međutim, proticale u seksualno represivnoj atmosferi. Darel koristi svaku priliku za beg u Francusku, pa i po cenu loših posledica po uspeh u školi. Otac mu je umro s jedva 43 godine, kad je Lorensu bilo 16, ostavivši za sobom prilično nasledstvo, tako da mu porodica nije oskudevala. U kasnim tinejdžerskim godinama, Darel živi boemski i, po vlastitom priznanju, gotovo uopšte ne spava. Najdraži su mu užici čitanje, pisanje, seks i alkohol.
S navršenih dvadeset godina života upoznaje Nensi Majers, koja će postati njegova prva žena. Bila je lepotica, plavokosa i plavooka studentica istorije umetnosti kojoj su svi govorili da liči na Gretu Garbo, dva meseca mlađa i desetak centimetara viša od Darela. Početkom 1935. godine Lorens i Nensi se venčavaju, a posle mesec dana odlaze živeti na Krf. Tamo se Darel fatalno zaljubljuje u Mediteran, otkriva delo Henrija Milera i počinje dopisivanje s njim. Darel i Miler postaće veliki i doživotni prijatelji. U leto 1937. Lorens i Nensi putuju za Pariz da se upoznaju s Milerom. Kad počne Drugi svetski rat, bračni par Darel isprva ostaje u Grčkoj, gde im se 1940. rodila ćerka Penelopa. Posle nacističke okupacije Grčke prelaze u Egipat. Brak im je tada već u krizi. Lorens počinje da radi za Forin ofis, najpre u Kairu, a zatim u Aleksandriji. Godine 1942. Nensi sa ćerkicom odlazi u Jerusalim, a Lorens ostaje u Egiptu. U Aleksandriji će Darel upoznati Evu Koen, lokalnu Jevrejku kojom će se oženiti 1947, odmah nakon formalnog razvoda od Nensi, i koja će mu poslužiti kao model za lik Justine iz „Aleksandrijskog kvarteta“. Odmah posle venčanja, Lorens i Eva odlaze u Argentinu, pošto je on prebačen tamo na poziciju atašea za štampu.

TITO KONTRA STALJINA
Darel je ostao u Argentini jedva godinu dana. Nije mu se dopadala tamošnja atmosfera. U jednom pismu Henriju Mileru veli kako mu se čini da živi u SAD krajem devetnaestog veka, u vreme prvobitne akumulacije kapitala, kad su se tajkuni klali zbog prirodnih bogatstava. Žudi za povratkom u Evropu, po mogućnosti na Mediteran. Forin ofis ga prvo povlači „u bazu“, u London, a zatim ga početkom 1949. godine šalju u Beograd, u Jugoslaviju, ponovo na funkciju atašea za štampu. Čini mu se da je napredovao u službi. To je važna i odgovorna destinacija. Hladni rat je započeo, a Tito je pre nekoliko meseci raskinuo sa Staljinom. Beograd je važna lokacija na geopolitičkoj šahovskoj tabli. Takođe, Jugoslavija je i mediteranska zemlja.
Po političkoj orijentaciji, Darel je dotad „blago naginjao levici“. Ipak, prvi period života koji je proveo u nekoj socijalističkoj zemlji, makar to bila i Jugoslavija nakon raskida sa Staljinom, vrlo brzo ga je promenio: već nekoliko dana nakon prispeća u Beograd postao je žestok antikomunista, i monarhista i fašista, kako je rekao prijateljima. Upravo u vreme kad je Darel stigao u Beograd, objavljeno je prvo izdanje Orvelovog romana „1984“. Darel je bio oduševljen knjigom. Čitao ju je u Beogradu i činilo mu se da stvarnost potvrđuje Orvelove vizije. Takođe, već prvih meseci u Beogradu, i gospodin i gospođa Darel oboleli su od gadnog gripa. U Jugoslaviji je vladala nestašica lekova, pa je pisac preko diplomatskih i prijateljskih veza i vezica nabavio aspirin, vitaminske tablete i penicilin. S jeseni 1949, kada se činilo da bi Staljin mogao da naredi invaziju na Jugoslaviju, Darel čita Milerov „Seksus“ i strašno je razočaran. Piše mu telegram u kome ga moli da povuče knjigu iz prodaje jer će mu narušiti ugled Posle se kaje jer pomišlja da bi Miler mogao da se naljuti i da će im to ugroziti prijateljstvo. Miler se, međutim, nije ni najmanje potresao.
Možda je Darel u pravu, rekao mu je, možda je to loša knjiga, mada on ne misli tako, ali to u krajnjoj liniji nije ni važno. U pismima Mileru i drugim prijateljima Darel je uglavnom zgrožen komunizmom i svakodnevicom u Jugoslaviji, mada u njoj povremeno pronalazi i komične elemente. Beograd je za njega „sumorni beli grad na dve prljave reke“. Nedostaju mu Mediteran, toplo vreme, more i masline, nerviraju ga hladnoća, magla i prašina. Ipak, više nego klima smetaju mu ljudi. Jugoslovenski funkcioneri doimaju mu se primitivnim, neobrazovanim i drskim. Imao je priliku da upozna i sam državni vrh, a nekoliko puta se sreo i sa „gospodinom i gospođom Tito“.

GERINGOV AUTO
Animozitet između Darela i većine Jugoslovena koje je susreo bio je obostran. Darel je voleo da se razmeće, naročito nakon što je nabavio Geringov automobil: „Prilikom posete Trstu, otkrio je u jednoj garaži ogromni, srebrenkastosivi blindirani nemački štabni auto, sa osam cilindara i četrdeset konjskih snaga, ‘horh’ koji je nekada pripadao Geringu, a potom nacističkom zapovedniku te oblasti. Darel ga je, ne kolebajući se, jeftino kupio i dovezao u Beograd. Bila je to vrsta automobila u kakvoj su se nacističke glavešine pobednički šepurile ulazeći u prestoničke gradove, a članovi diplomatskog kora su zbog toga pobesneli. Rekao je svojoj prijateljici Ani Ridler da je ovo savršen auto za jednog pesnika. Niko osim ludaka ne bi pristao da poseduje ovako nešto. Smatrao je da bi prilikom odlaska mogao da ga proda Titu po dobroj ceni.“ Voleo je da u takvom automobilu juri beogradskim ulicama i da glasno trubi pešacima.
U pismima se hvali da mu policija ne sme ništa. Moć diplomatskih tablica i snishodljivost spram diplomata velikih sila očito ima tradiciju. I mada u to vreme Darel nije još bio objavio svoja najslavnija dela, za njega se kao pisca znalo. Alan Tomas, jedan od prijatelja kojima je pričao o vremenu u Beogradu, navodi da je jedan od retkih domaćih ljudi s kojima se Darel družio bio izvesni mladi pisac kome na navodi ime. Poznanstvo je, međutim, završilo time što je mladić uhapšen zbog „povezivanja sa zapadnjačkim imperijalistima“. Vesna Goldsvordi je pokušala otkriti ime tog mladog pisca, ali nije uspela, tako da se nameće dilema da li je robijom dokinuta tek započeta književna karijera ili je pak Darel celu priču izmislio. On je, kako to kod pisaca biva, bio sklon mistifikacijama. Henri Miler ga je u jednom pismu zamolio da mu iz Jugoslavije pošalje par papuča.
U pismu iz jula 1950. Darel ovako odgovara: „Što se tiče jugoslovenskih papuča... dragi moj Henri, ti si lud. Ti očito nemaš ni najmutniju moguću ideju o jednoj komunističkoj zemlji.“ Posle mu objašnjava da se u Jugoslaviji ne proizvodi ništa, da se i sitnice kakve su igla ili češalj moraju kupovati na crnom tržištu, te ga poziva da ga poseti na nedelju dana da se i sam uveri. Miler nije došao, a Darel je vrlo brzo ipak uspeo da pronađe par jugoslovenskih papuča. U septembru iste godine, Miler mu zahvaljuje, kaže da su odlične i da mu savršeno pristaju. Tako su, eto, „komunističke papuče“ prešle pola sveta: od Beograda do Big Sura u Kaliforniji.

DETE I KNJIGE
Najvažnija stvar koja se desila u Darelovom životu u tri njegove beogradske godine jest rođenje njegove i Evine ćerke Sapfo 1951. Zbog svog poslovičnog nepoverenja spram jugoslovenskih lekara i bolnica, Darel je udesio da se Eva porodi u Engleskoj, u Oksfordu. Devojčica je, međutim, po svoj prilici začeta u Beogradu. Na sličan način možemo razmišljati o značaju beogradskog perioda za književni opus Lorensa Darela. U samom Beogradu Darel nije imao vremena za pisanje, ali su mu te tri godine dale tematski materijal za pregršt priča i pesama, te jedan roman. Takođe, to je bilo vreme tokom koga se u njegovom umu polako krčkao „Aleksandrijski kvartet“.
Ipak, nije da ni u Beogradu Darel nije napisao baš ništa. Dobar je primer pesma „Bluz gvozdene zavese“ (za koju je lično napisao i muziku) sa karakterističnim stihovima: „Mada pijemo alkohol na galone/ Raspoloženje nam i dalje tone/Tone kao Novi Beograd.“ Kad mu istekne mandat u Beogradu i kad mu Forin ofis zbog svih mogućih ekstravagancija ne ponudi ni produženje ugovora, ni posao u Engleskoj, ni misiju negde drugde u svetu, Darel odlazi na Kipar da živi i piše. Bira Kipar jer želi život na Mediteranu, među Grcima, a zbog haotičnog stanja u ekonomiji Grčke, računao je da će na Kipru moći bolje da živi od ušteđevine. Pre toga će i drugi brak početi da mu se raspada.
Vrativši se u Beograd nakon porođaja, Eva će doživeti nervni slom. Postojala je kod nje izgleda i nasleđena sklonost ka psihičkim problemima, no, i sam Darel nipošto nije bio idealan muž: „bio je pijanica, okrutan i ratoboran, uvek na ivici mahnitosti, a umeo je da bude i izuzetno nasilan, sa veoma surovom psihološkom preciznošću.“ Samom Evinom slomu prethodila je velika svađa tokom koje je ona u besu skinula venčani prsten i bacila ga, a on je fizički nasrnuo na nju. Završila je najpre na posmatranju u jednoj psihijatrijskoj bolnici u Trstu, a posle je prebačena na lečenje u Englesku. I mada Eva neće ostati zauvek hospitalizovana i mada će se u jednom trenutku s ćerkom i pridružiti Darelu na Kipru, tom braku nije bilo spasa. Prema rečima Gordona Bokera: „Genije je neugodan životni saputnik, a Darelov genije će uskoro buknuti.“

SLAVA, SMRT I ...
Druga polovina pedesetih vreme je Darelovog kreativnog buma. Godine 1957. objavljuje roman „Beli orlovi nad Srbijom“, a početkom šezdesetih „Aleksandrijski kvartet“ mu donosi svetsku slavu. Četiri godine kasnije oženio se Klod-Mari Vansendon, koja je, kao i Eva, bila iz Aleksandrije. Vreme do smrti Klod-Mari početkom 1967. spada među srećnije dane njegovog života. Sredinom šezdesetih nastanjuje se na jugu Francuske i tamo će mu narednih četvrt veka biti baza. Piše mnogo, više nego ikad ranije. I dalje je opsednut ženama. Godine 1973. oženio se Žislen de Buason i to će mu biti poslednji formalni brak.
Prvi put ju je prevario samo nekoliko dana nakon venčanja. Tokom tih šest godina braka „Darel je živeo mahnito raskalašenim životom, odlazeći u krevet sa svakom mladom ženom koju je uspeo da nagovori na to.“ Razveli su se 1979. Darel ipak neće ostati sam. Poslednja njegova životna družica biće Fransoa Kestsman, „žena upečatljivog izgleda, visoka, crnka, doseljenica slovenskog podretla sa malom decom“. To je već vreme kad mu muška snaga opada i kad više nije toliko promiskuitetan. Poslednju svoju knjigu posvetiće Fransoa. Ono što će ga naročito mučiti u poslednjim decenijama života biće odnos sa ćerkama. Pošto im je povredio majke, i Penelopa i Sapfo imaju ambivalentan odnos prema njemu. Sapfo ima sklonost ka književnosti i mentalno je nestabilna. Uoči svog 34. rođendana 1985. godine izvršila je samoubistvo - obesila se parom hulahop čarapa.
Nedugo posle Darelove smrti, tabloidi će razglasiti skandal po kome je razlog za njeno samoubistvo činjenica da ju je otac seksualno zlostavljao. Kombinacija incesta, silovanja, pedofilije i zgražavanja nad slavnim umetnikom bila je neodoljivo privlačna. Ipak, mada Darel nije bio uzoran otac, ovakve gnusne optužbe su, prema mišljenju njegovog biografa, preterane: „Po optužbi za incest Darel se mora smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova krivica.“
Lorens Darel je umro 7. novembra 1990. godine, jedva koji mesec pre nego što se raspala država u kojoj je službovao četrdeset godina ranije. Verovatno je pred smrt čitao vesti o jugoslovenskoj krizi. Da je poživeo još koju godinu, bio bi među privilegovanim sagovornicima angloameričkih medija na temu situacije na Balkanu, a njegovi mrzovoljni komentari o Jugoslaviji i Srbiji („Srbe ne možeš razlikovati od svinja i obrnuto“, doslovno kaže u jednom pismu) padali bi na plodno tlo. Ovako je, međutim, u nekrolozima najpre opevan, zatim su ga tabloidi uvaljali u blato, pa je neko vreme gotovo pao u zaborav, da bi naposletku došlo do stanovite renesanse interesa za njegovo delo. Tako to valjda ide kod pisaca kontroverznih, sa bogatim i razuđenim opusom.
Četvrt veka posle smrti, on je i te kako živ pisac. Pre pet godina beogradska izdavačka kuća „Red boks“ objavila je „Aleksandrijski kvartet“ u prevodu Olje Petronić. Imamo li u vidu „Prosvetino“ izdanje „Aleksandrijskog kvarteta“ iz 1965. (prevod Ivana Ž. Popovića i Aleksandra Nejgebauera), lako dolazimo da zaključka da je reč o jednoj od izuzetno retkih knjiga sa dva relevantna prevoda na srpski. Takođe, u poslednjih deset godina, ceo niz Darelovih knjiga, kao i već pomenutu biografiju, objavio je „Karpos“ iz Loznice, a u poslednjoj deceniji Darela je u Srbiji objavljivao i „Gradac“ iz Čačka, kao i beogradska „Laguna“. Više od deset knjiga u deset godina - u Beogradu, Čačku i Loznici; malo gde je Darel kao pisac danas toliko živ kao u Srbiji.
Слика