Stanislav Vinaver

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Stanislav Vinaver

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:42

Слика

Stanislav Vinaver (1891- 1955) jedan je od najznačajnijih srpskih književnika i
najharizmatičnijih srpskih intelektualaca u prvoj polovini prošlog
veka.



Vinaver je bio svestran erudita – književnik, matematičar, fizičar,
pijanista, poliglota, novinar, diplomata i neumoran borac za intenzivan
dijalog srpske s evropskim kulturama. Bio je i prevodilac, feljtonista,
esejista, parodičar, kritičar. Zapamćen je po razbarušenom umetničkom
duhu, ali i po buntovnom karakteru i brojnim polemikama, uporni
reformator srpske književnosti prve polovine 20. veka i borac za urbani
izraz srpskog jezika.
"Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem prihvatiće sve moje ideje", rekao je u svom poslednjem intervjuu, 1955. godine.

Vinaver je rođen u Šapcu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Studirao je u
Parizu, na Sorboni - najpre matematiku, a zatim i filozofiju i muziku.
Kasnije je u Beogradu diplomirao fiziku. U Balkanskim ratovima i Prvom
svetskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac i bio jedan od 1.300
kaplara. Nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije, na Krfu je
radio kao urednik "Srpskih novina" i službenik Državnog pres-biroa.
Od 1916. godine bio je u diplomatiji - u Francuskoj, Velikoj Britaniji,
Petrogradu. U Rusiji je bio za vreme Oktobarske revolucije. Posle rata
kratko je radio u Ministarstvu prosvete, a zatim postaje deo kruga
srpskih pisaca modernista, u kom su bili Miloš Crnjanski, Dragiša
Vasić, Rastko Petrović, Marko Ristić, Rade Drainac... Oni su nakon
Prvog svetskog rata u Beogradu formirali i negovali modernu srpsku
književnost i avangardni pokret, koji je raskrstio s tradicijom i
otvorio potpuno novo poglavlje u ovdašnjoj kulturi. Vinaver je napisao
Manifest ekspresionističke škole. Pisao je poeziju i prozu, ali i
eseje, putopise, kritike. Prvu zbirku pesama ’Mjeća’, Vinaver je
objavio 1911. godine, a najznačajnije zbirke pesama su Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952).

Ekspresionistički manifest

U svom manifestu Vinaver se zalagao za raskid s tradicionalnim
umetničkim izrazom i osporavao dotadašnje "patriotske i deseteračke
kanone" koje su postavili do tad neprikosnoveni književni kritičari
Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Ekspresionizam, pokret koji se javio
kao suprotnost profinjenom, estetizovanom i individualističkom
impresionizmu, želeo je da izrazi ono što je primarno, iskonsko u
čoveku. U ekspresionizmu, umetnost je "krik za neposrednim životom i treba da
bude oslobođena svih stega, a najviše onih koji potiču iz same
stvarnosti. Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost
uopšte postoji za umetnika", naveo je Vinaver.
U ekspresionizmu dolazi do mešanja žanrova, do stapanja poezije i
proze, do stvaranja hibridnih žanrova. Naši ekspresionisti najpotpunije
su se izrazili u graničnim formama, u slobodnom stihu i poetskoj prozi.
Proza koju stvaraju ekspresionisti po svojim je bitnim obeležjima
poetska, lirska. Cvetali su razni žanrovi poetske proze: poetski
putopis, poetski esej, poetska pripovetka, poetski roman.

Gromobran svemira

Posle zbirke "Priče koje su izgubile ravnotežu" iz 1913, Vinaver je
1921. objavio svoje najpoznatije prozno delo, sjajnu zbirku kratkih
priča "Gromobran svemira". Utopijski naučnofantastični motivi u pričama
"Gromobran svemira", "Osveta" i "Poslednji ispit u mandarinskoj školi"
izražavali su nezadovoljstvo stanjem u svetu posle rata i snažnu
potrebu za promenom. U naslovnoj priči, "Gromobran svemira", pisanoj u
epistolarnoj formi, građani, stanovnici različitih planeta, razmenjuju
poruke ne bi li rešili problem udaljene planete na kojoj su mašine
podivljale i počele da ugrožavaju građane ostatka svemira. U priči
"Osveta" mladi se bore protiv starih i konzervativnih (što je direktna
aluzija na avangardu u književnosti, pokret koji se bori protiv svega
starog i konzervativnog). "Poslednji ispit u mandarinskoj školi" takođe
je programska pripovetka - u njoj se slika svet starih mandarina koji
kontrolišu nauku i naučnike i održavaju status kvo u društvu. Ali nakon
pobune jedina tri kandidata koja polože ispit, mandarini moraju da
emigriraju u drugi univerzum.
Od svih pisaca, Vinavera je najviše privlačio Laza Kostić, o kojem je
napisao svoje životno delo, veliku monografiju "Zanosi i prkosi Laze
Kostića", objavljenu posthumno (1963).

O jeziku

Vinaver je često navodio da je jedan od najvećih nedostataka naše
književnosti u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski,
deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi,
moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački
usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako
brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s dugim, opasnim pauzama
između stihova. Posleratnim beogradskim piscima Vinaver je zamerio da
robuju starom epskom izražavanju i nemaju sluha za nov, živ govorni
jezik koji se pojavio u Beogradu.
Za Vinaverovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji
trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli. A smatrao je da u poeziji
reči nisu ništa, a da je melodija - sve. Pod jezikom valja šire
shvatiti žubor jezika, matice u njemu, ubrzenje, usporenje, tok, šum,
tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku.
Nastojao je i da stvaralaštvo oslobodi propisa i pravila i u svojoj
redovnoj novinskoj rubrici "Beogradsko ogledalo" reagovao je na sve što
je težilo da sputa slobodu stvaralačkog duha. Lingvističkim
stručnjacima zamerao je pravopisni fanatizam. Kao prevodilac, Vinaver
je otkrio dotad neslućene mogućnosti i lepote srpskog jezika. Brojni su
njegovi prevodi , a prevod Rableovog romana "Gargantua i Pantagruel"
smatra se jednim od najboljih srpskih prevoda. Vinaver je rekao da
Rablea smatra jezičkim genijem i da je ovim prevodom želeo da se oduži
svom rodnom jeziku koji je – divan, krepak, izvanredno izrazit i –
vedro slobodan.

Napadi i polemike

U vremenu posle Drugog svetskog rata Vinaver je bio najviše napadan pisac.
- Nema početnika koji ne smatra da može da me u svako doba i u svakom
listu najbanalnije napadne. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne
diskutuje, mene napadaju ili negiraju. Imao sam velikih razočaranja,
malo zvaničnog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio
najiskreniji, prigovarali su mi da pravim vinaverizme. Meni se ne daje
ni prilike ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za
ludog i pustog. Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni – rekao je
Vinaver u jednom intervjuu.
Na raspravi u Udruženju književnika, 1953. godine, nekadašnji
nadrealista Marko Ristić zamerio je Vinaveru što govori o robotima i
mašinama, a Vinaver je odgovorio da je doba koje je preziralo
matematiku i fiziku, mašine, tehničke uređaje, konstrukciju i jezičke
slutnje - doba koje je prohujalo. I dodao da su pisci koji to ne znaju,
najblaže rečeno - naivni.
Marko Ristić i još dva konzervativna književnika – Mihailo Lalić i
Milan Bogdanović - sukobili su se s Vinaverom i 1954, na plenumu Saveza
književnika Jugoslavije. Vinaveru je zamerano da je začetnik književnog
meteža, čovek koji je uneo atome i teoriju relativiteta u pesničku
tematiku. U svom poslednjem intervjuu, 1955. godine Vinaver je,
sećajući se tog sukoba, rekao:
- Kada ja govorim u Udruženju književnika, napadne me njih 20. Ja ih
sve poklopim, a moj govor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je
Vinaver govorio zabavno.

Novo svetlo u 21. veku

Godine 2006. tradicionalna Deretina nagrada za knjigu godine dodeljena
je Nadeždi Vinaver, priređivaču knjige "Zanosi i prkosi Laze Kostića"
Stanislava Vinavera. Snaja velikog književnika Nadežda Vinaver istakla
je da ova nagrada predstavlja priznanje Vinaveru, "stiglo sa 50 godina
zakašnjenja, za sve duge godine njegovog teškog rada na polju
književnosti i celokupnog kulturnog života u Srbiji, za proviđeničko
delo velikog pesnika, sjajnog prozaiste, dragocenog književnog
reformatora, vatrenog kritičara retkog znanja, borca za jezik,
duhovitog polemičara i jezičkog čudotvorca".

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:42

Надежда Винавер

КЊИГА СЕЋАЊА, ЉУБАВИ И ЗАХВАЛНОСТИ

Једноставне, ненаметљиве, тихог тока, са скоро заборављеним речима које нас враћају у доба старе части и поштовања отаџбине, песме у збирци Ратни другови Станислава Винавера, посвећене друговима изгинулим у Великом рату, својом трагичном суштином примакле су се нашем времену.

Много историје и много политике стоји иза ове књиге. Први светски рат, у Србији без предаха настављен на Балканске ратове, на истом рањеном тлу, са истим борцима али у страшнијим условима, са непребројивим српским умирањима, у борбама, по логорима Аустроугарске, по непроходним гудурама Албаније, уз тихе обале средоземних мора – књижевно надахнуће у кратком раздобљу, заборављен је.

Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана.

Смрт је стална, умножавана сваки дан, свугде, ,,у громовитом и страховитом вриску челика и гвожђа“, у леденим белинама, у дубоким водама мора, па ипак Винаверове песме не говоре о смрти већ о животу који би се наставио да није смрти.

Песме у овој збирци се разликују од дотад објављених Винаверових стихова. Он није хтео строги распоред, није хтео правилне строфе, није хтео сликове – рима би оваквом садржају сметала, била би извештачена. Форма се морала повиновати јасно конципираном садржају и нагласити мирни тон епитафа. Овакво исказивање је захтевало сопствену логику књижевног уобличавања и због тога је Винавер одабрао наративно-говорни стих верујући да он може најбоље да одговори тематици и да обезбеди „природни“ ток излагања.

Показаће се касније да то није неки „композициони парадокс“ јер ће оваква врста писања постати продуктивна у српској књижевности. Због тога је данашњим читаоцима ближи овај стих него оним од пре неколико деценија.

Епопеје се не пишу компликованим језиком и када данас читамо ове редове, реалистичне по многим детаљима и дубоке по снази да сасвим једноставно обухвате животе својих јунака од почетка до краја и да им смисао нађу, онда нас њихова поетичност потсећа на неки загубљени па пронађени еп који чува своју магију.

Винавер хоће да говори обичним језиком о „обичним“ стварима рата јер невоље о којима пише никакви бирани, никакви апстраховани изрази не могу учинити трагичнијим нити храброст учинити већом. То се у ствари Винаверова духовна стварност изједначује са стварношћу и не тражи прибежиште у свету уметности и у свету строге логике из којих је он дошао, и зато ту нема ни трага од „болног и славног декора цивилизације“, нема негдашњих царстава ни царева, нити призива савести човечанства. Постоји човек, сам, српски војник, сам наспрам два велика царства која су га напала. Огромно европско узнемирење, ратовање на великом пространству се наслућује али пред нама остаје човек који ратује за своју земљу и с којим је сав народ, у збегу, у болести, пропасти, и жалости. А стварност тог рата је имала своју логику и тражила је своје људе.

Рат је био заједничка опасност и заједничка одбрана. Та одбрана је у великој мери била ствар љубави и држала се чврсто свог смисла. На исти начин је настала Винаверова збирка: захваљујући љубави могле су се у сећању одржати све те слике и постати сведочанство о благости душе многог ратника. Ту нигде нема сукоба хуманости и задатка.

У овим стиховима нема захукталости, нема великих речи, нема патетике. Цела Србија је ратни пејзаж и сви су у рату: људи, жене, деца, сва поља и њихово једро класје „што шушти тамно“, све шуме, виногради, сваки камен и, песнички виђено, цела „природа је огрезла у војни план“:

Са грана очекују
Још нераспевана
Стршљенска јата митраљеза.

На истуреноме пропланку
Место је за батерије
што грме од брда до брда
Нестрпљиво чекајући
Онај последњи промукли пролом
Потмуле, глухе
Рањене даљине
Која се прибира,
Која издише
Са друге стране вида и слуха…

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:43

Песмама у овој збирци није намењена етичка функција нити величање храбрости али ред вредности је јасан: опште стоји испред појединца. Винавер неће да наглашава трагедију, неће да сугерише антрополошко виђење катастрофе као што од својих јунака неће да прави легенде. Њихови животи и смрт су једноставни али њихове мале биографије су тако упечатљиве, пластичне, да неке ликове видимо као живе. Честити трећепозивац у поцепаном гуњу, са старом пушком, чува мали железнички мост а кад затутњи воз, тако га види песник, он се испрси и салутира а да при том ни један мишић не затрепери на његовом лицу. Слика скоро незамислива данас и свакако несхватљива већини. Они који памте људе такве оданости и поштовања војничке дужности разумеће зашто им песник додељује улогу вечитог стражара: онда када, избегли с војском надалеко, више не буду могли да чувају родни камен и родно блато, они ће занавек остати чувари обала онога тајанственог острва у Јонском мору чији помен је деценијама међу Србима будио успомене на хиљаде ратника којима су његове воде подариле мир.

Разумевање живота народа и његових патњи у овим стиховима није само у опису већ у осећајима којима текст одише.

У Винаверов пејзаж смрти и његов уживљај улазе најпре болнице, она у Ваљеву препуна рањеника и болесника од пегавца који „разрогачених очију, суви и црни и неземаљски“, од болести избезумљени, урлају од тескобе и којих је свугде „по ходницима, у дворишту, на калдрми“, по логорима, возовима, кућама – слика Србије са црним барјацима по селима, колибама, вајатима, шљивицима и црном судбином домова на којима се вију. „Морија затоми свет.“

Пејзаж смрти у Србији „раздераних небеса“, знаних и незнаних војишта када се умирало у ужасној ватри и води, кад „све се гибало, таласало, заносило, тресло“, кад су се „улице јежиле, извори текли крвљу, видици горели језивим пламеном“ не означава крај војничке вере јер су они знали зашто умиру.

Пејзаж смрти у леденој Албанији, у ноћима „студеним и бездушним“ пуним „радозналих и злих звезда“ крај утрнулих ватри и занемелих костура, у „мећави злокобној“, у глади, а касније у непознатој, далекој Француској где море личи на српске зелене ливаде а маслине на шљивике, где побожне сестре стрпљиво теше болеснике пред смрт…

Сваки од песникових другова ће доживети рат на свој начин и умрети са другом искром у оку и другом жељом за животом и зато је свака песма различита.

Умире млади човек и кад зна за Платона, или Јулија Цезара, и за величанствене складове Рима, као и онај бивши минхенски ђак што по ваздуху шара катедрале и палате, и онај водник, Гире са Сорбоне, који је схватио да нема примитивног менталитета, да нема књиге из које се може научити о рату и људима у рату:

…И да је најтеже на свету
Теже од интегралног рачуна
И санскрита

Постати обичан сељак…

Винавер се носио са великим питањима математике и филозофије, остао доживотни истражитељ моћи језика и музике, али није заборавио сетну мелодију што ју је, „у великом клокотању страховитог казана“, изводио стари трубач Трећег батаљона, арију већ онда заборављене старинске носталгије „која се жално отегне и нагло прекине“ и наличи заборављеним везовима и шарама на ћилиму, што у Винаверовој естетици држи високо место.

У овој збирци има и песама са фином дистанцом према јавном исказивању жалости, има ироније, има војничких прича…

У својој епопеји Винавер само понекад напушта бојиште. Кад историјски бесмисао пређе границе, када моћна непријатељска ратна сила почне моћно да се свети ,,нејачи и бабама“ затвореним у гранатираној шабачкој цркви, да их туче и мучи свакојако, онда у свести побожне видарице, баба Ранђице, у тешкој тузи за изгинулим синовима, дође до слома и „уроци“ и „нежити“, и „помори и слепе бољетице“ трансцендирају – од једва укротивих зала до послушних слугу о којима она, у страшној усамљености и сувишности, матерински брине.

У томе код Винавера не треба тражити ни митологије ни демонологије, од тога ништа нема. То душе несретних живих траже ону загубљену тачку сусрета, оно имагинарно одредиште у бескрају, пре него што се распрсну у ситне, преситне делове непојама. Од неразумевања и неприхватања ужаса и губитка сваке наде до скретања с ума није далек пут!

Песме у овој збирци се не препричавају, као што се не препричавају тужбалице и нарицаљке; оне питају и саме одговарају. Њихова изражајна средства су неизменљива; у срце дирају не знамо како; не треба дирати ни њихов облик, ни симболику, нити њихову естетику смрти.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:43

Винавер је у срцу носио удивљење, поштовање и љубав за своје мртве другове и током више од двадесет година није престао да жели да о њима остави епско-поетски спомен.

Већ у Дневнику париског студента, започетог у Скопљу 1914. године где је ђачки батаљон припреман за ратовање, једног дана Винавер бележи како је писао песме и како су се слогови сами слагали, тражили се „…Волео бих да имам по једну песму о сваком другу…“ а онда додаје: „Обука за време рата. Док чинимо покрете, сви мислимо на рат. Он је пропратна музика.“ Ти млади људи, многи од њих добровољци, знали су за шта се припремају. После завршене обуке заиста је дошла наредба да се они употребе искључиво у борачким јединицама.(1)

Жељу да пише о својим ратним друговима Винавер је успео да оствари али таква књига, објављена пред Други светски рат, 1939. године, појавила се у време неповољно по садржај и версификациони облик.(2) Остала је позната врло малом броју читалаца и изгледа да није ни стигла до унутрашњости Србије, где би многи волели да су је могли прочитати.

У периоду после Другог светског рата пут таквој књижевности у целини је био затворен.

Данас не само да нема више преживелих учесника некадашњих ратова, већ нема више ни сећања на херојско време и мало ко зна значај њихове борбе, мало ко схвата шта су они постигли.

У садашњем тренутку, у једном горком историјском тренутку за Србију, скоро пуних девет деценија од Првог рата, објављивање ове књиге такође је изазов. У чему се ситуација понавља?

У српском избрисаном историјском сећању и нашој несмелости да тражимо одговоре на то питање почива, нажалост, могућност обнове прилика које су почеле на југословенској идејној сцени одмах после првог великог рата и у којима, услед недовољне политичке моћи државе и времена да се заустави извртање истине, бујају садржаји неограниченог историјског и политичког бесмисла, и изврнутих суштина са свим анахронизмима: аргументација коју је васпоставио још средњевековни actus fidei и даље живи, и док се све мењало, механизми притиска на Србе остали су исти. Успешно интернационализовани негативни ставови и данас се исказују истим метафорама.

Да ли због тога што мало знамо о својој недалекој историји, ми се не питамо да ли је идеја о цикличној палингенези зла, селективно ускладиштеној само за неке народе, сулуда или одржива? Несвесни обнове негативних токова ми данас као да верујемо да се ово што нам се догађа, догађа први пут.

Историју Винаверове књиге стога не можемо одвојити од историје народа, бурне, трагичне и несмирајне.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:44

Књижевна критика може да да оцену Винаверових песама, али услове за њихову рецепцију код нас мораће да објасни културна, а пре свега политичка историја.

Отварању самог питања рецепције и ове књиге и последица њеног објављивања, може много да помогне једна студија о књижевности везаној за Први светски рат.

Године 1965, у издању Матице српске и Српске књижевне задруге, појавила се књига прозних текстова о Првом светском рату из пера познатих српских књижевника, насловљена попут Винаверове: Ратни другови. Приређивач књиге, Раде Константиновић, дао је предговор занимљив са више страна. Реч је, најпре, о озбиљном истраживачу и изванредном познаваоцу српске међуратне књижевности, као и Винаверовог дела. Та уводна студија говори о истом времену и теми о којима говори прећутана Винаверова књига, а управо опажање ствари са временске дистанце, које у том тексту налазимо, враћа неидентичном Винаверовом делу право да одговори на своје сопствено питање и повеже га са његовим повратком у данашњи језички и духовни свет у Србији. Константиновићев предговор „О једном ћутању“ почиње чуђењем што, сем малих изузетака, о периоду Великог рата нису писали истакнути писци. У свом скоро метафизичком понирању у проблем књижевног представљања историјског сећања, које он лишава естетике и у настајању и у деловању, и зауставља на податку појединачног књижевног документа о једној фази ратне историје, сведене на модалитете понашања ратника изложених стравичном физичком напору (и таквој неизвесности да очај није довољна реч), Раде Константиновић се пита како је могуће да, у дугом раздобљу од педесет година, од велике епохе ратова, човек из Првог светског рата, човек са Цера, човек из Албаније, ,,једна од највећих загонетки нашег духа“, у српској књижевности остане необрађен и да потоне у заборав. Питање је јасно. Он се даље пита какав смо то свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом, који се задовољава фразом или реториком јер ,,звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“.

Када је ово размишљање формулисано, било се навршило педесет година заборава. Ваља пре свега рећи да, иако међу њима има много сличности, овде је реч о два историјска раздобља и две врсте заборава, међуратном и забораву после другог рата, који је званична власт наметнула по цену тешке казне. Због тога се те године не могу просто сабирати. Треба, уз то, дефинисати одакле заборав између два велика рата. О томе ће писци говорити, а и Винавер међу њима.

Константиновићево тумачење књижевних радова са тематиком Првог светског рата тежи да успостави један општи референцијални систем за то историјско време, општи по ређању узрока којима се објашњавају неуспеси рата (а о крају рата и победи се не говори у његовом предговору) и по налажењу законитости за претпостављену метаморфозу ратника јер, консеквентно таквој замисли, они у рату постају свесни фактицитета својих заблуда и предрасуда о предзнаку свога националног бића – са снажним, по претпоставци, дејством на имагинарно, сведено само на српску књижевност. Теза веома занимљива. Антропоморфизам непознат: епско-етичко херојство у домену атара, толико снажан утицај „херојске“ фразе из дневника војника, писама, читуља, на књижевни израз да она наставља да блокира књижевност!

Да ли српски епски дух (и то онда када га је „историја“ лишила његових претпоставки), фараонично-каријатидна сенка, у одмаклом ХХ веку, може заиста да омета појаву књижевног дела аутентичног књижевног израза?

Ако прихватимо став да Србин престаје бити епски херој чим је напустио своју околину зато што је, удаљен од ње, ужасно био гладан, што је удаљен од огњишта осећао хладноћу и слеђен остао у беспућу као содомска фигура обложена сољу, то значи заборавити да је човек физичко биће, да је тешко постићи рационализацију туге, да нема адаптације на бол и да вербално мирење исказано фразом није ни објашњење ни мирење већ знак. Знак чега? Знак патње већине. Ако ове чињенице немамо у виду, онда не можемо разумети ниједну драму хуманитета, а најмање Винаверову књигу. Формуле за признавање личног жртвовања за отаџбину у европском кругу су скоро истоветне, почев од Роланда, и не анализирају се а најмање се напада њихов патос, наглашен кад су у питању браниоци нападнуте земље.

Претпоставка о „рашчишћавању“ са епском идејом смрти за отаџбину, несретног ратника је теоријски лишавала достојанства смрти. Рекао би човек да су текстови о Србима у рату добри само ако су дефетистички!

Који би се критеријум провере ставова овде могао увести? Да ли ми, сада, треба да потежемо, на пример, питање о моралној тешкоћи и антрополошкој проблематичности овакве наше претпоставке око проблема, анахроног за већину европског света? Ако претпоставку оправдамо, значи да досадашње незнање и пасивност у њеном доказивању треба исправити. Ево нас на Гадамеровом негативитету искуства, продуктивном и спасоносном – ка једном истинитоноснијем искуству!

Данас знамо више него шездесетих година прошлог века, када је изгледало да је проблем идентификације националних „разлога“ био решен, а много више него 1939. године када се под видом „борбе за ново друштво“ све што је претходило сматрало анахроним. То су, време је показало, били предпланови за ново српско сужањство.

Ако прихватимо тврдњу да смо свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом и који се задовољава фразом зато што „звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“ онда напуштамо поље књижевних услова и залазимо у идеолошке, политичке разлоге опредмећивања „нерашчишћених рачуна“ на овом тлу. Рашчишћавање рачуна увек је погађало један исти народ. То је било постало могуће зато што је тривијални политички интернационализам био заглушио све уши и што је, вешто и без образложења, успео да идеју отаџбине одбије, селективно, само Србима.

Књижевни догађај односно појаву књижевног дела не прате исте последице какве прате политичке догађаје. Али ако читалац располаже „хоризонтом очекивања“ да тражи и види само политику у сваком тексту, онда свакако није криво књижевно дело због недостатка објективације корисника.

Апстракција „фраза“ не покрива ништа стварно егзистентно, већ је проблем у томе што су разлози за херојство у постхеројско доба код нас били изложени порузи. То је нарочито познато у другом периоду заборава у Србији, после Другог светског рата, када ратници са ордењем из Првог рата нису смели изаћи на улицу.

Винаверова књига нема фраза. Иако је добро знао механизме рата и ратне циљеве нападача, он ни на једном месту није тражио закономерности случаја и зато се све опеване личности издижу изнад условљености догађања. Винавер није мешао политику са књижевном инспирацијом а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивање да оно служи као дословно сведочанство из којег ће се извлачити закључци широког спектра о моралним трансформацијама народа, била му је страна – многе своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности.

Винавер је прошао ратове, Албанију, добро упознао Крф и Видо али никад, ни у једном каснијем сећању, „беда војничке службе“ неће му бити доминантна нити инспирација за неку занимљиву причу, за извлачење насилних контраста у сећањима, моралу, за стварање громогласних закључака за потребе датог тренутка.

Више од многих тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији или музици али сви „модернитети“ нису му помутили људска осећања нити способност да разликује фикцију од реалности. Његова књига о рату донеће му, међутим, доста проблема.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:44

Студија на којој смо се задржали о белетристичком занемаривању једног историјског периода, врло податног за обраду, са обиљем могућих тема и интерпретација, написана двадесет година после завршетка другог великог рата, аргументацијом коју је изнела приближила нам је могућност идеја и ситуација које су налагале да се критичком суду изложи цела васељенска збиља ако се нађе да има везе са поменима херојства Срба у ратовима. У тој сенци морала је остати макар једна новела неког млађаног збуњеног писца.

Само је време страшног политичког замешатељства могло да допусти да у међуратном периоду дође, не до једноставног занемаривања жртава које су Срби поднели током рата за ослобођење земље већ до систематичног оспоравања многих заслуга, на које су победници, у скромности и у жељи да не ремете крхку равнотежу, пристајали.

За напад на Винаверову књигу о ратним друговима коришћене су расправе о рату, већ дуго вођене међу европским интелектуалцима.

Очекивање да књижевна дела буду сведоци свога времена и поуздана сведочанства о догађајима историјске, политичке, културне врсте, старо је и распрострањено.

Идеје о историјској вредности књижевног текста нарочито су се манифестовале у питањима рата кад су она била покренута и када су од појединих европских књижевника с краја ХIХ века, а нарочито из ХХ века створила симболе идеологија, заступнике десничара, левичара, носиоце традиционалних идеја или модерних токова, критичаре друштва или праве аналитичаре.(3) Да би истакли своје нове погледе и смелост, понеки од тих књижевника јесу жестоко нападали институционално уређење својих држава (колоније, на пример) али су најчешће умели да процене границе критика своје отаџбине. Разрачуни у литератури, штампи, на социјалном плану, међу опозиционим странкама, коришћени, чим се објаве, у непријатељски расположеним државама, терали су на опрез и на процењивање ефеката њихових критика.

Непрегледно море идеологизованих књига, кошмар идеја уз подржавање или неподржавање теорија рата, било је велики изазов, па ни краљевина Југославија није прошла без таквих разговора и веома познатих текстова писаних са различитих позиција. Већ успостављена аргументација, усмерена на национална питања, коришћена је на добро испланиран начин. Тако су се откривале стратегије појединих „национа“ у држави и политички циљеви добро организованих партија. Док су се у другим државама сви уједињавали пред непосредном опасношћу, у Југославији поједини народи и поједине политичке партије од рата су очекивали да им помогне да остваре велике планове.

Пренаглашеност разговора о рату зарад личних промоција или интереса политичких партија, играње са једном страшном неумитношћу (када наступи), показало је кризу и истакнутих интелектуалаца.

Расправе о рату нарочито су биле добродошле многим испражњеним интелектуалцима, ненавикнутим да истражују узроке појава јер су лако добили неисцрпну тему за исказивање. Феномен празног лименог суда, у разним облицима познат у десетовековној европској култури, обнављао се и долазио до пуног изражаја у временима духовних прелома и страха.

У такву замку упашће лаковерни европски интелектуалци и у свом ангажману око Југославије током последње деценије ХХ века – можемо се само питати да ли су они способни да буду свесни свог моралног одређења.

Када је Црњански писао о рату 1934. године он је то чинио на основу чињеница које су сви знали:

„Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је, тенденциозно из побеђених држава, пре свега. […] Да би се после оргије у рату, што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. . […] Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.“ И Црњански мудро опомиње да је Србија клеветана због рата да би се добиле партијске позиције.(4) Ту почиње проблем са Винаверовом књигом.

У новогодишњем броју Младе културе 1940. године појавила се критика ове збирке пуна ретке жестине против писца и неуздржаног очаја што се дело са таквом тематиком могло објавити.

Аутора тог приказа не занимају песме, уметничка средства, квалитет стихова, естетика новог израза, дело ослобођено фразеологије, одсуство готових формулација, очекивање читалаца, њихов однос према теми са приличне временске удаљености и, управо због тога, њихова спремност да прихвате уметничку интерпретацију ослобођену голе фактографије па и познатих књижевних поступака (ако се осврнемо на каснији критички суд).

Мишљење пишчево о Винаверовој недаровитости, о његовој дешператској наметљивости, о неискрености песничкој, о одсуству поезије у лошим стиховима, увек се може узети у разматрање. Оцена о Винаверу као утопљенику са хушкачким циљевима, писцу који повампирује идеју рата застрашујућа је исто колико и послератне критике, Винавера, за његова живота. Застрашујућа критика је написана јер је дело обновило чињенице о умирању Срба за отаџбину. У Великом рату Србија је изгубила 26 посто свога становништва. Погинуло је или умрло од рањавања или болести 369.618 војника (иако француска статистика наводи већи број), стрељано, обешено или умрло у логорима (претежно аустроугарским) 640 хиљада цивила.

Историјски услови су неке идеје о том времену збрисали, некима повремено враћали значај али многа од њих је остала, све надживела и, трансформисана формално и хибридно обновљена, делује и данас. Латентна институционализација нетрпељивости према помену српског имена и српских заслуга, која се најавила убрзо после завршетка Првог рата, тако је темељито и дуго изграђивана да ништа није остављено случајности. Снажна конструкција са врло препознатљивом фразеологијом ни до данашњег дана није попустила и стално се обогаћује новим елементима. Да се карактеризација стања у Србији актуелно не обнавља са архефразеологијом и појмовима које одавно познајемо, поверовали бисмо да се приказивач књиге о ратним друговима мало неприкладно шалио.

Коментатор ове књиге (који ће у своју биографију, као први податак, стављати да је члан КП од 1940. године (5)) дао је приказ чија би семантичка анализа нужно и пре свега морала бити историјско-политичка. По жестини напада види се да ту постоји снажна, формализована позадина која одлучно делује на ућуткивању „хегемонијског“ народа. „У овим ратним данима – кад рат није него рат за рат – […] појављују се књижевно–културно–политички утопљеници (који су то увек били) и вампирски лутају опасни још по малу децу јер их се матори већ одавно не плаше. Плови по нашим српским, ’увек српским’, рекама трошна, свеже обојадисана (црвено, плаво, бело), окићена и наоружана старим ’дебанжовцима’ дереглија ’Српски Глас’ поносна као разарач и сумануто бије у звоно (још са ’Делиграда’) и зове све, ама баш све, велике Србе да се спасу (од чега? од кога?) на њену палубу. Пружају утопљеници руке, хватају се и овог пута за сламку и само за сламку. Пуна је већ палуба утопљеника и Дереглија креће даље и сабласно звони а из мрачне воде утопљенички грца повампирени Станислав Винавер и држи у рукама билету Ратни другови…“

Кључни појам целог текста је синтагма „увек српским“ и да би била разјашњена неком ко не познаје прилике морало би му се много говорити о политичком животу у Југославији оног времена а нарочито о појединим партијама и њиховим програмима, о историји Коминтерне и КП и свим њиховим теоријским и практичним делатностима. Била би потребна анализа целог дискурса: читаву лепезу смисла отварају појмови утопљеника и вампира. Чак ни стари брод Делиград, купљен од Руса 1862, није остао на миру, тако да бисмо поверовали да се аутор љути што су се Срби од Турака ослобађали.

Атмосфера у којој је овакав чланак било могуће објавити свакако није била повољна за писање књига о рату и српским жртвама. „Загонетка“ српског духа, изнемогли, гладни, рањени ратник из Првог светског рата који ће на невероватан начин сакупити своје снаге и постати херој ослободилац, заиста није добио довољно места у књижевности.

Винавер ће писати о разлозима ћутања српских писаца „мада су разумели и сам немушти језик којим говори све око нас“. Он је бранио књижевност и озбиљно објашњавао откуд страх неких књижевника да се ухвате у коштац са великом културом. На једном месту он ће (1934) казати да књижевници нису довољно плодни не зато што су „модернисти“ већ што се тешко сналазе у хаосу културних задатака.(6) Тих задатака је заиста било много а људи мало и тешко је било заузети место у нивоу актуелне европске мисли, у сопственој књижевности и достојно се одужити ослободиоцима. Дотадашњи ратници су били свесни таквих потреба и одмах, по завршетку рата, почели су грчевито да раде да би показали да се у убијеној Србији зна и за други свет. Винавер ће у својим чланцима подсећати: „Ми смо се васпитавали у тој такозваној Европи […] и дружили се са њиховим уметницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су чак и по мало револуције […]. – Дакле окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, бар у репертоару.“(7)

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:44

После толиких грких речи о Винаверовим песмама, вратимо се идеји оданости, величанственој водиљи, и Винаверовом идеалисти Ђоки Недићу, виолинисти који је с виолином застао и остао крај утрнуле ватре у леденој Албанији:

Ђока је био веран, веран до краја
Успомени оца, срцу мајке,
Животу оскудном и чистом
Тужној судбини свога народа,
И сваком другу
И свакој мелодији и звуку
И чак и нечујноме слогу сна

у нади да ће увек бити некога ко ће разумети ове редове.

(1) У помоћ отаџбини у опасности похрлили су млади српски интелектуалци из свих универзитетских центара Европе. ‘‘Скопски ђачки батаљон обухватио је више класа тадашње школске омладине. Углавном били су студенти који су завршили или завршавали своје студије. Батаљон је принесен на жртву као последње што смо имали. То је била наша резерва младости… Ђачки батаљон одиграо је своју улогу како треба.

Ђаци су дали пример. Учинили су подвиг. Показали су се и као старешине. А показали су се и као ђаци, наставили су са учењем, учили су и на бојном пољу.

У изучавање новог заната ђаци су унели стари занос. Јер, још од Анексије, ушла је у школску омладину нова свест да се од нас тражи нешто више – препород земље и судбоносно њено увлачење у неумитни круг Европе. Наше генерације сматрале су да време од нас тражи да у школи научимо више но наши претходници. Тако смо схватили рат, као даљу, вушу, продужену школу. Због те чистоте, чедности наше генерације – која је имала само да учи – они који су отргнути – изгледали су преосталим ненадмашни…’‘ Станислав Винавер, ‘‘Наши погинули другови’‘, Скопски ђачки батаљон, уредили Станислав Винавер и Страхиња Дамњановић, Београд, 1941, стр. 486-7.

(2) Станислав Винавер, Ратни другови, Геца Кон, Београд, 1939.

(3) У својој фактографски пребогатој књизи Вук Винавер детаљно описује дуги период европске књижевности са дефинисаном темом рата. В. Вук Винавер, Писци сведоци епохе, Глас, Београд, 1978.

(4) Милош Црњански, ‘‘Оклеветани рат’‘, Време, XIV/4379, 16. III 1934, стр. 5; у: Зли волшебници, приредио Гојко Тешић, III, Београд-Нови Сад, 1983.

(5) Исто. Богдан Пешић, ‘‘Станислав Винавер: Ратни другови’‘, Млада култура, II/6, 1. I 1940., стр. 49-52.

(6) Исто. Станислав Винавер, ‘‘Морална поезија и њени вероучитељи’‘, Време,XIV/4401, 7-10. IV 1934, стр. 18.

(7) Исто.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:45

Љубавник српског језика

Иако је немогуће доказати, сматра се да нема тог српског писца који је више волео језик. У његово време толика посвећеност речима није била цењена
Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.
Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Танјуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.
Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:45

Цврчци су највећи на свету
У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.
„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”
У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.
„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”
По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Окт 2009, 16:45

Писац „винаверизама”
У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”
Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”
Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”
Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”
Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 18 Феб 2012, 21:38

Јeдан књижевни карневал




Слика

Великани српске поезије
и прозе, књижевни критичари, професори универзитета, добили су своје уврнуто издање
у књизи
Станислава Винавера
„Пантологија нове српске пеленгирике” у којој су с пуно умешности пародирани


Hи 1938. године песник Јован Дучић није опростио песнику Станиславу Винаверу његово дело, почето 1920. године, у којем је пародирао стихове и прозу тада најпознатијих стваралаца. Ушао им је Винавер у стих и стил, у њихове теме и мотиве, риме, у срж њихове поетике и као у изврнутом огледалу приказао особености књижевних миљеника.
Са конференције Мале Антанте на Бледу, Милош Црњански извештава и о томе:
„Дучић не општи са Винавером. Не може да заборави оно што је Винавер написао, у својој „Пантологији”, о нама песницима”. Бројни великани српске поезије приказани су у том делу својим „песмама”, пародијама, које је уверљиво и с пуно мајсторије написао један човесуђењенислав Винавер.

Ново „суђење”

Сматрају је једном од најутицајнијих књига у историји српске књижевности, а потекла је од једног од наших најугледнијих књижевних критичара. „Антологија новије српске лирике” Богдана Поповића, објављена 1911. године, до данас се наводи као једно од најбољих дела ове врсте. Она је и остварење Поповићевих естетичких начела: са својом теоријом „ред-по-ред”, тражио је изучавање и оцењивање вредности књижевног дела проучавањем његове грађе, конкретних уметничких поступака, одбацујући апстрактна разматрања о суштини дела.

Слика

То научно сецирање, али и сврставање „подобних” песама у антологијски избор, били су позив Станиславу Винаверу, који се већ окушао у пародирању, да и сам створи дело које ће сликовито и оригинално да прикаже српско књижевно стваралаштво. Објављујући књигу 1920. године, пародира не само излагање професора Поповића, већ и песнике који су се нашли у његовом избору. Да ствар буде болнија по оне који не знају да прихвате уметничку слободу или, макар, окрену све на шалу, Винавер их је тако верно приказао да његове пародије неодољиво подсећају на оригинал, али уврнут, претеран, смешан, на тренутке бесмислен. Од наслова његовог дела, „ Пантологија нове српске пеленгирике” до последњих страна на којима су шаљиви огласи, од песме до фусноте и коментара, све је написано у духу пародије, у Винаверовом изврнутом огледалу гледамо књижевно стваралаштво кроз историју, рад критичара и антологичара, издаваштво, живот писаца његових савременика.

Слика

Увек спреман на полемику, аутор „Манифеста експресионизма“, врсни преводилац и одличан песник, Винавер није зазирао да у бројним текстовима оспорава ставове критичара који су уживали велики углед и чије су речи за многе биле закон. Пародија је била оригиналан, необичан и делотворан начин да каже шта мисли, да буде оштар критичар, али и да се нашали, поигра с књижевним величинама. Објављивао их је у новинама, док појавом „Антологије новије српске лирике” није му пало на памет да обједини то своје стварање и на изокренут начин прикаже српске књижевне ствараоце. Већ сам наслов првог издања из 1920. године, „Пантологија нове српске пеленгирике” подсећа на Поповићево дело.
Као и Поповић, Винавер књижевне ствараоце дели на три раздобља, а „Пантологију” почиње предговором, потписаним са „професор Уредне књижевности”. Осим што нам такав потпис дозива у свест професора упоредне књижевности, Богдана Поповића, у три речи Винавер је пародирао и његове књижевно-теоријске ставове: ако песма цела мора да буде лепа, ако је ред-по-ред испитамо, пазимо да нигде нема падова, одударања од целине, онда је то – уредна књижевност. Изабрао је „пантологичар” многе писце који су прошли суд професора Поповића: Његоша, Ђуру Јакшића, Милана Ракића, Алексу Шантића, Милана Ћурчина, а додао и неке којих нема у „Антологији”, попут Симе Пандуровића.
Почетна замисао ослањала се на Поповићево дело, али како је „Пантологија” расла, Винавер се све више удаљавао од првобитног узора. Његово дело, проширено новим пародијама, доживело је још два издања, 1922. и 1938. године у којима се пантологичар већ потпуно удаљио од антологичара.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 18 Феб 2012, 21:39

Цветна цитра цара Душана

Јован Дучић имао је разлога да буде увређен: он је с неколико песама заступљен у Винаверовом пародијском избору српских писаца. Корени тога су можда и у чињеници да је Дучић један од најзаступљенијих песника у Поповићевој антологији. Писац који нас извештава о љутњи чувеног песника и његовом „неопштењу” са Винавером на Бледу, Милош Црњански, и сам се нашао у „Пантологији“. Винаверу је толико слатко било да се нашали са њим да је пародирао и поезију Црњанског, његову прозу у одломку названом „Нотес о Белићу”, који личи на наглавачке окренути наслов романа Милоша Црњанског „Дневник о Чарнојевићу”, његове преводе хаику поезије, коју је песник толико волео. Ставио га је чак и у шаљиве огласе на крају „Пантологије” из 1922. године:
„Јављам пријатељима да сам у духу своје поезије престао бити човек и постао дрво. Сва писма упућивати на: Топчидер, 7-ма буква, лево. Милош Црњански, бивши човек”.

Слика

За разлику од Дучића, међутим, Црњански се није љутио на Винавера. Заједно шетају на Бледу, али разговор који воде у освит Другог светског рата, када је Винавер већ обележен као Јеврејин, тема је за неку другу причу. Док су неке Винаверове пародије више песничка игра, духовито извртање особености и песничких поступака, као у случају Црњанског, друге су у својој наводној неозбиљности много оштрија критика, што је вероватно препознао и Дучић. Иза пародије његовог циклуса „Царски сонети”, у којима Дучић описује сцене из средњовековља, сјај и господство двора цара Душана, стоји Винаверова опаска:
„Дучић је замишљао једну прошлост којом би се могао похвалити пред странцима, па и пред рођеним својим народом. То није била аутентична прошлост, него једна рекламна прошлост”. Стављање нагласка на то да је српски двор на врхунцу славе, претеривање у описивању раскоши и богатства који повремено више личе на двор Луја Четрнаестог, краља Сунца, како је то приметио Јован Деретић, одјекнуло је у „Пантологији” у песми „Сјајан и неразумљив царски сонет”:

„Узе царе цветну цитру од
чауша.
И свиро је дуго с пуно
вере чврсте
А тице и звери, људи,
чељад разна
Гледаху са слутњом на
цареве прсте
Лијући на патос уља грчких
вазна“.


Винаверове пантологијске творевине ретко се тичу баш одређеног дела: то је нова песма, чини се да би могао да је напиће и сам стваралац којем је приписана да нема претераности и уврнутости пародије. Она открива све најважније одлике песника, али их ставља у такав оквир у којем се јасно истичу мане или се песничка озбиљност изврће у смех. Његошева мисаона поезија, постаје високопарно декламовање у десетерцу, често без икаквог смисла о небесима и чудесима, светској армонији, клици електризма. Ђура Јакшић, који у типично романтичарском маниру, пева о отуђености лирског субјекта и света, у пантологијском издању васељену назива бедним посмрчетом, а Селену, месец, гадним, гнусним копилетом.
Одлика Симе Пандуровића да у своју поезију умеће стране речи и изведенице, доведена је до тога да стихови постају рогобатни:

„Живот је тежак ко малтер
перпендикулара
Гнусни еуфемизам бреветира
ропац
Психологију делира харангира
шкопац,
Ми смо монструм сумње у
психи окулара,
И демон блуда у полусвету
преживара”.


Винавер је ушао у поезију врхунских, али и трећеразредних, данас заборављених песника. Певао је као романтичар, класициста, парнасовац, слагао стихове и риме у александринцу, десетерцу, слободном стиху. Ма колико за неке било болно да се гледају у Винаверовом огледалу, мора се признати очигледно: само неко ко је пажљиво читао и проучавао, ко је и сам мајстор писане речи, ко је ту поезију добро разумео, дошао до њене суштине, могао је тако вешто да се саживи са поетиком тако различитих стваралаца из тако удаљених периода наше књижевности.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 18 Феб 2012, 21:39

Дивка-Тивка као Сара Бернар

Слика

„Пантологијски” избор песника био је само почетак. Винавер је у своје дело унео и прозне писце, критичаре, драме, чак и један оперски либрето, па и такве форме као што су огласи, разни дописи или матурска питања. Већ у првој реченици одломка „Тонкина жудба”: „Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала, опомену”, јасно препознајемо Бору Станковића. Једна од најособенијих црта Станковићевог стваралаштва, његова усредсређеност и стављање нагласка на женске ликове, јасно је истакнута само у једној реченици.
Згуснуто, на неколико страна, Винавер ређа и особености „Бурлеске господина Перуна бога грома”, необичног романа Растка Петровића. „Шта се све није нашло на њених стотинак страна”, пише Јован Деретић о „Бурлески” и набраја: словенски богови и хришћански свеци, једна београдска болница, светогорски калуђери, Ван Гог, а радња која почиње у осмом веку и наставља у четрнаестом, завршава се неколико година после изласка књиге. У Винаверовом извођењу, у „Сапогама Дивке-Тивке”, тај трк кроз простор и време још је бржи и луђи:
„Када је умро Данте сви су плакали, а највише једна калуђерица сва у црном, у црној плишаној хаљини. Она се звала Маркиза де Помпадур и била је балерина Београдског позоришта и руска избеглица из Панчева.
Уствари, то је била Дивка-Тивка која је под именом Саре Бернар играла мачиш на Тамерлановом гробу у Аустралији, а после је богови казне, она падне, сломије ногу и отвори бакалницу у Макензијевој улици. Винавер је нарочито био осетљив на празно родољубље, ратну „патриотску“ књижевност, рабљење уметности у идеолошке сврхе, политичке, националне. У „Пантологији” износи два прилога о српско-хрватском питању: један насловљен „Пред новим ратом“ и приписан Станоју Станојевићу, професору историје, а други, у којем се бране „хрватски интереси” , непотписани, такође, веома сликовитог и убојитог насловом „Невероватна поквареност српског народа (О овоме истом предмету има и песма)”. Мржња се подгрева и у ученим круговима, указује Винавер, и осликава то у „Пантологији” прилозима у којима се закључци изводе не само из произвољних, већ и бесмислених поставки.

Слика

У првом прилогу тврди се: „Хрвати су пореклом Срби. То су били Срби који су се много хрвали па их прозваше Хрвати”, док се у другом напомиње: „Срби су огранак Хрвата који се вратио дивљаштву. Најбољи доказ да су Срби дивљаци јесте да не знају ни обична слова. На своме грбу: само слога Србина спасава, они су слова с два пута окренули натрашке”.

Аутобиографија гориле

Оштрица Винаверове критике књижевних, па и друштвених појава, видљива је и у напоменама које дописује на свршетку појединих текстова. Тако уз ратну приповетку Драгише Васића, винаверовски удешену, стоји коментар да су у првој приповеци ликови били непатриотски и разочарани, због чега је у уредништву „Књижевног гласника” тај „нежељени песимизам ублажен”, па је приповетка сада подобна и за најширу публику. Кроз „Пантологију” сазнајемо и понешто о стању у издаваштву: Када ће изаћи мартовски број „Критике”?, стоји у једном од питања из Зборника матурских питања. Одговор: „у децембру идуће године, сликовито описује колико је прилив новца био редован. Сазнајемо понешто и о новинарству: у огласима на крају „Пантологије” из 1922. године рекламира се „Нови лист”, орган нових људи који прати нове појаве у свету, нарочито у Енглеској, „Политика” – „најобавештенији лист за страну информацију и археологију” чији се дописи добијају без поштанских чекања, право из Министарства иностраних дела, „Време”, које за нови број најављује текст „Како сам постао човек – аутобиографија гориле”, уз напомену „ово је дограбио пре свију наш сарадник, специјални дописник са Суматре“. Пантологија постаје винаверологија, стварање посебног света који је обухватио читаву једну књижевну и друштвену стварност, карневалска поворка са маскама које пренаглашавају особене црте, шаренило које спаја старо и ново, судар авангарде која долази са преживелим формама које још владају. Она је и шаљива игра и одбрана уметности и сведочанство једног времена.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Stanislav Vinaver

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 16:49

Слика

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine. Na književnom polju oglasio se jako rano, kao dvadesetogodišnjak, zbirkom pesama Mjeća, 1911. godine. Pisao je i poeziju i prozu i upražnjavao mnoge književne rodove i vrste. Odlikovao se velikom kulturom i lucidnošću, ali i nemirima i nekomformizmom koji su njegov neosporni talenat “rasejali” na sve strane. Ipak, najviše je dao u esejistici i poeziji, a česta vraćanja Vinaveru naših istaknutih književnih teoretičara i kritičara govore da o njegovom radu još nije sve rečeno. Bio je pisac vičan peru, blagoglagoljiv i rečit, uvek spreman na razigranost i reči i ideja, bez želje da robuje oveštaloj lingvističkoj formi, sa strašću zaverenika jezičke kulture. Posedovao je trajnu sklonost ka verbalnom humoru, čak i parodiji, što se svakako može vezati za njegov čivijaški duh. Iskrio je duhovitošću i humorom, ali ne iz potrebe da se nekome naruga ili da ga ponizi, nego da dokaže da se o svemu može govoriti i iz drugog ugla. Njegove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i smislom za grotesku. Pantologija novije srpske pelengirike zapravo je parodija Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovića. To je, prema ocenama književnih kritičara, “najbolja knjiga parodija u našoj književnosti”. Doživela je veliki uspeh i više izdanja i do danas ostala najpopularnija Vinaverova knjiga. Vinaver je bio svestran erudita – književnik, matematičar, fizičar, pijanista, poliglota, novinar, diplomata i neumoran borac za intenzivan dijalog srpske s evropskim kulturama. Bio je i prevodilac, feljtonista, esejista, parodičar, kritičar. Zapamćen je po razbarušenom umetničkom duhu, ali i po buntovnom karakteru i brojnim polemikama, uporni reformator srpske književnosti prve polovine 20. veka i borac za urbani izraz srpskog jezika.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Stanislav Vinaver

Порукаод Mustra » 15 Апр 2017, 16:49

Слика
Слика