Srđan Valjarević

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Srđan Valjarević

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 17:40

Srđan Valjarević rođen je u Beogradu 1967. godine. Do sada je objavio romane „List na korici hleba" (1990), „Ljudi za stolom" (1994), knjige poezije „Džo Frejzer i 49 pesama" (1992) i „Džo Frejzer i 49 + 24 pesama" (1996). Njegov „Zimski dnevnik", objavljen 1995, do danas je zadržao status kultnog romana 90-ih godina prošlog veka, a nakon deset godina, autor je opisujući zimu 2004/2005. napisao nastavak „Dnevnik druge zime". 2007. godine, u proleće, izašao je njegov poslednji roman „Komo", koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Valjarevićeva dela su prevođena na švedski, francuski i engleski jezik. Za „Dnevnik druge zime" Valjarević je dobio dve nagrade (nagradu za jedan od deset najboljih romana u jugoistočnoj Evropi i nagradu „Biljana Jovanović", koju dodeljuje Srpsko književno društvo).

„Dnevnik druge zime" je duboko autobiografski utemeljen. Kroz lik glavnog junaka i pisca dnevnika, Valjarević je umetnički transponovao ličnu sudbinu iz vremena na koje se roman odnosi. Glavni junak u romanu vodi dnevnik tokom četiri meseca, od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. godine. Nit koja povezuje sve dnevničke beleške je zdravstveno stanje glavnog junaka, odnosno njegov postepeni oporavak od paralize stopala, koja je prouzrokovana alkoholizmom. Svakodnevne šetnje su sastavni deo njegove terapije, pa dnevnik obiluje prizorima sa beogradskih ulica. Inače, i književna kritika Valjarevića najčešće karakteriše kao tzv. urbanog pisca. Tako, događaji sa beogradskih ulica, slike uhvaćene u prolazu, ili sa prozora stana u kojem boravi, grade sliku Beograda i uopšte srpskog društva, koja je u osnovi pesimistična i ne baš svetla. Lepe slike i emocije su kod autora dnevnika vezane za sećanje na detinjstvo, za slušanje muzike, čitanje omiljenih knjiga, ili igru sa sestrićima.

Valjarevićeva proza je realistična, vrlo jednostavna, pitka i razvodnjena, sa smislom za naturalistički detalj. Ono što osvaja čitaoca je autorov ton koji je iskren i neposredan. Njegov pripovedni postupak obiluje depatetizacijom koja mnoge neobične stvari i događaje svodi u ravan običnog.

Kompozicija „Dnevnika druge zime" je vrlo precizna i dosledno sprovedena kroz ceo roman. Svaka dnevna beleška se sastoji iz tri crtice iz različitih perioda dana, a posle svakog četvrtog dana sledi po jedna pesma sa motivima iz stacionara. Tih poetskih zapisa ima 30 i oni su stihovani osvrti na život proveden među drugim teškim bolesnicima. Oni obiluju sumornim tonovima ništavila.

I tako, korak po korak, iz dana u dan, autor nas dovodi do spoznaje da izlaz svakako postoji i da je on u nama samima i u prihvatanju sebe, ali i drugih.

( Marija Radulović )
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 17:40

"Zovem se Srđan Valjarević / rođen 16.7.1967. Beograd / imam male šake i debele usne / imam hiljadu dolara / zarađenih u mašinobravarskoj radionici / čitam Šervuda Andersona veoma sam loš / udvarač / ne studiram ništa / ne govorim razgovetno / volim flomastere / volim kad žensko nosi mušku košulju / volim Patagoniju / volim punjene paprike / mislim da sam dripac."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 17:42

DAN PO DAN, KORAK PO KORAK

Dnevnik druge zime, Samizdat B92, Beograd, 2005.

„ Bilo mi je svejedno.
A upravo to mi je i bilo važno. Neka bude svejedno.”


Roman „Dnevnik druge zime” beogradskog pisca Srđana Valjarevića pojavio se u knjižarama pred sam kraj prošle godine, deset godina nakon izlaska poslednje Valjarevićeve knjige „Zimski dnevnik”. Prema izjavama samog autora roman „Dnevnik druge zime” ima duboku autobiografsku utemeljenost. Kroz lik glavnog junaka i pisca dnevnika, Valjarević je umetnički transponovao ličnu sudbinu iz vremena na koje se roman odnosi. Glavni junak iz romana vodi dnevnik tokom četiri zimska meseca - od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. godine. Dnevnik pretenduje na utisak neupitne dokumentarne verodostojnosti pripovedanog, pa je za svaki događaj ili dnevničarevu misao navedeno tačno vreme u toku dana kada se ona dogodila.

Integrativna nit romana - odnosno svih dnevničkih beležaka skupa - je tematizacija zdravstvenog stanja glavnog junaka, odnosno njegov postepeni oporavak od teške bolesti uzrokovane alkoholizmom, čije ja posledica bila trenutna oduzetost nogu. Sastavni deo rekonvalescentske terapije su svakodnevne obavezne šetnje, pa dnevnik Valjarevićevog junaka obiluje uobičajenim prizorima, zgodama i nezgodama sa beogradskih ulica. Zbog toga će pojedini kritičari „Dnevnik druge zime” nazvati „dnevnikom šetača”. Najčešća maršruta Valjarevićevog junaka su mnogobrojne ulice i uličice oko Bulevara Revolucije tj. Bulevara kralja Aleksandra. „Dnevnik druge zime” stoga je pravi beogradski urbani roman, čiji su idealni čitaoci Beograđani ili oni koji su neki period života proveli u srpskoj prestonici. Čitaoci Valjarevićevog romana svedoci su postepenog oporavka dnevničara, koji na početku broji svaki korak i svaki metar (pređen uz pomoć štapa), da bi na kraju, pred simbolički pregnantan kraj zime, „iz cuga” prepešačio, takođe simbolikom osenčen, put od svog stana na raskrsnici ulica Vojislava Ilića i Ustaničke do spomenika Pobedniku na Kalemegdanu.

Događaji sa beogradskih ulica i slike uhvaćene u prolazu, mozaički sklapaju obuhvatnu viziju srpskog društva, koja je, u svojoj suštini, ipak pesimistički intonirana. Na sve bliske prijatelje i poznanike glavnog Valjarevićevog junaka katastrofične devedesete godine prošlog veka ostavile su dubok i nezalečiv trag. Ostrva utehe za dnevničara su sećanja na detinjstvo i mladost, asocirana delom grada u kojem se tokom šetnje zatekne, kao i trenuci koje provodi u igri sa svojim nećacima. Uz to, časovi tihe duhovne naslade su oni provedeni u čitanju omiljenih autora, među kojima su upadljiva imena čuvenog filmskog režisera Fazbindera, a potom i Simone Vej, Henrija Dejvida Toroa, Gertrude Stejn, Roberta Valzera, Knuta Hamsuna, Tomasa Bernharda i Miloša Crnjanskog.

U romanu Srđana Valjarevića značajnu ulogu ima motiv o pisanju kao izbavljenju iz teške egzistencijale krize i beznađa. „To mi je dalo još veću snagu, i činilo volju snažnijom. Neke od tih rečenica su mi u izvesnim trenucima bile baš neopisivo lepe. I neponovljive. Čudesne i uzbudljive. Ja sam tada uživao u tim rečenicama. Da nije bilo njih, ja bih sigurno poludeo. (21. decembar)”. To se odnosi na sam dnevnik, tj. proces nastajanja dnevnika, ali mnogo više na stihovane memoare dnevničara iz najtežeg perioda bolesti - vremena provedenog u stacionaru, među drugim teškim bolesnicima. Tih trideset poetskih zapisa, koji senče roman sumornim tonovima blizine smrti i ništavila, Valjarević u tačno određenim intervalima useca u tok dnevničkih beležaka. U „Dnevniku druge zime” topos pisanja kao izbavljenja u dosluhu je sa citiranim Jaspersovim stavom o graničnim egzistencijalnim situacijama kao najblagorodnijim područjima za spoznaju životnih suština.

Najveća vrednost Valjarevićevog književnog postupka je u osobenom depatetizirajućem pripovednom modusu. (Po tome je proza mladog beogradskog pisca veoma bliska „poetici” velikana svetske kinematografije Džima Džarmuša.) To je izraziti poetički minimalizam, ostvaren opčinjavajućom nepretencioznošću, kako u izrazu, tako i u značenjskim ishodištima naracije. Magična privlačnost i zavodljivost ove proze počiva na toploj, upokojavajućoj melanholiji, koja omogućava Valjareviću da, po čitaoca gotovo bezbolno, govori i o najtežim i najmračnijim temama naše svakodnevice. Međutim, na pojedinim retkim mestima (podvlačimo retkim), osetljivom čitaocu moglo bi opravdano da zasmeta preterivanje u tom hotimičnom potenciranju nepretencioznosti i naivnosti. Valjarevićev pripovedački manir je riskantno hodanje po tankom konopcu vrhunske umetničke kreacije - (bez štapa za održavanje ravnoteže!) - nad dubokom provalijom izveštačenosti i patosa.

Valjarević je pisac specifičnog realističkog prosedea, koji se u kritici često označava hiperrealizmom, sa karakterističnim, poput egzotičnog začina miligramski doziranim, naturalističkim detaljem. Srđan Valjarević je, što se nekome na prvi pogled može učiniti čudnim, izrazito vredan i disciplinovan pisac. Kompozicija „Dnevnika druge zime” ima precizno utvrđenu i simetričnu strukturu, koja je dosledno provedena kroz ceo roman, što nalikuje strogo obavezujućim normama klasičnih versifikacijskih oblika. Svaka dnevna beleška sastoji se od tačno tri crtice iz različitog doba dana, koje može obuhvatati period od svega tri minuta, ili se pak protezati od ranog jutra do duboke noći. Gotovo bez izuzetka, nakon svakog četvrtog dnevničarskog dana sledi po jedna pesma sa motivima iz stacionara. Uz to, pojedine crtice Valjarevićevog pisca dnevnika bez ikakve sumnje bi mogle zasebno stajati kao pravi biseri kratke proze.

Dnevnik kao forma romana, u slučaju „Dnevnika druge zime”, iako bez ostatka sačinjen od čistokrvnih realističkih proznih jedinica, zapravo je uobličenje ekskluzivne postmoderne romansijerske strategije, poput npr. romana-rečnika. Relevantno je pitanje da li je danas uopšte moguće objaviti dnevnik u klasičnom značenju toga književnog termina. Roman je u naše doba konkvistadorski surov žanr, koji pobija svoje zastave na gotovo svaki prostraniji prozni entitet, uzimajući ga pod svoje okrilje i pod svoj grb.
(Goran Lazičić)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 17:46

BOLEST ME VRATILA U ŽIVOT
Politika, 29.07.2007;

VIŠE OD SPORTA

Srđan Valjarević, istaknuti pisac koji je bio i mašinbravar, dizajner, moler, konobar, profi fudbaler o svojoj stranputici, Rokfeleru,Srbiji, ženama...

Pisac i pesnik Srđan Valjarević (40) izrastao je u izuzetnog autora. Njegov uspon bio je meteorski. Svet ga čita...
Posle četiri i po dela „List na korici hleba”(1990), „Džo Frejzer i 49 pesama”(1992), „Ljudi za stolom”(1994), „Zimski dnevnik”(1995), pa dopunjeno izdanje „Frejzera” za 24 pesme (1996) u njegovom pisanju je nastao zastoj, ako se izuzme honorarni rad u listu „Danas”. Tada ga je život poveo stranputicom...
Nije mogla da ga izvuče ni Rokfelerova fondacija iz Njujorka koja ga je kao istaknutog mladog pisca poslala u Belađo, bajkovito mesto na obali jezera Komo u Italiji...
„Iznenadna bolest me je potpuno vratila u život”, otkrio je Valjarević. O tome je pisao u „Dnevniku druge zime” (2005), knjizi koja je ovenčana domaćim i evropskim priznanjima, a potom je vratio „dug” Rokfeleru veličanstvenim romanom „Komo”(2006), koji je nagrađen s 20.000 evra!
Na intervju u redakciju „Politike” je došao u dresu Liverpula. To nije slučajno, jer mu je prva ljubav – fudbal.

U kakvoj ste porodici rođeni?
Život su mi dali majka Nada i otac Bratislav, a sačekala me pet godina starija sestra Ivana, koje sad, na žalost, nema... Živeli smo u Skadarliji, a rođen sam u leto 1967. u porodilištu na Dedinju. Beograd je moj grad, ali nije loše na neko vreme da se ode u svet. Ja to radim često, pre nekoliko dana sam se vratio iz Švajcarske, i dobro se snalazim. Govorim engleski. Ali, mislim, da zauvek nikad ne bih mogao da odem. Nisam oženjen, nemam devojku, uživam u slobodi, pisanju, druženju s prijateljima, a i prijateljicama, naravno...

Koliko Vas je zanimala škola?
Ne mnogo. Posle osmogodišnjeg obrazovanja upisao sam se u gimnaziju, ali je nisam završio... U to vreme sam najviše igrao fudbal. Zaposlio sam se i išao šest meseci na kurs za mašinbravara. Onda sam kao moler radio u Berlinu, odakle sam se posle nekoliko meseci vratio u Beograd i upisao se u srednju dizajnersku školu. Završio sam je, ali taj posao nikad nisam radio. Više mi se isplatilo da budem autolimar, međutim, ni tu me nije držalo mesto. Potom sam u „Ferusu”, na Zvezdari, pravio plastične kace za kupus, a celo leto bio konobar na Korčuli i tako pet godina. To je priča o mom školovanju i radu do 1992.

Šta je bilo sa pisanjem?
Počeo sam da pišem tek sa 17-18 godina, a sve one „moje” firme su, u međuvremenu, propale. Posla više nije bilo, Srbija je ušla u veliku krizu. Počeo sam da pišem za neke novine, a u „Danasu”, osnovanom 1997, imao sam stalnu rubriku sve do 2001. I tako sam počeo da živim samo od pisanja...

Zašto više ne pišete za „Danas”?
Zato što mogu da živim od pisanja knjiga. Tu nemam nikakve rokove. Dok sam radio za „Danas” rokovi mi nisu smetali, a sad me opušta atmosfera potpune slobode. Ništa me ne sputava i ne opterećuje, mada imam i disciplinu u pisanju, koju sam stekao pišući za novine.

Između četvrte i pete knjige je pauza od 10 godina. Zašto?
Pa pisao sam malo za „Danas” Ušao sam u neke druge poslove. Počeo sam da radim s foto-kopir mašinama, a bio sam i u nekom drugom raspoloženju... Jednostavno rečeno došao sam u situaciju da nisam mogao da pišem...

I u tom raspoloženju „javio” Vam se Rokfeler?
Dobio sam 1998. ponudu da na odem na jezero Komo. Uprkos svim nastojanjima nisam saznao kako je došlo do toga da baš ja dobijem pravo da uz džeparac i plaćene troškove uživam u lepotama tog raskošnog hotela i prirode u Belađu. Neko je iz Rokfelerove fondacije, posle onoga što sam napisao, odlučio da mi da priliku da u tom očaravajućem prostoru dobijem nove ideje...

A šta se sa Vama događalo pre odlaska u Italiju i posle toga?
Mnogo češće sam u ruci držao čašu nego olovku. U tom raspoloženju bio sam i u Belađu. I u Italiji mi je najbolji poznanik bio konobar...Tako sam živeo sve do 2004. kada sam se teško razboleo. Iz stana me odnela hitna pomoć. Od pića su mi se oduzele noge, pa sam bio nepokretan mesec dana! Posle toga sam godinu dana hodao sa štapom. Izvuklo me je i to što sam se bavio sportom. Odmah sam počeo da vežbam i da svaki dan šetam... Nisam se lečio od alkoholizma, ali čašu sam razbio za sva vremena. U vreme tog oporavka pisao sam knjigu „Dnevnik druge zime” i pisanje mi je mnogo pomoglo. To je roman o čoveku koji je ponovo učio da hoda...

Kad je stigao „Komo”?
Odmah posle „Druge zime”. Kad sam bio na Komu nisam mnogo pisao. Samo sam piskarao, šetao, pio dobra vina... Beležio sam tada neka zapažanja. Nisam u bloku imao više od tridesetak šlajfni teksta. Kad sam završio „Drugu zimu” počeo sam da čitam beleške iz Italije i počeo da pišem novu knjigu. Tada mi se odvio „film” svih događaja u Italiji... I tako je, osam godina po povratku s Koma stigao roman „Komo”.

Da li Vam je alkohol nudio inspiraciju?
Nikad inspiraciju nisam tražio u alkoholu. Uživao sam i uživam u pisanju, a u međuvremenu sam uživao u piću. Nikad istovremeno nisam mogao da se osećam dobro i u jednom i u drugom raspoloženju. Sad znam svoj jedini put. Pisac sam...

Koliko ste ambiciozni?
Nikad nisam bio ambiciozan. Čak ni kao fudbaler. Pisanje je moja iskonska potreba. Tako to osećam. Kad pišem ne žurim, jer uživam...

Zašto pišete u prvom licu?
To mi je najlakše. A i pišem o događajima koji su prošli i kroz moj život. Ima u svim tim pričama dosta i mene. U pisanju nemam nikakvih kalkulacija. Pišem o onome što je meni važno, o onome što vidim. Pišem i govorim samo istinu. Istina je moje najjače oružje. Ne družim se sa kolegama. Mnoge i ne poznajem. U mom društvu sam jedini pisac. Moj najbolji prijatelj popravlja i prodaje automobile... Za „Komo” nisam dobio „NIN”-ovu nagradu (7.000 evra), jer mi je izmakla, čuo sam, za malo, ali nije ona koju daje „Si end Si” (20.000)!

Koliko ste bili posvećeni fudbalu?
Kad sam se razboleo „razveo” sam se od pića, a zbog nogu i od fudbala, koji sam igrao za Sinđelić, dok sam u Radničkom, na Crvenom krstu, trenirao boks i vežbe snage. Sasvim slučajno sam u Grčkoj potpisao profesionalni ugovor. Otišao sam u leto 1992. na Peloponez s drugom da kao nadničari beremo mandarine. Na utakmici između dva sela igrao sam veoma dobro. Zapazio je to čovek iz trećeligaša Astrosa i ponudio mi ugovor. Uslovi su bili prihvatljivi: stan, hrana i 2.000 maraka mesečno. Ali, nisam dugo igrao, kolena mi nisu izdržala... Sad sam samo navijač. Moji klubovi su Sinđelić, Crvena zvezda i Liverpul.

Zašto se u Srbiji odlaže istina?
Sporost odgovara srpskim vođama. Na žalost. Ili zato što nemaju rešenje ili zato što se nekima to ekonomski isplati, a to je, u principu, isto...

Da li Srbija može da se izvuče?
Kad sam ja to mogao da učinim mogla bi, sigurno, i Srbija. Ali, to nije pitanje samo mogućnosti već želje, poštenja i pameti... Ipak, mislim da će, u krajnjem slučaju, svet da izvuče Srbiju, jer ni njemu ne odgovara ovakva Srbija.

Koliko nam je Evropa daleko?
Naši problemi i njihovi ne mogu da se porede. U Švajcarskoj je sad najveći problem zašto se crkveno zvono čuje u delovima grada gde su u većini ateisti i muslimani...

Šta mislite o Srbima?
Isto što i o Eskimima... Ne mislim o narodima, nego o pojedincima...

Gde odlazite na odmor?
Negde daleko, daleko i od jezika... Prošle godine sam bio kod prijatelja u Švedskoj, a posle sam produžio nekim radničkim autobusima do Laponaca. Volim pešačenje, šetnje po šumi...

Šta Vam je važno u druženju?
Pre svega iskrenost. Imam po jednog prijatelja sa Konjarnika, Zvezdare, Voždovca i kuma sa Dorćola. To je ceo Beograd... Kod nas su sve karte otvorene.

A kad su žene u pitanju?
Sve moje uspomene s njima su lepe...

Kako objašnjavate pravu ljubav?
Isto kao i pravo prijateljstvo. Ali, prava ljubav, ona između muškarca i žene, ne može ni da se objasni. Zato se i zove prava. Ja imam više ljubavi. Izdvojiću dve posebne koje mogu da objasnim. Bezgranično volim sestričinu Anju (15) i sestrića Vuka (10). Oni su deo moje sestre Ivane, a time i mene... Uvek su mi u glavi i srcu. Obožavam ih...
Autor: SLAVKO TROŠELJ
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 17:55

Слика

Intervju
Uživati u pisanju

"Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo"
(piše: Sonja Ćirić)

Njegov iskreni roman Komo dugo je na vrhu lista najtraženijih knjiga. Prethodni, Dnevnik druge zime, imao je istu sudbinu. Oba je objavio Samizdat B92. Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Pre ovih, Srđan Valjarević napisao je romane List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama.

"VREME": Niste oduvek pisac, šta ste sve bili do sada? Negde sam pročitala da ste bili i bokser.

SRĐAN VALJAREVIĆ: Bokser nisam bio, nego sam igrao fudbal, a odlazio sam sa društvom u Radnički i tu i tamo smo među sobom boksovali u pauzi između dve utakmice. Znate, bilo je to ono: "Šta sad da radimo kad smo odigrali utakmicu? Hajde da boksujemo!" Nije to bilo s nekim ambicijama, tako da ne mogu da kažem da sam se time bavio. A fudbal, to jeste, igrao sam fudbal. Prosto, voleo sam da budem napolju i da se bavim sportom... Inače, radio sam svašta. Prvo sam završio zanat, metalostrugarski, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Pa sam se vratio i završio srednju školu, dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam se zaposlio kao autolimar. Pa sam radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tamo sam najviše vremena proveo, pa sam onda nekom čoveku vodio dva štanda na Zimskim čarolijama, bio sam pet godina konobar na Korčuli, dugo sam radio i u jednoj kopirnici građevinskih planova... Mislim da je to sve. U međuvremenu sam se snalazio, išao sam na takozvane službene puteve u Mađarsku i nazad. A sve vreme sam i pisao. I kad je osnovan "Danas", tu sam pisao do 2001. godine.

Lepo vam je dok pišete, barem se stiče takav utisak prilikom čitanja vaših knjiga.

Uživam u tome, i lepo mi je što samo to i radim. Sva zaposlenja koja sam imao nisu mi važna zbog biografije, već zbog odnosa prema poslu i svesti da je teško imati posao u ovoj zemlji od koga može da se živi, a naročito koji voliš i koji te ispunjava. Ja sad ne mogu da se žalim, ne mogu da kažem da mi je teško da pišem iako, naravno, ne mogu uvek da pišem. Ali, niko mene nije tukao po ušima da pišem. Kad bih znao da pevam, ja bih pevao. Ali pošto ne znam, ja onda pišem. Zato – dobro je. Uživam.

U Komu, napominjući da su sve ličnosti izmišljene, piše "Ovo je samo roman". Međutim, čitaocu deluje kao da je život...

... Ali i kao da je roman.

Kritičari ističu vaše neskrivanje autobiografskog u Komu, a i u ranijim romanima. I drugi pisci koriste detalje iz svog života u delima. Vi to, međutim, radite kao retko ko: otvoreni ste i iskreni prema sebi, i slobodni da to i napišete.

To je vrlo važna stvar, otvorenost i iskrenost prema sebi i budi glavni poriv za pisanjem. Ja nemam drugi razlog da pišem osim tog. To je kao kad čitam Mobija Dika, imam utisak da je Melvil mene gledao u oči dok je to pisao. Kad pišem, pišem ono što mislim i pričam istinu o tome što mislim, i gledam u oči onoga koji će to da čita. Tako doživljavam i neke pevače koje volim, kao da su pored mene. Ja sam jutros pustio po hiljaditi put u životu Džoa Stramera. Slušam ga, i imam utisak da je on tu, u kuhinji, dok peva. Nemam razloga da pišem ako bih lagao u tome što pišem. Nije da ne verujem u fikciju: kad čovek ima dubokog razloga da ispriča priču koja nije autobiografska, onda ima potrebu i da bude iskren. Kad čitam pisce koje volim, iako ležim sam u krevetu ili sedim u sobi, osećam direktnu komunikaciju s njima bez obzira na to da li pišu fikciju ili autobiografsku stvar, zato što imaju iskren pristup pisanju. Ako u prvih deset redova poverujem čoveku, onda ga slušam do kraja knjige. I uživam jer osećam da je i on uživao dok je pisao. To je jedini razlog zašto čitam, da uživam u onome u čemu je pisac uživao. Verujem da iskrenošću prema sebi komuniciram sa ljudima koji me čitaju zato što između nas nema ništa sa strane. To je to.

Glavni lik u romanu Komo je pisac koji prima jednomesečnu stipendiju, istu koju ste i vi dobili. Vaše kolege se sa sličnih putovanja vrate puni priča o onome šta su i koliko uradili, a vi ste odlučili da vaš junak stipendiju ne koristi za posao.

To su modeli života. Ta vila na jezeru Komo u kojoj sam bio i stipendija Rokfeler su zaista – nešto. Da sam ne znam koliki radoholičar, ne verujem da bih tamo radio. Ali sam video da ljudi tamo rade, i to je u redu. Ja sam, naravno, bio nesposoban. To je bilo 1998. godine, kada sam radio u "Danasu", ovde je potpuno rasulo, radikalski zakon o informisanju, ne objavljujem knjige, i odjednom, stigne mi poziv da putujem. Odletim avionom, dočeka me neki čovek u limuzini, doveze do Vile. I tako sve krene. Nikada pre ni posle nisam dobio takvu stipendiju. Naravno da nije bilo govora ni o kakvom radu, ja to ne krijem, tada sam tamo zaista uživao. Desilo se, eto, da udvostručim to uživanje: uživao sam tamo, zatim dok sam pisao o tome, a sad je ispalo da sam zaradio i novac.

Da li ste ljudima koje ste upoznali u Belađu, junacima Koma, poslali roman?

Jesam, i dobio sam samo jedan odgovor. Ali razumljivo, to su ljudi s kojima nema dopisivanja, oni ne gube vreme na razgovore na daljinu. Kažu: "Come on, Srđan, dođi, imaš spavanje." I to ću uraditi sigurno. Hoću.

Da li ste i vi, kao junak Koma, videli zlatnog orla iznad Monte San Prima?

Video sam ga, da. Stvarno je tako bilo. Imam čak i jednu fotografiju orla, jedva sam ga uhvatio zato što on leti veoma brzo. Kakav je? Pa... nikada nisam video ništa... lepše. Ne mogu da ga poredim ni sa čim, možda i zbog napora da se popnem na vrh tog brda. Ali, tako je to. Uvek posle nekog napora na kraju dobiješ nešto neočekivano. S tim što moraš da se popneš mnogo više nego što misliš da možeš da bi video tu pticu. Neće ona da ti sleti na sims a ti da staviš mrvice. Moraš da se potrudiš.

Scene susreta glavnog junaka i lepe Alde pune su erotike iako je, eksplicitno, u njima nema...

Ja ne volim da čitam erotske knjige, pa ne volim ni da ih pišem. Između junaka i Alde je očigledno bilo muvanja, i sve je vodilo ka nečemu što se nije dogodilo. I ja sam tako to i napisao. Mislim da njihov odnos nisam mogao erotičnije da opišem od načina na koji sam ga opisao. Meni to jeste bilo erotično, bilo je uzbudljivo i bilo je lepo. Kao što ne volim da mi neko opisuje pljačku banke, tako ne volim da mi neko opisuje seks. To su stvari koje jesu važne za priču, ali ne vidim značaj njihovog opisivanja. Mislim da je od opisa seksa erotičniji opis približavanja dvoje ljudi, njihovo međusobno osećanje.

Junak Koma pije od početka do kraja knjige, ali on uživa u tome, pije inspirativno. U Dnevniku druge zime napisali ste "Uživao sam preterano." Da li to znači da je uživanje pogubno po život?

Taj lik mnogo pije zato što su i ta dobra pića u Vili deo uživanja u novim okolnostima u kojima se našao. Naravno, može da se uživa i bez toga. A preterano uživanje, ono može da bude pogubno. Ja sam uživao više nego što je meni trebalo, prešao sam granicu posle koje uživanje postaje porok. I to me koštalo. Ali dobro, i to je prošlo. Naravno da treba uživati u životu, ali onoliko koliko ti je potrebno.

Pre Dnevnika druge zime deset godina niste objavljivali. U tom romanu kažete "Dugo nisam ništa pisao", uz napomenu da ste tekstove, u sebi sklapane, pamtili samo ako su prikladni tom trenutku. Zašto trenutak određuje šta će ostati, a šta ne?

To moje dugo nepisanje i nije tako dugo, tri do četiri godine, ne više. Dugo nisam objavio nijednu knjigu, eto, nije mi se objavljivalo, ali sam svo to vreme vrteo tekstove kroz glavu i pričao samom sebi priče. U nekim teškim situacijama nije loše da postaviš sebe u treće lice, da se sagledaš, gde si sad dok, recimo, piješ kafu. Ne moraš da staviš na papir. Bili su mi dovoljni ti tekstovi u glavi. A trenutak u kome ti se nešto desi jeste, bitan je. Da li nešto čuješ, vidiš, osetiš, to je sekund, to je sad! Te stvari su najuzbudljivije. Treba biti dovoljno otvoren da se oseti trenutak. Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo.

Šta vas je vratilo?

Situacija u kojoj sam se našao. Oboleo sam, bio sam nepokretan, bio sam u bolnici. Za sve to sam bio i sam odgovoran, tako da mi je u trenutku kad sam se probudio u bolnici bilo jasno da će biti teško ozdraviti, ali, i da ću do kraja života samo pisati. Posle toga sve je krenulo paralelno, i ozdravljenje i pisanje. Od tog trenutka više nemam dilemu šta dalje da radim u životu. Znači, u ekstremno lošoj situaciji, pogledaš se, i pitaš: "I šta ćeš sad?" Ja sam imao taj trenutak "i šta ćeš sad", imao sam ga kao mogućnost, nesrećni su oni koji ga nemaju. Zato i nisam imao dilemu, šta sad ja da filozofiram i kukam kad imam stvar u kojoj uživam. Stvari koje čovek voli da radi pružaju mogućnost da budeš aktivan u onome što ti je dato. Ja tako gledam na život. I za dve i po godine izdešavalo se mnogo toga dobrog. Dve godine tog novog života proslavio sam u Laponiji, a ne verujem da bih ikad u životu stigao u Laponiju da nisam bio u bolnici. Prvi put u životu sam imao plan: sad ću da završim ovu knjigu, pa onda onu, a onda ću da odem u Laponiju da posetim prijatelja u Švedskoj, imao je operaciju, rak. Posetio sam ga, i produžio dalje. Na sever. To može da deluje kao "fiks" ideja, ali nekad treba realizovati tu ideju pa vam onda i život bude uzbudljiviji.

Na početku Dnevnika druge zime citirate Selinovu rečenicu: "Prvo je postala emocija, pa onda reč", kao da tražite podršku svojoj potrebi za iskazivanjem emocija. Naime, ima se utisak da je svaka rečenica vaših romana od emocije.

Drago mi je ako neko to tako pročita. Kad kažem da je meni pisanje uzbudljivo i da uživam u tome, mislim na ono što osećam i što prenosim. Ono što meni ostaje je sasvim dovoljno da pišem i dalje. Knjigu sam odradio zbog sebe, i nisam ugrožen time što sam je pustio da živi. Imam ja još toliko toga.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 17:57

LJUBAVNI POZIV

Čekao sam, čini mi se da sam čekao od početka,
od 11 pre podne,
tad sam se probudio,
tad sam počeo da čekam.
Jeste, jeo sam,
jeo sam dvaput.
Muvao se kraj prozora,
ukrašavao neke kartonske kutije.
Bojio sam ih četkom i vodenim bojama,
negde oko 6 sam pomislio : neće zvati.
Pustili su film na televiziji,
radilo se o nekom momku koji je želeo na fakultet
ali njegova porodica je siromašna,
problemi i nevolje,
deda umire nesrećnim slučajem,
otac slomi nogu i nije sposoban za rad,
ali nekako uspevaju i na kraju
cela porodica prati momka na autobus.
Nije zvala
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 18:03

KOMO

"Navike su zbilja gadna stvar, nekih ne možeš da se oslobodiš, neke ne možeš da poneseš svuda sa sobom. Skupe su. Sem radnih navika, naravno. Svuda se može nešto raditi, ako moraš, ili želiš. Ali ja nemam taj problem. Ne moram uopšte ništa da radim. Nigde. Imam problem s nekim drugim lošim navikama, ali sa radnim navikama nemam. Po svojoj prirodi, u Belađu sam mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam i onako svuda mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam i onako svuda mogao da se baš isto tako osećam. Po prirodi stvari, imao sam tu priliku, mogao sam da uživam. Nisam imao nikakve obaveze prema domaćinima, njima je jedino bilo drago kada svi večeramo zajedno..."

Lako, pitko štivo Srđana Valjarevića kojim nas njegov junak vodi iz zblanutog, sluđenog Beograda u mondensko letovalište na jezeru Komo.
Perspektivni pisac iz Beograda dobija „ ničim izazvanu „ , privlačnu stipendiju, poklon strane fondacije, da provede mesec dana u elitnom letovalištu. Usamljeni melanholik, kroz svoju prizmu vrsnog analitičara karaktera, opisuje čitavu plejadu likova, meštana i gostiju hotela, istovremeno nas uvodeći u prelepu prirodu oko jezera.

Knjiga je dobila epitet „ najčitanija u 2007-oj „. S pravom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 20:08

Слика



Sva imena i likovi si izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i imenima je slučajna, ovo je samo roman.



1.
Bio je utorak, bio je početak novembra, bio je sunčan i topao dan, i nikako nisam znao baš tačno, ni zbog čega, ni zašto, ni kako se to desilo, ništa nisam tada znao, ali eto, tako je bilo, našao sam se u tom avionu za Cirih, sedeo sam na svom sedištu, u avionu švajcarske avio-kompanije. U Cirihu je trebalo da presednem u avion za Milano. To sam znao. U Milanu je trebalo da me sačeka vozač i da me prebaci do mesta Belađo, na jezeru Komo. To je bilo sve što sam znao.
Imao sam pasoš sa italijanskom vizom koju sam bez problema dobio u Beogradu, nešto novca kod sebe, i imao sam u džepu poziv od te strane fondacije, bio sam tada, za njih, još uvek, nekakav mladi pisac iz Srbije, koja je bila u očajnom stanju, i u kojoj je bilo loše živeti. I ne znam kako, i nikada to nisam ni saznao, ali dobio sam tu stipendiju, da mesec dana provedem na jezeru Komo, da tamo radim i pišem na miru. To je bila njihova ideja, ne moja. Mene tada nikakav rad i nikakvo pisanje na miru nije zanimalo. Nikakav rad me tada uopšte nije zanimao. Od objavljivanja knjiga sam već odustao. U Srbiji je zaista bilo jako loše, bilo je užasno, ali meni i ne toliko, mogao sam da preživim, to mogu da kažem, radio sam razne poslove po malo, i živeo, uspevao u tome. Pisao sam jedino kratke priče za jedne dnevne novine povremeno, plaćao sam stan time, i jeo sam i pio, i uglavnom pio, i uopšte živeo nekako, ali od pisanja najmanje. Pisao sam i nešto samo za sebe, u obične male sveske, i s tim nisam imao nikakve ozbiljne namere, niti bilo kakve ambicije. Kada mi je neočekivano stigao poziv za Komo, od Rokfeler fondacije, uredno sam ga popunio, i na njihovo pitanje šta ču da radim tamo, napisao sam da ću da pišem roman. Pio sam pivo dok sam pisao kratku skicu za taj roman, sve sam izmislio, moj prijatelj Vlada je sve to prevodio na engleski, i onda se umesto mene dopisivao s njima još neko vreme, i poslao im nazad taj formular, u moje ime. Pravio sam mu društvo, pio pivo i učio engleski od njega. Nismo dugo čekali odgovor, stigao je zvaničan poziv, i ja sam bio spreman. Ljudi su tada neprekidno napuštali zemlju. Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju, ja sam otišao samo na mesec dana, a moj prijatelj Vlada je bio taj koji je sve to odradio i zaslužio.
Predao sam putnu torbu na aerodromu i nisam bio sasvim siguran u to šta sam sve spakovao u nju. Bio sam pijan kada sam se pakovao. Nabrajao sam u sebi samo stvari za koje sam već znao da sam ih zaboravio: neku knjigu, adrese nekih ljudi, nešto od pribora za higijenu, to sigurno, jednu jaknu i jedan džemper. Ali znao sam, da kada se budem tamo negde već smestio, videću tek onda da toga što sam zaboravio ima još. Ipak, bilo mi je svejedno. Bio sam mamuran dok sam razmišljao o svemu tome, slušao sam u avionu razgovor dve devojke na sedištima ispred mene, njih dve su putovale u Švajcarsku, i shvatio sam iz njihovog razgovora da je jedna od njih pevačica i da tamo peva po kafanama u kojima se skupljaju „naši ljudi". Ta pevačica je rekla: „Ma fali mi još tačno četrdesetak hiljada franaka, i onda ću sve da imam, i kuću, i garažu, i auto, i bazen, i sve ću da imam... “
Užasno mi se spavalo, i žmurio sam, i razmišljao kako je ipak dobro što se ovakve neočekivane stvari dešavaju u životu, jer da ih nema, poludeo bih. Sigurno bih poludeo. Prethodnu noć sam proveo u kafani s prijateljima, u Bulevaru, kod pijace, pili smo, kao i obično, ali ovaj put smo pili mnogo više, imali smo razlog, išao sam na put, i ispraćali su me; retko ko od nas je išao na neki put u to vreme, nismo bili od onih kojima se odlazilo i nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć. Jedan prijatelj je prosuo kofu s vodom, za mnom, kad smo se rastajali. To je bilo za srećan put. Prisećao sam se toga u avionu, i baš tad, dok sam se prisećao svega od prethodne noći, ona pevačica na sedištu ispred mene, rekla je: „Jebem ga u usta, nikako da se razvede od te njegove žene... “ Mislila je na nekog muškarca o kojem je pričala svojoj saputnici.
Stjuardesa je donela hranu u plastičnoj kutiji, zatražio sam joj pivo i rekla mi je da nemaju pivo, samo sokove, flaširane vode, čajevc i kafu. Rekao sam joj da bi mi pivo baš prijalo, i da novac nije problem, platiću, a i pilo mi se pivo, bio sam užasno mamuran, i pivo sam baš želeo. Pričali smo na engleskom. Ponovila je da nemaju pivo. I rekla je da imaju neke tablete, ukoliko se plašim letenja. Bio sam mamuran i plašio sam se svega, i samo mi je pivo trebalo, to sam joj i rekao, i da mi nisu potrebne nikakve tablete, da mi jedino pivo može pomoći, ali ona me je začuđeno slušala i gledala. Rekla mi je nešto na ne mačkom, otišla i vratila se sa jednim kolegom, visokim muškarcem, sa brkovima, koji me je, nasmejan, na engleskom ljubazno pitao u čemu je problem.
„Nema ga, nema nikakvih problema, samo bih voleo da popijem pivo“, rekao sam mu.
„Imamo belo vino, i flašice viskija i votke, ako baš mora alkohol, ali to se plaća", rekao je.
„Ne, nije problem novac, i nije problem u alkoholu, samo sam jako mamuran, i pivo će mi jedino prijati, to je zaista sve", rekao sam iskreno.
Nasmejao se. Rekao je nešto na nemačkom stjuardesi koja je stajala pored njega, a onda se i ona nasmejala.
„Znači mamurluk. I meni prija pivo kad sam mamuran. Mogao bih da vam sredim par flaša ‘hajnekena’", rekao je.
„Ako bi moglo tri flaše, to bi mi bilo odlično."
„Neće trebati više?" pitao je tiho.
„Ne, sigurno, tri flaše će biti dovoljno", rekao sam.
„Biće sve u redu. Sredićemo to... I uživajte u letu", rekao je i smeškao se.
„Hoću, uživaću, i hvala vam", odgovorio sam.
Dobio sam tri flaše piva, platio ih, i onda je zaista sve bilo u redu, onda mi se i stjuardesa smeškala, jedno pivo sam popio odmah, onda pojeo hranu iz plastične kutije, i posle toga pijuckao drugu flašu piva. Opustio sam se. Avion je leteo. Gledao sam oblake, bilo je vedro. Bio je to miran let. Popio sam i treću flašu. I avion je sleteo.
Na ciriškom aerodromu nisam imao mnogo vremena, nekih dvadesetak minuta sam proveo u čekaonici, i mislim da sam bio jedini bez mobilnog telefona. Bio je to poslovan svet, ili su meni bar tako izgledali, ili su prosto ubijali vreme telefonirajući, svejedno. Bilo mi je dosadno, pa sam tri puta išao do klozeta: jednom sam obavio nuždu, dvaput sam otišao onako, da pijem vodu i da se umijem. Kada sam treći, poslednji put izašao iz klozeta, nekoliko poslovnih ljudi me je posmatralo. Niko ne voli kada se neko drugačije ponaša, i još na aerodromu, valjda je to razlog, terorizam, bombe, to mi je padalo na pamet, ili se ljudi naprosto plaše letenja. A ja sam samo iz dosade išao u klozet, samo tri puta, to i nije mnogo. Ubrzo, ušao sam u avion, avion je poleteo, popio sam jednu mineralnu vodu, i avion je sleteo na Malpensa aerodrom, u blizini Milana. Bio je to baš kratak let. Pokupio sam torbu, prošao pasošku kontrolu i carinu bez problema, pokazao sam samo poziv od fondacije i sve je bilo u redu, bila je to Rokfelerova fondacija, naravno da je sve bilo u redu, i video sam čoveka kako drži tablu na kojoj je pisalo: Belađo centar. I ispod toga krupnim slovima moje ime i prezime. Mahnuo sam mu, on je prišao i sagnuo se da uzme moju torbu.
„Ne, u redu je, mogu sam", rekao sam.
„Ne, ne, to je moj posao", rekao mi je.
„Ma u redu je, nije teška torba, nije neki problem."
„Ne, izvinite, to je moj posao", rekao je ozbiljno.
Pustio sam ga. Dohvatio je torbu i stavio je na rame. Pokazao mi je kuda da krenemo. Prvi put sam se, u svom životu, dok sam hodao iza tog čoveka koji je nosio moje stvari, osetio koliko glupavo, baš toliko i gospodinom. Što znači baš izuzetno glupavo. Ali nije bilo toliko loše, kao da smo se on i ja igrali nečega. Otimali se oko torbe. I to je bilo u redu. Došli smo do putničkog kombija, on mi je otvorio vrata i smestio sam se unutra. Sedište je bilo kao ono u avionu. Bilo je udobno. Vozili smo se oko sat i po, već je bio potpuni mrak, i bila je baš gusta magla, sa sitnom kišom, i osim drugih automobila i svetlećih farova ništa se nije videlo, nekoliko puta sam zadremao i uhvatio vozačev pogled u retrovizoru. Mislim da mu je moje ponašanje bilo neuobičajeno, tako mi je izgledalo, pošto mi je padala glava jer me je hvatao dremež, a možda je očekivao i nekoga drugog, drugačijeg, starijeg, nismo ništa pričali sve to vreme, i samo kad smo stigli, on je rekao:
„Evo, ovo je Belađo."
„Lepo je mesto, lepo izgleda", rekao sam.
To zaista ništa nije značilo, to sam jednostavno morao da izgovorim, i bilo je potpuno besmisleno, jer se ništa nije ni videlo. A i naš razgovor je bio besmislen. Bio je potpuni mrak. Veliko tamno brdo, krovovi kuća, nazirala se tamna voda jezera Komo, i videla su se samo mutna ulična svetla. Bila je noć i nije bilo ljudi. Stigli smo do podnožja tog velikog brda, prošli smo kroz ogromnu čeličnu kapiju, koja se odmah zatvorila za nama, i stigli do velike kuće na kojoj je pisalo „Vila Maraneze". Tu me je sačekala gospođa Bela, kako mi se predstavila, sitna starija žena s kratkom kosom, domaćica vile, i domaćica celog brda. Upoznali smo se. Pokazala mi je radnu sobu u prizemlju, i onda smo otišli na sprat, do mog apartmana, koji mi je bio prepušten na mesec dana. Zatim me je pozvala na večeru u glavnu vilu, „Vilu Serbeloni". Objasnila mi je kako da najlakše stignem do nje i otišla. Sve je išlo brzo. Smestio sam se, spustio torbu, soba je bila potpuno bela, sve je bilo belo u njoj, krevet, plakar, zidovi, fotelje. Lepo je izgledalo. Mirisalo je na lavandu. Ili na čaj od nane. Nisam bio sasvim siguran. Presvukao sam se i otišao do te glavne „Vile Serbeloni". Tamo su me uslužili, dobio sam i pojeo šniclu, pirinač i šargarepu, popio nekoliko čaša crnog vina i posle toga nekoliko čaša mineralne vode, imao sam svog konobara, koji mi je rekao da ne moram da žurim, onda sam mu tražio još vina, on mi je sipao, i zatim mi je objasnio u koje vreme se služe obroci, ali i da ču za nekoliko dana sve već sam naučiti, i da mi neće biti potrebna ničija pomoć. Pozdravili smo se i vratio sam se u svoj apartman.
Bilo mi je drago što nisam zaboravio svoj mali tranzistor, otišao sam do kupatila, našao neku stanicu sa pristojnom muzikom, pustio vruću vodu i legao u kadu. Ispružio sam se. Kada je bila duža od mene, mogao sam čak malo i da zaronim, da se odgurnem nogama i da budem celim telom u toj toploj vodi. Pošto tako često nisam znao šta ću sa sobom u životu, pomislio sam: evo, sada ću moći da vidim kako to izgleda u toj „Vili Maraneze", na jezeru Komo.
Posle sam se izvalio na veliki krevet za dve osobe, i vrteo stanice na tranzistoru, i na dugim talasima pronašao neku hrvatsku radio stanicu. Javili su da je beogradski „Partizan" po bcdio zagrebački „Zagreb" u košarci, što me i nije posebno dotaklo, osim što sam napokon razumeo svaku izgovorenu reč. Bio je to moj jezik. Čak i posle svih ratova, ipak sam razumeo svaku reč, to nije moglo da se promeni... A onda sam slušao neke voditelje i muziku iz Hrvatske, tiho, i tako zaspao.
To je jedna od čudnih stvari sa tim malim tranzistorom koji staviš na grudi, ili blizu uva, i imaš utisak da ti neko nešto šapuće, na bilo kom jeziku, svejedno je, i uspava te tako.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 20:31

Слика


2.
Spavao sam dugo, do deset sati. Bio sam umoran od tog mamurnog dana, i od putovanja, i naspavao sam se. I sve se tako brzo izdešavalo, i napokon sam bio potpuno trezan, i skroz u nečem novom. Toliko drugačijem. Sve je i mirisalo drugačije. I bilo je tako čisto. Čuo sam kako neko otključava vrata. Spremačica je ušla, pitala je da li je slobodno. Brzo sam se okrenuo na stranu i ponovo zažmurio, pravio se da spavam. Ona je tiho izašla. Doručak se služio do devet sati, i već sam tada zaključio da sigurno neću da se budim da bih doručkovao, tih mesec dana, jer sam imao sve uslove da ne ustajem rano. Sišao sam do radne sobe, napravio kafu i seo za sto. Otvorio sam prozor i odatle sam gledao na veliko, ali sada plavo jezero, i na ogroman zeleni park „Vile Serbeloni", i, u pozadini, na bele vrhove sivih planina, ispresecane gustim tamnim oblacima. Bilo je prepuno boja. Vazduh je bio vlažan, i bilo je mirno i tako tiho, pojačao sam mali tranzistor, pronašao neku italijansku stanicu sa muzikom, i pio sam kafu.
A onda mi je, odjednom, sve bilo i neobično i smešno: se deo sam u studiju, kako su zvali tu radnu sobu, u prizemlju vile, imao sam kompjuter, štampač, malu biblioteku, uglavnom s enciklopedijama, ali bilo je tu i još nekih knjiga, i imao sam aparat za kafu, i frižider sa sokovima i mineralnom vodom, i činiju punu svežeg voća. Uključio sam kompjuter, polako se prisećao kako se upravlja tom spravom. Pre nekoliko godina sam se obučio za pisanje na njemu, ali sam ipak ostao na pisaćoj mašini, i, najčešće, pisao sam rukom, hemijskom olovkom ili „parkerovim" nalivperom. Stvar navike, ali i pitanje novca, pisanjem nikada nisam zaradio dovoljno i za kompjuter i za druge stvari koje su mi bile važne u životu. Sve što sam zaradio pisanjem, neku ozbiljniju svotu, potrošio sam iz dva puta, jednom po grčkim ostrvima i tumaranjem po Atini i Pireju, i drugi put s jednim dobrim prijateljem, sa kojim sam švrljao po Andaluziji. To mi je tada bilo važnije od kompjutera. A to je i bilo sve od pisanja. Bilo mi je bolje pisati priče nalivperom, hemijskom olovkom, ili ih kucati na mašini, za novine, i zarađivati novac za stan. I, ako nešto ostane, otputovati negde. To mi je bilo bolje. I sada mi je bilo smešno, a pomalo i besmisleno. Dugovao sam kiriju za jedan mesec, za garsonjeru u Beogradu, koja je inače prokišnjavala, i možda je baš tada u Beogradu pljuštala kiša, to sam tada pomislio, i možda je bila poplava u tom malom stanu, jer nema nikog da stavi lonce i kofe na ona mesta gde voda kaplje, ali napokon mi sve to nije bilo važno. To nije bio moj stan i ničeg vrednog nije bilo unutra. Imao sam još i neke dugove, ne velike, ali ipak dugove. A onda, dok sam mislio na to, gledao sam iz vile kroz prozor, gledao sam dve vrane kako preleću park, preko niskih bregova punih maslina i visokih čempresa, a odmah tu, ispod mog prozora, nalazilo se i jedno drvo pomorandže. Krošnja je bila zelena i bilo je plodova, rumeneli su se. Bio sam tako daleko od svega.
I tog dana sam prvi put otišao na ručak u „Vilu Serbeloni". Sedeo sam za stolom sa gospodinom Menjudi Vinterom, profesorom kompozicije na odeljenju za muziku Univerziteta Bren dis, u Americi, i gospođom Jarkin Riskulovom, profesoricom književnosti iz Kirgistana, i gostujućim profesorom na Univerzitetu u Rimu, koja je, kako mi je rekla, upravo radila na komparativnoj studiji romana 20. veka. Bio sam obrijan, obukao jedini sako koji sam imao, očešljao se, i seo za veliki okrugli sto, i kad sam rekao da sam iz Srbije, profesorka iz Kirgistana je rekla da se, od kada je došla u Belađo, svakog jutra nađe u čudu, i uvek zbunjena prvo pomisli kako nije sigurna šta zapravo traži ovde. Onda sam ja rekao kako se to i meni jutros desilo, i sigurno je da baš to i mene čeka narednih mesec dana. Profesor Menjudi, očigledno pričljiv čovek, rekao je da je ovo u svakom slučaju odlično mesto i za rad i za odmor. Meni je ideja da na ovakvom mestu bilo šta radim bila potpuno nezamisliva. Onda je on ispričao neke viceve, ali meni nijedan nije bio smešan, ili nisam razumeo, pošto ih je pričao suviše brzo za moje znanje engleskog. Popio sam čašu nekog belog vina i izašao napolje da zapalim cigaretu. Unutra to nije bilo dozvoljeno. Uostalom, to je bio dobar izgovor da se izbegne druženje u salonu i ispijanje čajeva i kafa.
lako je bilo vlažno i prohladno, prošetao sam se po okolini, po uzanim stazama kroz šumu, do vrha gde se nalazi kula, preostala od nekog starog utvrđenja, iznad sela Belađo. Naravno, u jednom trenutku sam se i izgubio, tačnije, vrteo sam se u krug, dvaput sam se vratio na isto mesto, kod neke česme. I pošto je gubljenje orijentacije znak umora, vratio sam se u svoj stan, sišao do studija, napravio čaj i našao novine Inter nešnal Heralci Tribjun na stolu. Dobijao sam i štampu. Francuski klub ,,Lion“ je pobedio beogradsku „Crvenu zvezdu“ sa 3:2, u fudbalu, a na Kosovu su opet stradali civili. Odložio sam novine i seo za sto. Nisu mi se čitale te novine. Trebalo je tada možda ipak nešto da radim, ali mi je to bilo nemoguće na takvom mestu. Zaspao sam. Bio sam još uvek umoran od puta. I dugo nisam bio na tako mirnom i tako tihom mestu. I spavao sam sve do uveče.
U pola osam sam otišao na večeru. Kravata je bila obavezna, tako su mi rekli. Izvinio sam se, rekao sam da ne nosim kravatu, a imao sam samo jednu, žutu sa crvenim tačkama, vrlo ekscentričnu, koju sam dobio od prijatelja Čakija na poklon, baš za ovakve prilike, one pijane noći kad su me ispraćali. Nisam je stavio, bila je previše drečava za moj ukus, ali sam iz pristojnosti zakopčao košulju do vrha. Popio sam jedan dupli burbon pre večere, i onda drugi, a kad sam hteo da uzmem još jedan, konobar mi je oteo čašu i ljubazno rekao da bi sad bilo u redu da sednem za zajednički sto, u velikoj sali za večeravanje, pošto će početi da služe večeru. Njemu sam rekao: ,,U redu", na engleskom, ali sam se uplašio da će ovde možda biti problema s pićem. S tim konobarom sam se upoznao još prve večeri, čim sam stigao, i, kako mi je rekao, žena mu je Mađarica, i jednom su bili u Beogradu, i mnogo im se svideo. Morao je da bude ljubazan. Za vreme večere iskapio sam nekoliko čaša vina, i konobar mi je samo dosipao, odlično crno vino, toskansko, i sme škao se. Posle sam mu objasnio kako je to, pored svega drugog, još jedna od stvari kojih nema u Beogradu, dobrih vina, i time sam mu dao do znanja da je to jedna od mojih slabosti, i da ne mora da štedi kad sam ja u pitanju. Konobar je samo klimnuo glavom, shvatio je i nasmejao se. Tokom večere, jedan tip iz Gane, crnac naravno, objašnjavao je kako istražuje malariju, i zbog čega je širenje zaraze nemoguće zaustaviti u nekim afričkim zemljama. Nisam baš sve razumeo, ali nisam pažljivo ni slušao. Malarija. Ja tu zaista ne mogu ništa da učinim, pomislio sam u tom trenutku, a i jedan čovek za stolom prekoputa buljio je u mene. Gledao je kako ispijam čaše crnog vina. To je bio neki stari profesor sa Univerziteta u Torontu, upoznali smo se pre večere i odmah sam zaboravio kako se preziva, ali sam zapamtio da je radio studiju o Španiji od 16. do 18. veka. Tako mi je rekao. Fin čovek, možda nikad nije video da neko pije više od jedne čaše vina. Čim sam sve svoje pojeo i popio, morao sam da izađem napolje, da popušim cigaretu. Shvatio sam da jedini pušim od ukupno dvadesetak gostiju u vili. Nikada nig de nisam bio toliko drugačiji od drugih, a sve što sam činio bilo mi je potpuno normalno, pušenje cigareta, ispijanje vina, bez kravate, ali ipak u sakou, sasvim normalno. A jedini pušim. Tako je ispalo. Jedan stariji gospodin se pojavio u bašti i pitao me zar mi nije hladno napolju, i kada sam mu rekao kako bih samo da popušim cigaretu, on se glasno nasmejao. Pošto pušim od svoje šesnaeste, i još nisam pokušavao da prestanem, meni tu ništa nije bilo smešno. Njemu verovatno jeste, baš to, da neko stoji na hladnoći zbog cigarete. I to je u redu, shvatio sam ga. Nekima je to besmisleno, ali meni to ima smisla. I to baš puno smisla, naročito na takvim mestima, u Rokfelerovoj bašti. Posle sam se vratio unutra i ušao u salon u kome su svi stajali i nešto ćaskali. U ćošku sam video mali pokretni sto sa flašama pića. Uzeo sam flašu nekog konjaka i sipao ga u čašu. A onda poneo i flašu i čašu, i popio sve to dok sam razgledao slike i nameštaj i te ljude, i čak malo proćaskao sa nekima od njih u salonu.
Posle sam pred spavanje vrteo dugme na tranzistoru, i uhvatio „Glas Amerike'' na srpskom jeziku. Čuo sam da su dnevne novine Danas, u kojima sam objavljivao priče i tekstove od njihovog osnivanja pa sve do nekog novog, baš u to vreme uvedenog fašističkog Zakona o informisanju, odštampane u Crnoj Gori, i da su zaplenjena na granici sa Srbijom. Posle su se stanice izmešale, nisam čuo da li se još nešto dogodilo u vezi s tim. Možda ću morati da potražim drugi posao kad se vratim u Beograd, a možda bih mogao i ovde da se zaposlim, pomislio sam, mogao bih da skupljam lišće u parku, to bi zaista bio lep posao. Biti baštovan. Lepo. Onda sam slušao Radio Monte Karlo, tu je bila najbolja muzika, i tako sam, opet, zaspao. Treći put za tako malo vremena. Spavalo mi se. Uspavljivala me ta tišina oko jezera i u „Vili Maraneze", taj mir, i ta iznenadna promena sredine, tako velika promena. Toliko je sve bilo drugačije da me je omamljivalo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 20:34

Слика


3.
Probudilo me je sunce. Sijalo je jako, ulazilo je u belu sobu kroz veliki prozor i tuklo mi pravo u lice. Ustao sam i širom otvorio prozor, mislim da se nikada nisam probudio i video lepši pogled kroz prozor sobe, od tog pogleda, tada, tog jutra, prediv nog. Ne, nikada, sigurno. Bilo je toplo, vazduh je bio čist, svež, ali bilo je toplo. Na nebu nije bilo nijednog oblaka. Video sam plavo jezero, i tamne vrhove okolnih planina. Sneg se beleo na tim vrhovima. Bili su to Alpi. Boje su bile prave, jake, oči su uživale, tako mnogo zelene oko modroplavog jezera. I požurio sam napolje.
Krenuo sam ka selu, ali sam odmah ispred vile, u vrtu, sreo onog crnca iz Gane, ili jednog od njih, nisam ih tada još razlikovao, pružio mi je fotoaparat i zamolio me da ga usli kam, sa „Vilom Serbeloni" u pozadini. Pokazao mi je kako se rukuje tim aparatom i onda se namestio, sa rukama na bokovima i zamišljenim pogledom uprtim u daljinu, čekao je da škljoc nem i nije se pomerao, a kad sam škljocnuo, on je promenio pozu, raširio je ruke i pružio ih ka suncu, nasmejan gledajući ka objektivu. Ja sam tada shvatio da on to radi namerno i da je to verovatno nešto značilo, neki običaj, ili ritual, te dve poze jedna za drugom. Uslikao sam ga dvaput, pozdravili smo se i onda sam sišao do sela, prethodno otključavši kapiju kroz koju se ulazi na to brdo, na kojoj je pisalo „Privatno vlasništvo", na engleskom, i zalupio je za sobom, opet se glupavo osetivši nekakvim gospodinom. Baš tada, prošle su neke dve devojke, pa sam se malo i protegao, a onda kleknuo da zavežem pertlu na cipeli. 1 da im pogledam dupeta. Bile su zgodne te devojke.
Belađo je lepo malo mesto ispod Alpa, mediteranski ispre secano uskim ulicama, koje se brzo obiđu, za nekih pola sata. I uz obalu, na keju, bilo je mnogo palminog drveća, i bilo je neobično stajati pod palminim lišćem i gledati na snežne Alpe u daljini. Video sam skupe radnje, lepo obučene ljude, luksuzne automobile, i shvatio sam da to nije obično selo, već mesto gde žive bogati ljudi. Nije loše biti bogat, pomislio sam, imati jahtu, kuću na ovom jezeru, kupovati sve ove kapute, košulje, jakne, cipele i džempere od nekoliko stotina ili hiljada dolara. Ali nije loše ni kad nisi bogat, i kad rtemaš ništa od toga, jer sve to i nema neke velike veze sa samim životom. Zato sam se i zadržao kraj izloga jedne vinarije, tu se nalazilo ono što me je zaista zanimalo i imalo veze sa mojim životom, vino: itali janska vina iz raznih regiona, ali i francuska, čileanska, kali fornijska, nemačka, australijska, portugalska vina... To me je interesovalo. Želeo sam da probam sva ta vina. Bila su preskupa. Nozdrve su mi se raširile, ali nisam ušao unutra, samo sam hteo da zapamtim gde se nalazi ta prodavnica, pa kad mi se jednom smuči gore, u vili, pomislih to tada, jer ipak sve može bar jednom da ti se smuči, doći ću do ove radnje i uzeću karton nekog dobrog crnog vina, i popeću sa na brdo da uživam i da se napijem. I onda mi je nekako sve bilo lakše, i mogao sam da se vratim u vilu, jer je bilo vreme za ručak.
I, za vreme ručka, shvatio sam da se ističem u još jednoj stvari: mnogo sam brže jeo od svih drugih gostiju. 1 jedini sam podrigivao posle, ali da se ne vidi i ne čuje. To mi je ostalo još iz ranog detinjstva navika da napunim usta i stomak, da obavim i taj posao, bez nekog preteranog uživanja, i da budem slobodan. Dva jaja na oko, i menije dobro. Gospođa Kirskilova, ona profesorka književnosti iz Kirgistana, od pedesetak godina, pitala me da li će roman koji pišem biti politički ili psihološki.
„Koji roman?" pitao sam je.
„Pa pročitala sam da ste dobili stipendiju da ovde pišete neki roman," rekla je.
,,E da, to sam napisao u formularu, tačno. Da, napisaću ga, pišem ga“, rekao sam.
„Pa?"
„Šta?"
„Pa je l' politički ili psihološki?" ponovo je pitala.
„Nemam pojma. Psihološki, najverovatnije", rekoh.
Počelo je da me steže nešto u grudima, to mi se uvek dešavalo baš u takvim situacijama, u takvim razgovorima, sve i svuda počne da me steže, i tesno mi je u grudima, i cipele su mi tesne i žuljaju me, i košulja mi je tesna, naročito oko vrata. Otkopčao sam dugme na košulji. Onda me je profesorka iznenada pitala da li verujem u boga, pa sam joj rekao da ni to ne znam. O, čoveče, što sam morao baš pored ove žene da sednem, samo sam to mislio. Onda je ona rekla kako nekada nije ve rovala u boga, ali je vremenom postala religiozna. Ja sam rekao da je to zanimljivo i pitao je da li to ima veze sa raspadom Sovjetskog Saveza. Ispao sam glup i verovatno bezobrazan. Nije bilo namerno. Ona je rekla da to naravno nema veze. Onda sam se kao našalio i dodao da sam ja nekada bio religiozan, pa više nisam. Onda je ona to prvo shvatila kao ozbiljan problem, pošto sam dvadesetak godina mlađi od nje, ali posle je to shvatila kao moju nezrelost, i nasmejala se, i ja sam se složio s tim da to ostane kao moja nezrelost, ali da me ostavi na miru. To sam baš želeo. Biti glup i nezreo, bila je to idealna pozicija za mene, takve ljudi ne gnjave. I lepo sam jeo odlične rolate sa spanaćem i sirom, i opet, naravno, pio odlično crno vino. Ali gospođa nije odustajala.
„Mislim da je za svakog čoveka to veoma važno, da postavi pitanje sopstvene religioznosti", rekla mi je, vrlo ozbiljno.
„Mislim daje meni mnogo zanimljivije da posmatram ljude a pored ostalog i njihov odnos prema religiji, koja god da je u pitanju", odgovorio sam joj.
„Ali svako mora da se zanima za postojanje Boga!"
„Nikoga ne treba da zanima da li je neko drugi religiozan ili nije, i iskreno, to je nešto najgluplje, da nekoga to zanima, treba gledati svoja posla", bilo mi je dosta tog razgovora i morao sam nekako da ga okončam.
Onda smo oboje ćutali, ona je razmišljala i žvakala hranu, ja sam popio svoju flašu vina i izašao napolje.
Posle ručka sam odlučio da se prvi put popnem na vrh brda. Brdo se zvalo Tragedija. Nisam znao zbog čega. Nisam to tada nikoga ni pitao. Sve mi je bilo nepoznato, ali imao sam i želju, da neke od svih tih stvari takve i ostanu, nepoznate, bar u početku.
Otišao sam prvo u stan, opremio se malom mapom koju sam našao u biblioteci, i rancem u koji sam stavio džemper, i onda se, strmim i uzanim stazama kroz šumu, popeo na vrh. Tamo je duvao jak i hladan vetar, dolazio je iz Švajcarske, preko jezera. Sedeo sam tu neko vreme, bilo je lepo odatle gledati u vrhove planina, i na ogromno jezero ispod njih. U daljini su se videli i oni snežni vrhovi, bili su u drugom planu, mnogo viši, ali su se ipak lepo videli. Bilo je hladno, i obukao sam džemper. Sedeo sam dugo. Bilo je čudno, brdo nije bilo visoko, ali zaista je bilo prilično hladnije nego dole, u podnožju, u bašti vile. To je bilo zbog tog novembarskog vetra sa Alpskih planina.
Posle sam se spustio drugim pravcem, sa druge strane brda, nekim još strmijim i užim stazama, i stigao sam do same obale jezera. Voda je bila tako mirna. Stajao sam na jednoj vlažnoj steni, i ta voda mi je blago zapljuskivala cipele. Bila je čista i bistra, nije se razlikovala od morske vode. Gurnuo sam šaku u jezero. Bilo je ledeno. Video sam jednu jedrilicu, raširenih jedara, kako brzo plovi. Stajao sam na toj steni i gledao sve to.
I na kraju, bilo mi je dovoljno gledanja za taj dan, i dovoljno hodanja. Zaista dovoljno uživanja.
Vratio sam se u sobu, samo da se izvalim na krevet, to sam hteo, da bih zapamtio sve to, i da bih na sve to mislio, i sačuvao, negde, kad god mi bude zatrebalo u životu. A trebaće mi sve ovo, ovakve stvari su uvek potrebne, pomislio sam. I čekao sam noć.
Pre večere sam se dogovorio sa konobarom da mi sredi da gledam prenos fudbalske utakmice „Partizan" „Lacio", u TV sali, na drugom spratu vile. I, oko pola devet, konobar mi je prišao za vreme večere, šapnuo mi na uvo da utakmica počinje, i ja sam naglo ustao od stola, salvetom sam obrisao usta i izvinio se drugim gostima, pa je izgledalo kao da imam neki hitan telefonski poziv. Tako smo se taj konobar i ja i dogovorili. Bio je dobar tip, taj konobar, zvao se Gregorio. Bila je baš velika razlika između njega i gostiju. Sa njim sam mogao lakše da komuniciram. Odveo me je u TVsalu na drugom spratu, uvalio sam se u fotelju i uključio televizor. Onaj profesor kompozicije, mr Menjudi Vinter, držao je solistički koncert u jednoj od sala „Vile Serbeloni", baš u isto vreme kad je počinjala utakmica. Izabrao sam ipak da gledam utakmicu, izabrao sam sedenje u fotelji sa čašom crnog vina u ruci. Na poluvremenu sam se prošetao hodnicima, razgledao sam stare slike, skulpture, vaze i zlatne svećnjake. Mermerni pod je blistao. Čula se tiha klavirska muzika, i u pauzama glasni aplauzi iz koncertne sale. Nije uopšte zvučala loše, ta muzika. Stajao sam malo u hodniku. Slušao sam muziku. Tonovi su se provlačili dugačkim i praznim hodnicima te velike vile. Nije bilo nikoga osim mene, nije bilo ni osoblja. Samo muzika. Nije bilo loše. Odslušao sam malo. Vratio sam se u TVsalu i pojačao ton, na stadionu su navijači vikali: „Srbija! Srbija!" I Italijani su pobedili.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 20:34

Слика


4.
Nikada u životu nisam nosio kravatu i odlučio sam da to ipak učinim na sledečoj večeri. Nemam nikakav odnos prema tome, ne hvalim se, niti žalim zbog toga, jednostavno nisam, nikada nisam morao da nosim kravatu. Nisam to morao ni tada, ali kad sam se probudio, malo sam se bavio računicom, od Rokfelera sam dobio 500 dolara kao džeparac, spojio sam to sa onim novcem koji sam poneo sa sobom, prebrojao sam sav taj novac, imao sam ga dovoljno, onda sam se obukao, i otišao u selo, ušao u jednu od onih radnji gde cene nisu bile previsoke, mada je sve u Belađu skupo, i tako sam kupio čak i novu košulju, ali i kravatu. Prodavačica je bila ljubazna, žena srednjih godina, strpljivo je čekala da odaberem kravatu. Bilo ih je na desetine, i na kraju sam se ipak odlučio za jednu tamnoplavu, sa jedva vidljivim, još tamnijim ljubičastim tačkama. Pomislio sam da zamolim tu prodavačicu da mi pokaže kako se vezuje kravata, ali nisam to uradio. Bilo me je sramota. Vratio sam se brzo u vilu, u svoju sobu, obukao tu novu bordo-teget košulju, i pokušavao sam da zavežem kravatu. Nije mi išlo. Trudio sam se, i onda je u jednom trenutku ispalo nešto što je moglo da liči na dobro, pravilno zavezanu kravatu, ili je meni samo ličilo na to, pa sam je baš tako ostavio, sa tim čvorom, i skinuo je preko glave. Prebacio sam je preko naslona fotelje, spremnu za uveče.
Na ručku sam sedeo sa jednom crnkinjom i tri crnca, svi su bili iz Gane. Naučnici koji proučavaju zarazne bolesti ruralne Afrike, jedan od njih, naučnik, sve vreme se izmotavao, grickao je grisine i igrao se s malim teglama sa začinima. Mislim da se crnkinji koja je sedela do njega to nije svidelo. Dok sam jeo, imao sam utisak da sve vreme gledaju u mene. Onda sam shvatio da je to zbog njihovih beonjača, šljašteće belih na njihovoj crnoj koži lica. Onaj što se izmotavao, pitao me je da li sam ikada bio u Africi, i ja sam rekao da nisam, ali da bih baš voleo. To je bila, eto, jedna pristojna fraza. Onda je on rekao da mogu uvek doći kod njih u Ganu, ako to ikada poželim. To je bila druga pristojna fraza. Onda sam ja rekao treću pristojnu frazu, kako će mi to biti neobično drago. Konobar me je pitao kakva je utakmica bila sinoć, i ja sam mu rekao da je bila dobra, i zamolio ga da mi sipa vino. Sipao mi je. Mr Menjudi Vinter, onaj profesor kompozicije, bio je hladan prema meni, ali bio je hladan prema svima, samo me je kratko pozdravio, trepnuo i klimnuo glavom. I ja sam njega pozdravio, klimnuo sam mu glavom, hladno. To svi rade, primetio sam. Tako je, valjda, bilo lakše. I brže. I odgovaralo mi je.
Tog popodneva sam se popeo do klupe, negde na sredini brda, iznad vile i tog sela. To je bila klupa koju sam izabrao, za izležavanje. Pre toga, dok sam u sobi oblačio debeli, vuneni, zeleni džemper, koji sam inače nosio već skoro deset zima, i bio srećan što nisam zaboravio da ga ponesem, video sam ukupno sedam rupa na njemu. Moljci su ga sredili još u Beogradu. I to sam tek tada primetio. Očajavao sam neko vreme. A onda sam ga ipak obukao, i vetrovku preko njega, i krenuo ka brdu, jer tamo ionako nikoga nema, i niko nije mogao da vidi te rupe na mom džemperu.
Izvalio sam se na toplu kamenu klupu, izloženu celodnevnom suncu, ne znam koliko staru, ali, koliko sam shvatio iz jedne brošure koju sam našao dole u svom studiju, većina stvari je bila iz osamnaestog veka; klupa je bila izlivena upravo tako da možeš da se izvališ na bok, osloniš na lakat, i da ti sluga prinese grožđe. Bez sluge i bez grožđa, ja sam samo čitao knjigu koju sam poneo, i čekao da sunce zađe, i na trenutke prekidao sa čitanjem, i prebrojavao zvižduke koje su ptice pravile. Različiti zvuci, različite vrste ptica. Tačno u pola pet zapadna strana jezera je zableštala, sunce je zalazilo, i od vode se odbijala predivna svetlost boje zlatne breskvine kore. Zbog toga sam i pogledao na sat, hteo sam da znam kada se to tačno dešava, u koje doba dana. Nije mi se više čitalo. Boje su se razlivale, kretale se, silazile sa planina, pa preko tamnih šuma stizale do vode jezera, gde su se utapale, uz pomoć sunca, koje je sve to razigravalo. Istovremeno, na istočnoj strani, gde je površina vode već bila tamna, dosta tamnija, video sam četiri ribarska čamca, sa po jednim čovekom u svakom, plutala su u mestu. Nisu bili daleko jedan od drugog. Čuli su se glasovi tih ribara. Odzvanjali su, sve do brda i klupe sa koje sam sve to upijao, gledao i slušao. Bilo je čudesno.
Nešto kasnije, spremao sam se za večeru. Obrijao sam se, obukao novu košulju, navukao kravatu preko glave, obukao sako, i razgalio se u toj odeći. Doterao sam se, prvi put u životu nosio sam kravatu. U jednom trenutku sam čak i prasnuo u smeh, ali i posumnjao u taj čvor. Kravata mi je ipak izgledala kao normalno zavezana. Ličilo mi je na to. I više nisam ni želeo time da se bavim.
Otišao sam nešto ranije na večeru, u „Vilu Serebeloni", ušao u aperitiv-salu i uzeo dupli burbon. Konobar Gregorio me potapšao po nadlaktici, bilo mu je drago zbog kravate, polako sam se prilagođavao, to sam i želeo, i trudio sam se. Samo sam mu namignuo, i uzeo još jedan burbon. I on je namignuo meni. Nije mi više otimao čašu iz ruke. Bio sam izuzetno dobro raspoložen zbog svega toga, tako su se stvari odvijale: jedan pristojan, fin i doteran mlađi čovek sa kravatom. I lud za burbonima. Konobar mi je uz namigivanje dosipao u čašu. Njemu se to namigivanje izgleda dopalo. Ništa mi tada nije nedostajalo. Došlo je vreme da se pređe u ogromnu trpezariju, sa dva velika, dugačka stola. Poneo sam čašu punu burbona i onda sam se našao za stolom sa tri gospođe-babe-intelektualke. To su one prosede babe iz američkih filmova što stalno govore: „Oh, God!" i ,,Oh, dear!“ Nešto su pričale, ja sam se samo smeškao i pijuckao svoje piče. Posle sam prešao sam na crno vino, uz pohovani praziluk preliven nekim sosom, vrlo ukusno jelo. Negde pri kraju večere, jedna od baba-gospođa je ustala i kucnula viljuškom po čaši. Zazvonilo je u prostoriji, taj zvuk je bio zaista čist i presekao je vazduh. Svi su ućutali, i ona je održala govor posvećen babi-gospođi koja je sedela do nje, i koja je, kako sam shvatio, odlazila iz vile. Rekla je da se nikada ranije nisu videle, ali da su se ovde upoznale, i da su se odmah pre poznale kao duševne sestre. Tako je rekla. Onda je usledio glasan aplauz. I ja sam aplaudirao. Onda je treća baba-gospođa održala govor, istim povodom, posvećen onoj istoj babi, i otprilike istim rečima, samo je dodala da je neizmerno srećna što je upoznala jednu takvu osobu, koja ima toliko razumevanja za sve ljude, i koja toliko stvari zna i sve razume. Stvarno je tako rekla, kako ta baba baš sve razume. Baba-gospođa o kojoj su govorili, koja sve razume, ustala je da se zahvali, i kad je sela nazad, pošlo joj je nekoliko suza. Bilo joj je drago zbog tih reči koje je čula, i zbog svega joj je bilo drago, i zaplakala je. Bilo je zanimljivo gledati sve to, i ispijati dobro vino, koje je baš išlo uz to, gledati te ljude, taj svet. Ali, da budem iskren, kada smo kasnije večerali neku veoma ukusnu ribu iz jezera, sa raznim barenim povrćem, njih tri su ogovarale jednu ženu koja je u „Vilu Serbeloni" stigia sa Novog Zelanda. Rekle su za nju da je strašno i užasno obična i priglupa, i da s njom uopšte nema o čemu da se razgovara. I svaka je za sebe rekla da je pokušala, ali da nije vredelo, da je ta žena sa Novog Zelanda naprosto takva, jedna baš nezanimljiva žena. Eto, to su ti te babe iz filmova. Ustao sam na kraju od stola i pozdravio ih, babagospođa koja je odlazila rekla mi je tiho i ljubazno: „Zbogom i budite dobro". Ja sam rekao: „Hoću". Napolju sam skinuo kravatu, ali nisam razvezao čvor, odneo sam je u stan i lepo prebacio preko stolice, i pošto sam i dalje bio baš dobro raspoložen, hteo sam da budem to još više, i spustio sam se do sela. Belađo je očigledno bilo jedno mirno, baš porodično malo mesto. Uglavnom je sve bilo zatvoreno. Po restoranima koji su radili, sedeli su parovi, ili porodice, i večerali. Našao sam jedan bar u kom su bili samo muškarci, okupljeni oko šanka i zagledani u televizor. Nisam ušao unutra. Onda sam pronašao bar u kome nije bilo nikoga, zvao se „Spiritual". Ušao sam unutra. Seo sam za šank i naručio vino, na italijanskom. Mlada šankerica me je pitala da li dobro znam italijanski, pitala me je to na lošem engleskom, i rekoh joj da uopšte ne znam italijanski, na mom engleskom, takođe lošem, ali mnogo boljem od njenog. Upoznali smo se. Zvala se Aida i bila je jako lepa, sa svetlosmeđom dugačkom kovrdžavom kosa i zelenoplavim očima, lice joj je bilo finih crta, nežno i svetlo, koža glatka i malo tamnija od kose. Onda smo popričali, ali to ne može da se prepriča. Znala je na engleskom samo to, da pita nekog da li govori italijanski. Onda sam shvatio da me je pitala i koliko sam dugo u Belađu, i rekao sam joj da sam stigao pre četiri dana, ali ona nije razumela. Onda je ona nacrtala trideset recki, i napisala da je mesec novembar, kao što je i bio, i ja sam precrtao četiri recke, to su bila ta četiri dana, i onda je ona rekla: ,,A, si, si“. Shvatila je. Objasnio sam joj to nekako. Onda sam shvatio da me pita gde sam odseo. Nacrtao sam brdo i napisao ,,Tragedia“, nacrtao sam i vile, i vrata i prozore, i jednom tačkicom obeležio vilu i prozor apartmana gde sam odseo. Njoj je to bilo dovoljno. Naravno da je razumela. Tako smo komunicirali. I nastavili smo, nije bilo nikoga osim nas. Mahali smo rukama, izgovarali neke reči, i crtali i pisali na hartiji. Uglavnom smo crtali. Bilo je zanimljivo. Posle je došla njena koleginica, zvala se Dora, ona je znala malo bolje engleski, i samo smo potvrdili ono što smo Alda i ja razmenili crtanjem, i već sve objasnili jedno drugom. Zanimljivo je bilo, sve to. Onda su u bar ušla petorica mladića, navijača Juventusa". Pevali su navijačke pesme. Jedna je bila o Del Pjeru, fudbaleru „Juventusa". Bili su pripiti, pitali su me odakle sam, i odgovorio sam im da sam iz Srbije, ali njima je bilo svejedno, mogao sam da kažem ime bilo koje države, onda su me pitali da li volim ,,}uventus“, to im nije bilo svejedno, to im je bilo najvažnije, i ja sam rekao da mnogo volim „Juventus“, i onda su mi naručili još crnog vina koje sam pio. Bio sam tu neko vreme, napio sam se s njima, oni su pevali, vikali, Alda i Dora su se smejale, i na kraju sam platio svoje piće i krenuo. Pozdravio sam se sa Aldom, na italijanskom, uzeo sam olovku i onaj papir pomoću kojeg smo se sporazumevali, zaokružio sam još jednu recku, unapred, i pokazao prstom na sebe. To je značilo da ću doći i sutra. Ona je pored te recke nacrtala jednu čašu i ofarbala je, da izgleda kao puna pića, a onda pokazala prstom na sebe. To je valjda značilo da dođem i sutra kod nje na vino. Valjda je to značilo. Bilo je dobro sve to. Popeo sam se na brdo, već je prošla ponoć, bilo je oko jedan, bio je potpuni mrak na brdu Tragedija. Ušao sam u svoj stan, uleteo pijan pod jorgan. I zaspao sam baš dobro raspoložen, baš onakav kakav sam bio tokom celog dana, nisam ni tranzistor uključivao.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 20:34

Слика


5.
Probudila me je sobarica. Pričala je nešto sama sa sobom kad je upala u sobu, valjda je bila sigurna da sam je već napustio. Bilo je oko deset i nešto prepodne. 'Trgao sam se, i ona se prestravila, uplašila se, ispale su joj je krpe iz ruke. Onda se izvinjavala, malo na engleskom, ali više na italijanskom.
,,Ne, ne, sve je u redu, nema nikakvih problema, stvarno je vreme da ustanem", rekao sam joj.
I ustao sam. Bio sam u gaćama. Ona je ćutala i stajala kraj vrata, zbunjena.
„Sačekaću napolju, izvinite, ne moratc uopšte nigde da žurite“, rekla je.
Izašla je iz sobe. Nisam znao zbog čega sam spavao tako dugo, ali polako sam se navikavao na to. Valjda zato što je sve bilo toliko tiho, i mirno. Potpuni mir. To me je uspavljivalo, to, i vino naravno, i život bez ikakvih obaveza. Ništa nisam morao, radio sam samo ono što sam želeo. Sobarica je stajala napolju i pušila cigaretu, čekala je mirno. Sve je bilo mirno, i svi su bili mirni. Malo sam se sredio, i otišao u radnu sobu. Sipao sam kafu u šolju, uzeo sok iz frižidera i seo za sto. I ja sam bio miran.
Možda bih mogao nešto i da radim, pomislio sam, i zagledao se kroz prozor. Video sam dim, izlazio je iz šume, gore na brdu. Nebo je bilo vedro. Bronzane krošnje drveća su se izdvajale od onih svetlije i tamnije zelenih. Čempresi u daljini su bili tamni, skoro crni. Video sam jednog malog crnog kosa kako istrčava iz žbuna, i prelazi put ispod prozora, a zatim je iznenada poleteo i nestao u drugom žbunu. Možda bih stvarno nešto mogao i da radim, ali možda, pomislio sam. A onda sam nešto i uradio. Uključio sam kompjuter, i pisao, kuckao slova, pisao nešto što nije imalo nikakvog smisla, i kada me je kompjuter pitao da li treba da to sačuva, ja sam kliknuo da ne treba.
Kasnije, gospođa Kirskilova me je pitala za ručkom zbog čega nisam bio sinoć na koncertu.
,,Na kakvom koncertu?" pitao sam.
Zaboravio sam bio na koncert.
„Gospodin Menjudi je ponovo svirao, specijalan koncert, posvećen gospođi Meri, bilo je divno", rekla je.
„Bio sam sprečen. A ko je gospođa Meri?"
,,Oh, pa sedeli ste s njom sinoć, na večeri, zar se ni toga ne sećate? Razgovarali ste čak. Kako se ne sećate? Ona je danas, nažalost, otputovala."
„Nisam znao da se tako zove", rekao sam.
,,Da, da, tako se zove. Divna žena“, rekla je.
Tada je naišao i gospodin Menjudi, seo je pored mene. Osmehnuo mi se i pozdravili smo se. Ne znam zbog čega, ali bio je srdačan. Rekao mi je da danas izgledam vrlo odmorno i sveže, za razliku od onog dana kada smo se upoznali, kada sam prvi put seo za veliki sto u vili. Bio je vrlo ljubazan. Rekao sam mu da se ovde stvarno dobro spava, i da mi prija što je mirno i tiho, i da je to možda zbog toga. Onda se umešala gospođa Kirskilova i prekinula nas:
„Zbog čega nikada ne dolazite na doručak?" pitala me je.
"Ne mogu da se probudim", rekoh.
,,Da li pišete noću?"
,,Da, da, pišem do kasno u noć."
„Ali šteta je što propuštate doručak"
„Znam, ovde je šteta propuštati bilo šta, ali imam baš mnogo posla", rekao sam.
,,Je l' razrađujete roman?" pitala je.
,,Da, raztađujem roman", rekoh.
,,I kako ide, ovde je predivno za rad, je l’ da?"
„Jeste, predivno je za rad, i odlično mi ide", rekao sam.
Gospođa Kirskilova se očigledno brinula oko svega, pa i za mene, u svakom slučaju je želela da se osečam prijatno u vili. Bila je dosadna i prijatna ta žena. Objasnila mi je da mogu da naručim paket sa hranom, jer nije dobro da preskačem obroke. I taj paket mogu da nosim sa sobom, i da jedem kad god hoću, i gde god hoću. Nisam znao za to i zahvalio sam joj se na informaciji. Ručali smo neke velike rolate sa spanaćem i prelivom sa komadima svežeg paradajza, i velike salate. Bilo je baš ukusno. Gospodin Menjudi je glasno uživao u hrani. Mumlao je čim bi progutao malo hrane, baš je uživao i samo bi se čulo: ,,Mmmm!“
Gospođa Kirskilova je tamanila grisine od pšenice koje su se nalazile na stolu, pored hleba, uz svaki obrok. Imala je i jedan zlatan zub, gornju trojku, video sam ga dok smo razgovarali. Rekao sam već, ona je iz Kirgistana. To je sada nezavisna država, a nekada je bila samo jedan mali azijski deo bivšeg velikog Sovjetskog Saveza. Onda sam pomislio kako se često može videti zlatan zub kod nekog ko dolazi iz bivšeg SSSR-a. Onda sam čak pomislio i da je pitam zbog čega je to tako, ali sam odustao. To mi je, inače, bila poslednja pomisao za vreme ručka. Jer mi je nakon te glupe pomisli sve postalo dosadno, i samo sam gledao da što pre pobegnem iz vile. Baš sam se često smejao bez razloga, shvatio sam i to, dovoljno je bilo samo da mi prođe kroz glavu: šta ja zapravo radim ovde? i da obratim pažnju i na samog sebe i na ostale ljude, i da mi onda sve bude smešno. Ona lepa mršava i ćutljiva crnkinja iz Gane, naučnik, neprestano je klatila glavom napred-nazad, lagano, u ritmu; supruga gospodina Menjudija ogovarala je konobare; konobari su se kreveljili i kolutali oćima iza njenih leđa, i naravno, najsmešnije mi je bilo to što sam se sa svima njima našao ovde, ali, nažalost, sebe ipak nisam mogao da vidim.
I onda, to je uvek bilo jedino rešenje, da zbrišem na brdo, da se tamo mirno smeškam i pušim cigarete.
I mogao sam odande da čujem tiho zapljuskivanje vode, dole na obali. Osetio sam tada i miris jezera, odatle je duvao blag vetar. Nije bilo nikakve težine, tada, nigde. Sve vreme, i svuda, ptice, one su se čule, ali i zvuk krtog, suvog lišća koje pada na zemlju. I onda, iznenađa, čuo sam tutnjavu i kloparanje vozova, u daljini. Bilo je uživanje zapisati sve to, baš na tom mestu, u tom trenutku. To sam i učinio. Ali još veće uživanje od toga bilo je ipak ne raditi ništa, ne činiti ništa, samo držati oči otvorene, i slušati, i voditi računa da nešto ne promakne.
To brdo nije imalo nikakve veze sa onim dole, sa tim velikim vilama i ljudima u njima. Bila je to velika razlika.
Kasnije, pre večere, prišla mi je gospođa Braun, jedna od onih baba-gospođa koja još nije otišia, pitala me je kako mi se sviđa ovde, i valjda zato što je bila vrlo prijatna, i možda zato što mi se ipak malo pričalo s nekim, izvinio sam se zbog svog lošeg engleskog, i onda sam se raspričao. Pričao sam šta inače radim, i pričao sam joj o životu u Beogradu. Posle smo sedeli zajedno za stolom i večerali, a onda smo već pričali o svemu i svačemu. Gospođa Braun je imala dugu sedu kosu, tešku braon haljinu, skoro do zemlje, i oko sedamdeset godina. Proučavala je flamanski način života u sedamnaestom veku. Bilo je lepo slušati je i razgovarati s njom. Onda sam upoznao dr Vaninajake Mudijanselage Sirisenu, profesora socijologije iz Šri Lanke. Seo je pored mene.
„Nema šanse da zapamtim tvoje ime i prezime", rekao sam.
„Znam, da, ja mogu tvoje ime da zapamtim, ali ne i prezime‘‘, rekao je i pružio mi je svoju vizit-kartu.
„Izvinjavam se, nemam vizit-kartu, ali ja ću svoje ime da napišem na papiru, tako će biti lakše. A kako te drugi zovu?“
„Vaninajake, a neki i Sirisena", odgovorio je.
,,Ja ću Sirisena", rekoh.
,,Važi“, rekao je.
,,Je I’ doktor Sirisena ili gospodin Sirisena?" pitao sam.
„Samo gospodin Sirisena", odgovorio je ozbiljno.
„Dobro", rekoh.
Bio je to jedan vrlo ozbiljan i simpatičan čikica, umešao se odmah u razgovor, upoznao se i sa gospođom Braun. Zanimalo ga je kako žive ljudi po selima u Srbiji i to me je pitao. Rekao sam mu da ne znam mnogo o životu po selima u Srbiji, ali znam da je loše svuda u Srbiji, to sam mu rekao. Onda mi je ispričao kako to izgleda u njegovoj zemlji. Inače, gospodin Sirisena je izučavao uticaj Šri Lanke na tajlandsku umetnost, od trinaestog do petnaestog veka. Onda sam ga malo slušao, malo smo razgovarali, večera je bila obavljena, i na kraju sam ustao od stola, morao sam, pozdravio sam se i pošao napolje iz vile. Gospođa Braun je pitala zar baš svako veče moram da radim, i ja sam rekao da moram. I da sam tako navikao, to sam dodao. Slagao sam. Morao sam. Uplašio sam se da me ne odvedu na neki koncert ili nešto slično. Ne bih mogao da ih odbijem, a nije mi bilo do toga. Izašao sam napolje. Sjurio sam se do sela, pravo do onog bara, da pijem dobro vino i da se crtanjem u svesku sporazumevam sa šankericom Aldom. To sam želeo. Da budem s njom, da pijem to vino. I čim sam ušao u bar i seo za šank, sipala je vino u dve čaše, za sebe i za mene, i nazdravili smo. Na italijanskom. To sam znao da izgovorim. Onda me je ona nešto pitala, ali nisam je razumeo, naravno. Uzela je olovku i svesku, i nacrtala brdo i vile, i pokazala prstom na mene, a onda nacrtala znak pitanja. Shvatio sam to kao pitanje šta ja radim gore, i otkud ja na brdu. Nisam znao kako da joj to objasnim. Onda je ona nacrtala neki mali mikroskop. Naučnik. To je pitala.
,,Ne, ne... “, rekao sam.
Onda sam ja nacrtao olovku i pored nje nešto nalik na knjigu. Ona je buljila u taj crtež i ništa joj nije bilo jasno. Onda sam uzeo jedne novine sa šanka i lupio dlanom po njima, pokazao joj to, pa olovkom prelazio preko odštampanih slova, i kao pisao po tim slovima. ..
,,A, žurnalista!" viknula je.
,,E, si, si, žurnalista... “ slagao sam, na italijanskom, da se ne mučimo više oko toga, oko mog zanimanja.
Nastavili smo sa crtanjem u svesku i mahanjem rukama, nekom pantomimoin, uz malo italijanskog i malo engleskog, naravno. Crtala je brdo i rukom pokazivala na sebe, i odmahivala glavom. Shvatio sam da nikada nije bila na brdu. A rođena je u Belađu. Nisam mogao to da razumem. Tu je nastalo mučenje. Ona je zaokružila onaj nacrtani mikroskop i shvatio sam da za nju na to brdo dolaze samo naučnici i profesori. Onda sam shvatio da dolaze samo stariji ljudi, to mi je pokazivala pokretima, hodala je pogrbljena i malo je hramala. Pokazaia je onda rukom na mene i zaokružila onaj znak pitanja.
„Otkud ti tu na ovom brdu?“ to je bilo Aldino pitanje, koje nije izgovorila, ali sam ga razumeo.
Tražio sam da mi sipa još vina. Nisam ni sam znao otkud ja na tom brdu, ali mrzelo me je da joj to objašnjavam. Nisam znao ni kako da joj objasnim. Morao sam da popijem još vina. Nisam mogao da verujem da ona, tu rođena, nikada nije bila na tom brdu Tragedija. To sam pokušavao da je pitam, ali nije nam uspevalo, nije me razumela, pio sam sve više i više vina, i otkud ja na tom brdu, i zašto, i kako ona koja je tu rođena nikada nije bila gore, ništa tu nisam mogao da razumem, i nikako nismo mogli da se objasnimo, i na kraju sam se napio. Uzeo sam onaj papir, nacrtao čašu s vinom, nacrtao sam spiralu koja iziazi iz te čaše, to je značilo da mi se sve muti u glavi, zaokružio sam to i dodao recku za sutra. Shvatila je. Rekla mi je laku noć na engleskom.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јул 2008, 20:47

Слика


6.
Bila je nedelja, bio je lep dan, poželeo sam tada samo to, da bude što više takvih, sunčanih, toplih dana. I da osim hodanja po brdima i hodanja uz jezero i ispijanja vina, ništa drugo ne moram da radim.
Sišao sam do radne sobe, napravio sam sebi đupli espreso, stigle su i novine, ali ne, ne, to mi nije trebalo, nikakve vesti mi nisu bile potrebne, nikakve informacije. Samo sam sedeo i uživao. Otvorio sam sve prozore. Pustio vazduh i sunce unutra. Odmarao sam se, gledao brda prepuna čempresa.
Za vreme ručka, seđeo sam sa gos’n Sirisenom. Sada sam već mogao tako da ga zovem. Tako sam ga i zvao. Pričao mi je o Tamilskim tigrovima, gerilcima sa Šri Lanke. Pričao mi je o tim devojkama i mladićima, samoubicama, protiv kojih je nemoguće ratovati. I da su nezamislivo surovi, o tome mi je pričao, i užasnut prepričavao neke stvari koje su oni činili ljudima, običnom narodu. Opisivao mi je razna ubistva. Pričao mi je sve vrlo detaljno i slikovito. Zvučalo je zaista jezivo. Gos'n Sirisena se nije izjašnjavao o tome koja je strana dobra a koja je loša, samo je rekao da sve to mnogo košta, da je zvanična vojska skupa, da je svaka vojska skupa, i da obični Ijudi plaćaju taj ceh, da je normalan život nemoguć. I da je previše nasilja, previše užasnog nasilja.
,,To nasilje košta, neko to plaća, to je nczamislivo, novac koji ide i troši se na nasilje, i talco se zarađuje“, rekao je.
Ćutali smo posle toga. Nisam imao šta da mu kažem, a i on se potrošio u celoj priči.
Za ručak smo imali onu glupost koja se zove sufle. Svi su bili oduševljeni, ja nisam. Najgluplje jelo. Ali bilo je puno salate, pa sam dodao još maslinovog ulja i to pojeo sa hlebom. Konobar je prišao da mi sipa vino, podigao sam ruku i rekao mu tiho:
„Neću, neću vino.“
Nisam mogao da se setim kada sam poslednji put to učinio, kada sam to izgovorio, pa sam to hteo da probam i uradim bar jednom. Svi imaju meru u tome osim mene, naročito u „Vili Serbeloni". Uhvatio sam konobara u raskoraku, ruka mu je već sama krenula, i zamalo da prospe vino po belom stolnjaku. Već sam ih navikao, sve te konobare, da mi više puta sipaju tokom ručka, ili večere. To predivno crno vino, suvo, što obloži usnu duplju, prelije i zatamni sve zube i oplavi jezik, sklizne niz grlo i razliva se u želucu i odbija se o zidove i povlači se unutra. Odbio sam ga. Odbio sam vino.
„Što?“ pitao je konobar.
,,Da odmorim malo.“
,,To ti je pametno."
„Bar do uveče.“
,,Pa naravno", rekao je.
Posle ručka sam ipak prelistavao novine, pokupio sam ih sa stola iz jednog salona u vili i izašao napolje, bile su na engleskom, vežbao sam i učio, čitao sam naglas, u hodu. Jedna veverica je s drveta skočila na zemlju. Uzela je nešto i vratila se na drvo. Sklopio sam novine i bacio ih u korpu. Onda sam otišao u sobu i uzeo jedinu knjigu koju sam poneo iz Beograda, kratke priče Roberta Valzera. Nalazila se na stolu kraj kreveta, u mom beogradskom stanu, kad sam se na brzinu pakovao.
Samo sam je ubacio među ostale stvari. Otvorio sam širom prozor u sobi, i jedna dugačka grana kestenovog drveta, pravila mi je društvo, skoro da je ušla u sobu. Ne znam koliko sam puta do tada već pročitao te iste priče. To su priče koje uvek mogu da čitam. 1 samo sam prelazio preko Valzerovih rečenica, šetao po njima, ali onda sam ipak, ne znam tačno kada, zaspao, i prespavao popodne. Kad sam se probudio, sunce je baš zalazilo. Jedan zlatnožuti list kestena upao je u sobu. Podigao sam ga i stavio na sto. Onda sam na glavu navukao vunenu kapu, obukao jaknu, obuo se i zaleteo se stazom, uz brdo. Nisam ga obišao tog dana, pa rekoh, baš tada, dok se još videlo, daj da obavimo to, jer ulenjio sam se, sav taj luksuz, previše je to za mene, uspavljuje me, na brdu je drugačije, pada lišće i hladnije je među drvećem, u šumi, te staze su uzbudljive, i ta je šuma deo tog luksuza, ali je ipak samo šuma, i te staze kroz tu šumu su ipak samo šumske štaze, i gazio sam po toj tvrdoj zemlji, za promenu. Takve promene prijaju. Postoje i neprijatne promene. Čovek nije sklon promenama. Zato nešto i mora stalno da se menja. Reč radost postoji samo u promenama. Gazio sam tom tvrdom šumskom stazom prekrivenom zlatnim lišćem po tom brdu. I stao sam na jednu otpalu granu. Pogledao sam je. Izdržala me je. Nije se slomila. Proveo sam skoro ceo dan u šumi.
Posle sam se spustio nazad, vratio sam se među ljude. Ogladneo sam. I pilo mi se. Popio sam dupli burbon. Pa sam još jedan poneo u trpezariju. Za večeru su poslužili supu od bundeve, ribu, pirinač, salatu. Sedeo sam sa dr Ezenva Ohaetom, pesnikom i profesorom engleskog jezika i književnosti iz Nigerije. Ali ništa nismo pričali, pošto su njega bolela leđa. Nije mogao da govori od bolova. Stegao ga je išijas, tako mi je rekao. Samo mi je to i rekao, nije uopšte mogao da govori. Pojeo je supu od bundeve. Nije mogao ništa više da jede. Onda je došao gospodin Menjudi, pun razumevanja za gospodina Ezenvu. Rekao mi je da su to užasni bolovi, i da je i on nekada patio od toga. I<ada je dr Ezenva Ohaeto ustao od stola i pognut otišao, zgrčen od bolova, gospodin Menjudi mi je rekao da jedino Italijani umeju dobro da naprave supu od bundeve, i da će mu to sigurno prijati. A inače, rekao mi jc to gos’n Menjudi, taj pesnik dr Ezenva Ohaeto piše knjigu pesama pod nazivom Plamenovi.
„Biće to sigurno dobra zbirka pesama", rekao je gos’n Menjudi.
„Kakve pesme inače piše?“ pitao sam ga.
„Nemam pojma, nisam nikada čitao ništa njegovo", rekao je gos’n Menjudi i nasmejao se.
Sjurio sam se do „Spiritual" bara, do Aide, poneo sam jednu svesku i dve olovke. Jednu olovku sam poneo da joj poklonim. Alda je pokazala kažiprstom na svoj ručni časovnik, lupkala je po njemu i rekla nešto na italijanskom. To je valjda značilo da kasnim. Sipala je dve čaše crnog vina. Sada je svako imao svoju olovku. Bila je zanimljiva ta komunikacija. I sada smo imali našu svesku. Ono što smo do tada crtali i pisali, Alda je morala da prenese u novu svesku. To je i učinila. Nacrtala je onda i jednu kuću, i Ijude kako stoje pored te kuće. Bila je to njena porodica. Imala je stariju sestru i mlađeg brata. Majka je bila niska i debela. Oca je nacrtala poslednjeg. Ružno ga je nacrtala. I govorila je nešto dok ga je crtala. Mislim da ga je psovala. Nije volela oca. Ali majku, brata i sestru jeste, njih je zaokružila velikim srcem. Otac je bio pored nacrtanog srca. I podvukla je sve to. I kuću je podvukla, ali je oca odstranila i ođatle. Shvatio sam da on ne živi s njima. Komunikacija nam je bila sve bolja. Crtali smo celu noć, ona bi povremeno uslužila nekog gosta, nije ih bilo mnogo, i odmah bi se vratila za šank. Ispod crteža smo pisali reči, ona italijanske, a ja srpske i engleske reči. Učili smo. I pili vino. Ona je pila manje, jer je ipak bila na radnom mestu. Učio sam italijanski, uz vino. Nikada nisam pio toliko vina. Nije bilo nikakve šanse da naučim italijanski. Ali sam zato crtao sve bolje. Nikada nisam ni crtao toliko.
Слика

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 31 Јул 2008, 15:51

Putovanje do kraja teksta
Srđan Valjarević

Kupio sam kartu u jednom pravcu, za gradić Solefteo, nekih sedamsto kilometara severno od Stokholma. Stajao sam sa torbom na autobuskoj stanici, bilo je oko devet sati ujutru, autobus je polazio u pola jedanaest. Imao sam još sat i po vremena. Muvao sam se po stokholmskoj autobuskoj stanici, tražio mesto gde bih mogao da sednem i da sačekam polazak. Našao sam neki internet-kafe, jedan mladi Turčin je radio za šankom, nikoga nije bilo osim nas dvojice. Naručio sam koka-kolu, on je rekao da će mi doneti, da mogu da sednem za kompjuter broj šest i biće uključen.
"Je l’ mogu samo da sednem za sto?", pitao sam.
"Možeš, ali kompjuter će biti svejedno uključen pa možeš da surfuješ", rekao je.
"Je l’ moram da surfujem?", pitao sam.
"Ne moraš", odgovorio je.
Seo sam za kompjuter broj šest i on mi je doneo koka-kolu. Pogledao sam kompjuter i otvorio svoju elektronsku poštu. Imao sam jedno novo pismo. Otvorio sam ga. Neka devojka, napisala mi je svoje ime i od koga je dobila moju adresu, i da je pročitala knjigu koju sam napisao, da je trenutno u Beogradu i da bi volela da se upoznamo. Odgovorio sam joj da sam upravo na autobuskoj stanici u Stokholmu i da čekam autobus za Laponiju i pozdravio je. I to je bilo sve. Sedeo sam, gledao kroz prozor i pio svoju koka-kolu. Čekao autobus. Posle desetak minuta kompjuter je zapištao, stiglo mi je novo pismo, opet od iste devojke, napisala mi je da ne živi inače u Beogradu, i da je tu samo na par dana, i da ćemo se možda videti nekom drugom prilikom, ali poželela mi je srećan put i da pozdravim Deda Mraza. Zahvalio sam joj se. Napisao sam joj da nije loš osećaj kad ti neko nepoznat poželi srećan put, i pozdravio sam je. Čekao sam autobus i isključio svoju adresu i ostavio kompjuter uključen. Nisam surfovao. Nije moglo da se puši, ali nisam ni morao da pušim.
Proveo sam pre toga nedelju dana u Stokholmu, u ateljeu moje prijateljice Sandre i uglavnom se družio s njom i njenim ćerkama, Vanjom i Maj. Njen muž Danijel je radio po ceo dan, video sam ga par puta, večerali smo zajedno. Svideo mi se grad, imao sam sreće sa vremenom, bilo je toplo i sunčano, bio je već kraj avgusta i svi su uživali vozeći bicikle. Pokušao sam da zamislim kako sve to izgleda preko zime, ali bilo je teško to zamisliti. Svuda su se zelenele krošnje, nebo se plavilo, i taj grad načičkan na ostrvima je blistao. Kao i uvek, pomislio sam da je baš ovaj grad idealan za život, pa sam na kraju shvatio da to uvek pomislim kad god odem u neki grad. Ili bilo gde. Ispada tako, da mi je svuda idealno za život, to sam zaključio.
Ušao sam u autobus, i autobus je krenuo tačno u minut. Čekao me je put od nekih sedam sati i izvadio sam svesku i olovku. Pisao sam. Povremeno sam bacao pogled kroz prozor, pokušavao sam da se setim svega, išao sam na sever i to sam toliko dugo želeo. Napokon sam bio u prilici da to i uradim, na kraju, sedeo sam u autobusu i išao na sever Skandinavije. Sumirao sam šta sam sve uradio za dve godine, od onog jutra kad sam se probudio u bolnici privezan nekim aparatima i cevkama zabodenim u ruke, ležao u krevetu nepokretan. Ispalo je da sam se zaista pridržavao nekog svog plana, i da ću proslaviti dve godine od izlaska iz bolnice baš u Laponiji. Nabrajao sam u svesci šta sam sve uradio. Nisam nabrajao šta nisam uradio. Kako je autobus izašao iz Stokholma, i kad smo već dublje zašli u unutrašnjost, među šume i reke, sve sam manje pisao. Nije mi se ni to radilo, a i teksta u glavi je bilo sve manje, nabrojao sam samo par stvari: prohodao, napisao dve knjige, imao jednu devojku, onda sam napisao kako me mrzi da pišem u autobusu.
Gledao sam kroz prozor i na kraju sam stigao. Gradić Solefteo je bio poslednja stanica. Izašao sam iz autobusa i spustio torbu. Trenutak kada sam spustio torbu bio je važan događaj za mene. Dve godine života su bile završene. U tom trenutku, izledalo je kao jedan dug vremenski period. Bio je to dobar osećaj. Čekali su me Rolf i Aneli, moji prijatelji koji su u mom planu obaveza bili poslednji na toj listi, kod njih sam hteo da završim svoj zadatak. Taj plan sam napravio pre dve godine, da njih posetim kada prohodam i uradim ono što sam morao da uradim. Imao sam sreće sa knjigama i zaradio sam dovoljno novca da sprovedem taj plan do kraja. Dve godine pre toga, to je sigurno moglo da izgleda kao sumanuta i besmislena fantazija čoveka koji leži u krevetu privezan za aparate i pravi plan za naredne dve godine. Tako je i izgledalo verovatno. Nisam nikome ni govorio o tom planu, naročito ne koja je bila poslednja stavka u notesu. Ali stigao sam autobusom i spustio svoju torbu u Laponiji.
Izgrlio sam se s Aneli i Rolfom, ljudima koji su te dve godine navijali za mene, ali i pre toga, od njih sam sve vreme imao podršku, u svemu. Stariji od mene preko dvadeset godina, dobro smo se uvek razumeli, iako smo se videli samo četiri ili pet puta, ali i razmenili smo na desetine pisama. Rolf je pesnik i on mi je pisao na engleskom, Aneli je prevodilac sa srpskog na švedski i ja sam njoj pisao na srpskom, onda je ona njemu prevodila, i tako smo održavali kontakt. I prijateljstvo. Rolfu su otkrili rak prostate u međuvremenu, i imao je operaciju, i sve se srećom završilo uspešno, rak je odstranjen. Ušli smo u stari ford, pustili muziku, i odvezli se u njihovu kuću, nekih pedesetak kilometara od Soleftea. Kuća je bila duboko u šumi, najbliži komšija je bio na pola sata hoda. Najbliže selo Lidgat na sat vremena hoda. U selu jedna prodavnica, benzinska pumpa, crkva, jedan restoran, i još par kuća. Toliko toga smo imali da pričamo. I pričali smo, dugo, do duboko u noć. A onda sam se srušio u krevet. Ništa se nije čulo. I zaspao sam.
Probudio sam se sledećeg jutra, izašao iz sobe na spratu, Rolfa i Aneli nije bilo. Napravio sam kafu, poneo notes i olovku i izašao u dvorište i seo za sto. Bio je mokar od rose koja se na severu zadržava duže nego na jugu Evrope. To je bila prva stvar koju sam primetio. Prva razlika. Sedeo sam ispred kuće, u šumi, i u potpunoj tišini. Ništa se nije čulo. Nije bilo ptica, i nije bilo insekata. Te stvari sam odmah primetio, a zatim su krenule druge. Rolf se vratio iz šetnje sa psom Hempom. Malo kasnije, Aneli se vratila iz sela, donela je poštu i novine. Hemp je bio mlad lovački pas, željan trčanja. Bio je vezan kanapom dugim oko dvesta metara, Rolf mi je objasnio da je to zbog lisica koje često protrče, Hemp bi pojurio za njima, i izgubio bi se u šumi. Ili bi ga lisice već namamile. Rolf je morao da se odmara, Aneli je otišla u kuću, imala je nekog posla, Hemp i ja smo krenuli u šetnju. Obmotao sam konopac oko ruke da mi se ne izgubi, bacao sam mu loptu niz uzani zemljani drum koji je išao kroz šumu do jedne od brzih reka koja se nalazila u blizini. Hemp nije najbolje razumeo moje komande, znao sam jedino da mu zviznem da se vrati ka meni ili da ga zovnem po imenu. Nisam znao ni reč švedskog, ali mi je prijalo da zviždim. I razumeli smo se dobro, ipak, Hemp i ja. Stigli smo i do reke, bilo je toplo i Hemp je odmah skočio u reku. Gurnuo sam šaku u vodu, bila je ledena i to sam mogao da osetim sve do lakta. Hemp je plivao sa lopticom koju je gurao njuškom po površini vode. Izvalio sam se na obali reke, legao sam na nešto što je ličilo na debeli sloj mahovine, bilo je mekano i udobno, i nisam znao kako se to tačno zove. Meni je ličilo na mahovinu. I dok sam se šetao sa Hempom primetio sam u šumi zaista dovoljno stvari za koje je trebalo da pitam Rolfa, jednom, kada budemo šetali zajedno. Bilo je vidljivih tragova u šumi koje su losovi pravili, grane žbunova su bile polomljene, te glomazne životinje ne menjaju svoju rutu, i lome sve pred sobom. Bilo je svuda ogromnih mravinjaka napravljenih od borovih iglica, visokih preko jednog metra, i kada im se primakneš, mogu se videti mravi kako se užurbano kreću po borovim iglicama. Uz reku sam često nailazio na oglodano drveće, tragove dabrovih oštrih zuba. Čuo sam jednom kako se jedno stablo srušilo u reku a zatim i jasan zvuk tapkanja po vodi; to je neki dabar slavio uspešno obavljen posao, i to oboreno stablo koje mu je verovatno bilo potrebno za kuću. Sve sam to ipak samo mogao da pretpostavim, i da posmatram. Trebalo mi je i da mi neko kaže šta je zapravo od svega toga tačno.
Ništa nisam znao na severu, tamo gde mi se toliko išlo.
Kada smo se Hemp i ja vratili kući, zatvorio sam svoj notes koji se nalazio na stolu u dvorištu, i vratio ga u torbu. Više ga nisam ni vadio. Ništa nisam znao i nisam ništa ni želeo da pišem. Mogao sam jedino da pitam Rolfa ili Aneli kako se šta zove, i to mi je bilo uzbudljivo i dovoljno, ceo taj trud da stignem do severa, gde sam ostao bez reči i bez potrebe da ih zapisujem. Trebalo je samo da gledam i da pitam šta je ovo i šta je ono.
Jedina stvar koju sam znao, stigao sam tamo gde ništa ne znam.
Nisam mogao biti u boljoj poziciji.
A onda sam posle par dana otišao dalje, još severnije. Umorio sam se za te dve godine i bilo mi je baš to potrebno.
Da budem tamo gde ništa ne znam i gde nemam nikakvog teksta. Ili barem ne onog na koji sam navikao, svakodnevnog, u Beogradu, u Srbiji, na jugu Evrope, gde znaš tačno kako se koja stvar imenuje, ili zove.
Od toga se neki put zaista treba odmoriti.

Danas, 9-10. juna 2007. godine
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 31 Јул 2008, 15:53

Srđan Valjarević
Dnevnik druge zime


“U 00:50 slušam policijske sirene. Zavijaju. Neko beži, policija ga juri, noć je, to se noću često dešava na mojoj raskrsnici. Toplo je. Spava mi se. Umoran sam. Bole me stopala. Popio sam lek protiv bolova. Krevet je na pola metra od mene. Tu su ćebe i jastuk, moji drugovi, već mesecima smo nerazdvojni. Čekaju me da im se pridružim. Što ću i da učinim, naravno. I onda ćemo, drugarski, da se zagrlimo, i tako, zajedno, da provedemo celu noć.

Tačno u 7:40 otvaram oči. Odmah sam pogledao na ručni sat, odložen na stolu, kraj kreveta. Pomislio sam da nikada pre nisam ovako otvorio oči. To često mislim. Kad ovako otvorim oči, mirno a odjednom, odmah novost, čim se probudim. A mi, drugovi, izgužvani. Svašta smo noćas prošli zajedno. Samo sam rekao: „Svi za mnom!“ I onda smo se izgužvali, tako da sam prvo njih doveo u red, da budu uredni tokom dana. Za sebe ću da vidim kasnije, imam vremena. Znam samo da ne moram nigde da žurim. I neka mi takav bude dan. Miran i bez žurbe...“

„... Bilo mi je muka od ljudi, od svega, od samoga sebe, to najviše, od sopstvenog lošeg života, i od tuđih loših života, i odlučio sam da to bude ova noć. Nekorisno i ubitačno je biti uporan u lošem življenju života. I sada ležim i mislim bistrije i popravljam svoje namere. Ispravljam ono što može, ležeći, kao automehaničar, dok gleda i čeprka ispod automobila. Ja ležim i čeprkam i popravljam onaj deo gde su moje namere. Podmazujem to mesto. Da bolje rade...”

“U 17:10 sneg je padao i bio je veličine dečijeg dlana. Jedan taj dečiji dlan belog snega sleteo je na moj otvoreni desni dlan koji sam namerno ispružio. I rukovali smo se. I upoznali smo se.”

“Ej, evo piše na kompjuteru da je 12:15, dobra je ovo sprava, kuckam, nije mi loše, trebalo bi da ti telefoniram, da ti se javim, ali ne mogu, nemam tvoj broj. Dosta je i ovo. A i ono što mislim, i to je dosta lepo. I dosta o tome. Ovo je samo da ne bude da nisam rekao. Moje je da to kažem. A tvoje je da se pojaviš jednog dana. Jedini problem je to što se ne poznajemo. Nisam te nikada video, tako da ne znam ni kako bih te i prepoznao. A to što o tebi ne znam ništa, ni ko si, ni šta si, to mi nije problem. Moje je, zaista, samo da tebi kažem sve što imam. Jednom.”
:)===0
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."