Srđan Valjarević

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:46

Слика


21.
Pao je sneg na planinu San Primo. Više nije bilo sunca. Probudio sam se ranije nego inače, oko osam ujutru. Video sam gore bele obronke, sa prozora, i vrh, koji se samo nazirao, kroz maglu. Ali oko Belađa sneg nije padao. Bilo je suvo, i vrlo hladno, ali suvo. Izašla mi je mala krasta na gornjoj usni, sa desne strane. Nisam znao zbog čega. Dobro sam se osećao. Bio sam zdrav. Tokom prethodne noći sam povremeno slušao glasno mjaukanje neke mačke. Ili više mačaka. Često sam viđao mačke i inače, ali posebno uveče kako se šunjaju oko žbunja. Svuda je bilo mnogo ptica, i mislim da su mačke mogle da uživaju na tom brdu. Napravio sam kafu i izašao napolje. Izneo sam i jednu stolicu, i seo.
Jedan stariji muškarac i jedan mladić stajali su pored velikog nakrivljenog kestenovog drveta, s rukama na leđima, i diskutovali su vrlo ozbiljno. Mladić bi povremeno pogladio koru stabla, severnu stranu koja je bila prekrivena zelenom mahovinom, prelazio je preko nje rukom. Imali su i nekakav aparat na zemlji, postavljen odmah uz drvo, na kojem su čitali neke brojeve i gledali u nekakvu skalu. Taj aparat je nekim žicama bio prikačen za stablo. Nešto nije bilo u redu sa tim starim drvetom. Izgleda da je bilo bolesno. Mladić je bio vrlo zabrinut. Gledao je u krošnju. Taj stariji muškarac je gledao šta pokazuje aparat koji se nalazio na zemlji, i očigledno da nije bio zadovoljan onim što je aparat pokazivao. Lagano je klimao glavom, zabrinut i on. Prišao sam im, i ja sam stavio ruke iza leđa. Osim što je bilo nakrivljeno, meni je to drvo izgledalo normalno. Stablo se, od korena pa do krošnje, malo čudno uvijalo, i imalo je jednu duboku pukotinu, lišće je bilo veliko, žuto i suvo, ali još ga je bilo na granama, ipak. Taj mladić mi je rekao da je drvo ipak bolesno. I da je to opasno zbog ostalog drveća u okolini. Klimnuo sam glavom, iako nisam baš sasvim sve razumeo. Shvatio sam samo da su oni lekari za drveće, i za biljke uopšte, ali posebno za drveće. Pitao sam ih da li će drvo morati da se poseče, i rekli su mi da nisu sigurni, možda još uvek neće morati. Znači, kesten će prvo na lečenje, pomislio sam. Lekari su seli u svoj kombi i otišli. Na vratima kombija nalazila se velika slika drveta i nešto je pisalo sitnim zelenim slovima, na italijanskom. Nešto kao šumska hitna pomoć. Ostao sam još malo pored tog drveta, uvek je teško kad se razboliš i kad si sam. Trebalo bi da posade još jedno drvo pored tog drveta, zbog društva. Onda je mala senica sletela na granu, pa sam mogao da odem.
U vilu je, tih dana, stigao i umetnik iz Detroita, Karl Diliver. On nam je za vreme ručka glasno rekao kako je on poznati umetnik iz Detroita, ali da verovatno niko od nas nije čuo za njega, i da će nam on pomoći da razumemo njega i njegov rad, pa sam ja shvatio da će s njim biti problema. Mahao je rukama dok je hodao, i mahao je rukama dok je pričao, i nije prestajao da priča, i stalno je aplaudirao samom sebi. Sedeo sam za stolom, ručao, i jedna viljuška je poletela kroz vazduh. Ispala je iz ruke poznatom umetniku Karlu dok je pričao. On je prekrio usta šakom, pocrveneo je i sramežljivo slegnuo ramenima. Ćutao je malo. Onda je nastavio da priča. Pale su mu grisine na patos. Gregorio i Mahatma su se pogledali. Mislio sam da će Gregorio da mu odvali šamarčinu. Nije to uradio, naravno. Trebao mu je taj posao u vili. Mahatma je morao da pokupi grisine s poda, pričao je nešto za sebe, na svom maternjem, sinhala jeziku. Dok je ustajao, uputio je poznatom umetniku Karlu jedan crn i ljutit pogled. Nikada nisam video toliko crnog u nečijem pogledu. Viđao sam i ranije tamnopute ljude sa crnim očima, naravno, ali ne i takav pogled. Poznati umetnik Karl je gledao ka plafonu, stalno je kažiprstom nameštao naočare, i pričao, pričao, nije gledao ka nama, ljudima. Vrlo glasno je pričao, i sve je zvučalo dramatično.
„O, ja tako sporo jedem! Ali i ovo jelo, ovo jelo je tako vruče! Ja moram polako da jedem, ali, znate, ja sam navikao polako da jedem, to je moja stara navika. Znate li vi, u drugoj sobi, znate li šta ima u drugoj sobi? Slika Luke Kranaha! Iz šesnaestog veka! To je tako skupa slika! ja dobro znam šta je skupa slika! Mada meni nije blisko to što je on radio. Meni nije blizak njegov stil, njegov manir, mi se puno razlikujemo, on i ja. Ali ljudi, to je ipak Luka Kranah! O, kako svi vi brzo jedete! Pa, ljudi, ja još nisam ni počeo!" vikao je.
Niko ga nije slušao osim mene. Bio mi je smešan i zanimljiv. Svi su žurili sa jelom. Umetnik Karl je opet ćutao dve sekunde, pojeo je nešto malo, i onda je viknuo:
„O, sladoled! Ja volim sladoled! Obožavam ga! Da li ovde uvek služe sladoled posle ručka?"
Gregorio je gurao kolica sa činijama punim sladoleda, izgledalo je kao da će da ga pljune. Niko mu nije odgovorio. Bilo mi je smešno, pa sam se ipak nasmejao. Onda je Mahatma ka meni uputio jedan njegov crn i ljutit pogled, pa sam prestao da se smejem. Svi su bili vrlo ozbiljni. Gospodin Brajton nije progovorio ni reč, samo jc gledao ispred sebe, i vrlo brzo jeo. Gospodin Somerman je ljutito odbio sladoled, koji inače obožava. Poznati umetnik Karl je bio ljut na mene što sam mu se nasmejao. Pogledao me je. Bio je Ijut dve sekunde, okrenuo se nadmeno na drugu stranu, i onda je rekao gospodinu Brajtonu: ,,Da li znate šta sam uradio noćas u svom ateljeu?" „Nemam pojma", rekao je gospodin Brajton.
„SPALIO SAM NEKE SVOJE STARE RADOVE!!" viknuo mu je na uvo, razdragano.
Gospodin Brajton se trgao i sklonio malo u stranu. Obrisao je usta salvetom i bacio je na sto. Ustao je sa stolice. Svi su se spremali da ustanu od stola.
,,TO JE BIO MOJ SIMBOLIČKI GEST!!“ viknuo je Karl.
Onda su svi polako ustali od stola i počeli da odlaze. I Karl je ustao i krenuo za njima, bio je žcljan društva, pričao je sve vreme i hodao za njima. Ostao sam jedini za stolom, pio sam vino i smejao se.
„Što se smeješ? Vidiš da je čovek lud!" rekao je Mahatma.
,,Pa to je meni u redu, da ima malo i ludih ovde u vili", rekao sam.
„Tebi je u redu, ti piješ vino, ali ja moram da radim ovde, sa njima, da svima budem na usluzi, a sad još i ovom idiotu", rekao je.
,,Pa zato ti je i dobra plata", rekao sam.
„Znam, ne moraš sve da mi objašnjavaš", rekao je.
,,Pa šta ti fali da imaš malo i takvih ovde, malo ludaka, zabavnije je, vidiš da je zabavan ovaj ludak, zabavan tip", smejao sam se.
„Gospodine, molio bih vas da me ne zajebavate", rekao je Mahatma.
„Gospodine, ja se iskreno izvinjavam", smejao sam se i dalje.
Ostao sam u trpezariji, nije bilo nikoga. Mahatma je otišao, Gregorio se još odavno izgubio. Sipao sam vino u veliku čašu i izašao napolje, da zapalim cigaretu i pijuckam. Vreme se menjalo. Razvedrilo se. Sunce se opet pojavilo. Skinuo sam jaknu, sedeo u košulji ispod palme i gledao dole ka selu, ali i ka drugoj strani jezera, tamo gde su bile planine, ka Švajcarskoj, tamo je bio sneg, i sve je bilo belo od snega. Ljudi su odande dolazili brodovima i trajektima, u Belađo, da se ugreju malo na suncu. Dolazili su u zimskim perjanim jaknama i skidali bi ih sa sebe čim bi se iskrcali. Neko mi je rekao da je baš tu neka linija odakle počinje mediteranska klima. Tamo je bio sneg, ovde su bile palme pod suncem. Sedeo sam na klupi u parku ispred vile. Nisam video tu liniju. Ili sam je i video, svejedno. Mogla je da se oseti. Bilo je lepo i neobično, u svakom slučaju. Nigde nije bilo nikoga. Svi su stvarali po svojim radnim sobama. Ili se odmarali posle ručka. Nije bilo ni osoblja. A ni ja nisam imao više vina. Nije mi se silazilo do Belađa. Mislio sam na Aldu, ali ona je radila uveče, i „Spiritual" bar je bio zatvoren, tek je prošlo dva popodne, i Augusto je sada odmarao. Nije mi trebalo vino, mislio sam ipak samo na Aldu. Ali da ne bih mnogo mislio na nju, trebalo mi je ipak vino. Ili već nešto.
Otišao sam u onu vinariju, izvan sela, za koju mi je Mahatma rekao da imaju svoje, domaće, odlično vino. Našao sam je lako. Bila je na nekih sat vremena hoda i bila je otvorena. Unutra su sedeli stariji ljudi, trojica muškaraca, i pili su vino. Ćutali su kad sam ušao i gledali su me. Seo sam i čovek mi je prišao da me usluži. Rekao sam mu da sam čuo da imaju odlično vino, „njihovo", i rekao sam da bih to voleo da probam. Čovek me je pitao ko mi je to rekao. I odgovorio sam mu, rekao sam da mi je to rekao čovek iz osoblja „Vile Serbeloni". Nisam rekao ime, jer nisam ni znao Mahatmino pravo ime. Ali tom čoveku ime i nije bilo potrebno. Njemu je značilo samo to što se o njegovom vinu priča čak i tamo, na Rokfelerovom brdu, i bilo mu je drago zbog toga. Doneo mi je veliku buteljku crnog vina, i tanjir sa pršutom i sirom. Bio je veoma ljubazan. Video sam da priča nešto drugim gostima, i pokazivao je na mene. Bilo mu je drago, to je bilo očigledno. Probao sam vino. Probao sam pršutu i sir. Vino je bilo savršeno.
Nemam pojma ni kako, ni kada sam se vratio nazad, u svoj apartman. Samo znam da jesam.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:46

Слика

22.
Sedeo sam u svom studiju. Pio sam kafu. Popio sam i aspirin. Mučila me je glavobolja. Neko je zakucao na vrata. Otvorio sam ih. Bio je to gos’n Somerman. Iznenadio me je, nisam ga očekivao, nikoga nisam očekivao. Ušao je unutra uzbuđen, seli smo za sto. Spustio je neke papire ispred mene. Doneo mi je spisak svih ptica koje se mogu videti oko jezera. Iskopao ga je u nekoj biblioteci, za mene. Sa slikama i nazivima na latinskom i engleskom. Nisam sve mogao odmah da protumačim, ali sam se pomagao svojim rečnikom. Gos’n Somermanu je bilo zadovoljstvo da potraži taj spisak, rekao je da mu je žao što on ne može mnogo da hoda, ali zato će meni taj spisak koristiti. Bio je baš uzbuđen.
,,Je l' bi mogao ponovo da se popneš do vrha planine, na Monte San Primo, je l' bi mogao to da mi učiniš?” pitao me je.
„Mogu, naravno. O čemu se radi?“ pitao sam.
„Meni bi to mnogo značilo. Možda ćeš sada imati sreće da vidiš tog Velikog zlatnog orla, prošlog puta nisi imao sreće, ali njega su ovde često viđali, tako sam barem pročitao, meni bi to mnogo značilo, da mi prepričaš kakav je, ako ga vidiš”, rekao je.
„Hoću, naravno”, rekoh.
,,I da popisuješ sve ptice koje si usput video, i samo ako si baš siguran koju si pticu tačno video, ovde su ti i fotografije, da ih lakše prepoznaš, ali i koliko puta si ih video, i gde, tačno na kom mestu, i da onda zapisuješ sve to, je l’ možeš to da mi učiniš?"
„Naravno da mogu, i hoću“, rekoh.
,,I ako budeš imao sreće, da vidiš tog orla, to bi mi značilo, budi strpljiv, molim te, važno mi je to, da znam da ga ovde zaista ima.“
„Hoću, naravno."
„Hoćeš moći? Deluješ mi malo umorno", rekao je.
„Nije ništa strašno, proći će brzo“, rekao sam.
„Opet si mnogo pisao juče?“ smejao se.
„Baš sam se juče lepo raspisao“, nasmejao sam se i ja.
Bio sam zbunjen, naravno, glavobolja i mamurluk, ali bilo mi je drago da mu to učinim. Dao mi je spisak ptica. I knjigu sa fotografijama. Zahvalio sam mu se. On se onda zahvalio meni. Obećao sam da ću mu sve ispričati kad se vratim. On je rekao da će me nestrpljivo čekati i izvadio je dvogled iz svoje torbe i pružio mi ga. Opremio me je, i onda brzo otišao. Kada si potpuno zaokupljen posmatranjem ptica, kad imaš tu obavezu, pomislio sam, ne možeš imati nikakvih problema u životu. Barem ne na tom, takvom zadatku. A i kad to činiš za nekog drugog. Nema tada nerešivih problema. Tako mi je to izgledalo. Čudna stvar. Kada bih se svakog dana time bavio, samo pola sata posmatrao ptice, za sebe, ali i zbog nekog drugog, mislim da bi mi sve bilo mnogo lakše. U svakom slučaju, manje bih pio. Zaneo sam se u tom razmišljanju dok sam se pakovao i spremao. Obukao sam se dobro, džemper i kapu sam spakovao u ranac.
Otišao sam u vilu po sendviče, voće i vodu. Mahatma je bio unutra, i sve je brzo bilo obavljeno.
,,I kakvo je vino? Šta sam ti rekao?“ pitao me je Mahatma.
„Kad si pre saznao?"
„Zvali su me iz vinarije da se raspitaju kako si.“
,,Što?“
„Rekli su mi da si baš mnogo popio, i da nisi hteo da ideš, da si tražio da živiš kod njih", rekao je i smejao se.
„I šta si im rekao?“
,,Da si odlično, to sam im rekao“, smejao se.
„Uf, da, odlično sam.“
Uzeo sant dosta vode. Baš mnogo vode. A onda sam krenuo niz brdo, pa levo, putem koji je vodio iz Belađa, pa uz šumu. Posle onim starim putem, koji sam već upamtio, ka planinama, pravo ka vrhu Monte San Prima. Upisivao sam, precizno, svaku pticu, onu koju bih zaista prepoznao po opisu iz spiska, i sa fotografije, od samog početka tog pohoda:
- kormoran; dva komada, preletali jezero iznad Punta Spartivento, male uvale na severnoj strani brda;
- siva čaplja; pet komada, preletale brdo;
- labud; tri komada, u uvali Peskala;
- galeb; uobičajeno, ima ga svuda;
- šumski golub; jedan par, Ijubili se u šumi kod brda Lopia;
- jastreb; leteo iznad planine Nuvolone;
- kraljevski ribar; jedan par, lovili su i leteli iznad uvale Punta Spartivento;
- zeleni detlić; vrlo često u šumi; ipak, češće se čuje nego što se može videti;
- veliki šareni detlić; jedan, u šumi blizu sela Bronjo;
- carić; često, u šumi;
- crvendać; ne baš često, ali ga ima, u šumi;
- kos; ima ga svuda;
- senica; često;
- drozd; par komada, u šumi, kod sela Bronjo;
- sojka; često, u šumi, po visokim krošnjama;
- svraka; uglavnom oko sela Perno;
- čvorak; mala grupa, u šumi iznad Belađa;
- italijanski domaći vrabac; svuda;
- zeba; često u šumi;
- vrana; često, ali najviše u dolini, kod Belađa;
- kobac; jedan par, iznad sela Perno;
- konopljarka; iznad vrha Monte Tremeco;
- soko kliktavac; jedan, iznad kapele San Martino, blizu vrha Monte Tremeco.
Sve sam uredno zapisivao. Bilo je lakše stići do vrha na taj način, umor se ne oseti, osim kad stigneš do kraja, i sedneš. Tako je i bilo. Noge su me tek tada zabolele. Seo sam i pio vodu iz plastične flaše. Ptice su se čule prilično glasno, iako su bile nekih stotinak metara niže, ispod vrha, tamo gde se šuma završavala. Osim njih, ništa se drugo i nije čulo. Nije bilo vetra. Na trenutke, ptice su pravile pravu buku. Bilo je hladnije. Stavio sam kapu na glavu. Obukao džemper. Otpakovao sam jedan sendvič sa tunjevinom, počeo sam da jedem, nisam žurio. Bilo je toplo, prijatno. Uopšte nije bilo vetra. Sada sam mogao stvarno da vidim celo jezero, plavilo se, kao i nebo, kojem sam bio bliži nego jezeru. Ali sa tog vrha, ta tamna plava boja jezera, koja na trenutke prelazi u tamnu zelenu boju, te boje privuku svu pažnju. Pojeo sam jedan sendvič, popio malo vode, i započeo drugi.
I tada, najednom, tresnula je tišina!
Sve je zamuklo!
Ali zaista! Baš tako je bilo! Odjednom, snažan udarac tišine u ušima! U trenutku, sve ptice su zaćutale, kao isključene. Nije bilo nikakvog zvuka. To me je prekinulo. Ta tako iznenadna tišina, potpuni muk, to me je zbunilo. Ništa se nije čulo, ništa se nije dešavalo. Sedeo sam, nisam više jeo. Samo sam sedeo. Sedeo sam potpuno zbunjen, i čekao. Nešto.
A onda, najednom, prasnulo je iznad moje glave!
Potmuli prasak!
Podigao sam glavu, pogledao, i video krupnu, ogromnu pticu, na tren, ali u drugom trenu već je bila u daljini, i mogao sam jedino da je vidim kako već nadleće jezero, visoko na nebu, iznad, gore, i ta krila lcoja se ne pomeraju, to sam video. I nestala je. I dalje je sve bilo tiho, ptice se nisu oglašavale. Ćutale su. Pio sam vodu. Nisam jeo. Nisam mogao da gutam. Onaj prasak me uplašio. Čekao sam.
A onda sam ga video. Na nekih dve-tri stotine metara daIeko, približavao mi se, ali nisam mogao da odredim visinu, koliko je to metara bilo iznad mene, u vazduhu. Približavao mi se i bio sve veći i veći. Bio je ogroman taj orao, Veliki zlatni orao, kako se zvao. Krila su mu bila nepomična. Preleteo je tačno iznad mene, i ostavljao taj prasak za sobom, u vazduhu, svojim krupnim telom i ogromnim raširenim krilima. Video sam ga dobro, i čuo. Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikada nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u mom životu, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što je mene činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam:
Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.
Posmatrao sam onda tog zlatnog orla, kasnije, i dvogledom. Kad sam se pribrao. Leteo je kao da zna da ga neko posmatra. U stvari, sigurno je to i znao, sigurno da je u šumi ispod njega bila gomila preplašenih očiju drugih ptica koje su ga pratile, i ko zna kojih još sitnih životinja i živih bića, i verovatno se već navikao na to. Svi su oni bili njegova hrana. Kružio je, bio je car svega, i gore na nebu, i na vrhu planine, i dole, niže, u šumi, i na zemlji. Sve je bilo njegovo. Ne znam da li je bio gladan u tom trenutku, ali u svakom slučaju mogao je da bira. Sa samo jednim, sporim zamahom svojih ogromnih krila, mogao je da lebdi beskrajno dugo, možda i ceo dan. Na trenutak bi se izgubio, i onda sam ga tražio po nebu, bez dvogleda. Pojavio bi se iz nekog oblaka. I onda bih ga gledao. Mislim da nikada u životu nisam osetio toliku zavist.
Preleteo je i treći put, iznad vrha, gde sam sedeo, čekao ga, pio vodu. Nešto niže nego prethodna dva puta, bliže meni. Možda da mc zaplaši, ili da vidi moju reakciju, ili da mi poruči da mu smetam, da sam već dovoljno dugo na tom mestu, na njegovom posedu, nisam mogao da znam šta je hteo. Ali zaplašio me. Raspon krila mu je bio oko tri metra, to sam pročitao. Ono što sam video, bio sam siguran u to, da je to hteo i da se zaleteo u mene, svojim kljunom i kandžama mogao je da me pokida. Ne verujem da je mogao da mc podigne, ali da me pocepa, to je mogao lako. Ostao sam još malo tu, na tom mestu, zatečen, zastrašen i zadivljen. On se na kraju izgubio. Nije se više pojavljivao. Čekao sam, ipak. Prošlo je dosta vremena. Čuo sam glas jedne ptice, dole, u šumi. Oglasila se. Pa zatim drugu pticu. Onda sam čuo još poneku pticu, pa ih je polako bilo sve više. Javljale su se. Opet su zapevale. Tada sam shvatio da se orao više neće pojaviti. One su to znale bolje od mene. Spakovao sam stvari u ranac. I krenuo nazad. Istim putem. Bio sam svež i lagan, tako sam i hodao. Bio sam prazan. I prepun.
Kad sam se vratio u vilu, odmah sam krenuo da ispričam sve to gos’n Somermanu. Čekao me je. Sedeo je na klupi u parku. Taj stari čovek, širom je otvorio oči, gledao me je tako dok sam mu se približavao. Smejao sam se. Onda se i on nasmejao. Sve mu je bilo jasno.
,Je l' možeš sad da pričaš, ili Koćeš da se odmoriš? Video si ga, je l’ da?‘‘ pitao je.
„Video sam ga, da, i mogu da pričam“, odgovorio sam.
Seo sam na klupu pored njega. Uzbuđeno, ali pažljivo, slušao je dok sam mu, uzbuđen i ja, opisivao sve što sam video, i kako sam posmatrao Velikog zlatnog orla, i kako je sve to izgledalo. Gos’n Somerman se lupao po kolenima od sreće dok me je slušao. Kako mu je samo bilo drago! Ispitivao me je vrlo detaljno, i trudio sam se da mu sve precizno ispričam. Onda je on zapisivao neke podatke. Rekao sam mu da sam video, samo na kratko, još tri ptice, za koje nisam bio siguran kojoj vrsti pripadaju. Opisao sam mu te ptice, onako kako sam ih zapamtio. Mislim da je gos’n Somerman i time bio zadovoljan. Ali, ipak, vratio se na veliku pticu. Dva puta sam mu prićao istu priču. On je oba puta slušao i lupao se po kolenima od zadovoljstva. I oba puta sam uživao da mu prepričavam šta sam video. Njega sam baš obradovao, bilo mi je drago zbog toga. Bilo mi je drago što sam video sve to. Ali on je mene uputio tamo, na taj zadatak, i bio sam mu beskrajno zahvalan na tome. Sedeli smo još malo na toj klupi, predao sam mu spisak ptica koje sam video, i on je sve to urednu prepisivao u svoju svesku, ja sam se ispružio i odmarao. Sve je to bilo tako dobro, baš dobro.
Tada nam je, odnekud, prišao poznati umetnik Karl. Nismo ga ni primetili.
„Znate li šta mi se dogodilo? ZASPAO SAM U ATELJEU!" viknuo je.
Pošto nije bilo naše reakcije, otišao je nezadovoljan. Deda Bob nije ni podigao glavu ka njemu. Samo se smeškao i piskarao u svoju svesku. }a sam istezao noge i žmurio. Bilo je dobro, taj umor je bio predivan.
Gos’n Somerman i ja smo sačekali gospođu Rouzmeri, zamolio me je to. Kad je došla po nas, ušli smo u vilu svo troje, popili smo po čašu pića, i otišli u trpezariju, na večeru. Sačekali smo da poznati umetnik Karl odabere stolicu i da sedne. Onda smo mi seli za drugi sto. Gos’n Somerman me je zamolio da sve ispričam gospođi Rouzmeri. Opet sam sve isto pričao, opet detaljno, ona me je zaista pažljivo slušala, bilo joj je jako drago zbog svega, ali najviše, ipak, zbog njenog muža. Gos’n Somerman se opct udarao po kolenima dok sam sve pričao gospođi Rouzmeri. Opet se uživeo i uzbudio.
Rekao sam im na kraju da sam se premorio, i da moram u svoj apartman, bila mi je potrebna ona velika kada, i onaj veliki beli krevet. Deda Bob je ustao i pružio mi ruku i zahvalio mi se još jednom.
„Sada ćeš zaista Iepo spavati”, rekao je.
I bilo je baš tako.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:47

Слика

23.
Odmarao sam se od prethodnog dana. Bolele su me noge. Ali, barem sam glavu pustio da se odmori. Bila je i puna i sveža, napokon.
A to je, nažalost, ujedno bio i poslednji dan u vili za gospođu Rouzmeri i gospodina Somermana. Okupili smo se malo ranije, Mahatma je izneo piće napolje, bilo je baš sunčano. Kakvi divni Ijudi, bilo mi je tako lepo s njima svih ovih dana. I zaista, uživao sam u njihovom društvu. I gospodin Ezenva Ohaeto je takođe odlazio, doneo je foto-aparat, zagrlili smo se u vrtu ispred vile, i Mahatma nas je sve uslikao. Dobar čovek taj gospodin Ezenva, pisac iz Nigerije. Rekao mi je da su jednog njegovog rođaka nedavno pretukli skinhedsi, javili su mu to, negde u Nemačkoj se to dogodilo, i da je upravo napisao priču o tome. I završio je ipak zbirku poezije Plamenovi. Kad ga je stegao išijas, morao je po ceo dan da leži u krevetu, i onda je tako pisao, ležećki.
Neki ljudi su odlazili, neki su dolazili. Stigli su baš tog dana neki novi gosti. Stigla je i Brenda Flanders, fotograf iz Njujorka, i privukla je pažnju, posebno umetnika Karla, ali i gospodina Brajtona, i gospođe Merine, i ostalih. Pomislio sam da je poznata i da su se zbog toga okupili oko nje, tu u vrtu. A i dobro je izgledala, imala je lepo i vedro lice. Sedam-osam godina starija od mene. Napokon nisam bio ubedljivo najmlađi u vili. To je bilo lepo.
Gos’n Somerman je ipak odlučio da popije koju čašu vina više. I to je bilo lepo. Stajali smo sa strane, i pijuckali vino. Gospođa Rouzmeri je rekla da joj je žao što idu, ali da se ipak uželela svojih unuka. Gos’n Somerman je primetio da posmatram gužvu oko te nove gošće, Brende Flanders.
„Njen muž je čuveni njujorški dizajner i arhitekta, mada je ona odličan fotograf, video sam neke njene radove, ali nisu je zbog toga spopali. Muž je baš poznat i zato je gnjave, sigurno su saznali ko je njen muž“, rekao mi je gos’n Somerman.
Na licu Brende Flanders se lepo videlo da joj ta gnjavaža ne prija.
Gos’n Somerman i ja smo sedeli u vrtu, uz vino. Ljudi nam nisu prilazili, mogli smo da razgovaramo. Posle nekoliko čaša vina, raspričao se. Pokazao mi je utisnut plavi broj na nadlanici. Bio je u koncentracionom logoru, u Nemačkoj, za vreme Drugog svetskog rata, imao je tada petnaest godina. Nije mnogo ulazio u detalje, samo mi je nešto malo ispričao o tome, nije mu se pričalo previše o tom vremenu, preživeo je i kao da mu više nije bilo toliko važno. Nisam ga ni propitivao mnogo. Kakav, put, od koncentracionog logora do glavnog čoveka za matematiku i matematička istraživanja na Berkliju! Bilo je čudno, ali imali smo ipak o čemu da pričamo. Naravno, zahvaljujući njemu. Toliko toga je on mene pitao, da je ipak bilo zbunjujuće. On je obrnuo pozicije. Da bih shvatio koja su pitanja važnija, i odvajao ih je od nevažnih. Obična pitanja. Tačna. Čudesan čovek. Dobar. Pili smo vino i tako proveli celo posle podne, i predveče. Gledali sumrak. Rekao je za sebe da je star i da se verovatno nećemo više videti, ali ostajemo u kontaktu, dogovorili smo se tako. Stalno mi se zahvaijivao, i ponavljao koliko mu to znači što sam otišao da vidim tog orla i sve mu detaljno ispričam. Bio je baš dobar, sjajan tip. Pozvali su nas onda na večeru, da uđemo u vilu. Mahatma mi je prišao na ulazu i šapnuo da će uveče na televiziji biti prenos fudbalske utakmice ,,Roma“ ,,Cirih“.
„Jesu Ii to oni važni telefonski pozivi za vreme večere?“ pitao je gos’n Somerman.
,,Jesu“, odgovorio sam.
,,I nioja žena voli fudbal, je l’ ti smeta da joj to kažem, da gledate zajedno tu utakmicu?"
,,Ne, naravno da mi ne smeta", rekao sam.
Otišao je do nje i šapnuo joj to na uvo. Gospođa Rouzmeri mi je prišla i šapnula da će doći da gleda utakmicu sa mnom, čim se spakuje. I da joj je tako drago zbog toga. I odjurila je u njihov apartman. Da se pakuje.
Ušli smo onda u trpezariju i tražili udaljenija, mirnija mesta za velikim stoloin, gde nisu bili u blizini oni za koje smo znali da mogu biti previše pričljivi. Gos’n Somermanu i meni prišla je Brenda Flanders.
,,Ja se izvinjavam, ali da li bi vam smetalo da sedim s vama?“ pitala je.
,,Ne, naravno", rekao sam.
„O, hvala vam, zaista", rekla je.
„Samo bez vaših prijatelja, ako može“, rekao je, uz osmeh, gos’n Somerman.
,,Ma to nisu moji prijatelji... Naravno, da, bez njih“, nasmejala se i ona.
Smestili smo se. Prihvatili smo Brendu Flanders kao člana ekipe. Imala je taj izraz na svom licu, ugnjavili su je, morali smo da je primimo. Izgledala je kao neko ko beži od ljudi. To je bilo važno. Naročito u vili. Upoznali smo se, zamolila me je da je ne zovem punim imenom i prezimenom, što sam inače činio. Malo smo popričali, ali onda mi je prišao Mahatma, i ja sam se izvinio, obrisao usta salvetom, ostalo je obavio gos’n Somerman.
„Često ima važne telefonske pozive“, rekao je Brendi.
Zamolio sam Mahatmu da tiho obavesti gospođu Rouzmeri, i da joj kaže da sam u TV-sali. I, malo kasnije, seđeli smo na kauču i gledali utakmicu ,,Roma“ „Cirih". Sudija je svirao penal za ,,Romu“, gospođa Rouzmeri je ustala sa kauča od uzbuđenja.
„O, ne, ja mrzim penale!" rekla je.
Ustala je i okrenula leđa televizoru. Nije mogla to da gleda. Igrač koji je izveo penal bio je precizan, ,,Roma“ je povela, gospođa Rouzmeri se vratila na kauč.
,,Kako je samo teško nekom mladiću kad promaši penal, to nikako ne volim da gledam", rekla je.
Ćutao sam. Nikada nisam pomislio da je nekome toliko teško zbog toga. Iako već žena u godinama, profesorka književnosti sa Berklija, „šekspirolog", gospođa Rouzmeri se razumela u fudbal. Bio sam zatečen. Nije joj se svideo desni bek ,,Rome“, grešio je.
„Loše dodaje loptu, i loše se kreće“, rekla je.
Onda sam je pustio da mi objasni šta bi bek trebalo da radi. Kako da pomogne svojoj ekipi. Moram da priznam, uživao sam. Ta baba je osećala suštinu mog omiljenog sporta. I poznavala je stvari. Zagrlio sam je. Zavoleo sam tu babu i pre toga, ali sada još više.
,,Vi ste divna žena, gospođo Rouzmeri", rekao sam joj.
I ona je zagrlila mene. Postali smo stvarno drugari. Posebno sam zavoleo i gospodina Somermana. Sa njim sam se naročito dobro razumeo, ali i više družio. I bilo mi je žao što odlaze iz vile. Odgledali smo utakmicu, a onda smo se spustili u salon. Kasnije, tokom te večeri, gospodin Ronald je održao oproštajni govor baš njima posvećen, gospođi Rouzmeri i gos’n Somermanu, koji je u ćošku sedeo s Brendom Flanders. Gospodinu Ronaldu se raspoloženje popravljalo svakog dana. jednom sam ga čak video kako veselo skakuće stepeništem, vrlo mladalački. Bilo mi je jasno da je gospođa Milita odustala od saradnje s njim. Sastavio je vrlo duhovit govor.
Na kraju, pozdravio sam se sa gospođom Rouzmeri i gos’n Somermanom, razmeniii smo adrese i zagrlili se, dugo smo se rastajali. Lepo prijateljstvo.Onda su otišli u sobu da se odmore pred put. Ostali smo samo gospodin Brajton, gospođa Merine, Brenda Flanders i ja, u tom salonu. Pili su vino, ja sam pio konjak. Gospođa Merine nam je pustila CD argentinske pevaćice Mercedes Sose. Kroz prozor sam video polumesec. Bilo mi je žao što su otišli gospođa Rouzmeri i gos’n Somerman. Gledao sam taj mesec. Pričao sam o tome Brendi Flanders, koliko mi je žao što odlaze, i ispijao sam konjak.
,,Ej, što moraš da izgovaraš moje ime i prezime, dovoljno je samo ime, stvarno, ne moraš i prezime”, rekla je.
„Važi, neću više, mada mi nekako ide zajedno”, rekao sam.
I popričali smo, upoznavali se polako, razgovarali i pričali baš dugo, ali sve dok sam ja mogao da pričam na engleskom. Kad sam iznenada osetio da uskoro neću moći uopšte da pričam, ni na srpskom, zbog konjaka kojeg više nije bilo u flaši, ustao sam i nekako otišao na spavanje.
„Ostani još malo, nije toliko kasno”, rekla je.
„Kasno je, Brenda Flanders, odjednom je za mene sve postalo baš mnogo kasno”, promucao sam nekako.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:47

Слика


24.
Nisam se probudio mamuran. Ipak sam pio dobar francuski konjak. Odmah sam izašao napolje. Padala je kiša, ali ona blaga kiša, što samo umiva. Što prija kad pada po licu, ali i prska po odeći. Otišao sam do sela Peskala, da gledam ukotvljene jedrilice i čamce. Oduvek sam voleo da gledam čamce, na mirnoj vodi, sama ta slika je uvek lepa. I nisam imao drugog posla, ali i to sam oduvek voleo, da nemam nikakvog posla. Patke su izašle na obalu, sklonile su se od kiše pod jednu nadstrešnicu. I ja sam se sklonio pod tu istu nadstrešnicu. Patke se nisu uplašile. Motale su se i gegale oko mene. Ispred jedne od kuća, kroz rešetku ograde, jedan pas je lajao, i na mene i na te patke. Nikoga osim nas nije bilo napolju. Stajao sam nekoliko metara od tog dvorišta, nisam ni gledao u tog psa. On je desetak minuta lajao, kao da je imao nešto posebno protiv svih nas. Onda je samo ućutao u jednom trenutku. Odjednom. Bez ikakvog razloga, kao što je i lajao. Zevnuo je, mahnuo repom nekoliko puta, zatim se muvao po dvorištu, a na kraju i prilegao. I patke su se smestile, i prilegle.
Otišao sam u vilu, na aperitiv, pa na ručak. Mahatma mi je brzo prišao, bio je vrlo veseo.
„Slušaj, večeras ima prenos utakmice ‘Inter’ ‘Real’ na televiziji, i moći ću i ja da gledam, jer neće nikog biti u vili, svi idu na neki koncert. A važno mi je, kladio sam se“, rekao mi je.
,,Na koga?“
,,Pa na ‘Reai’, na Špance, kako na koga?!"
,,Što?“
,,Pa kako što?! Muka mi je od Italijana", rekao je Mahatma.
„Koliko si para stavio?“
,,Mnogo.“
„Reci? Ali u dolarima."
„Petsto dolara."
,,To je mnogo, čoveče. Tebi je baš muka od Italijana?"
„Mnogo mi je muka", rekao je.
,,Što?“ pitao sam.
„Nemam pojma. Samo mi je muka. Valjda zato što živim u Italiji."
,,Pa isto bi ti bilo i da živiš u Španiji, tada bi se kladio na Italijane", rekoh.
,,Pa naravno da bih se kladio na Italijane, da živim u Španiji, to je tako, i sigurno da je tako“, odgovorio je.
Sipao mi je burbon, onda su se pojavili i drugi gosti, posluživao ih je. Pojavila se i Brenda, i ona je uzela burbon.
,,Je P sve u redu s tobom?" pitala je.
„Jeste, što?“
„Sinoč si tako iznenada otišao, i nisi izgledao dobro, uopšte nisi izgledao dobro, i to odjednom?“ rekla je.
„Gospođo Brenda Flanders, ali to je bilo sinoć", rekao sam zvanično.
„O, čoveče, daj bar ti razgovaraj normalno sa mnom!"
„Evo Brenda, u redu je sve, izvini... Gospodine Mahatma, molio bih još dva pića, za moju prijateljicu Brendu da se opusti malo, i za mene, naravno", rekao sam.
„Gospodine, to se podrazumeva... Za vas uobičajeno, je l’ da povećamo malo?"
„Naravno gospodine, hvala, a može i za našu prijateljicu Brendu isto to.“
„Gospodine, izvolite, i za damu isto, naravno."
„Hvala, gospodine, baš ste ljubazni", rekoh.
Sipao nam je dva dupla burbona. Brenda se smejala, napokon. Bio joj je smešan način na koji smo Mahatma i ja razgovarali. Onda je uzela čašu koju joj je Mahatma pružio.
„O, ali ja ne mogu sve ovo da popijem!" rekla je.
„Gospođo Flanders, izvinite što vam se ovako direktno obraćam, ali ima ko može, samo ponesite to piće u trpezariju, molim vas“, rekao joj je Mahatma.
Brenda se sve vreme smejala. Otišli smo na ručak, seli za veliki sto, zajedno, Brendu su spopali pitanjima čime se njen suprug trenutno bavi, bilo joj je dosadno, ali je odgovarala na sva pitanja ljubazno, ja sam već zamenio svoju praznu čašu njenom, skoro punom. Lupnuo sam je po ruci nekoliko puta, tek da zna da sam uz nju, pružao sam joj podršku. Bilo joj je drago zbog toga. Onda sam sve popio i brzo pojeo ručak, a zatim pobegao napolje, i ostavio je da se druži malo s Ijudima.
Otišao sam u apartman, da se malo odmaram.
Te noći, posle obavljene večere, Mahatma i ja smo bili spremni, cela vila je bila naša. Gregorio je pobegao kući ranije. Svi gosti su otišli na koncert koji se održavao u nekoj drugoj vili, od četiri koliko ih ukupno ima na brdu. Gostovao je neki poznati kvintet. I Brenda je otišla na koncert. Morala je. Gospođa Bela mi je rekla, pre večere, da bi bilo lepo da i ja dođem. Izvinio sam joj se, rekao sam da će na televiziji biti prenos meni vrlo bitne utakmice. Nije joj baš bilo drago, naravno, ali je rekla da nema problema, tako da je i ona morala na koncert. I Mahatma mi je rekao da nema više vina, ali da mogu da uzmem pivo i ponesem ga. Uzeo sam nekoliko flaša „tuborga", veliku čašu, ušao u TV-salu, skinuo sako i kravatu, raskopčao košulju, uključio televizor, raskomotio sam se i izvalio se na kauč. Mogao sam i da pušim, nije bilo nikoga kome bi to moglo da smeta. Mahatma mi se ubrzo pridružio.
Osećao sam se kao Džon Maršal, neki stari tip koji je već odavno mrtav, o kom sam čitao, bio je jedan od prethodnih vlasnika „Vile Serbeloni". Utakmica je počela. Stavio sam noge na sto i zapalio cigaretu. Mahatma je sve vreme stajao kraj mene i gledao utakmicu.
„Sto ne sedneš?“ pitao sam ga.
,,Ne smem, nama, službenom osoblju uopšte, strogo je zabranjeno da sedimo po sobama vile", rekao je.
,,Što?“ pitao sam.
„Što?! Zato što smo osoblje! Takva su pravila, a ja imam porodicu, i ne zajebavaj više“, rekao je, nervozan zbog novca koji je uložio.
„Ali večeras nema nikoga u vili, i gospođa Bela je na koncertu?"
„Znam, ali možda nisu svi otišli na koncert, neko može i da se vrati ranije. Jedan moj kolega je pre tri meseca dobio otkaz zbog toga, sedeo je ovde i gledao televiziju, jedan gost je prošao, video ga i prijavio je to gospođi Beli. Možda ti to ne razumeš, ali ne ponašaju se svi gosti tako kao ti. Jedan gost me je pre nekoliko dana prijavio gospođi Beli zato što sam ga pitao kako to da mu nije hladno u sandalama. Hteo sam samo da budem ljubazan prema njemu. Odbila mi je trideset posto od plate zbog toga. A to nije prvi put da se tako zajebem. Sledeći moj ispad, i dobijam otkaz“, rekao je.
,,Ma zajebavaš me sad?“ rekao sam.
,,Ne, ne zajebavam, pričam ti najozbiljnije", rekao je Mahatma.
,,Je l' to onaj tip sa Novog Zelanda?" pitao sam.
„Valjda, da, nemam pojma."
Skinuo sam noge sa stola. Ugasio sam cigaretu. I zbog toga je mogao da dobije otkaz. Nisam mogao da budem Džon Maršal. Znao sam ko je nosio sandale. Muž gospođe Milite, ona budala, gospodin Ričard. Kako su samo odvratne te stvari, te pozicije, i ti jezivi ljudi koji uživaju u tome, pomislio sam. Taj gospodin Ričard, sa leptir-mašnom i u smokingu uveče, pozdravljao bi se sa blagim naklonom i ljubaznim osmehom, i onda bi za stolom proklinjao Australijance, ali i ostale, verovatno. Bio je uvređen što mu se tamnoputi konobar uopšte obratio, i što ga je dobronamerno pitao za sandale. Nisam mogao odmah da poverujem u to, ali tako je bilo. Mahatma je strpljivo stajao prekrštenih ruku, gledao je utakmicu, sigurno je dobro zaradivao u vili, izdržavao je celu porodicu od tog novca, nije mu padalo na pamet da sedne u fotelju. To je ipak bio dobar posao, koji mu je bio potreban. I to je taj, jedan, zauvek, večiti besmisao, koji te prati u stopu, gde god da se okreneš, gde god da odeš. Mahatma je stajao, ja sam sedeo i pio pivo. A pri tom, na kraju utakmice, Mahatma je izgubio novac. Italijani su pobedili. Mahatma je bio ljut, psovao je na svom jeziku, otišao je, nije ni pokupio pivo koje sam popio, čaše i flaše. Zaboravio je. Uradio sam to umesto njega.
Posle utakmice sam sreo Brendu, u hodniku vile, vračala se sa koncerta. Prišla mi je. Bila je ljuta i nervozna.
,,Ej, ima li ovde nečeg drugog, bilo čega, osim ovih koncerata i ovih Ijudi koji mi ubijaju mozak?" pitala me je.
„Ima, naravno."
„Što si pobegao sa ručka i ostavio me tamo?“ pitala jc.
„Čuvam svoj mozak", rekao sam.
Poveo sam je sa sobom. Spustili smo se u Belađo, kod Augusta i Luiđija, u ,,Sport“ bar, da joj pokažem ta dva brata blizanca koji ne prestaju da se svađaju. Upoznao sam ih sa Brendom. Bili su pristojni, upoznali su se s njom, i odmah se okrenuli i otišli od nas, i nastavili tamo gde su stali kad smo ušli. Brenda je bila jedina žena za šankom, i uopšte, jedina žena u tom baru. Pošto je ,,Inter“ pobedio, bilo je veselo, i bučno. To me je i privuklo, da vidim šta se dešava unutra. Augusto i Luiđi su, naravno, neprestano urlali jedan na drugog. Upoznali su me sa jednim njihovim rođakom, koji je takođe urlao, zvao se Đuzepe. Rekao mi je da su svi koji dolaze u ovaj bar članovi kluba navijača „Juventusa". To je njihov klub, jedini.
„Nema drugog kluba u Italiji, i ovde je zabranjeno slaviti pobedu drugog kluba", rekao mi je Đuzepe.
To je bio razlog urlanja. Upoznao me je onda sa lokalnim predsednikom kluba navijača, zvao se Vitorio. Viforio je očigledno popio koju čašu više, bio je pijan, viknuo mi je da je „Juve" oduvek u njegovom srcu. Izgovorio je to na engleskom jeziku. Imao je preko sedamdeset godina. Nizak, vitalan i brz starac. Uhvatio me je za ruku i odveo u prostoriju iza šanka, tu se nalazio televizor, nekoliko niskih stolova i stolica, i požutele uramljene fotografije nekih starijih fudbalera „Juventusa". Bilo je i nekih novijih, prilepljenih. Tresnuo je dlanom, snažno, po jednoj fotografiji, zalepljenoj na zid, na kojoj je jedan fudbaler, po blatu, trčao za loptom. Ulubio je tu fotografiju.
,,To je moj sin! Vidiš ga! Igrao je za ‘Juve’! Moj sin!" viknuo je.
Augusto je uleteo u prostoriju. Vitorio je pobegao, izleteo je napolje.
„Šta je to lupilo?" pitao me Augusto.
„Vitorio mi je pokazao ovu sliku i njegovog sina koji je igrao za ‘Juvcntus’, pa je malo jače lupio po njoj", rekoh.
„Budala. To svima pokazuje kad malo popije. To ga je on slikao. Njegov sin je odigrao samo jednu utakmicu u životu za ‘Juventus! i to prijateljsku, nezvaničnu, ušao je u igru deset minuta pre kraja i ja mislim, siguran sam u stvari u to, da je Vitorio to nekome platio tamo, u klubu, da ga uvedu u igru, da bi ga slikao, ali nikada to nisam saznao. Sin mu nije bio dobar igrač, bio je loš, nikakav, očajan, završio je u nekom nižerazrednom klubu. Ali Vitorio uvek pokazuje tu sliku, i udara ponosno po njoj, ume da budc dosadan ponekad, naročito kad popije", rekao je Augusto.
,,I on dobro govori engleski, kao i ti“, rekao sam.
,,Pa i on je morao da beži posle rata, kad su stigli Amerikanci“, rekao je.
,,I gde je pobegao?"
,,Pa u Ameriku."
Vratio sam se za šank, seo sam pored Brende. Stari pijani Vitorio mi je prišao, izvinio se Brendi, i okrenuo joj odmah leđa, stao je između mene i nje, i poklonio mi je maiu knjigu, sa rasporedom svih utakmica „Juventusa" za celu sezonu. Onda mi je pružio neku člansku kartu lokalnog kluba navijača ,,Juventusa", da se potpišem i da obavezno stavim fotografiju, pečat je već bio u karti, i odmah postajem član. To nije bilo za žene. Pozvao me je da idem s njim u nedelju, u Bolonju, da gledamo zajedno utakmicu „Bolonja" „Juventus". Rekao sam mu da bih voleo, ali da nisam siguran da ću imati vremena.
„Razmisli dobro, moraćeš da budeš s njim ceo dan", rekao mi je Augusto, tiho, dok je brisao čaše za šankom.
„Što? U čemu jc problem?" pitao sam ga.
„Vitorio može da bude strašno dosadan, rekao sam ti, a tek kad je utakmica, on je nemoguć, i pošto si mu nov, a svi drugi beže od njega, uništiće te“, rekao mi je Augusto.
Rekao sam Vitoriu da verovatno neću imati vremena, i rekao sam mu da mi je žao zbog toga. Onda smo Brenda i ja dobili piće od Augusta. Ona crno vino, a ja pivo.
,,Ja ništa ne kapiram šta se ovde dešava", rekla je Brenda.
„Fudbal. To je ovde jedina zabava. Ili da se družiš u vili", rekoh.
,,U redu je onda. Ovde je bolje. Jedino što su mnogo bučni, ali u redu je. A zašto ovde nema žena?" pitala je Brenda.
„Verovatno se odmaraju od svojih muževa."
,,A to su ovi ovde. Kapiram."
Sedeli smo za šankom i upoznavali se, pričali, i to dosta dobro, mirnije i bolje. Pričala mi je malo o tome šta radi, i uopšte, razgovarali smo, o svemu, upoznavali smo se detaljnije. Bila je neposredna, vedra i direktna. Morala je sporije da priča, zamolio sam je to. Lepo smo se razumeli. Te stvari idu brzo ponekad. To, stvari prepoznavanja. A i dobro je izgledala, ravna riđa kosa, zelene oči i rumeni obrazi. Bila je lepa. To ponekad ubrza te stvari kod upoznavanja.
Buka više nije mogla da se izdrži Neki su ipak dobili na kladionici, nisu navijali za „Inter", ali dobili su novac. Slavili su. A oni su tek urlali.
I izašli smo napolje i otišli kod Alde, da vidimo kako je tamo. I kod nje, u kafeu, bilo je više ljudi nego inače. Alda je imala posla. Videla me je sa Brendom i nasmejala se, upoznao sam ih. Brenda i ja smo seli za šank.
„Ovde je malo prijatnije. Je l' ovde često dolaziš?" pitala je.
,,Da, ili ovde kod Alde, ili tamo kod Augusta, kako kad."
Alda nas je poslužila, onda mi je prstom pokazala na svesku. Klimnuo sam glavom. Trebalo je kasnije da joj nacrtam ko je Brenda, na jednom od onih crteža. To je to značilo. Alda se izmotavala sa sveskom. Brenda je nešto pričala o svojim prvim utiscima kad je stigla u vilu, nije ništa primetila. Razgovarali smo uglavnom o ljudima koje je upoznala kad je stigla. Morao sam da joj pričam malo više o tome da ne mora ništa da radi ako neće, i da čak ne mora mnogo ni da se druži sa ljudima koji je gnjave. Objašnjavao sam joj kako to može najlakše da izbegne, u dogovoru sa Gregoriom ili sa Mahatmom. Dok sam joj to pričao, video sam Aldu kako crta nešto u našu svesku. Smejala se i kreveljila iza Brendinih leđa. Podigla je svesku i pokazala mi crtež, nacrtala je Brendu, a iznad njene glave dolarske oznake. Smejala se. Pričao sam sa Brendom, rekao joj kada polaze brodovi za Komo, i rekao joj da možemo jednom zajedno da odemo tamo.
,,To bih baš volela", rekla je Brenda.
Alda je podigla svesku, sad je nacrtala i jedno veliko srce pored onih dolara, i sve to zaokružila. Držala je to u vazduhu, ali je pazila da Brenda ne primeti, i cerila se. Neki gosti su tražili svoja pića, počeli su glasno da se bune. Alda je brzo spustila svesku i nastavila sa poslom.
„Možemo sutra da idemo u Komo, ako nisi zauzet?“ rekla je Brenda.
„Kako to misliš zauzet?"
,,Je l' ti baš ništa ne radiš?“
„Ovde? Da radim? Gospođo Flanders, molim vas!“ rekao sam.
„Ne zajebavaj me više", rekla je, ali se nasmejala, ipak.
Ono što sam tada zaista primetio, ali to nikome nisam rekao, bilo je da sam sve bolje govorio engleski, i sve više reči razumeo. Izgovarao sam neke za koje nisam mogao da znam odakle sam ih izvlačio. Iz filmova, muzike, odatle najverovatnije. Nije mi smetao alkohol. Sve sam pamtio. Sve što bi neko rekao, i razumeo sam značenje. Sad sam već slobodnije mogao da pričam. Brenda je rekla kako bi morala da se vrati u vilu, u svoj apatman, zaboravila je da se javi svojoj porodici u Njujorku, mužu i ćerki.
„Važi, ja ću još malo da ostanem ovde", rekao sam.
,,A je I’ važi dogovor za sutra, da idemo u Komo?“ pitala je.
„Važi, da, možemo na brod oko podneva, i da se vratimo uveče", rekoh.
,,To je u redu, vidimo se u vili onda, i idemo oko podneva, sjajno", rekla je Brenda i otišla.
Ostao sam za šankom i čekao da se ljudi raziđu, i čekao da Alda bude slobodna, da bi malo crtali. Iako se tu nije više radilo o crtanju. Uzeo sam našu svesku i precrtao one njene crteže sa dolarima u vazduhu i velikim srcem oko nečeg što je, nacrtano u toj svesci, predstavljalo Brendu i mene. Onda sam držao olovku i razmišljao kako da nacrtam prijateljstvo između žene i muškarca, kako da Aldi nacrtam da nemam ništa sa Brendom. Alda je bila u poslu, i videla me kako razmišljam nad otvorenom sveskom, i nasmejala se. Onda sam ja shvatio da ne umem i da ne znam kako da nacrtam prijateljstvo između žene i muškarca. Bio sam glup, nisam to umeo da nacrtam. Ustao sam sa šanka i poslužio sam se irskim viskijem. I, kad sam ga malo popio, nisam više bio glup. Nisam crtao ono što ne umem. Crtao sam ono što sam umeo i što mi je bilo lakše, i bilo je jasno i precizno, nacrtao sam golu Aldu, i nacrtao sam sebe golog preko nje, ali da bi se znalo da sam to ja, sebi sam istetovirao flašu na ramenu. Eto, tako sam to nacrtao, i ostavio tu svesku, i nastavio da pijuckam. I onda je Alda, dok je radila, i donosila i odnosila pića sa šanka, bacila pogled na crtež, i onda je bacila pogled na mene, nasmejala se i nastavila sa svojim poslom. A ljudi se nisu razilazili, Alda je baš imala posla, i ja sam imao posla, pijuckao sam i crtao razne gluposti, na kraju spustio Rokfelerov novac na šank i izašao napolje. Alda je izašla za mnom, vratila mi je novac, i poljubili smo se.
„Ćao, dođi sutra“, rekla je Alda na italijanskom i lupila me po ramenu.
,,Ćao“, rekao sam na srpskom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:48

Слика

25.
Na putu do sela, popadali raspukli narovi.
Do tada, nisam ih primećivao, sve do tog dana.
Bilo mi je muka od vile. To je bio takav dan. Nije bilo nikakvog razloga koji bih mogao da navedem. Naprosto, tako je bilo. Približavao se dan povratka u Beograd. Od toga mi je bilo muka, najverovatnije, od same pomisli na to. Nije mi se odlazilo sa tog brda, niti iz tog apartmana u vili, na desetak minuta hoda od obale jezera. Tu sam imao zaista sve. Dali mi da budem u raju mesec dana, a onda nazad. Nije mi se vraćalo u rodni grad. Nikome na mom mestu verovatno ne bi bilo do toga.
Nisam otišao u vilu. Ukrcao sam se u hidrogliser, i stigao u Komo oko podneva, bez Brende. Nije mi bilo do društva. Šetao sam se gradom, sada već nisam mogao da se izgubim u njemu, iako ne bih mogao da kažem da sam ga poznavao. Ručao sam u jednom restoranu, posle toga ponovo šetao, i onda naišao na jedan dobar bar, izgledao je kao vrlo skup bar, po načinu na koji je uređen, ali bilo je mirno, nije bilo mnogo Ijudi, i nije bilo nikakve muzike. U tom trenutku baš mi je to i odgovaralo. Ušao sam unutra i seo za šank. I bilo je skupo, kao što sam i pretpostavio. Naručio sam pivo. Sedeo sam tu nekih sat vremena, i onda video kako šanker u ćošku, na samom kraju šanka, razgovara s jednim krupnim proćelavim tipom, u dugačkom kožnom mantilu. I, posle tog kratkog razgovora, šanker je otišao do vrata i zaključao ih. Nisam znao o čemu se radi. Bilo je tek pet sati popodne. Šanker se vratio na svoje mesto. Pitao sam ga šta se dešava, i zašto je zaključao vrata. Jedan Rus je zakupio taj bar na ceo dan, tako mi je rekao. Pokazao mi je glavom ka onom tipu s kojim je razgovarao. O njemu se radilo. Šanker mi je rekao da se to često dešava. Rus je sedeo za šankom, okrenut Ieđima ka zidu. Dvojica telohranitelja su bila s njegove leve strane, kraj prozora. Vrata su bila zaključana. Niko nije mogao da uđe. Onaj ko se unutra zatekao, mogao je da sedi koliko god želi, i da pije koliko god želi, i da napusti bar kad god poželi. Rus je sve plaćao. Ali niko nije mogao da uđe u bar. Pitao sam šankera ko je taj Rus, i čime se bavi. Rekao mi je da nema pojma, i da ga to i ne zanima, i rekao mi je da ih ima puno, i da su svi puni para, i da su uvek sa svojim telohraniteljima, i da sve plaćaju, samo da budu bezbedni i da sede na miru, to je sve što žele. Naručio sam odmah „džejmison", dupli, naravno, moglo mi se, mogao sam da pijem koliko sam hteo, ovog puta od novca poreklom iz Rusije. Nije mi bio potreban Rokfeler tog dana. Sedeo sam za šankom i pijuckao, šanker je imao sve manje posla, ljudi su polako napuštali taj bar, niko nije zbog tog Rusa odlazio, svi su verovatno bili već naviknuti na to. Ljudi su izlazili, šanker bi samo otključavao i zaključavao vrata. I polako raspremao stolove. Neki ljudi nisu ustajali od svojih stolova, mirno su pričali i pili, svi smo znali o čemu se radi, i nije bilo loše. Meni je bilo odlično.
,,Je l' se tebi ovo isplati? Ipak ti je promet manji, ljudi ne ulaze unutra?" pitao sam tog šankera.
Nasmejao mi se, brisao je čaše i slagao ih na staklenu policu iza svojih leđa. Onda se nagnuo ka meni.
„Promet je manji, ali je napojnica kao pola moje mesečne plate, a još i ako se Rus napije, onda cela plata sigurno", šapnuo mi je.
,,Pa to je fenomenalno, a je l' rizično?"
,,U kom smislu?" pitao je.
,,U svakom smislu", rekoh.
,,Ma ne, ovaj bar je osiguran, tako da ako neko pripuca na njega, sve što se ošteti je plaćeno, njegovim telohraniteljima je rizično, ja samo legnem dole, i mogu slobodno sve da polupaju unutra."
,,A gde ja da legnem?"
,,Pa na pod“, nasmejao se.
„Daj mi još jedno piće", rekoh.
„Isto? Duplo?“
„Naravno."
„Izvoli. I ne brini, to se još nije dogodilo, barem ne ovde. To se ti Rusi međusobno takmiče, ko ima veću vilu, više telohranitelja, bolju jahtu, to je sve među njima, ne znaju kako da potroše novac koji imaju, to je cela priča", pričao mi je šanker.
,,A je l' se dešavaio na nekom drugom mestu, da bude gužve?“
„O, pa da, ali ne u ovom baru, ovde nije, i ako ti se obrati, pričaj s njim normalno, ne znam odakle mu novac, ali skroz je običan i opušten tip“, rekao mi je.
,,Ma i to je fenomenalno, jedino što sam ja odjednom postao skroz neobičan tip“, odgovorio sam mu i popio svoje piće.
Šanker se nasmejao, i sipao mi još, i nastavio je da priča, objasnio mi je da je do sukoba dolazilo u početku, kada su počeli da pristižu u Komo, početkom devedesetih, i da je sada s tim gotovo, nema više toga, nema sukoba i pucnjave. Tako mi je ispričao, i ja sam se opustio, ali to je bilo zbog pića, ne zbog njegove priče. I promenili smo temu. Fudbal, naravno. Od gostiju, pored tog Rusa i dvojice njegovih, bila su tu i neka tri tipa, pili su vino i jedan je kuckao nešto u mali laptop. Rus je pio neki francuski konjak, i zaista je bio miran, gledao je kroz prozor i pio. Onda je, u jednom trenutku, pozvao šankera i nešto su pričali. Šanker se vratio na svoje mesto, nagnuo se ka meni.
„Pitao me je da li te poznajem, i odakle si“, rekao mi je.
,,I šta si mu rekao?“
„Rekao sam mu da si iz Srbije, ali da te ne poznajem."
,,I šta je on rekao?"
„Sad je već malo pijan, rekao je da ste vi kao neka braća, po veri, tako nešto."
,,E, to je tek fenomenalno, i ja sam sada malo pijan, idi ti njemu reci da smo mi kao babe, ali po alkoholu... jebala ga vera, pitaj ga odakle mu novac... idi, pitaj ga.“
,,E, to ga ti pitaj", šanker se smejao.
Onda je Rus podigao svoju čašu i pogledao me, i rekao na čistom srpskom:
„Živeli, moj brat Srbin."
„Živeli", podigao sam čašu.
,,Mi pravoslavci... tako?“ viknuo je, pijano i veselo.
,,Mi u Komu", rekao sam.
„Ali ti Srbin, pravoslavac, je l’ tako?"
,,Ma ja sam u Komu, brate, i pijem ovaj viski i zajebi me sa tom pričom oko religije i pravoslavlja... i tu sam naglo prekinuo i ućutao, jer baš tu sam se ja tako iznenada opustio, i raspričao od viskija, i to na srpskom posle dužeg vremena, i bio tako svestan toga kad sam uhvatio pogled jednog od njegovih čuvara, i shvatio da je bolje da odmah prekinem.
,,Mi braća...", rekao je Rus i opet podigao čašu.
„Tačno brate", rekao sam.
On je nastavio nešto da priča, na ruskom, a onda je malo gnjavio šankera na italijansko-rusko-engleskom, mislim da ga je i vređao, tako mi je izgledalo. Nameštao mu je okovratnik dok mu je pričao nešto. Sigurno ga je vređao. Videlo se to po njegovom izrazu lica. Imao je taj neki svirepi kez i oči koje su se ustremile ka tom šankeru, to sam tek tada video, i shvatio, takav čovek na razne načine može da bude bogat čovek. Na trenutak, sve mi je bilo jasno. Šanker je samo klimao glavom. Čekao je svoju napojnicu. Na kraju je to i dobio. Video sam svojim očima. Video sam kad je taj Rus tresnuo na šank gomilu zelenih novčanica. Bilo je tu nekoliko hiljada dolara, sigurno. Telohranitelji su mu pomogli da izađe napolje. Šanker je zaključao vrata za njima, sipao sebi čašu konjaka, brojao novac i pričao nešto za sebe, sada je verovatno on psovao tog Rusa, ali tiho, gledao sam kako odvaja novac, nešto u svoj džep, a nešto u kasu. Bio je zadovoljan, i ćutao je. Obišao je onu trojicu koji su sve vreme pričali, pili vino i gledali u ekran laptopa, i poslužio ih je, a onda se vratio za šank, zapalio cigaretu i pijuckao francuski konjak. Više nije psovao. Ali nije bio onako opušten i dobro raspoložen. Zaradio je sigurno hiljadu ili dve hiljade dolara, ali je morao da trpi tog zajebanog Rusa. To je bila ta dobra napojnica.
Sve do kasno uveče Rokfeler mi nije trebao, bio sam pijan, Rus je napustio bar, šanker je ponovo otključao vrata, i onda je opet sve bilo normalno. Ljudi su opet mogli da ulaze i izlaze normalno. Jedino što meni više ništa nije bilo normalno. Svakog trenutka sam mogao da se srušim sa te stolice kod šanka. Tada mi je opet Rokfelerov novac bio potreban, ali za prevoz do Belađa. Zamolio sam šankera za uslugu, da mi pozove taksi. Otpratio me je do vrata. I zatvorio ih za mnom. Nije ih zaključao. Vratio sam se taksijem iz Koma, u „Vilu Maraneze", u svoj apartman.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:48

Слика


26.
Oko podneva, zazvonio je telefon i probudio me. Zvali su iz uprave „Vile Serbeloni". Pitali su me da li dolazim na ručak. Glas te žene s kojom sam razgovarao bio je ozbiljan, i sam taj poziv, ali i ton njenog glasa, imao je nečeg zvaničnog. Pitala me je da li želim da dođem na ručak sa gospodinom Hong Džunom, i gospodinom i gospođom Bar.
,,Je l’ to neki obavezan ručak?" pitao sam.
,,Ne, samo su gospodin i gospođa Bar zamolili da vas pitam da li dolazite na ručak danas, i ako dolazite da im to javim, voleli bi da ručaju zajedno s vama, to je sve”, rekla je ta žena.
„Važi, doći ću na ručak“, odgovorio sam.
„Hvala vam, biće im drago zbog toga.“
To su bili oni stariji ljudi koje nisam tako često viđao, i koji su pre dvadesetak godina bili u staroj Jugoslaviji, na Korčuli. Raspitao sam se malo o njima. Ona je bila profesorka Iatinskog u penziji, i prevodilac sa latinskog, posebno stare literature o biologiji; on je bio priznati stručnjak za hebrejsku bibliju, bivši rektor i profesor na Oksfordu. O gospodinu Hong Džunu sam znao samo da je Kinez koji radi nešto pri Ujedinjenim nacijama, video sam ga samo jednom, na nekoj od zajedničkih večera, i to je bilo sve što sam znao o njemu. Nisam znao zbog čega su želeli da ručamo zajedno, ali, posle prethodnog dana u Komu, dobar ručak mi je bio potreban.
Istuširao sam se, obukao, i izašao napolje. Nije bilo mamurluka. Dobar viski, čvrst i miran san, i sve je bilo u redu. Spremačica je stajala napoiju i pušila cigaretu. Mislim da joj je na kraju i odgovaralo to što može da se odmori kada dođe na red moj apartman.
„Dobro jutro. Mogu li sad unutra?"
„Dobro jutro. Kako god hoćeš", rekao sam.
„Znači ne moram odmah?" nasmejala se.
„Tako je.“
Otišao sam do „Vile Serbeloni", prolazio kroz osunčani veiiki vrt, bio je baš sređen, staze od šljunka i sitnog kamenja su se crvenele. Čekali su me u sobi sa aperitivima, gospođa i gospodin Bar, gospodin Hong Džun, i Mahatma. Uzeo sam jedan mali burbon. Mahatma se smeškao, voleo je da me vidi kako dolazim na ručak kada me nateraju na to. Ali ovog puta i nije bio u pravu, bio sam gladan, i ručak mi je bio potreban. Nikoga osim nas nije bilo u „Vili Serbeloni". Bio je lep dan, svi su to iskoristili da obiđu malo okolinu, ili da možda rade u prirodi, u šumi. Stajao sam sa gos’n Barom u salonu, pijuckao je viski, imao je vodnjikave oči, rumeno lice i zaobljen nos. Bio je poznat profesor, to sant pročitao. Ali bio je i čovek koji voli viski. To nisam morao da pročitam.
Prešli smo u trpezariju, i ručali rolate sa spanaćem i razno povrće uz to. Pitao sam Kineza, gos’n Hong Džuna, šta radi tamo, u Ujedinjenim nacijama.
„Predstavljam Kinu“, rekao mi je.
,,Da li je Kina punopravni član Ujedinjenih nacija?" pitao sam ga.
,,Tu i tamo“, rekao mi je.
Upoznali smo se tako i odradili ono što se mora. On mene ništa nije pitao. Ni ja njega ništa više nisam pitao. Bili smo vrlo zainteresovani jedan za drugog. Nismo više između sebe progovorili ni reč. Ali sa bračnim parom Bar sam morao da razgovaram. Njih je mnogo toga zanimalo, gospođu Bar naročito. Gospodin Bar je pijuckao viski, nije bio gladan. Ali razgovarali smo. O životu. Njihov život je bio miran. Imali su kuću u Kaliforniji, u kojoj su se odmarali, imali su kuću u Engleskoj, tamo su se takođe odmarali, i putovali su po svetu, držali predavanja i ođmarali se po mestima kao što su brdo Tragedija i „Vila Serbeloni". Bilo mi je glupo da im pričam o svom životu u Beogradu, ali njih je to baš zanimalo, pa sam morao, i onda sam im pričao. Rekao sam im da je to totalno sranje, pa sam im opisivao razloge. Koliko sam mogao, u tom trenutku, ali i nisam imao baš neku posebnu želju. Sve to me je čekalo kad se budem vratio kući, nije mi se o tome pričalo u „Vili Serbeloni". Njih je čekala kuća u Kaliforniji. Gospođa Bar je iskreno bila zainteresovana za život u Srbiji, gos’n Bar je takođe bio zainteresovan, ali bio je potpuno svestan da mi se ne priča o tome. Ona je pila mineralnu vodu, on je pio viski, ja sam pio vino. Njoj je bilo jasno da je život loš, ali njemu je bilo jasno da mi se o tome ne priča. On je bio sklon piću, ona nije. To je bila jedina razlika. A inače, bili su zaista prijatni stariji Ijudi, od osamdesetak godina, ali mozak im je dobro radio. Sa Srbije smo prešli na ceo svet. Tu su se oni raspričali malo. I gos’n Bar je nekoliko puta ponovio da je Engleska njegov dom. Ta kuća u Kaliforniji, i sva ta putovanja, to je činio zbog svoje supruge, inače ne bi napuštao svoju kuću u Engleskoj, svoju biblioteku, u kojoj je pijuckao viski i čitao knjige. Tako mi je rekao. To je bilo iskreno, i zaista mi je, kad je to izgovorio, zvučalo kao njegov ideal života. Ali morao je da čini malo i svojoj ženi, ona je to volela, putovanja i promenu mesta.
„Potrebno joj je sunce, i da se kreće, ne stoji najbolje sa zdravljem, i to joj pričinjava radost, tako da je meni to u redu“, rekao je gos’n Bar.
„Tačno. On je zdrav, i najradije ne bi napuštao svoju biblioteku, i svoje flaše viskija u njoj“, rekla je gospođa Bar.
Nasmejali smo se svi, čak i gos’n Hong Džun. Kinez je mirno ručao, pijuckao vino i slušao nas. Tako mu je bilo dobro. Ništa nije rekao. I taj ručak je bio završen.
Napustili smo trpezariju, i u hodniku smo se razišli, oni po svojim sobama, ja sam otišao u veliki salon za odmaranje, sa raznim novinama i časopisima. Listao sam neke novine, i tada, iznenada, začula se neka tiha klavirska muzika iz druge prostorije. Neko je svirao klavir. Nisam znao ko je to bio, ali muzika mi je bila tako poznata, baš toliko poznata da sam odložio novine na sto, i zažmurio, i slušao, ali nikako nisam mogao da se setim odakle znam tu melodiju, gde sam to slušao, odakle mi je toliko poznata, a da ne mogu da je se setim. Ništa mi nije bilo jasno i bio sam zbunjen. Onda je muzika iznenada utihnula, i više se nije čuo klavir. I baš tada, na vratima, pojavila se gospođa Bar. Ona je svirala. Pitala me je da li mi je poznato to što je upravo svirala, i rekao sam da jeste, i to baš jako poznato, ali da nikako ne mogu da se setim odakle. Rekla mi je da se setila toga kad je otišla u sobu i vratila se dole. Onda je rekla da će ponovo da odsvira tu melodiju, ali pažljivije. Otišla je za klavir, u drugoj prostoriji, i zasvirala je. Zažmurio sam. I žmurio sam, i odjednom: korčulanska katedrala, čoveče! Bio sam tamo, našao sam se na Korčuli, u tom gradu, odjednom, na trgu ispred katedrale, slušao sam zvona, žmurio sam i dalje, bio sam tamo oko pola minuta, minut, možda i duže, slušao sam muziku koju sam toliko puta čuo u životu, ta vrlo karakteristična melodija zvona sa tornja korčulanske katedrale! Nisam bio na Korčuli osam godina. I onda me gospođa Bar, na trenutak, vratila tamo. Muzika je prestala, otvorio sam oči, bilo je neverovatno. Pojavila se gospođa Bar. Pitala me je da li sam prepoznao muziku. Pogledao sam je. Tog trenutka nisam znao engleski. Ona je porumenela u obrazima, rekla mi je da to često svira svojim unucima za Božić, da je to melodija koju je upamtila još onda kada su proveli tih nekoliko dana na Korčuli, i na kraju se blago nasmejala i otišla. Bio sam u čudu. I čudo je trajalo još neko vreme. Onda je došla Brenda Flanders. Pitala me je gde sam nestao juče. I prvo sam ćutao, ali onda sam progovorio o tome što se upravo dogodilo, o toj muzici koju je gospođa Bar upravo odsvirala, o tome sam počeo odmah da joj pričam. 1 to prilično uzbuđen. Brenda me nije više pitala gde sam se izgubio juče, ni zašto nisam došao po nju da idemo u Komo, zajedno. Izvalio sam se preko jedne sofe u toj vili i samo joj pričao o tome, i zviždukao tu melodiju. Bio sam u potpunom čudu od svega toga što se dogodilo. To je zaista bila poslednja stvar koju sam mogao da očekujem da će mi se dogoditi, na tom mestu, u toj „Vili Serbeloni", na brdu Tragedija. Bio sam u čudu i bio sam presrećan. Ne znam kakav mi je bio engleski, ali Brenda me je razumela.
„Sad ćeš sigurno da odeš negde da piješ?" rekla je Brenda.
„Sad ću sigurno da odem negde i da pijem, naravno."
,,A možemo li sutra da odemo u Komo? Baš bih to volela."
„Možemo, sutra je subota, i još ako bude lep dan mogu da ti pokažem pijacu, subotom je najveća ponuda najvećih gluposti, ali i dobrih stvari, koje su jeftinije bar dvadeset, trideset posto, to može da ti bude interesantno."
„O, pa odlično! Vidimo se sutra, dođi po mene i idemo“, rekla je.
„Hoću, dolazim po tebe oko podneva i idemo.“
Brenda je izašla napolje, a ja sam se spustio pravo do sela, do bara u kojem je Alda radila. Bilo je mirno, Alda samo što je otvorila bar, i iznenadila se kad me je videla. Seo sam za šank i uzeo svesku i olovku. Alda je spremala bar, bio je petak uveče, i očekivala je gužvu, petkom je po nekom pravilu imalaviše posla. Uzeo sam pivo, pio sam polako, nisam želeo da se napijem. Kako da joj nacrtam ono što se dogodilo, kako da joj objasnim to? Sedeo sam i razmišljao, nacrtao sam vilu, i pored nje sam nacrtao klavir. Nacrtao sam iznad klavira note, mnogo onih notnih znakova, baš da izgleda kako iz klavira dopire muzika. Za klavirom sam nacrtao jednu staru i sitnu ženu. Nisam znao kako sebe da nacrtam, i kako i gde sebe da smestim.
Nacrtao sam pravougaonik oko klavira i oko svih onih nota u vazduhu. To je bila jedna prostorija. Onda sam u drugom pravougaoniku nacrtao sebe kako čitam novine, u drugoj prostoriji. Pio sam pivo, i ono što sam crtao sve je više ličilo na strip, jedino što nije bilo reči, onih oblačića u kadru, u koje bih mogao da upišem tekst. To sam sve morao Aldi da prepričam kasnije. Nastavio sam sa crtanjem, i nacrtao kako sve te note, u sledećem kadru, ulaze iz te prostorije sa klavirom, u prostoriju gde sam se ja nalazio. I nacrtao sam kako note uiaze u moju glavu, u uvo tačnije. Dalje je nekako i išlo, u sledećem kadru sam nacrtao polovinu ,,mog" lica, sklopljene oči i otvoreno čelo, i mozak ispunjen notama. Tu sam nacrtao veliki znak pitanja. To je bio jedan kadar, jedna pravougaona sličica. A druga je bila kako su mi oči otvorene, širom, mozak sam malo povećao, i tu sam nacrtao sebe i katedralu. Tako sam morao da nacrtam i sledeći kadar, nacrtao sam veliku kateđralu i sebe malog, kao dete, i onda sam oko vrha te katedrale nacrtao iste one note koje su sada bile oko tog zvonika. Nacrtao sam i zvona posebno. U tom trenutku je prišla Alda i pogledala u svesku, ali pokrio sam crtež, nisam još bio završio. Alda je nastavila sa svojim poslom. Crtao sam dalje. Nacrtao sam grad Korčulu sa tom katedralom u sredini, i napisao sam ispod toga ime grada a iznad sam ponovo nacrtao gomilu nota. I onda sam pored toga nacrtao brdo Tragedija i te iste note povezao s jednom lučnom stelicom, i napisao osam godina pored toga. Tad sam već shvatio da sam se potpuno zapetljao. Gledao sam sve to što sam nacrtao i nisam uopšte znao kako to Aldi da objasnim. Ponovo sam nacrtao ženu za klavirom, gospođu Bar, i zaokružio je. Ona je tu bila kao neki posrednik, neko ko je povezao muziku sa Korčule i muziku na brdu. Nisam više znao šta da crtam. Namučio sam se. Nacrtao sam i bivšu Jugoslaviju, pocepanu na više mesta, i nacrtao sam Korčulu na jednom, a Beograd na drugom mestu, i ponovo dodao strelicu i napisao osam godina. Prestao sam da crtam, popio sam pivo, ništa nisam mogao bez teksta. A tekst nisam mogao da upisujem, jer je to bilo nemoguće, Alda i ja nismo imali zajednički tekst, u komunikaciji smo se snalazili, ali bez teksta. Na kraju, Alda je sela za šanlc, donela mi još jedno pivo i uzela svesku. Gledala je crteže i pijuckala neki sok. Pokazala je prstom na gospođu Bar.
,,Ko je ovo?“ pitala je.
,,Ta žena i njen muž su bili na Korčuli pre mnogo godina, i ona je zapamtila tu muziku sa katedrale, a ja nisam bio tamo osam godina, a pre toga sam dosta vremena tamo proveo, i danas mi je odsvirala tu muziku, koju nisam odmah prepoznao, ali kasnije jesam, i uzbudilo me to“, rekao sam joj na engleskom, vrlo sporo.
,,A...rat“, relda je, i nacrtala muškarca sa flašom i puškom.
To sam bio ja, pa sam precrtao pušku.
„Tako je, rat, da, ali nisam ja bio u ratu“, rekao sam.
„Ovo si ti... bambino!" smejala se.
,,Ma jebeš bambino, da, jesam, bio sam i kao bambino tamo, ali gledaj ove note, ona je svirala tu muziku koju nisam čuo osam godina“, rekao sam joj.
Alda je ponovo gledala sve crteže, onda je pokazala na onaj crtež gde su mi oči sklopljene, sa notama u mozgu i velikim znakom pitanja iznad moje glave.
„Šta je ovo?“ pitala je na engleskom.
„Prošlo je osam godina i nisam mogao odmah da se setim muzike", rekao sam joj.
Onda je Alda uzela olovku, i krenula od crteža do crteža, i povezivala sve to nekim strelicama i zaokruživala nešto, i brbljala za sebe na italijanskom, i onda me pogledala na kraju.
„Ova žena bila tamo jednom... ti bio kao bambino tamo i još mnogo puta... i ti zaboravio muziku... ona zapamtila muziku ... i svirala ti danas...", rekla je Alda.
„Tako je!“
,,Pa to je sjajno!"
,,Pa sjajno, da, sve si razumela!"
,,Ti si glup... kako si ti zaboravio muziku, a ona zapamtila?"
Onda sam ponovo uzeo svesku, pa sam nacrtao mikroskop pored gospođe Bar.
„Ona je naučnik, ja sam glup, tako ti je to“, rekao sam.
„Kako ide muzika?"
„Isključi radio."
Alda je isključila radio, i ja sam joj zviždao, i pošto sam već počeo da gubim i zaboravljam melodiju, malo sam i improvizovao, ali mogao sam otprilike da joj odzviždim tu muziku.
„O, pa to je sjajno, je l’ da, čudesno!" rekla je Alda.
„Jeste, čudesno je.“
Bio sam iskreno zbunjen kako je Alda sve brzo shvatila, i to zaista sve, čak i ono što sam joj govorio na engleskom, ali me najviše zbunilo kako je lako i brzo povezala ono što sam nacrtao, i u potpunosti razumela celu priču. Bilo mi je glupo da joj to kažem, izgledalo bi kao da sam je potcenio, što je verovatno i bilo tačno. Ili da sam sumnjao u svoje crtanje. Ili je bilo i jedno i drugo.
Alda je uključila radio i vratila se za šank. Ponovo je listala svesku, i za sebe zviždukala melodiju koju sam odzviždao. Onda je nešto docrtavala na moje crteže. Tamo gde sam sebe nacrtao kao dete, docrtala mi je kapu sa propelerom i flašicu vina sa cuclom. Smejala se i pokazivala mi to što radi. Bilo mi je smešno.
„Kada odlaziš?" pitala je.
,,Za par dana.“
„Teško da ćeš se uskoro vratiti ovde?“
„Teško. Neću nikada imati toliko novca da bih došao ovde na odmor, ili da živim ovde na jezeru Komo.“
,,To nikad ne znaš.“
„Znam. To je nešto u šta sam siguran."
„Možda ćeš jednom ipak moći da svratiš, na par dana, to ipak ne možeš sada da znaš."
„Možda to, jednom, ali biće kasno, tada ćeš već biti kao na onom crtežu, sa mužem i gomilom dece oko sebe“, rekao sam.
„Možda, ali ako budeš došao sa jahtom, ne brini ništa", odgovorila je.
Smejali smo se. Nismo više crtali. Sedeli smo još za tim šankom, pričali smo, pitala me je za Brendu, rekao sam joj da je ona dobra žena, prijatna i pametna, i da mi je žao što je došla tek na kraju mog boravka na brdu.
„Ona je i lepa žena", rekla je Alda.
„Jeste, lepa je.“
„Šta ćemo sa sveskom?" pitala je.
„Možeš da je zadržiš, ako hoćeš."
„Volela bih."
„Onda je tvoja."
„Evo ti još jedno pivo. Ja ću je verovatno bolje sačuvati, sigurno bolje nego ti“, smejala se i dodala mi flašu „tuborga".
,,To je sigurno", rekao sam.
A onda su ljudi počeli da ulaze u bar, i sve ono što je bilo uobičajeno za petak uveče, počelo je da se odigrava. Za nekih petnaestak minuta, od trenutka kada su prvi gosti ušli u bar, bila je već prava gužva. Alda je bila baš u poslu. Kada sam ustao sa stolice i gurnuo ruku u džep, da izvadim novac, prošla je pored mene, uhvatila me za ruku, i ozbiljno rekla da to ne radim. Zamolila me je da se ne preganjamo oko toga.
I vratio sam se u svoj apartman.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:49

Слика
27.
Probudio sam se, istuširao, i otišao po Brendu. Imali smo sreće, bio je zaista lep dan, nebo je bilo potpuno vedro. Nije bilo toliko toplo, ali nije više ni moglo da bude. Ipak je bio kraj novembra.
Ukrcali smo se u hidrogliser, sedeli do prozora, u sedištima jedno naspram drugog, gledali smo ka obali, na sve te vile bogatih Ijudi, ali i sasvim obična sela. Razgovarali smo o svemu o čemu smo mogii, ipak se nismo dovoljno dobro poznavali, ali i njoj je bilo jasno, kao i meni uostalom, da nije bilo nikoga drugog u „Vili Serbeloni" s kime bi se moglo ići negde van brda, i van Belađa. Mada sam tokom te plovidbe pomišljao kako bi mi ipak prijalo da još jedan dan provedem sam u Komu, tokom te plovidbe i priče s njom shvatio sam da mi prija, i da ni ovo uopšte nije loše. I Brenda mi je skroz prijala.
Iskrcali smo se u Komo i izvađio sam iz džepa svoju malu mapu grada. Ni sam grad nije veliki, pokazao sam joj gde smo, i pokazao na mapi gde je zanimljivo a gde nije, i Brenda je odmah napravila neki plan, kako bismo mogli da provedemo dan u Komu, i da se uveče na vreme vratimo na večeru. Složio sam se s njenim planom. Nikada to nisam radio, pravio plan za jedan dan, ali nisam imao razloga da ne pristanem na njen predlog. Svaki plan mi je odgovarao. Nije bilo loše provesti jedan dobar dan, s jednom dobrom ženom, za promenu.
Otišli smo pravo na pijacu. Gledao sam kako pretura po nekim slikama, neka jeftina ulja na platnu, kod jedne babe. Gledala je naslikane male pse i mačke. Nije mogla da se odluči. Rekla mi je da voli te amaterske slike, nevešte i naivne, ali simpatične. I rekla mi je ih skuplja. Voli te stvari. Dvoumila se između dve slike, na jednoj je bio mali crno-beli pas sa nakrivljenom glavom, a na drugoj dve mačke jedna uz drugu. Pokazala mi je i pitala me koja mi se više sviđa.
„Ova, sa tim smešnim psom“, rekao sam.
,,I meni.“
Kupila je tu sliku. Malo se kao pogađala oko cene, ali je na kraju platila koliko je ta baba tražila. Relda mi je da se ovde svi pogađaju, pa je htela i ona da proba i vidi kako to izgleda. Bilo mi je smešno sve to zajedno. I prijalo mi je, biti sa ženom i muvati se po pijaci u Komu. Ona je zaista uživala u tome. Kupili smo posle, na toj pijaci, i fudbalski plavi dres sa brojem deset, za njenu ćerku. Dres italijanske reprezentacije, pisalo je prezime igrača na leđima, Bađo. Rekla mi je da je fudbal popularan među devojčicama u Njujorku. I njena ćerka baš voli da ga igra.
,,Je l' trenira fudbal, ili se samo igra?“
,,Da, trenira, igra za školski tim“, rekla je Brenda.
,,I kako joj ide?"
„Nemam pojma, ništa ne znam o fudbalu, znam samo da uživa u tome, i da ga baš voli, i ona i njene drugarice", rekla je.
Na pijaci sam ponovo sreo onog fašistu, ali izbegao sam ga. Samo sam prošao pored njega, on je podigao ruku u znak pozdrava. Mislio je da ću da mu priđem, ali nisam. Pozdravio sam ga vojničkim pozdravom, oštrim pokretom ruke ka čelu, i onda na dole. Oficirski. Brenda i ja smo produžili dalje. Ja sam kupio zeleni sako od tvida. Ona ga je izabrala, nisam bio siguran da mi je uopšte i bio potreban, a i činilo mi se da mi je tesan. Ali Brenda je insistirala da ga kupim. Svidelo joj se kako mi stoji. Bilo mi je svejedno. Relda mi je da je isti takav sigurno barem đuplo skuplji, u radnji, ubeđivala me je u to. Što je zaista i bilo tačno. Onda smo se prošetali gradom. Pili smo belo vino u jednom baru, na Pjaca Duomo, tu smo se odmarali. Pitala me je da Ii sam siguran da nemam problema sa pićem.
,,Da, siguran sam, nemam nikakvih problema s pićem, što pitaš?"
,,Pa zato što mnogo piješ."
„Nemam problema s tim“, rekao sam joj.
Nismo više o tome pričali. Uostalom, i ona je pila zajedno sa mnom. Pojeli smo i neke sendviče u tom baru, prošetali još inalo, a onda opet seli u jedan bar. Nismo otišli u onaj gde sam sedeo sa tipom iz Rusije. Nisam ni želeo da joj to pričam. Nisam želeo da ga ponovo sretnem. Bilo mi je lepše da budem u društvu s njom, bez tih tipova. Bez tih priča. Proveli smo ceo dan u Komu, i počelo je da se smrkava. Sve je polako počinjalo da liči na jedan ljubavni dan. Postajaii smo sve bliskiji, kroz razgovor, tako se to odvijalo, pričali smo o intimnijim stvarima i ćutali o njenom mužu. Njega uopšte nismo spomenuli. Tako da je razgovor, i naš odnos, zaista postajao sve intimniji.
Kasnije, kad smo se vratili, pre večere, ušao sam u salon s aperitivima u novom sakou. Mahatma je bio unutra i pozdravismo se. Nismo se videli baš dugo. Pohvalio je moj novi sako.
„O, gospodin je opet bio u Komu. Hoćemo dupli burbon?"
,,Pa naravno, gospodine."
,,I kako je inače?“ pitao me Mahatma.
„Nisam siguran, gospodine Mahatma, nije loše, ali povremeno se i ne osećam nešto naročito dobro."
,,Je l' ima neki razlog, gospodine, da pomognemo?"
,,Ej, Mahatma, nemoj večeras, neka mi muka pripadne u poslednje vreme od svega ovog", rekao sam mu iskreno.
„Kapiram te. Život nije ovo brdo Tragedija, i ova vila, jebi ga“, rekao je Mahatma, tiho i iskreno.
Pružio mi je čašu i nastavio sa svojim poslom. Stajao sam i gledao ljude i nije mi se mnogo pričalo. Gospodin Ričard me je pitao šta ima tako važno u Komu, prišao mi je sa čašicom nekog pića u ruci, i nosio je crvenu ieptir mašnu. Rekao sam mu da tamo ima jedna velika pijaca sa zanimljivim, ali i vrlo jeftinim stvarima. On je rekao da on i njegova supruga ne veruju u kvalitet tih stvari i da nemaju potrebu za tim jeftinim pijacama.
„Koje ti inače imaš potrebe u životu?" pitao sam ga.
„Pardon?"
„Video sam tamo dobre sandale, i nisu mnogo skupe."
,,Pa ja imam svoje odlične sandale", rekao je.
„Ništa. Zaboravi."
Sad mi jc već bilo i previše muka, od svega. Jebena stipendija. Nisam bio spreman za sve to. Suviše je to lako stiglo, i bilo je daleko od mog života. I uopšte, previše sam lako ulazio, prihvatao i upadao u razne stvari, pa i ovakve. Otišao sam na večeru. Svi smo sedeli za jednim velikim, dugačkim stolom. Brenda je došla malo kasnije, i nismo sedeli blizu jedno drugom. Kraj mene je sedeo nelci čovek kojeg nikada nisarn video pre toga. Tu su bili neki gosti, i uopšte nisam znao o čemu se radi. Razgovarali su među sobom, sedeo sam kraj njih i nisam ih slušao. Završio sam sa večerom, popio čašu vina i izašao iz te velike prostorije za večeravanje.
Uzeo sam flašu dobrog konjaka iz salona za aperitive i otišao u onaj salon sa velikim klavirom, tamo sam uzeo jednu lepu čašu, sipao sam konjak i pio. Nije bilo nikoga. Uvalio sam se u jednu veliku belu sofu. Nije moglo da se puši, ali nisam ni morao da pušim. Držao sam čašu i buljio u plafon. Onda je došia Brenda i pridružila mi se, pili smo zajedno.
„Baš si brzo večerao... ko su svi ovi ljudi, ne znam nikoga“, rekla je.
,,Ne znam ni ja, ne znam ni o čemu pričaju", rekao sam.
„Izgleda da su danas stigli, i izgledaju prilično važni."
,,Pa i ti si brzo večerala."
„Nije me mnogo zanimalo da ih slušam, i malo mi je dosta svih tih novih i stalnih upoznavanja i predstavljanja, to malo zarnara."
„Zamara, naravno, ali bilo je i dobrih ljudi koje sam ovde upoznao, i malo mi čak i nedostaju, a baba Rouzmeri i deda Robert naročito, oni posebno, oni će mi nedostajati i kad odem odavde, kad se vratim u Beograd, tako da ova usputna upoznavanja i nisu toliko strašna", rekao sam.
,,Pa zašto si se toliko promenio, zašto ti se raspoloženje pokvarilo?"
,,Kako si ti mogla to da primetiš? Nismo ni sedeli zajedno."
,,A, pa rekao mi je Mahatma, ispričao mi je i za tvoj razgovor s onim čovekom sa Novog Zclanda, oduševio si Mahatmu, ali mi je rekao da nisi dobro raspoložen", rekla je Brenda i nasmejala se.
„O, gospodin Mahatma...pa eto, drago mi je i što sam njega upoznao... Da, čoveče, taj Ričard, taj tip me nervira, i on i njegove jebene sandale, a i naterala si me da kupim ovaj sako, sav sam utegnut u njemu, tesan mi je“, govorio sam.
,,Ma ne, dobro ti stoji, stvarno!" smejala se.
,,E, onda nemam pojma, od nečeg mi jeste muka, mislio sam da je od sakoa ili već tako nečeg."
,,Ma ne, sako ti je odličan, samo nisi navikao."
Pili smo konjak, pričali gluposti, o sakou i onoj smešnoj slici koju je kupila, a onda smo počeli da se ljubimo, ionako je sve išlo lca tome, ceo taj dan, i to veče, ona je rekla da to ne bi bilo loše, da probamo, ja sam se složio, a onda je dodala da bi ipak bilo pametnije da izađemo napolje, ipak nije želela da nas neko vidi, bila je udata za poznatog muža, nije ga uopšte pominjala, nisam ni ja pitao ništa što ima veze s njim, i izašli smo napolje, iz te vile, poneli smo flašu i čaše, i na kraju smo se popeli na brdo. I ostali tamo do duboko u noć. Bilo je prijatno biti s njom gore, na tom brdu Tragedija. Bilo je lepo biti sa Brendom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:50

Слика


28.
Čim sam se probudio, popeo sam se odmah, ponovo, na brdo. Pokupio sam neko voće iz svoje „Vile Maraneze" i otišao stazom ka šumi. Obišao sam ga celog, polako sam se šetao po žutom lišću, shvatio sam da će mi brdo ipak najviše nedostajati, kada odem, kad se vratim u Beograd. Zavoleo sam ga. Sve te staze, i drveće, i ptice koje su se glasno čule sve vreme. Znao sam sve to, svaku stazu i svako drvo, dobro sam sve znao, upoznao sam ga, celo brdo. A dole, jezero. Kada si na vrhu i gledaš tu veliku plavu vodu. Zavoleo sam sve to. Što uopšte i nije bilo toliko teško. Onda se u sve to umešala i Brenda, a ni to mi nije smetalo.
Posle ručka, otišao sam da gledam f'udbalsku utakmicu u selu. Nedeljom od tri popodne, svaki drugi muškarac je šetao Belađom sa tranzistorom prislonjenim na uvo. Slušali su prenose fudbalskih utakmica. Većina njih bili su strastveni igrači sportske prognoze, i tako su pratili rezultate prvoligaških utakmica. Po barovima su se gledali televizijski prenosi, čula se buka, aii na ekranu nije bilo fudbalskih utakmica, nego jedan ili dvojica komentatora, za stolom u TV-studiju, posmatrali su utakmice na nekim drugim televizorima koji su se nalazali u tim TV-studijima, i onda tako prenosili svojim gledaocima. Komentatori su gledali utakmice i glasno objašnjavali šta se dešava na tim drugim igralištima. Ti seoski barovi nisu bili preplaćeni na TV-stanice koje su direktno prenosile utakmice, i ovako im je bilo jeftinije da gledaju i siušaju te komentatore koji su gledali sve to umesto njih, pošto, na kraju, ipak ih je samo rezultat zanimao, ne i utakmica. Biio mi je komično sve to. A Belađo je imao svoj klub, „Belađina", i takmičili su se u nekoj nižerazrednoj ligi, i baš tada su bili na sredini tabele, tako sam čuo. Utakmica na koju sam otišao, bila je važna za njih, igrali su protiv „Dolcana", prvoplasirane ekipe. Na tribini je bilo stotinak gledalaca, od toga, polovina gledalaca su bile žene. Galamile su sve vreme, vriskale, dobacivale sudiji, i smejale se jednom igraču iz protivničke ekipe, zbog njegove visine. Bio je izuzetno nizak. Mislim da nije imao više od metar i po, i bilo je očigledno da su ga vrlo ružno vređale, nisam razumeo šta su mu govorile, ali žene su se baš zabavljale, i sigurno su to bile neke teške uvrede, jer je njemu bilo vrlo neprijatno, to se videlo, i igrao je samo na suprotnoj strani terena, uz aut-liniju, daleko od tribina. Iza gola, na južnoj strani, nalazila se grupa vatrenih navijača „Belađine", bilo ih je šestorica, to su bili „huligani" iz Belađa. Pili su vino. Najmlađi je imao oko šezdeset godina, i bacio je tri petarde na teren. Na poluvremenu, golman domaćih je pričao sa svojom mamom preko ograde, ona je došla na utakmicu sa svojim prijateljicama. Većina igrača se interesovala za rezultate prve lige, više ih je zanimala sportska prognoza nego utakmica koju su igrali. Naravno, kao po nekom pravilu, bio je tu i seoski ludak koji je urlao nešto za sebe, sve vreme, i njemu su se svi smejali. Ništa nisam razumeo, ali bilo je veselo. Grupica mladih devojaka se okupila, i nisu skidale pogled sa centarfora „Belađine". Slale su mu poljupce. Imao je dugačku crnu kosu, nosio je traku preko čela koju je stalno nameštao, doterivao je frizuru, igrao je za te devojke. Očajan igrač, ali imao je svoju vernu publiku. U jednom trenutku, golman „Dolcana" hteo je da šutne loptu daleko, i nešto ga je jako zabolelo, iznenada, jauknuo je glasno, uhvatio se za desnu preponu i srušio se na zemiju. Svi su mu se glasno rugali zbog toga, složno su jaukali, i smejali se najglasnije što su mogli, namerno. Taj momak je ležao na terenu i previjao se od bolova, stigla je i lekarska ekipa. Sve vreme, sa svih strana su se čuli prenosi drugih utakmica preko tranzistora. I manje ili više, sve te utakmice, nižeg ranga, zaista liče jedna na drugu. Tako je i u drugim selima, u nekim drugim sredinama, tako je i u Srbiji. Jedino što nikada ranije nisam video toliko žena na tribinama. Koje su takođe držale tranzistore i slušale rezultate. Utakmica se završila bez pobednika, nije bilo golova. Ali neki su se ipak radovali, grlili su se i skakali, njima je išlo dobro sa sportskom prognozom.
Kasnije, posle utakmice, otišao sam u bar kod Augusta, on nije išao na utakmicu.
,,Ma kakva utakmica, koji fudbal, tu nema fudbala, samo se glupiraju i urlaju, zato to i postoji", rekao mi je.
Sedeli smo za šankom, i Augusto mi je pokazivao neke stare fotografije i pričao mi o svojoj porodici, i o Italiji pre rata, ali i posle rata, kad se vratio iz Škotske. Najviše mi je pričao o politici, ali ipak i o fudbalu, naravno. Na jednoj žutoj fotografiji, njegov otac, u tesnom sakou i kratkim pantalonama, gura teška kolica sa velikom kutijom za sladoled. Godina je 1920. u Belađu. A na drugoj fotografiji, otac mu je u beloj uniformi, sa belim kačketom, vozi motocikl sa belom prikolicom, takođe sa sladoledom. Godina je 1922. u Belađu.
„Vidiš, tada je Duče došao na vlast, odmah je sve procvetalo, odmah, je l' vidiš razliku, vidi koja je to razlika", rekao mi je Augusto.
„Vidim, da“, rekao sam.
I bilo je velike, zaista baš očigledne razlike. Osim njegovog oca, koji je radio isti posao, ali je mnogo lakše to radio, i bio čist i uredan, i sve kuće u pozadini izgledale su drugačije. Fasade su se belele, gospoda se šetala pod palmama. Belađo je na toj drugoj fotografiji već izgledao kao neko skupo letovalište. Na prvoj fotografiji toga nije bilo, nije bilo tih velikih bašti restorana, uređenog drveća, žbunja i cveća, i visokih palmi, kuće su bile oronule i ijudi su zaista izgledali siromašnije. Bar je tako bilo na tim starim fotografijama koje mi je pokazivao. Osim te dve, bilo ih je još u tom foto-albumu koji smo listali za šankom. Augustova familija, i kuće Belađa, uglavnom.
Na jednoj od fotografija, koja je bila u boji, novijeg datuma, video se Augusto kako se rukuje sa legendom „Juventusa", Robertom Betegom. Augusto mi je tu fotografiju pokazao sa ponosom. Roberto Betega je izgledao veoma uplašeno na njoj, ali Augusto je zato bio baš nasmejan. Jednom rukom je zagrlio Betegu, drugom se rukovao s njim. Kad sam mu rekao da sam kao klinac voleo da ga gledam, Betegu, kao i Franka Kauzija, takođe igraća „Juventusa", koga sam se baš dobro sećao, i koga sam zaista posebno voleo da gledam kako igra, Augusto je izašao iz šanka, zagrlio me, i udarao me po leđima od sreće. Onda se vratio na svoje mesto, sa druge strane šanka, i seo. Odmah me je častio pivom. Pozvao me je na večeru, kod njega kući. Rekao mi je da nedeljom uveče nema posla u baru, da će da zaključa ranije, i da bi mnogo voleo da dođem kod njega, da budem gost u njegovoj kući, na porodičnoj večeri.
„Važi, hoću, biće mi drago", rekao sam.
„Odlično, moja porodica bi to baš volela, svima sam toliko pričao o tebi, i Luiđi isto, i nemoj da brineš, nije ništa specijalno, znam da to možda može da ti bude neprijatno, i da ne voliš to, ali samo jedna obična porodična večera."
„Hoću, naravno, dogovoreno", pristao sam.
„Može li u osam? Da li ti to odgovara?" pitao je.
„Može, odgovara mi“, rekoh.
Otišao sam u svoj apartman i odmarao se. Trebalo je već da počnem da se pakujem, ali me je mrzelo. Zadremao sam malo i probudio me telefon. Bila je to Brenda. Rekla mi je da joj je dosadno i pitala me šta radim.
„Augusto me je pozvao na večeru, kod njega kući, da se upoznam sa njegovom porodicom", rekao sam.
„Stvarno? To je baš iepo od njega."
„Možeš sa mnom ako hoćeš?"
„Ne, ne bih, ipak ga ne poznajem dobro, ne bih da idem, ali možemo posle da se vidimo", rekla je.
„Mogu da ti se javim čim se to završi, i da odemo negde na piće."
„Možemo, naravno, ali otkud znaš koliko će to da traje?"
,,Ne znam koliko će da traje, ali pretpostavljam da neće dugo, to je ipak obična porodična večera, tako mi je rekao."
„Biću u svom apartmanu, i ako ne zaglaviš dugo, javi se, ili dođi."
„Važi, ako ne zaglavim javiću ti se.“
Rešio sam da se obučem baš kao za neku zvaničnu večeru u „Vili Serbeloni". Stavio sam i kravatu, naravno. Obukao novi sako i košulju. Kad sam se spustio do Belađa, potražio sam i pronašao cvećaru, i kupio buket nekog cveća. A onda sam otišao kod Augusta.
Cela njegova porodica je živela na dva sprata, iznad njegovog bara: Znao sam da to neće biti obična večera. Augusto mi je otvorio vrata, i on je bio u odelu. Nije posebno svečano izgledalo, ali svi su bili lepo obučeni i sve je bilo čisto i uredno. Svi su već sedeli za velikim stolom, i sve je bilo postavljeno i spremno. Bilo je tu ljudi koje sam prvi put video. Augusto me je upoznao sa svojom ženom, i pružio sam joj cveće. Tu je bio i Luiđi, on mi je prišao i krenuo da me upoznaje sa ostalim članovima porodice. Braća, sestre, žene, deca. Nisam mogao da popamtim ko je ko u celoj familiji, ali sa svima sam se upoznao. Smestili su me na čelo stola, suprotno od ulaznih vrata u tu veliku prostoriju. Gledali su me nekih pet minuta, i svi su mi se smeškali, a onda je neko od njih nešto izgovorio, rekao to na italijanskom, i nisu me više posmatrali. Krenuli su sa svojom pričom. I svi su pričali glasno. Bilo mi je lakše, Augusto mi je sipao crno vino i stavio flašu pored mene, niko me nije ništa zapitkivao, mogao sam da razgledam malo, i da se opustim. Video sam na zidu jednu veliku sliku, ulje na platnu, portret jedne mlade žene s detetom u naručju. Tu je bila i manja slika Device Marije, i još neke slike sa biblijskim temama, i naravno, zastava sa grbom „Juventusa". Luiđi je urlao na neko dete koje je sedelo naspram njega. Bio je to neki dečak, koji je bio ljut zbog nečeg, i glava mu je bila pognuta. I dok je Luiđi vikao na njega, video sam kako ga taj dečak gleda ispod svojih tankih obrva, i govori nešto, za sebe, da se ne čuje. Onda su Augustova žena, i Luiđijeva žena, i još jedna žena, ali nisam imao pojma više ko je sada s kim i u kakvoj vezi, počele da unose hranu iz kuhinje. Bilo je zaista mnogo tih činija i posuda, gomila hrane. Na sreću, Augusto je seo pored mene. On je i bio nekako najmirniji i najozbiljniji od svih. Dosuo mi je još vina, dobrog crnog vina.
,,Ne brini ništa, ovo je sve ovako uobičajeno, nije ništa posebno zbog tebe, možda samo malo više hrane, to je sve“, rekao mi je.
„Sve je u redu, Augusto, prijatno mi je ovde, sa tvojom porodicom", rekao sam.
„Malo smo glasni, ali to si već shvatio, sad će Luiđi da ode po mamu, pa će neko vreme biti malo manje galame", rekao je Augusto.
,,Po čiju mamu će da ode?“ pitao sam.
,,Po našu mamu, malo se teže kreće, ali se još dobro drži za svoje godine."
,,Ti imaš mamu? Pa koliko ona ima godina?" bio sam skroz zbunjen.
„Naša mama, mislim devedeset tri, ili četiri, nemam pojma, sad ćeš da je vidiš, smešna je, nije više kao na ovoj slici... Je l' vidiš, to sam ja u njenom narućju, tada je bila baš rnlada", rekao mi je.
„Tad si i ti bio mlad", rekoh.
,,E, pa da, da me ne prepoznaš!" rekao je to i nasmejao se.
Smejali smo se, naravno, obojica.
Bio je beba na toj slici. U naručju jedne žene sa crnom kosom, nasmejane i oštrih crta lica, ali krupnih očiju, tamnih.
I Luiđi se uskoro pojavio sa tom baš starom ženom, njihovom mamom. Smestili su je u čelo stola, tačno naspram mene. Pozdravila me je i nasmešila se. I ja sam joj otpozdravio, na italijanskom. Svi su ćutali i čekali.
„Prijatno svima", rekla je starica.
Čim je to izgovorila, svi su navalili na hranu. Augusto se ponudio da me on usluži, i da mi izabere hranu. Zahvalio sam mu se, i zamolio ga da ne pretera. Rekao je da neće, i ubrzo spustio tanjir ispred mene, sa gomilom hrane.
„Prijatno i uživaj", rekao je.
„Hvala ti.“
Hrana je bila ukusna, mnogo povrća, raznog, riba iz jezera, brdo toga u tanjiru, i još raznih stvari na stolu, svi su jeli, i svako je nešto pričao s nekim, Luiđi je sve vreme nešto govorio onom klincu, sve vreme je viljuškom ubacivao hranu u usta, koja nije zatvarao, i onda bi tom istom viljuškom preteći pokazivao ka dečaku. A dečak je jeo, i to baš s apetitom, i uopšte više nije obraćao pažnju na Luiđija. Augusto mi je pričao o tome kako Luiđi mnogo priča, ali da je dobar, i da mama jedino njega sluša. I dodao je da ga ona jedina i sluša, pošto je shvatila da to više niko i ne radi. Na kraju, njihova mama je pojela nekoliko zalogaja i ustala od stola, obrisala je usta i pogledala me, nasmejala se i poželela mi laku noć. I ja sam njoj to isto poželeo. Luiđi je ustao i krenuo odmah ka njoj da joj pomogne, ali ona mu je odmahnula rukom, i dala mu tako do znanja da joj nije potreban i da se vrati na svoje mesto. Luiđi se odmah vratio na svoje mesto.
Večera je napokon bila gotova. Augusto mi je nudio još hrane, ali morao sam da odbijem, nisam mogao više. Ubrzo su i ostali završili, i polako su sklanjali hranu sa stola. Augusto jedini nije ustajao. Svi su nešto radili, čak i Luiđi, gunđao je i spremao sto. Bio sam Augustov gost, on je imao pravo da ne ustaje. Pili smo vino. Uskoro nam se pridružio i Luiđi, i tako smo, na kraju, ostali samo nas trojica za tim velikim stolom.
„Koliko još ostaješ ovde, na brdu?“ pitao me Augusto.
„Još dva dana", rekoh.
,,I nazad, kući, u Beograd?"
„Tako je. Nazad, kući.“
„Nije sjajno tamo, je l' tako? Je l' mnogo loše?“ pitao je Augusto.
„Nije sjajno. Može da bude i gore“, rekao sam.
„Što ne ostaneš ovde?" pitao je Luiđi.
,,Kako misliš da ostanem? Nemam papire, i to nije lako dobiti."
,,Ma sve može, ako hoćeš sve može, može sve ovde da se sredi, ja ti sredim da imaš papir da si kuvar sa diplomom, i onda te zaposlim kao kuvara i prijavim te uredno, i ti onda radiš šta god hoćeš, sve može ovde da se sredi, sve oko jezera Komo je lepo sređeno, zato što je lako da se sredi šta god ti treba", rekao je Augusto i nasmejao se.
,,I šta onda da radim?"
,,Ma ima posla, prevoziš cigarete za Švajcarsku, ili već nešto, ima posla", rekao je Luiđi.
,,Ma ne, Luiđi, ne švercuju mi se cigarete za Švajcarsku, niti mi se kuva kod vas u kuhinji."
,,Pa mi smo ti samo paravan, kako ne razumeš?" rekao je Luiđi.
,,Ej, Luiđi, a šta je ispred i iza tog paravana? Moj usrani život. Zaboravi."
,,Pa tako je, u stvari. U pravu si. Kad bi imao novca, bilo bi lakše, ili kad bi znao italijanski, ovako nema veze, bio bi to glup život, loše u svakom slučaju", rekao je Augusto.
,,Pa na cigaretama se zarađuje", rekao je Luiđi.
,,Ma ne seri, Luiđi, i ćuti, što ti ne radiš to?“ rekao mu je Augusto.
Onda su njih dvojica započela svađu, na italijanskom naravno. Pio sam vino. Sad je već bilo kasno da zovem Brendu, i ostao sam tu, s njima dvojicom, i pio vino. Luiđi je urlao. Imao je snažan i prodoran glas. Augusto je takođe vikao, ali to nije bilo urlanje. Za razliku od brata, on je kontrolisao svoj glas. Njih dvojica su na kraju razmenili psovke, a onda je Augusto podigao čašu s vinom i nazdravili smo sva trojica.
„Uglavnom, na papire uvek možeš da računaš, što se mene tiče“, rekao je Luiđi.
,,Ja mogu da ti sredim kuvarsku diplomu, a onda možeš da pišeš sportske izveštaje sa utakmica naše ‘Belađine’, što se mene tiče, ja to mogu da ti sredim, to može sigurno da zanima ljude u Srbiji“, rekao je Augusto.
„Tako je, važno je da imam vas dvojicu kao paravan", rekao sam.
Lupetali smo tako do jutra. I smejali se i pili vino. Sve dok Luiđi nije zaspao. Samo je prekrstio ruke preko stola i spustio glavu.
„Ovo se još nije dogodilo. Uvek prvo promukne i izgubi glas, pa tek onda zaspi. Ovo je prvi put da je zaspao, a da nije promukao", rekao je Augusto.
„Je l’ oduvek tako glasno priča?"
„Celog života, samo urla. Kad smo bili deca, najavljivao je bioskopske premijere u Belađu. To mu je bio prvi posao, imao je sedam godina. Oduvek je urlao."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:50

Слика


29.
Bilo je podne, i izležavao sam se na klupi Plinija Mlađeg, na brdu, već nekih sat vremena. I bilo je toplo i sunčano, mogao sam to da prepoznam već po jutru, baš toga dana, a probudio sam se oko devet, i kada sam se probudio i otvorio prozor, ušao je svež vazduh, ali dolazio je sa južne strane, i nebo je bilo vedro, i znao sam da će oko podneva biti toplo. I bilo je tako.
Prisvojio sam tu klupu, privremeno, ali došlo je vreme da se rastanem od nje. Leškario sam i posmatrao vrh planine San Primo. Moguće da je i onaj Veliki zlatni orao baš tada bio gore i koristio ovo lepo vreme, ali moguće je i da je njemu svako vreme lepo. Tako je i bilo, sigurno. Nisam mogao da ga vidim sa te klupe, on je mene mogao, ukoliko je bio gore i Iebdeo. Nikada neću zaboraviti onaj trenutak kada sam ga ugledao. I posmatrao, kasnije, izvesno vreme. Leškario sam na klupi i prisećao se tog trenutka. I u tom leškarenju mogao sam jedino da uživam u sopstvenom padu, i iz te pozicije da se divim toj ptici. Orao nije mogao sebi da priušti izležavanje na ovoj klupi, nije ni imao razloga za to. Leškario sam, baškario se, bio sam onaj isti koji je bio i gore, na tom vrhu, i dole, na klupi Plinija Mlađeg. Na isti način sam se i popeo gore, na isti način sam i stigao do ove klupe, na isti način ću se vratiti u Beograd, a onda ću i kod kuće nastaviti, već negde. Sve je to isto, na kraju.
Izvadio sam svesku i olovku iz džepa, i pomislio da nacrtam ono što vidim, a video sam taj vrh planine. I nacrtao sam ga. Taj notes je bio mali, tako da sam i planinu nacrtao preko cele jedne strane, i jednu pticu. To je bilo sve što sam nacrtao. I to je bilo jedino što sam uradio a čime sam bio zadovoljan, tako da sam imao razloga da se zahvalim na stipendiji koju sam dobio. Nacrtao sam planinu i pticu, sklopio notes i vratio ga u džep. I nastavio sa izležavanjem na klupi, na brdu s tim smešnim imenom Tragedija. Da li je Plinije Mlađi zaista imao na umu cipele koje su nosili glumci u starom Rimu, ili je to izmišljotina, ili se i njegov život stropoštavao kao i moj? Nisam to mogao da znam, ali bih i sam tako nazvao to brdo. Zaista predivno, i na savršenom mestu, na tom polušpicu koji duboko zalazi skoro do sredine jezera Komo, naziv mu je zaista odgovarao. I već nekih pola sata nakon podneva postalo je svežije. Kamen te klupe je odmah bio hladan, i nisam više mogao da se izležavam. I sišao sam dole, napustio brdo i ostavio jedan štap, kojim sam udarao po zemlji i šišarkama. Više mi nije bio potreban. Naslonio sam ga na klupu.
Naišao sam na Brendu, bila je u društvu i pričala sa Merine, borcem protiv seksualnog zlostavljanja dece, kompozitorom Klentonom, biologom Katajem, i umetnikom Karlom. Šetali su se po velikom vrtu „Vile Serbeloni“, i pozvali su me da im se pridružim. Išli su na teren za boćanje. Pridružio sam im se. Brenda mi je rekla da su se u vili dogovorili sa osobljem da će malo zakasniti na ručak. Hteli su da iskoriste taj lep dan i da idu na boćanje. Niko od njih nije znao kako se to igra, ali nije im ni bilo važno, hteli su malo da se zabave. Brenda se, naravno, trudila da se naš, sada već blizak odnos, ne primeti. I to sam poštovao, naravno. Sviđala mi se Brenda i taj način na koji krije i kojim je već svima dala do znanja da nismo više samo poznanici iz vile. Tako da su i drugi to poštovali.
Na kraju smo stigli do terena za boćanje. Kugle su bile u velikom drvenom sanduku i povadiii smo ih napolje. Biolog Kataj je navodno nešto malo znao o tome, ali je više sam improvizovao pravila, i sebe odredio kao zapisničara. Podelili smo se u tri ekipe, Brenda i Merine, Kata) i Klenton, umetnik Karl i ja. On je baš insistirao na tome da nas dvojica budemo ekipa.
,,Ti ćeš da mi govoriš šta da radim, je l' hoćeš?!" zaurlao je.
„Dobro, ali budi samo malo tiši, zbog koncentracije", rekao sam mu.
„Hoću, hoću“, šapnuo mi je.
Onda mi je prišla Brenda, smeškala se, ostali su se spremali za igru. Merine je nezainteresovano posmatrala jezero. Nije joj bilo do boćanja.
„Kako je bilo kod Augusta, na večeri?" pitala me Brenda.
„Dobro, pričaću ti kasnije, i izvini što ti se nisam javio, sedeli smo baš do kasno.“
,,Ma sve je u redu, pričaćeš mi posle. Izgleda da se sviđaš Karlu. Je l' ti to ne smeta?“ smeškala se.
,,Ne smeta mi. Nikada se nisam boćao sa pederom."
,,Pa je I’ znaš kako se ovo igra?“
„Nemam pojma."
„Možda te Karl nauči.“
„Gospođo Flanders, molim vas, potrebna mi je koncentracija.“
Brenda je otišla kod Merine, Klenton i Kataj su crtali tabele na jednom listu hartije, Karl je podvio nogavice pantalona, i podigao kragnu od košulje. Pazio je na svoj imidž igrača. I uskoro smo započeli sa igrom. Kataj je odredio pravila, i on i Klenton su bili najgori. Brenda i Merine su se zabavljale, igra ih nimalo nije zanimala, samo su nasumice bacale kugle . Ni ja se nisam istakao, mada sam se trudio. Znao sam gde bi trebalo da gađam, ali nije mi išlo. Karl je zato briljirao. Govorio sam mu, i pokazivao rukom gde bi trebalo da baci kuglu. Nije uopšte promašivao. I skakao je od sreće. I zaista, gde god bih pokazao svojim prstom, njegova kugla bi dolazila na to mesto. Biolog Kataj se nervirao. Klentonu nije bilo jasno kako to Karlu uspeva, ali mu je sve bilo simpatično. Čak mu je glasno i aplaudirao posle nekoliko preciznih poteza. Umetnik Karl je skakutao, i zagrlio me više puta.
„Nikada ovo ne bih otkrio da nije bilo tebe! Ja sam potpuno fenomenalan u ovome! Potpuno fenomenalan!" urlao je Karl.
„Jesi, stvarno", rekao sam.
Klenton i ja smo se smejali, Brenda i Merine su sedele na travi, nisu ni igrale, one su se baš glasno smejale. Biolog Kataj je poludeo.
,,Od sada igra svako za sebe! Nema više parova!" rekao je glasno, i odmah promenio pravila.
„Ali on meni mora da pokazuje gde da bacim!“ viknuo je Karl.
„Nema više parova, nema pokazivanja, svako za sebe!“ rekao je Kataj.
,,Ja onda ne želim da igram! A ti?“ pogledao me je Karl.
,,Ni ja. Ili zajedno, ti i ja, ili ništa", solidarisao sam se.
,,I mene nešto mrzi da ovo više bacam“, rekao je Kienton i smejao se.
Brenda i Merine su već odavno odustale, i samo su se smejale. Kataj je pocepao hartiju sa rezultatima. Pomogao sam mu da pokupi kugle i vrati ih u drveni sanduk. Umetnik Karl je skakao i vikao da je pobednik.
„Jebeni peder. Kako mu'tako dobro ide ova igra?“ pitao me Kataj.
„Nemam pojma. Možda mu odgovaraju tvoja pravila", rekao sam.
,,Pa sad sam ih izmisliof rekao je.
,,Ne znam šta da ti kažem... “, počeo sam tada da se smejem.
A onda se ipak i Kataj nasmejao, na kraju, gledali smo Karla koji se vrteo u krug. Plesao je. Bio je presrećan. Klenton se zajapurio od smeha. 1 onda smo se svi pokupili i otišli u vilu na ručak.
Za vreme ručka sam sedeo pored Brende. Prepričao sam joj kako je bilo kod Augusta na večeri. Ona je predložila da i sutra odemo u Komo, još jednom. Složio sam se. I dogovorili smo se za uveče, da se vidimo. Ona će da radi, slikala je nešto, pa će da sređuje te fotografije na kompjuteru. Ja sarti joj rekao da ću biti dole, u Belađu, i đa neću doći na večeru. Ili kod Alde, ili kod Augusta u baru, da se pozdravim s njima, tamo ću biti.
„Nemoj da se napiješ", rekla je.
„Neću."
„Doći ću posle večere", rekla je.
Otišao sam u svoj apartman, i opet sam zaspao umesto da se spakujem. Probudio sam se i sišao u Belađo. Već je počelo da se smrkava. Otišao sam kod Alde. Nije bilo gužve, samo par devojaka za jednim stolom. Alda me je očekivala. Znala je da ću doći. I bilo bi glupo da nisam otišao do nje da se pozdravimo. Uzela je dve čaše i sipala „džejmison", i nazdravili smo. Onda je izvadila svesku i olovku. Osim što sam zaokružio i onaj poslednji dan na prvom listu te sveske, nisam znao šta bih još mogao da joj crtam. Napisao sam joj nešto kao posvetu, na korici te naše, zajedničke sveske. Ni Alda nije znala šta da nacrta. Sve je ionako bilo jasno, ja idem tamo, ona ostaje tu. Verovatno se nećemo više nikada videti. Bilo je zanimljivo baš to, način na koji smo komunicirali. Ta sveska. U tom trenutku, tako je bilo. Šta smo još mogli da nacrtamo? Možda smo ipak mogli i da vodimo ljubav. Možda je dobro što nismo. Ništa od svega toga nije moglo da se nacrta. U svakom slučaju, da smo vodili ljubav imali bi šta da crtamo.
„Hvala za onaj dan, gore na brdu", rekla je.
„Nema na čemu, drago mi je bilo i zbog tvoje mame."
,,Da, rekla mi je da te pozdravim."
„Ipak nam crtanje bolje ide od ovakvog razgovora", rekao sam.
,,Pa kad već nismo imali seks", rekla je Alda i nasmejala se.
To je bilo dobro, i bilo je izgovoreno u pravom trenutku. Mogli smo da nastavimo sa komunikacijom na isti način, baš kao da ću dolaziti često kod nje u bar. Onda smo popili po još jedan viski. Dva viskija je Aldi dovoljno da se raspriča, ili da joj se raspoloženje promeni.
„Sad ću da ti nacrtam nešto, i to je poklon tebi“, rekla je.
Usput je popila još jedan mali viski, i olovkom je počela da crta jedan veliki čamac, kao neku jahtu, ponovo, i onda je napisala svoje ime na pramcu.
„Evo, ako budeš imao čamac, daj mu moje ime!“
Onda sam ja gurnuo kažiprst u viski i kapnuo na crtež.
„Šta je to sad?“ pitala je.
„Slomila si mi srce i ovo je kao suza“, rekao sam.
„Pijani kreten', rekla je i tresnula me po glavi.
Onda smo još malo crtali, ja sam na crtežu koji je jednom nacrtala, na onom gde je sebe nacrtala sa mužem i decom, jednom detetu docrtao kapu sa propeleroin i flašu sa cuclom. Na kraju je Alda uzela svesku i olovku.
„Nema više crtanja", rekla je.
Pričali smo još malo neke gluposti, a onda je ušla Brenda. Nije mi se sedelo sa Brendom za tim šankom, kod Alde u baru. Obukao sam jaknu.
„Idemo kod Augusta", rekao sam Brendi.
Alda i ja smo se pozdravili, zagrlili smo se i poljubili u obraze. To je bilo dovoljno. Nije više ni bilo važno. Nećemo se više videti. To je tako. Dešavaju se takve stvari.
Brenda i ja smo otišli kod Augusta. Pitala me je, usput, za Aldu. I zaista sam joj sve rekao. Sve sam joj ispričao. I za svesku, i za brdo, i Brenda se smejala. Rekla je da bi volela da vidi tu svesku. Odgovorio sam joj da može slobodno da traži od Alde da je pogleda, rekao sam joj da će joj Alđa to verovatno pokazati. Mada i nisam bio sasvim siguran u to.
Onda smo ušli kod Augusta, ali on je upravo zatvarao lokal.
„Došao sam samo da se pozdravimo", rekao sam.
„Da, da, uđite, čekao sam, i onda sam pomislio da ćeš doći sutra, uđite!“
„Neću imati vremena sutra“, rekao sam.
,,Za šank!“ viknuo je.
Pitao je Brendu šta će da popije, i ona je rekla crno vino. Augusto je na šank stavio flašu crnog vina, flašu „džejmisona" i čaše. Poslužio nas je. Sebi je sipao neki konjak. Nazdravili smo.
„Znam da je glupo, ali ako budeš bio u prilici da dođeš ponovo, imaš sobu kod mene gore, u stanu", rekao je Augusto.
„Hvala ti“, rekao sam.
„Imaš moju adresu ovde, i samo se javi, soba je spremna i čeka te“, pružio mi je svoju karticu.
„Hvala ti. Možda jednom, ko zna. U svakom slučaju, drago mi je što sam te upoznao, Augusto. I mnogo pozdravi Luiđija, naravno."
„Hoću. I hvala tebi za onaj dan na brdu, to je bio lep dan“, rekao je.
„Bilo je sve dobro, baš sve, i taj dan, naravno."
Ostali smo tu još neko vreme. I Brenda se uključila u razgovor, i na kraju smo izašli napolje. Brenda je želela da nas fotografiše. I onda smo stari Augusto i ja stali ispred vrata od njegovog bara i pozirali. Na jednom snimku smo se rukovali, na drugom smo se zagrlili, treći je bio spontan. Nismo gledali u kameru. Zaboravio sam da mu napišem svoju adresu, pa smo se time bavili. Brenda je sve vreme fotografisala. I na kraju, Augusto i ja smo se pozdravili i rastali.
„Hoćemo na brdo?“ pitala je Brenda.
,,Hoćemo“, odgovorio sam.
„Imam flašu vina u torbi."
Popeli smo se na brdo. Sedeli na ostacima utvrđenja, na nekom kamenju, pili vino i pričali. Nije to bio razgovor kao sa Aldom i Augustom. Nije bilo nikakvog opraštanja. Razgovarali smo kao da ćemo i ubuduće to često raditi. A i ostao je dogovor za naredni dan, da odemo u Komo. Popili smo vino i otišli u njen apartman. Brenda je imala čvrsto i lepo telo, bili smo u njenom krevetu, kraj koga su stajale fotografije njenog muža i njihove ćerke. Zaustavio sam se u jednom trenutku. Uhvatio sam pogled njenog muža i ustao. Brenda se smejala.
„Mogu da sklonim fotografije", rekla je.
„Gde?" pitao sam.
Ništa gluplje nisam mogao da pitam. Ali svejedno, bilo je i meni smešno. Obukli smo se, izašli iz njenog apartmana, i otišli u moj apartaman. I onda smo tamo vodili ljubav. Tamo nije bilo nikakvih fotografija.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:51

Слика


30.
Probudila me je lupa na ulaznim vratima apartmana. Brenda nije bila pored mene, u krevetu. Nisam je čuo kad je otišla. Ustao sam, obukao pantalone i otvorio vrata. Brenda je stajala na vratima.
„Požuri, zakasnićemo na hidrogliser!" rekla je i ušla.
„O, čoveče, tebi se baš žuri u Komo", gunđao sam.
,,I ti si rekao da ti se ide... idem da ti napravim kafu."
„Rekao sam, da, ali mi se ne žuri toliko."
Otišao sam u kupatilo, obavio tamo sve što je trebalo, izašao i polako se oblačio, Brenda mi je dodavala stvari, pio sam kafu i zapalio cigaretu.
„Kako možeš sada da pušiš cigaretu? Pa nisi ništa jeo?"
„Gospođo Flanders, gledajte svoja posla", rekao sam.
„Ali stvarno, čoveče, pa to je najgora stvar koju možeš da radiš sebi!"
„Najgoru stvar si ti meni upravo uradila, zalupala si po vratima i probudila me, to je meni najgora stvar", rekao sam.
„Ali lepo je vreme, i ovo ti je poslednji dan, biće nam lepo u Komu!"
„Evo, spreman sam. Gde su mi cipele?"
„Evo ih... pa nisi mamuran, ili jesi?"
„Nisam mamuran, nego si me probudila i nisam dovoljno spavao, to je sve, i evo spreman sam sad. Ima li mesta u toj tvojoj torbi?"
„Ima. Što?“
Pokupio sam voće i sokove iz prizemlja vile i strpao ih u njenu torbu. Izašli smo napolje, spustili se do Belađa i stigli na vreme da kupimo karte i ukrcamo se na hidrogliser. Motor je zabrujao, hidrogliser se lagano pokrenuo i podigao iznad površine jezera, i zaleteo ka Komu. Tu sam se već potpuno razbudio.
Bio je utorak, radni dan. Komo je izgledao drugačije, bilo je manje Ijudi, manje šetača na ulici. Svi su uglavnom bili u nekom poslu. Nisam imao nikakvu ideju gde bismo mogli da idemo. Brenda jeste, tražila je knjižaru, htela je da kupi neke stripove za svoju ćerku. Rekla mi je da je jutros telefonom razgovarala sa njom, i da joj je ćerka tražila strip albume „Tin-Tina i njegovih avantura", ali originale. Rekla mi je da se to teško nalazi u Njujorku, i da su tamo mnogo skuplji. Tako da smo krenuli da tražimo knjižaru sa stripovima. Posebno nam je ,,Tin-Tin“ bio važan, ali i da bude u originalu. Lutali smo samo po centru grada, koji je, inače, bio samo velika pešačka zona. Via Karcano, Via Garibaldi, Via Armando Diaz, Via Roveli... naleteli smo na nekoliko knjižara, i u jednoj našli sve što je tražila. Našli smo originale. Ne, njenoj ćerki nije smetalo što su na francuskom. Učila je francuski u školi. I to je i želela, da ne budu ni na engleskom, ni na italijanskom, koji nije učila. Brenda je bila srećna što smo našli te albume. Nastavili smo još malo da šetamo po Komu. Upoređivala je cene nekih stvari u radnjama, i zbunjivale su je razlike između cena u Njujorku, tačnije u Bruklinu, gde je živela, i cena u Komu. Naročito joj nije bilo jasno zbog čega je odeća toliko skuplja, i neke obične tehničke stvari, muzički uređaji, vokmeni, sve je to bilo daleko jeftinije u Bruklinu. Kao i odeća, sve te cipele, pantalone, košulje i džemperi, nije joj jasno zbog čega je sve to toliko skuplje u Komu. Pričala mi je o tome kako u Bruklinu zaista možeš da se obučeš za mnogo manje novca.
Otišli smo na ručak, u neki sasvim običan, lokalni restoran. Brenda je bila zaista jednostavna žena, nije bila siromašna, novac joj nije predstavljao neki problem, ali mu nije ni pridavala poseban značaj. Nije se razbacivala njime, a nije ni posebno vodila računa o tome. Jednostavno nije želela da plaća previše za neke gluposti, i uglavnom su joj bruklinske cene bile realno merilo vrednosti svega što bi videla. Pokazala mi je jedan crni džemper i rekla da je odličan, i da je to otprilike to, ta cena koja odgovara realnoj ceni u Bruklinu. Možda je čak i jeftiniji, i rekla je da bih mogao da ga kupim. Rekao sam joj da ne živim u Bruklinu. Ušla je unutra i kupila mi taj džemper.
„Biće ti odličan, to ti je od mene", rekla je kad je izašla.
Sedeli smo u tom restoranu i ručali. Brenda je jela pastu, ja sam jeo samo salate. To mi se i jelo. Pojeo sam tri različite saIate, i to mi je vratilo mozak u normalu. Brenda je pila vino, ja nisam, pio sam gaziranu vodu.
,,Ne pije ti se vino?“ pitala me.
,,Ne, prija mi ova salata i voda, sada.“
,,Je l' to zato što putuješ sutra rano ujutru?"
„Kakve to veze ima?“
„Mislila sam da ne želiš da piješ da ne bi bio mamuran sutra ujutru."
,,Ne, nije to, verovatno ću posle ovog da pijem, samo bih želeo da još malo prošetamo, i onda možemo da sednemo u neki bar, i onda ću da pijem nešto, sigurno", odgovorio sam joj.
Onda je Brenda počela da me ispituje o Beogradu, i uopšte o mom životu. Tada mi se nije posebno pričalo o tome. Ni o Beogradu, ni o mom životu. Postavljala mi je pitanja i kratko sam joj odgovarao. Da, sranje je. Ne, nemam stalnu devojku. Da, volim Beograd. Ne, nemam svoj stan, živim u iznajmljenoj garsonjeri. Da, mogu da preživim nekako. Ne, ne znam koliko dugo sve to može da traje, sva ta politička sranja. Da, mogao bih da živim bilo gde drugde. Ne, ne znam gde bih živeo. Da, može i Njujork, ali može i japan, svejedno mi je. Nisam bio posebno pričljiv. Onda mi je Brenda pričala malo o svojoj porodici, o životu u Bruklinu, o mužu i ćerki, o prijateljima, o onome što radi, svojim fotografijama i o nekim izložbama koje je imala. Rekla mi je da je ovo drugi put kako vara svog muža. Završili smo ručak i izašli iz restorana. Nosio sam njenu torbu i ona me je uhvatila za nadlakticu, i držala me je tako.
još jednom smo procunjali gradom. Iz jedne u drugu ulicu, i završili smo u jednom baru koji nije bio daleko od jezera, i od mesta odakle polazi hidrogliser za Belađo. Imali smo još nekoliko sati do povratka. Čekala nas je večera tamo. Oproštajna večera. Naručio sam „džejmison", Brenda je uzela čašu crnog vina.
„Moraćeš da održiš govor“, rekla je Brenda.
„Probaću da ga izbegnem", rekao sam.
„Verovatno će insistirati da održiš govor, ipak.“
„Znam, ali svejedno, reći ću da mi je neprijatno zbog mog lošeg engleskog."
,,To ti više niko ne veruje", rekla je.
Naručio sam dupli viski. Bilo je stvarno tako, prvih dana kad sam stigao jedva da sam komunicirao, sporazumevao sam se s dosta muke, a na kraju sam završio sa ženom iz Njujorka, i govorio bez većih problema. Bilo mi je čudno. Brenda me je povremeno ispravljala, i to sam pamtio, to je isto činila i gospođa Rouzmeri. Tako sam učio, brzo sam i lako pamtio. Deda Bob me nije ispravljao, njemu to nije bilo važno. Pričali smo onda malo i o njima, Brenda ih nije baš dobro upoznala, i bilo joj je žao zbog toga. Naručio sam još pića i pričao joj o njima. Ljudi koje ću zaista da zapamtim. Nikada nisam upoznao takav par. Ni takvu ženu, ni takvog muškarca. Brenda mi je rekla da je on baš poznat u Americi. Rekao sam joj da sam to shvatio, ali sam joj ispričao sve što sam od njega čuo, i sve što sam o njemu saznao, od njega lično. Bio je sjajan čovek. „Kako si uopšte uspeo da se popneš na onu planinu, sa toliko alkohola?" pitala me.
„Nemam pojma, nisam ni razmišljao o tome“, odgovorio sam.
Popili smo još nekoliko pića, i onda je bilo vreme da krenemo. Nije mi se išlo iz tog bara, nazad u vilu, ali bilo je gotovo. Ostaio je još to veče, poslednje, i to je bio kraj. Kada je hidrogliser krenuo ka Belađu, shvatio sam da sam pripit. Nije mi prijalo to odbijanje o talase jezera. A talasi su bili veliki, duvao je vetar, jezero je bilo tamno i voda se uzburkala.
Stigli smo u Belađo, i otišao sam do svog apartmana samo da promenim košulju i stavim kravatu. Obavio sam to i stigao u veliku vilu na večeru. Ušao sam odmah u salon za aperitive. I Mahatma i Gregorio su bili unutra. Dobio sam svoje piće i prišla mi je gospođa Bela. Pružila mi je jedan formular i zamolila me da ga popunim. Popio sam piće, uzeo još jedno i izašao u hodnik. Tamo sam stao za neki pult, i pogledao taj formular. Trebalo je da odgovorim na pitanja da li sam i čime posebno zadovoljan, da li imam neke primedbe, i uopšte, da li sam zadovoljan ili ne, i da li su mi uslovi za rad bili odgovarajući. Napisao sam da nemam nikakve primedbe. Pohvalio sam osoblje. Naročito konobare. Tamo gde je trebalo da napišem da li sam zadovoljan uslovima za rad, napisao sam krupnim slovima: bilo je veoma inspirativno. Popio sam piće, vratio se kod Mahatme i Gregoria, i pružio im čašu. Sipali su mi piće. Pružio sam formular gospođi Beli.
„Ovo je baš bilo brzo“, rekla je.
„Bilo je lako“, odgovorio sam joj.
Pogledala je formular, nasmejala se i otišla.
„Imaš poklon od nas dvojice, ali ne možemo sada to da ti damo, posle večere ćerno", rekao je Gregorio.
„Hvala vam.“
A onda su nas pozvali na večeru. Poneo sam piće. Seo sam za sto, došla je i Brenda, i sela pored mene. Velika prostorija za večeravanje je bila popunjena, svi su bili tu. I umetnik Karl, i Merine, i kompozitor Klenton, i biolog Kataj, i Kinez iz Ujedinjenih Nacija, Hong Džun, i gospodin i gospođa Džejn i Džejms Bar, i ono dvoje Novozelanđana, ali i gospodin Ronald, koji je takođe odlazio iz vile. Neko je kucnuo nožem po kristalnoj čaši, i gospodin Ronald je ustao. Usput, bacio je pogled ka meni.
„Sranje", šapnuo sam Brendi.
„Moraćeš da govoriš", rekla je i smejala se.
,,Znam.“
Gospodin Ronald je započeo svoj govor, i rekao je da je uživao ovde, i da je proveo lepo vreme sa svima nama, a onda je dodao da se vraća kući, i da se vraća svom sigurnom poslu, i svom mirnom domu, i da mu je posebno drago što je neke ljude upoznao, i saznao od njih ono što ne može da se sazna iz knjiga, i naročito ne putem medija, iz novina ili preko televizije.
„Sranje", šapnuo sam Brendi.
„Biće sve u redu, videćeš", lupnula me je po butini.
Onda je gospodin Ronald rekao da mu je drago što je napokon upoznao nekoga ko dolazi iz sredine o kojoj je samo slušao i gledao preko televizije, i koji se odavde ne vraća u svoju mirnu sredinu gde ga čeka siguran posao, i da mu je to posebno važno, pogledao je ponovo u mene, a onda je čak dodao da sam mu i lično pomogao, jer je posle jednog našeg razgovora odlučio da se ne bavi onim što mu ne treba u životu, a naročito ne zajedno sa ljudima koji mu uopšte nisu potrebni. Tada je pogledao u onu gospođu Militu sa Novog Zelanda, i ona je sklonila pogled. Gospodin Ronald se malo zabavljao. Rekao je da bi voleo da nešto kažem, ukoliko mi nije neprijatno, naravno. I dodao je da ne brinem zbog engleskog, neće nikome smetati. Tu se nasmejao i pozvao me da ustanem.
,,Je l' ti kažem da će biti sranje", šapnuo sam Brendi.
„Lepo je, čoveče, on je super tip, samo ustani i reci šta god hoćeš."
„Pijan sam.“
„Nisi, ’ajde... “
I ustao sam. I svi su ućutali. I onda sam se prvo zahvalio gospodinu Ronaldu, na svemu što je rekao, onda sam počeo da se zahvaljujem svima, i Mahatmi, i Gregoriu, i sobarici kojoj ne znam ime, i gospođi Beli, i Brendi, i ona me je lupila po nozi, i tu sam prestao da se zahvaljujem. Onda sam počeo da pričam i nisam mogao da se zaustavim, povremeno bih samo otpio gutljaj viskija, i nastavio, i pričao sam o gospođi Rouzmeri i gospodinu Somermanu, i o njemu sam baš dugo pričao, onda sam rekao i da ukoliko nekome bude bilo šta potrebno dole u Belađu, može slobodno da ode do Augusta i pozove se na mene, a onda sam objašnjavao kada polaze hidrogliseri za Komo, i da je naročito subotom pijaca fenomenalna, i da ima svega, od fašističkih kalendara do jeftinih sandala kakvih nema ni na Novom Zelandu, onda me je Brenda ponovo šutnula u nogu, i onda sam je pogledao.
„Šta je sad bilo?“
„Dovoljno je, čoveče“, šapnula je Brenda i pocrvenela.
Onda sam ja ipak nastavio, i setio sam se i pogledao u gospođu Bar, i tu se baš raspričao, na svom engleskom iz američkih filmova:
„Uglavnom, čoveče, sve sam mogao ovde da očekujem, sve mi je bilo novo i toliko drugačije, ali za jednu stvar ipak nisam mogao ni da pretpostavim da se može dogoditi... Čoveče, da dođe jedna žena ovde i da mi odsvira melodiju zvonjave sa velike katedrale u Korčuli, gradu u kome sam toliko vremena proveo, a sad zbog svih sranja i raspada Jugoslavije ne mogu da idem tamo, nisam bio tamo osam godina, i možda više nikada neću ni otići, jer mi nikada neće biti isto, i onda dođe ta žena i to mi odsvira, i to je nešto što me je baš udarilo, iznutra, i ja samo mogu da se sada zahvalim gospođi Bar na tome. To je meni jedna od stvari koju neću zaboraviti... i u svakom slučaju hvala vam, a i engleski mi je sada bolji nego što je ikada bio", rekao sam to i seo.
Usledio je aplauz. Gospođa Džejn Bar se rasplakala. Popio sam svoj viski i dao znak giavom Gregoriu da mi je čaša prazna, on je pogledao u gospođu Belu, i ona mu je klimnula glavom. Gregorio mi je doneo dupli „džejmison". Gospođa Džejn Bar je izašla u hodnik, držala je maramicu i brisala suze.
„Kako je bilo?“ pitao sam Brendu.
„Dobro... nemoj više da ustaješ, molim te“, buljila je u mene i smejala se.
Poslužili su nas večerom, nisam bio gladan, pojeo sam nešto malo, i onda izašao iz te prostorije i otišao u onaj salon sa velikim klavirom. Tamo mi je prišla gospođa Bela. Zahvalila mi se na govoru. Rekla mi je da je to baš dirnulo gospođu Bar. Razgovarali smo i rekao sam joj iskreno da sam se odmarao svih ovih dana i da sam samo uživao. Rekla mi je da sve zna, i da je, na kraju, to ipak moja stvar, i da je njoj drago zbog mene. Nasmejala se. Onda su nam se pridružili i ostali, večera je bila gotova. Primio sam nekoliko čestitki, posebno od gospodina Ronalda. 1 od gospođe i gospodina Bar, njih dvoje su bili jako uzbuđeni. Gospodin Bar ipak manje, pio je viski. On mi je dao njihovu adresu u Engleskoj, i rekao mi je da ću uvek biti dobrodošao gost. Onda je došla Brenda, sa foto-aparatom.
„Hajde da te slikam sa Gregoriom i sa Mahatmom", rekla je.
I otišli smo u salon za aperitive, i slikala nas je. Onda su mi njih dvojica uručili poklone. I u jednoj i u drugoj kesi bile su flaše irskog „džejmisona". Tu su njih dvojica razmenili poglede. Izgleda da se nisu dobro dogovorili.
,,Ej, nema veze, hvala vam obojici, ovo je ipak moje omiIjeno piće“, rekoh.
Tu su i njih dvojica sipala piće i svi smo nazdravili. Brenda je fotografisala sve vreme. To je ipak najviše volela da radi.
I uskoro je počela gnjavaža u vili. Stajanje u mestu.'sa čašom u jednoj ruci, druga ruka u džepu, ćaskanje, bilo mi je dosta, pozdravio sam se sa svima i izašao napolje sa dve flaše „džejmisona" u kesi. Brenda mi je rekla da je sačekam u vrtu.
Rekao sam joj da nabavi neke čaše. Izašao sam napolje i zapalio cigaretu. Nije mi bilo jasno kako sam uspeo da ispričam sve ono na engleskom, a i taj govor me je otreznio. Onda je izašla Brenda. Nosila je čaše i veliku flašu s vodom.
„Dobro je bilo, svi komentarišu ono što si ispričao", rekla je.
„Kakav mi je bio engleski?"
„Dobar. Imao si neke gramatičke greške, na nekoliko mesta, ali nije strašno, to se toleriše, to ipak nije tvoj jezik, a i ne verujem da su ljudi obraćali pažnju na gramatiku", rekla je.
Otišli smo do klupe Plinija Mlađeg. Onaj štap koji sam tamo ostavio još je bio tu. Pokazao sam ga Brendi. Sedeli smo na toj klupi i pijuckali „džejmison", a imali smo i vodu. Duvao je vetar, ali sa jezera, i osećao se miris vode. Nije bilo mnogo hladno, moglo je da se sedi, i bilo je tiho i mirno. Iscrpeo me je govor, taj napor da toliko dugo pričam, i još na engleskom. Nikada nisam održao nikakav govor ni na srpskom jeziku. Niti toliko dugo govorio. Bio sam pijan kada sam ustao i otreznio sam se kad sam završio taj govor i seo. To je i Brenda primetila, i pitala me kako se to desilo, i odgovorio sam joj da nemam pojma. I nastavili smo sa pričom i pijuckanjem. Onda je ona rekla da ću joj nedostajati.
„Imaćeš više vremena za rad“, rekao sam joj.
„Imala sam i do sada dovoljno vremena za rad, jedino ti za rad nisi imao vremena", rekla je.
,,Pa kad ne živim u Njujorku."
„Mogli bismo da sredimo to, da dođeš ako hoćeš u Njujork, a?“
„Kako da sredimo da dođem u Njujork?"
,,To nije neki problem, s obzirom da si iz bivše Jugoslavije, ima dosta načina da to sredim u Njujorku, i mogao bi u početku da živiš kod nas, imamo jednu veliku sobu za goste. Jedino što bismo morali da budemo samo prijatelji, ali barem bi živeo u Njujorku, ukoliko to želiš", rekla je Brenda.
,,Ja i nisam siguran da je to ono što želim, a nisam siguran ni šta tačno želim, u svakom slučaju se vračam u Beograd i ostaćemo u kontaktu, i možda i dođem jednom, nemam pojma, kad prođu sva sranja u Beogradu, ako ikada prođu, a možda mi bude svejedno i tada, možda bih tada mogao da odem i u Japan, svejedno mi je“, rekao sam.
„Što u Japan?“ pitala je.
,,A što u Njujork?"
I nismo više to ni pominjali. Prošla je već ponoć uveliko, i zahladnelo je, otišli smo kod mene u apartman, bilo je krajnje vreme da se spakujem, i kad smo ušli u apartman započeo sam sa pakovanjem, i opet me je mrzelo to da radim, i Brenda i ja smo završili u krevetu i vodili ljubav. A onda opet pijuckali i pričali, i tačno u pet ujutru vozač je zakucao na vrata. Otvorio sam mu i on mi je dao pola sata da se spakujem. Zatvorio sam vrata, i Brenda mi je pomogla da se spakujem. Ostavio sam onaj džemper sa rupama, i ostavio još neke stvari, spakovao sam samo ono što mi je bilo važno. Brenda je uzimala stvar po stvar, i ja sam samo govorio to mi treba ili to mi ne treba. Tako je bilo mnogo brže i efikasnije. Ne bih to mogao bez nje, sigurno. Pozdravili smo se. Dugo smo se pozdravljali. I na kraju sam izašao sa torbom i malim rancem. Unutra su bile i flaše irskog viskija. Vozač je pogledao na sat, i bio je zadovoljan.
„Kasnimo, ali nije strašno, upozorili su me da dođem malo ranije po tebe“, rekao je to i nasmejao se.
Brenda je sačekala da uđemo u veliki automobil i da izađe neprimetno iz apartmana. Video sam je iz automobila kad je izašla. A video je i vozač. Nije mogla da bude neprimetna.
Krenuli smo ka Milanu, i polako je počelo da sviće. Sve je opet bilo sivo i opet je padala sitna kiša, jezero je bilo mirno. Napustili smo Belađo, i malo kasnije izašli na veliki autoput. Nije bilo gužve, i vozač nije brzo vozio.
„Dobro si se proveo ovde“, rekao je.
„Odlično sam se proveo."
,,Da, sve znam, čuo sam.“
,,Da, znam i od koga, pozdravi Gregoria i Mahatmu."
,,Ko je Mahatma?"
„Gregoriov kolega kojem nisam nikako mogao da zapamtim ime.“
,,A... da, ni ja ne znam kako se zove“, smejao se.
Pričali smo još malo, i polako se približavali aerodromu Malpensa, bio sam i umoran, i nemam pojma da li sam bio pijan ili trezan, bio sam samo umoran.
„Lepo je na brdu Tragedija, a? Baš lepo za život", rekao je vozač.
,,Pa lepo mi je i inače", rekao sam.
„Jesi li siguran? Ja nisam baš siguran."
„Nisam ni ja siguran, ali sad mi je tako, nisam siguran više ni u šta."
,,To razumem, tu te potpuno razumem... dobro si se proveo, to je sve, jednom ćeš ipak morati da se zaustaviš", rekao je vozač.
,,E to je jedino tačno, jednom ću morati da se zaustavim, negde."
Stigli smo na aerodrom. Ovog puta se nismo otimali oko torbe. Čim je otvorio haubu, izvadio sam je i spustio kraj svojih nogu. Nasmejao se.
„Slušaj, znam sve, znam kako si se provodio, a ipak pazi i čuvaj se“, rekao mi je vozač.
„Hvala ti na savetu, i evo, ovo ti je poklon od mene."
Izvadio sam iz ranca flašu „džejmisona" i pružio mu. Iznenadio sam ga. Zahvalio mi se i poželeo mi lep i srećan put. Zahvalio sam se i ja njemu i pozdravio ga. I ušao sam u aerodromsku zgradu.
Imao sam u rancu i onu drugu flašu, koju Brenda i ja nismo popili do kraja. Ostalo je još malo u njoj. Bilo mi je mnogo da nosim dve flaše. A jednom ću, ionako, morati da se zaustavim. To je čak i taj vozač znao. I to je, takođe, bila neminovnost.
Ali zbog neminovnosti ipak ne mogu da strahujem.

* * *
Srdan Valjarević
K O M O
Слика