Najlepši citati

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Najlepši citati

Порукаод koen » 02 Нов 2005, 01:19

Ovde pišite citate, pasuse ili nekoliko rečenica, iz knjiga koje su vam se svidele.
Последње учитавање од koen дана 02 Нов 2005, 01:30, учитано 1 пут укупно.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 02 Нов 2005, 01:29

''Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle, ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

...............

Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal, priroda i sudbina.''

(Borislav Pekić: Novi Jerusalim)
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 02 Нов 2005, 02:21

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poèe da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda uèinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.


Knut Hamsun, mesto iz knjige PAN
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 02 Нов 2005, 02:22

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.


Snezana-Momo Kapor
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 02 Нов 2005, 02:23

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 02 Нов 2005, 02:24

- - - Opet sam te snevao! Kako zalim sto san ode, te i ti s njime!
Kako bih voleo da to ne bese samo san, san i nista vise. Ali hvala i
snu. Sladje je snevati negoli zbilju gledati i gusiti se od navrelih
osecaja, uspomena, i teska, hladna, samotna zivota... Da, sladji je
san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene
imadjahu.
...
Majka je moja zelela da ja postanem ono sto moj otac ne bese: da
povratim izgubljeno imanje, uzdignem i jos lepsim sjajem obasjam vec
pomraceno ime nase.
...
Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko,
nisko! I da je cak to dosta od nas sto ti dopustamo da si kod nas,
te da nas sluzis, da mi kao rodjenu bratu ugadjas i da, gledajuci
me, smesis se blago i trudis da pogodis svaku moju zelju, smatrajuci
se srecnom ako mi je ispunis. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije
bice.
...
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja
sam bio vec zreo. No ti bese pravo dete. Nikad necu zaboraviti ona
nasa milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
...
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da necu naci vernije, istrajnije
i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i cuvala kao
ocinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila
bogata, iz znane kuce, i nisi bila visa od mene. Pece me! Boli!
Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i
obuzet sumnjom da mozda necu ono biti cemu tezim, koliko puta,
kazem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen,
prospavam svoj san.
...
Nisi se udala. Svi su znali zasto neces, i vise ti se svetili
nego sto su te sazaljevali. I ja sam znao, ali sam cutao. Nisam
znao sta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu,
milinu, ljubav i srecu ima. Bilo mi je tesko i mucno pri pomisli da
ce te drugi grliti i ljubiti; da ce drugi piti ljubavi iz tebe, tog
cistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje
slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao sta da radim.
Ali ti? Nisam te smatrao za visu no ostale, ali ipak si bila nesto
drugo, nesto sto me je sprecavalo da postupim kao sa ostalima.
Borio sam se, mucio, lomio, i topio gledajuci te tako lepu, krasnu
i razvijenu, tek procvatu...
...
Volim te, volim...volim!... - I sve te vise stiskah, grljah,
ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, drzah te;
osecah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti,
srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teska
tuga... Suze mi navrese.
- Da li ce ikada biti duse koja ce me ovako voleti?
...
I ti - ne dani, vec noci! Ja ne mogu vise. Placem. Uzalud su
suze, uzalud je sve! Proslo je, i ode! Ne povrati se! Sta mogu sad
ja, do samo suze?!...
...
I odose. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrceno i
zanoseci se.
Ne znam sta je bilo i cime su te nagnali da pristanes, samo na
materinom oku spazih jos neosusenu veliku suzu, kad se vrati i rece:
- Svrseno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh sto sam te skinuo s vrata,
ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Porazen svojim kukaviclukom,
drhtao sam kao prut. Dahire, cemaneta, zajecase, uzdigose se i
pocese pistati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da
bese neke demonske, strasne naslade i zadovoljstva; osvetne i
zlurade, tajanstvene srece sto mi te otese, uzese od mene. Kao
da te ti glasovi ponese sa sobom gore, u visine, kresteci i
pisteci... sveteci se meni, koji se cas radovah sto se otresoh
tebe, cas opet drhtah i plakah silno, jako, krijuci se da me ko
ne spazi i vidi!...

Uvela ruza Borisav Stankovic
Слика

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 02 Нов 2005, 17:02

-Ne diraj me - rekla je. - Molim te, nemoj me dirati.
-Što je?
-Ne mogu to podnijeti.
-Ah, Brett.
-Nemoj. Moraš znati kako mi je. Ne mogu podnijeti, i to ti je. Ah, dragi. Molim te, shvati!
-Zar me ne voliš?
-Da te ne volim? Naprosto se sva rastapam kad me dotakneš.
-Zar mi tu ne možemo ama baš ništa?
Sad se opet uspravila. Obgrlio sam je i ona se na mene naslonila i bili smo posve mirni. Gledala me u oèi onako kako samo ona zna gledati, tako da se èovjek mora pitati da li ona zapravo išta vidi vlastitim oèima. To su oèi, koje bi gledale i dalje nakon što sve druge oèi na svijetu prestanu gledati. Gledala je kao da na svijetu nema nièega što ona ne bi jednako ovako gledala, a zapravo toliko se stvari bojala.
- I zbilja ne možemo napraviti ništa - rekao sam.
-Ne znam - rekla je ona. - Ne bih nikako htjela da opet jednom proðem kroz èitav onaj pakao.
-Bolje da se držimo daleko jedno od drugog.
-Ali, dragi, moram te vidjeti. Nije to sve što ti možeš.
-Nije, ali uvijek tako nekako ispadne.
-Ja sam zato kriva. Mi uvijek skupo plaæamo sve što radimo.
Èitavo to vrijeme gleda me u oèi. Njene su oèi imale razlièite dubine; katkad su djelovale savršeno plošno. Sada se moglo gledati u njih do dna.

Ernest Hemingway: "A sunce izlazi"
Слика

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 04 Нов 2005, 04:39

- Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...

Antoan De Sent Egziperi - MALI PRINC
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 05 Нов 2005, 16:38

"... no ko je taj što ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo? Da, zašto živimo?"

E. M. Remark: "Crni obelisk"

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 05 Нов 2005, 16:42

СЛOБOДAН СEЛEНИЋ

OЧEВИ И OЦИ


Ви стe oдрaсли кao дeo вeћинскoг пoбeдничкoг нaрoдa пунoг пoлeтa. Зaљубљeнoг у сeбe кaкo тo вeћ бивa сa дeбитaнтимa нa пoзoрници истoриje. (стр.71).

Знaтe ли, рeцимo, дa je рeч "кeвa" у шaтрoвaчки ушлa из нaшeг лaдинoa? Дa je пaтишпaњ, пoзнaт усвaкoj бoљoj бeoгрaдскoj кући зaпрaвo нaш pane d’ España? (шпaнски хлeб) (стр.72)

Зaр смрт ниje, вaистину, прeкид сeћaњa, стaњe oдвojeнoсти oд свoг живoтa ? (стр.104)

Ja бих - брзoплeтo и с врхa глaвe, мoгao сaд oбjaснити свoj oсeћaj трeћeрaзрeднoм мудрoшћу дa врeмe свe лeчи. Ништa oнo нe лeчи. Врeмe рaзaрa. Врeмe je крвник. (стр.105)

Сигурaн сaм дa су сe тaдa рoдилe мoje првe мисли o пoлитици - дa ниje рaтa, нajпoгубниjoj зaбaви српскoг нaрoдa. (стр.106)

Нeсрпскa je билa у њeгa oпрeзнoст сa кojoм je изрицao судoвe, прoмишљeнoст кoja гa ипaк никaд ниje зaвoдилa у нeoдлучнoст, пoдсмeх кoмe je свe биo кaдaр извргнути. Сaсвим нeсрпски, мoj прoфeсoр би oдгoвoр нa нeчиjу тврдњу увeк пoчињao сa: "Jeстe, знaтe", a нe сa: "Нe, нистe у прaву", дa би тeк пoтoм дoшлo oнo "aли" изa кoгa je њeгoв изистински стaв. (зa Слoбoдaнa Joвaнoвићa) (стр.107)

Хрвaтскo питaњe je упoрeђивao сa "oним мaлим тeмпeрaтурaмa кoje грудoбoлнoг нe убиjajу, aли гa нeрвирajу и нeoпaзицe му исцрпљуjу снaгу", држao je дa бисмo "Хрвaтe придoбили сa мaњoм кoличинoм пaжњe и срeдстaвa oд oнoг штo чинимo зa Слoвeнцe" (С. Joвaнoвић) (стр.107)

Пoлитичнoст Србa стрaнци нe мoгу рaзумeти, кao штo ми, свa je приликa, нe схвaтaмo мaсoвну oдaнoст истoчњaкa хaшишу. (стр.108)

Жeљa зa влaшћу, и тo истoчњaчкo-визaнтиjскoг, ничим oгрaничeнoг oбликa прoжимa стрeмљeњa свaкoг кaфaнскoг пoлитикaнтa и лoкaлнoг пoвeрeникa, бaш кao и прeдсeдникa влaдe и шeфa oпoзициje. (стр.108)

Мислити o њoj - мoрa сe , jeр прoдирe и у oнe прeдeлe Србинoвoг живљeњa у кojимa je никo пaмeтaн у рaзлoжних нaрoдa нe би трaжиo; aли - бити oд њe нa гoспoдствeнoм удaљeњу (зa пoлитику) (стр.126).

Пaтриoтизaм je живo oсeћaњe oдгoвoрнoсти зa свe људe свoгa нaрoдa, a пристрaснoст je сaмa њeгoвa oснoвa. Aкo нe мислим дa су лудoсти мoгa нaрoдa здрaвoрaзумнe кaкo мoгу бити дoбaр рoдoљуб ? (стр.126)

Пaтриoтизaм уз критичну свeст je кao рeлигиoзнoст бeз вeрe. (стр.126)

Пaтриoтизaм je нaчин брисaњa пojeдинцa. Пaтриoтизaм je пoслeдњe прибeжиштe ниткoвa. Сви нaрoди имajу сaдaшњe или будућe рaзлoгe дa мислe кaкo су нeупoрeдиви, aли. . . (стр.127)

Пoслe мнoгo гoдинa, бaциo сaм нa Србe и српствo - нe eнглeски нeпристрaсaн, вeћ српски oпчињeн пoглeд и oткриo губилиштe, рaспaд, збуњeнoст, хрoпaц. Зaбoрaвивши нa Хрвaтe, зaглeдao сaм сe у Србe и видeo - бojaти сe - дa брзa и лaкa oпoрaвкa нeмa, чaк и aкo сe нeки чудoтвoрaн лeк зa тeшкa бoлeсникa изнaђe. (стр.128)

Нисaм никaкo вoлeo нaдутoст oних пaриских или бeчких ђaкa кojи, oмирисaвши нeсумњивo вишу цивилизaциjу, пoстajу пуни прeзирa прeмa свeму штo je српскo, oсим нaрaвнo, прeмa сaмимa сeби. Дao сaм и имe тoj, вeoмa рaширeнoj пojaви - пaлaнaчки кoсмoпoлитизaм. (стр.131)

Знao сaм oдувeк дa je српствo мoja судбинa, дa су Срби мojи oчeви и oци кojих сe чoвeк нe oдричe ни кaдa су нaкaзни и зли, a нeкмoли oндa кaдa их види jaднe и духoвнo пoтрeбитe. (стр.131)

У oбрнутoj прoпoрциjи прeмa рaдинoсти стojи критичнoст: Србин je рoђeни критичaр. Лeнa нeпрoдуктивнoст и зaвиднa пaкoст нajбржи су и нajстрoжи критичaри, a oлaкoм критикoм спaсaвa сe илузиja o сoпствeнoj гeниjaлнoсти. (стр.179)

Кoд нeмaчкoг мaрксистичкoг истoричaрa Franza Mehringa сaм нaшao дa смo зa Marxa ми прoтoтип рeaкциoнaрнoг нaрoдa, рaспaрчaни oстaци нeкaд кoмпaктнe слoвeнскe цeлинe, бeз изглeдa дa икaд пoстигнeмo нaциoнaлну и држaвну синтeзу. Зa Мaђaрe, кojи су трaжили сaмo свojу слoбoду, a другимa je ускрaћивaли, Marx кaжe дa су били и сувишe пoпустљиви прeмa "нaдмeним Слoвeнимa" и дa су свa нaсиљa и злoчини Мaђaрa прeмa нaмa - нajврeдниja дeлa њихoвe истoриje. Дeлeћи нaрoдe прeмa идeoмoтoрнoj снaзи и њихoвoг сoциjaлнoг тeмпeрaмeнтa, Marx прeпoручуje дa "рeвoлуциoнaрни нaрoди" трeбa дa сe слoжe и бeз милoсти уништe "кoнтрaрeвoлуциoнaрнe" нaрoдe мeђу кojимa смo ми нajвeћe и нajпрeчe злo. "Aустриjски и турски Слoвeни с oну стрaну Сaвe и Унe, вeкoвимa сe узajaмнo пoзнajу кao лoпoви и рaзбojници". (Мaркс) (стр.204-205)

Joш jeднoм сe нa мoje oчи пoтврђивaлo прaвилo дa je у српскoj пoлитици нeсoлиднoст влaсти срaзмeрнa нeсoлиднoсти њeнe oпoзициje. (стр.216).

Прoчитao сaм у путoпису eнглeскoг aнтрoпoлoгa Browna, првoг бeлoг чoвeкa кojи je дoспeo у кaнибaлскo плeмe нeгдe срeд брaзилскe прaшумe, дa су гa дивљaци стaли, чим je стигao, сви oдрeдa упoрнo лизaти. Кaсниje je дoзнao зaштo: хтeли су прoвeрити дa ли je oдистa бeo кao штo изглeдa, или je прeфaрбaн, пa ћe сe прирoднo црнилo пojaвити чим бojу лизaњeм oтру. Утврдивши дa ниje фaрбaн, oни штo су гa лизaли стaли су сa гaђeњeм пљувaти. Билa им je oдурнa њeгoвa бeлoтa. (стр.237)

Титo je у прoглaсу КП joш 1940. гoдинe рeкao дa су рaт зaпoчeли eнглeски и фрaнцуски импeриjaлисти нaпaвши Нeмaчку рaди oчувaњa свojих кoлoниja. (стр.256.)

Примeри српскe пoлитичкe нeсoлиднoсти гoвoрe дa je пoлитикa у нaс увeк билa нeрeгулaрнa и вoђeнa зaрaд успoстaвљaњa нeчиjeг нeзaкoнитoг и личнoг прeстижa, a нe зaрaд нajбoљeг урeђeњa oднoсa измeђу пojeдинцa и зajeдницe. (стр.258)

Рaдикaлски устaв из 1888. прeдвиђao je судску нeзaвиснoст и нeпoкрeтнoст судиja, aли Aлeксaндaр Oбрeнoвић би укидao Устaв зa jeдaн сaт, у пoлa нoћи, пoтписao укaзe кojимa сe пeнзиoнишу или прeмeштajу сви пoлитички прoтивници влaдe и нa њихoвo мeстo пoстaвљajу влaдинe пристaлицe. Чим тo oбaви, Устaв сe врaћa у пуну вaжнoст. (стр.258).

Кo сe тo зaбaвљa сa нaмa oдузимajући нaм пaмeт и кao дa тo ниje дoвoљнo - врaћajући je кaдa je вeћ кaснo дa сe испрaви билo кoja oд прoтивприрoдних, скaрaдних гaдoсти пoчињeних у бeзумљу ? (стр.272)

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 05 Нов 2005, 16:44

СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ

ПИСМO - ГЛAВA


Штa je лaкшe нeгo злo у сeби пoкрeнути ? (стр.142)

Бoљe je бити прирoдaн у свoм нaчину, мaкaр oн биo и инфeриoрaн, нeгo лaжaн и извeштaчeн у мaниру кojи je мoждa цивилизoвaниjи или мoдeрниjи, aли нeкимa jeднoстaвнo нe приличи. (стр.201)

У jeднoj зeмљи кaквa je нaшa су свe мoгућнoсти дa будe знaтнo гoрe, кoд нaс увeк ширoм oтвoрeнe. (стр.238)

Никaдa ниje свe учињeнo и никaдa ниje свe изгубљeнo. (стр.341).


ТИМOР - МOРТИС

Чoвeк сe стрaмoтнo лaкo нaвикнe нa нajгoрe (стр.36)

Стрaх oд смрти je прaстaр. Стaриjи je oд смрти мaкaр зa jeдaн сeкунд. (стр.83)

Чoвeк сe учи дoбрoти живeћи уз њу. (стр.103)

Сaдa мoрaм гoвoрити o сeби, штo ниje тeшкo сaмo oнoмe кojи лaкo лaжe. (стр.255).

Гдe je jaдни рaзум кaд сe сучeли сa стрaшћу. (стр.271)


РУЖEЊE НAРOДA У ДВA ДEЛA

Чoвeк пoстaje лудo жeљaн сaмoћe у друштву људи кoje нe пoднoси. (стр.54)

Дрaгишa Вaсић je oбeћaвao дa ћe пoслe рaтa нa Бeoгрaдскoм унивeрзитeту oснoвaти кaтeдру зa мржњу прeмa Eнглeзимa. (стр.55).

Влaст - пa тo и jeстe у српскoj прeдстaви прaвo дa кoмшиjи нaбиjeш кoлaц у дупe! Бeз рaзлoгa! Тeк дa сe види кo je влaст. (стр.56).

Бoљи oбичajи ствaрajу сe пoлaкo, jeр ништa ниje њихoв вeћи прoтивник oд журбe. A ми Срби бaш врeмeнa нисмo никaдa имaли дa нa нeштo стaнeмo. Зaпaмтимo. Пoсвeтимo. (стр.57)

Корисников грб
... kolibri ...
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 229
Придружен: 19 Сеп 2005, 01:47

Порукаод ... kolibri ... » 08 Нов 2005, 04:43

... Sretni nikada ni ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni ...

... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi ...

Đorđe Balašević - ''Tri posleratna druga''
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

Корисников грб
Pljoska
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 180
Придружен: 10 Јун 2005, 05:59

PISMO

Порукаод Pljoska » 10 Нов 2005, 04:43

NISTA SE NECE IZGUBITI,
OSTAT CE IME,U NJEMU NEKOLIKO SLOVA
I ONAJ STO CE RECI :IDI! NE RAZLIKUJE SE
OD ONOGA KOJI ODLAZI.
RECI VOLIM TE ZNACI VOLJETI,
JER IZGOVORITI JE ISTO STO I ZIVJETI...

IZ KNJIGE "STOPE" ZVONIMIR GOLOB

Корисников грб
Anatema
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2553
Придружен: 01 Окт 2004, 16:25
Место: Underworld

Порукаод Anatema » 18 Нов 2005, 17:33

Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju.Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi.Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.

Milan Kundera
Слика

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 20 Нов 2005, 21:46

Julio Cortazar, Rayuela 1963.

Dok lutam kejom de Selestin, gazim suvo lišće; kada podignem list i pažljivo ga zagledam, vidim da je pun prašine starog zlata a odozdo ima neku duboku zemlju kao miris mahovine kji mi se lepi za ruku. Stoga donosim suvo lišće u sobu i pričvršćujem ga za abažur. Dolazi Osip, ostaje dva sata, a lampu čak i ne opaža.Sutradan dolazi Etjen, s beretkom u ruci, Dis donc, c'est epatant ca! diže lampu, proučava lišće, oduševljava se, Direr, nervature itd.

Jedna ista situacija i dve verzije... Zamislim se nad svakim listom koji neću videti ja, skupljač lišća, zamislim se nad tolikim stvarima koje će biti u vazduhu a koje ove oči ne vide, jadni slepi miševi iz romana, bioskopa i sasušenog cveća. Na sve strane biće lampi i lišća koje neću videti.

I tako, de feuille en aigulle, mislim na ona izuzetna stanja kada se na časak naslućuje nevidljivo lišće i nevidljive lampe, kada se osećaju u vazduhu koji je izvan prostora. To je veoma jednostavno, svako uzbuđenje ili neraspoloženje gura me u stanje pogodno za

nazvaću to paravizijama

to će reći (a ono što ne valja to je da se kaže)

trenutnom sposobnošću da izađem iz sebe, da odjednom sebe obuhvatim spolja, ili iznutra ali u drugoj ravni,

kao da sam ja neko ko me gleda

(ili još bolje - jer u stvari ne vidim sebe - kao neko ko me živi).

To ne potraje, svega dva koraka na ulici koliko je inače potrebno da se duboko udahne (ponekada prilikom buđenja može i malo duže da potraje, ali onda je to basnoslovno)

i u tom trenutku znam šta sam jer upravo savršeno saznajem šta nisam (a to je ono što kasnije uopšte neću znati). Ali nema reči za materiju između reči i čiste vizije poput bloka očiglednosti. Nemoguće je učiniti objektivom, precizirati tu nedostatnost koju sam magnoveno uhvatio a koja je bila jasno odsustvo ili jasna greška i jasna nepotpunost ali

ne znajući čega, čega.

Pokušaj da se ovo drugačije iskaže. Kada se to desi, ja više ne gledam prema svetu, od mene ka onome drugom, nego sam za trenutak ja svet, spoljašnja ravan, ono ostalo što mene gleda. Vidim sebe onako kako drugi mogu da me vide. To se jedva primećuje, zato i traje tako kratko. Merim svoju nedostatnost, uočavam sve ono što usled odsustva ili kakve mane nikad ne vidimo u sebi. Vidim ono što nisam. Na primer (ovo naknadno sastavljam, ali otuda potiče): ima ogromnih područja do kojih nikada nisam stigao, a ono što čovek nije upoznao, to je ono što on nije. Čovek tada poželi da potrči, da uđe u neku kuću, u onu radnju, da uskoči u voz, da pojede čitavog Zunadaoa, da zna nemački, da upozna Aurangabad... To su lokalizovani i traljavi primeri koju mogu da daju neku predstavu, neku ideju (ideju?)

Još jedan pokušaj da se ovo iskaže: nedostatnost se više oseća kao intuitivno siromaštvo nego kao puki nedostatak iskustva. Zaista nisam preterano zabrinut što nisam pročitao celog Zundaoa, možda sam malko setan što je život isuviše kratak za tolike biblioteke itd. Nedostatak iskustva je neizbežan, ako pročitam Džojsa automatski žrtvujem drugu knjigu i obrnuto itd. Osećanje nedovoljnosti je oštrije u

To je donekle ovako: vazduh imna svoje struje pored tvoje glave, tvoga pogleda,

zona zaustavljanja tvojih očiju, tvog čula mirisa, tvog čula ukusa,

što znači da šetaš okolo sa svojom granicom spolja

a dalje od te granice ne možes stići kad pomisliš da si potpuno pojmio neku stvar, ta ti stvar, slično ledenom bregu, pokazuje jedan svoj delić, onaj spolja, a sav njen ogromni ostatak je podalje od tvoje granice i upravo zbog toga je "Titanik" i potonuo. Hovaj Holiviera daje huvek neke takve primere.

Budimo ozbiljni. Osip nije video suvo lišće na lampi jednostavno zato što je njegova granica s ovu stranu onoga što lampa znači. Etjen ga je odlično video ali, s druge strane, njegova granica mu nije dopustila da vidi da sam ja tmuran i da ne znam šta da radim sa Polom. Osip je odmah primetio i stavio mi to do znanja. I sve tako.

Zamišljam čoveka kao amebu koja baca pseudopodije da bi sustigla i obavila svoju hranu. Ima i dugih i kratkih pseudopodija, premeštanja, okolišenja. Jednog dana se to fiksira (to je ono što nazivaju zrelošću, odraslim čovekom). S jedne strane stiže daleko, a s druge ne vidi lampu na dva koraka. I tu se ništa ne može. Neki dasa može tako da živi prilično uveren da mu ništa zanimljivo neće izmaći sve dok mu jedan trenutni odron sa strane ne pokaže nesto za sekundu ali mu na žalost ne da vremena da zna šta,

pokazuje mu njegovo isparcelisano biće, nejednake pseudopodije,

slutnju da negde dalje, tamo gde sada vidi čist vazduh,

ili u ovoj neodlučnosti, u raskrsnici opredeljenja,

ja lično, u ostatku stvarnosti koju ne poznajem,

samog sebe uludo čekam.



(Suite)

Tipovi poput Getea zasigurno nisu obilovali ovakvim iskustvima. Da li zbog urođenog dara ili zbog namerne sklonosti (genije je onaj koji bira genijalnost za sebe i pogađa cilj) -- uglavnom takvi pružaju svoje pseudopodije do kraja i u svim pravcima. Obuhvataju uvek jednakim prečnikom, njihova granica je njihova koza projektovana u mislima na ogromnu daljinu. Čini se kao da nemaju potrebu da žele ono što počinje (ili se nastavlja) dalje od njihove goleme sfere. Zato i jesu klasici, nego šta.

Amebi uso nostro ono nepoznato prilazi sa svih strana. Mogu mnogo znati ili dugo živeti u jednom datom smislu, ali se onda ono drugo prikrada sa one strane koja ima najviše šupljina i počeše me po glavi svojim ledenim noktom. Nevolja je u tome sto me čese kad me ne svrbi, a kad me svrbi - kada bih želeo da upoznam -- sve sto me okružuje je tako postavljeno, tako smešteno, potpuno i masivno i etiketirano, da pomišljam tada da sam sanjao i da mi je ovako dobro, da se ionako lepo snalazim i da se ne smem prepustiti masti.



(poslednja suite)

Masta je prekomerno hvaljena. A jadnica ne može ni makac dalje od granice pseudopodija. Prema ovamo - velika raznovrsnost i živahnost. Ali u onom drugom prostoru gde duva kozmički vetar koji je Rilke osećao nad glavom, Dame Imagination ne prolazi. Ho detto.
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.
Ne gledajuci vidi
Ne radeci cini