Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 15:58

MOMO KAPOR-IVANA

Слика Слика Слика

„Ovo je prva knjiga o šljivovici. Pročitao sam gomilu knjiga o francuskim konjacima i šampanjcima, španskim vinima, škotskim i kanadskim viskijima, ali još nisam sreo knjigu o našem nacionalnom piću koje nas više od bilo čega izdvaja od ostalih naroda. Jer kada se napijemo prepečenice zaista postajemo nebeski narod; čitavo nebo nam se zavrti u glavi..." Iz intervjua Mome Kapora listu Blic (13. januar 2001)










- Rat je završen! - kazao je Major. - Naša jedinica je raspuštena. Možete zadržati samo lično naoružanje, ostalo predajte...

Znači, to tako izgleda, mislila je Ivana, stojeći u stroju Crvenih beretki. Bila je, kao i ostali, odevena u maskirnu uniformu koja je na svojim izbledelim šarama nosila tragove gara, kiše i prašine mnogih bitaka. Na nekoliko mesta nogavice i peševi bluze bili su pocepani - tragovi kuršuma koji su kroz njih prošli. O boku joj je visio pištolj - duga devetka, a o pasu, dve ručne bombe, kašikare. Oslanjala se na poluautomatski karabin, čiji joj je kundak dodirivao crnu čizmu što je već odavno izgubila sjaj. Njena crna, kovrdžava kosa, bila je kratko podšišana, kao u dečaka, a pogled, krupnih zelenih očiju, odavao je i tugu i razočaranje i bes, ali i zrelu lepotu dvadesetsedmogodišnje žene čije se bledo lice, istaknutih jagodica, veoma razlikovalo od ogrubelih, preplanulih lica njenih drugova, ratnika.

Svi su gledali u vrhove čizama. Po padinama planine, dogorevale su kuće seljaka koji su ih sami zapalili, pre napuštanja i odlaska u neizvesnost izbeglištva. Cesta uz planinu bila je zakrčena traktorima s prikolicama, konjskim i volovskim zapregama, natovarenim oskudnim pokućstvom, decom i ženama. Kroz tu očajničku kolonu probijali su se, brundajući, vojni džipovi, tenkovi, borna kola i vojska u povlačenju. Dim se spuštao ka gradu u kotlini što je blistao staklima i krovovima kao veliki, prostrti sag.
Prva linija na kojoj su se nalazili zvala se Zlatište, a grad, u dolini, Sarajevo. Dan je bio prozračno vedar i prohladan.
Na nagnutom, zaglavljenom i nagorelom tenku, pisalo je ispod zarđale kupole, belom bojom: NE PRILAZI MI, MOGU DA UMREM I SAM.
Pokraj Majora, ljudeskare s velikim, monaškim krstom na crnoj pantljici oko vrata, sedeći na prevrnutoj konzervi, dežmekasti bataljonski pisar je prozivao sa spiska položenog na sanduk municije, jednog po jednog borca.

Iza njega, u nestvarno belim kombinezonima, s bedževima na grudima, stajala su tri posmatrača Ujedinjenih nacija; dva visoka plavokosa muškarca i krupna riđokosa žena s pegama na licu - zapadni anđeli, sleteli sa neba na ovo zgarište sveopšte nesreće. Muškarci su u rukama, na podmetačima sa štipaljkama, držali spiskove, a žena je prevodila.
Crvene beretke su jedna po jedna prilazili pisaru i polagali na zemlju pred njim duge cevi koje je jedan vojnik slagao u kupe.
Prozvani bi prišao, položio oružje, odgovorio na pitanja iz formulara, pa bi mu pisar izbrojao svežanj novčanica - tri zaostale plate.
Pokraj Ivane je stajao visok, mršav, povijen muškarac dugih, tužno opuštenih riđih brkova, čekajući na red da bude pozvan i da preda svoju pušku.
- Orlović Pavle!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 15:59

Pogledavši saučesnički u Ivanu, istupio je dva koraka i položio pušku kao i drugi. Jedan od posmatrača šapnu nešto ženi u belom, pokazavši na pas crvene beretke, pa ova upita pisara zašto taj vojnik ne preda i municiju u plitkim kožnim fišeklijama oko pasa?

- To nije municija, gospođo - reče joj pisar.

- Nego šta je?

Rekli ste da se može zadržati lično naoružanje. To je eksploziv za ličnu upotrebu - nasmeja se.
- Svejedno, neka ga preda.
- Ako želite da mu ga oduzmete, moraćete to da uradite sami.

Žena prevede njegove reči posmatračima koji prebledeše i ustuknuše dva koraka od brkajlije.
- Oh, my god! - promuca jedan od posmatrača. - Walking bomb.

- Zašto to nosi? - upita žena.

- Da ne padne živ u ruke neprijatelju - odgovori pisar.

- Ali rat je završen!

- Jeste, ali njega će juriti i u miru. Sašaptavši se sa kolegama, žena naredi da nastave sa radom, a Orlović skide ruku sa detonatora na pasu i uze platu.
Posmatrači, sa vidnim olakšanjem, odahnuše.

- Jovanović Ivana!
Prišla je i položila karabin.
- Godina rođenja?

- To dame nikad ne pitaju.

Beretke u stroju se grohotom nasmejaše. Žena u belom je tiho prevodila posmatračima svaku reč.
- Mesto rođenja? - nastavi pisar da čita pitanja sa formulara.

- Sarajevo.

Pogledala je u grad ispod položaja, koji se lagano nalivao dimom izgorelih kuća.
- Narodnost?
- Srpska.

- Zanimanje?

Setno se osmehnula:
- Crvena beretka.
- Čin?

- Instruktor.

- U čemu?

- U streljaštvu.

- Odlikovanja?

- Zlatna medalja za gađanje malokalibarskom puškom na svetskom prvenstvu u Briselu i dve srebrne na evropskom, u Parizu i Atini, za gađanje iz pištolja.
- Nisam mislio to. Jesi li odlikovana u ovom ratu?

- Bila bih, da se nije ovako završilo!

- Koliko si provela u ratu?

- Od - do!

- Buduća adresa?

- Nemam je.

- Potpiši ovde - reče pisar, poturivši joj formular. Potpisala se i primila, kao i ostali, tri zaostale plate.
- Mirno! - komandovao je Major stroju beretki.
Svi se ispraviše.

- Pomaže Bog, junaci! - pozdravi Major gromko, tako da brda odjeknuše.

- Bog ti pomogo! - odgovoriše kao jedan. Planinski eho ponovi nekoliko puta njihov otpozdrav.
- Voljno! - komandovao je Major, pa se raziđoše po grupicama.

Niz Ivanino lepo lice tekle su suze.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 15:59

Kako život ume da se poigra ljudskim sudbinama?

Slovenac proteran od Nemaca iz svoje domovine, poginuo od američke bombe dok je rakijom častio srpske vojnike, sahranjen je na groblju manastira Vavedenja Bogorodičnog, kao jedini katolik u predugoj istoriji ovog svetog mesta.

Prvi put na jednu sahranu dođoše svi stanovnici Šljivova i okolnih sela.

Opelo, po pravoslavnom obredu, koji je jedino i poznavao, Francu je služio njegov dugogodišnji prijatelj, iguman Mojsije.
- Je l' ne smeta što je Seveda bio katolik? - upita Zlatni zub Đeda.

- Ako ne smeta njemu, što bi nama? - odgovori ovaj.
Zlatni zub obrisa suzu:
- Mlogo je dobar čoek bio...

- Što mu to ne kaza za života?

- Nekako, nije se stiglo...
Tek sada, sa krsta, mnogi saznadoše za Sevedino pravo ime: pisalo je:

FRANC STANOVNIK

STANOVNIK ZEMLJE BOŽJE

Bledog, izmučenog lica, Ivana položi na humku starčeve slomljene naočare; možda će mu zatrebati dok bude čitao na onom svetu. "Ako ima raja - tvrdio je oduvek - onda je to čitanje!"

Preselila se u Staru kuću koja nije bila mnogo oštećena, kao ni vajat sa bačvama punim njenih Suza.
Još pre nego što se taj kratki čudni rat završio, raskrčila je s Oliverom i Prorokom, uz pomoć obližnjih seljaka, ruševine starog dedinog doma i na izgorelom i pocrnelom komadu zemlje pobila četiri mala bela kočića da označi temelje nove kuće.

Da je Franc mogao da gleda s neba, video bi čudnovat predeo - mali crni kvadrat na zelenoj osnovi Šljivova.
Nedugo po završetku rata Oliver je uspeo da od opštinskih vlasti Ivana dobije materijal, majstore i kredit za podizanje nove kuće. Najzad, napraviće idealni enterijer svog života - dugačku zgradu od jedne jedine prostorije, sa krovom na dve vode, bez tavanice, gde će se istovremeno i jesti i raditi i primati gosti i spavati, ukratko, gde će se živeti na njen način. I prostrano kupatilo, pre svega. Kuća debelih zidova, biće polegla na ćuviku a imaće velike prozore i u nju će se ulaziti pravo sa trema. Pravo mesto za odmor ratnika.
U mreži razapetoj između dve šljive spavao je mali Gvozden.Oliver ga je blago ljuljao jednom rukom dok je u drugoj držao pljosku.
Ivana zagnjuri lice u to ružičasto i toplo stvorenje:
- Zamisli - kazala je. - Kao da još uvek miriše na rakiju.
- Kako ne postati pijanac u Srbiji kad te zaliju rakijom čim se rodiš! - rekao je Oliver nategnuvši iz pljoske.

- Šta si odlučila da bude: Petrović ili Marković?

- Ovde žive samo Jovanovići!

- Aglj - složi se beba.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:09

NAJBOLjE GODINE I DRUGE PRIČE

Слика Слика Слика



Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige? Možda se to dešava tek kad, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu, još nenapisanu, ne pronađe ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a žarko želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!

Pred nama su dugi časovi osamlјenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strplјivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno izgovorene reči, rasute u vremenu, roje nam se oko lampe. Sedimo i na završetku velike istorijske književnosti, a na početku naše sopstvene – beznačajne, pišemo knjigu koju bismo voleli da imamo u ruci u nekom malom provincijskom gradiću, u vreme predugih kiša i blata na drumu.

Sami smo protiv svih.




GLUVARENјE


OGLAS

I

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelјa bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelјi, makar dotrajali, svi oni iščezli, raselјeni, umrli, izgublјeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše lјubavi; traže se da vrate lјubav.

II

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.
I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom »Mažestiku« i pile kapuciner u šest po
podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.
Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer »Na lepom plavom Dunavu« s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davlјenicima. Traže se.

III

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.
Ispod njegovih kazalјki upoznavali su se budući lјubavnici.
Ispod tih kazalјki proživlјavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…
Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazalјka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli a kazalјke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, klјučao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavlјao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

IV

Traži se nada.
U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.
U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelјi koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavlјale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmlјenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokuplјeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamlјenim salašima, na groblјima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

V

Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna selјanka sa Pelјešca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Nјegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Nјegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.
Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka lјubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku. Da niste slučajno negde videli moj džemper?
Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgublјene mirise. Džemper može da zadrži.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:09

СликаСликаСлика

VI

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamlјenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

VII

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zalјublјeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: »Ne valјa se kititi tuđim perjem!« Crteži na marginama, mrlјe od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je lјubav...

Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,

svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«. Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:11

KAKO SAM SE RAZOČARAO

Za vreme rata čuvale su me dve divne, stare gospođe.
Dogodilo se tako, nekako, da su se odrasli razjurili na sve strane da pucaju iz svačega, a mene ostavili jednoj staroj gospođi. Druga je bila njena prijatelјica. Obe su gajile asparaguse i umirale od straha kada padaju bombe. A bombe su padale svakog drugog dana, tek da nam ne bude dosadno dok čekamo odrasle da se vrate na belim konjima.
Jednoga dana pročulo se da počinje saveznička invazija. Invazija— strašno lepa reč! Obe stare dame ispekle su punu vanglu uštipaka od brašna koje je trebalo da im traje sve do kraja rata. A bila je tek 1943! Svakoga jutra odlazio sam na našu reku i čekao saveznike da se iskrcaju. Reka je bila plitka i u njoj su živeli punoglavci. Saveznici su nas prevarili; iskrcali su se negde na sasvim drugom mestu, i tu sam se prvi put razočarao. Ali, nemam nameru da pišem memoare, hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavlјao pocepanu čizmu u prozor, i kako je sveti Nikola, verovali ili ne, čak i za vreme rata ostavlјao razne stvari u tu čizmu. Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takođe predratne knjižare »Simon & Katan«, ili izlizani komplet »Mike Miša«, ali cenio sam napor svetog Nikole da se baš na svoj rođendan provuče kroz unakrsnu vatru nemačkih »flakova« od dvadeset milimetara, kroz mrežu balona i reflektora, i da baš meni ubaci poklone u čizmu. Ne manje vešt pokazivao se i Božić-Bata; uspevao je nekim čudom da na samo Badnje veče, posle uzbudlјivog noćnog leta, ubaci ispod badnjaka keks koji se poetično zvao »Adrija«. Istina, čim biste otvorili staniol, unutra bi se sve rasulo u belu prašinu i mrvice oštre kao staklo, pa je stara dama plakala što je Božić-Bata poslednjih godina pao na tako niske grane. Ali, setio me se, i to je bilo dovolјno od njega!
Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva revolvera, dvogled, foto-aparat, kožnu torbicu i još neke kaiševe. Podmornicu je, verovatno, ostavio ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio
sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista, druga — reakcija. I kada je naš solidno naoružani, samohodni rođak kazao: »Zdravo, drugarice!« onoj divnoj staroj dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišlјavu so pod nos. Druga stara dama, komunistkinja, srušila se u nesvest petnaest godina kasnije, kada je isti čovek pokušao da joj polјubi ruku i kazao: »RU-KE, GOSPOĐO!« Zaboravio sam da kažem i to da su našoj ulici neprestano menjali imena sve to vreme, a pošto smo stanovali na prvom spratu, pri tom su nam uvek ulazili u trpezariju, otvarali prozor i zakucavali svoju tablu. Stara gospođa, koja me je čuvala, pamtila je različite vojske po tome ko joj je više izgazio tepih dok je prolazio kroz trpezariju da zakuca novu tablu. Kaže da su Čerkezi ipak najgori. Oni su ulazili sa konjima.
E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji. Uzalud su obe stare gospođe kolutale očima pokazujući na mene, on je čitavu stvar postavio na čisto dijalektičko-materijalističku osnovu, tako da sam se potpuno razočarao i sa devet godina postao osoba puna hladne skepse. Rečju, živeo sam potpuno bez ideala, sve dok Božić-Bata nije uspeo da se prebaci u ilegalnost i uzme konspirativno ime: Deda-Mraz! U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo učili napamet da je »imperijalizam najviši stadijum kapitalizma« i obratno. Bilo je tu, naravno, i drugih lepih knjiga; na primer, Četiri uspeha Gulјe Korolјove, zaboravio sam ko je napisao. Jaka stvar! Bajka je inače bila totalno upropašćena, a moje verovanje potpuno izgublјeno, kad sam u vojsci, kao jedini pisac u celom garnizonu, morao i sam da izigravam Deda-Mraza oficirskoj deci. Ja Deda-Mraz! Ta ličnost se definitivno srozala u mojim očima!
Žrtvujući se radi porodice, napustio sam bajke, pa čak i prvenstvo Jugoslavije u ubacivanju šibice u čašu, koje se održavalo pet godina uzastopce pred kafanom »Tri grozda«, gde sam imao neke šanse. Jedino što sam uspeo da sačuvam svojoj deci bila je vera u Deda-Mraza. Sve ostale bajke bile su sumnjive. Držao sam se za deda-Mraza kao davlјenik za slamku, kada me jednoga dana moja rođena kći obavesti kako su u prvom razredu učili da Deda-Mraz uopšte ne postoji! Uzalud sam se smrzavao na simsu kucajući spolјa u prozor, kao, tobože, deda-Mraz, uzalud sam gutao baterijske lampe da postignem onu čarobnu unutrašnju svetlost — ništa nije
vredelo!
Božić-Bata, Sveti Nikola i Deda-Mraz su raskrinkani. Pitam se koga će sada izmisliti moj ujak?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:14

DAMA SKITNICA

Nina je osetila da je uletela u klopku istog časa kada joj je ćopavi kelner u zapuštenom restoranu hotela »Evrope« tresnuo na sto dve boce piva koje nije naručila. Čaše nije doneo. Očigledno, ovde, u ovoj zabitoj varošici, pivo se pilo pravo iz flaše. Nјen pogled naliven zebnjom srne koja je osetila vonj hajkačkih pasa podiže se prema rošavom konobarovom licu, no ono nije odavalo ništa drugo sem pomirenosti sa sudbinom što ga je bacila ovamo, bogu iza nogu; možda i malo umora od beskrajnog ponavlјanja istih slučajeva, što su uvek počinjali s dve boce piva.
—Od društva pored muzike... — procedi i otetura prema šanku.
Za godinu dana provedenih na neprekidnim putovanjima po palankama i gradićima duboke unutrašnjosti, stekla je izvesno iskustvo s muškim nasilјem; nije ga se, naime, plašila razumnim delom svoga bića, ali postojao je jedan drugačiji, teško odrediv egzistencijalni strah; tačnije, nelagodnost pomešana s osećanjem poniženja i bespomoćnosti, koja je u Nini s vremena na vreme razvijala krivicu što je žena, što se bavi ovim teškim zanatom putujućeg prodavca knjiga, što je uz to još dovolјno mlada da bude privlačna muškarcima, što drukčije izgleda i što na licu, ma koliko da se uspešno skrivala, nosi neki beleg koji neprestano privlači napasnike i kabadahije želјne nasilјa i nežnosti.
Mada se na ovim putovanjima trudila da izgleda što neupadlјivije i ne izaziva ničiju pažnju, pa je zbog toga skratila čak i svoju raskošnu smeđu kosu na učtivu dužinu (šta je učtiva dužina na Balkanu?), a upadlјive boje i posebne krojeve odeće za putovanje zamenila, činilo se zauvek, jednostavnim sakoom i pantalonama od džinsa, i na taj način se u muškaračkim krajevima, u koje je često zalazila, gotovo prerušila u muškarca; otkrili bi njenu mimikriju već nekoliko trenutaka pošto bi stigla u kakav učmali gradić da prodaje knjige. Kao da je iz Beograda, gde je rođena i odrasla, ponela sa sobom i neku tipično čubursku drskost u hodu ili držanju glave, u načinu na koji je vozila svoja mala žuta kola, »dijanu«, oštro i mangupski obesno.
Ta pozna, usamlјenička večera u jedinoj otvorenoj kafani jedinog mesnog
hotela, u stvari, običnog svratišta s tri sobe na jedinom spratu, bila je kriva za neprilike koje će, osećala je to čitavom površinom kože, uskoro naići. Nije više mogla da izdrži glad (nije ništa okusila od jutra), a nije joj se ostajalo u memlјivoj sobetini s tri različita kreveta, prekrivena umašćenom vojničkom ćebadi. Beli, olupani bokal za vodu, s umivaonika od pre rata, gledao je glupo, poput gusana; zavese su bile pocepane, ručnici providni od česte upotrebe, a rasušeni ormar, velik kao kuća, ispuštao je nešto slično jecaju kad god bi otvorila njegove rasklimatane vratnice. Spustivši se u restoran na večeru, izneverila je inače svoje lično pravilo da u ovakvim slučajevima nosi uvek nešto za jelo u svojoj putnoj torbi. No, njena »dijana«, čiji je stražnji deo bio zatrpan paketima knjiga, opet je izdala; izgubila je sat i po nameštajući gore u brdima ventilator za hlađenje motora, čiji se zglob razlabavio, pa je stigla u Mesto pošto su sve prodavnice i pekare bile već odavno zatvorene.
Kroz gusti dim jeftinog duvana, zadah piva i vinjaka, znoja i prašine, treštala je pakleno ozvučena pesma:
»Oj, živote, moja tugo, oj, kafano, moja drugo...«
Podrhtavao je drveni olajisani patos, tresle se čaše na stolovima, slaveći moć elektične energije provedene čak i u harmoniku tamnoputog pevača, čiji su prsti bili okićeni prstenjem svih oblika. Pogleda ispod trepavica društvo pokraj kafanskog orkestra, praveći se da pažlјivo reže bečku šniclu; utvrdila je u jednom jedinom blesku ko im je ovan-predvodnik. Bio je to već na prvi pogled prilično opak kosooki momak s crnim brkovima, pomalo azijatskog izgleda, elegantan na provincijski način, sapet usko krojenim belim odelom, na čije je revere bila drsko izbačena kragna crne košulјe. Sedeo je bahato, okružen svojim društvom u poretku potkovice. Prepozna im istog časa karakter; sirovost, beznađe i dosada gladna nasilјa osećala im se u svakom pokretu; u olabavlјenim kravatama i spuštenim stomacima, podvezanim kaiševima s krupnim metalnim kopčama. Bili su mlađi od nje — nijedan preko trideset godina. U ovom času zurilo je u Ninu najmanje dvanaest pari podlivenih, caklećih očiju, iz kojih je emitovana zajednička poruka: mala, večeras će ti se nešto strašno dogoditi i to neće biti sve!
Nije se toliko plašila pretećeg poretka ovog mizanscena koliko je ponižavalo to zlobno cerenje puno zlatnih zuba i zjapećih crnih rupa, tamo gde su zubi nedostajali, tih očiju i vilica što su je gutale — kao da nije bila uopšte lјudsko biće, već nakazno smešan predstavnik nekog posve drugog roda: žena-žaba, patulјa, riba-devojka u putujućim cirkusima, u čije je šatre ponekad ulazila. Tek posle izvesnog vremena otkri poreklo te nelagodnosti
— bila je jedina žena u kafani! Ta činjenica je sledi. Da li se tako oseća Crnac na Jugu, žena u pederskom klubu ili makro na kongresu sifražetkinja? Bilo je kasno da ma šta popravi: tek tada shvati da ce nalazi u kraju gde je kafana muška privilegija. Žene su u ovoj palanci već odavno spavale ili čekale muževe da ih pretuku ili traže pečenje pita i bureka u ponoć. Upala je zabunom u muško svetilište.
Nije trebalo dugo čekati na kaznu: mudonja u belom odelu opkorači naslon stolice pokraj njene i sede. Stolica zacvile pod težinom njegovog, kao tuč nabijenog tela.
—Ako gospojca dozvolјava? — nakloni se i dohvati jednu od dve boce piva koje su ga čekale. Kucnuo je flašom o flašu. Nina odloži nož i vilјušku i obrisa usne krajičkom papirnate salvete.
—Gospojca ne pije pivo?
—Ne, hvala... — reče s uzdahom.
Mudonja zabaci glavu i istrese u jednom dahu čitavu bocu u sebe, dok je Nina mirno posmatrala kako mu se ravnomerno kotrlјa adamova jabučica. Na srednjem prstu nosio je krupan zlatan prsten, sličan bokseru. Nina se zagleda u njegov oblik dok je pio: klupko nagih muških i ženskih tela parilo se u kovitlacu oko crnog kamena. Obrisao je pivsku penu s brkova i zagledao se u Ninu, kao da je tek spazio;
—Odakle si? —Iz Beograda …
—Svi ste vi iz Beograda! — zareža. — Pitam te, odakle si? —Iz Beograda... — ponovi Nina.
Kako je Beograd bio daleko! Eto, ovde u Mestu nisu verovali da neko može da bude iz njega!
— Iz Beograda... Znam ja Beograd! — reče čovek. Služio sam vojsku na Banjici.
— Stvarno? —osmehnu se Nina, misleći na to koliko će dugo da traje ovo mučenje. Važno je ne izgubiti prisebnost. Dočekivati meko udarce. Ne izazivati, a ipak gledati u oči. Pokazati izvesnu dozu zanimanja, zadržavši se na tačno određenoj granici. Ne pružati nikakav otpor pre nego što bude neophodno. Možda bih ga mogla zaustaviti, pomisli, samo kad njegovo društvo ne bi očekivalo predstavu. Pogleda ih. Iskesili su joj se i teatralno nazdravili, očekujući šta će njihov istureni drugar da izvede. Znala je dobro: čak i da se u njemu pojavi civilizovano biće, sam će ga raspolutiti jednim karate-udarcem, samo da ne izneveri svoju lošu reputaciju.
Međutim, pošto je bio glup i polupijan, a opkoračivanje naslona stolice i
pijenje do dna boce piva iscrplјujuće, morao je uskoro nešto da preduzme. Uz to, njegove drugare ne bi zadovolјio brz i lak upeh; hteli su mrcvarenje, ne znajući da je njihovom predvodniku mašta večeras, očigledno, zatajila.
Nina pređe pogledom preko gostiju u kafani. Svi su zijali prema njihovom stolu. Kada bi joj pogled dodirnuo bilo koje od tih loše obrijanih lica, sva bi se istog časa iskesila udvorički — verovatno, niko nije smeo da nekažnjeno pokvari ovu uobičajenu predstavu. Čak ni dva milicionera, koji su, utegnuti u kožu, mašući razmetlјivo pendrecima, obilazili dvoranu blagonaklono pozdravlјajući svoje pripite sugrađane. Zaustaviše se kod društva pored orkestra i zapališe cigarete. Zabacili su šapke na teme i popili no pivo.
Možda bi ovaj pomogao? — mislila je Nina, gledajući jednog po jednog čoveka u sali. Ne. On, ne. I on se kesi očekujući spektakl. Ovaj? Ni on. Nina primeti mršavog proćelavog muškarca četrdesetih godina, koji je pognute glave jeo sam za malim stolom uza zid. On je jedini nije ni pogledao. Izgleda da mu je bilo neprijatno pa se pravio da uopšte ne primećuje šta se događa za njenim stolom. Shvati da od njega ne treba očekivati nikakvu zaštitu. Mršava ramena i stakla naočara, bez okvira. Mesna mastilјara, uplašena od rođenja. Šta da potraži pomoć od milicionera? Ispala bi smešna. Ništa se još nije dogodilo. Samo je jedan meštanin za trenutak seo za njen sto i častio je bocom piva. Mogla bi još da odgovara za lažnu optužbu.
— Hoće li gospojca, možda, neko finije piće?
— Ne, hvala. Ne pijem.
— Čokolad-liker?
— Hvala.
— Aero-konjak? Pelinkovac? Ili gospojca iz Beograda pije samo viski? Odakle je ono gospojca?
— Iz Beograda.
— Nije Beograd mali! Znam ja: tamo sam služio vojsku, na Banjici...
Odakle iz Beograda?
— Sa Čubure.
— Čubure-Bubure! — reče. — To ne postoji u Beogradu! Mene gospojca neće zezati. Služio sam vojsku na Banjici, a Čubure-Bubure nisam video!
Dohvatio je i drugu bocu i iskapio je na dušak, pogledavši, dok je pio, krajičkom oka svoje društvo. Oni zaurlaše od smeha. Dobio je još malo na vremenu, ali uskoro će nešto zaista morati da preduzme. Nina mu se zagleda u oči. Preko njegovog pogleda bila je navučena skrama. Ipak, ispod te zle opne svetlucao je negde u dubini topli, još neugašeni plamičak. Pronađi u
njemu lјudsko biće! — naredi Nina sama sebi. I on je čovek, sin svoje majke, sigurno dobar prema njoj, bivše dete koje je neko nekada davno povredio, pa se sad sveti svima. Pomisli na njegove beogradske mesece u vojsci, na bescilјna nedelјna lutanja po tmurnom staničnom kraju, na prezir otmenih beogradskih devojaka prema geacima (osamlјenost i osveta), pomisli na čamotinju jednog ovakvog mesta, gde je posle deset sati otvorena još jedino ova kafana, gde trune iz noći u noć... Šta bi mogao da bude po zanimanju? — pita se Nina. Šofer? Bagerista? Ne, ima odnegovane ruke. Mesni kockar? Previše je trom i bez refleksa za taj zanat.
— A čime se vi bavite? — upita.
Pogleda je, zapanjen kako iz tek uhvaćene, sapete ovce, kojoj upravo podnose nož pod grlo, može izleteti tako drsko pitanje, umesto dahtanja i užasa, što se on, neosporni gospodar Mesta i lјudi u njemu, približio njenom stolu, odabravši je kao žrtvu. Oči mu se suziše u dva opasna proreza.
— Svačim — procedi.
Kao da je tim »svačim« želeo da joj kaže: ne, mala, ovo nije učtiva gospodska igra, ovde nema razgovora, ja sam tu da pitam, a ne ti! Nisam toliko naivan da me trikom ponovo nateraš u lјudsko biće. Postaću to sutra, kad odem u zoru na posao, ne pre toga — duga je noć... Da smo u drugim prilikama, bio bih kao i ostali, dobar i učtiv; da si mi u kući, da si mi sestra, rođaka, kuma, komšinica, ali one su sve poštene, one ne ulaze u kafanu u jedanaest sati; zna se gde je mesto ženama! Sama si kročila ovamo, jesi li ili nisi? Niko te nije zvao, a kad si već ušla nepozvana, pravila ovde određujem ja, a ne ti!
— Kako se... kako se zovete? — načini Nina sledeću grešku.
— Ne zovu me! — nasmeja se čovek imbecilno otkrivši krupne bele zube sa naglašenim očnjacima. — Sam dolazim. Sam!
Izvukao je bez pitanja cigaretu iz Ninine kutije »kenta« i zapalio je njenim upalјačem. Pogleda ga sa zanimanjem i stavi mirno u svoj džep. Izbačena ovim poslednjim gestom iz ravnoteže, koju je bezuspešno pokušavala da povrati, Nina preklinjući pogleda milicionere, koji su već izlazili iz kafane, popravlјajući remenje na uniformama.
— Da prošetamo malo?
Paralisana strahom, ništa nije odgovorila. Nјegova teška šapa spusti se na njenu ruku. Pokuša da je izvuče, ali nije uspela. Samo da se nekako dočepa svoje »dijane« i potraži u njoj spas! Ali, šta bi to vredelo? Momak je najpre ne bi pustio da sama iziđe iz kafane, a onda »dijanin« motor se teško palio. Čak i da uspe da pokrene kola, ne bi daleko stigla; pred hotelom
»Evropa« bilo je parkirano nekoliko snažnih automobila i motorcikla — teško da bi se izvukla iz kotline strmim serpentinama, a da je oni pre toga ne stignu. Možda bi muzičari pomogli? Ne. Oni su mirno pakovali instrumente. Baš ih briga. Društvo pokraj orkestra poče da se polako diže od stola. Klatarili su se laganim, pretećim korakom, grickajući čačkalice u uglu usana. Prođoše pokraj njihovog stola i ne pogledavši ga.
—Hajde, mala, diži se! Vreme je...
—Vreme za šta? — prošaputa Nina bledim usnama. —Videćeš!
Krvnik i njegova žrtva. Koliko se samo puta pitala zašto su svi oni lјudi po logorima mirno klečali čekajući da ih dotuku, zašto nisu pružali otpor svojim dželatima; možda samo krik (i to je dovlјno) ili šamar, udarac nogom, bilo šta? Zašto su tako bespomoćno čekali da ubice dovrše pušenje cigarete, ugase opušak, obave snimanje čitavog prizora, da naoštre nož, očiste sekiru; zašto su gledali pred sebe u zemlјu, koju će za koji tren natopiti krv iz njihovih žila? Zašto? Zašto? Šta su mogli da izgube kad su već stigli na vrata smrti? Razgledajući pokatkad te stravične fotografije, Nina je duboko verovala da bi, da se nađe u sličnoj situaciji, nešto sigurno preduzela: potrčala bi bar i pala pokošena rafalom, grebala, ugrizla bi ubicu, iskopala mu noktima oči, ili bi svezana pojurila ka prvom zidu i razmrskala lobanju o njega — bilo šta bi učinila samo da pruži dokaz lјudskog dostojanstva, da će sve dok bude živa pružati otpor zlu, nikada ne pristajući na nasilјe. Ali najveći broj žrtava nije ništa preduzeo. Kao da je iz njih odjedanput istekla sva energija. Sada je shvatila zašto. Ne, nije to bila nada da će se izvući, da će u poslednjem času stići pomilovanje — za tako nešto nije bilo nikakvih izgleda. To je bio strah od poniženja; neka vrsta paralisanosti dubinom ponora koji se, verovatno, pred njima otkrivao kada bi sasvim izbliza ugledali ove iste oči kakve je imao i njen mučitelј, s odsutno svirepom mrenom, kroz koju nije mogao da se probije tračak ni logike ili samilosti, ništa lјudsko. Možda su tada, u svojim poslednjim trenucima, najzad spoznali suštinu čoveka-zveri, svu žestinu njegovog zla, svu tamu koja je kulјala iz njega, i skršeni tim očajničkim saznanjem jednostavno odbijali da nastave bitku za život. Jer, evo, gotovo četiri decenije nakon poslednjih pokolјa u ovoj zemlјi, do večeras lako hrabra Nina. takođe nije vrištala, niti udarala, grebala, urlala, preklinjala, nije plakala niti zvala u pomoć; jednostavno, nije činila ništa da se izvuče, stideći se poniženja kome je bila izložena i u ime sebe, i u ime čoveka što je sedeo pokraj nje, i u ime onih kojima je to bilo svejedno, jer su mirno, kao da se ništa ne dešava, jeli,
pili i čavrlјali o svakodnevnim stvarima. Zašto nije ništa preduzimala? Bila je užasna sramota da viče ili plače. Možda je ipak posredi samo obična zabuna, možda će se sve završiti dobro? Nije moguće da joj ti lјudi, koje je večeras prvi put videla u životu, žele naneti zlo? Prokleti, mlitavi intelektualac! — pomisli pogledavši ponovo proćelavog muškarca s naočarima. koji je mirno čitao novine iznad ostatka jela na stolu. Čak i ne primećuje šta mi se dešava! A jedini je nosio naočare u ovoj jazbini!
— Hoćemo li? — stegnu joj čovek zglob.
— Nisam platila... — promuca Nina, očekujući pomoć bar od ćopavog kelnera.
— Gospojca oće da plati! — dreknu momak i kelner se istog časa stvori iza njegovih leđa. Ravnodušno je zapisivao u blok cene jela i pića. Momak joj za trenutak ispusti zglob, da bi mogla da izvadi novac, koji joj je ispadao iz drhtavih prstiju.
— I dva piva! — reče.
— Molim vas... — promuca Nina. — Molim vas... Zaštitite me!
Konobar je mirno sabirao cifre:
— Neće vam oni ništa... — reče oborenih očiju — dvadeset šest hilјada trista osamdeset!
Nina mu dade napojnicu, prezirući se kao nikada u životu.
— Diži se! — prosikta momak.
A možda je ovo samo stravičan san iz koga će se probuditi u čistoj postelјi i isplaziti jezik noćnim morama?
Dižući se sa stolice, momak joj je lagano uvrtao ruku, tako da se i Nina, protiv svoje vole, podiže i učini nekoliko koraka, osvrćući se preko ramena prema dvorani, kao da traži poslednju pomoć. Korak po korak, vukao ju je najpre kroz klepetava vrata hodnika, a onda prođoše pokraj razvalјenih klozeta iz kojih je zapahnu oštar miris mokraće i lizola. Prešli su zatim preko čistog prostora posutog mokrim šlјunkom i našli se na zaklonjenom parkingu, koji je osvetlјavala samo jedna škilјava sijalica. Pritisak na njen zglob se pojača. Momak ju je sada gotovo vukao. Poče da se izbezumlјeno otima, ali se zastide svojih trzavih pokreta; sama je sebi ličila na kokošku tek odsečene glave koja panično klepeće krilima po betonu.
— Ne boj se. mala... — režao joj je momak u vrat i uho. Ne otimaj se! Biće ti fino! Nijedna se još nije požalila...
— Pustite me, molim vas! — šaputala je. — Molim vas, pustite me. Oh, idiote! To me boli! Pusti me!
Ipak, ma koliko se otimala, njene oduzete noge pravile su same od sebe
korak po korak sve dok je momak ne dovuče do »dijane«, koja je skrušeno stajala u tami, kao poslednji dokaz da je pre ove noći postojao i neki drugi razumniji i bezbedniji život, iz koga je sada bila potpuno isklјučena. Oborio je grubo na haubu. Nina pokuša da se uspravi, ali joj u tom trenutku puče potpetica. Vrati je na kosinu metala odlučan pokret dlanom, koji je jednostavno pribi za »dijanu«. Ova se blago zalјulјa.
Iz tame tada iskrsnuše i ostali. Neki od njih su držali boce piva u rukama.
— Pridržite je! — naredi im vođa.
Dvojica je uhvatiše za ruke, dok treći uđe u kola koja su stajala parkirana u blizini, upali motor, usmeri farove na Ninu i upali svetla.
— Duga! — naredi njen otmičar.
Pod mlazom svetla što je peklo oči, Nina za trenutak postade omamlјena noćna leptirica prikovana za šofer-šajbnu »dijane«. Pomisli na pakete knjiga u svojim kolima, za koje je bila pribijena šakama muškaraca, kao na kakvo žuto raspeće. Unutra su — o, apsurda! — ležali kompleti grofa Tolstoja; Dostojevski, Čehov, sabrana dela Aldosa Hakslija, izbor iz Džemsa Džojsa, kolekcija jugoslovenskih romana, filozofi od Platona do Markuzea, tanani Marsel Prust, neprestano u traganju za izgublјenim vremenom... U kakav je to košmar iznenada zapala? Zar svi nataloženi vekovi evropske kulture i civilizacije, čiji su opiplјivi dokazi ležali na metar od nje, u ovoj tmurnoj palanci danas ne vrede ništa? Zar je čitav taj napor dug hilјade godina bio uzaludan, bezvredan, ovde, na ovoj mokroj šlјaci, pod ovim istim evropskim nebom i zvezdama, koje su gledali mislioci, čije je živote i dela vukla preko ove nesrećne zemlјe; zar se, zaista, sve tako završava? Ta misao je potpuno porazi i ona izgubi bilo kakvu želјu za otporom.
Za to vreme muškaraci su obavlјali svoj posao, kao da se radi o najobičnijem dranju kože sa zaklane ovce, kao da je u pitanju neki sasvim obični, svakodnevni posao, istina, ne bez izvesne ritualne ozbilјnosti. Nije se čula nijedna jedina reč. Pokatkad bi samo neko promrlјao, nešto kao »zapelo je, otkini ga!« ili »podigni joj nogu!«, ništa više. Najpre joj svukoše sako, a zatim jednim pokretom potrgaše bluzu, čija se dugmad otkotrlјaše preko haube na šlјunak. Nije nosila grudnjak. Jedan od njih kleknu i otkopča joj pantalone. Svlačio ih je grubo zajedno sa hulahopkama i gaćicama. tako da su joj obe noge bile kao vezane, čak i daje htela da ga udari, a nije. Najpre joj je izvukao jednu, a onda drugu nogu, uspravio se i šutnuo gužvu tkanine u tamu. Oseti na grudima i mahovini između raširenih nogu toplinu bolesno mlakog vetra, koji se odnekud probijao u kotlinu. I protiv njene vole, bradavice joj nabubreše. Zastide se zbog njih. Oslepela od svetlosti dugih
farova, Nina ništa nije mogla da vidi. Začu samo nekoliko siktavih zvukova zipa; otvorilo se, znači, nekoliko šliceva. Seti se starog uputstva za ovakve prilike, koje je negde pročitala, da se u bezizlaznim slučajevima ne vredi opirati (biće samo gore), nego se prepustiti na milost i nemilost i, možda čak uživati, kako je to preporučivao neki psiholog.
Uživati, u čemu? U tome kako se na ovom slučajnom parkingu završava jedan život; znala je da je neće ubiti, ali osećala je i to da posle ovoga više nikada neće biti ista: ovde će se završiti duge godine rada na sebi, oplemenjivanje tuđim osećanjima i iskustvom, lekcije iz lepote i sklada, poverenje u lјudski rod i njegovu dobrotu. Pa ipak, ti lјudi su bili njeni sunarodnici, ne nikakvo divlјe azijsko pleme, niti urođenici; nosili su »seiko« satove, vozili kola, gledali istu televiziju: bili su njena rasa, imali prezimena slična Nininom, govorili su istim jezikom i bio je mir, a ne rat, kada se s ovakvim divlјaštvom unapred računa, a opet se nalazila usred pakla, koji čak niko neće ni primetiti, jer je beznačajan i čest i kod svih, kada čuju za njega, sem blagog gnušanja izaziva uvek i pomalo skaredno zadovolјstvo, poluprikriveno uzbuđenje što golica sputanu erotsku maštu. Želela je da krikne od bola, ali kao u snovima, ma koliko da se upinjala da vrisne i otvarala usta, nikakv zvuk nije izlazio iz nje.
— Šta to radite?
Ipak je san. Jedan razuman i odmeren muški glas preseče tišinu punu napregnutosti. U blesku farova Nina ugleda mršavog intelektualca s naočarima kako stoji napet kao luk i drži ruke u džepovima sakoa.
— Šta da ti kažem, doktore? — reče zbunjeni vođa čopora. — Nećeš mi ionako verovati...
— Pustite je!
Istog časa ruke nepoznatih lјudi skloniše se sa Nininog tela.
— Ugasite ta svetla! — Pakao je utonuo u tamu. Pokupite joj stvari! Nečije ruke joj gurnuše gužvu odeće u naručje. Nјeni mučitelјi pretvoriše
se iznenada u senke. Da su zaista postojali svedočila je samo škripa šlјunka iza njihovih koraka, a nešto kasnije palјenje motora i škripa kočnica na krivini.
—Obucite se!
Drhteći, Nina poče da navlači odeću. Za to vreme čovek joj je okrenuo leđa i pušeći ćutke gledao u tamu.
—Možete li da vozite? —Mogu... Mislim da mogu...
I dalјe drhteći, ušla je u »dijanu« i pokrenula motor. Čovek sede pokraj
nje. Govorio je kuda da vozi. Prolazili su pokraj usnulih kuća, praznim uličicama no kojima se noćni vetar igrao starim novinama i lišćem kupusa. U jednom trenutku u farovima se pojavi milicijska patrola. Zaustaviše ih, ali čim su ugledali čoveka pokraj Nine, samo prinesoše ruke šapkama i ukloniše im se s puta. Najzad su se zaustavili ispred omanje zgrade na kojoj je pisalo Ambulanta. Ostavili su »dijanu« u garaži i popeli se mračnim stepeništem koje je mirisalo na medikamente do prostrane sobe u neopisivom neredu, tipičnom za muškarca koji živi sam. Tek kad je čovek upalio stonu lampu, iz Nine provali dugo obuzdavana bujica plača. Tresla se kao u groznici, grizući ustima jastuk.
— Samo se dobro isplačite— kazao je.— Biće vam lakše. Činilo joj se da će joj jecaji pokidati utrobu.
Čovek se vratio u sobu s gazom, alkoholom i nekim praškovima. Doneo joj je čašu vode i dao da popije dve žute pilule.
— Da vidimo jesu li vas povredili?
Svlačio je lagano ovlaš zakopčanu Nininu odeću, kao što otac svlači kćer koja je pala u parku igrajući se loptom. Prepusti mu se, uživajući u bezbednosti koja je izbijala iz vrhova njegovih prstiju. Očistio joj je ogrebotine na leđima alkoholom i posuo belim prahom. Poslušno se okretala u postelјi koja je mirisala na čistog, odnegovanog muškarca, nudeći mu bez stida telo, kojim je baratao oprezno i pažlјivo, s puno blagosti, kao da je neka živa dragocenost. Osećala se kao nekad davno. u detinjstvu, kada ju je pregledao kućni lekar, u koga je bila potajno zalјublјena. Budi dobra devojčica! Tako... To ništa ne boli, jel' da? Sad malo stisni zube. Vidiš kako si ti hrabro dete! Nisi kao ostala deca. Ponovo je bila naga i osećala čitavom površinom kože prijatnu grubost lanene postelјine. Bradavice joj opet nabubreše, ali ovaj put je nije bilo stid zbog njih.
— Dođi… — prošaputa. — Dođi!
— Opustite se i spavajte... — kazao je. — Sve će biti u redu.
Prokleti intelektualac, pomisli pre no što utonu u san. Probudila se oko deset sati i bosonoga pronašla kuhinju. Na stolu su ležale rastvorene novine, izmrvlјen hleb, grožđe i mleko. Pronađe u frižideru slaninu i jaja. Jela je čitajući preko zalogaja, sve dok ne primeti da je neko posmatra. Čovek je stajao u dovratku, odeven u beli mantil sa slušalicama oko vrata.
— To ste sve samo sanjali! —reče. — Najbolјe će biti ako uspete da se ubedite da ste sve samo sanjali…
— Tužiću ih!
— Kome?
— Šta ja znam kome? Tužiću!
— Polako, polako... — rekao je. — Kako mislite da dokažete? Znate li ko su, kako se zovu, odakle su? Poznajete li ih?
— Ne poznajem. U stvari, prepoznaću onoga s brkovima u belom odelu.
— Čak i ako ih pronađu posle tri meseca, to neće biti dovolјno. Reći će da ste ih sami izazivali.
— Ja ih izazivala?
— Znate, u ovim krajevima još se veruje da nijedna žena ne može biti silovana protiv svoje volјe. A i tužilac i sudije su iz ovog kraja, znate.
— Kako to mislite?
— Vidite, kada je knez Miloš trebalo da presudi ko je kriv za neko silovanje, izvukao je sablјu i dao je tužitelјu u ruke: »Hajde, udeni je u kaniju dok ja mrdam!« — kazao je.
— Ali vi ih poznajete! — reče Nina. — Vi ćete posvedočiti!
Pogledao je blago, kao nerazumno dete koje ne zna šta je život:
— Ja ne svedočim! — kazao je. — Ja lečim. Uz to, vi odlazite odavde, a ja ostajem zauvek da živim s njima.
Zaustavila je »dijanu« na vrhu planinskog prevoja odakle se varoš u kotlini videla kao na dlanu. Obrisa dlan o pantalone. Gledala je dugo Mesto obavijeno dimom žutih fabrika što su ga okruživale poput smrdlјivog prstena; videla je hrpu sivih kućerina, sivog drveća i sive šlјake.
Već su dovolјno kažnjeni što žive ovde, pomisli i potera kola drumom prema severu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:18

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:20

Od sedam do tri


„Zovite me Ismael.“

(HERMAN MELVIL, MOBI DIK)

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“

(LAV TOLSTOJ, ANA KARENJINA)

„Danas mi je majka umrla. Možda juče, ne znam.“

(ALBER KAMI, STRANAC)

„Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio nakon nemirnih snova, primetio je da se u krevetu bio pretvorio u golema kukca. “

(FRANC KAFKA, PREOBRAŽAJ)


Слика Слика Слика Слика


Divnih li početaka!
Ima li išta teže nego odlučiti se za početak knjige? Počneš li dobro prvu rečenicu koja je presudna, stvari će se rasplitati same od sebe, baš kao kad se povuče pravi kraj konca u zapetljanom klupku. Najmanje tridesetak puta započinjao sam prvu rečenicu ovog rukopisa. Najzad, posle mnogo muka odlučih se za ovu:
Recimo da sam običan čovek, mada to nije sasvim tačno: nema običnih ljudi. Ali istorija mi nije dodelila nikakvu posebnu ulogu, niti je, tešim se, bilo prilike za takvo što. Nikada se nisam otimao za neko izuzetno mesto u životu. Možda je to posledica moje urođene stidljivosti i povučenosti, a možda stvar domaćeg vaspitanja (odrastao sam u skromnoj činovničkoj porodici), tek, nikada nisam vladao drugima, niti me je to privlačilo. Ali su zato drugi vladali sa mnom! U toku dvadesetogodišnjeg službovanja promenio sam na stotine šefova, sekretara, načelnika, pomoćnika i direktora. Bilo ih je svakojakih. Strpljivo sam čekao da se mali tirani umore od vladanja i uklone iz mog života. Kakve li naivnosti! Nekad bih to i dočekao (umirali su ili bivali oterani s položaja), ali, avaj, nasleđivali bi ih istog časa neki mlađi, slični njima, sveži i odmorni gladni vlasti i moći. Ma koliko bila beznačajna - vladavini nikad kraja! Gotovo da mi je bilo bolje sa onim pređašnjim. Najpre, bili su znatno stariji od mene, a onda, mnogi su se vremenom ugojili, otežali, umorili se od vladanja, postali nekako tromi i čak, dobroćudni, jer su se uverili da ne želim da im otimam položaj. Trebalo je, znači, čekati da se i njihovi naslednici najedu, opreme stanove i kuće, iškoluju i požene decu i, najzad, smire... Ali ja imam samo jedan život! A on ni iz daleka nije tako dug da potraje dok se izređaju svi oni što su željni vlasti.
Bilo bi naivno verovati da će vlast - taj prastari začin istorije - iščeznuti u jednoj kancelariji samo zbog toga što su izmišljene električne pisaće mašine, pa šefovska akta više ne prepisuje zarezanim guščijim perom Gogoljev koleški registrator četrnaestog činovničkog razreda, već to radi IBM-ova električna mašina. Ukus vlasti nemoguće je, naime, isterati, baš kao što godinama nisam uspevao da izvetrim miris štavljene kože iz jednog kožnog šešira, mada sam ga pune dve godine držao okačenog o klin na terasi, gde su ga produvali svi beogradski vetrovi. Šta sve nisam radio s njim! Čak sam ga i potapao u kolonjsku vodu, pa opet, čim bih ga stavio na glavu, svi bi počeli da njuškaju okolo, kao da ispod šešira krijem crkotinu.
Naravno, i ukus vlasti preselio se danas u neko drugo voće dobijeno ukrštanjem na naučnoj bazi: teško ga je prepoznati kao otrovnu jabuku u ruci one matore veštice, koju je unajmila Snežanina maćeha da se reši lepe pastorke.
Shvativši to, pokušao sam da se povučem u neku vrstu ljušture, u svoja mala poslepodnevna zadovoljstva (od tri do sedam), preuzevši dobrovoljno mimikriju takozvanog „malog čoveka“, mada se ni slučajno nikada nisam osećao malim! Naivno
sam verovao da je, i pored svega, moguće sačuvati neki svoj tajni život u koji drugi neće imati pristupa. Dobro. Odradiću polovinu dana od sedam do tri, izvršiću poslušno sve što se bude tražilo od mene, ali tamo kuda posle odlazim - tamo će najzad, biti onako kako ja budem hteo. Đavola!
U početku, dok je čovek još mlad, ima osećanje da je kancelarijsko zaposlenje, u kojem se slučajno našao, privremeno. Koliko je vremena pred njim? Da mu neko tada kaže da će sve godine do penzije provesti u plesnivoj sobetini za sedmim stolom, levo od vrata, sa još devet nesrećnika, ili ne bi poverovao, ili bi se istog časa obesio.
A, vidite, najveći broj ljudi po gradovima tako dočeka starost. Šta ih drži? Nada da će se jednoga dana ipak izvući. A i onda kad čovek prestane da gaji bilo kakvu nadu u pogledu svog slučaja, ostaje ipak nada da će mu se izvući deca. A to je još uvek nešto! Ali dolazi trenutak kad se čovek iznenada zapita: zbog čega je, uopšte, kriv, da je osuđen na tako dugo robijanje? Šta je zgrešio, kome je to toliko skrivio da sve ove godine ispašta nepoznat greh?
S druge strane, ostaje mu sve manje vremena za onaj mali tajni azil. I kada stigne u njega, neka gorčina počne da truje tu teško stečenu, skrivenu slobodu - tajno sklonište mu ne pruža više nikakvo zadovoljstvo.
Deca, zbog koje se, navodno, žrtvovao, već su odrasla i imaju svoje muke. Jedno po jedno odlaze iz kuće, u svet, i ne primećujući naše živote. Osećamo uzaludnost dirinčenja. Mogli smo da budemo ovo ili ono, mogli smo sve, a pristali smo na urednost, poslušnost - na dobrovoljnu prosečnost!
Ne bih se ni mrtav usudio da posle više od četvrt veka potucanja po kancelarijama, izvučem neki sveopšti zaključak ili, ne daj bože, dajem savete onima što su ostali da i dalje trunu tamo. Napisane su tone knjižurina o birokratiji i administraciji, a pisali su ih ljudi mnogo pametniji od mene, pa šta? Grdeći je i spominjući na svakome koraku, reč birokratija je od svih tih tako čestih spominjanja izgubila svaki smisao, baš kao što su komarci postali neosetljivi na di-di-ti! A to je upravo i želela. Lukava je ona. Stoglava. Ko se danas, na primer, plaši Baba Roge? Bilo kako bilo, birokratija i dalje muči i truje svoje taoce - službenike. Svi koji pišu o njoj nude velika rešenja, raščlanjujući je odnekud sa visine ili sa strane, svejedno, a da se ni u jednom trenutku ne zapitaju kako se za sve to vreme osećaju njene žrtve? Dijagnoza savršeno tačna - samo što pacijenti i dalje umiru! Stručnjaci bi, naime, želeli neku bolju, efikasniju i savršeniju administraciju, koja neće kasniti za vremenom, a to što je neko prisiljen da čami čitavog života od sedam do tri nad potpuno nepotrebnim i besmislenim aktima, zaboravljen i od Boga i od ljudi u polumračnoj kancelariji, to se nekako samo po sebi podrazumeva.
Posle svih tih pametnih knjiga, dakle, nije mi preostalo ništa drugo nego da čitavu stvar (kad sam već u sosu do guše) ispitam i izučim na sebi, baš kao oni naučnici što su sami ubrizgavali tek pronađene serume u svoje vene, rizikujući da podlegnu koleri, pre no što pomognu bilo kome.
Da se upustim u tako šta, pomoglo mi je, priznajem, nekoliko srećnih okolnosti. Još
od malih nogu voleo sam knjige i družio se sa njima. Koliko mi je puta moja pokojna majka (Bog da joj dušu prosti!) otimala iz ruku neki roman, pa čak i odvrtala sijalicu iz lampe, samo da prestanem sa čitanjem! Starije žene, u to vreme, verovale su da se čitanjem kvare oči, ne misleći koliko se čitav čovek kvari kad uopšte ne čita! A šta će mu onda zdrave oči?
I tako, vukao sam uvek sa sobom poneku knjižicu na posao. Videći me kako koristim svaki slobodan trenutak da nešto pročitam, kancelarijske kolege bi me, uoči praznika ili nečijih rođendana, često pitale za savet koje knjige da kupe i gde da ih jeftinije pronađu. Poznavao sam sva mesta u varoši gde se u pola cene mogu naći još sveža izdanja. Pošto se svi zanesenjaci koji obilaze antikvarnice vremenom zbliže, dok prevrću gomile knjiga, nadajući se da će slučajno naleteti na nešto jedinstveno, nije mi bilo teško da u tom, prilično zatvorenom krugu steknem izvestan ugled i da upoznam mnoge ljude koji žive od knjige. Toliko sam se izveštio u tom poslu da sam uspevao da iskopam retke stvarčice štampane još pre rata, koje posle nikada nisu preštampavane, da predosetim povlačenje nekih izdanja, a nekoliko puta čak i da kupim po dva-tri primerka knjiga koje su sat kasnije bile zabranjene i zaplenjene u knjižari. Jednoga dana, poveriše mi, čak, i da sastavim biblioteku ZUKIDA. Imali smo, naime, svečanu salu za sednice, u kojoj je neki nadobudni arhitekta slučajno prevideo čitav niz praznih polica, pa ih je valjalo nečim ispuniti, da se ispred njih slikaju šefovi kad daju intervjue. Kako divan posao! Imao sam odrešene ruke i za odobreni novac uspeh da nakupujem dva puta više knjiga nego što bi to bilo kome uspelo.
Zašto o tome govorim? Zbog toga što su mi knjige, koje sam pažljivo čitao, pomogle da bolje razumem stvari koje sam video svojim rođenim očima, radeći četvrt veka u kurirskoj službi ZUKIDA. Jer, samo kurir zna koliko je kancelarija u ovom gradu, i kako su jedna drugoj slične! Ako bude sreće pa istrajem i časno okončam ove zapise, možda će mi uspeti da pronađem put do srca birokratske nemani, koje kuca zaključano iza sedam prijemnih kancelarija, sedam sekretarskih predsoblja, sedam tapaciranih vrata i sedam šifrovanih brava u nekom kabinetu.
Šta želim ovim skromnim rukopisom, ako ikada stekne korice i postane knjiga, u šta čisto sumnjam? Ništa drugo osim da pokaže činovničku glupost, onih koji mojoj braći - službenicima - pre podne zagorčavaju život! Hoću da znaju da sam ih prozreo! Ova knjiga je, zbog toga, namenjena čitanju iz poluizvučene fioke (jer je i pisana za fioku), u kojoj svakog časa može neprimetno da iščezne, čim se pojavi neka od šefovskih punjenih ptica, neko pred kim treba da se glumi neprestani, predani kancelarijski rad. Knjiga će tada, istina, nestati, ali ne i smeh - jedini način koji nam je preostao da se borimo protiv besmislenog života.
Možda bi trebalo pisati o svemu? O svakoj sitnici koja nam se dogodila, ma kako na
prvi pogled izgledala beznačajna. Možda će jednoga dana, kada nas više ne bude, nekoga zanimati svaki naš trenutak: penjanje uz stepenice sa prepunim zembiljom i zastajanje na odmorištima, čitanje novina u klozetu, tišina između dva podizanja kašike sa goveđom supom za nedeljnim ručkom, očajanje koje nas je obuzimalo pred prvi u mesecu, kada smo ostajali bez sredstava za život a ni od kog se nije moglo pozajmiti... Možda će jednoga dana ljudi zaista živeti drukčije, sadržajnije, i možda će zbog toga želeti da znaju kako je izgledao jedan potpuno promašeni, sumorni život, ne samo od sedam do tri, već možda i onaj njegov nastavak zbog koga smo dirinčili: ono vreme od tri do sedam, ako ih uopšte bude ma šta zanimalo vezano za nas, beznačajno podstanarsko pokolenje. Nije moje da razmišljam šta je važno, a šta ne, da presuđujem svom životu! Ponekad nam obična muštikla od izgriženog, višnjevog drveta govori više o ocu od koga smo je nasledili, nego biografija pisana njegovom rukom. On je mogao i da slaže, otisci njegovih zuba na muštikli - ne! Možda bi zbog toga trebalo da napišem trotomnu sagu o našim sirotinjskim danima, da zapišem svaku reč, kada bi to bilo moguće, svaku svađu, datum; možda bi još trebalo priložiti trolejbuske karte linije jedanaest - one bi podsetile na hladna, mračna jutra bez nade pod škiljavom uličnom rasvetom, kada odlazeći u kancelariju spavamo stojeći okruženi privremenom toplinom tela oko nas; priložiti ugovore o zakupu stanova, račune za kiriju, struju, vodu, iznošenje đubreta, televizor, radio, zemljarinu, vazduh, članarine za dobrotvorne organizacije, lekarske recepte: pomoću njih bi mogli da rekonstruišemo probdevene noći za vreme dečijih bolesti, buncanje u vrućici, miris sirupa i peškira namočenih u sirće - na kraju, ono neponovljivo osećanje da smo zajedno, da jedino nas troje pripadamo jedno drugom i da je svuda naokolo ravnodušnost tuđih ljudi. Priložiti još i dečija svedočanstva na koja smo bili tako ponosni, polise osiguranja, kitnjaste menice državnih zajmova - mada i sami bez ičega, pozajmljivali smo državi kada je tražila od nas, ne naplativši nikada taj dug (otadžbina nije nikome ništa dužna); listove iz čitanki, feljtone u nastavcima koje smo isecali iz novina, nadajući se da ćemo tako sastaviti zanimljivu knjigu; zapušače koka-kole, kupone, šibice, dugmad, kutije deterdženata - dokaze da smo učestvovali na nagradnim igrama u kojima su premije bile kuće i kola - i Palma de Majorka! - srećke koje nisu izvukle čak ni ulog; možda još i lekarska uverenja? Pritisak. Sedimentacija. Analiza mokraće. Encefalografski dijagram treperenja naših uplašenih mozgova. Slučajne fotografije iz automata 12x6. Novčanice koje su se nekoliko puta zamenjivale novima. Beleške kojima smo se pravdali šefu: „Napišite o tome belešku!“ Rešenja o korišćenju godišnjih odmora. Ukaze kojima se menjao naš status i ime radnog mesta u skladu sa administrativnim promenama, dok smo ostajali stalno na istom. Sve. Sve. Sve. Apsolutno sve do čega bi se moglo doći!
I možda bi tek onda naš život bio nešto jasniji onome ko bi ga ispitivao (ako niko drugi, biće to, verujem, naši unuci i praunuci), ispitivao nepristrasno i hladnokrvno, poput biologa koji izučava neku slučajno pronađenu paprat, zaostalu posle svoje izumrle vrste. Ali, ne! Ti ne bi ništa shvatili! Bila bi im potrebna dobrota da nas razumeju i da nam oproste. I nama koji smo dozvolili da nas muče, i onima koji su nas kinjili. Tek bi
ogromno sažaljenje i praštanje bilo u stanju da osvetli čitav taj materijal. Bez toga, svi ovi podaci ostali bi leš od fotografije, ništa više.
Ako to ne učinim (bar pokušam), plašim se da će me progutati pomrčina vremena. Šta će ostati od nas? Istorija? Nismo je zanimali. Beležila je samo velike događaje i značajne datume što odjekuju praznim ehom. Beležila je govore, koji nas ne spominju drukčije nego kao narod. Mogu se naći u kompletima starih novina. Sačuvala je u arhivima i filmske trake, na kojima se pojavljujemo kao živi bedem duž ulica. Ostaju još i spomenici. Monumentalna zdanja. Ostaje - epoha! I u njoj beskrajna zatalasana masa posebnih života, ne većih od planktona, ako se gleda istorijski. Na toj pučini pojedincima se ne raspoznaju ni boja očiju, ni akcenat, ni hod, ni navike - ništa od svega, a ta masa nadolazi i povlači se poput plime i oseke, puneći grobove - betonske lonce, čija je unutrašnjost izdeljena na lavirinte iz kojih nema izlaza, jer su svuda naokolo glatki zidovi uz koje se ne može popeti ni bubašvaba. To je slepa gomila koja se budi, brije, šminka, žvaće, puni stomake, a zatim autobuse, trolejbuse i tramvaje, zakrčuje ulice i trgove, vraća se u istom pravcu u obliku velikog talasa što se povlači u rasulu, leže u postelje, pari se, spava, možda sanja... Ko će nas pronaći u tom moru, u toj mori, i koga će zanimati kako su se kotrljala dva zrnca peska prilepljena jedno uz drugo; kako su se gubila i nalazila dva oblutka na nepreglednoj plaži, spojena mahovinom ljubavi. Koga će to zanimati? Kada u nekoj od bezbroj fusnota kakve istorijske knjige pročitamo da je „velika ekonomska kriza dvadesetih godina ovog veka upropastila sloj slobodnih zanatlija i vlasnika malih radionica...“ - pomislimo li na hladne kuhinje u kojima više nema šta da se pojede, vidimo li decu kako tupo sede i čekaju od roditelja, za koje su mislili da su svemogući, da im pomognu? Osećamo li ukus bede i poraza, strah od noći što se spušta na pogrešne četvrti, ili prosto pređemo preko te rečenice kao preko suvoparnog podatka iz političke ekonomije, ne videći ni jedno jedino lice, ni dah iz usta, ni drhtaj ruke, ni zakrpu na kolenu, do juče elegantnih pantalona, ni nedeljnu bradu, koju otac više ne brije jer je digao ruke od svega?
Ostaje još lepa književnost, koja bi trebalo da se bavi ljudima, ali nju zanimaju samo izuzetne sudbine i posebni tipovi: heroji ili antiheroji, svejedno - heroji; ona je suviše samozadovoljna da bi primećivala druge, dovoljna je sama sebi i svom večnom, uspavljujućem ritmu: - reče ona - reče on...
Zapiši to! Sačuvaj ovo! Pribeleži ono... Stavi u fasciklu!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:22

Za mnoge je mislioce osnovno pitanje čovekovog života, ako sam dobro razumeo, pravo na samoubistvo. I ja sam, priznajem, često mislio na taj izlaz u slučaju krajnje nužde i mogu da kažem da mi je mogućnost da napustim ovu planetu, na koju nisam ni tražio da dođem, olakšavala mnoge teške, da ne kažem bezizlazne časove, kada se oko mene stezala omča kancelarijskog života. No, u samoubistvu ima nečeg što lepo vaspitan čovek, kao što sam ja, ne može da podnese; nešto, naime, što vređa banalnošću... Ne mislim na oproštajno pismo bez koga se ne može; šta, uopšte, napisati u njemu i kome; kako objasniti taj svoj korak? Ne, nije to u pitanju! Čini mi se da nema potpuno čistog samoubistva. Sva ta vešanja, kada vas nalaze isplaženog jezika i pomodrelog lica, prosuti mozak po tepihu, kade pune krvi iz vena, kuhinje što bazde po otrovnom gasu ili još gore, smrskana tela na trotoaru, naduveni leševi koji plove rekama... Nož, plin, metak ili omča? Kakav bedan izbor! U bilo kojoj varijanti, smrt verovatno boli nema prijatnog samoubistva. Osim toga, ostaje telo. Šta s njim? Kakav šok za ukućane i rodbinu, koliko muke da pokupe samoubicu, da ga sastave, našminkaju, obuku mu odelo ili ukočenog prenesu na postelju! Nisam samoživ, ne mogu a da ne mislim na nevolje koje bih svojim sebičnim činom zadao bližnjima. Proveo sam mnogo vremena razmišljajući o pravu na samoubistvo, naravno, ne više no što to čine ostali, oni koji nikada javno ne priznaju da misle o smrti. Ali kad sam se već jedanput poduhvatio rešavanja te mračne zagonetke, nije me napuštala, sve dok me sopstveno otežalo telo i njegovo očigledno propadanje malo-pomalo ne dovedoše do epohalne zamisli bezbolnog, diskretnog i posve nečujnog samouništenja, koje neće nikome naškoditi osim onome ko ga počini. To je samoubistvo bez velikih gestova, buke, i teatra, bez patetike, dakle, potpuno je neprimetljivo običnom posmatraču i izvodi se, mogu slobodno da kažem, gotovo masovno, a da to nikoga ne čudi. Primetio sam, naime, da se oko mene kreće mnoštvo mrtvih. Ne, ne igram se rečima: bili su zaista mrtvi, mada su hodali, pili, jeli, razmnožavali se, bili čak ponekad i duhoviti u društvu... Ali njihove ugašene oči i neki, jedva primetni, utučeni izgled, govorio je onome ko ume da čita sa lica da su to pomireni ljudi, koji su u jednom trenutku odustali od života i pristali samo da postoje, da statiraju, traju, ništa više. Naravno, niko od njih ne zna da više nije među živima, tek pokatkad, za takvog čoveka se samo kaže: „Je l’ to onaj pomalo mrtav tip?“ Međutim, doći u njihovo stanje svesno, snagom ili slabošću svoje volje, potpuno svejedno, predstavlja za mene, može se reći,
savršeno samoubistvo bez ikakvih tragova, što je isto tako teško izvodljivo kao i savršen zločin. Čovek na taj način ne pričinjava nikome bol, umire neprimetno, dugo, dugo i sasvim prijatno. Njegovu decu ne prati do kraja života slučaj oca-samoubice (što može da bude ozbiljna senka u svačijoj biografiji), uopšte uzevši, ne dešava se ništa posebno - samo se umire, umire, umire, samo se umire...
Moram da objasnim još i to da sam kao sasvim mali dečak mnogo čitao i slušao o hrabrim ljudima koji su izvodili svakojake eksperimente sa svojim telima, i da me je takva vrsta pustolovina stalno privlačila. Na žalost, potekao sam iz prosečne malograđanske porodice, koja nije imala razumevanja za moj avanturistički duh u zametku. Pokojna majka nije htela ni da čuje da se pentram po liticama ili ronim dublje od svoje visine (govorila je da to nije dobro za uši), a što se tiče rekorda u gladovanju, koje me je nekako najviše zanimalo, smatrala je ličnom uvredom ako ne bih uzeo i drugi tanjir nekog njenog jela, koje bi pripremila sa ljubavlju. Moj otac, strog i patrijarhalan železničarski činovnik, smatrao je da normalnom i čestitom građaninu ne dolikuje ogledanje u tim, za njega, cirkusantskim veštinama i da u svemu treba biti umeren i držati se zlatne sredine. Vremenom, Lola je počela da kuva isto tako ukusna jela kao i moja majka, a zatim, nastupilo je doba relativnog blagostanja, bar što se tiče hrane, tako da od mog rekorda u gladovanju ne bi ništa. Možda je stara želja da se u nečemu istaknem ostala da tinja neugašena ispod svakodnevnih navika? Ukratko, umesto da potučem sve rekorde u gladovanju, za šta sam se pripremao još kao dečak, odlučih da se prepustim gojenju! Na to me je navelo više razloga. Najpre, nijedno društvo na svetu ne voli izgladnele. Oni uvek deluju kao nemi prekor. Preterana mršavost je od vajkada bila sumnjiva - u telima bez grama suvišnog mesa, kao po pravilu, obično se krije skeptičan duh, nepoverljivost, sumnja, ukratko, zanovetanje... Ne proganjaju uzalud kroz čitavu istoriju čovečanstva debeli mršave!
No, lagao bih kada bih tvrdio da sam svesno odlučio da se ugojim. Otkud meni tolika snaga? Pobegao sam u jelo iz čistog očajanja, iz tuposti i beznađa u koje sam zapao, obeshrabren malim, bolje rečeno, nikakvim izgledima da napravim bilo šta značajno u životu. Jednostavno, prepustih se žvakanju kao utehi. Nisam, dakle, učinio ništa izuzetno, osim što sam digao ruke od svega, zažmurio i poput pravog samoubice skočio naglavačke u hranu. Zar nas nisu terali da jedemo još kao bebe? Čitava naša civilizacija započinje kljukanjem mladunaca!
Ali, da ne bih odugovlačio, bolje odmah da kažem kako sam se upustio u najveću avanturu svog dosadnog života. Kad danas pomislim na to (a sve ređe mislim na bilo šta, jer mi razmišljanje predstavlja izuzetan napor), moj očajnički poduhvat započeo je jednog sasvim običnog dana u vreme doručka. Sećam se, jutro je bilo oblačno i trebalo je da, kao i ostalih dana, krenem u kancelariju. Pogledah svoju jadnu ženu, koja je već odavno digla ruke od svog izgleda i začudih se: otkud ja s njom? Ništa mi prisnije nije delovala ni naša ćerka, već izrasla, potpuno strana devojka, sa kojom sam malokad razgovarao. Čitala je neku televizijsku reviju. Ponekad se tako dogodi da čovek ugleda
svoje bližnje u nekom novom svetlu, kao da ih vidi prvi put u životu, ali mislim da se veoma retko dešava da u istom osvetljenju ugleda i sebe i da iznenada shvati da je iz njega izvetrio sav duh, iščezla sva ona energija koja čoveka razlikuje od domaće životinje; kada utvrdi da je sav načinjen od kože, mesa, kostiju, creva, plazme, bubrega, želuca, belih i crvenih krvnih zrnaca - da je, u stvari, neka vrsta žive mašine, koja neprestano zahteva da se naliva tečnošću i da se hrani kalorijama da bi dalje mogla da radi... Ne umem tačno da objasnim taj čudan osećaj, ali čim me je obuzeo otisnuh se! Bilo mi je u isto vreme i tužno i smešno što niko nije ni primetio da sam krenuo u jednu od najsmrtonosnijih pustolovina za koje se zna - u avanturu iz koje nema gotovo nikakve nade za povratak. Nije bilo svečanih govora, ni luke zakrčene jedrilicama i čamcima, nije bilo vojne muzike, ni televizijskih kamera; krenuo sam ne mičući se sa svoga mesta, na to opasno putovanje, a da me čak ni moja sirota Lola nije poljubila u obraz za rastanak.
Za početak, pojedoh pola kilograma još toplog hleba sa tek otopljenim domaćim čvarcima, a zatim navalih na slaninu, salamu, kajmak i sir, pa onda sručih u sebe litar hladnog kakaoa i pola tegle slatka od šljiva. Kad to završih, počistih ono što je ostalo ispred drugih. Sećam se, moja ćerka me pogleda preko novina i reče:
- Gle, tata se provalio!
Nije ni slutila koliko je u tome bilo istine. Jeste, provalio sam dugo čuvanu branu uzdržavanja! Tog jutra mi još nije bilo sasvim jasno da u mom prepuštanju jelu leži u osnovi želja za samouništenjem. Zar je to čudno? Zar u svakom podvigu nema, takođe, mnogo samoubilačkog?
Jedući postepeno sve veće i veće količine hrane, kao da sam tonuo u neko tupo blaženstvo. Krv mi je sve teže dopirala do mozga, zabavljena varenjem jela, što me ubrzo natera da redovno spavam posle ručka, sve duže i duže, dok ne stigoh u razdoblje (bolje rečeno, u razdeblje!), kada sam se budio samo zbog večere i jedno vreme dremao uz upaljen televizor, a onda ponovo spavao. Budio sam se oko tri po ponoći od gladi i jeo u tami, osvetljen samo avetinjskom svetlošću otvorenog frižidera.
Iz dana u dan, gubila se moja ranija žučljivost, topilo se nezadovoljstvo pod vrelinom sala kojim sam u slojevima oblagao svoj bivši gnev. U početku sam, naravno, morao da upotrebim i nešto volje da bih jeo, ali, već u punačkoj fazi, proširena creva počeše sama od sebe da traže sve više hrane. Još nešto: čovek čitavog života očekuje neko čudo koje će ga spasiti, to je nada koju podgrejavaju dani što dolaze; najčešće čitav život protekne u slatkim iščekivanjima što se u najvećem broju slučajeva nikada ne ispune. Međutim, neko ko nalazi zadovoljstva u opipljivim, svakodnevnim stvarima, neki pijanac ili gastronom, na primer, ostvaruje pri svakoj čaši, svakom obroku, to čudo koje drugi tako bezuspešno očekuju i traže. Čekanje na ručak ispunjavalo me neizrecivim uzbuđenjem i srećom, baš kao da mi je neka lepotica zakazala sastanak. Kad smo već kod toga: mojih sto četrdeset i osam kilograma, koje sam stekao za samo nekoliko godina, oslobodilo me je mnogih obaveza, među njima najdosadnije - niko od mene nije očekivao da ću se baviti onim smešnim pokretima i redovno obavljati bračne dužnosti,
kad ni pertlu nisam mogao sam da zavežem. Noć je pripala samo meni! I tako, već kod postavljanja tanjira na sto, kada bih začuo ono karakteristično zveckanje viljuškama i kašikama ili prskavo Pššššššš-šištanje šnicle bačene na usijan tiganj, obuzela bi me slatka jeza pod jezikom, ne nepcima i vrhovima zuba. Po Pavlovu, tačno bih osetio ukus jela desetak minuta pre no što mi prvi zalogaj klizne niz jednjak u stomak. I gle, tek što bih završio ručak, preda mnom se pružao novi cilj, otvarao se novi smisao - večera! Legao bih u postelju, misleći sa čežnjom na doručak i sveže jutarnje novine. Uskoro, međutim, novine neprimetno otpadoše. Što sam se više gojio, to su me manje zanimali drugi ljudi i njihove sudbine. Prestadoh da se interesujem za politiku, umetnost, za vreme... Čovek se godinama kljuka podacima, tuđim osećanjima i iskustvima. E pa, dosta s tim! Sada je vreme da se iz tog celokupnog iskustva napravi sinteza, da se nešto započne, nešto novo, samo moje i ničije više! Ne mislim da se obrazujem sve do smrti, koja je već otpočela! Umesto svega ostalog, usredsredih se na suštinu: osluškivao sam svoje telo, uvlačeći se sve dublje u samog sebe, utopljen u salo kao u neki mekani oklop protiv sveta. Lagano sam se opraštao od života, koji je do mene dopirao, sada, samo u obliku hrane. Jedno vreme sam razmišljao, onako usput, odakle potiče meso koje je još do juče hodalo na četiri noge, otkuda stižu šunke iz brda ili iz ravnice, je li povrće prskano pesticidima, da li je hleb ispečen u privatnoj pekari ili kupljen u samoposluzi, ali ubrzo i to prestade; na sto sedamdeset kilograma zanimala me je isključivo količina, gotovo da mi je bilo svejedno šta jedem. Slična stvar dogodila mi se i sa ukusima jela! U početku sam obraćao pažnju na kulinarske nijanse, sve dok ne dopreh do suštine, do najjednostavnijih, seljačkih jela bez ikakvog rafinmana. Moje zasićeno čulo ukusa više nije mogao da nadraži nikakav pikantni sos: mogao me je zadovoljiti samo krompir, pasulj, kupus, bob, slanina, praziluk, hleb... Dok sam još živeo, zapazio sam da strasne pijance, opsednute pićem, uopšte ne zanima kvalitet vina ili rakije. Trudili su se da što pre stignu u besvesno stanje i pili sve odreda, što god im se nađe pod rukom, mešali pivo i konjak, vino i likere, a bili bi u stanju da popiju i špiritus, samo da što pre stignu tamo.
U izvesnim studijama društveno dozvoljene gojaznosti, nazovimo je uslovno tako, puniji čovek stiče neke prednosti nad ostalima, manje debelima. Ko je video mršavog direktora klanice? Ko veruje nekom velikom privredniku ako nije gojazan, dostojanstven? Mislim da uspeh u poslovnom svetu kod nas dostiže vrhunac na oko sto dvadeset kilograma; tolika je u moje vreme bila idealna težina najmoćnijih trgovaca i esteta. Uz to, naša istorija je puna gladi i nemaštine. Vekovni ideal izgladnelog puka još je uvek krupan, dobro uhranjeni prota, čije crvene obraze šaraju plavičaste žilice. On je totem protiv straha od genetske gladi. On je uzor! Nikada nisam imao više uspeha u poslu nego one godine dok sam još varirao između sto dvadeset i sto četrdeset kilograma! Ko je smeo da me pošalje sa kurirskom poštom u neku drugu firmu, kad bi me video kako dostojanstveno kunjam za svojim stolom? Uz to, postao sam problem za liftove. Kada bih ušao u kabinu, palilo se istog časa crveno svetlo. Ali na granici od sto šezdeset kila, čovek prestaje da biva dostojanstven i postaje tragično smešan. Šta su mogli da rade sa mnom? Počeše da me šalju na lečenja o državnom trošku. Obišao sam nekoliko
sanatorijuma za mršavljenje, sve u divnim pitoresknim letovalištima i banjama. Po danu sam se hranio na naučnoj bazi, po tablicama, a po noći se iskradao i obilazio krčme oko železničkih stanica. Uspeo sam da prošvercujem i izvesne količine suhomesnatih proizvoda i sakrio ih u skrovište koje sam bio izdubio u madracu. Čistačice su mi unosile krišom u kliniku svežnjeve pljeskavica i hrenovki. Pošto nikako nisu umeli da objasne kako se neprestano gojim, umesto da mršavim, lekari kao i obično svališe krivicu na hormone! Da nije njih i tajanstvenih alergija, kako bi, inače, opravdali svoje neuspehe? Slatko sam se smejao u sebi, dok su ispitivali moje ogromno, rasplinuto, melanholično telo, koje je postepeno poprimalo oblike bolničke sobe. Povukao sam njihovu nauku za nos. Kako da otkriju da je u pitanju obično samoubistvo? Za mene već odavno ne postoje svakodnevni problemi prosečnih ljudi. Pretvorio sam se u dobroćudno čudovište i poznat sam u naučnoj periodici kao fenomen! Već dugo blagonaklono i nadmoćno gledam na one jadne amatere-proždrljivce, koji u najboljem slučaju uspevaju da za opkladu pojedu stotinak baklava ili vola! Diletanti! Na dvesta pedeset kilograma (od toga 180 kila sala) prestadoh da se krećem. Oslobodio sam se mnogih briga i nepotrebnih stvari. Pošto niko ne pravi tako prostranu odeću, po čitav dan sam obmotan tankim plahtama, bos, nesputan sujetom i praćenjem jalovih moda. Sam. Služili su me sa pažnjom i ljubavlju. Inače, ne bih mogao ni da se pokrenem; moji zglobovi ne bi izdržali tu težinu. Srce mi je, kažu, opterećeno, jer organizam mora neprestano da stvara novu krv. Salo mi se infiltriralo u jetru i bubrege. Teško dišem, pošto mi se zbog naslaga masti suzio prostor grudnog koša. Za to vreme, lekari su ispitivali psihosomatske veze mog naglog gojenja, pronalazili nedostatak ljubavi u detinjstvu, odgonetali zamršenost duševne strukture...
Nisam im otkrio pravi razlog. Puštam ih još uvek da se muče...
Postigao sam, dakle, najzad svoj cilj i oslobodio se razornih toksina svakodnevnog života. Kako je sad daleko ono vreme dok sam se koprcao u paukovoj mreži, tražeći izlaz! Koliko strasti, patnje i naivnosti! Koliko nade! Već su me polako svi zaboravili. I u ZUKID-u, koji me je nekom zamršenom transakcijom sa socijalnim osiguranjem, predao na dalje izdržavanje Medicinskom fakultetu, pošto mu se izjalovio pokušaj da me uvali cirkusu „Central“. O meni danas pišu kao o najdebljem čoveku na Balkanu! Slikaju me za srednje stranice novina jer na jednu stranu ne mogu ni da stanem. Šteta što u svemu tome ne uživam. Uspeh je, izgleda, stigao prekasno. Da se ne bih ugušio u snu, spavam sedeći na posebno konstruisanoj postelji, koja je istovremeno i precizna vaga. Usamljen sam. Tonem u san; spavam, spavam, sklupčan negde duboko u ovom monstruoznom telu koje više nije moje, na ovom svetu koji više nije moj... Kroz polusan mi promiču veliki uzori koje sam već uveliko pretekao u gojaznosti. Dolaze da me obiđu, misteriozni Buda premazan svetim mastima; oblaporni Gargantua, neodoljivi veseljak Kola Brenjon, Balzak ogrnut širokom anterijom; večito pospani Oblomov u halatu po kome se cakle mrlje prolivenog boršča; stari zabušant, dobri vojnik Švejk... Svi dobroćudni pisci i žderonje, uživači, izelice, gurmani, vedri očajnici, samoubice! Nema jedino Majlsa Dardena iz Severne Karoline, najtežeg čoveka na svetu. Verovatno jede poslednjim snagama jer se plaši da ću mu uskoro preoteti rekord. Još samo trideset i sedam
kilograma i trista pedeset grama i dostigao sam ga! Čuvaj se, Dardene! Stižem...

(1979)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:30

Ona i Off priče


Слика Слика Слика Слика
Ona
Decembar 1957. bio je jedan od najhladnijih meseci u ovom veku.
Što se mene tiče, bio je najhladniji za poslednjih dvađeset godina koliko sam tada imao, dok sam drhtu-rio u pretankom kaputu kroz čije je rupice za dugmađ, kojasu nedostajala, cvileo ledeni vetar sa Kalemegdana.
Čekao sam jednu od svojih prvih neuzvraćenih lju-bavi pred Bibliotekom grada Beograda, poslednjoj zgra-di u Knez Mihajlovoj kada se desnom stranom ide pre-ma Kalemegdanu, čije su se tamne krošnje ledile u mili-jardu kristala.
Devojka, koja je, takođe, bila i jedna od prvih žena koju nisam imao, bila je moja vršnjakinja i trebalo je da stigne u sedam sati. A li nije.
Cupkajući u mestu da bi se ugrejao, razgrtao sam sumorno osvetljenje Knez Mihailove sve do Američke čitaonice u dubini, trudeći se da je spazim i potrčim joj u susret.
Bilo je to u ono davno vreme dok su automobili još vozili tom ulicom koja je danas pešačka zona. I ne samo automobili! Čak i konjske zaprege. Ogromni konji isti-marene dlake zvani ,,štaje“ koji su vukli špeditere na gumenim točkovima. Njihove potkovice po asfaltu uda-rale su kao i moje srce te večeri.
U sedam i petnaest iznenada je stao vetar i nastupila je grobna tiŠina. Odjedanput poče da pada sneg kao da je neko iznad Beograda rasparao nebeski jastuk.
U pola osam počeo sam da brojim.
Odlučio sam da brojim do sto, a onda da odem. Imao sam ja svoje ja!
Po Knezu su još jedino sumanuto šetali osamljeni manijaci i samci.
Tačno preko puta Biblioteke nalazi se Likovna aka-demija. Bio sam student slikarstva. U prizemlju smo od šest do osam crtali večernji akt. Tb su časovi kada nagi mođel svakih pet minuta menja pozu a studenti prave brze skice i krokije.
Pozirale su nam uglavnom Ciganke, mršavih, tam-noputih i maslinastih tela. Pravi raj za manijake sa Kne-za koji su virili kroz rupice na beloj boji kojom su bili premazani nekadašnji izlozi te zgrade.
Decembar 1957. bio je toliko hladan, da se naš pro-fesor večernjeg akta, pokojni Đurđe Teodorović, sažalio na sirote manijake koji su virili kroz ogrebotine i uplašio se da se ne zalede na ulici. Rekao mi je da izađem napolje i da ih pozovem unutra. Izašao sam i ubedio ih da uđu i da gledaju gole devojke koliko god hoće, i oni, savlađavši stid, zaista uđoše u klasu. Dali smo im da sede pored ogromne peći ,,bubnjareu koja se loži pilotinom. Posedeli su jedno vreme a onda ustadoše zahvalivši se profesoru i krenuše ponovo napolje, na zaleđenu ulicu:
Hvala vam! - kazali su - A li spolja je mnogo lepše kad se gleda...
Tako sam u dvadesetoj otkrio skrivenu tajnu erotike.
Sa devojkom koju sam čekao (a već je bilo dvadeset i pet do osam) nije bilo nikakve erotike, sem ako izuz-memo da mi je jedanput, na igranci u podrumu biosko-pa ,,Luksoru dozvolila da joj držim jedno vreme dlan na levoj dojci ispod angorskog džempera od koga su na sve strane ostajale bele dlačice. Njene grudi bile su male, ali brađavice krupne i napućene. Podsećale su na živo dug-me radio-aparata Blaupunkt. Pokušavao sam da pro-nađem Radio-Luksemburg na kome je svake noći bila džez emisija koju je vodio čuveni Majkl Kolovej, ali mi je vlasnica tog dugmeta izvukla ruku ispod džempera.
Odlučio sam da brojim do hiljadu, pa ako i posle toga ne dođe, onda, stvarno...
Sa njom, dakle, nije bila stvar u erotici. Stvar je bila u njenim očima - dva divlja kestena po kojima je pala jutarnja rosa u kalemegdanskom parku. U tome. I u bledim isturenim jagodicama uokvirenim gustom tam-nom kosom koja je podsećala na frizuru kakvog paža.
Bila je nestvarno krhka u jedno tupo vreme sve-opšteg zdravlja i državnog optimizma. Nisam ni pri-mećivao kakve ima noge i kako je građena. Možda, uopšte, i nije bila građena? Možda je jednostavno pobe-gla sa nekog Modiljanijevog platna sa modrom osno-vom?
Osamsto pedeset i sedam, osamsto pedeset i devet, devetsto dvadeset i tri...
Poslednje brojeve sam razvlačio što sam duže mo-gao, gotovo pevajući kao kakvu liturgiju: devestoooooo deveeeeeedeeeset i osaaaaam... devestoooooo deveeee-eedeeset i deeeeeeeveeeeet...
Najgore je što se brojevi sa mnogo devetki teško pevaju, ali sam ih, ipak, razvlačio što sam duže mogao!
Sneg je sve gušće i gušće padao. To više nije bilo
perje, već je neko odozgo, nabacivao sneg pekarskom lopatom.
Odlučih da je častim sa još jednom stotkom, a onda ako stvarno...
Više nisam cupkao. Bio sam ukočen, samo su mi se usne micale dok je sneg padao po meni i pretvarao me polako u vitkog Sneška Belića, kome je umesto šargare-pe iz glave virila jedino cigareta ,,Ibara, raskvašena od snega.
Setih se mnogih snežnih smrti u romanima Džeka Londona. Kažu da je smrt u snegu bezbolna i gotovo prijatna. Još, kažu, da onome ko umire belom smrću u magnovenju proleti kroz glavu čitav njegov život. Istina, meni nije imalo mnogo toga da proleti. Dve, tri neuz-vraćene ljubavi i desetak enformel-platana koja su ličila na sve druge slikare sem na mene.
„Ideš li, Lujo?a „Idem, idem...“ „Hajde, hajde, rode!“
A li nije bilo nikoga čak ni da me dozove.
Uzalud. Uzalud sam te večeri pozajmio od druga džemper boje londonske magle, mali tavanski atelje pod ^redama i novac za bocu belog vina. Monparnas na Cuburi. Zvono ne radi.
Ulica je bila neutešno pusta i bela, svetla Likovne akademije pogašena, čak su i manijaci nekuda otišli...
Bilo je to u subotu uveče.
Možda je rekla da će doći u nedelju? Sigurno sam pogrešio! Tk misao me je održala u životu. Pa, da! Rekla je u nedelju.
Dogodilo se da sam 1994. imao promociju nove knjige u Biblioteci grada Beograda, u sedam sati. Ostao sam
pred ulazom u zgradu, na onom istom stepeniku iz 1957. da popušim još jednu cigaretu i kezio se učtivo onima koji su ulazili.
Na balkone Akademije preko puta izašli su svi sa kojima sam nekada studirao. I mrtvi i živi. Jedan sa riđom bradom visio je naglavačke nogama okačenim o ogradu terase i plazio mi se onako izvrnut. Mladi, zara-sli u paperjaste brade, odeveni u crno i umazani skore-nim bojama, njih šestorica su delili cigaretu (svako po dva dima), pravili mi magareće uši, kreveljili mi se pre-ko dugih noseva. Džoni je u rukama držao prvi posle-ratni gramofon ,,Suprafon“ na kome se okretala ploča Žorža Brasansa „Porte des Lilas“ . Neki su jeli ogromne, skamenjene čvarke iz ,,Divčibara“, a drugi su crtali već nedeljama mrtvu rodu koja se raspadala.
Kako sam želeo da budem sa njima umesto da uđem u Biblioteku i izigravam uspešnog pisca!
Bilo je veoma hladno.
I tada je naišla ona, užurbana, treperava, obmotana tamnim krznom, kose isto onako crne kao i u decembru 1957.1 očiju boje kestena, takođe. Nedostajala je samo ona rosa. Bila je zaista, još uvek lepa, ali više ne, ne-stvarna. Primetio sam - zaista dobro Dama u godinama. Naišla je baš kada sam pušeći brojao: pedeset i sedma, šezdeset i osma, sedamdeset i četvrta, osamdeset i prva, devedeset i druga...
Bila je nervozna i kao uvređena.
Gde si ti one večeri? - upitala je - Nisi mogao da me sačekaš ni trideset sedam godina? Kad obećam da ću doći - uvek i dođem!
Htedoh da joj objasnim ali nije mi dopustila da kažem ni reči. Reče da se žuri da zauzme mesto za moje književno veče koje samo što nije počelo. Uletela je u
Biblioteku ostavljajući za sobom pramen mirisa krzna i davne 1957.
- Potpisaćeš mi je posle, jel’ da? - dobacila je osvrnuvži se.
Da, zaboravih da kažem: onaj lanjski sneg koji me je zavejao dok sam je čekao, posle izvesnog vremena se otopio.
Ostao mi je samo na kosi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:30

PISMO

Dugo te nema na Savi.
Neki se još pitaju kuda si otišla sa Ade, a drugi te već polako zaboravljaju.
Baš neki dan, onaj stari gospodin Pešić primeti da te dugo nema na reci. Sećaš li ga se? On još uvek uporno vesla u svom predratnom skifu, uzvodno, uz maticu, sve do Ostružničkog mosta. Nizvođno samo curi i čita ruske klasike.
Znam da te to više ne zanima, ali i ja sam još u starom sidrištu. U istom onom čamcu i sa istim moto-rom od četiri konja. Trebalo nam je uvek mnogo vreme-na da savladamo reku i pobegnemo što dalje od ostalih, ali kad bismo stigli gore do Makiša, zaboravljali smo nevolje, staru četvorku i umašćene svećice. Bili smo si-romašni da se skijamo na vodi, pa sam te vukao na ko-nopcu uz reku. Najlepša haljina u kojoj sam te ikada video bila je ona, od vode. Navlačila si je na golo telo. Oko tebe je proplovljavalo uvelo lišće maestra Kosme, perje rečnih galebova i poneka osamljena pivska boca, koja je klimajući grlićem hitala da se ulije u Dunav.
Cuo sam da si postala stjuardesa. Lepo. Više, znači, ne plivaš. Sad letiš. I više ti ništa nije daleko. Kažu da spavaš u Dubaiju, da si na smeni u Singapuru; pričaju
da kupuješ haljine u Hong-Kongu, a nakit kod Tifanija na Petoj aveniji...
Više ne mirišeš na reku, nego na aerodromski djuti-fri šop. Sad najzad možeš da kupiš Kabošar, Gerlen, Ferst, Opijum - sve one mirise koje si toliko želela; da pušiš dugačke cigarete od sto milja i da ih pališ zlatnim upaljačem. A nekada, na Savi, kada bismo ostali bez šibica, održavali smo večnu vatru - žar na žar!
Koliko dugo te nema na reci?
Avioni često preleću Adu. Tada mislim, možda si u nekom od njih i za svaki slučaj mašem. Baciš li neki put pogled dole, na nas? Ili više nemaš vremena ni za to?
Ja sam dobro. Život je nekako sve kraći, godine le-te, meseci brzo prođu - samo dan kao da nema kraja, otkad te nema na Savi.



JESEN

Vreme je da se pakujem. Krajnje je vreme.

Postoji vreme za raspakivanje i vreme za pakovanje, ali šta mi ostaje da strpam u torbu kad su mi se farmer-ke izlizale, majice isprale i pocepale, kad su knjige za leto pročitane, sanđale pokidane, a stari žileti tupi? Po-trošio sam, đakle, nerazumno još jedno leto, a mogao sam da ga pažljivije koristim, da mi duže traje.

Ispratio sam desetak generacija kupača i osetio se starim kada su se menjali. Video sam kako stižu umorni i bledi, i kako zauzimaju mesta na plaži. Bacili bi ručnik, ostavili ležaljku, dušek za naduvavanje ili neku sitnicu, koji su ostali mogli da prepoznaju kao njihov znak. To je moje mesto! - govorili su za komadić obale, za neku stenu zgodnu da se na nju nasloni glava, za deo mola ili lanternu. Ovo je moje mesto! A li, ko može da poseduje more?

Gledao sam kako im iz dana u dan tamni koža, pra-tio letnje ljubavi, bio slučajni svedok malim avgustov-skim prevarama, slušao ispovesti i zauzvrat se povera-vao drugima, pio sam više no što treba, grešio, preteri-vao sa jelom i ludorijama, družio se, a onda ih ispraćao, razmenjivao adrese, obećavao da ću pisati - ali već su-tradan, prvog, desetog ili dvadeset i petog, stizali su no-
vi gosti i govorili za komad obale da je to njihovo me-sto, i sve je bilo isto.

Ne, ne, zaista je krajnje vreme da se pakujem!

Bio sam sa kelnerima na ti. Pušio sa starcima šver-covani duvan iz Hercegovine. Pričao o vetrovima: izgle-da da će okrenuti na tramuntanu? Plaćao pića nepozna-tim. Prihvatao da me časte. Raspirivao žar pod gradela-ma i gasio ga u sebi. Slavio nečije rođendane. Pevao bez sluha. Mumlao na onim mestima pesme gde ne znam reči. Vozio polako kraj slupanih kola iz kojih su odnosi-li mrtve. Kupovao potkovice na stočnim vašarima, za sreću. Seđeo danima u samostanskom vrtu i mislio da bih mogao odreći se sveta i ostati zauvek ispod limuno-vog stabla za kamenim stolom, na kome bih ponovo napisao Aleksandrijski kvartet gospodina Darela ili neku sličnu knjigu, debelu i svetlu. A li ne, nije manastir za mene, i zaista je krajnje vreme da se pakujem!

Plaže su opustele, ponovo ničije, jahte su digle sidra i otplovile za Đenovu i Maltu, preko trga ne nailazi više niko zanimljiv, a i prestoničke novine počele su da stižu neredovno. Više nikada nećemo biti lepi, mladi i ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se pakujem.


SMAK

Samo dva sata posle katastrofalnog zemljotresa u nedelju petnaestog aprila 1979, u Kumbor je stigao pro-povednik Hrišćanske verske zajeđnice Jehovinih svedo-ka. Sa njim je bilo još troje neidentifikovanih propoved-nika. Išli su od ruševine do ruševine i preplašenim i uplakanim ženama govorili da je došao smak sveta i da predstoji potapanje cele Boke Kotorske. Stiže nas Božji gnev, govorili su, sve je to samo zato što se svet iskvario i što ne veruje u Boga! Pozivajući se na svete knjige, propovednici su tvrdili da će se tek nakon totalnog ruše-nja uspostaviti novo uređenje, i da će mir, sreću i blagostanje doneti jedino Jehova. Zbog širenja lažnih vesti, protiv njih je podneta krivična prijava Opštin-skom javnom tužilaštvu.

1979. nije đošlo do smaka sveta.

„Možda neki drugi put...“ reče propovednk izlazeći iz zatvora.



MAĐIONIČAR

Na kraju leta stigao je u Ston „prvi evropski slijepi mađioničar Karma“ , tridesetpetogodižnjak krupna, po-malo mlitava tela i duge tamne brade. Kosa mu je bila svezana u perčin. Tog dana u podne, stajao je u svom prašnjavom crnom ođelu nasred trga i slušao ptice. Predstava je održana u zakupljenoj bioskopskoj dvora-ni, a počela je sa velikim zakašnjenjem, jer je Karmu iznenada napustila pomoćnica. Uz to, niko nije hteo da mađioničaru pozajmi sto; plašili su se da ne baci čini na njega. Ipak, pronađe se nekako jedan rasklimatani, baštenski astal, preko kojeg Karma prebaci belu plahtu. Raspoređivao je sam svoje čarobne predmete pipajući ih dugim, bledim prstima, kao da se prvi put upoznaje sa njima. Dvorana je bila dupke puna. Plašio sam se za Karmu i njegovu predstavu. Na njegovom licu bilo je gorčine i razočarenja, ali i neke divne sabranosti profe-sionalca koga je poterala loša sreća, ali koji se ipak ne predaje.

- Za jedno kratko vreme - počeo je svoju predstavu

- za jedan mali momenat, ova voda postaće vino!
I postala je.
- Za jedno kratko vreme, za jedan mali momenat, ova novinska hartija postaće divan cvet!
I postala je.
I dok se dečurlija razilazila pričajući o Karminim
čarolijama, a odrasli odlazili na piće, vraćeni iz mađije u vedru noć poznog avgusta, sedeo sam u praznoj bio-skopskoj sali i posmatrao Karmu kako pakuje svoj alat u pleteni kovčeg. Osetio je da nekog ima u dvorani, zastao načas i okrenuo lice prema toj beskrajnoj tamnoj praznini, u kojoj ga je neko razumeo.
Za jedno kratko vreme, za jedan mali momenat, pretvarao sam, kao i on, dosadu u lepotu, usputne sim-patije u burne ljubavi, prosečne saputnike u izuzetne ličnosti, tupe dane u plemenitu dokolicu, obične datu-me u praznike, a sada, baš kao i Karma, pakujem svoje male trikove; osmehe i nostalgiju, šarene marame, me-sta i dane, uspomene, kutije sa duplim dnom i rečenice sa dvostrukim smislom...

Potrošio sam ovo mesto; ništa nije ostalo od njega. Potrošio sam ove događaje, ove ljude, prijatelje i pozna-nike, ove priče, potrošio sam ovu knjigu, ništa nije ostalo od nje.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:40

Самац

Слика Слика Слика Слика


У мени расте гадан старац, помислио је Сервантес док се будио покрај мачке која му се протезала крај ногу. „Када се човек мојих година пробуди изјутра, а ништа га не боли, значи да је већ умро!“ сети се старе изреке. Хвала Богу, ипак је био жив, а то није мало.

Ко зна због чега, звали су га Серван-тес. И сам се понекад тако потписивао испод хуморески и цртица, до којих му није било нарочито стало. Био је самац, хумориста у пензији, заборављен и од Бога и од људи.

Дрхћући од хладноће, извлачио се из изгужване, посивеле постеље у накисе-лу непроветрену хладну собу. Навукао је преко пругасте пиџаме, која је подсе-ћала на робијашко одело, излизани кућ-ни хаљетак и назуо папуче на мршаве,
босе ноге, па је кашљући од прогутаног дима, запалио ватру у тучаној „краљици пећи‘\ гледајући како горе новински на-слови важних збивања, из којих је већ одавно био искључен.

Постоји ли, данас, уопште сатира, питао се посматрајући писаћу машину на асталу прекривеним коцкастом му-шемом и хаосом старих хартија, књига и хемијских оловака пресахлих срца - све то посуто слојем пепела из препуне пе-пељаре око које су лежали разбацани јефтини упаљачи без плина и празне ку-тије цигарета. Из црне писаће машине, марке „рајнметал“, вирио је, као неми прекор, девичански бео лист хартије, неоскрнављен ни једном једином напи-саном речју. Ко зна колико дуго већ ту стоји?

Некада се због сатире могла изгуби-ти глава, данас, само време! - мотао му се по глави афоризам који му је пао на памет пред зору. Сатире је, изгледа, не-стало када је срушен Берлински зид. Ви-ше није било ничега што је требало про-бијати главом.

Шљапкајући папучама по пропалом линолеуму, испод кога су местимично вириле црвоточне тамне даске, Серван-тес оде до скучене кухиње да попије ју-тарње лекове. Две жуте таблете за при-тисак, зелена за костобољу и две беле, за шећер: „Амарил“! како лепо, тајан-ствено име за један лек. Ата&о ппо... за-певуши стари шлагер док је стављао лончић са водом за кафу на ринглу.

Чекајући да проври вода, пређе по-гледом преко кухиње, собе и ствари ко-је су га окруживале. По ко зна који пут осети се као Робинзон Крусо коме су морски таласи на жало доплавили до стопала крхотине претходног живота. Помисли да би, можда, било добро води-ти неку врсту бродоломничког дневни-ка; колико је само људи у Београду ча-мило на исти начин као и он, али без утехе да ће оставити било какав траг (чак ни читуљу) о свом самовању и да ће тај рукопис, ако га икад започне или за-врши, пустити низ струју запечаћеног у боцу у море равнодушности које их је окруживало.

Зашто да не? Путопис по мојој соби.
Још као дечак, Сервантес је највише волео да чита нутопиее. Узбуђивали су га својом тачношћу; не само описима да-леких чудних предела, већ и самим при-премама за путовање, када је брод још усидрен у полазној луци и када у њега поворке лучких радника уносе товаре усољене говедине, вреће брашна, бачве слатке воде и вина, резервне конопце и катарке, секирице и бале платна за је-дра, ако их покида неки тајфун или ка-ква друга страшна непогода. Да не по-мињемо сандуке пуне разних стаклених ђинђува, огледалаца, прибадача и шаре-них марама, које ће мењати за злато и зачине са наивним урођеницима на да-леким острвљима.

А тек беле ноћи на Аљасци; запреге поларних паса и усамљене брвнаре тра-гача за златом затрпане снегом. Цек Лондон и Џемс Оливер Кервуд... Каква дивота!

Сети се и најчуднијег путописа којег је читао давно, као веома млад, док је свакодневно гутао књиге. Написао га је један стари француски писац из осамна-естог века, Д ’ Местр, прогнани племић
који је у кућном притвору провео четр-десет два дана истражујући и описујући своју собу из које је после тога изашао као потпуно други човек. Али, шта су четрдесет два дана заточеништва једног племића према Сервантесовом дугого-дишњем таворењу на Чубури?

Због чега би онда, његово самовање, у овој потлеушици, било мање узбудљи-во од Робинзоновог у пећини у коју да-нас доводе радознале туристе? Свету је доста туђих путовања и описа чуда; то може да гледа сваке вечери на телевизи-ји, али још нико није приказао или опи-сао, живот самца од раног јутра до вече-ри: како и чиме се самотњачки храни, на који начин убија предуго време, куда лу-та његов дух док по ко зна који пут по-гледом обилази делове покућства, слике на зидовима, ситнице које су биле сведо-ци неких ранијих живота његових нај-ближих.

Сервантес се насмеши. Паде му на па-мет како би требало да изгледа почетак тог ненаписаног путописа. Требало би, дакле, најпре одредити тачну географску дужину и ширину његовог мајушног уто-
чишта на Чубури. Пронашао је стари, го-тово распаднути атлас и утврдио да се Чубура, отприлике, налази на 44° 50' се-верне географске ширине и 20° 30' источ-не географске дужине, на брду изнад обале некадашњег Панонског мора.

Овај београдски крај, у коме је ро-ђен, одувек му је личио на насукану Но-јеву барку, преосталу после свеопштег потопа. То је крај, који насељавају ситне занатлије: кафеџије, лимари, шустери, молери, тапетари и јорганџије, тајни пе-сници и сомнамбули, као и нижи чинов-ници са својим фамилијама жељним све-га. Та чежња за свим и свачим, за дале-ким земљама и успешним каријерама, за неким сасвим другим животом него што је овај по двориштима иза плотова Шу-матовачке, Церске, Орловића Павла или Дубљанске, у уличицама, дакле, чи-ја је граница према Неимару стрма Чу-бурска улица, основни је дух који испу-њава сваког рођеног Чубурца, претва-рајући га у авантуристу чим се отисне у свет.

Но, последњих година Чубуру су на-пали нови градитељи са својим глупим бетонским сандучарама, које су изникле иреко ноћи. Рачун је био више него јед-ноставан: они јефтино откупљују две--три страћаре, па пошто их сруше, по-дигну вишеспратнице и скупо их прода-ју. Али описи ове нове Чубуре одвели би нас предалеко, помисли Сервантес. Не треба траћити преостало време и енер-гију на узалудна путовања, останимо та-мо где смо, међу ова четири зида.

Сервантесов дворишни стан састоји се од мале собе величине девет квадрат-них метара, упола мање кухиње и мини-јатурног купатила са туш-кабином, које је после дугогодишње борбе са покој-ном мајком успео да јој направи од оста-ве и поред тога што је она упорно тврди-ла да јој је сасвим добро са заједничком чесмом у сред дворишта и пољским, др-веним клозетом у његовом дну. Нијаже-лела да се ни по чему разликује од сво-јих комшија и то је саветовала и свом си-ну, који се, опет, свим силама, читавог живота, трудио да буде друкчији од осталих.

Што се тиче купатила, у њему се, из-над напуклог лавабоа, налазило огледало које није волело Сервантеса. Посто-је, наиме, огледала која нас воле и она која нам се ругају, чинећи нас ружнијим него што смо. Неки стари писац (није му се више сећао имена) стављао је огледа-ла далеко изнад Рафаелових дела, твр-дећи да сами много више обожавамо своја лица у огледалу од његових Мадо-на и лепих пекарки. Али то није био слу-чај и са Сервантесом. Трудио се да се не-гледа више од браде док се бријао. При-лично кратковид, са извесне удаљено-сти, могло му се чинити да његово мр-шаво, кошчато лице и није тако непри-јатно, и да кратко подшишана коса има готово дечачки изглед, али, авај, чим би пришао сасвим близу свом одразу у огледалу видео би разорне последице година; кесице под очима, дубоке боре и проређеност косе изнад слепоочница. У неким другим огледалима није изгледао сам себи тако недопадљиво, али ово, у кући његове мајке, заиста га је дубоко мрзело и сваки јутарњи сусрет с њим очекивао је као окршај са највећим на-пријатељом.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:41

Роман Самац београдског писца и сликара Моме Капора (1937) је потресна прича о једном од послед-њих великих српских сатиричара, који заборав-љен и од читалачке публике и од критике, живи повучено у кућерку једног заједничког чубурског дворишта, резимирајући свој узбудљив живот, време славе, великих пијанчења и сукоба с влас-тима. Мада је већ одавно оставио писање, он по-кушава да напише своје последње дело, јединстве-ни Кувар за самце.

Посебна занимљивост овог романа су некада забрањиване сатире главног јунака, које су, у своје време, скандализовале јавност, а због којих је био чак и у затвору.

Роман Самац је кратка историја београдског сатиричног круга што се својим разорним духом, инаџијским хумором и боемском лежерношћу и нехајнош ћу супротстављ ао свим властим а, режимима и идеологијама, плаћајући за ту сталну побуну високу животну цену.

Самац - та најтужнија реч српског језика, ос-ветљена је у овом најновијем роману Моме Ка-пора чеховљ евским осмехом кроз сузе и ти-пичним капоровским смислом за занимљив обрт и самоиронију.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 16:45

MOMO KAPOR-ZELENA ČOJA MONTENEGRA

Knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-paši Sarhošu



Ova knjiga posvećena je uspomeni

na velikog umetnika i prijatelja

Zuku Džumhura (1921 — 1989)


Слика Слика Слика Слика


„Vuči-dol je prostrano zemljište, koje se ravnicom pruža četir sahata dužine ispod grada Bileća, a široko je blizu tri sahata. Po njemu je puno manjih brdašaca i humića. Uz nebrojene glavice, poljem su još i mnoge doljače, po kojima se ovo zemljište upravo i zove Vuči-dolovi. U tim doljačama u zimnje doba vitlaju se i stanuju vuci, koje silni vetrovi sa golemih otvorenih brda ovamo dognaju u ovu zavetrinu."


(1876)


1.

U proleće 1967. Zuko Džumhur i ja pisali smo scenario za film „Zelena čoja Montenegra".

Počinjali smo da radimo oko osam uveče u mom malom ateljeu, baš u onaj blagosloveni čas koji se poklapao sa prvom čašom lozovače koju je, namrštivši se, ispijao Zuko.

Završavali smo pisanje pred zoru, pijani i oduševljeni onim što smo oteli od noći. Posle toga pratio sam Zuku kući, jer sam se plašio da ga pustim samog. Urlali smo na kiši i budili usnule stanare. Provlačili se ispod mlazeva iz šmrkova polivača ulica, kao ispod noćnih duga. Jedva sam čekao jutro da bih pročitao šta smo napisali prethodne noći. Mora da je genijalno!

Ali noć je velika varalica.

Moje stranice su počinjale uredno i čitko, a završavale se neshvatljivim šiframa zapletenih slova:

Pašaje678W ( 9psžcqdfw) qMrdžori scgvl%qlgreče...

Alkoholizirani prsti su pratili duh, ali ne i slova! Lozovača je delovala baš kao meskalin u eksperimentima Oldosa Hakslija — pisanje pod uticajem droge.

Noću smo bivali bogati; sve naše novčane nevolje bile su rešene, jer smo pronašli najbolju priču na svetu! Najzad sam mogao kupiti stari savski tegljač „Oz", dug dvanaest metara, koji sam godinama želeo da pretvorim u ploveći atelje, kao Klod Mone.

Izjutra smo bili mamurni i utučeni, sa osećanjem krivice i griže savesti.

Odlazili smo da veslamo oko Ade Ciganlije (koja je tada bila ostrvo), u jednoj staroj šiklji kojom je krmanio penzionisani profesor književnosti, Sabov, adadžija bez desne noge. Alkohol nam je izbijao na pore. Uvek sam znao da li je Zuko prethodne noći bio na nekom diplomatskom prijemu jer bi mu znoj mirisao na „Johnie Walker", koji je u to vreme bio i suviše skup da bismo ga pili kod kuće. Na gornjem špicu Ade Ciganlije skakali bismo u Savu i spuštali se plivajući nizvodno, dok nas je dobri Sabov pratio, usmeravajući čamac niz maticu. Doplivavši do donjeg špica Ade, bili smo izlečeni i sveži, spremni za nove ludosti...

Dešifrovao bih posle rukopis, uredno ga prekucao i čekao Zuku sa ohlađenim pićem, kao što je Ekerman čekao Getea sa zarezanim guščijim perom.

Nestrpljiv da se ponovo utopi u piće i istoriju, Zuko je šetao po ateljeu i govorio, govorio, a ja se trudio da prstima stignem tu bujicu metafora, podataka, sudbina, bizarnosti, snoviđenja, ljubavi i čudnih biografija...

Njegova je bila noć — moj dan!

Dok je pričao, izgledalo je kao da mu na ramenu neprestano čuči prošlost, kao što šareni papagaji sede na ramenima umirovljenih kapetana duge plovidbe.

Uostalom, najviše je i voleo da se druži sa malom majmunicom Olgom, koju je dobio na poklon iz Singapura. Pričao mi je da više voli njeno društvo nego Sartrovo. Pitao sam ga zbog čega, a on mi je objasnio da se njegova Olgica može popeti uz firangu, a Žan-Pol ne može! Slao joj je redovno

razglednice sa svojih dalekih putovanja:

„Gospođica Olgica Džumhur. Beograd. Vasina 14. Draga Olgice, dok ti živiš kao dama u Beogradu, ja izigravam majmuna pred kamerama u Lisabonu. Tvoj Zuko."

Govorio je:

„Lako je naći prijatelja s kojim se priča. Teško je naći nekoga s kim čovjek može da šuti..."

Mnogo je pušio. Čim bi mu cigareta dogorela do polovine, besno bi je gnječio u pepeljari i palio novu. Dim mu je izlazio čak i na oči.

Ako nam pisanje ne bi išlo od ruke, odlazili bismo u duge noćne šetnje Beogradom, praveći ogromne krugove, sve dok ne bismo spali s nogu, i noć završili u nekoj kafanici s prijateljima. U udaljenim periferijskim sokacima otkrivao mi je tajne iščezlih bogatstava, smene kućevlasnika, sveopštu propast zapletenih ljudskih sudbina. Izbegavao je centar kao kugu, pogotovo mesta koja su bila u modi. Okružen poznatim i slavnim ličnostima, postajao bi iznenađujuće agresivan. Ali, u loše osvetljenim gradskim četvrtima pretvarao se u prerušenog Haruna Al Rašida; ulazio bi u dvorišta i nepozvan otkrivao tajne prolaze između bašta, pažljivo razgledao bedne izloge na vrhu Bulevara Revolucije, nekadašnje Aleksandrove, ispijao kafe s limarima, sajdžijama, penzionisanim pukovnicima, prokaženim i nepoznatim, proveravao istoriju kod smenjenih ministara i nekadašnjih ambasadora; posećivao udovice u stanovima zatrpanim starudijom, s tragovima izgubljenog ugleda, znao je svu decu po imenu — i gde god bi išao, svima bi se nasmešile oči: bio je to za mnoge pravi mali praznik!

Znaš li šta je to uspeh? — pitao me je jednog dana.

Nisam znao, jer ga nisam imao.

Uspeh je — kazao je — talenat plus informacije!

Kada su gosti odlazili iz njegove gostoljubive kuće, on je, duboko se klanjajući na vratima, govorio:

„Pa svratite opet! Olgici i meni biće veoma drago..."

Svi u njegovoj porodici nosili su čudna orijentalna imena; majka se zvala Vasvija-hanuma, žena Vezira, kći Donizada, a škotski ovčar — Sindibad.

Njegovo pravo ime bilo je Zulfikar.

Ni usred ciče zime nije nosio zimski kaput. Koračao je vedro u kariranom sakou, kao da prkosi nevremenu. Ugledavši ga na trotoaru kao na kakvom letnjem prijemu, zavejana Knez Mihailova ulica pronalazila je u sebi snage da se odupre zimogrožljivosti. Prkosio je vremenu i godišnjim dobima, idući uvek bez kape.

Prezirao je hemijske olovke i flomastere. Pisao je i crtao isključivo naliv-perima kabastog oblika, uvek najbolje marke i plemenitog porekla, veoma debelim (da bolje legnu u ruci), napunjenim crnim tušem umesto mastilom.

Voleo je da nosi džepne srebrne časovnike starinske izrade, sa lancem preko stomaka. Ličio je tada na starovremske ljude, s odmerenim kretnjama i uzdržanim ponašanjem. Kao da se oduvek žurio da što pre ostari i otarasi se prolaznih strasti, pošto jednom dosegne mudrost.

Žene ga nikad nisu naročito privlačile. Verujem da bi radije proveo noć pričajući sa penzionisanim šefom posluge beogradskog papskog nuncija, nego s nekom glasovitom lepoticom.

U Beogradu je govorio najčistiji ekavski bez akcenta, ali čim bi prešao na Drini ćupriju, istoga časa pretvarao se u ijekavca, a u njegov govor bi pohrlili u rojevima turcizma.

Jeo je veoma malo, ali to malo moralo je da bude kraljevski servirano. Salvete od batista, najbolji engleski fajanes po kome jure viktorijanski lovci i lisice, kristalne čaše, čipkast stolnjak i sveće u srebrnim čiracima... Svečani ručkovi na koje sam imao čast da budem pozivan, sastojali su se obično od bamji sa goveđim repom, sogandolmi i mesnih „kolačića" prelivenih mileramom, a kao desert iznošene su hurmašice i saher-torte, sve iz kuhinje plemenite Vasvija-hanume, udovice čuvenog beogradskog imama i uglednog masona. Kao didžestiv služeni su najbolji francuski konjaci i likeri.

Zuko je retko kad bio bolestan, ali i kad bi mu bilo loše, nikada nije oblačio pidžamu. Legao bi na neraspremljenu postelju potpuno odeven, u džemperu i farmerkama, sa mokasinama pokraj sebe, tako da svakog trenutka može pobeći od lekara, ako ga ukućani krišom pozovu.

Voleli su ga starci, deca i životinje.
Слика