Srđan Valjarević

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 02 Авг 2008, 11:57

Beseda Srđana Valjarevića prilikom dodele nagrade ''Srevan Sremac'' za 2007. godinu:

Stevan Sremac
Novembar
Kao prvo, ja sam otišao kod mog prijatelja Čede da mi nađe nekog majstora da mi ugradi bojler, a onda da posetim stare roditelje. Čeda mi je našao majstora i rekao da sutra u podne budem kod kuće. Ja sam mu rekao: „Dobro.“ Onda sam stigao kod roditelja i sedeli smo za stolom. Prvo je moj otac nešto započeo da priča, pa mu je moja majka upala u reč, pa su oni započeli svađu. Onda je meni zazvonio mobilni telefon i ja sam se javio. Moji stari roditelji su se svađali, a ženski glas mi je preko telefona saopštio da sam dobio nagradu. Tu sam ja podigao svoju desnu ruku u trpezariji za stolom i moji roditelji su odmah prekinuli svađu i ućutali. Onda sam se ja zahvalio tom ženskom glasu. Posle mi je i jedan muški glas preko telefona čestitao na nagradi i ja sam se ponovo zahvalio. Tu je mene moj otac čudno pogledao. Onda sam se ja još nekoliko puta zahvalio i na kraju vratio mobilni u džep. Tu su mene moji stari roditelji čudno gledali i pitali što se toliko zahvaljujem, pa sam ja rekao da sam dobio nagradu „Stevan Sremac“. Onda smo se nas troje rukovali.
Kao drugo, majstor je došao tačno na vreme, ja sam ispraznio stari bojler i skinuo ga sa zida, a onda je on izbušio četiri rupe u zidu i namestio novi bojler. Za stari je rekao da mu nije jasno kako je uopšte i radio, i ja sam mu rekao da i nije radio. Onda je meni opet zazvonio mobilni telefon i javio se onaj isti ženski glas. Tu sam ja slušao, i meni je taj ženski glas rekao da bi bilo lepo da nešto napišem i da pročitam na dodeli nagrade. Ja sam pitao šta da napišem, i ženski glas je rekao: „Neku besedu.“ Ja sam rekao da nikada to nisam radio, ali ženski glas je rekao da ne moram, naravno, ali da bi bilo lepo. Ja sam odgovorio da je meni najvažnije da ne moram. Onda je taj ženski glas rekao: „Ali ipak napišite nešto.“ Onda sam ja odgovorio: „Dobro.“
Kao treće, bojler je odlično radio, i ja sam bio zadovoljan kako je taj posao obavljen, ali nisam imao ništa u glavi što bih mogao da napišem. Onda je meni opet zazvonio telefon i javio se onaj isti ženski glas da me pita kako mi ide i ja sam iskreno odgovorio da se mučim. Tu je meni taj ženski glas izašao u susret i rekao da se opustim i da sigurno to mogu da uradim i onda je ženski glas dodao: „Uostalom, neću da vam se mešam, ali evo, na Komu ste bili u novembru, a i sad je novembar, i eto, možete odatle da krenete.“ Ja sam odgovorio: „Dobro“.
Kao četvrto, ja sam otvorio svesku i napisao olovkom reč „novembar“ i onda dugo razmišljao i na kraju izašao napolje i ostavio tu svesku. Napolju sam razmišljao o tome šta bih mogao da napišem, svašta mi je prolazilo kroz glavu i onda sam se setio Floberove knjige „Novembar“. Na kraju sam se vratio u stan i isključio bojler i uzeo Floberovu knjigu i pročitao prvu rečenicu: „Ja volim jesen, to je žalosno godišnje doba kao stvoreno za uspomene.“ Tu sam ja shvatio da će meni teško ta knjiga biti od pomoći pa sam je zatvorio. Onda sam uzeo knjigu Floberovih pisama i našao jedno pismo koje je Flober napisao 1850. godine svom prijatelju Luju Bujeu upravo 14. novembra i onda sam čitao to pismo i Flober je napisao: „S vremena na vreme, u gradovima, otvorim poneke novine. Izgleda mi da smo se dobro zahuktali. Igramo ne na nekom vulkanu nego na dasci jednog nužnika koja mi se čini poprilično trula. Bavim se jako pomišlju da to proučavam.“ Tu se meni napokon javio moj glas koji mi je poručio da se ostavim Flobera sada, jer će to da me odvede ko zna gde i nikada neću napisati tekst. Onda sam opet izašao napolje a u svesci je i dalje pisalo samo „novembar“.
Kao peto, dok sam hodao napolju i smišljao tekst, opet je zazvonio moj telefon i javio mi se muški glas koji je rekao da je iz Niša ali da njegova sestra živi u Švajcarskoj, u oblasti Tićino, na granici sa Italijom, blizu Koma, i da je bila u Belađu i upoznala Augusta, lika iz moje knjige. Onda smo malo pričali i ja sam mu izdiktirao moju internet adresu i taj muški glas mi je poručio da će mi odmah nešto poslati. Pozdravili smo se i ja sam pomislio kako se sad ipak previše toga dešava poslednjih dana. Tu sam se ja odmah vratio kući, i otvorio poštu na internetu i pismo tog muškog glasa iz Niša je već bilo tu, prosledio mi je i delove pisma njegove sestre upućene njemu. Tu je pisalo kako je bila u baru „Sport“ i pričala sa Augustom, i on joj je pokazao moju knjigu koju je držao iza šanka, i pokazao joj fotografije njegove familije iz dvadesetih godina, i pričali su o raznim stvarima, i požalio se da mu se nikada nisam javio. Tu sam ja odmah odgovorio i zahvalio se na tom pismu. I posle toga sam shvatio da ako se sve ovo ovako nastavi, da ja zaista nikada neću ništa napisati na temu „novembar“. Bilo je previše toga i sve se zakomplikovalo, i onda sam ja ipak morao opet da prizovem svoj glas, da me izvuče iz svega. Meni je moj glas poručio da je jedino rešenje da odmah sve napišem kako jeste, inače ništa od teksta, a i ako ovako nastavim, mogu i da skrenem. Onda sam ja uzeo hemijsku olovku i ispod one reči „novembar“ napisao sve ovo, najbolje što sam znao i mogao. Posle toga sam zaspao. I kad sam se probudio, nisam mogao da ustanem. Napokon sam se zaista razboleo. Dobio sam visoku temperaturu, noge su mi se ohladile i postale teške, i ostao sam u krevetu.
I to je sada, na žalost, tako.
I naravno, ipak želim da se zahvalim na nagradi, pre svega.
Hvala puno.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 11 Мар 2019, 22:30

Слика


7.
Bilo je pre podne. Gospodin Robert Somerman je baš hteo da ide u muzej ptica, u mestu koje se zove Varena. Toliko je to želeo. Ali javili su mu da muzej tog dana neće raditi. Morao je da odloži tu posetu. Bio je tužan zbog toga. Stajali smo u velikom salonu, u vili. Gospodin Robert Somerman je matematičar, profesor i direktor za specijalne projekte, na Institutu za matematička i naučna istraživanja, na Berkliju, u Kaliforniji. On je bio tu zajedno sa gospođom Dženet Rouzmeri, njegovom suprugom, šekspirologom i profesorkom engleskog na Berkliju. I ona je toliko želela da ide u muzej ptica. I ona je bila vrlo tužna. Njih dvoje su bili simpatični Ijudi, od preko sedamdeset godina. Čim smo se upoznali znao sam da će se to pretvoriti u lepo druženje. Često smo stajali i razgovarali, kad bismo se sreli. Prijatni, dobri Ijudi. Gospodin Somerman me je pozvao da jednom pođem s njim, u taj muzej, ukoliko, naravno, to želim. Ali je odmah naglasio da bi bilo zaista važno videti taj muzej. Rekao sam mu da bih rado video muzej ptica. Onda nam je, dok smo stajali u salonu, prišao dr Klark M. Kleris. On je bio profesor na univerzitetu u Njujorku, proučavao je Rusoa i pisao je knjigu o razlici između privatnog i javnog života s religijskog aspekta. A baš kada smo se tog jutra sreli, kada sam izašao iz svog apartmana, on je šetao, stazom kroz park vile, s rukama na leđima, zamišljen. Bio je mršav i nosio je jarkocrveni džemper. Imao je ravnu crnu kosu i naočare s teškim crnim okvirom. Pitao me je samo da li poznajem i da li volim da čitam radove Ludviga Vitgenštajna, i ja sam odgovorio da volim, i da ih rado čitam. Onda je on stajao u mestu i samo klimnuo glavom gledajući u zemlju, onda je dodao da u istoriji nije bilo većeg filozofa i mislioca od Vitgenštajna, i zatim ćutke nastavio sa šetnjom. Kada nam se pridružio u salonu, gospodin Somerman je i njega pozvao u taj muzej ptica, i gospodin Kieris je rekao da će mu biti drago da to vidi. Onda su gospodin Somerman i gospodin Kleris raspravljali o nekim religijskim pitanjima. Bila je to diskusija, ali i rasprava. U nekim stvarima se nisu slagali. Nisam bio sposoban da pratim njihov razgovor, i sklonio sam se u stranu. Bliže stolu. Primakao sam mu se. Tad se moja ruka sama podigla, čaša mi je bila prazna, konobar Gregorio je prišao i sipao mi burbon. Svi su imali toliko tema za razgovor, ja sam imao punu vilu dobrih i skupih pića. I pio sam kao lud. Svi su radiii ono što vole. Uživao sam u Rokfelerovoj stipendiji. Napolju je padala kiša. U salonu je bilo toplo. Sve sam imao i nigde mi se nije išlo i ništa mi se nije radilo. Samo sam podizao ćašu čim bih je ispraznio. I Gregorio bi je napunio. Rekao mi je da ništa ne brinem. Vila je puna pića. Više nisam brinuo. Na kraju, svi su otišli iz salona da rade nešto. Ili na ručak. Svejedno. Popio sam flašu burbona i otišao da spavam. I prespavao ceo dan.
Kiša je prestala kad sam se probudio, i bio je mrak. Bio sam gladan.
Za večerom, u velikoj trpezariji, naučnici iz Gane su se pozdravili sa svima, bilo je to njihovo poslednje veče. Gospođa Braun je održala kratak govor, rekla je da je od njih puno toga naučila, i da su joj oni učinili boravak u vili veselijim i zanimljivijim. Dr Klark M. Kleris je ustao i rekao da nema šta da kaže. Onda je ćutao i stajao tako neko vreme. Svi su ćutali. Na kraju je samo rekao da je jednostavno zadivljen celom istraživačkom ekipom i njihovim radom, i onda je seo. Ustao je Aleks Nazar, krupan crnac, sa spljoštenim nosem i debelim vratom, po izgledu više nalik na boksera nego na naučnika. On je bio šef tima iz Gane, koordinator projekta o bolestima ruralne Afrike. Zahvalio se svima, rekao je da je njihov boravak u Belađu bio vrlo uspešan, jer su završili konačan izveštaj nakon dugog istraživanja. I rekao je da on, lično, nikada neće zaboraviti vreme koje je proveo u „Vili Serbeloni". Onda je usledio aplauz. I svi smo se napokon bacili na ribu i povrće. Prijalo mi je posle burbona i spavanja. Konobari su služili moje omiljeno tamošnje crno vino, „luna di novembre". Sve mi je prijalo.
Posle večere sam prošetao do sela. Bilo je pusto, nigde nije bilo ljudi. U jednorn trenutku otvorila su se velika i teška drvena vrata jedne kuće. Izašao je stariji muškarac, začula se galama iz prostorije iza vrata. Video sam gust dim i mnogo muškaraca kako sede za stolovima.dgrali su karte i vikali, onda je čovek koji je upravo izašao zalupio vratima za sobom. Bio je ljut zbog nečeg, izgovarao je neke reči za sebe, dva puta pljunuo ka zemlji, a onda se prekrstio i uputio ljutit pogled ka crkvi koja se nalazila u blizini. Pogledao je u toranj i u krst na vrhu, i pljunuo u tom pravcu. Izgieda da ga nije htela karta te večeri, a moguće da je pre toga, baš tog dana, imao neki osećaj da će dobiti.
Šetao sam pustim uličicama, peo se uz stepenice i onda spuštao dole, sreo sam i neku babu koja je šetala minijaturnog psa. Imao je skijaški prsluk na sebi, taj sitni pas, ali svejedno se tresao od zime. Najviše se tresao kad je čučnuo da obavi nuždu. Stao sam i gledao ga. Dok je govance izlazilo, celo to malo telo se treslo, kao da ga je neko uključio u nešto. Kad je govance napokon izašlo, telo se smirilo i onda se razbacivao svojim nogicama. Tad mi je izleteo smeh. Nasmejao sam se, i to se čulo. Znači sve je to bilo zbog govanca, pomislih, to njegovo drmusanje. Baba mi je uputila ljutit pogled, valjda zbog tog smeha, nije bio glasan, ali izgleda da ga je ipak čula. Bilo mi je malo neprijatno, ali zaista je bilo smešno. Onda sam pomislio šta će se desiti sa tim psom kad govance jednom ne bude izašlo. Zamislio tog psa u malim invalidskim kolicima. Onda sam zaključio da bih mogao da smanjim s alkoholom i pauziram malo sa burbonima.
I tada sam, u jednoj od uličica, naleteo na dr Freda Binku, jednog od onih naučnika iz Gane. Bio je potpuno pijan i baš veseo. Pozvao me je u jedan bar, na piće. Nisam ni znao za taj har, nisam nijednom naišao na njega. Ušli smo unutra zajedno, tu su već sedeli dr Aleks Nazar, dr Robert Alirigia, dr Pjer Ngom, dr Kornelijus Debpur, i jedina žena među njima, dr Rofina Nabanu Asuru. Cela ekipa naučnika. Sa svima sam se već upoznao, i pozvali su me za sto. Svi su već bili pijani. Baš dobro pijani. Naručili su mi pivo i onda smo nazdravili. Vikali su i samo sam ih delimično razumeo. Dr Aleks Nazar, onaj najstariji i najozbiljniji u celom timu, podrigivao je i štucao, i vikao je da je pre piva pio i votku i martini i konjak, i da se zato napio. To je ponovio nekoliko puta, i to uvek vrlo glasno, nabrajao je precizno šta je sve popio. Dr Kornelijus je bio najpijaniji. Nikada ranije nisam čuo da se neko tako smeje kao dr Kornelijus. Prvo bi se nasmejao sa kratkim: ,,He, he, he...a onda bi produžio taj smeh nekakvim čudnim glasovima koje je ispuštao: ,,Hi, hi, hi... hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju... “
Dr Pjer Ngom je bio zabrinut, rekao mi je da uvek ima užasnu, tešku i jaku glavobolju, ujutru, posle pića, i da ne zna kako će sutra da putuje. Više puta mi je rekao da se mnogo napio. Držao se rukom za čelo, i pio je sve vreme, i govorio kako će ujutru sigurno opet imati glavobolju. Dr Robert Alirigia, onaj crnac što se stalno izmotavao za ručkom, bio je jedini u nacionalnoj nošnji, imao je neku nalepnicu u obliku srca zalepljenu na haljini koju je nosio, bio je toliko pijan da nije mogao ništa da izgovori. Uzdisao je. Pored njega je sedela dr Rofina Nabanu Asuru, ona koja je stalno klatila glavom napred-nazad. I sad je klatila, i samo se smeškala. Gledala je oko sebe, klatila se i smeškala, pijana i ona. Jedino je dr Fred Binka bio priseban u svom pijanstvu, tražio je od konobara da mu puste Vitni Hjuston. Dr Aleks je viknuo: „Nemoj, to nije muzika, to je sranje, nemoj to sranje da puštaš!"
Onda su se svi malo svađali oko muzike. jedino je dr Fred Binka želeo Vitni Hjuston. Dr Aleks je tražio francuske šansone, dr Pjer Ngom je tražio klasičnu muziku, dr Robert Aliriga je hteo rege, dr Rofina Nabanu Asuru se složila, klatila je glavom, i ponavljaia glasno: „Rege, rege, rege!" U pozadini se čuo dr Kornelijus: ,,Hi, hi, hi, hi, hi... hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju... “ Dr Kornelijus je imao napad smeha. Bili su totalno pijani. Konobar je pustio rege, Boba Marlija, na stolu su se nalazile gomile praznih flaša pića, ispred mene je već bilo desetak flaša piva, i punih i praznih, dr Fred Binka je samo naručivao i konobar ih je donosio. Pio sam polako, nije moglo sa njima da se razgovara, ali nije mi to smetalo, nisam ni morao da razgovaram, dovoljno mi je bilo da ih posmatram i da se smejem. Kad se začula muzika, neki od njih su zapevali, neki to nisu mogli. Pijani naučnici, izmoreni od proučavanja malarije i drugih zaraznih bolesti koje su uništavale i ubijale u njihovoj zemlji. Pošteno su obavili posao koji su morali, i zasluženo se ponapijali. Dr Pjer Ngom me pitao da Ii i ja imam jaku glavobolju ujutru, posle puno pića.
,,Imam“, rekoh.
,,Je P jaku glavobolju?" pitao je.
„Jaku, da, jaka je“, rekoh.
,,}e l’ jaka kao moja?“
„Nemam pojma kakva je tvoja glavobolja."
„Nije sigurno, nije jaka kao moja, nije sigurno", rekao je i popio malo piva.
„Dobro, da, nije sigurno kao tvoja“, nasmejao sam se.
„Nije sigurno jaka kao moja. Šta sada još piješ osim piva?" pitao je.
„Ništa drugo, samo pivo.“
„Moraš još nešto... uzmi džin", rekao je.
„Što?"
„Da vidiš ujutru kako mene boli glava.“
Nisam uzeo džin, nisam uzeo ništa drugo, pio sam samo pivo. Oni su zaista pili ludački, svi, iako već potpuno pijani, nisu prekidali. Nisu ništa pričali, nisu razgovarali, samo bi neko nešto viknuo, povremeno, i odmah zatim bi učutao. Ostali nisu reagovali. Pevali su rege. Dr Fred Binka me zagrlio, gledao me u oči i klimao glavom. Želeo je nešto da mi kaže, ali nije mogao. Pokušao bi, ali bi samo uzdahnuo i oslonio se na moje rame. I samo smo se kucali pivskim flašama.
Na kraju smo se pozdravili, ustao sam od stola i rukovao se sa svima. Neki od njih su samo pružili ruku, nisu mogli da podignu i glavu, ili da ustanu. To nikako nisu mogli. Nekima su oči bile skoro sklopljene. Poručili su mi da im se obavezno javim čim budem došao u Ganu, da pijemo. I da dođem odmah, što pre. Rekao sam da hoću, javiću im se čim dođem u Ganu. Bio sam pijan i ja, ponovo.
Izašao sam napolje i otišao do „Spiritual" bara. Bio je zatvoren. Alda je već otišla svojoj kući.
Nigde nikoga nije bilo. Prošetao sam se Belađom. Bilo je pusto. Sve je bilo zatvoreno. I popeo sam se na kraju do svoje vile. Izvalio sam se na krevet i čuo neko tiho zavijanje. Nešto kao brujanje, samo što je više ličilo na tiho, ljudsko, potmulo zavijanje. Na nelco mumlanje koje se razvlačilo, koje je trajalo, i baš je dugo trajalo. To i nije bio prvi put da to čujem, u tom svom apartmanu, u „Vili Maraneze". Nisam nikako mogao da odredim odakle tačno dolazi taj zvuk, koji je polako postajao sve tiši, i na kraju bi potpuno nestao. Tako se i te noći sve ponovilo. Čulo se to razvučeno mumlanje i prestalo je odjednom, i na kraju se više ništa nije čulo. Bila je napokon potpuna tišina. Potpuni mir i tišina. I ta bela soba koja me je uspavljivala. I<ao i sve ono što sam popio. I to je bilo tako, to Ijudsko mumlanje bi prestalo, i ja bih na to zaboravio, i tako bih zaspao. Ni to nije bilo prvi put da sve bude tako.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:35

Слика



8.
Spustila se magla, i neka sitna i gusta kiša kvasila je naokolo. Izležavao sam se na velikom bračnom krevetu, preko četiri jastuka i ispod dva razbacana jbrgana, prevrtao sam se i slušao muziku sa tranzistora. Bio je tmuran dan. Iz kreveta sam gledao napolje, kroz otvorene prozore. Gledao sam ona ista brda i čemprese. Boje su bile drugačije. Tamnije. I jezero je bilo tamno. Nisam izlazio napolje. Spavao sam dugo i izležavao se celo jutro i celo popodne, prelistavao neke časopise koje sam pokupio u prizemlju „Vile Maraneze", jeo sam voće i gledao kroz prozor, gledao kako se boje menjaju tokom dana, pratio promene svih nijansi, svih boja, koje su se spuštale sa neba, preko Alpa, preko gustih šuma, i sve do jezera, gde je sve to završavalo, razlivalo se. A onda sam se prošetao po kiši, i na kraju otišao na večeru.
Upoznao sam se sa gospođom Dorijom De Nivom, prišla mi je dok sam stajao pored Gregoria i pio irski viski „džejmison“, za promenu, i rekla mi je da smo u istoj vili, i da je njen apartman odmah pored mog. Nisam je nijednom video do tada, nisam ni znao ko boravi u tom drugom apartmanu „Vile Maraneze". Sitna, brza i iepa žena, od nekih četrdesetak i nešto godina, oštrih crta lica, s kratkom kosom i tamnom kožom. Stručnjak za finansije, zaposlena u „Svetskoj banci", u Vašingtonu, to sam saznao od nje. Radila je uporednu studiju o finansijskoj situaciji Albanije i Tadžikistana, to mi je rekla gospođa Darija De Niva, i onda me pozvala da idemo zajedno na koncert, poslednji koncert gospodina Menjudija u „Vili Serbeloni". Rekla je da nije bila nijednom i da joj je neprijatno zbog toga.
„Nisam bio ni ja, nije to ništa strašno", odgovorio sam.
,,Ja zaista nisam imala vremena, ali žao mi je zbog toga, njegovi koncerti se nikako nisu uklapali u moj dnevni radni raspored", rekla je.
,,Ni meni se nikako ne uklapaju u moj raspored", rekao sam.
„Meni je neprijatno da idem sarna", rekla je.
,,Pa i nije obavezno da se ide na te koncerte", rekao sam.
„Znam, da, ali ja sam čula za njega, on je sjajan izvođač i volela bih da ga odslušam, ali ne poznajem ljude, neprijatno mi je zbog toga da idem sama, a ti se ovde poznaješ sa ljudima."
,,Ma ja se ovde u vili najviše družim sa Gregoriom, konobarom, sa njim se najbolje razumem", rekao sam, i video Gregoria kako se smeška.
„Meni je užasno neprijatno da idem sama, nikoga ne poznajem“, ponovila je.
Gregorio mi je prišao i uzeo čašu iz ruke, i dao mi znak glavom da bi bilo u redu da odem s njom na koncert. I pristao sam na kraju. Ušli smo u veliki salon, sa ogromnim klavirom. Gospodin Menjudi je svirao Mocarta, Betovena, Debisija, i kompoziciju jednog svog prijatelja, kako je rekao, ali sam odmah zaboravio ime tog kompozitora, tog njegovog prijatelja. U pauzama je držao kratka predavanja, uglavnom šaljiva. Svi su se smejali. Gospodin Menjudi je bio vrlo elegantan, drugačiji nego inače. Njegova žena je uživala u njegovom muziciranju. Stajala je kraj njega i okretala notne listove. Profesor Gilhart je žmurio sve vreme. I pažljivo je slušao. Sedeo sam na stolici kraj vrata, gospođa De Niva je sedela pored mene, i na trenutke je bilo čudesno, muzika se uklopila u sve to. Na sofi ispred mene sedeo je čovek koga sam tada prvi put video. Jednu ruku je naslonio na čelo, u drugoj je držao čašu konjaka. Ja se toga nisam setio, mogao sam i ja da ponesem piće, da mi Gregorio nije uzeo čašu. Onda mi je nešto odvuklo pažnju. Jedna crveno-crna buba je hodala po beloj presvlaci sofe, i popela se na rame tog čoveka. Malo se prošetala i pala na patos. Profesor Menjudi je ustao i najavio kratku Debisijevu kompoziciju, i u jednom trenutku je viknuo, glasno je citirao Nabokova, viknuo je: „Bog je detalj!" Onda je opet seo i zasvirao. Stao sam desnom nogom na bubu. Čulo se tiho pucketanje tog insekta kog sam zgazio. Bilo mi je tada još uzbudljivije da slušam Debisija. Istovremeno, znao sam da neću doći sledeći put na koncert. Ne zbog muzike, već zbog vazduha u toj prostoriji. Muzika je bila dobra. Ali sve je predugo trajalo. Vazduh je bio ustajao. Stolica me je žuljala. Koncert se nekako završio.
Nisam nikako mogao da odbijem gospodu De Nivu. Bilo je ružno da je odbijem, pošto sam ipak shvatio da želi da odsluša taj koncert, a i Gregorio mi je jasno dao do znanja šta treba da radim. Ali mi ipak nije prijalo da sedim nepomično sat vremena. I gospođi Rouzmeri je bilo drago što sam došao na koncert. Prišla mi je i rekla da se ovakvo muziciranje ne sme nikako propuštati. Ništa o tome nisam znao, i nisam mogao da prepoznam šta je to posebno dobro u muziciranju gos’n Menjudija. Nisam znao baš ništa o tome.
Gospođa De Niva mi se zahvalila na društvu. Ljudi su se okupljali oko gos’n Menjudija, čestitali su mu. On se lagano šetao i pijuclcao konjak. Pružio sam mu ruku kada je prošao pored mene i čestitao mu. Nasmejao se. Pogledao je zgodnu gospođu De Nivu i rekao mi da je siguran da sam uživao u muzici. Prišao je napokon i konobar Gregorio sa poslužavnikom, čaše sa pićem su bile poređane. Čekao sam ga i pružio ruku.
„Polako... Počeo si da se uklapaš u ovo društvo, a i bilo je krajnje vreme. Ova čaša ovde je za tebe... “, šapnuo mi je i pokazao mi na veliku čašu, punu irskog „džejmisona".
„O, mnogo vam hvala, gospodine", rekao sam i uzeo čašu.
„O, nema na čemu, gospodine."
Već smo bili prijatelji. Dobri prijatelji, svi ti konobari. Gregorio posebno. Gospođa De Niva je uzela belo vino. Rekao sam joj da je do sada nisam ni primetio u vili.
„Imam užasno mnogo posla, i po ceo dan radim u studiju, a moram i često da odlazim do Milana, tamo držim neka predavanja", rekla je.
,,Ja se ovde odmaram", priznao sam, napokon.
,,Da, verujem, a ovde je zaista predivno, i tako mi je žao što nemam vremena za odmaranje. Nadam se da ti ne smetaju moje noćne meditacije?" pitala me je.
„Izvini, aii nemam pojma o čemu pričaš", rekoh.
„O, pa ja noću meditiram, i onda izgovaram ono ’oum’, nadam se da nije glasno i da ti ne smeta. Znaš li ti uopšte o čemu pričam?"
,,A, pa to se ti čuješ noću! To je ono mumlanje! Da, da, znam o čemu pričaš, samo nisam znao da je to u pitanju. Ne, ne smeta mi uopšte, samo ti meditiraj, nisam znao da je to ono što čujem uveče", rekao sam.
,,Je l’ nije glasno?"
„Nije, nije glasno."
Konobar je opet došao, uzeo sam opet ono isto. Gospođa De Niva nije uzela ništa.
,Je r ti mnogo piješ?" pitala me, i uozbiljila se.
„Samo ovde, i samo dok se odmaram, inače ne", rekao sam.
Iznenada je zapištao pejdžer u njenoj tašni. Izvinila se, izvadila ga iz torbe i pročitala poruku.
„Moram da idem, tako mi je žao, izvini, tako mi je drago što smo se upoznali, baš bih volela da se više družimo i da se bolje upoznamo, bilo mi je divno večeras", rekla je.
,,Da, i meni je bilo lepo", rekao sam.
Izvadila je iz torbe svoju karticu, sa svim njenim brojevima, kod kuće, na poslu, broj pejdžera, broj mobilnog, internet adresa, obična adresa, sve.
„Izvoli, i molim te javi se kad dođeš u Vašington, je l' u redu?"
,,U redu je, ali ja nemam pojma da li ću ikada doći u Vašington“, rekoh.
„Hoćeš, bar jednom, svi na kraju dođu u Ameriku, u Vašington, a imaš tu i adresu u Njujorku, tamo ćeš doći sigurno, ako ne u Vašington, u Njujork ćeš doći u svakom slučaju", rekla je.
,,Je l' ti znaš nešto što ja ne znam?“ pitao sam je.
,,Ne znam na šta misliš?" rekla je.
,,Pa otkud tebi to da ću sigurno doći u Njujork, kad ja nemam nijedan razlog da idem u Njujork?"
,,Ma uvek ima razloga da se dođe u Njujork", rekla je i nasmejala se.
Ništa je nisam razumeo. Gospođa De Niva je odjurila hodnikom. Nikada nisam razmišljao o tome, niti sam imao nekog razloga da putujem u Ameriku. Ne bih imao ništa protiv ni da otputujem u Njujork. Bilo mi je svejedno. Jedino što je ona to tako izgovorila, s nekom sigurnošću, i zbunila me. Možda je ona znala nešto više od mene, ili je mislila na nešto drugo. Nije mi bilo ni bitno, na kraju, popio sam svoje piće, Gregorio više nije hteo da me usluži, i onda sam se spustio do sela, želeo sam da vidim Aldu.
Ušao sam u bar, Alda je stajala za šankom, bila je ljuta. Ili je samo tako izgledala. Smejala se. Bilo joj je dosadno i crtalo joj se. Izvinio sam joj se na italijanskom, ona je na engleskom pitala za prethodni dan, zašto nisam došao. I pokazala je prstom na sat, a to je značilo da ponovo kasnim. Pitala me je na engleskom zašto kasnim. Uzeo sam svesku i olovku, nisam hteo vino, tražio sam dupli „džejmison", imao sam posla. Crtao sam za šankom. Alda je posluživala goste, nije ih bilo mnogo, saino za jednim stolom grupa mladića, brisala je čaše i čekala. Ne znam koliko sam dugo crtao, trajalo je. Prvo sam nacrtao grupu crnaca, mikroskop, komarce, pivske tlaše, avion, i sebe. Onda sam joj to pokazivao i objašnjavao kako sam proveo prethodnu noć sa naučnicima iz Gane koji proučavaju malariju, i koji su otputovali nazad u svoju zemlju. Namučio sam se. Alda je ipak shvatila. Rekla je to prvo na italijanskoin, pa onda na engleskom. I smejala se. Sad joj je bilo zanimljivo. Nije više bila ljuta. Alda mi se sve više sviđala. Sipala mi je još pića. Onda sam nacrtao klavir i gos’n Menjudija kako sedi za klavirom i svira. Nacrtao sam mu kosu da izgleda kao ludi kompozitor. Nacrtao sam note iznad njega i iznad klavira. Nacrtao sam i sebe u pozadini, sa sklopljenim očima, kao da dremam. Nisam nacrtao Doriju De Nivu. Zaokuružio sam gos’n Menjudija i nacrtao avion, i nacrtao strelicu od brda l'ragedija, ka Americi, to je značilo da bi i on trebalo da otputuje. I na kraju sam umoran bacio olovku na šank.
,,To je sve, Alda, nisam ja kriv!" viknuo sam na engleskom.
Razumela je. Smejala se. Sipala je sebi vino i nazdravili smo. Pružio sam joj olovku, da ona malo crta, ja više nisam mogao. Onda je ona crtala, neke ljude, pričala je nešto na italijanskom nagnuvši se preko šanka, gledao sam joj kosu, smeđe-plavu, sa sitnim kovrdžama, a pošto se već tako namestila, gledao sam i njeno malo okruglo dupe. Sve vreme je pričala, crtala, zaokruživala nešto na papiru. Ali ja sam je samo gledao.
Onda je i ona rekla na engleskom:
,,To je sve!"
Pogledao sam crtež, video sam gomilu ljudi, u kafiću, i nju kako nosi poslužavnik. Shvatio sam da je imala mnogo posla. A onda je nacrtala novac, i pokazala na svoj džep. Izvukla ga je i bio je prazan.
,,Ništa“, rekla je na italijanskom.
Nije baš zaradila, a imala je puno posla, i to sam shvatio. Nastavili smo da crtamo, i da pijuckamo. Išlo nam je sve bolje.
Kao pećinski ljudi. Meni je falila toljaga, da mlatnem Aldu i povedem je sa sobom na brdo, u vilu. Nisam imao toljagu. Ne bih ni mogao da je mlatnem. Pio sam zato mnogo irslcog viskija. Smejali smo se i crtaii, i na kraju sam se napio, počeo sam da žvrljam, sklopio sam svesku i bacio olovku. Nisam više mogao da crtam. Alda mi se smejala i poželela mi je laku noć.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:36

Слика


9.
Probudio sam se s nekim nazebom, dan je ponovo bio tmuran, napunio sam kadu vrućom vodom i ušao u nju. Vrata od kupatila su ostala otvorena. Čuo sam kad je spremačica ušla, pevušila je nešto, unosila je usisivač i spremala se da počisti moj apartman. Javio sam joj da sam u kupatilu. Izjurila je napolje.
Proveo sam sam celo prepodne u radnoj sobi. Nisam imao nikakve planove. Nisam imao nikakve želje. Bilo mi je dobro. Gledao sam kroz prozor. Čitao sam.
Onaj momak što čita, u kući na jezeru, ili na obali jezera, nisam mogao tačno da se setim te priče, ali znao sam za tu priču, baš o tome, čitao sam je jednom, davno, o momku koji čita, u kući na obali jezera, ali koja priča, koji pisac, ničeg nisam mogao da se setim. To i nije bilo toliko bitno. Jer upravo sam to i radio. Čitao sam knjigu o istorijatu ovog brda, i o tome kako i zašto je Rokfeler to kupio. Ovo brdo Tragediju i sve te vile na njemu.
Nisam otišao na ručak, otišao sam do vile samo da uzmem punu kesu sendviča, salate i voća, i vratio se u radnu sobu.
Uživao sam u čitanju, u kući na jezeru. Bio sam lik iz one priće. Čitao sam ceo dan. Čitao sam o Pliniju Mlađem, koji je prvi izabrao ovo brdo za odmor, i čitao sam dalje, ko je sve bio vlasnik tog brda.
Propustio sam oproštajno vcče gospodina Menjudi Vintera i njegove supruge. Ne znam da li je svirao, ali sam bio siguran da su držali govore. U svakom slučaju, gospodin Menjudi je bio dobar i simpatičan tip. Nizak, retke prosede kose, sa hitrim pokretima ruku i nogu, i oštrim pogledom. Ono što sam saznao o njemu bilo je da je nekad bio vrlo uspešan operski pevač. Imao je nastupe i u Metropolitenu, u Njujorku. Karijera mu je bila u usponu. I onda je doživeo saobraćajni udes. Kako mi je gospodin Somerman jednom prilikom rekao, gospodin Menjudi je vozio biciklu i udario ga je kamion. Jedva je preživeo. Sedam godina se oporavljao od toga, pokušavao je ponovo da zapeva, ali više nije imao onaj isti glas. Nešto se desilo sa njegovim plućima, imao je teške povrede, i više nije imao onu snagu. Nije mogao da peva, i odustao je od pevanja, ali ne i od muzike. Prvo je postao dirigent, a onda je počeo i da komponuje. I postao je vrlo uspešan i u tome. Došao je u Belađo, u vilu, da bi radio na jednom vokalno-instrumentalnom komadu za sopran i dvanaest instrumenata, po tekstovima poezije Česlava Miloša. Koncerte je održavao samo na zahtev drugih gostiju. Bio je vredan čovek.
Te večeri bilo je opet uzbudljivo popeti se na brdo Tragedija. Bio je mrak, ali snalazio sam se, dobro sam već savladao staze koje vode do vrha. Tamo sam sedeo, pušio i gleđao ogromno tamno jezero.
I pre toga, sve vreme, osećao sam nekakav čudan, celodnevni spokoj.
Nisam više razmišljao o onome što me je čekalo kada se budem vratio kući, u Beograd. Tamo su me čekali problemi. Problemi koji će uvek to i ostati. Takvi. To sam znao. Nisam se snašao, nisam kako treba odgovorio nevoljama koje su me zadesile. Nevoljama koje život donosi. Nisam lepo ni postupao. Bio sam nepravedan prema nekim ljudima, bio sam neodgovoran prema nekim obavezama. Bio sam, najčešće, vrlo nepažljiv uopšte. Nekako sam preživljavao sve to. Uspevalo mi je. Čak sam nešto i radio, i zarađivao. Iako to ne bih smeo sasvim da tvrdim. To, da sam preživeo sve to bez ikakvih posledica. Uvek ima posledica, dođu pre ili kasnije. Kao što ne mogu da tvrdim da bilo šta što sam činio mogu nazvati radom ili ozbiljnim poslom. I nekim čudom dospeo sam tu. Na vrhu brda Tragedija, ničeg od svega toga nije bilo. Bio sam miran, držao sam u ruci jedan mali štap i njime lupkao po zemlji, dok sam sedeo na kamenim ostacima jedne kule, nekog starog utvrđenja. Videla su se svetla na drugoj strani jezera, grupisana svetla, sela na obali jezera. Ceo dan je bio tmuran i prohladan, ali noć je bila prijatna, mirna.
Spustio sam se do Belađa. Nikoga nisam sreo. Nije bilo kasno, oko pola devet uveče, bilo je pusto. Obišao sam celo selo, sve je bilo zatvoreno, u restoranima nije bilo nikoga, samo konobari koji su sedeli i čekali, prodavnice su bile zatvorene, iako je na vratima pisalo da im je radno vreme tačno do devet uveče, nikome ništa nije bilo potrebno, ovo je bogat kraj, ovde žive bogati ljudi, ili svi imaju koliko im treba. Tako mi je izgledalo.
Stigao sam do „Spiritual" bara, provirio sam, i za šankom je stajala veća grupa momaka i devojaka, bilo ih je baš dosta, čula se galama, video sam Aldu kako radi za sudoperom, pere čaše, sipa pića, bila je u poslu. Nisam ušao unutra. Produžio sam i stigao do male katedrale, i tu, na tom malom trgu, video sam bar koji se zvao „Sport". Bio je otvoren, i ušao sam unutra. Stariji muškarci, njih desetak, svi su sedeli, neki za šankom, neki za stolom, pijuckali su i dovikivali se, razgovarali. I iza šanka je stajao stariji, proćelavi muškarac, nizak, sitan i sa naočarima, vikao je nešto nekome od gostiju. Ali, nije to bila svađa. Uopšte nije bila svađa. Tako su razgovarali. Pogledao me je, tražio sam pivo, i dobio sam pivo, spustio je flašu na šank.
Nastavio je da galami. Svi su galamili. I to je tako trajalo. Onda su jedan po jedan odlazili, lepo su se pozdravljali, tada nisu galamili. Bilo je njihovo vreme za večeru, i odlazili su svojim kućama. Ostali smo samo čovek za šankom i ja. Dobio sam još jedno pivo, on je pospremao stolove, nije ništa govorio, brzo je obavio taj posao. Onda je seo na visoku stolicu s druge strane šanka, da se odmori.
„Odakle si?“ pitao me je, na odličnom engleskom jeziku.
,,Iz Beograda", odgovorio sam.
„Otkud ovde?"
„Gore sam, u Vili Serbelonij na brdu, tu sam kao neki gost.“
,,Ti? U vili?"
„Da.“
,,A šta radiš, jesi li neki naučnik?" pitao je.
„Ne, novinar", slagao sam.
„Kakav novinar?"
„Sportski novinar“, slagao sam opet.
Bilo mu je drago kad je to čuo. To ga je baš razgalilo. Ustao je sa stolice i pružio mi ruku, da se upoznamo.
„Moje ime je Augusto, ovo je moj bar, vidiš kako se zove, sportski bar, a? Šta kažeš? A koji sport pratiš?"
„Fudbal", rekao sam.
,,Pa da, pa da, fudbal! Odlično!" rekao je glasno.
Onda mi je spustio još jednu flašu piva na šank, sebi je napravio dupli espreso, namestio je stolicu tačno naspram mene, i počeli smo da razgovaramo o fudbalu, sve smo pretresli, klubove, trenere, igrače. Pričali smo o nekim igračima iz Srbije koji su igrali u Italiji, pio sam pivo, Augusto mi je pričao o tome ko je na njega ostavio najveći utisak. Rekao mi je da ovde, u ovom kraju, svi navijaju za „Juventus". I da to zapamtim, ovde ne postoji drugi klub. Onda me je pitao šta mislim o tome kako ,,Juventus" igra u poslednje vreme.
„Odlično igra. To je veliki klub“, rekao sam.
„Najveći", rekao je.
„Najveći u Italiji", potvrdio sam.
„Najveći je uopšte", rekao je i uozbiljio se.
Spustio sam novčanice na sto, da platim sva piva koja sam popio. Uzeo je novac, a onda vratio jedan deo.
„Dva piva su bila na moj račun. I kod vas se nekada igrao dobar fudbal, uništio vas je rat. Šteta. Kao i kod nas posle rata, fudbal je bio mnogo loš“, rekao je.
„Šteta, da. Fudbal je sada očajan. A otkud ti tako dobro govoriš engleski?" pitao sam.
„Živeo sam posle rata u Glazgovu, u Škotskoj. Radio sam u jednom hotelu, skoro dvadeset godina, a onda se vratio ovde, ovde sam i rođen, i otvorio sam ovaj bar, i evo me, tu sam“, rekao je.
,,A što u Glazgovu, što tamo?“ pitao sam.
„Pobegao sam. Morao sam. Ratovao sam za Musolinija, bio sam mnogo mlad, i morao sam da pobegnem. Kad se ovde smirilo, i postalo bolje, vratio sam se. A i dalje sam za Musolinija“, rekao je i nasmejao se glasno.
,,Pa mrtav je odavno", rekao sam mu uz osmeh.
,,Ko? Duče?! Nikad! Nikad!" vikao je, udarao se po srcu i smejao se još glasnije.
Rekao mi je da svratim kad god poželim i pozdravili smo se.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:36

Слика

10.
Uplašio sam se da mogu ostati bez cigareta, čim sam se probudio. Ostalo mi je još samo desetak cigareta. Probudio sam se u tom strahu, iako ne spadam u ljude koji puše previše, barem ne više od jedne paklice dnevno. Jednostavno moram uvek da imam cigarete. Brzo sam se obukao i otišao do sela. Bilo je oko deset prepodne. U selu, to sam već znao, postojale su samo dve radnje u kojima se mogu kupiti cigarete. Sjurio sam se do Belađa. Prva radnja je bila zatvorena. Vrata su bila zaključana, roletne spuštene, nije bilo nikakvog natpisa. Možda ne rade kad je ružno vreme, pomislio sam. Možda to mogu sebi da priušte. Nisam mogao odmah da se setim u kojoj uličici se nalazila druga prodavnica, i Iutao sam izbezumljen. Nije bilo nikoga koga sam mogao da pitam. Nikoga nisam sreo. Bio sam gotov, pomislio sam, samo mi je još trebalo da ostanem bez cigareta. To je nešto što zaista nisam želeo. Imao sam samo još pola poslednje pakle. Video sam u prolazu da je i apoteka zatvorena, i radnja u kojoj sam kupio kravatu. Sreo sam jednu ženu i ništa me nije razumela, pitao sam je gde mogu da kupim cigarete, i ona je pokazala da nema cigarete, da ne puši. Bio sam siguran da ovo nije dan za donošenje odluke o prestanku pušenja, nisam ni želeo da prestanem da pušim. Lutao sam. Nikako nisam mogao da pronađem tu drugu prodavnicu. Prošao sam pored autobuske stanice i zastao da pogledam u koje vreme polazi autobus za I<omo, ili Milano, ili za neki drugi grad. Tamo su sigurno prodavnice otvorene. Prepisao sam red vožnje, za svaki slučaj, a onda ušao u prvu sledeću ulicu, i video natpis ,,Tobacco“. Vrata su bila otvorena. Koliko mi je samo tada bilo lakše. Uzeo sam boks „marlboro" cigareta, i tek onda opušteno razgledao po radnji. Kupio sam kutiju krekera, dve razglednice i karton ,,tuborg“ piva. U izlogu fotografske radnje prekoputa bilo je dosta starih crno-belih fotografija. Na jednoj sam video Alfreda Hičkoka, tačno 12. septembra 1966. boravio je u Belađu. Zapalio sam cigaretu.
Vraćao sam se polako u apartman, i dok sam se peo uz brdo, video sam jedno limunovo drvo. Nisko, otprilike moje visine, sa zelenim, okruglim voćkama. I samo su se na jednoj grani pojavile one zrele voćke, žute boje. Bilo je hladno. Stajao sam na jednom uzvišenju, videle su se samo tanke linije tamnih planinskih vrhova u Švajcarskoj. Uzeo sam jednu konzervu „tuborga" i otvorio je. Nebo iznad tih planina bilo je žarko crveno. Mogao sam da čujem zavijanje nekog psa odatle, i ništa drugo. Kad je pas u jednom trenutku ućutao, ništa se više nije čulo, sem onoga što sam ja činio. Disao sam, i to teško. To sam činio. Noge su me bolele od jurcanja za duvanom, pa sam malo teže disao. I onda sam to slušao. Kako dišem. I pio sam pivo. Bilo je hladno i vlažno, ružno vreme. Ni ovi bogataši nisu mogli da imaju baš sve. I oni su morali da sede malo u svojim velikim kućama.
Ponovo nisam otišao na večeru. Nije mi se išlo. Javio sam iz sobe da neću doći na večeru. Nisam bio gladan, bilo je vlažno, hladno, sedeo sam u sobi, pio pivo i slušao onespokojavajuće vesti iz Srbije, te male zemlje odakle sam, i gde živim, i gde smo ga svi, kako stvari stoje, najebali. Tako je rekao tranzistor, a tako sam i ja mislio. I odmah sam promenio stanicu. A taj tranzistor, to je jedno čudo. Samo stavim vrh kažiprsta na ono dugme kojim se menjaju stanice, legnem, zažmurim, i vrtim to dugme. Jezici razni, muzike razne, daljine. . . Onda sam ponovo čuo svoj jezik, bilo mi je muka od njega i isključio sam tranzistor. Obukao sam se i krenuo ka selu. Sreo sam onog filozofa, Klarka M. Klerisa, stajao je ispod jedne krošnje. Imao je žutu vetrovku i kapuljaču preko glave. Ruke su mu bila iza leđa. Pozdravili smo se.
,,Je l’ u šetnju?" pitao sam ga.
,,Ne“, rekao je.
,,Je l' sve u redu?“ pitao sam ga, izgledao je loše i zabrinuto.
„Nije. Ništa nije u redu. Nisam obavio svoj posao. Došao sam čak ovde a nisam rešio svoj problem, za koji sam bio siguran da ću ga baš ovde rešiti, a sutra idem odavde", odgovorio mi je.
Nisam ga ništa više pitao. Ostavio sam ga, tu, ispod te krošnje. Bilo mi je bolje da ga ništa više ne pitam. Izgledao je baš loše. Imao je neki problem. Meni je bio potreban šank i neko drugo društvo. Otišao sam do Alde, ali imala je slobodan dan, kako mi je rekla devojka koja je radila umesto nje. Otišao sam do „Sport" bara, nije bilo ljudi, Augusto je stajao sam za šankom kada sam ušao unutra.
„Viva Juve!“ viknuo je.
Napokon sam bio u svom društvu.
„Viva Duče!“ viknuo sam.
Rukovali smo se i smejali se. Odmah sam dobio flašu piva. Postali smo odmah prijatelji. On je znao koliko je meni, i za moj život uopšte Musolini bio važan, Augusto je to znao, da mi je svejedno, ali tako smo se zabavljali. Pili smo do kasno u noć. S Augustom je bilo lakše nego s Aldom, nisam morao da crtam, govorio je engleski bolje od mene, što mi je odgovaralo.
„Kako ti se sviđa ovde u Belađu?" pitao me.
„Sviđa mi se, lepo je gore na brdu, i lepo je muvati se po Belađu, po ovim uskim ulicama, i uz jezero", rekoh.
,,To su dve stvari, to nije isto“, relcao mi je Augusto.
„Kakve dve stvari?" pitao sam.
,,Pa selo Belađo i brdo Tragedija, to nije isto, to je odvojeno.“
„Kako?"
„Tako, uvek je bilo tako. Nikada nisam bio gore, na brdu. Ni pre rata, kao dete, ni sada, nikada. To su dve stvari“, rekao je.
„Nikada nisi bio na brdu?“ pitao sam.
,,Ne“, rekao je Augusto.
Nije bio uzbuđen zbog toga. Meni to nije bilo jasno. Belađo je malo mesto, Tragedija je veliko brdo iznad tog mesta.
,,Je l’ bi voleo da vidiš to brdo?“ pitao sam.
„Možda, da, jednom, da vidim ovaj moj Belađo kako izgleda odozgo, možda samo zbog toga, ali to je privatno vlasništvo, to ti je tako, nema veze", rekao je mirno.
Pili smo pivo obojica. On mi je onda pričao o tome kako je uhvaćen Musolini, tu u nekom selu, baš u blizini jezera Komo. Pričao mi je da se prerušio, da je obukao partizansku uniformu, i da ga je neko ipak prepoznao, i sprečio ga da pobegne. Ali rekao mi je da je to jedna od priča, jedna od verzija, a ima ih više.
,,U koju ti veruješ?" pitao sam ga.
„Samo u jednu. U Italiji je bilo dobro kada je on preuzeo stvar i dok je on vladao, ali nas je sve zajebao kad se spetljao sa Hitlerom, onim idiotom. U tu priču verujem. Bio sam mlad tada, ali mi je bilo dobro, i meni i mojoj porodici i svima, toga se odlično sećam. A kako je stradao, jebe mi se za to. Svejedno mi je kako je stradao i koja je verzija tačna. Jebe mi se, sam je kriv. Nije mu trebao Hitler", rekao je Augusto.
Ćutao sam. Ništa o tome nisam znao. Ni da li je Augusto u pravu, ni da li je Musolini bio dobar za Italiju, ništa nisam znao. Rekao mi je da ima mnogo ljudi u okolini koji isto tako misle, i da se povremeno okupljaju, ali ne da bi politički delovali, nego da bi pili vino i urlali o tome kako je Musolini bio dobar, a u stvari im to više i nije bilo toliko važno. Tako je govorio.
„Izvini, mnogo pričam, popio sam malo više“, rekao je. „Sve je u redu, i ja sam popio. Ali i sad to misliš, da je bio dobar?“ rekoh.
,,Pa naravno, uvek ću to da mislim, sad sam malo pijan, ali ću jednom to da ti objasnim."
„Viva Duče!“ viknuo sam glasno.
Augusto se zagrcnuo, zakašljao se i nasmejao. Prepao sam ga.
„Viva Duče!“ rekao je i nasmejao se.
Napili smo se.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:37

Слика

11.
Opet je bilo hladno, i opet oblačno, i opet vetar i opet sitna kiša. Ipak sam izašao iz svoje radne sobe. Nije mi se sedelo unutra. Uvek mi je bilo bolje napolju. Na stepenicama sam sreo profesora književnosti i pesnika iz Nigerije, dr Ezenva Ohaeto, onog što je pisao zbirku pesama Plamenovi, i kog je stegao išijas. Malo je bolje izgledao, ispravio se, ali je i dalje teško hodao. Rekao mi je da mu je doktor dao injekciju u leđa, i da mu je sada bolje, ali se plaši da mu se bol ne vrati.
,,Po ceo dan moram da ležim u krevetu i pišem, a došao sam čak iz Afrike", rekao mi je.
„Baš mi je žao zbog toga“, rekoh.
„Jebi ga“, opsovao je na engleskom.
U parku, jedan čovck je skupljao lišće grabuljom. Drugi je potkresivao žbunove. Ni njima nije smetalo vreme, kao ni meni. Posmatrao sam ih kako rade. A radili su lep posao. Stavio sam kapu na glavu, i rešio da pokisnem. Da budem mokar. Ionako se veći deo života samo sušim.
Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje. Kisnuo sam, otišao do sela i hodao po pristaništu. Tu su bile i palme. Sa njih je kapala voda. Bio je tu i jedan manji brod, ukotvljen. Uopšte nije bilo loše. Ali na kraju sam ogladneo i vratio sam se nazad, u vilu.
Obukao sam košulju, obrijao se, stavio kravatu i otišao na večeru. Ušao sam odmah u salon po aperitiv. Gregorio mi je sipao piće i pitao me što ne dolazim u vilu. Odgovorio sam mu da se odmaram malo od ljudi iz vile. On je to razumeo. Gospođa Rouzmeri je bila zabrinuta što me nije bilo dva dana.
„Nije mi bilo dobro, i imao sam mnogo posla, ali sada mi je bolje“, slagao sam.
,,A i vreme je tako loše, bolje je sedeti i raditi. Kako ide pisanje?" pitala me je.
„Dobro, baš kako treba“, slagao sam opet, uobičajeno.
„O, baš mi je drago zbog toga", rekla je iskreno.
Smučilo mi se bilo koliko lažem. Bio mi je potreban neko u vili kome bih mogao da kažem istinu, barem nešto malo, da napokon prestanem š glupostima. Bila je tu gospođa Rouzmeri i bio je tu gos’n Somerman, i bio je tu Gregorio. Da, oni su bili tu. Njima sam to mogao sigurno da kažem. Ali odložio sam to za neko drugo veče.
Dr Klark M. Kleris je odlazio, i svima je, opet, bilo žao. Sedeli smo za velikim, glavnim trpezarijskim stolom, nas dvadesetak. Jednoj gospođi su krenule suze. Tako su se lepo družili ona i gos’n Kleris. Rekla je to pred svima, rekla je da je to jedno neponovljivo druženje, i dodala da je gos’n Kleris divan čovek. Gospođa Rouzmeri je rekla da se zbog takvih Ijudi vredi okupljati, i družiti se. Gospodin Somerman je držao sklopljene šake na stolu, gledao je u svoj tanjir i vrteo ga. Bilo mu je dosadno. Gospođa Kirskilova je jela grisine i uživala. Ostali su tugovali. Dr Kleris je rekao da ne može da veruje da odlazi, i bilo mu je stvarno teško, toliko mu se sve svidelo u vili.
„Iako me toliko lepih stvari čeka i kod kuće, najradije bih, zaista, da ostanem ovde, sa svima vama, i da radimo, i da se družimo, da razmenjujemo mišljenja, za ovim stolom, zauvek, uz ova izvrsna vina i ovu predivnu hranu, sa ovim divnim osobljem“, rekao je gos’n Kleris.
Gos’n Somerman me pogledao, sedeli smo jedan pored drugog. Iskezio mi se namerno. Zasmejao me. Onda mi je šapnuo:
„Kako ljudi seru, je l' vidiš?“
,,Vidim“, šapnuo sam mu.
Stvarno, kakvo glupiranje, pomislih, ostani čoveče, dovoljno si bogat, nemoj da ideš kad ti je toliko lepo, rekoh u sebi, i sve te predstave, pomislih opet, koje toliko dugo traju, bio sam sve nervozniji, podigao sam odmah ruku i konobar Gregorio mi je doneo čaj. Zbunio me je. Pogledao sam ga. Nasmejao se i on.
„O, pardon, gospodine", rekao je i otišao po flašu vina smeškajući se zadovoljno.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:41

Слика

12.
Čovek, valjda, u životu ima svojih dobrih i svojih loših trenutaka. To i čini život. Ispravljaš ih i popravljaš se. Koliko možeš. Da bi ponovo negde zabrljao. Ukoliko ti je stalo do bilo čega. Nekada to može, a nekada ne može ništa da se popravi. Ustao sam tog jutra i otišao u selo da kupim neke čarape. Da budu tople i jeftine, to mi je bila namera, pošto sam zaboravio da ih spakujem kad sam polazio. Nisam bio sposoban da organizujem pakovanje jednog kofera, stvari potrebnih za mesec dana, a za više od jednog kofera nisam ni imao stvari. Ništa što je veče od jednog džepa nisam bio sposoban da spakujem i da organizujem.
Bilo mi je malo lakše kada sam, u ovom tako skupom selu, pronašao jednu malu radnju s jeftinim čarapama, i kupio sam tri para. Imao sam sreće, video sam natpis na vratima da je radnja subotom otvorena samo dva sata ukupno, i to samo subotom. A bila je baš subota. Pitao sam prodavca zašto imaju tako kratko radno vreme, on mi je odgovorio da nije kratko, da mu je to dovoljno. Govorio je engleski. Onda mi je ponudio jedan džemper, rekao je da je vrlo jeftin. Video sam cenu i sve mi je bilo jasno. Džemper je koštao koliko i dvesta pari čarapa. Pitao sam ga zašto su čarape tako jeftine, a džemperi tako skupi. Rekao mi je, nadmeno, da je njegova radnja poznata samo po džemperima, i da ljudi dolaze kod njega samo zbog toga, i to samo subotom. Shvatio sam tada zašto neki ljudi ne moraju mnogo da rade. Bio sam zadovoljan sa tri pari čarapa. Osećao sam se kao posle nekog dobro obavljenog posla. A onda, najbolje ide čaša dobrog pića. Da bih, barem na kratko, izbegao nove loše trenutke u životu, nisam hteo da preskočim tu čašu. Stigao sam do vile, i ušao u salon za aperitive. Nije bilo nikoga. Flaše su stajale na malom šanku. Poslužio sam se, sipao sam dupli konjak, za promenu. Čarape sam držao u kesi. UvaIio sam se u fotelju, i ušao je Gregorio.
„O, poranio si", rekao je.
„Subota je danas, ne radim preko vikenda", rekao sam.
,,Da, znam, premorio si se ovih dana, rekao mi je Augusto da baš mnogo radiš", rekao je Gregorio i smejao se.
,,A, poznajete se?“
„Svi se ovde poznajemo. Što si uzeo taj konjak, imaš ovaj ovde, taj je bolji, skuplji, stariji, što ga ne piješ?"
„Daj ga, nisam to znao.“
„Evo ti flaša ovde, sad će gosti da stignu, moram da radim", rekao je.
,,Pa i ja sam gost“, rekoh.
,,Da, znam, gospodine. Dao sam ti flašu, poslužio sam te, uživaj", nasmejao se i počeo da priprema salon za goste.
Konjak me ugrejao. Ručao sam pohovani praziluk preliven nekim sosom i popio čašu crnog vina. Rešio sam da se popnem na drugo brdo, na kojem još nisam bio. Video sam ga jednom sa vrha brda Tragedija. Bilo je nešto više, i nalazilo se izvan sela, ali ne mnogo udaljeno. Poneo sam flašu vode. Hodao sam kroz selo, i napuštao ga. Više nije bilo kuća. jedan pas je ulazio u selo. Vraćao se odnekud, krupan, žuti pas. Mimoišli smo se. I popeo sam se na to drugo brdo, van sela, nije trajalo dugo. Nije bilo naporno. Bila je tu samo jedna staza, i ona je vodila do vrha. Tu je bila mala poijana sa nekoliko stabala. Mislio sam da se popnem na jedno drvo, kad sam stigao, ali nisam. I to brdo je bilo isto kao i ono na koje sam se do tada peo, iznad vile. Šuma, razno drveće, ali bez uskih staza i bez uredno potkresanog žbunja. I brdo je bilo samo malo više, pa je i pogled bio drugačiji, iako su se videle iste stvari, isto jezero, iste planine i vrhovi, ista sela, i krovovi Belađa, samo iz drugog ugla. Zbog tog drugog ugla, vredelo je popeti se. Pio sam vodu, gledao sam jezero, i video sam brdo Tragedija, koje sam poznavao iznutra, ali ne i kako izgleda odavde. Bilo je lepo. Mogao sam da budem miran, onoliko koliko je to bilo moguće u tom trenutku. A mogao sam. Baš sam mogao. Pio sam vodu.
Vratio sam se u vilu i otišao na večeru, sedeo sam sa gospođom Rouzmeri. Gos'n Somerman nije došao. Pored nas je sedela gospođa Kirskilova, koja je pre večere držala predavanje o mitologiji u književnosti. Pošto nisam bio na predavanju, gospođa Rouzmeri, moja najbolja drugarica u vili, sve mi je prepričala. Rekla mi je da je to bilo zanimljivo predavanje. Gospođa Rouzmeri je bila jako fina žena. Vodila je računa o svemu. Pazila je šta govori. Gospođa Kirskilova je slušala i ćutala. Očigledno se ispraznila na predavanju. Nije čak jela ni svoje omiljene grisine. Brzo je pojela samo supu i otišla od stola.
„Izgleda da se baš zamorila na predavanju", rekao sam gđi Rouzmeri.
„Iskreno, svi smo se zamorili", rekla mi je.
,,Što?“
„Bilo je zanimljivo, ali je predugo trajalo", rekla je.
,,Je l’ gos’n Somerman bio na predavanju?" pitao sam.
„Jeste. Smučilo mu se“, rekla je.
,,Je l’ zbog toga nije došao na večeru?"
„Zbog toga, da, baš mu se smučilo."
Posle večere bi mi odmah postajalo dosadno u „Vili Serbeloni“, iz večeri u veče sve više, pa sam zato morao dole u selo. Otišao sam odmah u bar ,,Sport“, kod Augusta. Na malom trgu kod crkve bila je gužva. Neke žene su se okupile. Unutra, u baru, opet su bili sve stariji muškarci, za šankom, bilo je tu i flipera i aparata za kocku, ali niko nije igrao. Bilo je više ljudi nego inače, i bilo je bučnije. Iza šanka su stajala dvojica Augusta, dva ista čoveka, iste visine, iste sede kose, ali samo je jedan nosio naočare. Taj je ipak bio onaj pravi Augusto. Doveo je svog brata blizanca, hteo je da me upozna s njim. Upoznali smo se, zvao se Luiđi. Popričali smo malo, ali je Luiđi bio uključen u neku bučnu raspravu, u baru. I Augusto je učestvovao u toj raspravi. Naručio sam pivo. Nisam razumeo ni reč italijanskog, osim kad se jedan od prisutnih krstio i spominjao majku. Pitao sam Augusta o čemu se radi, rekao mi je da biraju predsednika opštine, tako nešto. Onda je ušao jedan tip u kafanu, i trojica su se sklonila od šanka. Po izgledu i načinu kako je ušao, i kako su svi odjednom ućutali, mogao sam da zaključim da je to neka lokalna bitanga. Sa jezera Komo. Mislio sam da takvih u Belađu nema, ali prevario sam se. Očigledno ih ima svuda, i svi izgledaju isto. Uvek možeš da ih prepoznaš. U Beogradu, kod Đeram pijace, ima ih gomila istih takvih, i bilo gde, isti su, svuđa su isti. Pogledao me je, nisam mu bio poznat, pa je malo zadržao pogled, bez nekog posebnog značaja. Buljio je u mene. Rekao mi je nešto na italijanskom. Rekao sam mu na engleskom da ga ne razumem.
„Stranac, a? Kako si?" pitao me na lošem engleskom.
„Dobro sam. Kako si ti?" rekoh.
Nije mi odgovorio, samo me je gledao. Onda je popio dva kratka žuta pića, spustio novčanicu na šank i izašao napolje. U kafani su se ponovo svi opustili i razgalamili. Pitao sam Augusta za tog tipa. Pipnuo se kažiprstom po slepoočnici par puta.
„Kreten. Iz susednog je mesta. Ludak", rekao je.
,,Je l’ bolestan?" pitao sam.
,,Ma ne, ne, samo budala iz sela, znaš već, kreten i budala, i nezgodan kad popije, to je sve", rekao je.
Augusto mi se izvinio, okrenuo mi leđa i ponovo se ukIjučio u raspravu. Njegov brat Luiđi je urlao. Ostao sam tu još neko vreme, gledao sam kako biraju predsednika između sebe, dok su žene isto to radile, ali ispred crkve, napio sam se piva, a onda izašao iz bara. Nisam otišao do Alde, bio sam umoran za crtanje. Odložio sam i to za drugi put.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:41

Слика


13.
Posle pet dana, napokon, ponovo je sunce zasijalo, jako, i nebo je opet bilo vedro, tako vedro i baš plavo nebo. Bilo je lepo. Spremačica je ušla i opet se uplašila kad me je videla, mislila je da sam odavno izašao. Iako fina žena, postala mi je dosadna. Stajao sam ispred nje u gaćama.
,,Ne moraš svaki dan da čistiš, ionako sam uglavnom napolju“, rekoh.
„Izvinjavam se, ali moram, to mi je posao“, zbunjeno je rekla.
,,Pa ako hoćeš mogu da odem gore do kancelarije i da im kažem da ne moraš svaki dan da
istiš, i da te oslobodim te obaveze?" rekao sam joj iskreno,
,,A ne, ne, misliće da sam uradila nešto Ioše“, rekla je, upIašeno.
„Ali ja ću reći sve najlepše o tebi, samo ću tražiti da ne moraš svaki dan da čistiš, nego svaki drugi dan, na primer?" ,,A ne, ne, meni treba ovaj posao, molim te“, rekla je.
„O jebem ti i život i posao i sve... “, to sam rekao na srpskom.
„Evo, za petnaest minuta izlazim", to sam joj rekao na engleskom.
„Hvala, mnogo hvala", rekla je i izašla.
Pričali smo na engleskom. Bila je baš simpatična žena. Niska, punačka, takvih je i bilo najviše u Belađu. Nisam video zbog čega bi spremala stan svakoga dana, nisam baš sve to mogao da razumem. Ali, dobro, to je bio njen posao. Želela ga je. To sam razumeo. Širom sam otvorio prozor i u trenutku se sledio od hladnoće. Prevarilo me je sunce, bilo je hladno napolju, još uvek, i odmah sam stavio kapu na glavu. Tek sam se posle obukao. Čarape, pantalone, džemper, i ostalo. Čuvao sam sinuse i glavu. I izašao sam napolje. Na brdo, gde drugo.
Navike su zbilja gadna stvar, nekih ne možeš da se oslobodiš, neke ne možeš da poneseš svuda sa sobom. Skupe su. Sem radnih navika, naravno. Svuda se može nešto raditi, ako moraš, iii želiš. Ali ja nemam taj problem. Ne moram uopšte ništa da radim. Nigde. Imam problema sa nekim drugim lošim navikama, ali sa radnim navikama nemam. Po svojoj prirodi, u Belađu sam mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam ionako svuda mogao da se baš isto tako osećam. Po prirodi stvari, imao sam tu priliku, mogao sam da uživam. Nisam imao nikakve obaveze prema domaćinima, njima je jedino bilo drago kada svi večeramo zajedno. Dobro, kravata i sako su bili poželjni, a to zaista nije bilo strašno. S obzirom da su mi platili put, i da su mi dali dobar džeparac, i da sam imao besplatne obroke i bcsplatan smeštaj, ta zajednička večera, kao i kravata, u tom slučaju, bili su zaista sitnica. Ostalo vreme sam mogao da provodim onako kako sam želeo. Imao sam svoj apartman u vili i posebnu radnu sobu, sa velikim staklenim stolom, kompjuterom, štampačem, malom bibliotekom, velikim uzidanim kaminom, i jednom sofom sa visokim uzglavljem, ukoliko bih poželeo da predahnem, i da prilegnem. Tu je bio i aparat za kafu. Kroz prozor sam imao pogled na jezero i okolne planine, bilo je idilično. Nisam sebi postavljao nikakva pitanja, ni čime sam, kao ni da li sam sve to zaslužio. Bio sam tu gde sam bio. Mogao sam i da se rekreiram, svuda oko vile je bio ogroman park i velika šuma, sa sređenim stazama za pešačenje, ili trčanje, i jedan teniski teren. Samo, ja nisam tako navikao. Sve to toliko nije imalo veze sa životom kakvim sam inače živeo. Tamo, kod kuće. I pošto je bilo na samo mesec dana, nije bilo strašno, ali da je bilo na duže, morao bih da menjam neke navike. One loše, za početak. Navike se menjaju stvaranjem novih navika, negde sam to pročitao. Tako su tada stvari izgledale. fedino ta činjenica, da mogu biti bilo gde i nešto pisati, olakšava stvari. Olakšava i život. Jer ionako sam pisao za vrapce.
Otišao sam na ručak i bilo nas je samo petoro, profesor Gilhart sa svojom suprugom, gospođom Ninom Pantaleoni, gospođa dr Milita Stein Kvin i gospodin Ričard Kreveman, sa Novog Zelanda, koji su upravo stigli u „Vilu Serbeloni", i ja, gospodin, vidno neraspoložen. Za ručak smo imali raviole s brokolima, mnogo salate, i slatkasto, ali ukusno belo vino. Svi su razgovarali, nisam znao o čemu, nisam učestvovao. Samo kada sam bio primoran izustio bih poneku reč, kada me je gospođa Milita, s Novog Zelanda, pitala da li i u zemlji iz koje dolazim ima konjskih trka.
,,Ima“, odgovorio sam.
„Zaista! To je predivno! Idete li na konjske trke?“ pitala je.
,,Ne idem."
,,A imate li hipodrom? Kakav je?“ pitala je.
„Imamo hipodrom, ali nemam pojma kakav je, nikad nisam bio.“
„Nikada niste bili?! Što? Je I’ ne volite konje?"
,,Ne volim trke“, rekao sam.
„O, to je šteta, pa to je tako uzbudljivo, možda kad biste se kladili, možda biste onda zavoleli ltonjslte trke", rekla je.
,,Pa ne verujem, ni jedno ni drugo me ne zanima. Ni da se kladim na konje, ni da idem na konjske trke, ne zanima me ni hipodrom, ni ljudi koji idu na hipodrom, ni ljudi koji se Iđade na konje, ništa me od toga ne zanima", rekao sam joj.
„Ali konj je predivna životinja!" rekla je.
„Jeste, ali ne na hipodromu", rekao sam.
Ona je bila dosadna, ja sam bio uporan. Odustala je. I nastavio sam da jedem. Ali, pošto sam bio mnogo mlađi od njih, imali su razumevanja. Nisu me više dirali. ,,On đolazi iz ope zemlje gde je bio onaj tako jeziv rat. I gde je još uvek vrlo loša politička situacija, i verovatno ekonomska, sigurno jako loša, i gde sigurno ima razloga za zabrinutost." Čuo sam to, ja, gospodin, kad sam izlazio iz sale za ručavanje i malo sam se zadržao, namerno, u hodniku, kraj vrata, čuo sam kad je profesor Gilhart to rekao. I onda sam se malo nasmejao, jer sam čuo kad je stara gospoda Nina Pantaleoni rekla ,,da je on jedan vrlo pristojan i ljubazan mladi čovek". Ipak nisam džabe, ja, gospodin, kupio kravatu i košulju.
Posle ručka sam se izvalio na klupu, ispred vile, podigao sam noge na jedan kameni stub, nisam ni o čemu razmišljao, samo sam prelazio preko svega što sam mogao da vidim odatle. Pazio sam da mi ništa ne promakne. Svaki čamac koji je plovio jezerom, svaka ptica koja je preletala, svaki dim iz dimnjaka u daljini, sve što je mrdalo, sve što se pomeralo, sve sam registrovao. I ostao sam tako puna dva sata. Skinuo sam džemper, i u letnjoj majici, kratkih rukava, u novembru mesecu, poturio sam se tako toplom suncu neko vreme. Bilo je zaista toplo, iznenada. Muve su zujale kao u julu. Gušteri su carevali. Video sam jedan oblak kako seče brdo. I video sam čamac. Jedan čovek je veslao, a na klupici u tom čamcu sedela je žena. To je bilo dole, na jezeru, prilično daleko od mesta na kom sam se nalazio, ali mogao sam da čujem udaranje vesla po vodi jezera. Vrteli su se u krug. Mislim da je ljubav bila u pitanju.
Proveo sam tako celo popodne. 1 na kraju, naglo je zahladnelo. Opet je sve bilo normalno.
A onda i večera. Bilo je tih trenutaka kada sam jedva čekao da vidim šta su ti dobro plaćeni kuvari spremili. I da, zaista, uvek je ta hrana bila dobra i jako ukusna. Gospođa Nina Pantaleoni, gospođa Meri Mortimer, gospodin dr Ezenva Ohaeto, i ja, pričali smo o hrani. Mi smo bili ekipa za izdvojenim stolom. Tako je ispalo. Večerali smo ribu, spanać i karfiol, i neki sos. Ja sam jeo i crni hleb. Gospođa Nina i ja smo pili vino. Raspoloženje mi se popravilo. Gospođa Meri Mortimer je imala minđuše koje su u stvari bile dve minijaturne knjige koje su visile na njenim ušima. Dok je pričala, te knjižice su se njihale levo-desno. Držao sam čašu u ruci i gledao samo u uši te sede gospođe: ko bi mogao da očekuje da par minđuša neke babe može toliko da popravi raspoloženje?! A to mi se upravo i đesilo. Ustao sam od stola, pozdravio se i otišao do sela. Crtalo mi se s Aldom.
Nije bilo gužve u „Spiritual baru. Alda je čitala neki časopis kada sam ušao. Bilo je samo dvoje gostiju za jednim stolom.
„O, kako si?“ pitala je na engleskom.
„Dobro, dobro", odgovorio sam na italijanskom.
Ona nije bila baš dobro. Smučio joj se posao za tim šankom. Crtali smo. Nacrtala je taj šank i napisala ime vlasnika tog bara, i onda nacrtala krst preko tog crteža, sahranila ga je, i kažiprstom prešla preko kože na svom vratu, ispod brade. To je značilo da joj je bilo dosta tog posla, i dosta svega u tom baru. Stavila je flašu vina na šank, i stavila čašu ispred mene, pokazala je rukom da mi to poklanja, da mogu da pijem koliko želim. Sipao sam vino. Ona nije htela. Onda sam ja nacrtao nju. Nije je bilo teško nacrtati, najvažniji detalj je bila njena kosa, nactaš glavu i zgužvane linije oko te glave, njenu kovrdžavu kosu. Onda sam tu stavio veliki znak pitanja. I jednu strelicu, ali ka ničemu, u prazan deo tog papira. Shvatila je. Rekla je prvo nešto na italijanskom, a onda je na engleskom rekla da ne zna. Nije znala šta će sa sobom. Nije bila raspoložena. Htela je nešto da mi objasni, ali je išlo teško. Ona je crtala, ja sam pio vino. Crtala je dugo, baš dugo. Na kraju, kad je završila, pokazala mi je crtež. Nacrtala je grupu devojaka nalik na nju, zaokružila je sve te devojke, napisala „Belađo", i nacrtala je tri strelice koje su vodile iz tog kruga. Na kraju jedne je pisalo „Milano" i pored toga znak pitanja. Na kraju druge je bio nacrtan muškarac i oko njega mnogo onih znakova za dolarske novčanice. Na kraju treće strelice, jedna kuća, ona, muškarac, deca. Nije mi bila jasna samo prva strelica, ona gde je pisalo ime grada Milano, i taj znak pitanja. Zaokružio sam to. Napravila je takav izraz lica, i napravila takav pokret rukom, i shvatio sam. To je značilo da ode odavde, iz Belađa u Milano, pa šta bude. Onda je ipak sipala vino i sebi. Nisam znao šta da joj nacrtam. Ili da ode pa šta bude, ili da čeka muškarca sa puno novca, ili da ostane u Belađu, da se uda, i da ima porodicu. Ćutali smo i pili vino. Podvukao sam onog muškarca sa puno novca, i lupio vrhom olovke po njemu. To je bio kao neki predlog s moje strane. Alda je uzela olovku i precrtala tog muškarca. Pokazala mi je mesto za prsten na ruci. Podvukla je kuću i porodicu. Nasmešila se, bio je to izraz na licu koji je govorio šta će najverovatnije da bude.
„Saluti" rekao sam i podigao čašu.
„Saluti" podigla je čašu i nazdravili smo.
Rešili smo njen problem. Meni je vino baš išlo. Alda se rascrtala, popila je dve-tri čaše, bilo joj je dovoljno, bila je pripita, vesela, i samo je crtala i pričala mi nešto na italijanskom, i povremeno bi izgovorila nešto i na engleskom, i samo je crtala, i kad više nije bilo vina u flaši donela je drugu, i ona je crtala i smejala se, pričala je sve vreme, a ja sam samo pio, i pio, dok je ona crtala i pričala i smejala se, ja sam samo pio i onda se baš napio. Pogledala me je u jednom trenutku i pokidala se od smeha. Ja nisam imao pojma gde se nalazim, ništa nisam znao, ni šta to ona crta, ni šta se u tom trenutku dešava. Sigurno mi je i izraz lica bio takav. Držala se za usta i smejala mi se. Meni se vrtelo u glavi od vina.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:42

Слика


14.
Gospođa dr Milita Stein Kvin je predavala istoriju na Univerzitetu Kanterberi, na Novom Zelandu. Drugog dana nakon što je stigla u vilu, dok se šetala zajedno sa svojim mužem Ričardom, pala je i uganula članak na nozi, i posle je morala da hoda sa štakama. U „Vilu Serbeloni" je došla da radi studiju o identitetu Australije, Novog Zelanda i pacifičkih ostrva, zajedno sa Ronaldom Denonom. On je bio nešto kao njen mentor. Gospodin Ronald Denon je bio profesor istorije pacifičkih ostrva na Australijskom Državnom Univerzitetu, u Kanberi. Došao je ovde sa svojom suprugom, gospođom Meri Mortimer. Gospođa Meri, kao i gospodin Ričard, suprug gospođe Milite, nisu imali nikakvog posla. Pratili su svoje supružnike, koji su sarađivali na projektu. Da nije sve bilo baš tako sjajno u toj njihovoj saradnji, u vili, ali i inače, saznao sam od gospodina Ronalda Denona, vrlo simpatičnog starijeg čoveka, koji mi je rekao da je gospođa Milita jedna nemoguća žena, koja ga je zamolila da joj pomogne oko nekih delova studije, ali da se njih dvoje ništa ne razumeju.
„Ona jednostavno ne razume neke osnovne stvari, i meni je već odavno muka od te studije koju treba da uradimo, a tek smo počeli", rekao mi je.
Nisam bio siguran zbog čega to meni priča, samo sam stajao na svom starom mestu, u aperitiv baru, u vili, pijuckao viski, i čekao da konobar Gregorio saopšti da je sve spremno za ručak. Gospodin Ronald se baš raspričao. Pijuckao je džin. Rekao mi je da mu se ranije već jednom smučilo to bavljenje sličnim istorijskim problemima, i saradnja sa drugim profesorima, tolilco mu se smučilo sve to, da je jednom čak i napustio Univerzitet. Sedeo je uglavnom kod kuće i pokušavao da napiše roman, i pošto mu nije išlo, vratio se istoriji, morao je da se vrati na Unirvezitet. Onda sam shvatio zašto to meni priča.
,,A ti si napisao da si ovde došao da pišeš roman, je l' tako?“ pitao je.
,,Jeste“, odgovorio sam.
,,I pišeš li ga?“
,,Ne“, rekoh napokon istinu nekome.
,,Pa naravno, ko je lud da dođe ovde i da piše roman. To je trebalo i ja da napišem, da ću ovde da pišem roman. Kako sam ispao glup“, rekao je gos’n Ronald i uzeo još jednu čašu punu džina.
Ništa nisam rekao. On je nastavio da priča i da pije džin.
,,Ne znam zašto sve ovo baš tebi pričam, verovatno mi je krivo, i malo sam ljubomoran, niko te ovde ne gnjavi, došao si sam, bez žene i bez saradnika, možeš da radiš šta hoćeš, i nemaš posla sa ženom kao što je ova glupača sa Novog Zelanda. Kako sam ispao glup... A i ovde je ponekad sve tako odvratno uglađeno", rekao je.
,,Pa meni nije toliko odvratno, navikao sam se“, rekoh.
,,To tebi nije, ne bi ni meni bilo da sam napisao da ću ovde da pišem roman", rekao je.
Nisam mu ništa odgovorio, nisam ga ništa ni pitao, shvatio sam da je tako bolje. Gospodin Ronald nije bio raspoložen. Popio je još jedno piće, i kad nas je konobar pozvao na ručak, gospodin Ronald je ljutito rekao da nije gladan i da neće da ruča. Otišao je da prošeta. Pravi stari džangrizavi profesor istorije, pomislih. Ali jako simpatičan. 1, dok sam sedao za sto, čuo sam kad je gospodin Ričard, suprug gospode Milite, ogovarao gospodina Ronalda.
„Znaš, on je ipak iz Australije", rekao mi je.
,,Ne razumem", rekoh.
,,Pa mi smo sa Novog Zelanda", rekao je začuđeno.
To je valjda trebalo nešto da mi znači, nešto što bi trebalo da razumem. Nešto kao komšijska mržnja, možda. Ali ipak ništa nisam shvatio. Za stolom je sedeo još jedan par sa Novog Zelanda, dr Robert Biglhol i njegova supruga, dr Rut Bonita. Upravo su stigli u vilu, baš tog dana, oboje profesori medicine. Gospođa Bonita je razgrnula zavese čim je ušla u prostoriju za ručavanje. Bilo joj je mračno i zagušljivo. Onda je premestila neke stolice i rasporedila ih kako je mislila da treba. Ja sam odmah shvatio da je ona od onih žena koja će stalno da provetrava prostorije i da preuređuje celu vilu. Nije zatvarala usta. Neprestano je pričala i propitivala druge ljude. U jednom trenutku me je pogleđala i pitala:
,,I, kako ide pisanje? O čemu ta
no pišete?“
Nije me nikad videla pre toga, nismo se poznavali, ali je sigurno pročitala na tabli čime bi trebalo da se bavim u vili. U hodniku se nalazila ta tabla sa imenima svih gostiju, njihovim profesijama i stvarima na kojima rade, baš tu, na tom brdu. Napravio sam malu pauzu pre nego što sam odgovorio. Nisam siguran da li sam ovog puta bio u pravu, ali ipak rykad nisam voleo takva pitanja, ni takve žene. Progutao sam hranu.
„Dobro mi ide pisanje", rekao sam.
,,A o čemu, i to sam pitala, ne znam da li si me razumeo?"
Ćutao sam. Na sreću, tu je bio i gospodin Somerman. Uvek je bio tu, kad god je to trebalo. Rekao joj je nešto što nisam čuo, samo se okrenuo ka toj ženi, i tiho joj nešto rekao. Dr Bonita me više ništa nije pitala. Gos'n Somerman i ja smo već uveliko bili drugari. On je u vili bio najveći autoritet, najpoznatiji od svih, među svim tim naučnicima. Bio je zvezda, u punom smislu, u njihovom svetu. I meni je bio zvezda, samo na drugi način, čuvao me je i pazio, od tih i takvih, nasrtljivih Ijudi. Nisu ni njemu prijali. Razumeo je sve, i dobro smo se slagali.
Sve vreme sam imao jednu vazdušnu loptu u stomaku, ili u plućima, ne mogu tačno da odredim. Ali znam sigurno da je to bilo od te usiljenosti, koja bi ponekad zasmrdela vilom. I koju su pravili neki ljudi.
Gos’n Somerman je razbijao tu neprijatnu loptu u meni.
„Šta ste joj rekli?" pitao sam ga tiho.
„Samo se ti opusti i uživaj", odgovorio mi je i nasmejao se.
„Hvala, u svakom slučaju", rekao sam.
Ručao sam, izašao napolje, i seo na klupu da popušim cigaretu. Gos'n Ronald je bio u pravu, mislio sam, od ljudi nekad zaista može da pripadne muka, naročito ako moraš da budeš s njima, ako si prinuđen na to. Imao sam tu sreću, nisam bio prinuđen. Odsedeo sam neko vreme, i krenuo kraćim putem do apartmana, stepenicama kroz jedan mračan prolaz koji koriste baštovani kada sređuju park oko vile. Oni su mi i pokazali taj tunel. Ušao sam unutra, u tunel, silazio sam niz uzane stepenice, pognute glave, ramenima sam se češao o zidove pećine, bilo je baš tesno i usko, i iznenada sam začuo vrisak! Video sam dole neku ženu kako beži, u mraku. Uplašila se kad me je videla, vrisnuia je i istrčala napolje. Bila je to gospođa Bonita, doktorka sa Novog Zelanda. Bila je prestravljena. Stavila je šaku preko usta i gutala vazduh. Prebledela je.
„Samo sam htela da vidim kakav je to prolaz!" viknula je uplašeno.
,,To vam je kraći put do vile", rekoh.
Otišla je u drugom pravcu. Nije ušla u tunel. Sad će da istražuje okolinu, pomislih. Znao sam odmah o kakvoj je ženi reč, čim sam je video, nije to bio neki problem prepoznati takvu osobu, kada je odmah po dolasku pootvarala prozore u vili. Bila je radoznala i baš napadna u tome. Sve ptice i svi gušteri u okolini, pomislio sam, nastradali su. Uticaće i na njihove živote. Moraće da promene boravište na neko vreme.
Onda sam otišao u stan, spremao sam se da se popnem na vrh Monte San Primo, visok 1682 m. Ili bar da probam. Tako mi je došlo. Gledao sam ga sa prozora svih ovih dana, i došlo je vreme da se popnem gore, na tu planinu. Nikada nisam bio na vrhu nijedne planine. Spremio sam se i krenuo. Nisam imao nikakvu mapu. Prosto, krenuo sam. Procenio sam da će mi trebati četiri sata do gore. Ne znam odakle mi ta ideja, da procenjujem taj put do vrha planine. Prošao sam kroz selo, izašao na put za Komo i Milano. Stigao sam do sela Guđate. Odatle, jedan uzani pošljunčani drum vodio je, kroz gustu šumu, do vrha, tako sam tada pretpostavljao. I posle tri sata hodanja uz planinu, uz taj drum, krenuli su crni oblaci, dolazili su i spuštali se s Alpa, iz Švajcarske. Mislim da je zahladnelo za nekoliko stepeni, odjednom, vetar se razduvao, lišće je letelo sa svih strana, bilo je čudesno, lepo, ali hladno, jako hladno. Zakopčao sam jaknu do brade, jedan list me je ošinuo po obrazu. Ptice se nisu više čule, nije bilo ni sunca. I smrkavalo se, najviše od tamnih oblaka. Morao sam nazad, u vilu. Postajalo mi je sve hladnije. Mislim da nisam prešao visinu od hiljadu metara, ni blizu te visine nisam bio, ali nisam to mogao taćno da odredim, i bio sam siguran da sam loše procenio koliko treba do vrha. Ali imao sam vremena, i upoznao sam bar pola te planine. To je već bilo nešto. Vratio sam se u vilu istim putem.
Nije mi se išlo na večeru, ali bio sam gladan, pa sam morao. U vili se održavala nekakva konferencija, o upotrebi kontraceptivnih proizvođa. Učesnici konferencije su bili gosti na večeri. Sedeo sam pored jedne vrlo stare žene. Nosila je naočare sa velikom dioptrijom. Nekoliko puta mi je ponovila da je bila već jednom ovde, u vili, pre četrnaest godina, i da se ništa od tada nije promenilo, i da je i dalje predivno. Večera je bila odlična. Piletina na roštilju, sa mnogo povrća i nekim sosom. Onda me je ta stara žena pitala da li sam nekada bio na Oksfordu. Rekoh joj da nisam nikad bio tamo.
„Znate, moj suprug, on je tamo predavao, i sad je u penziji. On je poznati stručnjak za Hebrejsku bibliju", rekla je.
,,To je lepo", rekoh.
,,A odakle ste vi?"
,,Iz Beograda, iz Srbije."
,,A, to je bivša Jugoslavija, je l' tako? Moj muž i ja smo jednom bili tamo, na letovanju, u Dubrovniku, u hotelu 'Dubravka’, još uvek se dobro sećam. I bili smo nekoliko dana na jednom predivnom ostrvu, zove se Korčula. Znate li za to ostrvo?"
„Znam, bio sam tamo."
„Bili smo u nekom hotelu, u jednom malom zalivu, blizu tog starog grada Korčula, ali ne mogu da se setim kako se taj hotel zvao. Bilo nam je stvarno predivno."
„Hotel ‘Bon Repo’, verovatno", rekao sam.
„O, jeste, hotel ‘Bon Repo’, kako ste znali?! Jeste li i vi posetili to ostrvo?"
„Radio sam na tom ostrvu kao konobar."
Ona je ućutala. Nije mi se tada pričalo toj staroj, finoj ženi, da sam dosta vremena proveo na Korčuli, kod svojih rođaka u kući, i zašto sam radio tamo kao konobar neko vreme, i da i danas imam neke prijatelje tamo. Ali i da to više nije ista država, i da mi nedostaje taj grad i to ostrvo, i prijatelji, i tako dalje, mrzelo me je da joj pričam sve to. Bolele su me noge od hodanja uz planinu, dobro sam večerao, popio tri čaše slatkog crnog vina, „novembarskog meseca", žurio sam da se izvalim preko moja četiri jastuka.
Što sam, nešto kasnije, i uradio.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:42

Слика

15.
Moj najbolji prijatelj od svih konobara u vili bio je naravno konobar Gregorio. Ali bilo je još konobara. Kad nije bilo Gregoria, tu je bio Mahatma, koji je jedno vreme bio na odmoru, i polako počeo da preuzima na sebe više posla, i da zamenjuje umornog Gregoria. Kad je Mahatma bio u smeni, onda mi je on bio najbolji prijatelj. Kad su bili zajedno, nisam pravio razliku. Uvek bismo se ispričali kad bismo se negde sreli, ili se videli u vili. Rekao sam tog dana Gregoriu da neću biti na ručku, ali da bih uzeo neku hranu, da je ponesem sa sobom. Gregorio je rekao da ništa ne brinem. Samo je pitao šta bih želeo, da li bih više voleo da bude neke ribe, ili neko meso. Riba, rekao sam. Sačekao sam nekih dvadesetak minuta, čitao sam Herald tribjun, vremensku prognozu, stripove i rezultate fudbalskih utakmica italijanske, španske i engleske prve lige. Gregorio mi je doneo iz kuhinje kesu sa hranom, i u kesi flašu mineralne vode. Imao sam i plastični escajg. Spakovao sam sve to u ranac. Krenuo sam ponovo na vrh Monte San Primo. Gregorio mi je nabavio i malu mapu. Njemu sam rekao gde idem. On mi je rekao da se čuvam i da pazim na vreme, da vodim računa o tome, lepo i sunčano vreme za pola sata može da se pretvori u oluju ili nešto slično. Bilo je pola deset prepodne. I dan je zaista bio lep.
Istim putem kao i prethodnog dana stigao sam do sela Guđate. Na mapi sam video da do vrha postoji i kraći put od onog kojim sam ja išao. Dosta kraći put. Krenuo sam stazom kroz šumu, i stigao do malog sela Perlo. Po mapi, bio sam na nekih ćetristo metara visine. Selo je bilo pusto, šaloni na prozorima bili su zatvoreni. Jedan crni pas se češao zadnjom šapom. Imao je bele dlake na grudima, i neku kožnu bolest na njušci, nešto kao lišaj. Bio je vrlo usporen taj pas, bio je baš star, teško je hodao, izgledao je kao da ga je ubila seoska monotonija. Ali bio je baš star. To se videlo. Odatle, vijugava staza je vodila kroz gustu šumu kestenovog drveća, sledeće selo se zvalo Bronjo. Bilo je desetak kuća u tom selu, i jedan deda koji je popravljao stari moped. Pozdravio me, skinuo je kačket s glave. Mahnuo sam mu rukom. Odatle, zemljanim drumom, nastavio sam da hodam sve do sela Rovenca, sa malom kapelom i jednom fontanom na skveru, i pogledom na jezero. Bilo je pola jedanaest, 724 metara visine. Odmorio sam se malo i nastavio dalje, do sela Paum, gde se put završavao, gde je, to je bilo očigledno, tek počinjao uspon, strmom i uzanom stazom. Ogromne bukve gustih krošnji, i drveće jove, i lišće koje je neprestano padalo. Visoke jele, i tu i tamo poneki hrast. Zastajao sam povremeno, više je bilo drveća kome nisam znao nazive. Bilo je i ptica kojima, takođe, nisam znao imena. Bilo je, zaista, mnogo ptica. Od zemlje prekrivene lišćem, pa uz stabla, sve do krošnji, a onda i iznad, gore na nebu, sve je izgledalo kao hijerarhijski odreden prostor za ptice. Dole su bili kosovi, i poneki vrabac, muvali su nešto po lišću i niskom žbunju; na stablima detlići, i čvorci na granama; gore, po krošnjama, ptice koje ne poznajem, ali i svuda dobro poznati gavranovi. Malo iznad šume, galebovi su preletali s jedne strane jezera na drugu, preko tog malog poluostrva, na čijem se špicu nalazilo selo Belađo. Iznad galebova, visoko na nebu, nije bilo ničeg osim plavog neba. I onda, peo sam se stazama i izašao sam iz šume, nije više bilo drveća, nije više bilo ni ptica. I nije bilo nikakve staze. Samo kamenje, krupnije, i ono sitnije, uspon nije bio veliki, ali morao sam da vodim računa gde stajem.
Tačno u dva časa i petnaest minuta, popodne, bio sam na vrhu planine San Primo, kako je pisalo na mapi, bio sam na 1682 metara. Nikada ranije nisam bio na tolikoj visini. Nekoliko raštrkanih borova, i suvo žbunje koje je raslo iz kamenja. Stigao sam tačno na vreme za ručak, bio sam gladan. Otvorio sam kesu da vidim šta mi je Gregorio spakovao, izvadio sam dva ogromna sendviča, sa tunjevinom i sirom, komadima slanih sardela, sitno iseckanim maslinama, kolutovima paradajza, i listovima zelene salate. Majstor Gregorio. Bila je to gozba, pod suncem, ali na oštrom vetru. Sedeo sam na jednom oborenom deblu starog bora, i ručao. Video sam skoro celo jezero, sa selima na obali; uvale, oštre visoke stene, i jedno ostrvce na zapadnoj strani. Video sam u daljini čak i gradove Komo i Leko. I neke crkve, gore, iznad svih tih sela, po brdima i na planinama, bilo je mnogo tih malih crkava. Imao sam sreće sa vremenom, sve se lepo videlo, bilo je vedro i sunčano. Uživao sam u hrani. Gledao sam Alpe, ali sada sam im i bio blizu. To su još jedina neiskvarena mesta, nikakve koristi od njih i ljudi nisu znali kako da ih zloupotrebe. Ni ja tu nisam mogao da budem loš. Vetar je, na trenutke, bio hladniji nego inače. Dolazio je baš sa visokih vrhova. Prvo bi se začuo huk, onda bi one krošnje koje su bile stotinak metara niže ispod samog vrha, zašuštale, i zatim bih ga osetio, na licu i po ušima, taj hladni vetar, osetio bih ga, bio je jak. Usta su mi se osušila, takođe. Onda bi vetar produžio dalje, niz planinu, ka selima i jezeru. Sedeo sam na tom mestu, istezao noge i okretao stopala. Pucketala su. Kao da nikada i nigde pre toga, u svom životu, nisam ni bio. Vredelo je popeti se. Kao da nikada pre toga ništa nisam ni učinio, ni dobro, ni loše. Bio je to ćist umor, i čisti spokoj. Tako mi je bilo, dok sam sedeo gore. Ničeg drugog na tom vrhu nije bilo. Zaista, vredelo je popeti se na Monte San Primo.
U povratku, ceo taj isti put, ali niz planinu, spuštao sam se do Belađa, i mada nisam mnogo vodio računa o tome, prešao sam ga za skoro sat vremena sporije. Više vremena mi je bilo potrebno da se spustim niz planinu. Dole me je čekao moj život s ljudima. Ali to je ipak bila neminovnost. Ne mogu imati strah od neminovnosti.
Čim sam stigao u apartman, napunio sam kadu vrućom vodom, napunio sam i jednu veliku šolju vrućom kafom, i mirisao sam je dok sam ležao u kadi, pijuckao je, grejao sam se i čekao većeru.
I imao sam sreće, sedeo sam sa gospođom Rouzmeri i gospodinom Somermanom. Bili smo sami za izdvojenim stolom. Gregorio je doneo neki dobar crni „merlot", i sipao nam. Vino je opet bilo odlično, i iako meni uglavnom uvek prija, mislim da umorno telo uživa u dobrom vinu nezavisno od toga koliko ga voliš, ili želiš. Mislim da je to, zbog toga, toliko čarobno piće, a i velika prijatnost za telo. A to, naravno, nije bio razlog mog opijanja. Nešto drugo je bilo razlog. Stalna predivna omamIjenost. To je bio moj razlog. Sala je bila puna ljudi, ali nije bilo loše napokon sedeti sa nekima koje već poznaješ. I gospođa Rouzmeri je to isto mislila, rekla je da je već pomalo umorna od svih tih novih ljudi za večerom, i rekla mi je da je gos’n Somerman tražio da večeramo samo nas troje. Dobri stari deda Bob, kako sam ga zvao. Zbog moje ćutljivosti, pojačane lošim engleskim, bio sam mu dobro društvo. Imao je privilegije u vili, retko ih je koristio, ali znao je kada to treba da uradi. Rekao sam im da sam se popeo na planinu. Gospodinu Somermanu je bilo drago zbog toga.
„Znam, rekao mi je konobar Gregorio. Kako je bilo?" pitao me je.
,,Uh, mnogo dobro, baš dobro, malo naporno, i vreme se gore često menja, ali je dobro, veoma uzbudljivo", rekao sam.
,,)esi li obratio pažnju na ptice?" pitao je.
„Jesam, ima ih mnogo, zaista mnogo."
„Jesi li primetio možda neku veliku pticu, kad si se popeo na vrh?“ pitao me je, ali je u tom pitanju bilo nekog iščekivanja, i uzbuđenja.
„Nisam, kad sam se popeo na vrh uopšte nije bilo ptica, kada sam izašao iz šume mogao sam jedino da ih čujem, i da neke vidim u daljini, ali dole, ispod vrha planine", rekao sam.
Ućutao je, i samo klimao glavom. Rekao mi je da se, između ostalog, već godinama bavi ornitologijom. Da je to nešto što ga opušta, ali i vrlo uzbuđuje. Bilo je lepo sedeti s njima u društvu. Uživanje i opuštanje. Dobri Ijudi. To s njima nije bio problem, opustiti se i uživati. Gospođa Rouzmeri mi je rekla da se te večeri mogu videti zvezde padalice, da se to očekuje. I dogovorili smo se da ona i ja posle večere izađemo napolje, i da gledamo u nebo. Završili smo s jelom, i dovršavao sam flašu vina, a onda nam se ipak pridružila gospođa Bonita, stala je kraj stola, zagrlila je i ispitivala gospođu Rouzmeri o raznim stvarima vezanim za vilu. Gos'n Somerman, deda Bob, samo se nasmejao, rekao mi je da je s nekima baš teško, ne možeš da ih izbegneš, da ne posustaju lako. Smejali smo se. Gospođa Rouzmeri se nije smejala. Gospođa Bonita je ipak, i pored svega, bila simpatična i neposredna žena, od nekih šesdesetak godina. I njen suprug, gospodin Biglhol, malo uzdržaniji od nje ipak, ali i vrlo prijatan tip, na kraju. Trebalo im je malo vremena da se opuste. Gospođa Bonita je pustila gospođu Rouzmeri iz zagrljaja i prešla na mene, pitala me je da li ću održati neko književno veče. Ja sam rekao da neću. Ona je rekla da bi bilo lepo da održim, i da bih to morao da učinim. Gospodin Somerman je opet bio tu. Uozbiljio se. Rekao joj je da Ijudi ipak treba da rade onako kako njima prija, a naročito da ne rade stvari koje im ne prijaju. Rekao joj je to brzo i oštro. Gospođa Bonita se prvo zbunila, onda je ućutala i otišla. Bilo mi je potrebno vreme da prevedem šta je rekao, a kad sam preveo, nasmejao sam se. Stari deda Bob, stari matematičar, ornitolog, i ko zna šta još, od prvog dana je uvek i svuda bio na mojoj strani. Ništa bolje od toga što je rekao i nije bilo potrebno u tom trenutku, u vili.
Noć je bila vedra. Topla. Posle večere smo svi izašli napoIje, na balkon. Gospodin Gilhart i gospođa Nina Pantaleoni su odlazili iz vile, sutradan ujutru. Opraštali su se. Pozdravili smo se. Gospođa Rouzmeri je zagrlila gospođu Ninu. Njih dve su se lepo družile. Pili smo konjak.
Ipak nije bilo zvezda padalica te noći. Gospođa Rouzmeri je rekla da je videla jednu, i onda je pala dok smo se peli uz jedan mali breg. Pomogao sam joj da se pridigne. Bilo joj je neprijatno zbog toga što je pala. Ali pala je na travu. Nije bilo strašno. Gospodin Somerman se na kratko izgubio dok smo tražili mesto na brdu odakle se najbolje mogu videti zvezde padalice. Gospođa Rouzmeri se u jednom trenutku ispružila na travi, Iegla je, stavila je kapuljaču na glavu. Umorila se. Misiim da je to bilo zbog onog konjaka na balkonu. Čekala je da vidi još neku zvezdu padalicu. Ja nisam video nijednu. Bila je simpatična ta žena, blizu sedamdesete godine i puna života. Stavio sam kapu na glavu, bilo mi je hladno, bio sam umoran. Iz mraka se pojavio gos’n Somerman.
„Nema večeras ništa od zvezda padalica, ovo brdo nije na dobrom položaju, ali i oblačno je“, rekao je.
A onda, pošto se ipak nije ništa posebno dešavalo na nebu, na kraju smo jedni drugima poželeli dobru noć i pozdravili se.
Bio sam baš umoran.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:43

Слика

16.
Probudila me zvonjava telefona u apartmanu. Zvali su me iz vile, iz kancelarije. Rekli su mi da je došao fotograf, i pozvali su me gore, u „Vilu Serbeioni", zamolili su me da dođem na slikanje. Pitao sam da li može kasnije, ženski glas mi je rekao da bi sada bilo idealno, i da je to nešto što je uobičajeno, da se svaki gost fotografiše. Dve fotografije za njihovu dokumentaciju, i jedna meni za uspomenu. Ustao sam, sredio se, i otišao do vile. Fotograf me je pitao da li bih više voleo da me slika u salonu, naslonjenog na kamin, ili negde napolju.
„Bolje napolju", rekoh.
Bilo je hladno, sunčano ali hladno, i fotografu se uopšte nije izlazilo napolje. Meni stvarno nije bila potrebna ta fotografija, naročito ne neka kraj kamina.
,,Ne mora pored kamina, možeš da staneš pored klavira", rekao je.
,,Ma ne mogu ni pored klavira, bolje mi je napolju", rekao sam.
Fotograf je morao da obuče jaknu i da promeni objektiv na aparatu. Izašli smo napolje, u vrt. Namestio me je pored nekog drveta, ciljao je u mene i u vilu u pozadini, i hvatao mali deo jezera, da se sve to vidi. Stavio sam ruke u džepove, i on je škljocnuo nekoiiko puta, i zahvalio mi se. Ušao sam u vilu da se malo ugrejem i naleteo na onog konobara kojeg sam zvao Mahatma. Pored Gregoria, s njim sam se najbolje slagao. Došao je u Italiju pre više od deset godina, sa Šri Lanke. I kak<5 mi je jednom rekao, namučio se u početku, pozavršavao sve moguče škole, dobio papire, i dugo je radio po raznim restoranima, i onda po dobrim hotelima, i na kraju dobio posao u vili. Bilo mu je dobro u vili, bio je vrlo zadovoljan. Bio je izuzetno mršav, sitan i nasmejan čovek. Mislim da nije mogao da ima više od pedeset kila. Nije se ljutio što ga zovem Mahatma. Nekoliko puta mi je ponovio kako se zove, i na kraju je odustao. Nisam nikako mogao da zapamtim njegovo ime. Sa njim sam se slagao baš kao i sa Gregoriom. Mahatma mi je rekao da moram da probam jedno crno vino koje će tog dana služiti, ali kasnije, samo za ručak, jer ga nema mnogo, i jer je jako skupo, i da mogu sad samo da ga probam. Nije bilo nikoga u blizini, svi su bili u svojim radnim sobama, ili već negde, bavili se nečim. Otvorio ga je u salonu gde se piće i inače služilo, zatvorili smo vrata, i sipao mi je to vino u čašu. Iskapio sam čašu. Pogledao sam Mahatmu, on je čekao moju reakciju.
„Dobro je vino“, rekao sam.
,,Ti izgleda ne praviš razlike. To nije dobro, to je odlično vino“, rekao je Mahatma, ozbiljan.
I stvarno je bilo odlično, gusto, suvo, i vrlo, vrlo pitko. Nisam bio nikakav stručnjak za vina, samo sam bio siguran u sopstveni ukus. Znam šta mi je potrebno kod vina. I to crno vino iz Toskane imalo je sve što sam tražio. Mahatma mi je sipao još jednu čašu, da ponovo probam. Rekao mi je da on ima još neka posla, i da mogu sam da se služim, ali da ne preterujem. Spustio je flašu na stakleni sto i izašao iz prostorije. Opustio sam se, uvalio se u jednu staru fotelju, nije bilo nikakvih dilema kojima sam mogao da se bavim u tom trenutku, ništa me nije mučilo, i popio sam celu flašu. Kad se Mahatma vratio, ja sam glasno pevao staru pesmu koje sam se slučajno setio:
„Možda je napolju zima, ali u mom srcu je proleće", od Berija Vajta. Izbacio me je napolje iz salona.
Posle toga, na ručku, pojeo sam više od svih. Palačinke sa mocarelom i povrćem. Mahatma mi nije više sipao vino, rekao mi je da sam popio svoje, samo hladnu mineralnu vodu, gaziranu, to mi je sipao. To je bilo u redu. Doneo mi je i kafu, posle ručka.
Onda sam otišao u selo, bio je pijačni dan u Belađu. Na to mi je, takođe, Mahatma skrenuo pažnju, rekao mi je da obavezno odem do sela ukoliko mi je nešto potrebno. Prodavci su dolazili sa kamionima i istovarivali robu na jednom parkingu blizu jezera. Bilo je tu svega, hrane, kuhinjskog pribora, alata, odeće i obuće, i sve je bilo vrlo, vrlo jeftino, u odnosu na cene u radnjama. Razlika je bila velika. Kupio sam dobre, nove cipele, za dvadeset dolara. Koštale su dvadeset pet, ali rekao sam prodavcu da imam dvadeset, i on je dve sekunde gledao u nebo, pa u cipele, izračunao nešto, i dao mi cipele za dvadeset dolara. Takve iste sam video u radnji, i koštale su devedeset dolara.
Otišao sam do Alde, hteo sam da joj pokažem cipele. Nije radila. Jedna devojka mi je rekla da Alda radi samo uveče.
Bilo je tek rano popodne. Otišao sam do Augusta. I njegov bar je bio zatvoren. Pilo mi se vino, ali sam na kraju ipak odustao od toga.
Kad sam se vraćao u apartman, video sam gospođu Bonitu kako trči oko vile. Nosila je naočare za sunce. Rekreirala se. U stan pored mog, umesto bankarke gospođe De Nive, uselio se profesor biologije iz Arizone, dr Ričard Kataj. Prišao mi je i upoznali smo se. Gospođa De Niva je iznenada morala da otputuje. On se uselio u njen apartman. Izgledao je vrlo prijatno, miran i ozbiljan čovek od nekih pedesetak godina. Pitao me je kako se koristi veš-mašina koja se nalazila u prizemlju naše male vile. Rekao sam mu da nemam pojma, i dodao da u perionici može stvari da opere ručno, ali da može stvari za pranje da preda i sobarici, i da mu je to najjednostavnije. Rekao sam mu da to i ja radim. Zahvalio mi se.
,,Je r bi mogli zajedno da večeramo, tek sam stigao i ne poznajem nikoga?" pitao me je.
„Naravno", rekao sam.
,,A kako se koristi aparat za kafu?" pitao je.
,,To je lako, to ću ti pokazati", rekao sam mu.
Otišli smo do aparata, i pokazao sam mu, napravio sam dve kafe, dva kratka espresa. Pili smo te kafe napolju, u vrtu, zapalio sam cigaretu. On nije pušio.
,,Je l' sad sve u redu, pitaj slobodno ako imaš još nešto da pitaš?" rekao sam mu.
,,Imam...Ja volim da slušam malo glasnije džez dok radim, ne znam da li će ti to smetati dok ti budeš radio?"
„Neće, slobodno slušaj džez", rekoh.
„O, stvarno, je l' ti to odgovara za rad, voliš džez?" pitao je.
,,Ne smeta mi džez, ništa mi ne smeta, a i ne radim ništa, tako da možeš slobodno da uživaš", rekao sam mu, i tada sam primetio da sam napokon prestao da lažem ljude.
„Stvarno ne radiš ništa?"
„Stvarno... A kako se slažu džez i biologija?" pitao sam.
„Odlično. I jedno i drugo je čista improvizacija", rekao je.
Zajedno smo otišli na večeru, odveo sam ga kraćim putem u vilu i večerali smo, a onda mi je konobar Mahatma prišao i šapnuo da na televiziji za deset minuta počinje prenos fudbalske utakmice „Italija" „Španija".
„Što mi to nisi rekao ranije?" pitao sam ga tiho, šapatom.
„Zaboravio sam, izvini", rekao je Mahatma.
,,Je l' možeš bar da mi središ da ponesem vino sa sobom?"
„Doneću ti ga ja“, rekao je Mahatma.
Ustao sam od stola, opet sam morao da lažem, i opet sam rekao da imam hitan telefonski poziv, obrisao sam usta i odložio salvetu na sto, izvinio se svima, i otišao u sobu sa televizorom, da gledam utakmicu. Gospodin Kataj me je zbunjeno pogledao, ostali nisu. Ostavio sam ga, da se malo druži i upoznaje s ljudima. Otišao sam do TV-sale, uključio aparat i smestio se u fotelju. Stigao je i Mahatma sa flašom crnog vina. Sad sam sve imao.
,,Za koga ćeš da navijaš?" pitao je Mahatma.
„Nemam pojma... Za Italiju, ipak“, rekoh.
,,Ja ću onda za Španiju", rekao je Mahatma i otišao, bio je ljut, morao je da se vrati na posao.
Njemu sa Šri Lanke, meni iz Srbije, bilo nam je svejedno.
Sedeo sam u jednoj od Rokfelerovih fotelja, pio vino i gledao fudbalsku utakmicu. Ali bila je to loša, dosadna utakmica. Bilo je bolje piti vino za šankom, i crtati i gledati Aldu i biti s njom, i crtati s njom. Onda sam se setio da mi je rekla da nikada nije bila na ovom brdu. Setio sam se toga, uvaljen u fotelju sa čašom vina. Osećao sam se giupavo. Isključio sam TV i izašao napolje. Sjurio sam se do sela.
Alda je stajala za šankom, brisala je čaše kad sam ušao.
„Ooo...", rekla je i nasmejala se.
„Ooo... “, pozdravio sam je.
Sipala mi je vino i spustila svesku. Nacrtao sam planinu San Primo, pokazao prstom na sebe, i olovkom zaokružio vrh planine. To sam joj nacrtao, da sam se popeo gore. Pohvalio sam se.
„Lepo, lepo... “, rekla je na italijanskom.
Onda sam nacrtao brdo Tragedija i nacrtao sam nju, pokazao rukom na sebe, hteo sam da joj objasnim da mogu da je odvedem na brdo, pričao sam joj sve to na engleskom dok sam crtao, da vidi brdo ako želi. Pocrvenela je. Ućutala je i gledala me zbunjeno.
,,Ne, ne, nisam na to mislio", rekoh.
Morao sam da crtam kao lud, brzo. Ona se stvarno zbunila i ćutala je. Mislila je da je zovem na brdo, u vilu, u svoj apartman, u krevet. Nisam to mislio. Morao sam brzo da mislim, i da crtam. Nacrtao sam nju sa korpicom i suncobranom. Nacrtao sam starijeg muškarca sa naočarima i napisao ispod crteža njegovo ime, Augusto. Napisao sam i naziv njegovog bara, ,,Sport“. Alda je napokon progovorila, klimala je glavom. Poznavala ga je.
,,Da, da... ", rekla je na italijanskom, i još nešto što nisam razumeo.
Onda sam nacrtao čoveka sa flašom vina u ruci, to sam bio ja. A i pokazao sam rukom na sebe. A i rekao sam, na engleskom:
,,To sam ja.“
,,Znam“, rekla je Alda, na engleskom, i nasmejala se.
1 napisao sam onda na italijanskom nedelja. ,,Domenica“. To sam znao kako se piše. Nisam više znao šta još da nacrtam. Pokazivao sam joj prstom na nacrtanog Augusta, i drugom rukom na nju, i onda sam sa obe ruke mahao, pokazivao da nas troje idemo na brdo, u nedelju, da ih pozivam u goste. Alda se nasmejala, uzbudila se, oči su joj se raširile i zagledala se u mene. Počela je brzo nešto da trtlja na italijanskom. Naravno da ništa nisam razumeo. Morao sam da podignem ruku i da je prekinem.
,,Je l’ je to moguče?" pitala je na engleskom, mada je u poslednjoj reči bilo malo italijanskog.
,,Da, moguće je“, rekoh malo na mom italijanskom.
I bilo je moguće. Pročitao sam u nekim brošurama, nekim pravilnicima, koje sam dobio u vili, da svaki gost može da najavi i da primi svoje goste na jedan dan, bez noćenja, ali sa ručkom i celodnevnim boravkom na brdu Tragedija i u „Vili SerbeIoni“. Rešio sam da to iskoristim, da pozovem Aldu i Augusta na brdo i u tu vilu, sve vreme mi je bilo neverovatno to, da oni koji su iz tog mesta, tu rođeni, pod tim brdom, nikada nisu mogli da se popnu gore. Nisam to mogao da joj nacrtam, ali Alda je bila zaista presrećna. Bilo mi je drago zbog toga. Trebalo je još samo i Augusta da obavestim i da ga pozovem. I da ih najavim kod gospođe Bele, domaćice vile. Alda mi je sipala još vina. Opet je pocrvenela i opet se zapričala na italijanskom. Ovog puta sam shvatio, izvinjavala mi se. Znao sam o čemu se radi. Uzeo sam svesku, i pored onog crteža gde su ona i Augusto, nacrtao sam krevet i nju, ali golu, nacrtao sam i njene grudi, i međunožje sam zatamnio. Malo sam se zaneo u tom crtanju. Ali ona se smejala. Onda sam odmah taj crtež precrtao. Zaista nisam na to mislio. Tada. Inače sam mislio, često, naravno. Zaokružio sam onaj prvi crtež. Stvarno sam želeo da ona dođe na brdo i da ga napokon vidi, i da sa vrha tog brda Tragedija vidi Belađo, mesto u kojem živi. Alda se nasmejala, prišla je i poljubila me u obraz, i zahvalila mi se. Na italijanskom. Naravno da sam želeo da budemo jednom i u krevetu, ali i ovo je zaista bilo lepo. Jako lepo. Prijalo mi je. Stavila je flašu vina na šank ispred mene. Prijalo mi je i to. Trebalo je da obavestim Augusta, ali to sam odložio za sutra. Sa njim će mi sve to ići lakše, neću morati da crtam.
Pio sam vino, Alda se baš rascrtala te noći. Ja nisam morao uopšte da crtam.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:43

Слика

17.
,,Ja imam ritam, ja imam muziku, ja imam devojku koja ne traži ništa više od toga... “, probudio sam se, nisam još otvorio oči, ali uključio sam tranzistor, i čuo tu pesmu na Radio Monte Karlu. Stalno su je puštali. Tokom celog dana. Bila je hit. Pevao je neki Italijan, ali na engleskom. Nije mi se izležavalo, bilo je vedro napolju.
Motao sam se po brdu, razgledao vrtove, uredno potkresane žbunove, lepo zasađeno cveče. Mnogo truda je bilo uloženo u sve to. Bilo je Iepo gledati sve te pažljivo odgajane biljke. Nije bilo ljudi, nije bilo nikoga. Svratio sam u vilu da vidim kako izgleda kad nema nikoga. Sreo sam Mahatmu, i on se šetkao besposlen po hodniku, pitao me je da li hoću da popijem čašu vina i rekao sam da hoću. Ušli smo u sobu za služenje pića. Mahatma mi je pričao da postoji jedan bar izvan sela gde imaju odlično vino, iz njihovog podruma, i vrlo je jeftino. Objasnio mi je gde se nalazi taj bar, nacrtao mi je kako da stignem tamo, i zamolio me da ne govorim nikome u vili da mi je za taj bar on rekao, jer njima konobarima nije dozvoljeno da sa gostima komuniciraju na taj način.
,,Na koji to način ti nije dozvoljeno da komuniciraš?"
„Moj odnos mora biti strogo profesionalan", rekao je Mahatma.
„Tvoj odnos i jeste strogo profesionalan", rekao sam.
,,Pa nije moj posao da ti kažem i da ti još crtam gde ima dobrog i jeftinog vina po okolnim selima!“ viknuo je.
,,Pa to je pravi i čisti profesionalizam, Mahatma, to je ono što treba da radiš!“ viknuo sam i ja.
,,Ma ne zajebavaj", sipao mi je vino, zatvorio flašu i sklonio
je.
Rekao sam mu da ne brine. Znam na šta je mislio. Pitao sam ga šta ima za ručak, da li je bolje da uzmem sendviče i salatu, i da to ponesem sa sobom, i da se ne vraćam u vilu, kao pre neki dan. Otišao je u kuhinju da pogleda. Vratio se i rekao mi je da obavezno dođem na ručak, biće dobar, kuvari su spremili raviole sa ribom, odličnom svežom ribom iz jezera, i svežim paradajzom, i sa puno salate, a neki gosti su već otkazali dolazak, tako da će svega biti dosta. Rekao mi je da će biti odličan ručak. Tražio sam još vina. Nije mi dao. Otišao sam da još malo skitam po brdu.
Došao sam na ručak, tačno na vreme. Gospodin Ronald se i dalje uporno nije pojavljivao. Nijednom ga nisam video da razgovara sa gospođom Militom, sa kojom verovatno nije ni radio na toj studiji, o identitetu Australije, Novog Zelanda i pacifičkih ostrva. Mislim da se baš trudio da izbegne sve to, i taj posao i nju. Sedeo sam za stolom sa gospođom Militom, i pitao sam je kako im ide zajednički rad. Rekla mi je da je sve sasvim u redu, ali da može mnogo bolje, i onda me je pitala zbog čega se ne interesujem za predavanja koja se održavaju uveče. Gledala me je kroz naočare, strogo i ozbiljno. Mislim da je želela tako da izgleda, i da joj se to sviđalo. Mislim da nije volela što sedim pored nje, na ručku. Nisam joj se uklapao. Rekla mi je kako ovde svako mora da ima plan rada i da taj plan bude prilagođen drugim ljudima. Mislila je na gospodina Ronalda, mislila je na gospodina Somermana, mislila je i na mene, a samo meni je to mogla i da kaže. Bio sam i najmlađi, i najmanje važan. Pošto sam znao da je primetila da se sa njima dobro slažem, nisam joj ništa odgovorio. Gospodin Ronald joj se naročito nije uklapao, i nije se uopšte prilagođavao njenim planovima. Gospođa Milita je bila zaista jako dosadna. Pitala me je zašto nisam bio na predavanju gospođe Kirskulove. Predavanje je bilo vezano za literaturu.
,,To bi ipak trebalo da te interesuje, i bilo je veoma, veoma dobro, jedno odlično predavanje, i svako je mogao nešto da nauči", rekla je, naglašavajući svaku reč.
,,To nije literatura koja me zanima", rekao sam.
„Kako znate kad niste bili?“
„Pričao sam jednom sa gospođom Kirskulovom o tome. Ona i ja ne čitamo iste pisce. Ona predaje o nekim popularnim piscima koji mene ne zanimaju."
Gospođa Milita me je sumnjičavo gledala. Možda sam joj bio i odbojan. Već smo imali jedan blagi nesporazum, oko konjskih trka i hipodroma. Na ušima je imala dve male crvene minđuše, crvenu svilenu maramu oko vrata, crvenu bluzu, naočare sa crvenim ramom, i gledala je sve vreme druge Ijude, kako su obučeni i kako jedu i kako se ponašaju.
,,A koji su to pisci koji vas zanimaju?"
„Robert Valzer, Tomas Bernhard, Valter Benjamin, Robert Muzil, Miloš Crnjanski... ", nabrajao sam i pazio, za svaki slučaj birao sam pisce koje sam zaista voleo, a verovao da nikad nije čula za njih.
Gledala me je bledo. Uspelo mi je. Bio sam siguran da misli kako sam upravo izmislio sva ta imena. I bio sam siguran da više nikada nećemo razgovarati. Onda sam primetio da je gospodin Somerman, koji je sedeo sa strane, neprimetan, slušao sve što smo pričali. Ljuštio je mandarinu i smeškao se. Bio je zadovoljan. Znao sam da jedva čeka da sve što je čuo ispriča gospođi Rouzmeri, svojoj ženi. Videlo mu se to na licu.
Popodne sam celo proveo u šumi, na brdu. Imao sam i novi štap koji sam našao. Nosio sam ga na leđima, iza vrata, prebacivši obe ruke preko njega. Istezao sam se. Povremeno bih mlatnuo i poneku šišarku, sa zemlje, i onda bih je gledao kako leti. U jednom trenutku crvendać je sleteo na put, na samo dvatri metra od mene. Mislim da je nešto hteo da kaže. Nešto što, naravno, nije imalo veze sa mnom. Tako je izgledao. A onda je nešto stvarno i rekao, na svom ptičijem jeziku. Oglasio se, nekome. Izvadio sam svesku iz džepa, i olovku, i zapisao krupnim slovima: CRVENDAĆ. Morao sam zbog gos’n Somermana stalno to da činim, da bi lakše razgovarali o pticama. Zapisivao bih nazive ptica na srpskom, da bih kasnije video u rečniku kako se kaže na engleskom. Stigao sam do ostataka utvrđenja, sa kulom, na vrhu brda, koju je u prvom veku posle Hrista sagradio Plinije Mlađi, izabravši baš ovu šumu, i ovo brdo, da tu provede svoje poslednje godine života. I celo to brdo je nazvao Tragedija, pošto mu je po svom obliku ličilo na cipele kakve su nosili glumci u starom Rimu. Tako sam saznao da je i ona klupa, na kojoj sam često sedeo, bila iz tog doba. Napokon sam i to saznao, pročitao sam u onoj knjizi o istoriji ovog brda. Popeo sam se na vrh te kule. Kamenje je bilo prekriveno klizavom mahovinom. I jedan bor je iznikao iz tih starih zidina ko zna kada.
Posle sam se spustio do jezera. Video sam tri patke. Jednu veliku, i dve male koje su vrlo poslušno plovile za njom. Klizile su, po sada već tamnoj površini vode. Smrkavalo se.
Otišao sam u apartman. Uzeo sam rečnik. ROBIN. Tako se kaže crvendać na engleskom. Zapisao sam to. Učio sam. Ipak nije da ništa nisam radio. Sada sam imao čitav spisak naziva ptica na engleskom.
Pre večere, sačekali su me gospođa Rouzmeri i gospodin Somerman. Da bismo sedeli zajedno, naravno. Došao je i gospodin Ronald, vidno utučen. Nije progovorio ni reč. Za vreme večere razgovarali smo o pticama, o razlikama između slavuja i ševe. Gospodin Somerman mi je posle toga pričao o Arhimedu i Euklidu, o njihovim životima, i o nekim zanimljivim stvarima iz matematike. Ništa nisam znao o tome. Podučavao me je. Imao je strpljenja. On se bavio praktičnom matematikom, i o načinima korišćenja u stvarnom, ,,realnom“ životu. Pridružili su nam se gospođa Bonita i gospodin Biglhol. Gospođa Bonita je imala kijavicu. Prehladila se dok je jurila oko vile. Gospodin Biglhol je bio pravi uzdržani gospođin, i ja sam shvatio da sam ih loše procenio, pošto su oni bili baš takvi, vrlo prirodni ljudi. Ona malo blesava, on opušten i duhovit, takvi su bili. Bez lažne uglađenosti. Pili smo konjak posle večere, vrlo opušteno, gospodin Ronald se izgubio, gospođe Filipe već odavno nije bilo nigde. Bilo je napokon prijatno sedeti u vili, uveče.
Posle sam otišao do sela, do Augusta, u ,,Sport“ bar. Svađao se sa bratom Luiđijem, vikali su jedan na drugog. Seo sam za šank, čekao sam da završe. Kad su prestali sa svađom, nasmejali su mi se i rukovao sam se sa obojicom. Luidi je otišao, lepo me pozdravio, potapšao po ramenu.
„Izvini što sam prekinuo tebe i Luiđija", rekao sam Augustu.
,,U čemu?“ pitao me, nije mu bilo jasno zbog čega se izvinjavam.
,,Pa u raspravi", rekoh.
„Kakvoj raspravi?" pitao je.
,,Pa svađali ste se oko nečeg“, rekoh.
,,Ko se svađao?" pitao je Augusto, ništa mu nije bilo jasno.
„Dobro, zaboravi, daj mi čašu vina", rekao sam mu, jer mi
je sve bilo jasno, tako su inače razgovarali.
Rekao sam mu onda za brdo. Pozvao sam ga da dođe i bude moj gost, u nedelju. Bio je četvrtak kad sam mu to rekao.
Imao sam vremena da njega i Aldu najavim u vili, kao svoje goste. Augusto se zbunio.
„Kako to misliš da budem tvoj gost? To brdo nije tvoje, i
te vile, ne možeš ti da me pozivaš u goste!" rekao je.
„Mogu, imam prava na to, da pozovem nekoga u goste, prijatelje, koga god hoću, na jedan dan", rekoh.
„Nemoguće", rekao je.
„Nije nemoguće, tako je kako ti kažem, pozovem u goste koga hoću, i samo ga najavim, i budeš gost u vili, imaš ručak, možeš da budeš na brdu ceo dan, pozvao sam i Aldu, onu curu iz „Spiritual" kafea, i sad pozivam tebe, ne moram sad valjda i s tobom da crtam kao s njom, samo dođi u nedelju, u jedanaest prepodne, ja lepo sačekam tebe i nju, i moji ste gosti, ručamo, prošetamo, popnemo se na brdo, pijemo vino, samo ti dođi", rekoh.
„Jesi li siguran?! O, čoveče! Je l’ može i moj brat Luiđi da pođe sa mnom?" pitao je.
„Može, naravno, i on nek’ dođe, samo budite na kapiji u jedanaest, u nedelju", rekao sam mu.
,,Da, da, naravno, bićemo!"
Augusto je bio presrećan. Pili smo vino. Imao je preko šezdeset godina i najveći deo svog života je proživeo u Belađu, gde je i rođen, i nikada nije bio na brdu Tragedija. Pričao mi je da ni kao deca nisu mogli da se popnu na brdo, da prođu kroz kapiju, jedino čamcem da ga zaobiđu preko jezera i da mu priđu sa druge strane, i da se tu kupaju i malo promuvaju, ali nisu nikako mogli do vrha, uvek je bilo puno čuvara.
„O, pa to je za dva-tri dana! Moraću da se spremim! Moram da javim Luiđiju! Pa ovo je predivno!" govorio je Augusto, brzo, malo kombinovao i italijanski i engleski, bio je iskreno uzbuđen.
Popili smo još vina i pozdravili se. Otišao sam do Alde, da i njoj kažem kada da dođe, u nedelju, pred kapiju.
Alda je čekala, ušao sam, seo za šank, uzeo svesku koja se već uredno nalazila kraj sudopere, napisao sam samo: nedelja 11 h. Na italijanskom. Opet se rascrtala i razmahala rukama, i ništa se nismo razumeli, pa smo morali sve ponovo. Crtala je neke ljude, pričala nešto, pokazivala na te crteže. Uzeo sam olovku i precrtao sve to.
„Ponovo", rekoh na engleskom.
„Dobro", rekla je na italijanskom.
Nacrtala je jednu ženu i ispod napisala njeno ime, Đana, i pored imena napisala reč ,,mama“. Zaokružio sam taj crtež i lupio olovkom po njemu.
„Naravno. I tvoja mama nek’ dođe", rekao sam.
Skakutala je iza šanka. Opet mi je prišla i lepo me zagrlila. Bila je dobra, baš dobra i fina devojka. Pokazala mi je rukama ka stalaži sa flašama. To je značilo da mogu da biram piće. Izabrao sam irski viski star dvanaest godina. Skinula je flašu i spustila je na šank. Ona je sebi sipala vino i opet se rascrtala. Nisam gledao šta je crtala.
Tada je u kafe uleteo Paolo, odmah mi se tako predstavio, pružio mi je jednu ruku, drugom me zagrlio. Bio je srdačan momak, koji je uskoro trebalo da se ženi, kako sam shvatio iz Aldinog crteža koji je odmah nacrtala, i nekih reči koje je tada izgovorila. Nacrtala je muškarca i ženu, mladoženju u smokingu i miadu u dugoj venčanici. Onda mi je pokazala na njega. Bio je srećan zbog toga, i pripit. Pili su neko domaće crno vino, on i Alda, bili su prijatelji, odrasli su zajedno, i to sam shvatio. Onda su se njih dvoje raspričali, nisu ništa morali da crtaju. Imali su o čemu da pričaju. Paolo se ženio, Alda je imala poziv za brdo Tragedija. I baš su udarili po crnom vinu. Ja sam imao svoj ,,džejmison“ star dvanaest godina, pred sobom. Bilo je dobro, sve to zajedno.
U jednom trenutku, u bar je ušao jedan mlađi tip, i on pijan, ali baš dosta pijan. Pitao je na engleskom da li može da popije piće. Alda je rekla da može. Tip nam se svima predstavio, rekao je da se zove Vini, da je Amerikanac, da je došao iz Njujorka, ali da putuje po Evropi i da je u prolazu kroz Belađo, i kroz celu ovu oblast, da je krenuo iz Atine, da je iz Grčke prešao u Italiju, i da će svoje putovanje da završi u Amsterdamu. Sve nam je ispričao. Naručio je pivo, okrenuo se ka meni i pitao me odmah da li možda mogu da mu nabavim neki hašiš.
„Nisam ni ja odavde, to moraš da pitaš nekog drugog", rekoh.
„Pa kad god nekog pitam, taj mi kaže da pitam nekog drugog... Odakle si ti? Rus? Sto posto si Rus?“ pitao je.
„Jesam", slagao sam.
„Znao sam. Ima vas jebenih Rusa baš mnogo na ovom jezeru. I svi kažu da ste mnogo zajebani. Jesi li i ti od tih zajebanih, a?" buljio je pijano u mene.
„Nisam", rekoh.
,,A, da, da, zajeban si, kad god pitam nekog Rusa da li je zajeban, on mi kaže da nije. A ja znam da su Rusi zajebani, znam. Je l’ da? Zajebani ste, je l' da?“ pitao je.
,,Pa je l' ti ličim na zajebanog Rusa?" pitao sam ga.
,,Ha, isto! Vidiš, isto! Znao sam! To isto mi je odgovorio jedan Rus u gradu Komo, kad sam ga to pitao, baš to isto! Da, da, zajebani ste vi Rusi, puni novca, zajebani ste!" vikao je Vini, taj Amerikanac.
,,E, jebi ga, provalio si me“, rekao sam.
„Znao sam, znao, i ti si zajebani Rus! Odmah sam to video!"
„Šta ti još radiš na svom proputovanju po Evropi, i ovde na jezeru Komo, osim što tražiš hašiš i zajebane Ruse?" pitao sam ga.
„Jesam li ti možda dosadan?" pitao je iskreno, zaista se naglo uozbiljio kad je to izgovorio.
„Jesi", rekoh iskreno i ja.
„Izvini, nisam mislio ništa loše", rekao je i ućutao, pomalo uplašeno.
„Sve je u redu, ni ja nisam Rus", rekoh mu iskreno.
,,Da, da, znam, tako mi je isto rekao i jedan Rus kojeg sam sreo u gradu Leko. A bio je zajeban taj Rus, znam. Prvo mi je rekao da jeste Rus, a posle da nije Rus. Zajebani ste, znam. Izvini, stvarno", rekao je.
„Dobro, sve je u redu, sad me samo pusti na miru“, rekao sam mu.
Bio je lud taj tip. Ili je samo bio mnogo pijan. Ili naduvan. Svejedno. Postajao mi je baš dosadan. Alda je pila vino i veselila se sa svojim drugom Paolom, ali je i pratila šta se događa, rekla mi je da mogu da izaberem neku muziku ako hoću, i pokazala je rukom na muzičke uređaje iza šanka. Sredila je stvar. Skrenula je pažnju. Amerikanac se sklonio u stranu i više nije gnjavio. Alda je insistirala da izaberem muziku. I Paolo se pridružio, tražili su to od mene. Bili su baš veseli, i dok je već neka muzika išla, setio sam se, poželeo sam da čujem onu jednu pesmu, onaj hit, ali za koji nisam znao ko peva. Onda sam otpevao Aldi refren, zagrlio sam je i otpevao joj na uvo: ,,Ja imam ritam, ja imam muziku, ja imam devojku koja ne traži ništa više od toga... “.
Paolo mi je rekao da se taj pevač zove Đovanoti. Alda me je iznenada pitala na odličnom engleskom da li sam oženjen, i rekoh joj da nisam, i smejala se, i Paolo se smejao. Bili su pijani. I ja sam bio pijan. I Alda mi je pustila tu pesmu. I pevali smo je svi zajedno. Onaj dosadni Amerikanac Vini se izgubio. Nismo to ni primetili. I tako smo lepo sve troje pevali tu pesmu, i tako se lepo opijali, satima smo puštali samo tu jednu, istu pesmu...
I kad sam se vraćao na brdo, u apartman, zviždao sam je prodorno. A baš tako sam i zaspao. Prodorno. Srušio sam se u krevet.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:44

Слика


18.
Iznenada, opet je stiglo loše vreme, oblačno, sa jakim i hladnim vetrom sa severa. Bilo je veoma, veoma hladno. Taj vetar je zaista dolazio iznenada, i isto tako je nestajao. Ali donosio je jezivu hladnoću sa sobom.
Nisam ustajao sve do podneva. Iz kreveta sam gledao kroz prozor. Bilo je tako malo svetla napolju, nebo se skroz zatamnilo. Sobarica je ušla, rekao sam joj da može da čisti ako baš mora, ali da ja sigurno neću ustajati iz kreveta. Ona me je pitala da li sam dobro. Ko zna na šta sam ličio. Bio sam mamuran. Ležao sam dijagonalno, preko celog ogromnog kreveta, izgužvan sa jastucima i jorganom. Rekao sam joj da sam odlično.
„Mogu li samo malo da sredim sobu i kupatilo?" pitala je.
„Možeš naravno, a možeš li, molim te, da mi napuniš kadu vrućom vodom?" pitao sam je.
„Mogu, mogu, naravno, vrlo rado“, rekla je, i kao da je bila srećna što sam je napokon nešto zamolio da uradi.
Pokupila je moje stvari koje su bile razbacane po podu. Pantalone, jaknu, džemper, cipele, sve je pokupila, malo se smejala i uredno složila sve te stvari na svoje mesto. Nisam stigao time da se bavim prethodne noći, posle one flaše irskog viskija, starog dvanaest godina. Još je nešto petljala po kupatilu dok se kada punila vodom, a onda mi se javila, rekla da je kada spremna, da je voda baš topla i veselo je izašla napolje. Ona je bila zadovoljna poslom koji je obavila. Meni se ništa bitno nije promenilo u životu. Opet sam bio mamuran. Izvukao sam se iz kreveta i ubacio se u ogromnu kadu. Zagnjurio sam se. Celo telo mi je bilo pod vrućom vodom, i viski star dvanaest godina izašao je na površinu iz mene, za dvadesetak minuta.
Otišao sam do vile, i popeo se na sprat, gde su bile kancelarije, službene prostorije. Trebalo je da najavim svoje goste za nedelju: Aldu, njenu majku Đanu, Augusta i njegovog brata Luiđija. Potražio sam gospođu Belu, i jedna službenica mi je rekla da sednem i sačekam koji minut. Službenica je okrenula neki broj telefona, i hitra, sitna žena, domaćica celog brda i svih vila, gospođa Bela, ušla je u kancelariju.
„Dobar dan, kako ste, treba li nešto, šta treba da učinimo?" pitala je, bila je energična, i vrlo, vrlo ozbiljna.
„Hoću da najavim moje goste, dolaze u nedelju, u posetu", rekoh.
„O, stvarno! Predivno! Jesu li i oni pisci?"
„Nisu pisci. Ovo su moji dobri prijatelji."
,,A, dobro, dobro, svejedno, odlično. Predivno! Jesu li i oni iz Srbije?"
„Nisu, Italijani su. Ali ja imam prijatelje svuda, i u Italiji, i oni bi baš voleli da posete vilu i da obiđu ovo predivno brdo", rekao sam.
„Dobro, da, svejedno, ovde samo napišite kada dolaze i u koje vreme, i koliko ih je, da bismo znali zbog ručka, ostavite to ovde na stolu, i zajedno ćemo ih onda sačekati na kapiji, je l’ u redu? Pretpostavljam da su to neki ozbiljni Ijudi?" pitala je.
,,U redu je sve, i hvala. Da, da, ozbiljni su ljudi, naravno da su ozbiljni", rekoh.
Pružila mi je nekakav formular i sela za sto, i onda preturala po nekim papirima i nešto ukucavala u kompjuter. Napisao sam vreme i dan, kao i imena mojih prijatelja, ali nisam znao njihova prezimena, tako da sam to izostavio. Spustio sam formular na sto i krenuo ka vratima kancelarije, da zbrišem.
,,Ja se izvinjavam, ovde nema napisanih prezimena vaših gostiju?" pitala je gospođa Bela.
„O, pa nisam ni razmišljao o tome, ali to i nema veze, zaista, ja jh odlično poznajem i biće sa mnom sve vreme, tako da je sve u redu", odgovorio sam i desnom rukom već dohvatio kvaku.
„Znam, ali ipak..."
Nisam je pustio da završi. Već sam bio otvorio vrata i napravio prvi korak. Jedna noga mi je već bila u hodniku. Samo sam se na kratko okrenuo ka njoj i pogledao je. Videlo joj se to na licu, u očima, da je nešto sumnjala, ili naslutila. Cak se i neki smešak pojavio na tom njenom ozbiljnom licu.
„Verujte mi, biće sve u redu", rekao sam sa vrata.
„U redu je, verujem", odgovorila je, ništa mi nije verovala, smešak joj je ostao na istom onom mestu.
Dobro je prošlo, ipak, bio sam zadovoljan, sišao sam do prizemlja vile i ušao u sobu s pićem. Mahatma je sređivao poslužavnik, ređao čaše. Uzeo sam flašu piva iz malog frižidera i uvalio se u jednu fotelju.
„Gospodine, ovo je salon za aperitive, molim vas“, rekao je Mahatma.
„Gospodine, ja se izvinjavam, ali jako sam žedan", rekoh.
„Gospodine, čuo sam da je bilo veselo sinoć kod Alde?“
„Gospodine, potpuno ste u pravu, bilo je baš veselo."
„Gospodine, čuo sam da je neko popio flašu irskog viskija koji je dobio na poklon od Alde, a ja se pitam zbog čega?"
„Gospodine, gledajte svoja posla, da se ne bih požalio gospođi Beli na vaše ponašanje."
Mahatma mi je prišao, pre toga je zatvorio vrata od salona, ostavio je krpu kojom je brisao čaše, i iscerio mi se pravo u lice.
„Jesi bio s Aldom?! A? Daj reci mi, molim te?“ pitao je.
„Ne, ne, nije to što misliš", rekao sam.
,,Pa zašto ti je poklonila flašu viskija?"
„Videćeš u nedelju zašto“, rekoh.
„Ima neke veze s njom, sigurno, s Aldom, je l' tako?“ pitao je.
„Ima, da, ima veze i s njom, i sa njenom mamom, i s Augustom, i sa Luiđijem, ima veze sa svima njima, videćeš ih sve u nedelju", rekao sam mu to tiho.
„Nemoj da me zajebavaš?! Ozbiljno?!" Bio je zbunjen.
„Ozbiljno. I nemoj da vičeš", rekao sam mu.
„Čoveče, pa ti se baš dobro zajebavaš ovde!" rekao je Mahatma i počeo da se smeje.
„Gospodine, ja ću se zaista požaliti na vaše ponašanje. Ipak je ovo salon za aperitive, molim vas“, rekao sam.
„Gospodine, ja se izvinjavam, ovo se više neće ponoviti", rekao je Mahatma.
Otvorio je vrata salona, smejao se. Dodao mi je onda još jedno hladno „tuborg" pivo. Nastavio je da sređuje čaše i flaše. Bilo je vreme da se polako pojavljuju ostali gosti. Bilo je vreme za ručak.
U vilu su stigli gospodin Brajton iz Australije i gospođa Merine iz Argentine. Gospodin Brajton je kompozitor, i došao je u vilu da radi na kompoziciji za veliki Sidnejski simfonijski orkestar. Gospođa Merine je bila psihijatar i pisala je knjige i studije o seksualnom zlostavljanju uopšte, ali uglavnom o deci, i to o silovanju i maltretiranju dece u Argentini. Upoznali smo se u salonu za aperitive. Bili su samo desetak godina stariji od mene, tako da su se i oni ubrajali u mlađe goste. Svi su im priIazili, i oni su se tako i upoznavali sa svima. Onda je Mahatma objavio da je vreme za ručak, pa smo svi krenuli u salon sa velikim trpezarijskim stolom. Niko nije preskočio ručak tog dana, napolju je bilo baš hladno, i svi su bili u vili. Poneo sam pivo sa sobom.
„Biće dobrog vina za ručak“, rekao mi je Mahatma.
„Pije mi se pivo danas“, rekao sam.
„Gospodine, bićete posluženi pivom", rekao je uz osmeh.
Sedeo sam sa gospodinom Brajtonom za vreme ručka. Bio je nasmejan i pričljiv, sve vreme je nešto dobacivao i komentarisao, i ručak, i vilu, i escajg, i sve ljude u prostoriji, i ono što bi neko nešto izgovorio u toj trpezariji. Bio je duhovit. Popričali smo malo, bio je baš otvoren i vrlo komunikativan tip, i iznenada me je pitao da Ii sam oženjen, da li imam ženu i decu. Rekao sam mu da nisam oženjen, i da nemam decu. Onda je on rekao da se baš nedavno razveo. Malo je pocrveneo u licu.
„Moram da se šalim sve vreme, da stalno nešto lupetam, moram stalno da budem veseo, ne znam da li me razumeš?" tiho mi je rekao.
,,Ne baš.“
,,Pa jako teško mi je pao razvod“, rekao je.
Klimnuo sam mu glavom. Razumeo sam ga na kraju, koliko sam to mogao. Pričao mi je malo o tome. Razvod može da bude nešto vrlo mučno, ali možda može da bude i dobra stvar, ukoliko nema ničeg što te opterećuje, tako sam ga shvatio, to mi je rekao. Kod njega, u njegovom slučaju, bilo je nečeg mučnog, ali mi o tome, naravno, ništa nije pričao. Niko, pa ni on, nije baš toliko komunikativan. Nisam ga ništa ni pitao. I tu smo se razumeli, iako se nikada nisam ženio, ni razvodio, pa nisam znao baš ništa o tome, ali sam bar to razumeo, da ne moram ništa da ga pitam o tome. Gospodin Brajton je odmah promenio temu, komponovao je na kompjuteru, o tome mi je pričao, nije više koristio klavir, prestao je, rekao mi je da je s kompjuterom sve mnogo lakše, i brže. Komponovao je nedavno i muziku za jedan film, koji je ispao baš loše. Očajan film, rekao mi je. Onda je malo ogovarao režisera. Tako to ide. Ručak je bio gotov.
Vetar je napolju duvao sve jače, i jedan oblak je preletao vrlo nisko, ispod brda Tragedija. Dok sam se vračao u apartman, posle ručka, mislim da sam prošao kroz njega, kroz taj oblak. Bilo je užasno hladno i vlažno. U apartmanu je, naravno, bilo toplo. U nekom časopisu koji sam posle ručka pokupio iz „Vile Serbeloni", našao sam tekst o Josifu Brodskom, i tačan i precizan zapis i izveštaj sa suđenja, nalcon što ga je I<GB uhapsio, 1963. godine, pod optužbom da je njegov pogled na svet štetan po državu, kao i za parazitski život, jer ništa ne radi osim što piše užasnu poeziju, tako je pisalo:
SUDIJA: Šta je vaš posao?
BRODSKI: Ja pišem pesme, i prevodim, i verujem da to...
SUDIJA: Nema ovde nikakvog „verujem"! Stanite pravo! Ne naslanjajte se na zid, gledajte u Sud! Odgovarajte na pitanja kako vam je rečeno! Da li imate posao sa punim radnim vremenom?
BRODSKI: Mislim da sam imao posao s punim radnim vremenom, da.
SUDIJA: Odgovarajte precizno!
BRODSKI: Napisao sam pesme, i misiio sam da će biti objavljene, i verujem...
SUDIJA: Nas ne zanima šta vi „verujete". Odgovorite: zašto ništa niste radili?
BRODSKI: Radim, pišem pesme. Radio sam. Pisao sam pesme.
SUDIJA: To nas ne zanima. Nas zanima u kom preduzeću radite?
BRODSKI: Imao sam ugovor sa jednom izdavačkom kućom.
SUDIJA: Da li vam je taj ugovor donosio dovoljno da se prehranite? Recite tačno: datum isplate, sumu novca?
BRODSKI: Ne sećam se tačno. Ugovor je kod mog advokata. SUDIJA: Ja pitam vas.
BRODSKI: U Moskvi su objavljene dve knjige mojih prevoda. SUDIJA: Koliko je vaše radno iskustvo?
BRODSKI: Manje ili više...
SUDIJA: Nas ne zanima „manje ili više"!
BRODSKI: Pet godina.
SUDIJA: Gde ste radili?
BRODSKI: U fabrici, i sa jednom geološkom ekspedicijom. SUDIJA: I koja je vaša specijalnost?
BRODSKI: Pesnik. Pesnik i prevodilac.
SUDIJA: Ko je vas imenovao pesnikom? Ko vas je postavio na rang pesnika?
BRODSKI: Niko. Ko me je postavio na rang čoveka?
SUDIJA: Da li ste studirali za to?
BRODSKI: Da li sam studirao za šta?
SUDIJA: Da budete pesnik. Niste nikad pokušali da završite fakultet gde se čovek priprema... gde se to studira...
BRODSKI: Nisam mislio da je to stvar obrazovanja.
SUDIJA: Kako to?
BRODSKI: Mislio sam...Pa, mislio sam da to dolazi od Boga.
Josif Brodski je osuđen na pet godina „unutrašnjeg izgnanstva“ u selo Norinskaja, na severu zemlje. Odradio je tri, pa su ga pustili. KGB mu je ponudio da sarađuje s njima, i da će mu onda knjige biti objavljivane. Brodski je odbio. I nije mogao da objavljuje. Posle nekog vremena predložili su mu da napusti zemlju, i da će tako biti najbolje, za njega i za državu. Brodski je seo u avion za Beč. Poneo je pisaću mašinu, nešto odeće, zbirku poezije Džona Dona, i flašu votke, poklon za pesnika Vinstana Odna, koji ga je dočekao na bečkom aerodromu.
Čoveče, pomislih, u kakvom sve užasu čovek može da se nađe. Užas koje čovek priredi drugom čoveku. Sedeo sam na obali jezera i čitao o tome. Stigao sam tu iz sredine stalnih užasa koje ljudi priređuju drugim ljudima. Pun je svet tih večitih užasa. Pun je svet takvih sredina. Doba informacije. Doba govnarije. Prodaja sranja. Doba ravnodušnosti zauvek. Doba sitnodušnosti poslednjih nekoliko hiljada godina. Vetar koji je napolju šibao nije mi više smetao. Izašao sam.
Spustio sam se do sela. Bilo je pusto, kao i uvek u kasno posle podne. Tako je često bilo pusto. Otišao sam da vidim Aldu. Da je obavestim da je sve sređeno za nedelju. Ušao sam u bar, Alda je čitala neki časopis. Držala se za glavu kad sam seo za šank. Brbljala je na italijanskom. I ja sam se držao za glavu, nalaktio sam se, ništa je nisam razumeo. Pridigao sam se sa stolice, prebacio ruku preko šanka, dohvatio sam svesku i olovku, i stavio sve to ispred nje. Nacrtala je sebe sa ogromnom glavom, zatamnila je svoje čelo i sa strane nacrtala nekoliko čaša s vinom. Onda se dva-tri puta lupila po čelu i zavrtela očima. Imala je glavobolju od previše popijenog vina prethodne noći, bilo mi je lako da to razumem.
,,A ti?“ pitala je na engleskom.
,,Ja sam sad dobro, daj mi jedno pivo", rekao sam.
Opet je zavrtela očima, isplazila mi se, onako kao da joj je muka od pića, i spustila flašu piva na šank, plazeći se i tom pivu. Napisao sam u našu svesku: „Nedelja 11 h Alda i Mama" i zaokružio to. Okrenuo sam svesku ka njoj. Popravilo joj se raspoloženje.
„Znači sve je u redu?" pitala je.
,,Da, sve je u redu", rekao sam.
Nacrtala je svoju mamu kako se smeje, nacrtala je i sebe kako se smeje. Ali zaokružila je mamu. Shvatio sam da će ona biti posebno srećna. Onda sam ja docrtao dvojicu istih muškaraca, ali jednog sa naočarima, pored nje i njene mame, i napisao njihova imena, Augusto i Luiđi, i zaokružio svo četvoro.
,,To je lepo, to je tako lepo!“ rekla je.
Crtala je brdo, i cveće, drveće i ptice po brdu. Bila je baš srećna. Pila je sok od pomorandže. U baru nije bilo nikoga. Ni meni se nigde nije išlo. Napolju je bilo hladno. Vetar je nanosio sitnu kišu. I ostao sam za šankom, nigde mi se nije išlo, neumoljivo sam trošio Rokfelerovu stipendiju na „tuborg" pivo. Alda je crtala.
„Što si me juče pitala da li sam oženjen?" pitao sam je.
,,A, da, da...", rekla je i počela da lista našu svesku sa crtežima.
Otvorila je onu stranu gde smo nacrtali njenu budućnost, da li da ode u Milano, da li da čeka bogatog starijeg muškarca, ili da ostane u Belađu, da se uda i da ima mnogo dece. To posIednje je bilo zaokruženo, na tom crtežu, kao nešto najizvesnije. Ali, sad sam ja došao na red. Nacrtala je mene. Mene nije bilo teško nacrtati. Samo jednog čovečuljka sa flašom. I jedan veliki znak pitanja, i strelicu koja je vodila od tog čovečuljka ka tom velikom znaku. Sve je bilo isto kao kad smo crtali njenu situaciju, osim jedne stvari, pošto sam napisao reč „Serbia" ispod tog čovečuljka sa flašom. Tu više nije bilo ničeg vedrog. Nacrtao sam jednu strelicu koja je vodila ka nacrtanoj planeti Zemlji. To je značilo da bih mogao bilo gde da odem i da potražim svoju šansu, to je bilo ono što je na njenom crtežu bio grad Milano. Onda sam nacrtao drugu strelicu, i na njenom kraju neku ženu sa dolarima u vazduhu oko nje, i napisao ,,Komo“. To je značilo da možda ovde negde upoznam neku bogatu ženu, ovo je deo sveta gde žive bogati Ijudi. Na kraju sam nacrtao i treću strelicu, a na njenom kraju je pisalo „Serbia" i znak pitanja. Tu treću sam i zaokružio. To je značilo da mogu da se vratim kući, i da bude šta god da bude. Ona je nacrtala neku ženu kod te treće strelice, pitala me je tako da li tamo postoji neka žena, ali ja sam odmah prežvrljao tu nacrtanu ženu, jer nije postojala nijedna žena.
Alda mi je dala još jedno pivo.
„Život je govno“, rekla je na engleskom.
„Tvoj engleski je sve bolji“, rekao sam joj.
„Moj engleski je govno", rekla je.
Uzela je olovku i prežvrljala onaj crtež sa njom i sa mužem i decom oko nje. Onaj koji smo zaokružili.
„Život je govno“, rekla je ponovo, na engleskom.
,,Da“, rekoh na italijanskom.
Ostao sam za tim šankom. Nisam otišao na večeru. Niko nije ni ulazio u bar. Alda je izašla napolje i vratila se posle desetak minuta, sa velikom posudom punom malih pica. Picete, tako se to zvalo. Dobro je išlo uz pivo.
„Bila sam kod Augusta u ‘Sport’ baru, pokupila sam od njega ovo da jedemo. Pozdravio te. Rekao je da ćemo se videti u nedelju", rekla je.
„Tvoj engleski je stvarno sve bolji“, rekao sam.
,,Pa učim ga svaki dan. A i bolje crtam“, rekla je.
„Šteta što ti nisi ona bogata žena sa jezera Komo, mogli bismo odmah da se venčamo", rekao sam.
,,Ne bih sad bila ovde da sam bogata, u ovom baru, i pričala s tobom.“
„Možda bi i pričala da sam ja onaj bogati muškarac sa tvog crteža."
,,Da, tada bi sigurno pričala“, smejala se.
„Znači da bi se onda i udala za mene“, rekao sam.
,,Da, da, naravno, tada bih se udala za tebe."
Smejali smo se. Sipala je sebi vino, ja sam pio pivo, jeli smo picete. Njoj su bile potrebne dve čaše vina da bude veselija. Meni je bilo potrebno bar pet flaša piva da mi bude zabavno.
Crtali smo kako bi izgledao naš zajednički život. Ona je nacrtala preko cele stranice u našoj svesci jednu veliku jahtu i iznad nje sunce. Nacrtala je i sebe na palubi. Ležala je i sunčala se. Onda je okrenula svesku ka meni i pružila mi olovku. Docrtao sam, na toj istoj palubi, jedan šank, jednu zgodnu devojku kako stoji iza tog šanka, i sebe kako stojim i pijuckam neko piće. Ta devojka nije ličila na Aldu. Onda je ona okrenula svesku ka sebi, i nacrtala nekog zgodnog tipa kako joj prinosi piće dok se ona sunča. Uzeo sam joj olovku i prežvrljao tog tipa, a onoj curi za šankom povećao grudi i zadnjicu.
„Zaboravila si da sam u ovoj svesci ja bogat, a ne ti“, rekao sam joj.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:45

Слика

19.
Probudio sam se u sedam ujutru, sunce još nije bilo izašlo. Pitao sam se da li će se uopšte i pojaviti. Skuvao sam kafu, popio je, i onda otišao pravo na brod, za grad Komo. Da. Baš tako. Nije mi se čekalo sunce. Ništa mi se nije čekalo. Duvao je hladan vetar, jezero je bilo nemirno, talasi su se penili baš kao morski. Brod se ljuljao, ali plovio je brzo. Jurio je. Sedeo sam u potpalublju i kroz prozor gledao ogromne vile oko jezera. Gledao sam i sela na obali. Talasi su zapljuskivali prozor. Stigao sam u Komo u devet sati ujutru.
I dalje je bilo hladno, ali nije bilo vetra, u gradu. Lunjao sam uličicama. Via Plinio, Via Dante, Via Ruskoni, Via Armando Diaz. Mislim da je to jedna od lepših stvari, kad prvi put dođeš u neki grad, i besposlen ideš iz ulice u ulicu. Čitao sam samo te nazive, i te reči su mi odzvanjale. Naleteo sam na neke pijance u jednom parku, bilo ih je četvorica, smrzavali su se, pili su crno vino iz ogromne staklene boce, od tri litre otprilike, dodavali su je jedan drugom, i smejali se vrlo glasno. Jedna žena je stajala pred kućom, na pragu, i pušila je cigaretu. Pored njenih nogu je sedela mačka. Prekoputa, čovek je metlom čistio ispred svojih vrata. Ispred trafike prepune novina i časopisa, u kojoj sam kupio plan tog malog grada, dva starija muškarca su se oko nečega glasno raspravljala, i rukama pokazivali na nešto što je pisalo u novinama, na neke naslove. Stigao sam onda do velike pijace. Uvek sam voleo pijace. Nije bilo gužve. Jedan tip je istovarivao ribu iz plastičnih gajbi, žena je trljala ruke i duvala u prste, grejala je šake i ređala je ribu preko tezge. Izgleda da je najhladnije bilo jednom tipu koji je prodavao stvari od kože: tašne, novčanike, kaiševe. Skakutao je, cvokotao, čak i glasno jaukao da bi privukao pažnju kupaca, i udarao se po nadlakticama i ramenima. Video sam i tipa koji je podnosio hladnoću muški, vojnički, takav mu je i stav bio, stisnutih zuba, prekrštenih ruku i raskrečenih nogu. Imao je na sebi kamuflažnu ratnu uniformu. I kukasti krst na levoj nadlaktici. To je bila ,,fašistička“ tezga. Prodavao je vojničke stvari, čizme, kamuflažne pantalone i vojničke jakne, „vijetnamke", zaštitne prsluke, vunene kape sa prorezima za oči, kukaste krstove i razno ordenje nemačke vojske iz Drugog svetskog rata. Imao je i velike kalendare sa Musolinijevim fotografijama. Pored njega, jedan deda je prodavao pertle, čarape i papuče. Kupio sam par čarapa. Onda sam se vratio do „Musolinijeve" tezge. Tip je bio ozbiljan, ali Ijubazan. Prelistavao sam jedan kalendar sa Dučeovim fotografijama. Pitao me je nešto na italijanskom, rekao sam mu da ga ne razumem.
,,Je l’ te zanima nešto posebno?" pitao je na engleskom.
,,Ne, samo gledam."
„Odakle si?‘‘
,,Iz Srbije."
„Stvarno? To je lepo“, rekao je.
„Šta je lepo?“ pitao sam ga.
„Dobro se držite. Ne date se“, rekao je.
,,Da, to je predivno."
Kakva budala, pomislih. Stajao je uspravno, bio je sav napet, visok, krupan i snažan mlađi čovek, od trideset i nešto godina otprilike, spreman za front, uvek. Naročito na pijaci u Komu. Prava klasična budala. Kupio sam jedan kalendar sa fotografijama Musolinija, sa nekih mitinga.
„Evo ti i poklon uz kalendar, izvoli", rekao je taj tip.
Poklonio mi je neku sveščicu i jednu hemijsku olovku. Na sveščici je bio znak političke stranke koja se borila za otcepljenje severnog dela Italije. Olovka je bila zanimljiva; u gornjoj polovini se nalazila figura Musolinija kako stoji mirno, a kad se olovka okrene, Musoliniju se podigne desna ruka na gore, kao fašistički pozdrav. Bilo mi je smešno.
„Sviđa ti se, a?! Evo ti još jedna. Evo ti i upaljač", rekao je tip i pružio mi te poklone.
„Hvala ti", rekoh.
Podigao je desnu ruku. Namignuo sam mu i otišao od njega.
Onda je sunce ipak zasijalo, ali je i dalje bilo hladno. Ušao sam u jedan bar da se zagrejem, u Via Balarini. Neki tipovi su za šankom popunjavali tikete. Igrali su sportsku prognozu. Bilo je raznih likova unutra, uglavnom dobro i skupo odevenih, ali bilo je i klošara, i nekih klinaca, baš mladih momaka. Kroz veliki prozor videla se katedrala, beli zidovi su bleštali pod suncem. Seo sam za šank i naručio crno vino. Iz katedrale je izašao sveštenik, nosio je kratku i crnu, modernu skijašku jaknu preko dugačke crne svešteničke haljine. Na jakni je pisalo, na engleskom, srebrnim slovima: „Snežni slatki snovi“. Smejao sam se. Čvrsto je držao neku debelu knjigu ispod miške, Bibliju verovatno, a možda i ne, svejedno, nos i obrazi su mu bili baš crveni. Ušao je u bar, svi su se prekrstili i pozdravili ga. I sveštenik je uzeo nekoliko tiketa i čašu crnog vina. Otvorio je svoju đebelu knjigu, prepisivao nešto iz nje i popunjavao tikete. Imao je dobitnu kombinaciju u Bibliji.
Proveo sam u Komu ceo dan. Prijalo mi je da ne budem na brdu, u šumi, taj jedan dan. Video sam taj mali grad, i ljude koji tu žive. Lep grad. Obišao sam veći deo grada Komo. Neke žene su bile lepe, neke nisu. Bilo je i bogatih i siromašnih ljudi, video sam prosjake na ulici, i video sam čoveka u pratnji dvojice telohranitelja. Ljudi su se na ulici okretali za njim. Bio je to neki poznat tip, sigurno, ali meni to ništa nije moglo da znači, nisam ga poznavao. Skitao sam gradom i vraćao se u onaj isti bar, na vino i sendviče. Svideo mi se taj bar. Svi su se tu poznavali. I unutra su bili i bogati i oni koji to nisu. Bogati su plaćali piće svima za šankom, u tom baru. Meni nisu. Bio sam nov. Mene nisu poznavali. I to mi se svidelo.
Iz tog bara sam otišao pravo na brod. Sedeo sam na palubi. Otreznio sam se tokom plovidbe.
Stigao sam u vilu tačno na vreme, tačno na večeru. Preskočio sam aperitiv, bio sam gladan. Sedeo sam za stolom sa gospodinom Ronaldom i gospodinom Ezenvom, kojeg je išijas napokon prošao, pa se skroz ispravio. Njih dvojica su pričali o nekim plemenima u Nigeriji, i razlikama u nekim običajima. Gospodin Ronald je dobro poznavao prilike u tom delu Afrike. I bio je bolje raspoložen nego inače, čak se i našalio nekoliko puta, i zasmejao je gospodina Ezenvu, koji je zasmejao mene, pošto se vrlo smešno smejao: ,,ke, ke, ke, ke... ", tako nekako. Zasmejao se čak i Gregorio koji je služio te večeri. Gospodin Ronald je bio vedar i pričljiv, njegova saradnica sa Novog Zelanda, gospođa Milita, nije se osećala dobro i nije bila na večeri. To mi je rekao baš gos’n Ronald, rekao mi je i da se nisu videli ceo dan, da je ona bolesna, i da mu je to prijalo. Čak mu je bilo i drago zbog toga.
,,Je l' baš toliko naporna?” pitao sam ga.
,,Ne mogu više da je gledam“, rekao mi je.
Nastavio je da zabavlja gos’n Ezenvu. Šalio se na račun njegovog išijasa. Gos’n Ezenva se smejao, ali drugačije, nije se ljutio na gos’n Ronalda, samo je bio ljut što ga je išijas popustio baš na kraju njegovog boravka u vili na jezeru. Ukočio se prvog dana, ispravio pretposlednjeg. Nije imao sreće. Za dva dana se vraćao kući, u Nigeriju.
„Jebem ti leđa. I jebem ti ovu klimu ovde", rekao je.
Smejali smo se. Bio je pristojan čovek, i psovke su mu zvučale smešno, a često je psovao.
Te iste večeri, oslonio sam se na klavir sa čašicom francuskog konjaka u ruci, i pijuckao sam, gospodski, kao u nekom filmskom kadru. To me je baš zabavljalo. Gospodin Brajton je svirao neke vesele kompozicije, gledajući note u knjizi koja se nalazila u vili, pored klavira. Gospođa Rouzmeri i gospodin Somerman su pevali. Onda je gospođa Rouzmeri zamolila gospodina Brajtona da, posebno za nju, odsvira jednu pesmu koja je njoj bila oduvek jako draga, i otvorila mu je baš tu stranicu, i namestila mu je tu knjigu na klavir. Rekla mi je da je to stara američka radnička pesma, „Džoni zvani Nota“, tako se zvala. Gospodin Somerman je snažno zapevao, on je bio tenor. Gospodin Brajton ga je pratio, on je bio bas. Gospođa Rouzmeri je pevušila za sebe, ali bi povremeno pojačala, i tada je bila sopran. Ja nisam bio ništa. Statirao sam. Pijuckao sam konjak i slušao reči. Taj Džoni, zvani Nota, glavni lik u pesmi, kukao je što ustaje u šest, i što mora da ide u fabriku, posao mu je tamo težak, ali on se nada nekim drugim, lepšim danima. Dobra pesma. Odmah sam se setio nekih radionica u kojima sam radio, i ustajao u šest, i išao na posao, u radionicu. Tako sam i ja onda pevao, kao taj Džoni, zvani Nota. I drugi radnici su pevali, ali nismo mogli da čujemo jedan drugoga od buke koju su pravile mašine, strugovi i pneumatske prese. Tako je vreme na poslu brže prolazilo. I eto, desetak godina kasnije, stajao sam naslonjen na klavir, pijuckao sam konjak, slušao tu pesmu, drva su pucketala u kaminu, folirao sam se koliko god sam mogao, pošto je sve to i bilo jedno foliranje u mom slučaju, i glupiranje, jer je postojala realna mogućnost da se uskoro i vratim u radionicu. Pio sam konjak. Nije mi se razmišljalo o tome šta ću sa sobom kad se vratim kući. Tako da sam se opet napio. Jer, sutra je novi dan, i važan dan...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 05 Нов 2019, 14:45

Слика


20.
Bila je nedelja. Ponovo je bilo sunčano, ali hladno. Tačno u jedanaest pre podne sišao sam do glavne, ulazne kapije, za brdo Tragedija. Tu je bila i mala recepcija, ispred koje je stajala gospođa Bela. Silazio sam niz strme kamene stepenice, spuštao sam se niz brdo, ona me je gledala strogo, sa prekrštenim rukama na grudima. Nisam razmišljao o tome da li je bila ljuta, nije mi ni bilo bitno. Bila je uobičajeno ozbiljna. Ispred kapije, sa druge strane, na ulici, već su stajali Alda, njena mama Đana, Augusto i Luiđi. Bio sam srećan kad sam ih video. Izgledali su predivno, bili su veseli, nasmejani i uzbuđeni pomalo, videlo im se to na licima. Čekali su. I bili su lepo obučeni, doterani, posebno Augusto i Luiđi, u odelima, pomalo svečanim, ali različitim odelima. Augusto je imao crvenu kravatu, i dugačak mantil krem boje, ispod kojeg su se videli tamni reveri sakoa i roze košulja. Crvena kravata je bila glavna stvar. Luiđi je ceo bio u crnom, zalizane kose koja se sijala. Obojica su nosili po jednu veliku papirnatu kesu. I Aldina mama, koju sam tada i upoznao, bila je doterana. Simpatična, niska i đebeljuškasta žena, i ona se lepo obukla, i nosila kesu u ruci. Kao i Alda, koja je imala na sebi tamno sivi sako i tesnu crnu suknju do kolena. Izgledala je dobro, lepo, ali Alda je i bila lepa. Pozdravio sam se s njima.
„Jesu li ovo vaši gosti?“ pitala je gospođa Bela.
,,Da, da, to su moji gosti, ali i gosti vile, kao što sam najavio“, odgovorio sam.
,,Ja znam ove ljude."
,,Pa to je baš lepo! Znate moje prijatelje... to je stvarno lepo!“ rekao sam.
,,AIi ja znam i njihova prezimena, za razliku od vas", rekla je gospođa Bela, i onda je njeno lice već postalo vedrije.
,,Pa to znači da nema nikakvih problema", rekoh.
,,Da, to znači da nema nikakvih problema. Mi ovde ne praktikujemo previše ovakvih iznenađenja, ali stvar je ipak u redu, to su sad naši gosti", rekla je gospođa Bela.
Otvorila je kapiju i pozdravila se s mojim gostima. Poznavali su se. Nisam znao da li je i ona bila iz Belađa, ali se sa Đanom, Aldinom mamom, baš raspričala dok smo se peli uz stepenice, ka velikoj „Vili Serbeloni". Poznavale su se dobro. Augusto i Luiđi su hodali jedan pored drugog, okretali se i posmatrali okolinu, pričali su, nisu zatvarali usta. Alda i ja smo hodali zajedno. Bila je srećna, i bilo mi je drago zbog toga. I ona je razgledala brdo, i povremeno bi se okrenula da vidi kako izgleda Belađo, kako izgledaju krovovi njenog rodnog mesta.
„Šta to nosiš u kesi?“ pitao sam je.
,,Vino“, rekla je.
,,A ostali?"
„Vino, svako nosi svoje omiljeno vino.“
Prošetali smo se po brdu. Onda smo otišli u vilu, na ručak, iako niko od njih to nije želeo, više im se sviđalo da budu na brdu, i da odmah odemo na vrh. Rekao sam im da se nećemo dugo zadržavati unutra, samo da ručamo, rekao sam da je hrana dobra, i da onda možemo provesti ostatak dana na brdu. Složili su se. A onda, dopalo im se i unutra, muvali su se hodnicima, gledali tu vilu iznutra, prvi put u životu. Gospođa Bela je pravila društvo Aldi i njenoj mami Đani. Mislim da joj je ipak bilo drago zbog svega. Pokazivala im je stvari i tiho pričala. Samo su se Augusto i Luiđi čuli, njihove čarke nisu prestajale, i odzvanjale su u inače tihim hodnicima vile.
Mahatma je čekao u salonu za aperitive. Ušao sam unutra, on mi je sipao piče, pružio mi je čašu, onda je sipao i sebi malo tog istog viskija. Nazdravili smo i on je brzo ispio svoje piče, da ga niko ne vidi. Ja sam ipak mogao da pijuckam.
„Šta je rekla gospođa Bela kada ih je videla, je l' ti pravila problem?" pitao me Mahatma.
,,Ne, nije, naprotiv, u početku je bila malo ozbiljna, ali onda je sve bilo u redu, mislim da joj je drago. I poznaje se s njima, naročito s Aldinom mamom, sve vreme je s njom“, rekao sam.
„Naravno da se poznaju, pa ovde se svi poznaju, i gospođa Bela živi u Belađu više od dvadeset godina, Italijanka je, ali ne znam odakle je tačno stigla, znam samo da je ovde, na brdu, glavna preko dvadeset godina. Čoveče! Sigurno se iznenadila! Ovi mora da su presrečni! Šta ti je rekao Augusto?" pitao je Mahatma.
„Još ništa, sve vreme se svađa i raspravlja sa Luiđijem."
,,A Alda?“
„Ona je sa mamom i sa gospođom Belom. Posle ćemo da idemo na brdo i tamo da se odmaramo", rekao sam.
„O, pa Alda bi morala posebno da ti se zahvali", rekao je Mahatma smeškajući se.
„Gospodine Mahatma, molim vas...", rekao sam mu.
„Gospodine, ja se iskreno izvinjavam."
Sipao je sebi još malo viskija i odmah ga ispio. Onda su se moji gosti vratili iz obilaska hodnika vile. Nisu želeli piće, odmah smo prešli u trpezariju i dobili smo dobar ručak. Neku veliku ribu iz jezera, sa mnogo povrća. Luiđi mi je rekao da je to skupa riba. Ručali smo. Ali, ta riba je njima ipak bila dostupna, nisu je jeli često, ali su mogli uvek da je imaju. I da je kupe, ipak, mogli su i to. Žurili su sa jelom, išlo im se na brdo.
To brdo im nije bilo dostupno. Nije im bilo ni do vina u vili. Imali su svoje flaše. Želeli su gore, samo to, na vrh brda. Bili su prava gospoda, pristojni, uzbuđgni i zahvalni na svemu, želeli su samo da se što pre popnu na to brdo.
I otišli smo na vrh posle ručka. Gospođa Bela nije išla s nama, pozdravila se, izvinila i rekla da ima posla. Augusto i Luiđi su se svađali oko toga koji pravac ka vrhu je bolji, i kraći. Aldina mama, Đana, ona je bila uzbuđena, ali mirna. Sve vreme je uživala tiho, za sebe, i svemu se radovala, tiho i mirno, s nekim blagim osmehom. Oči su joj bile ogromne. Velike crne oči koje su sve upijale. Alda je išla sa njom. Malo su razgovarale, ali su uglavnom ćutale i posmatrale okolinu. Hodao sam iza svih njih, već sam znao sve te staze napamet. Pustio sam ih da lutaju. To je bilo njihovo brdo, ali nikada nisu bili na njemu. Luiđi me je nekoliko puta upitao kuda je kraće, i, kada bih mu odgovorio, zaurlao bi na Augusta. Gledao sam ih, tu dvojicu starijih ljudi, ta dva brata blizanca, imali su skoro sedamdeset godina. Dobri su bili, povremeno bi se smejali nečemu, glasno, povremeno bi se svađali, takođe glasno, tako su razgovarali. Bilo mi je drago što su imali sreće s vremenom, stalno je bilo sunčano, ali postajalo je i sve toplije kako je dan odmicao, bilo je baš prijatno u to doba dok smo se peli na vrh, bilo je oko tri popodne kad smo napokon stigli. Seo sam na jedan veći kamen, njih četvoro su ućutali, i svako za sebe se zagledao u Belađo, u jezero Komo, u celu tu okolinu koju su tako dobro poznavali, ali je nikada nisu videli odozgo, sa vrha tog njihovog brda.
Stajali su i gledali dugo.
Povremeno je neko od njih pokazao na nešto prstom. Nešto što bi prepoznao. Ali nisu ništa govorili.
Onda je Aldina mama Đana izvadila iz svoje kese ogroman beli čaršav i prostrla ga po travi. Izvadila je lepe čaše, flašu crnog vina, i sela je i sipala sebi u čašu svoje vino. I otpila gutljaj. I gledala ka jezeru.
Onda su, posle nje, i ostali učinili to isto, svi su seli na taj njen beli čaršav, i svako je u svoju čašu sipao svoje vino. Augusto me je pozvao, dao mi je jednu flašu vina.
„Ovo je za tebe. Ovo je ono vino koje ti voliš, tako mi je rekao Gregorio kad sam ga pitao", rekao je Augusto i pružio mi čašu.
Seo sam na čaršav, otvorio svoju flašu i sipao vino i zapalio cigaretu. A onda su i oni učinili isto, svo četvoro. Svi su zapalili cigarete.
Zaista, bilo je pravo uživanje sedeti s njima. Ćutali smo. Pola sata. Onda je Luiđi viknuo na Augusta. Nešto je primetio dok je gledao ka selu. Alda i njena mama nisu reagovale. Pitao sam Aldu o čemu se radi. Rekla mi je da je Augusto zaboravio da isključi svetleći natpis iznad njihovog bara.
Trebalo im je vremena da se opuste.
Onda su se Đana, Augusto i Luiđi raspričali. Bili su približno istih godina. To zajedničko sedenje na čaršavu nije dugo trajalo. Pijuckali su vino, šetkali se po tom vrhu brda i pričali. Alda i ja smo pili vino. Sedeli smo.
„Nemamo svesku, to si zaboravila", rekao sam.
,,Da, zaboravila sam svesku", rekla je.
,,A i ne treba nam, nije loše ni ovako, ne moramo mnogo da pričamo."
,,Da, ne moramo da pričamo. Ionako nisi bogat muškarac", smejala se.
,,Pa tačno, ni ti nisi bogata žena koju tražim."
„Ali ovo je predivno. Hvala ti, mnogo", rekla je.
„Nema na čemu. I meni je drago zbog ovoga."
Pili smo vino. Svako svoje. Njena mama je sa Augustom i Luiđijem gledala krovove Belađa, pokazivali su nešto rukama i onda to komentarisali. Šetali su se, skrenuli iza ostataka utvrđenja. Onda smo se Alda i ja poljubili. Pa smo se neko vreme samo Ijubili. Imala je vino na zubima, bili su joj suvi i ukusni, i jezik i zubi. A kosa joj je bila predivna. Gusta. Napunio sam šake njenom kosom. Njena ruka je bila na mom vratu. Držala me je čvrsto. A njena mama, naravno, to nije videla.
Onda se začuo Augustov glas, vikao je na Luiđija. Prestali smo da se ljubimo. Pojavili su se i vratili se na čaršav. Luiđi je plakao. Videle su mu se suze. Đana ga je nežno lupkala po ramenu, smešeći se. Augusto je vikao na njega. Alda je nešto popričala sa svojom majkom. Luiđiju su stvarno tekle suze, i brisao ih je maramicom. Augusto je navalio na vino.
„Što plače?“ pitao sam ga.
„Uzbudio se. Previše je osetljiv", odgovorio mi je Augusto.
„Što vičeš na njega, neka plače, kakve veze ima?“ rekao sam.
,,Pa zato što sam mu lepo rekao da ne pije vino kad se popnemo na brdo, jer sam znao da će da plače, jer uvek plače kad pije vino i kad je nešto barem malo uzbudljivo, tada uvek plače."
„Znači, niste u svemu isti“, rekao sam.
,,Pa eto, tu se razlikujemo, ja ne plačem kad pijem vino, i ne uzbuđujem se toliko, a i on bolje vidi, i možda ima još par sitnica“, rekao je Augusto, i skinuo naočare da ih obriše.
„Inače ste isti, kad vas čovek pogleda", rekoh.
,,Da, ali nemoj to nikome da kažeš, to si samo ti otkrio i primetio", rekao je i smejao mi se.
Alđa i njena mama su grlile Luiđija koji je ispijao vino. Augusto mi je dao foto-aparat, rekao mi je da ih slikam, svo četvoro. Opet je zaurlao na Luiđija, na italijanskom, ovaj je na kraju spustio čašu i doterao se. Obrisao je suze, začešljao se. Augusto i Luiđi su se zagrlili. Škljocnuo sam. Alda i njena mama su se zagrlile. Pa onda svo četvoro, takođe zagrljeni. Pa svako sa svakim. Pa Alda i ja. Pa ja sa svakim. Pa je onda Augusto stavio aparat na jednu stenu, i namestio ga da sam škljocne, dotrčao je do nas, svi smo bili zajedno, zagrljeni, Alda je stajala uz mene, bio sam siguran tada da se verovatno više nikada nećemo poljubiti, ona mi se smejala, znala je to i ona, aparat je škljocnuo, Augusto je poljubio svog brata Luiđija u čelo i lupio ga po potiljku, mene je poljubila Aldina mama, onda me je Alda ipak poljubila pred mamom, svi su bili pijani, ne mnogo, ili je to više bilo od uzbuđenja, ali bilo je dobro, i ostali smo tu, na tom vrhu, sve do uveče, sve dok vino nije bilo popijeno.
Otpratio sam ih do kapije. Zahvaljivali su mi se, ali nije mi uopšte bilo nelagodno zbog toga, bili su veseli, smejali su se, pozdravljali smo se dugo, iako ćemo se uskoro ipak videti, onda sam ih čuo kako odlaze jednom uličicom, kroz Belado. Bili su glasni. Luiđi se oporavio, čuo sam ga, opet je urlao, bio je ponovo najbučniji.
Vratio sam se u vilu, da večeram. Bio sam umoran. Otišao sam na piće, pre večere. Mahatma je baš bio u poslu. Stigli su neki novi gosti, bilo je dosta ljudi. Bio sam premoren, i nisam bio za nova upoznavanja. Prišao sam gos’n Somermanu, seo odmah pored njega, Mahatma mi je doneo čašu punu viskija.
,,Je l' bilo lepo danas?" pitao me je gos’n Somerman.
,,Da, ali malo zamorno.”
„Ali tvoji prijatelji su sigurno uživali", rekao je.
„Mislim da jesu“, rekoh.
„Uživali su sigurno, sigurno im je bilo uzbudljivo", rekao je.
Onda je ustao, izašao u hodnik, i vratio se posle nekoliko minuta.
„Tražio sam da sedirno zajedno, da nas ostali ne uznemiravaju, da se malo opustiš, i odmoriš, ali i da mi malo pričaš kako je bilo danas. Možeš li, je l' to u redu?" pitao je.
Iskoristio je svoj autoritet, svoj povlašćeni status u vili, što inače zaista nije često činio, bio je strašan tip, hodao je vrlo sporo i rešavao stvari vrlo brzo. Niko osim Mahatme nije prilazio našem stolu. Ispričao sam mu sve, svaki detalj, onoliko koliko mi je moj engleski to omogućavao. Ali potrudio sam se, zaista. I mislim da sam mu stvarno ispričao sve.
Da, i kako je Luiđi zaplakao od uzbuđenja. Sve sam mu rekao.
Da, da, i za Aldu, naravno. Za ljubljenje. Sve. Zaista sve. Deda Bobu je bilo drago da sluša sve to. I meni je bilo drago što to mogu da mu pričam.
Слика