Momo Kapor

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Momo Kapor

Порукаод Sky Seeker » 08 Апр 2011, 18:03

Размишљања доконог шетача





Имати и немати



Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази



Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.

Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: „Нема...“

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.

Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...



Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.

Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.

Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.

Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.

Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.

Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.

Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.

Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.

Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.

Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.

Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.

Бар ћемо се сити наћутати.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 13 Јул 2011, 11:32

U moje vreme, dok još nije bio pronađen pubertet, nismo ni znali da smo u kriznim godinama. Stiskali smo prstima prištiće po licu i mazali kosu brilijantinom.
Fotografije golih dama bile su prava retkost i mogle su se videti jedino u knjizi doktora Aleksandra Kostića Polni život, u kojoj su jedan bezlični muškarac i jedna razbludna gospođa isprobavali čudne gimnastičke poze, potpuno ravnodušnih lica.
U moje vreme, seks je bio čista propaganda, mada smo svi pomalo lagali kako već posedujemo neka iskustva. Ko je već spavao sa nekom devojkom, bio je najslavnija ličnost u čitavoj gimnaziji. Možda smo se i osećali pomalo neobično, ali niko nije smeo da prizna da je u pubertetu, a još manje su to primećivali naši roditelji, kojima je bilo glavno da smo siti i obuveni. U moje vreme, dakle, pubertet još nije bio pronađen.
Na jednog mog prijatelja, Dalmatinca, vikao je otac:
"Ćaća, ne moj vikat' na mene! Ja san u pubertetu...!
"Budi di oćeš - odgovorio je otac - samo da si mi do deset uri doma!"
Danas dečaci i devojčice izlaze iz kuća u to vreme. Da me pitate kako sam preživeo pubertet i ostao zdrav i čitav, zaista vam ne bih umeo objasniti. Danas je lako biti u pubertetu. Prema deci u tom prelaznom periodu ponašamo se na naučnoj bazi, kao prema malim pacijentima. Svi se brinu da im ne ostanu traume. Psssst! On je u pubertetu! Još malo i dečacima će se na lekarski recept dodeljivati prve ženske, a tom svečanom činu verovatno će prisustvovati oba roditelja i dežurni psiholog. Pa opet, nikad više gej populacije.
U moje vreme, dok još nije bio pronađen klimakterijum, žene u izvesnim godinama mislile su da ih glava boli zbog premorenosti. Jesu li naše bake iznenada menjale frizuru i navlačile prozirne spavačice da ponovo privuku svoga muža, koji je počeo da zapostavlja bračne dužnosti? Danas, kad svako broji orgazme, pitam se da li je ikada moj deda pitao moju baku da li joj je bilo lepo?
"Je li ti bilo lepo?"
Gospode!
Da su uopšte odlazili na letovanje, da li bi baba i deda išli odvojeno, radi osveženja braka, kako to danas novine savetuju? Ko zna, možda bi im brak u tom slučaju bio mnogo skladniji i trajao znatno duže, a ne samo pedeset i šest godina?
U moje vreme, dok reč seks nije bila pronađena, ljudi su se voleli potpuno diletantski. Nije bilo nikoga da im pokaže erogene zone, niti da im odredi bioritam.
Dobri smo i ovakvi kakvi smo, kako smo amaterski dolazili na svet!
U moje vreme, ko je imao kupatilo, svađao se u kupatilu - ko nije, nije se ni svađao! Ćutao je i trpeo!
U moje vreme, nikome nije padalo na pamet da ima pritisak. Pitam se da li su ga ljudi, u moje vreme, uopšte imali, ili je pronađen tek kasnije, kada su ambiciozni seljaci pozavršavali medicinske fakultete?
I kako smo, uopšte, živeli u moje vreme a da ništa nismo znali o kretanju anticiklona nad severozapadnom Evropom, niti o vlažnosti vazduha, brzini vetra, vodostaju na rekama i temperaturi, da ne govorim o izgledima za naredni vikend?
Mada volim svoje vreme, nikada se ne bih vratio u njega. Danas se mnogo lakše živi. Ali umire se isto tako teško kao i u moje vreme.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 11:28

Момо Капор – Моја Русија



Човек који прича слике - Момо Капор


Слика

Jедном давно, негде 1967. године, у њему је живела једна Ана. Она би данас, како сам каже, могла да има више од педесет година, децу и досадног мужа, и даље носи кратку косу, кубури с новцем, није се угојила, понекад размишља о времену када је била млада и када се свет отварао пред њом као неко чудо. Данас је уморна, помало разочарана жена, а од њеног шарма остале су још само јамице на образима и она их, свесна тога, користи више него што је то потребно. Касније нас је увео у свет Уне и Зое, Провинцијалца је препознао трагом мешавине у својој крви, није се фолирао у Фолирантима, заједно са Зуком Џумхуром отео је од ноћи причу о Осман-паши Сархошу, која се касније разлила на старницама књиге Зелена чоја Монтенегра.

И када су сви који су то могли одлазили, остао је у Београду, граду у коме се интензивније него било где другде рађају приче. Извештавао нас је о преживљавању у недељама блокаде, замишљен над писмом старој љубави, само је богартовски замолио Сема да окрене ракете мало улево, јер га деконцентришу док пише. Негде у априлу 1937. рода која га је носила имала је принудно слетање у Сарајеву. Тако му је и пало у део да опише судбину тог изузетно лепог и изузетно несрећног града. Читајући ситнице по његовим траговима настали су Последњи лет за Сарајево и Хроника изгубљеног града. Прочитао је и написао да „Смрт не боли“, и ми смо му поверовали. Њему се безусловно верује. Он у колотечини живота испира речи од злата за неке обичне и необичне приче. А те приче су наше, ми их читамо магијом препознавања, схватајући да су одувек биле ту, поред нас, само их је тај посебан сноп светла обасјао, извукао на површину нашег живота и натерао нас да њиховим трагом корачамо по себи.

Момо Капор, човек који прича слике или слика приче, свеједно, разапет између две професије, самоуверено господари сопственим чудом. Пише као што обућар прави ципеле, столар столове, без мистификације којој су понеки уметници склони. Школовање на Ликовној академији у Београду научило га је и томе да најпре научи да осећа, онда да дефинише то што осећа, да то наслика и на крају прода. Нема важније ствари у животу коју није следио на тај начин. Такоје, једном рече у шали, продао све своје љубави. Оно што осећа претаче у боје, облике, слова, реченице, најпре просте, а касније, у зрелом периоду, простопроширене и мање просте.

Зато је немогуће одлучити се којој би врсти литературе пристајале његове књиге, аутобиографској, мемоарској, онако исповедне оне су пре налик на слике из живота, са ударницима или без њих. Ако га упитате како у том смислу осећа себе, потегнуће Флобера који је рекао мадам Бовари - то сам ја. Невероватно једноставан одговор за неког ко познаје све врсте шампањаца али и усуд пиљара са Чубуре, за неког коме је помало необично рећи господине Капор, већ почнете са именом, а при том знате да је и господин и џентлмен.

Поглед на свет је прилично ствар метаболизма и гена. Заговара тезу да би било добро да се деца овде другачије васпитају. Као што се зна да се у Африку не носе скије и скијашка опрема, да у Швајцарској нема ноћних карневала и да је непристојно тражити шампањац у Шкотској, тако нашу децу треба од малих ногу учити да ће онај ко живи овде живети интензивно, садржајно и узбудљиво, живеће осам живота за један, али својој деци неће моћи да остави ништа. Нема поседовања, осим онога што носите у глави и умете рукама. Човек се неко време игра на земљи, труди се да игра буде фер плеј и оде, врати се оном истом пепелу из кога је настао. Остаје страшни страх од заборава који мучи све осим уметника. Они знају како у пепелу оставити трагове, оставити жижак оне вечне ватре која тиња за животе који долазе. Траг који за собом оставља Момо Капор налик је једној јединој свеспасавајућој линији – линији уметниковог срца. Тако су и Успомене једног цртача, у суштини, само истицање тог трага. А тим истим трагом, специјално за ову прилику исписујемо и личну историју Русије Моме Капора.

• На сам помен Русије које су Ваше прве, директне асоцијације ?


Нешто огромно, бескрајно, зелено и топло.

• Каква би била Ваша лична историја Русије?


Она почиње за време Другог светског рата, када сам имао пет, шест година. Живео сам у Сарајеву којим су владали Немци потпомогнути усташама. Негде у даљини тутњала је земља. Сви смо знали да се то неки Руси боре против тог свеколиког зла. То нам је уливало наду. У мом граду био је касније смештен и део војске генерала Власова, то су били Черкези, полудивљи људи на малим коњима дугих репова са којима су улазили у школу, уз степенице, преко пута стана у коме сам живео. Сећам се да смо тречали за њима и викали - Черкeз пуцај! И они би пуцали у ваздух из својих дугих пушака. Онда је дошло ослобођење. Био сам у првом основне, или у другом, требало је да нацртамо друга Тита и товаришћа Стаљина. Тито је био страшно тежак за цртање, а Стаљин лак. Стаљина сам погодио одмах, имао је бркове, кратко ошишану косу и јаке обрве. Када се сада присетим тог Стаљиновог портрета, видим да он личи на портрет Стаљина који је урадио Пабло Пикасо док је још био у Комунистичкој партији. Због тог портрета су га и избацили из партије. Његов портрет Стаљина био је као дечји, исти као мој.

А онда је у том пријатељском загрљају Совјетског Савеза и Југославије почела једна врста социјалистичког дрила у књижевности. Наиме, није се могло читати ништа друго осим књига совјетских писаца. Тако се и догодило да сам постао један од великих стручњака за литературу социјалистичког реализма. Сећам се прве књиге, Тимур и његова чета Аркадија Гајдара и њеног наставка -Снежна тврђава. Много година касније 1968, упознао сам главног јунака те старе књиге, Тимура Гајдара, који је био дописник Руске телевизије у Београду. Његов отац је био најпознатији совјетски писац у то време. Уследили су Усамљено једро Катајева, који је за мото узео текст Љермонтова „Белеет парус одинокои“ (Бели се једно једро), онда Педагошка поема Макаренка, први и други део. Затим Зоја Космодемјанскаја Вјачеслава Коваљовског, и гомила сличних књига. Максим Горки је тада штампан у сто хиљада примерака, биле су то браон књиге са малим белим плитким рељефом његовог профила на корицама. Занимљиво, нити је Горки био тако велики писац да се штампа у сто хиљада примерака у једној полуписменој земљи, нити је данас толико мали да се уопште не штампа. Сада га је немогуће наћи. А Горки је сјајан писац. При том мислим на књиге из његове младости, попут драме Јегор Буличов и други и романа На дну.

Ми смо у то време имали и илегалну литературу. То су били предратни стрипови, које смо проналазили на таванима и неке старе књиге о каубојима и Индијанцима, од Карла Маја. Оно што нас је одбијало од Совјетског Савеза и од те врсте литературе била је страшна досада која се пренела и на Југославију. То је било време када је само требало, као што је рекао Лењин – учити, учити и само учити. А онај занимљивији део живота – рат, који смо видели као клинци, био је привилегија одраслих. Нама је остало да градимо социјализам, што је било страшно досадно.

У то време у биоскопима су се приказивали искључиво руски филмови. То су били филмови које смо ми волели. Један се код нас звао Задатак мајора Булочкина. Ту главни јунак пилот лети авионом покрај облака, а на облаку стоје вране. И пилот пева: „Патаму, патаму што ми пилоти, њеба наше, њеба наше радињиј дом. Первим дјелом, первим дјелом самаљоти. А дјевушки ? – питају вране. А дјевушки патом.“ Онда се појавио филм Камени цвет о вајару који клеше цвет у пећини. Потом Тахир и Зухра, љубавни филм из неке од далеких совјетских република, затим Легенда о земљи сибирској, диван филм о композитору који је у рату и који уједној полусрушеној кући проналази концертни клавир „Петроф“ и на њему компонује композицију „Легенда о земљи сибирској“. Занимљиво, мада је кућа срушена, клавир је блиставо нов, на њему нема ни трага прашине. Уследили су Московски часовници, а онда филм у коме Марк Бернес пева песму „Тјомнаја ноћ“.

Када се појавио први амерички филм после раскида са Совјетским Савезом, то је био Бал на води, ми смо га гледали по деветнаест, двадесет пута.

И заиста, требало је да прође много година да се поново вратим Русији и откријем руску литературу, али ону праву, суштинску. Енглеска списатељица Вирџинија Вулф писала је есеј о енглеском роману 20. века који је почела овако: „Када човек пише о енглеском роману 20. века, мора пре свега да се сети руског романа 19. века. А када се сети руског романа 19. века, не пада му на памет да се бави енглеским романом 20. века.

Дакле, уследио је мој повратак руским класицима, оним најдивнијим које има Русија, попут Антона Павловича Чехова који још увек стоји поред моје главе. Руска књижевност 19. века је за мене велика инспирација. Када хоћу да очистим памет, дух, главу, да проветрим себе, онда узимам неку руску књигу из 19. века. Чак можда и неке из двадесетог, на пример поезију. Волео сам као клинац Мајаковског, тачније његову поему „Облак у панталонама“. Наравно и Јесењина, касније и Висоцког – кога сам упознао и са којим сам се напио у Београду. Данило Киш и ја смо га открили једне ноћи у Клубу књижевника, где је седео са неким људима из амбасаде. Наравно уз њега је био КГБ пратилац. Убрзо смо га се решили, а онда смо се напили. Висоцки се нашао у

Београду јер је играо Хамлета у Театру на Тагањки Јурија Љубимова који је гостовао у Београду, и био је одличан Хамлет. Онако напити одвукли смо се до његовог хотела Топлице у тадашњој улици 7. јула. Висоцки нас је оставио у холу и отишао до собе, убрзо се вратио и поклонио нам касете са својим песмама. У то време није имао ни једну плочу. Дао нам је касету на којој су биле снимљене робијашке песме из Сибира – фасцинантне.

• Какав је био Висоцки, како га се сећате?


- Бескрајно шармантан. Киш и ја смо дошли у Клуб књижевника јер је све било затворено. Сећам се да је места било само заједним столом за којим су седели неки наши руководиоци и совјетске дипломате. Киш је одмах почео да напада комунизам, како је то невиђена глупост, ови су се само загледали и убрзо су почели да се разилазе. Наши су се сетили да имају састанак баш у поноћ, важан, а Руси да морају раније да легну, на крају је отишао и КГБ-овац, који је пратио Висоцког. Кишовим тирадама за столом смејао се само један човек – то је био Висоцки. Киш га је питао зашто се смеје, а он је рекао: „Ја мислим исто.“
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 11:29

• Причамо о Висоцком, ако се не варам Ви сте упознали и Окуџаву?


- Да, упознао сам га када је имао концерт у Загребу. То је било прилично давно. Арсену Дедићу и мени Окуџава је причао како је уједној великој дворани у Москви имао концерт, сам је седео на столици с гитаром, а онда је кокетирајући рекао публици: „Знате, ја не умем баш добро да свирам, тек толико да мало пратим то што певам, а и са гласом не стојим најбоље, немам ни гласа, а ни песме које певам нису баш нарочите, јер сам их ја написао.“ А онда му је глас из публике добацио: „Па што си онда долазио на концерт?“ Окуџава је изгледао као сиромашни рођак из провинције с брковима, имао је пластичну јакну, каиш са великом копчом од синтетике, неке ужасне ципеле, изгужване панталоне, али је имао неку дивну топлину, које се и данас сећам. Певао нам је „На смаљенскај дароге“ – то је, иначе, пут којим се иде у рат. То је једна од најлепших песама које сам чуо, и данас је радо певушим.

• Знатно касније срели сте и Никиту Михалкова.


- Никита је чисти геније. Видео сам неколико генија у животу. Један од њих је он. Никита има такву харизму, да је то невероватно. За време блокаде, када нико није долазио у Београд, ми смо основали БЕЛЕФ, Београдски летњи фестивал. Позвали смо Никиту Михалкова да дође, и сви су нам рекли да смо полудели. Да се то никада неће догодити. Никита је дошао у Београд, носећи под мишком ролне са својим филмом Ана.

• Какав је то филм? Нисам имала прилике да га видим.


- Он је своју ћерку Ану снимао од друге-треће године до осамнаесте. Постављао јој је стално иста питања, сваке године: шта волиш, шта не волиш, чега се бојиш. А између њених одговора монтирао је документарне материјале који су се појављивали на телевизији. Тако је осликао време које протиче. Први одговор мале Ане на питање шта волиш био је – сладолед. Ана није волела боршч, а бојала се баба-јаге. Већ у десетој години Ана каже да воли мир међу људима, не воли непријатеље мира, боји се за здравље друга председника. Индоктринација је већ била видљива. Питао сам касније Никиту како је дозволио ту врсту утицаја. Одговора се одлично сећам: „Могао сам од ње да направим малог дисидента јер се у кући говорило друкчије. Али то не би било добро. Она је морала сама да прође ту лаж, да се инфицира њоме и да постане имуна.“

Видите, то је страшно тачно.[/b]


Иначе, Никита је крив што сам поново почео да пијем. Једном смо седели за неким дугачким столом на вечери, у то време нисам пио. Никита је наручио дупли виски, а ја киселу воду. Питао ме је шта се са мном дешава, а ја му кажем да сам престао. Наравно, то није могло да „прође“ и ја тако поново почнем да пијем. Сећам се да смо причали о руској литератури 19. века. Рекао сам да знам најлепшу реченицу која објашњава руски 19. век у књижевности. Никиту је веома занимало која је то реченица. „Треба се бавити нечим узвишеним, рече Обломов зевнувши“, и он је тада скочио као опарен и изљубио ме, јер је то била и његова најдража реченица. Никита је у то време снимао филм о Обломову. Тако је некако кренуло то пријатељство на даљину. Никита је често долазио овде, певао нам је уз гитару, сјајно пева, причао најсмешније приче због којих се још смејем кад их се сетим.

• Једном је причао, поменули сте ми раније, и о суштинској разлици између руског и америчког филма.


- Знам да сам га питао да ли је приметио да су сви амерички филмови исти. Увек су црни и бели полицајци ортаци који јуре риђег криминалца, који је из Европе. Он има нешто дужу косу. Полицајци гајуре на првом програму, пребациш се на други програм, они већ паркирају кола у Њујорку, тамо где се нико није паркирао од педесете године. Онај ко у Њујорку има ауто, тај га држи стално на истом месту, не вози га уопште. Онда црни ортак буде убијен, погођен и падне, а белом ортаку одузму дозволу и пиштољ. Испостави се на крају да је његов шеф повезан са мафијом, корумпиран. Бели полицајац ипак успева да га раскринка, врате му пиштољ и дозволу, и он се жени адвокатицом која га је бранила. Испоставља се да црни ортак није убијен, него само рањен. То се дешава на трећем програму.

А онда ме је Никита питао да ли сам приметио да у сваком америчком филму најмање сто људи погине. Људи одлете у ваздух, бивају изрешетани, отровани, убијени на разне начине, и нико не стигне да се запита имају ли они мајке, сестре, децу, шта ће бити са њима. А пре сто педесет година један студент у Петрограду је убио бабу. И данас се пишу дисертације и докторске судије о случају Злочина и казне. Основна разлика између њих и нас је у томе што се они питају како живети, а ми – због чега.

Најлепше приче које нам је Никита испричао су о његовом вођи снимања, који је био у Другом светском рату и који је најспретнији човек на свету. Он је једне магловите ноћи пошао по храну и врати се у ров са пуном мањерком гулаша од печурака. Човек до њега пита га одакле му то, а он каже – па са казана. „Како кад ми једемо ову сплачину“, скоро да није могао да верује његов ратни друг. Човек је, у ствари, гладан прешао кроз маглу на немачку страну и потурио мањерку. И ови су му насули.

Једном су снимали филм са Марчелом Мастројанијем…

• Механички пианино.


- И то у области у коју никада ниједан странац није дошао. Враћајући се у хотелску собу Никита је чуо како неко страшно псује. Одшкринуо је врата и видео како његов вођа снимања учи Марчела Мастројанија да псује на најгори начин. Следеће вечери био је велики пријем на који су дошли градоначелник и секретар комитета. Домаћини су замолили товаришћа Мастројанија да одржи говор. Марчело је устао и почео да псује…

• Да ли сте путовали по Русији?


Слика

- Био сам једном у Русији, и то 1968. године. Тада је Совјетски Савез упао у Чешку а следећи код кога је требало да упадне били смо ми. Био сам портпарол Југословенске привредне изложбе која је одржана у Лењиграду. На изложбу, нажалост, скоро да нико није могао да уђе, јер је била окружена полицијом. Наши међудржавни односи су у то време били ужасни. По цео дан сам, пошто нисам имао посла, проводио у Ермитажу, и то на четвртом спрату, где су биле изложене слике Сезана, Матисово Коло, чувено, одмах изнад степеница, импресионисти и модерни француски сликари, чак и Пикасо. И још увек се кајем што сам све време трошио на том четвртом спрату, а нисам погледао доле Рембранта, Леонарда… Био сам млад.

У то време су се из Совјетског Савеза враћали дебели пословни људи са фотографијама Тамара, Наташа, Људмила, младих лепотица које су биле у њих заљубљене. Знам да сам се све време питао о чему се ту ради. Међутим, ствар је била једноставна. Тада је НКВД убацивао те девојке код потенцијално значајних људи да испитају шта они мисле о овоме и ономе, и они су тако практично издржавали своје шпијуне. Одличан потез. Данас су такве лепотице врло скупе. Много је важније што је у то исто време у трамвајима, метроу, аутобусима седео тај сирото одевени руски народ и читао Достојевског и Толстоја. А ови наши су се разметали најлон кошуљама, жвакаћим гумама и вегета коцкицама. Било је понижавајуће гледати ту врсту простаклука према том фином, учтивом и културном народу који је за време вожње читао писце за које ови нису ни чули. Они су плаћали прескупе вечере, шампањац који је коштао колико и плата руског професора. На сваком спрату седела је у хотелу једна старија строга жена за столом и гледала ко иде у коју собу. Кад год бих се попео на спрат, викнуо бих: „Дјежурнаја па етажу, ета звучит горда.“ И она ми је дозвољавала да уведем у собу по неку манекенку, јер је било много наших манекенки на тој изложби. Онда бисмо направили хаос. Изашли би сви из својих соба и ушли у туђе собе. Тако да она није могла да контролише ко је у којој соби.

• Један од феномена Русије је и та посебна, толико пута испевана, описана и насликана лепота руских жена.


- Чак и кад су дебеле и када нису много привлачне, Рускиње имају најчаробније очи на свету. Та зелено-плава боја је као ласер. Она вас осваја.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 11:30

• Имам осећај да се Руска романтичност снег, тројка, звона, пространства, брезе код нас калемила по том истоветном генетском коду. Како сте је доживљавали?


- За мене је то била потрошена поетика. Као плоча која је много пута слушана. Одушевљавало ме је нешто сасвим друго. Руска уметност. Пре годину дана сам отишао у Дизелдорф да видим велику изложбу дела модерне уметности из руских музеја. Нека од њих сам већ знао, видео сам их у Ермитажу и у московским музејима. Стајао сам по ко зна који пут опчињен Казимиром Маљевичем, човеком којије довео сликарство до краја – црним квадратом на белој основи. На тој изложби била су изложена паралелно дела француских и руских мајстора, из истих година. Сасвим се јасно видело да су Руси створили авангарду, а не Французи. То је једно велико отрежњење. Наравно, теоријски се то знало и раније, али не у том облику. Рецимо, Маљевич је сликао 1922. године. Ту је и Шагал из времена када је сликао Витебск, своје родно место, Кандински који је измислио апстрактну уметност… Да не говорим о мање познатим а значајним уметницима. Тада сам сасвим јасно видео да су Французи извршили једну велику светску превару узевши примат, а да им је у томе помогао Стаљин, који је у првом тренутку заједно са Лењином задржао све те уметнике. Чак је један од њих, Татљин, направио скицу за велику скулптуру Трећој интернационали, то је чувено скулпторско дело. Сви су они у првим годинама после револуције радили слободно у Русији. Шагал је био комесар за сликарство у свом крају, нешто као министар. А онда су их протерали и они су сви до једнога отишли у Париз. Русијом су „завладали“ сликари социјалистичког реализма, међу којима су најпознатији били браћа Герасимов. Они су давно, овде у Београду имали своју изложбу. А онда се догодио један од најчувенијих обрта. После седамдесет година социјалистичког реализма који је одбачен као лаж, он се поново враћа, јер су сликари социјалистичког реализма били пре свега велики ликовни мајстори. Они се нису сакривали иза апстракције, сликали су попут старих мајстора. Теме су биле те које су биле спорне, али ако је неко као Едуард Мане насликао поље и реку, њему ништа није сметао трактор, који је морао да наслика успут. Има једна сјајна прича о два совјетска сликара. Једног стално позивају да излаже, а слике другога одбијају. Неуспешан упита успешног: „Добро како ти то успеваш?“ И добије одговор: „Види, ја насликам железару шест метара пута четири, а у десном углу насликам пудлицу. Жири дође и каже како је слика одлична, али се упита шта ће ми та пудлица? Е, тада им ја одговорим: Никакав проблем, одмах ћу даје избришем. И премажем је“.

Стари соцреалистички сликари сада поново улазе у моду и достижу велике цене у Њујорку. Њих купују и богати Руси. Ствар се из основа променила. Сироти Руси који су се на мору код нас хранили рибљим конзервама, старим хлебом и спавали под шаторима, данас закупљују апартмане у хотелу Ричмонд у Женеви, који су краљевски апартмани, а у Цириху стоји реклама на руском у централи Ролекса – Руси имају попуст. Истина је да су то Руси који такође немају појма ни о Чехову, ни о Казимиру Маљевичу. То су Руси који су опљачкали своју земљу, баш као и наши тајкуни. И поново се све окренуло наопачке. Данас се срећу два Руса у Паризу, један је управо купио нову кошуљу од двеста евра. „Ти си луд“ – каже му пријатељ – „Иза угла имаш исту такву за триста педесет.“

• Каква јеулога Русије у судбини Србије? Да ли је Русија неискоришћена српска шанса?


- Мислим да је Запад покушао, и једно време успевао, да истисне руски утицај са Балкана, а специјално из Србије. А и Србија је била као урођеник који је волео шарене лаже, кока-колу, марлборо, тврди рок, моду… Изгледа да смо се свега тога прилично заситили. Срби су дошли до тачке зрелости у којој се баве више суштином, чак и несвесно. А суштина је Русија. Да ли су нам Руси помагали или одмагали у неком тренутку, то је пре ствар историчара. Али Јерофејев, руски писац, написао је да је Србија једина земља на свету која заиста воли Русе.

• По Шпенглеру Русија и Америка су земље нове енергије. Како Вам се чини то поређење?


- Русија је пробуђена. Она је дуго као медвед спавала под социјализмом, под том диктатуром лажи. Русија се лагано буди. Она већ тражи своје место овде код нас, и мислим да га полако налази. Само што овај пут то нису тенкови и калашњикови. Сада је то економија. И то је добро. Мада је чињеница да известан број Срба, Руси узалуд освајају поново. Наша љубав никада није била потрошена. Ми смо Русију волели увек. Преко уметности, књижевности и сликарства, Руси су владали нама, и онда кад нису владали.

• Који је Рус Ваш лични херој?


- Висоцки. Нажалост, уништила га је Марина Влади. Она је написала најсмрдљивије мемоаре у којима га помиње. За мене је Висоцки, за кога кажу да је умро од живота, прави херој, уметник. Неко попут Луја Армстронга, када би имао руску душу.

• Ваши пријатељи са руском душом, Шејка, Оља, да ли су имали тај препознатљив руски ген?


- Не. Ма ни трага. Они су били, као и сви ми у то време, прозападни људи. Зато што је уметност којој смо се дивили била на Западу, а не у Русији где је био социјалистички реализам. А руска послеокотобарска уметност није била популарна, сем Маљевича и Кандинског, није се знало много о њој. Они су били људи западне провенијенције, а будући да су се родили овде и одрасли као Срби имали су исто толико руске душе колико и свако од нас. Једино што је Оља увек изгледала као осиромашена руска грофица у емиграцији. Моја генерација је по тим пелцовима, бундама и шубарама, запамтила жене руских генерала и палковника, старе емигранткиње које никада нису научиле српски и говориле су га најсмешније. Оне су живеле у свом свету који су пренеле из Русије у ентеријерима, сличицама, фотографијама, абажурима, лампама, и увек је ту био самовар као једна од ретких ствари које су успеле да донесу. Имале су по правилу раздрндани пианино на коме су свирале. Руси су имали пресудан утицај у цивилизовању Београда који је у то време био турска касаба. Они су основали први једриличарски клуб на Ади Циганлији, и ја сам био његов члан. Поставили су оперу, балет, били најбољи сценографи. Најбољи стрип цртач био је Лобачов, руске архитекте су пројектовале најлепше зграде у Београду. Сам врх руске елите дошао је у Београд. Били су уверени да је револуција природна непогода, да ће проћи и да ће се убрзо вратити кући. Примио их је краљ Александар, и они су се овде одомаћили. Најнесрећнији од њих су, када их је комунизам поново стигао 1945, побегли на Кубу, где их је стигао шездесетих. Ето, шта значи бити баксуз.

• Пушкина смо некако прескочили?


- Ни случајно. Он надилази све остале. Александар Сергејевич Пушкин, то природно чудо од талента, највећи светски песник је, мало се зна, Гогољу поклонио сиже за Мртве душе и Ревизора. Он му је испричао причу о Чичикову који купује мртве душе. А Чичиков је претеча Остапа Бендера. Али ни он није знао како да заврши роман, па се роман Гогоља завршава тиме што тројка одлази у даљину, кроз степу према новој Русији. Такође је мало познато да је Пушкин написао драму Моцарт и Салијери по којој је снимљен филм Амадеус. Пушкин је једини песник чије стихове знам напамет. Имао сам дивног професора руског, звао се Золоторенко, био је бели Рус. Умео је да се потпуно занесе на часу и почне да прича приче из рата. И каже: „Идемо ми на коњима са једне стране реке, а са друге наиђоше црвени“. Онда схвати шта је рекао, па прекине. Мој професор руског језика је тврдио да је велики писац онај који исприча причу у првој реченици. Е, то је био Чехов: „Говоркало се да се на кеју појавила дама са псетанцетом“. То значи да је досадна бања, да су све приче испричане, и да се појавило ново лице – нека лепотица са малим псом. Евентуално пудлом.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:35

Слика

011 - 100 nedelja blokade

Otkad znam za sebe, vremena su vanredna!. Nimalo normalna.

Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domace zadatke.

Moje prve price bile su prilicno hladne, jer je besneo hladni rat.

I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradjanski rat.

Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradjanskom ratu?

Pisaca masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Zapocinjem najnezniju pricu, a ona se zavrsi kao proglas ratnog saveta.

Ne otkucam ni pocetak, a vec negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoruzani civili. Preko romane - reke beze camcima izbeglice.
Usred price - nagazna recenica!

Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada ce neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!)

Mom lakom stilu hoce da navuku tesku unifornu, jer su negde culi da je "stil - covek"!

Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...
Uveli embargo na uticaj ruskih klasika.

Ne stignem ni da zavrsim rukopis, a neko mi vec promeni granice i imena gradova.

Latinica i cirilica vec dugo ne govore.

Usred recenice potukle mi se ekavske i ijekavske reci! Dotle je doslo da ih razvadjaju turcizmi.

Kao i obicno, anglicizmi se drze po strani! Akcenti spletkare.

Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede.

Redarstvenici mi upadaju u lepu knjizevnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku.
Legitimisu nijanse.

UNPROFOR prisluskuje inspiracuju. Knjizevne zaplete uplicu u politicke afere. Opkolili mi emocionalni sistem
Blokirali nadahnuce.

Polupali sustinu i u po bela dana opljackali osecanja. Siluju reci gde stignu.

Privode licne zamenice.

Knjizevnim obrtima stavljaju lisice.

Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drze kao taoca.

Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice.

Povezuju poglavlja bodljikavom zicom. Pohapsili pleonazme.

Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov...

Ko da pise posle toga? Kako, uopste, pisati danas?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:35

Postoji jedna rec u koju staje pola veka naseg zivota. To je rec - najmanji zajednicki satrzatelj.

Rec fantom. Nema.
Slusamo je od najmanjih nogu.

Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama! Nema.

Ta cetiri slova sadrze citavu istoriju nase bede.

Kada ulazimo u trgovinu, mi ne trazimo ono sto nam treba, vec pitamo: ima li?

U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva?
Nema.

Verovao sam da sam do kraja istrazio pustos ta cetiri slova i da me vise nista ne moze iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
Nema.

Pokusavam da zamislim Svajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Zenevi kazu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u casu kada mu se rusi citav svet...

A nama, nista! Oguglali smo na rec nema. "Kada cete dobiti pare?"

"Ne dosadjujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada cemo dobiti? Mozda sutra popodne, mozda u ponedeljak..."

Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo nista cudno.
Nema se roji i razmnozava.

Nema - ta strasna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno odjekuje.

Da li smo svi poludeli?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:36

Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu...

Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (A koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno.

Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super.

Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"

... Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvade kosu iz supe!"

Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje:
"Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"

I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste...

Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (A bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:44

Момо Капор-БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ани и Јелени њихов луди отац

Слика Слика Слика


УФУР

Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку постављају замке оцвали лепотани са блудним мислима у глави, мангаши пред бифеима, лапонци по парковима, манијаци у подземним пролазима, гентери у робним кућама, лезбоси пред позориштем, пешкири у драгстору, силеџије на задњој платформи тролејбуса — све је против тебе, мала моја, сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док идеш тако ничија, без везе.

Пустили те напоље са ланца и казали да се вратиш до деветке, а ако се не вратиш — да ћеш наћи кућу закључату па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш! — рекли су и пустили те, па зиркају иза завесе, сви се наџиџали, и кева, и бакута, и тетка Гина што је у гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и довукао се иза кеве, да види, као, шта се то дешава.

Боже, кад пре израсте ово дете!

Како пролети време!

Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се?

Боже, кад пре израсте!

Види је, види само како гази...

Исти бакутин ход!

Или је у Струку више на тета Нену?

Расту деца због витамина...

Да ми је само знати куда ли је наумила?

Где ли ће и с ким ли ће?

Има ли кога?

Има да ти не кажем шта... Још је рано!

А, теби у њеним годинама није било рано, а?

Оде!

Замаче иза ћошка...

Требало је да понесе џемпер!

Наћи ће она већ неког да је загреје...

Језик прегризо!

Што? Данас деца брзо сазревају...

Моја је, богами, још право дете...

Видећеш ти једног дана своје дете...

Боље би ти било да скуваш кафу!

Отишла...

Пустили те тако у бели свет, на београдске улице, и дали ти хиљадарку да се испроводиш намртво, па си одмах иза ћошка купила:

сладолед — триста жваку „хоби“ — сто

филтер „Југославију“ — триста педесет и још ти остало да станеш на тачну вагу.

Четрдесет и осам и петсто грама, госпођице, хвала изволте и други пут,

наздравље!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:45

Слика Слика Слика

Четрдесет и осам и петсто грама смешних идеја, вицева, секса, коже и костију и јамица на образима, прочитаних књига, спавања на левој страни и сањања у бојицама и плакања на тужним филмовима, а у глави:

леве притоке реке Нил,

млађевенчане планине и

друштвени системи који су се максимално развијали од родовског и робовласничког, преко феудалног, буржоаског до социјалистичког, и још једначине са три непознате и романтизам у српској поезији (твој писмени задатак), и седам непријатељских офанзива

чула опажања

Галилео Галилеј и

осмех Омара Шарифа

и Велики Медвед

руски класници са брадама

и лукаво заобиђено зачеће и

како се оплођава тучак и

материца и семеноводни канали

пред којим се млада професорка збунила и зацрвенела, па замуцала, а теби после те лекције било нешто чудно смешно, па си се кикотала ко шашава: мислила си да ту има неке мистерије, а од свих речи за жену која очекује бебу, највише ти се допао израз

благословено стање,

док су ти остали изрази били гадни: као да се односе на краве или жирафе:

гравидна,

трудна и

у другом стању,

у ком то стању, кеве ти?

Ево ти сад предмета „Познавање друштва“! Ево ти га сад! Никог не познајеш у вароши, а свугде около замке. Добила си петицу из „Познавања друштва“ а не познајеш ни своју рођену фамилију, и незнаш:

да су те гледали кроз прозор све док ниси замакла за ћошак, а да су те пре тога:

покривали по ноћи, прали ти гузу и посипали је беби-прашком да те не пече кад се упишкиш,

да су прислањали уво на твоје малецке груди, ове исте што у њих зија и војска и цивили, и слушали дишеш ли?

—Богами, она не дише!

—Дише!

—Ма, ништа не чујем!

—Па, уштини је, видећеш да дише!

—Гле, стварно дише, сунце мамино!

И звали доктора кад ти је температура скакала на четрдесет и два, а доктор казао:

— Ништа, ништа, госпођо, код деце су те температуре увек високе!

Па преписивао одмах антибиотике јер му је то најлакше, а бакута све просипала у WЦ и мазала те топлим уљем и давала ти да пијеш камилицу, па те учила да певаш „Тамо далеко...“ и

остављала ти мало теста да сама месиш колаче,

да не говоримо о томе како си била најлепше дете у граду и у француском забавишту, где све васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала:

„Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!“

А кад су те једанпут пустили на Дивчибаре са школом, кева ти читаву ноћ преплакала, а ујутру се кева и матори поџевељали без разлога око тога који ће ко део новина добити — он добио огласе, а кева политику! — а у ствари кућа била невероватно тиха и празна, а толико се спремали да се проведу на мртво име кад ти одеш, и да излазе свуда! Ђавола!

А кад сте били на стадиону ЈНА, само је тебе сниматељ са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо, видео сам вам синоћ малу на телевизији, па баш кажем жени: погле, колко је израсла мала из комшилука! Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!“

Ништа ти то не знаш, будало једна блесава, шашавице, зунзаро, ћорице ћорава са минус један и по (али, казао је доктор да ће се то с временом поправити!), ништа ти не знаш док базаш наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у градском акваријуму, најексклузивнији манекен за јамице на образима, носилац најглаткије коже првог реда са златним прамењем иза ува, власница две леве ноге са штиклама које кривиш према унутра и још ти није сасвим јасно како ће се ноћас у својим досадним креветима превртати и окретати с једне на другу страну најпаметнији, најхрабрији, најлукавији и најмоћнији људи у граду који су те видели у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па користили прилику да се очешу за један поглед, говорећи — да, да, свакако га купи! — својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они.

Теби говорим шашавице, куд зијаш!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:45

Дакле, драге моје девојчице, није уопште важно имате ли четрнаест, седамнаест, двадесет или педесет шест година! Сусретао сам ја и девојчице од седамдесет и две, и одмах се некако видело да су још клинке: мислим, видело се то по начину на који су зиркале унаоколо и криле смешак у прсте, како су испробавале перикла са локнама боје злата у робној кући огледајући се малчице искоса и врло кокетно — биле су то праве клинке од седамдесет и две године, на часну реч! Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа! А ви се још питате да ли је 1900. и неке требало да попустите једном путујућем глумцу и дозволите му да вас пољуби у кућној вежи (шта ли оно беше с њим?), питате се и питате се, а све идете на прстима да не пробудите унуке; босим ногама шљапкате по бетону (колико сам вам само пута рекао да навучете папуче, а ви опет ништа! ), облачите се онако још спавајући и ложите пећ, па роните кроз јутарњи смог да купите кило полубелог, пакет бутера, јогурт, кифле мортаделу и, „молим вас, триста грама млевеног, ако може мешано, за сармицу ...“ — а тамо, већ вам је осам банки, а још нисте начисто да ли је требало дозволити оном путујућем глумцу да вас цоки, или није?

Дакле, драге моје девојчице, ма колико да вам је година, питаћете ме свакако где сам се све сусретао са овом малом брбљивом Аном? Па, професионални шетач какав сам ја, мува се прилично по вароши, а та мала је непрестано била напољу: често сам се питао спава ли уопште то дете код своје куће? Мислим да би малој Ани савршено одговарао назив којим су овенчане неке београдске девојчице што непрестано зује по улицама на релацији Славија—Калемегдан: зову их наиме, лујикама! Е па, лујике су непрестано у покрету, непрекидно луњају, лелујају и ландарају кроз варош са оном обавезном великом торбом, комбинацијом коферчета, вреће за спавање и несесера. Унутра, наравно, носе спаваћицу; на срећу, данас су спаваћице тако кратке и тако танке да без муке стају и у кутију од шибица, а да се палидрвца не морају избацити напоље; ту је и четкица за зубе, пасту ће већ наћи тамо где буду пајкиле, бочица „Ма грифа“ и раскупусани уџбеник социологије. Лујике заправо не желе да изгубе ништа од живота, не желе да пропусте ни један једини кадар филма који се врти по улицама, оне су у ствари самоходне, јер у свом несесеру имају све ствари неопходне за живот, укључујући ту и пеперминт! Када одлазе од куће, обично довикују са степеништа:

„Мама, идем да учим код Банета; вратићу се у петак!“

Читава ствар, наравно, дешава се у понедељак.

Е па, малу Анчи, која је једна изразита лујика, сусретао сам на најразличитијим местима, а највише на мом ћошку и у самопослузи где купујем ружицу, чоколаде са лешницима, цигарете и жвакероне. Причала ми је обично о себи док смо џоњали у реду, а једанпут (било је то у марту 1970.) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали зубара да нам поправи њупавце. Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом чамцу како ме чека са ногама у води и љубазно се смеши. Ада Циганлија, тачније речено, њено веома зелено дрвеће, јако су се добро слагали с бојом њених очију. То признајем. Највише је волела да прича пливајући. Сећам се, у августу 1969. спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста. Још и сад ми у ушима одзвања њена чувена реченица којом ме је дочекивала на прамцу, привлачећи, ужетом, чамац обали:

„Јесте ли можда за једно мало дружење на брзака?“

Е па, у последње време мало је виђам. У ствари, понекад зачујем како се неко шашаво церека да све пршти, окрећем се, тражим је и проналазим на другој страни улице. Корача са неким веома мршавим младићем паперјасте браде, једним од оних прилично конфекцијских момака из Кнез Михаилове (не замерите, то говори злоба из мене), загрљени су, наравно, али он ме и поред тога гледа са благом мржњом. Вероватно, чак и на сунчаној страни улице некако осећа да сам помало заљубљен у његову Анчи, и сасвим сам сигуран да ме после оговара, а мене је тако лако оговарати — свакога дана пружам милионе повода за оговарање.

Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без разлога! Пролепшала се, постала некако блага, изгубио се онај њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање. Већ је видим како улази у тролејбус на предња врата вичући:

— Шта је, бре, шта си зинуо? Бебирони уфуравају у моду!

А затим поносно седа на оно седиште покрај возача изнад кога пише

РЕЗЕРВИСАНО ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ!

Што јест, јест, дуго смо се растајали... И таман кад одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на пример: „Хеј, нисам ти још ово причала!“ или „Реци, а шта се догодило после тога?“ Драге моје девојчице, читава та ствар подсећала је на оне грандиозне завршетке симфонијских дела Петра Иљича Чајковског; таман кад помислите да је ствар најзад готова, оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

Мала Анчи ми је тако, најмање пет година, звиждала испод прозора или ми намештала заседе на ћошку и причала свој живот у лево уво, а ја после покушавао се свега сетим и куцао на писаћој машини с помоћу два прста. Да сам све те године одвојио за писање „Ане Карењине“, на пример, већ бих имао свој сопствени комфорни споменик на Калемегдану, где сам ошацовао једно заиста пријатно место, одмах десно покрај главне шетачке стазе. Уместо тога, што сам радио? Једанпут сам четири дана и четири ноћи тајно снимао на веома старом магнетофону марке „Grundig ТК-46“ Анчин монолог, од чега је најмање три четвртине приче било испричано кроз уста пуна кикирикија, а остатак уз обавезно грицкање семенки.

Најзад, када је отишла из мог живота, сео сам за своју издрндану писаћу машину, окружио се пепељарама у огромним количинама, а у све тајне џепове посакривао залихе цигарета за пола године и почео да пуштам оне траке и да размотавам салвете на којима сам кришом бележио њене фазоне.

На крају, ево те књиге која ће коначно покварити ваш однеговани књижевни језик.

Два бела медведа из Зоолошког врта и ја тонемо у зимски сан. Толико ми се спава, немате појма! Пробудите ме једино у случају да се мала Ана врати. Иначе, уједам!

Аутор
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 12:46

ГЛАВА I

Ана сусреће писца ове књиге и чаврља с њим у огромним количинама. О хватању слатке птице младости, о старом кечупу и писању без везе. Анаволимилована — три речи које се читају једнако са обе стране, или нешто слично уводу у касније догађаје.
Баш је лепо од вас што сте ме извели на вечеру у овај клубијановић! Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших! Најгоре је што ме нико познат из школе неће видети како седим са вама и изигравам зверку! Не љутите се што сам вам пришла на улици? Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона. Приметили сте да вас гледам у оној антикварници, је л' да? Али, никако нисам смела да вам приђем. Све до Трга Републике. Мислим, ваше приче и све остало: то ме збуњује! Што сам мислила о вама? Боже! Крепавала сам од страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што пишете, схватате? Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло! Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека. Мислим, гледате право у очи човеку и чини се да га стварно слушате. Други су углавном заокупљени сами собом. Не масирам вас? Знате, вечерас ми је ноћ од брбљања. Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова винчуга... Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не трпи, схватате?
Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи! Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим! Мислим да нисам, а опет некако испада као и да јесам. Моја се амбиција састоји у томе што волим да чаврљам са финим особама. Мислим, да се дружим, и онако ... У ствари, кад зрело размислим, мислим да сам помало сноб! Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто. Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види. Да седим с пријатељима и клатарим ногама, ево
овако (не, нећу пасти, не плашите се), па да после десетке одвајам увце и слушам радио. Оне дивне, заборављене шлагере ... На пример, „Звездану прашину“ и те фазоне! То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду (Na2COOH). И уопште, има ли шта горе од осамнаест година? Има — седамнаест! Пре свега, треба да знате да мачки од осамнаест не одговара сваки момак. Хоћу да кажем — није лако уватити слатку птицу младости. Ево зашто: ако се, на пример дружите с неким месечарем из свог оделења који је цакан и све што уз то фура, то вам отприлике изгледа као да глуварите са рођеном систер. Мислим, виђате га сваки дан како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског коња. И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца? „ шта нам друго остаје осим да изигравамо хронику о сиромашним љубавницима, и да фолирамо како смо поблесавели од љубави, док се као ватамо у некој смрдљивој капији пуној промаје и будних настојника, добијајући хронични бронхитис, а о distoniji neurovegetativi да се и не говори. Мала је покупила страшне речи, а? Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића. Узмимо другу могућност! Ако неко може да вас отфура на једно овако максимално место, где сваки сто има лампу са абажуром, онда је он као по правилу „табу“, разменио је четврту банку живота, има жену и осредње забавиште деце. Не смете да га цоките у подне на Теразијама пред целим светом, не смете да се држите за руке, неће да трчи Кнез Михајловом и да се грудва када падне први снег, а из биоскопа морате да се враћате соло: с једне Стране улице ви, с друге — он! И уопште, то је живот у конспирацији: осећате се као у некој филмчуги о илегалцима за време окупације. А тек њихове приче! Господе! Знате ли оне системе: „Жена ме не разуме! Не слажемо се сексуално. Оставио бих је истог часа да деца нису у питању, али јадна деца, шта су она крива, зар не? Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...“ Мислим, човек мора да буде заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу са шпиритусом на медицинском институту, па да поверује у тако отрцане фазоне. Хоћете ли да знате шта се даље дешава? Обично вас одводе на нека места близу краја света, па онда пола сата улево, и ту на ваше очи почну да се укокавају од претеране патње, шта ли? Још нешто: никада вас не гледају у очи, већ непрестано зиркају лево-десно, као радар на аеродрому, да би на време могли да убију тутањ ако искрсне неко познат. Што је најцрње, усред среде такве једне сеансе, почињем
обично да мислим у огромним количинама на жене типова које одвајам; мислим на то како баш успављују клинце и те системе... Хоћу да кажем, одједанпут помислите да се иста ствар може и вама једнога дана догодити, а онда — ћао, рагаци! А опет је са њима, с тим маторцима, лепо, на часну реч! Увек вам пале цигарету златним упаљачем, придржавају капуте, одмичу и примичу столице, а миришу на дуван за лулу и на нешто скупо. Неки од њих су вам страшно лукави, па чим зуцнете нешто о превари или грижи савести, они лежерно одмахну руком и као из рукава проспу колекцију фазона типа: „Ма, каква превара? О чему је реч? Ја своју жену волим на један сасвим посебан начин, а тебе на други. Она ми је као сестра, на часну реч! Са вама двема — ја сам потпун човек!“ Како вам то звучи! А? А тек ово: „Имам тридесет и седам година. Када сам с тобом, осећам се као да ми је двадесет, а понашам се као да ми је петнаест!“ што се тиче њиховог понашања, они се иначе понашају као шефови диктаторских режима — у последњем тренутку мењају место и време састанка да би избегли потенцијалне атентаторе! Стварно вас не масирам? Видите, једанпут ми је један Пера Алал Му Вера написао у писму да „жестоко нападам свет у коме живим, али да га ипак не напуштам!“ Добро је то саставио момак Пера, на часну реч! Алал вера! Све из главе, све слободноручно! У ствари, једанпут сам хтела да као напустим тај свет и пођем тако са извесним деда Дрљом Аласом његовом апатинском шикљом низ Дунав, према Црном мору. И шта се дешава? Наиђе неки глисер „Kris—kraf“ доле иза моста, подиже чудо једно од таласа и ми ти се лепо потописмо! Чабар. Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа паметније. Како га нападам?
Баш сте радознали! Али, нека вам буде!
Покажите ми, на пример, особу коју желите да оцрним и нећете ме зауставити све до јутра. Коју? Ону тамо? Hа, па то је управо мој тип! Мој покусни кунић! Вежите се и престаните са пушењем — узлећемо! Пазите, овако: знате ли уопште која је то врста фолиранткиња? Дакле, она вам припада фамилији риба које по клубовима непрестано цвркућу да су потпуне незналице што се тиче кухиње: „Верујте, не бих умела ни јаје на око да испечем!“ Као, она има неке важније задатке у животу од кувања! Као, управо измишља серум против беснила или завршава „Уликса“, па нема времена да се бави клопијановићем! С друге стране, узмите, на пример, највеће умове данашњице! Вечерас их видите за клавиром, а чим се отклавире, јуре ко блесави за први шпорет па праве сосове и запршке. Знају људи да цене праве ствари! Али,
видите, та месечарка од визави преко пута никада не би била у стању да укисели туршију, а да и не гаворимо о компликованијим стварима! А реците и сами, има ли шта лепше од тегли, онако лепо поређаних, а унутра краставчићи, папричице, зелени парадајз и све остало што уз то фура! И сад, шта је вредније по вама? Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ... Моје руке пружају се ка травама чекања...“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи! Па уме ли она уопште да пише и о чем другом, сем о себи? Знате ли на шта ме то подсећа? На оне масере који увек почињу говоранцију чувеним фазоном: „Не волим да говорим о себи, али, ево, узмите мој случај ...
Хеј, открићу вам нешто: у једној мојој фиоци, сасвим доле, испод свих свих оних хартија и осталих фазона, залепљена је слика старог Фокнера. Стари Фокнер је сила једна и, кад год отворим ту фиоку да узмем хартију и стандрчем какву глупост у машину, стари Фокнер ме тако пресече погледом да се максимално застидим! Мислим, не пишем због тога боље, али важно је да ми је увек као мало непријатно кад пишем лоше, ако већ оћете да знате шта желим да кажем! Мислим, требало би да човек у животу непрестано у некој својој фиоци чува по једног старог Фокнера испод свега, да се не избламира сувише, ако разумете шта оћу да кажем? Мислим ... А, ево стиже и мој бифтек! Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп? Сила је стари кечуп! Баш фино име за збуњивање! Зове се кечуп, а у ствари личи на обичан сос од парадајза! И шта сад? Прелијем старог кечупа по бифтеку? Овако? Јао, опростите — просух вам старог кечупа по лонама! Баш ми жао! Стварно ми је жао! У ствари, да ме вечерас нисте извели на једно овако фино место, умрла бих а да не бих никада дознала чему служи стари кечуп, на часну реч! Јао, кад сутра будем истркељисала у улици с ким сам клопала старог кечупа! Најгоре је што ми нико неће веровати! Зашто ме тако гледате? Је ли вам зло? Ах, то! Нисам вас упозорила да мажњавам пепељаре где год стигнем? Не, не бојте се, неће приметити да сам је мазнула! Наравно, ако ме лично ви не откуцате? Али нећете ви, то се не би слагало с оним што пишете! Шта могу, то је јаче од мене! Једно време сам, знате, мажњавала само каранфиндле по кафанама! А што се тиче, старог Фокнера, хоћу да кажем...
Боже, изгледа да сам се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за лову, мислим, када вам оно излази слика у новинама и све! Оћу да кажем, талентовани сте ви, нема говора, али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста, као да већ уживате у себи ... Мислим, открили
сте своје специјалне фазоне, стил, па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног бунара без дна, оћу да кажем, свако се клупко на крају ипак одмота, па сам вам због тога и пришла на улици, кад већ хоћете да знате зашто сам вам пришла, мада прилажење није мој систем и можда бих и даље до бесвести изигравала глупачу и те фазоне, да нисам као малчице нацврцана од ове ваше скупе винчуге (а да знате, мој матори пије ону најјефтинију, и много је боља од овог отменог сирћета, ако већ хоћете да знате!) — али, шта сам оно хтела да кажем? То је због тога, што вас на известан начин волим, мислим, сви ми у разреду вас волимо, то јест онај део разреда који је најбаље одмакао на Дарвиновој лествици од мајмуна према човеку... и... и... ви се, наравно, нећете љутити ако ја...мислим, ако вам поклонимо нешто, то јест овде ми је у ташни, само се негде затурило... Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон! Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично! Ма нема везе, снаћи ћу се већ некако без ње, али ви сте сада у питању ... Мислим ... Схватате... за вас је важније да се извучете, ако баш желите да знате шта сам тела да вам кажем!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 13:04

ГЛАВА II

Ана открива своје тајно скровиште. Сава се гиба — то је због риба! Како је Ана интервјуисала саму себе, и какве везе има планина Килиманџаро с најбољим годинама за једну жену. Веома занимљиве ствари о једном старом зимском капуту и девојци која га је носила.


Знате, јуче ми је био рођендан.

Не, није било никаквих журки! Ни поклона. Ничега! Ронила сам кроз своју сопствену депресију, све до дна, све до дна. Шта сам радила? Села на аутобус број тридесет и три и сишла с њега преко пута Аде Циганлије. После сам форсирала реку. Превезао ме Шуца — приватни превозник. Волим да Шуца довесла с оне стране Саве што касније. Тако могу да се без разлога дерњам и слушам како ми се глас клиза преко воде. Буде ми некако лакше, схватате? — И где то уопште данас човек има прилике да се извиче? Нигде. Модерно је шапутати или говорити у пола гласа. А свађате се — можете само у купатилу. Којешта! После сам отишла до свог чамца.

Још кад сам била сасвим мала, матори ме је недељом водио на реку. Ставили бисмо у торбу два велика сендвича са саламом и сиром, и термос пун млека за мене, па бисмо се отиснули чак до горњег шпица Аде, где бисмо глуварили све до мрака. Једне године пронађосмо напуштен брод са кабином. Стајао је, онако распукао и никакав, допола у води, а од пола на сувом, али му кабина није нимало прокишњавала. Све у свему, било је то прилично конфорно место с употребом дељиве реке. Мој матори написа једног дана белом бојом на прамцу „ЧАМАЦ“. После смо завезали боцу пивчуге за конопац и треснули је о корито — тако је брод доживео и свечано крштење, али је доживео и хаварију, од ударца флаше, отпала му крма. Боци, иначе, није било ништа. И кад год ми се догоди нешто непријатно, мислим кад улетим у неко срање, одлазим до те Нојеве барке, завучем се у кабину и опалим један сан салвадор. После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч! Сећам се година кад је мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико ловијановића за два сендвича са саламом или нечим сличним. Изгледа да су мог маторог исфурали са свих места осим са Аде. Седели бисмо тако на

прамцу и махали свим чамцима, шикљама, скифовима и шлеповима што су пропловљавали покрај нас. Били смо права правцата екипа махача. Праве две излуделе махалије! Неко би нас позвао на кувани кукуруз, неко други би опет на примусу скувао кофијановић. Нигде човек не може тако дуго да се гребе као на Ади Циганлији. Били смо савршено уигран тим адаџијских гребатора. Мама никада није схватила шта, ког ђавола, тражимо на реци? Најпре је била љубоморна као фурија што је недељом ескивирамо, али када смо је једанпут довели на „Чамац“, она рече: >>И то је све?“ — и више се никада није појавила на њему. Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депресивни манијаци који непрестано буље у воду. Имала сам једно дванаест година и све ми је углавном било јасно када сам постала власница најважније изваљотине на свету. Седећи на прамцу, мој матори потпуно изненада, мислим потпуно онако, без везе, извали фундаменталну ствар:

— Треба да утувиш у главу једну ствар, Анчи: лова ништа не значи! Ма колико је имала — опет ће ти фалити! На пример, кад сам имао пуно ловуџе, пушио сам „Кент“, пио виски и возио се таксијем, и опет сам остајао без ње! Сада, кад немам ни филера, живим исто: пушим „Драву“, пијем ружицу, возим се трамвајем и опет сам без лове ... Значи, ствар није у лови, као што мисле многи аматери, јер шта ти вреди лова до крова кад не можеш да се зезаш са правим типовима, нити да седиш на правим местима. А ово је Анчи, на пример, једно право правцато место!

То сам схватила тек касније.

Дакле, на свој рођендан, одох, наравски, тамо. Брод је у очајном стању. Ни ја се не осећам много боље, ако већ оћете да знате како се осећам. И ја сам се насукала, напукла сам са стране и поврх свега, још и пропуштам воду, прокишњавам. Све. Улазим, дакле, у стару кабину преко бивше крме и трпам пожутеле новине од прошлог лета у малу лимену: фурну. Правим најпре мало реда унутра, купим отпале даске и бацам их преко оних новина, а затим слушам како пећ пуцкета. Кроз прозор кабине види се река. Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански. Онда узимам огледалце, пред којим се често бријао мој матори, и почнем да се посматрам:

— Кретену један кажем сама себи — данас ти је рођендан ...

— Па шта онда? — одговарам. — Без везе.

— Нико те није чак ни интервјуисао!

— Брига ме за интервјуе!

— Нико ти није ништа поклонио! Мислиш ли да се уопште сећају кад си се родила?

— Ко им клацка коске!

— Нико ти неће приредити свечани променадни концерт са потпуријем из оперета Франца Лехара. Нико се неће осврнути на твој досадашњи живот и дело. Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота. Ниједан краљ ти неће послати том приликом телеграм желећи ти добросуседске односе, дуг живот, просперитет и те фазоне. Чак ни шаховски краљ!

— И онда?

—Ти си најобичније сиво дете смога. Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку. Погледај се само добро: ето ко си ти!

— Ма немој!

— Ипак, допадаш ми се на известан начин... кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ...

На реку се навлачио нешто налик на старачку мрену. Нешто тако.

— Хајде да те интервјуишем! — предложих себи у огледало.

— За који лист? Мислим, не желим да се моје име повлачи којекуда ...

— Шта мислиш, да то штампамо на првом јесењем листу који отпадне са неке булеварске гране?

—Ваљај даље!

—Ваш животни мото?

—“Килиманџаро је снегом покривена планина, висока 19.710 стопа. Кажу да је то највиша планина у Африци. Њен западни врх Масаи називају — Божја Кућа. Уз сами западни врх налази се сасушена и смрзнута лешина једног леопарда. Нико није разјаснио шта је леопард тражио тако високо.“

—Ваш цвет?

—Онај који се украде са гробља у поноћ.

—Ваше пиће?

—Парадајз-џус с малим белим мишевима.

—Какви сте ви, у ствари?

—Ја сам као мачка: баце ме на главу ја паднем на главу!

— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — извали она будала из огледала; недоношче једно!

—У ствари — рекох —требало би да човек одапне пре него што почне са укопавањем властите личности, на часну реч! Шта има да чека? Да му испадну зуби од старости? Да оћелави? Да добије боре? Да постане масер, да држи дијете; да личи на стару, тврдо кувану кокошку, шта ли? Могла бих се кладити у шта год хоћете да ћу, када нафурам тридесет и девет година, сама себи говорити да су то најбоље године за једну жену, али те (пардон!), али вас упозоравам да ме подсетите на то шта сам данас рекла и да ми кажете, као бога вас молим, да то више нисам ја, већ нека веома сигурна и однегована дама којој не треба веровати, јер се сувише виђа по концертима, отварањима изложби, фризерајима, саунама, јасминима, фестивалима, баловима, изборима за мис овога или онога, коњским тркама, бутицима, модним ревијама за наступајућу сезону и свим осталим местима која помажу да живот прође савршено угодно и још савршеније безначајно...

— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — масирало ме је

и даље оно пегаво недоношче из огледала.

Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим годинама, што за жену њених година и нису никакве године!

Успева ли ишта тако добро као успех? — запањи ме оно жгепче из

мутног огледала. Мора да је ту сентенцу однекуд здипила, иначе, како би јој уопште такав обрт пао на памет?

Ето зашто не волим интервјуе: и онај који пита и онај који одговара труде се из петних жила да испадну што духовитији. Читава ствар ми личи на пинг-понг. Зашто не би могло да се одговара мало без везе, за промену, мислим, без жеље да се испада непрестано духовит? Зашто не бих могла, на пример, да из чиста мира мало причам о једној девојци с наочарима огромне диоптрије . . (најмање минус двеста или близу те цифре), коју сам видела у некој изложбеној дворани како чува дозлабога досадне слике? Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште могу замислити. Шта је радила? Читала неку књижицу у којој су сакупљене разне шале и смешила се онако, сама за себе. Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским капутом. Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари капут — кућу. Једноставно, њој није био потребан неки „Чамац“ на Ади; свој брод је носила стално са собом. Пиљила сам у њу једно два сата, све док није помислила да сам лезбос. Отишла сам, не проваливши тајну тог њеног капута

...

Било је пет сати и, за разлику од летњих месеци, већ је скоро пао мрак. Ватра у фуруни се одавно угасила. У огледалу више није било никога, само тама. Река је непрестано шљапкала: шљап-шљап... И тако, потпуно без везе, на часну реч, почех да цмиздрим. Сама у старом „Чамцу“, лепо се видело како сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили. Отплаках тако једно пола сата, а затим ружем за усне написах преко огледала:

Живи брзо, умри млад и буди леп леш!

И то се зове рођендан!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 13:05

ГЛАВА III

О писању мемоара уопште, а посебно о наслову „Живот на брзака“, како би требало да се зову Анини мемоари, и о томе како су три старца делила свет још давно пре њеног рођења. Јалта -Јалта, фифти-фифти и ти фазони. Те луде осамдесете године Анине бакуте.
Понекад ми пада на памет суманута идеја да напишем мемоаре!

Зашто да не?

Књижаре су пуне мемоара славних личности. Најчешће их пишу генерали. Изгледа да су у рату навикли да скупо продају свој живот, па то раде и у миру, Међутим, моји би мемоари били свакако бестселер! Била би то прва књига на свету која би говорила о особи што ни пет минута није одлучивала о судбинама других људи, па чак ни о својој сопственој! Врхунско зезање, на часну реч! Можете ли да замислите ту лектиру? Почела бих, наравно, са рођењем. Где сам се оно родила, и ти системи! Родила сам се у породици неуспелог писца с почетка пете деценије овог века. Од оца сам наследила љубав према лепом (!), а од мајке систематичност у масирању. Од бакуте — способност да се ескивирају тешкоће.

Дуго времена сам мислила да сам рођена у улици која се зове Један правац.

Али, не! Боље да почнем као и остали, са предисторијом свог рођења. Трабуњала бих, на пример, за почетак, о политичким приликама пре мог доласка на свет, тако да на известан начин припремим целу ствар, мислим, да цео спектакл не испадне случајан. Као, кад ја закмечим, то треба да има дубљи значај!

Због тога бих најприје читаоца удавила причом о Јалти, о којој много мислим у последње време. Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује!

Замислите само један леп дан у тој Јалти, која је, претпостављам, морско летовалиште и све остало што уз то фура. Скоро ће крај рата. Мене још

нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији Рузвелт. Стари Черчил не престаје да се укокава вотком и пуши цигарилосе у огромним количинама. Стари Рузвелт седи у паралитичарским колицима. Стари Јосиф налива старом Черчилу стару вотку укоченом руком, а леви брк му се непрестано трза удесно. Они управо деле свет. Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре, или отресају пепео по континентима. У то време, наравно, ја још уопште нисам рођена. Мој матори се још увек зеза, јури лево-десно, шверцује бугарске цигарете „Арда“, док мојој маман пуне главу тиме да је још рано да одсече кике. За то време старци деле свет. Нешто мазне један, нешто други, а нешто остане фифти-фифти. И то — ко дели? Три старца који нису успели да среде ни сопствене фамилије, а камоли нешто друго! Једном од њих ћерка пијандура другом син локатор, трећи укокао рођену жену и још не сања да ће му чак и рођено дете збрисати у Америку и тамо га на мртво име изоговарати у својој књизи. Да му неко тада каже, не би му веровао и уцмекао би га на лицином месту. Максимални су ти старци, на часну реч! Та ме сцена нарочито избезумљује, кад вам кажем!

Тачно у том тренутку, тачно тог дана и тог месеца, тачно баш у пола један, проверила сам све: моја бакута покушава да подели један тврдо печен ражени хлеб својој гладној фамилији и не успева у томе, па се заплаче и седне поднимљена за кухињски сто. Они старци, оћу да кажем, деле много брже свет, него она пању! Ето, то ме излуђује, баш то! А када ја дофурам на стару планету, она је већ сва издељена. Живим по расписаним нотама.

Најпре почну да ме малтретирају моји рођени родитељи. На пример, терају ме непрестано на књавање. Мени се, наравно, не совише! Коме је до књавања кад се живи тако кратко? Тако, кад нећу да заспим, а они ме љуљају. Господе, колико су ме љулали, кад се само сетим! Љуљали су ме у огромним количинама. А ако има ичег што не подносим, онда је то свакако љуљање. Негде око седме године кажем матором: „Доста, бре, тог љуљања, добићу морску болест!“ Ту ме он начисто испусти из руку; право на паркет, толико се био запањио што умем да говорим! Није уопште знао. А у ствари, ја сам од самог почетка умела да брбљам, само што нисам имала шта да кажем, у томе је штос!

Не, на часну реч, кад бих се ја нешто одлучила на писање мемоара, имало би шта ту да се прочита! Страшно зезање — провалишка! Писала бих, на пример, о томе шта смо учили у школи о нашој домовини. Најпре вас тако науче да вам је отаџбина најлепша на свету, онако, потпуно без везе! Мислим,

нико их не бије по ушима да се сами уваљују у то. Учите тако да ми имамо највише планине, највише бакра, најбрже реке, најлепше море, највеће количине алуминијума, најбрже спортисте, најквалитетније бродове, најсветлију традицију, да је Дубровник запањио чак и Бернарда Шоа (касније сам дознала и зашто га је запањио!), да нам је обала најразуђенија, да наше пчеле носе највише меда, да само код нас живи човјечја рибица у Постојанској јами и нигде више, да је Хајдук Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког дрвета, да смо најгостољубивији на свету и све, а онда једнога дана, када завршите школу и отворите новине, начисто вас опали кап! Ништа од свега, углавном, није тачно, сем онога да је Хајдук Вељко спавао под дрветом. Што се тиче гостољубивости, прочитате како је у самој колевци горштачке гостољубивости десет гостољубивих мамлаза силовало наивну Енглескињу. Затим прочитате да имамо највише свега и не дођете ни до краја чланка, кад оно, цап — нестало струје! Криза не знам ни ја чега смењује кризу не знам ни ја кога! Провалишка! Када смо учили оно о разуђености обале, стално су нам истицали сироте Талијане за пример. Њихова је обала, наравно, равна као даска, боље речено као она позната манекенка што носи груди изнутра. Мислила сам да сироти Талијанчићи пате, као не знам ко, што им Обала није разведена и због тога што код њих у мору нема риба, а код нас има. Ута-та-ута-та! А, у ствари, шта! Због наше чувене фјаке нигде на свету риба нема мање шанси да буде уловљена него у Јадрану. Рибе код нас умиру природном смрћу од старости, окружене праунуцима и њиховим потомцима. Код нас, у ствари, нико и не лови рибу — имају Ијуди преча посла; решавају руско-кинеске граничне проблеме. Ето нам наше разуђености! Клопамо слеђену рибу из Јапана, која је много боља када се употребљава уместо леда за пиће! Кад смо већ код тога, један мој френд, неки Арсен, био човек у Јапану, и када су га тамо упитали да ли жели рибу, одговорио је да жели, само не јапанску! Онда су му казали да је у Јапану сва риба јапанска, као што је у Енглеској, претпостављам, сва трава енглеска трава, док су у Бечу све шницле бечке осим

— париских, које су у Паризу све до једне париске!

Писала бих о свему томе и још о неким фазонима, када бих се само одлучила да издам своје мемоаре. Било би то страшно зезање, на часну реч! Све под звучним насловом живот на брзака или нешто слично. Описала бих лепо све оно чему су нас учили у школи, а затим бих описала како сам се разочарала и остало. Кладим се да би само моји из куће купили најмање три примерка те књиге, свеједно што кажу да су ме већ одавно прочитали!

Једно огромно поглавље посветила бих, наравски, својој бакути, која са

осамдесет година краде карте кад игра преферанс, а када је увате, почне да се вади на слаб вид: „Ма зар је то дама? Живота ми, мислила сам да је кец!“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни седамдесет и пет година! И све остало. И како је чекала у редовима за млеко, и како су је терали да под старост проучава брошуру „Империјализам .. као највиши стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе против неке госпође Ангелине, која јој је наводно отровала мачку, и како је редовно дочекивала све високе личности на београдском аеродрому. И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше. После извесног времена, толико се навикла на те дочеке да је почела чак и да избацује пароле. На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших народа са народом суседне Западне Амулије!“ Високи гост је зауставио свој аутомобил, руковао се са бакутом и поклонио јој значку Почасног ловца за једнороге Западне Амулије. Богами! На Славији је аплаудирала и председнику Сједињених Држава господину Ричарду Никсону, а он, када је угледао једну тако стару, а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон. Бакута је примила оловку, али је после, код куће, никако није хтела да отвори, тврдећи да су за време рата Американци тако бацали оловчице из авиона, „па кад је човек отвори, а она оловчица — експлодира!“.

Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности. У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд вид: „Ма зар је то дама? Живота ми, мислила сам да је кец!“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни седамдесет и пет година! И све остало. И како је чекала у редовима за млеко, и како су је терали да под старост проучава брошуру „Империјализам .. као највиши стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској

заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе против неке госпође Ангелине, која јој је наводно отровала мачку, и како је редовно дочекивала све високе личности на београдском аеродрому. И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше. После извесног времена, толико се навикла на те дочеке да је почела чак и да избацује пароле. На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших народа са народом суседне Западне Амулије!“ Високи гост је зауставио свој аутомобил, руковао се са бакутом и поклонио јој значку Почасног ловца за једнороге Западне Амулије. Богами! На Славији је аплаудирала и председнику Сједињених Држава господину Ричарду Никсону, а он, када је угледао једну тако стару, а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон. Бакута је примила оловку, али је после, код куће, никако није хтела да отвори, тврдећи да су за време рата Американци тако бацали оловчице из авиона, „па кад је човек отвори, а она оловчица — експлодира!“.

Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности. У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд“.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Momo Kapor

Порукаод Mustra » 19 Мар 2017, 13:06

ГЛАВА XXVI

Ако пажљиво одвојите лево уво, драги читаоче, чућете како према овом најкраћем поглављу у хроници звижди брзи воз, носећи малој Ани њеног Мишелина који се враћа из војске. Чекајући на перону број шест железничке станице у Београду, Ана шапуће свом мачору Чарлију последњи монолог ове књиге, писане само за забаву читаоцима. Искључиво право на прештампавање Бележака једне Ане, осим писца, задржава још и „Њујорк Тајмс“, „Distributed By King Features Syndicate“ и Институт за изучавање феномена Ане — Лондон, Carnaby Street 167,
Кад зрело размислим, Чарли, све сам их надиграла и наџивела! Пази само: и Наполеона; јер шта му вреде све оне Свете Јелене и ти фазони, и Александра Македонског, и Фјодора Шаљапина — ко сад пева све оне опере у којима је био главни, и где је оно силно цвеће које је исподобијао: и њега сам Чарли, и њега сам! Где је сада Луј XИВ, Чарли, где је: и њега сам, Чарли, и њега сам! И шта му сад вреде сви они стилови, Чарли, шта му сада вреде кад је мртав мртвијацат, Чарли, шта то све вреди старом Лујики XIV кад се ја данас осећам као Луј Четрнаест по!

И све оне друге смо наџивели, Чарли, што их више нема, а њихово дело, као, живи! Сви би они, да могу, радо променили своје дело које живи, само да буду мало као ја, то јест живи! Чарли, И њих сам, и њих! И погледај само данас славну Брижит Бардо, Чарли: шта она има од свега тога кад је толико старија од мене? шта јој вреде сви они филмови, све оне љубави, Чарли, кад сам сада ја на реду, Чарли, а она стари и не може то да спречи, јер ту не помаже апотека, за ту болест нема лека! Млађа сам од тетке Брижитке, Чарли, ево погледај, нигде ни једне боре на врату, зуби ми се беле, танка сам као жилет, богами, кожа ми ружичаста, Чарли, ево, погледај ако ми не верујеш, а тетка Брижитка мора да фура са тамним наочарима за сунце , да јој се не би видели подочњаци! О! Чарли, и те како би она доплатила разлику у годинама, Чарли, кад би то било могуће, али и њу смо, Чарли, и њу смо! И шта им сад вреде сви они дворци, сви они сликари што су им фарбали таванице, сви они секретари што су им окретали листове да потпишу, сви они што су плазили језик да они залепе марку на писмо, сви они интервјуи, шофери, вртлари и дадиље, колекције слика; што им вреде њихове приватне плаже: остали су без њих јер нису могли да их понесу тамо са собом; сада се неко други тражи по плажи, и

боде испод воде, и гања око пања и све, јер шта им сада вреде све пратње и све телохранитељи, мотоциклисти испред аутомобила, обезбеђење — од чега. О! Чарли? Па од те ствари још нико није успео да се обезбеди! Све сам их надиграла и наџивела: имам осамнаест година и, ако чак сутра одапнем, Чарли, ако већ сутра, опет сам их наџивела, ута-та, ута-та! И опет неће моћи никада да ме стигну и да ми викну „шуга“! Ни Грета Гарбо са својом ловом, ни Марлена Дитрих — шта им вреди? — ни Ава Гарднер више никад неће моћи да ме стигне, ни Елизабет Тејлор, ни она јер је већ ионако бака, а усто има и криве ноге, ни енглеска краљица Викторија, ни руска Катрина, ни мадам Помпадур, ни Естер Вилијамс, ни Золио Кири, ни Грејс Кели, Чарли, ни она, јер и њу смо Чарли и њу, ни стара Перл Бак, ни Дафне ди Мори, ни Џејн Остен, ни сестре Бронте; јер и Шарлоту смо, Чарли, а и Емили смо, Чарли, и њу, и њу, ни Симон де Бувоар, ни Марија Домбровска, ни Гертруда Стејн, ни Агата Кристи, ни Франзоас Саган, ни она, и њу смо, Чарли, и њу — ни једна од њих не може више да ме стигне, јер блебећем после свих тих уважених дама, лезбоса и гнаваторки, сифражеткиња и масерки, ни једна од њих, (знам то, Чарли), због зато јер су се ствари баш тако некако наместиле да сам потпуно без разлога срећна, јер је данас у три по подне престао да ме боли зуб, јер џоњам на перону број шест и чекам свог Мишелина који већ тутњи из даљине, а с њим се завршава овај мој роман, а почиње неки други, нов новцијат, још неразрезан!
И ево, Чарли, пази сад, Чарли: после свих ратова, победа и пораза, предаја кључева, земљотреса, поплава, куга и колера, ватромета, крунисања, изгубљених и добијених тамо некаквих битака, освајања овог или онога, одвајања људске ноге по месецу и месечини, после дизања и спуштања застава, кукњаве и џумбуса, топовских салви и интонирања државних химни, после свега тога, Чарли, ја прилазим човеку са колицима и кажем, Чарли, кажем после свега што се догодило пре мене, кажем:

— Молим вас један ђеверак ати да буде реш!

Хеј, нисам ти то причала!
Слика