Miroslav Antić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Goga
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 937
Придружен: 27 Сеп 2004, 22:52
Место: u sumi obrasloj secanjima

Miroslav Antić

Порукаод Goga » 09 Апр 2005, 19:42

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.
Mika Antic

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Kao pesma

Порукаод Viktorija Vi » 06 Јун 2005, 15:09

***

Još se danas, rođena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati čista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik, a
vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

M. Antic

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Ko zna gde smo mi- Miroslav Antic

Порукаод Viktorija Vi » 06 Јул 2005, 23:29

***
Ko zna gde smo mi

I pocela je, dakle, jesen. Usred avgusta. A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen, to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima...Sad opet mozemo da pocnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.

Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima? Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem, uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:
-Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom, u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...
Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – nista. Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?


Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet, vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama, pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova, Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.


A pripreme... Da vam ne govorim o pripremama! Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima, tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovabnje u Pestu, u Bec, u Beckerek. Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici, kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa, pa smo posle sedeli i cekali voz. I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi. I secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava. U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom, iz neke metalne case. Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle, kad se vratimo kuci. Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane, odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova, i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam, da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...
Trcim na telefon. Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio... Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam. Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene. Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.

A ja sam sa njima. Muvam se svake veceri pre nego sto zaspim, setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...
Stvarno, sta cu ja na moru?
Onda pocne nervoza. Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je. Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmuriti i – izdrzati.
I ja, umesto da se odmaram, ja izdrzavam na svoj nacin. Ali izdrzavam na svoj nacin. Hoce, recimo, da me nanervira kelner koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primecuje satima.
-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. J sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros.

Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja nista. Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh, pridjem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama, ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica. Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika, u oznojenom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.
Ko zna cija su nasa tela?!?

Duse su nase – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.


*
Sam sam opet kod kuce, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu. ukus kikindskog sladoleda. I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna, pocetkom jula, pocetkom avgusta... A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica, a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.
Neko na vratima zvoni. Traze me. Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu! Ko zna gde sam ja!

Miroslav Antic, 26.avgust 1977.


Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 10 Јул 2005, 16:22

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.

A sad smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti tri puta bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo
i dani valjani bili.

Danas, kad rodjendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine,
ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najteže pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu...daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 04 Авг 2005, 22:41

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim, i živim.
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 04 Авг 2005, 22:42

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćosku
bespomoćni
i bačeni.
Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
...
"Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje"
...
...
"Sve bi se jednim imenom zvalo.
Đački.
I ženski.
I naivno.
Jedino bi se muški i mangupski preživalo"
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 04 Авг 2005, 22:42

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
Слика

Корисников грб
rouzvel
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 936
Придружен: 01 Феб 2005, 14:41
Место: Beograd

Порукаод rouzvel » 29 Авг 2005, 14:24

OPOMENA


Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željen tek ako želi -

I ako sebe celoga damo,

tek tada i možemo biti celi.


Saznaćemo tek ako kažemo

reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.
Istraživač paranormalnih pojava kod muškog roda!

Корисников грб
sasava
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 11
Придружен: 07 Авг 2005, 04:51

Порукаод sasava » 14 Сеп 2005, 09:05

DOSADNA PESMA


Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno.

Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.

Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se još sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 14 Сеп 2005, 15:22

Lako je tebi

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jaci.
Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imas brata:
smeš da se praviš važan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - već ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teško jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek baš mene brani,
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje
i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim...

I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.


Слика
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2555
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 14 Сеп 2005, 15:22

Plava zvezda

1.
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuris i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava,sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
2.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudis?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada,ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno,tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađes-sam ćeš znati.
Sad je tajna.
Слика

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 29 Сеп 2005, 03:17

Fragment o detinjstvu


Beli se jato kuća u dolji.
Sokaci - širok mesečev trag.
Za jednu svetlost iza polja
ostavih nekad dom star i drag.

Stvarnost je bolela više od bola.
Oteklo veče niz sokak znan,
kren'o sam putem ispod topola,
a kuda - nisam znao ni sam.

Požare zemlje pođoh da tražim,
a za mnom krenu pas stari, žut.
Pit'o sam ljude da mi kažu
kuda je do'nde najpreči put.

- E, dete, dete, oko vara,
pomisliš: blizu - a ko zna gde je.

Atari, atari, svuda atari,
a nebo nad njih leglo k'o streja.

Daljine prođoh lutajući.
Ne nađoh plamen u svetu tom.
Još isto veče vratih se kući.
Suseda sretoh - gleda u noć.

Pit'o sam oca gde mu je ljubav,
- on maše glavom dugo i tužno.
Neko je šorom psovao grubo
i pijan pevao nešto ružno.

Utopih želje u jastuk beli.
Usnih: mesec je na njive pao.

Ujutru zaplakah k'o vetar selom,
jer šta sam drugo tada znao?
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 29 Сеп 2005, 03:27

Uspavanka


Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane.
Možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kada se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha,
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 30 Сеп 2005, 03:46

Razglednice



U doba mog detinjstva igrao sam se pošte:
sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće.

Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prišapnuo,
najlepše što sam čuo i video tog dana.

Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena. Milione imena.

Sve bih to onda zapečatio poljupcem.
I puštao niz vetar.

I evo sada, posle toliko godina,
javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.

Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore
pisane rukopisom žilica koje venu.

Javljaju mi se divni daleki prijatelji
azbukom koju samo ja umem da pročitam.

Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice.
I polagano udahnem vetar.

A vetar se i ne čuje drukčije,
sem nozdrvama i usnama.

Katkad su razglednice vrlo čudne.
Na jednoj strani piše nam Laoce

sa neke pošte stare dve i po hiljade godina:
''Ko zna da ne zna - najviši je.''

Na drugoj strani dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, 1553:

''Ko misli da ništa ne zna,
taj ne može ni znati da ništa ne zna.''

Zar ti to ne liči pomalo
na igru ''pokvarenih telefona''?

Kad reči putuju kroz vekove,
svako ponešto dopiše ili izbriše.

Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma:
poslovica.

Na kraju, ona pripada narodu. Negde sam čuo:
''Poslovica je svemir u kapi vode.''

Noć polagano zri. Čuje se lepet krila.
To se vetar umorio.

Sleteo je na krov i kljuje oko dimnjaka
staklene perle retke kiše.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš.

Kao veliki džudista jedan munjevit zahvat.
Kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac.

Ja, koji ne zna šta je čulo starosti i samoće,
jer okružen sam stalno ogledalima dečjih očiju,

posmatram ovaj život kao nešto šareno,
kao mnogostruk oblik, ogromni luna-park,

kao vrteška igre i vrteška neznanja
koje su kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevač sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima.

Nadgledam događaje iz prošlosti
i događaje iz budućnosti. Predskazujem.

Opsenar sam i svetac koji je sišao sa freske.
Možeš me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima
i hodam po peni reka i okeana.

Učenja kažu da je to nemoguće.
A vidiš, moguće je, jer činim to neznanjem.

Badava Njutnova razglednica:
''Priroda je jedino slična sebi samoj, a ne tebi.''

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
''Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se seti sebe.''

''Jer znanje'', kaže Platon, ''ne unosi se u ljude učenjem.
Donosiš ga rođenjem na ovaj svet.''

Ne znam kome da verujem. Pitaj Alberta Ajnštajna.
Taj je sve izbrisao i sve počeo iz početka.

Brižljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih
što su ošamućeni od sreće
kad na nov način uspeju
da izgovore neku potpuno istu stvar.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 11 Окт 2005, 06:37

Ptica


1.

Ovo mi je prišapnula
jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuća,
prozračna kao svetlost.

Hoćeš li da čuješ čaroliju
prišapnula je ćućoravo
i dotakla mi kljunom
rame i krajičak uha.

I rekla mi je čaroliju:
najvažniju na svetu,
to je
umeti videti vetar
i čuti sneg kako pada;
umeti dotaći prstom
sumrak na prvom uglu
i osetiti na usni
sanjivi ukus mesečine.

2.

Ja se samo osmehnuh
lepoj dugorepoj ptici.
Jer i ja imam čaroliju,
najvažniju na svetu.

To je
videti nečije lice
i čuti nečiji govor
i dodirnuti rukom
nečiju ruku i kosu
onda, kad više nikog nemaš,

kad si ostao sam,

dok jedno veliko leto
napušta ove ulice
i ostavlja za sobom
žute pečate lišća
po pločnicima,
u krošnjama
i u sećanju.
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...