Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:27

Pavle Nikolajevič Evdokim
LEGENDA O
VELIKOM INKVIZITORU
Božija misao o čoveku. – Kritika Velikog inkvizitora. – ontološki, moralni i metafizički dokazi. – Humanizam „velikog Duha" (Satane) – Sveopšti smisao triju Hristovih iskušenja; tri potrebe ljudske prirode i tri elementa njene ontologije. – Ideja „velikog Duha" (Satane) o čoveku; osnovi njegovog carstva. Hristova čovečanska priroda, osnova Carstva nebeskog. Poema: Bogorodično „Hoždenije po mukam".
Uvod u satanodikeju – Snaga srca u slabosti. – Kazivanje o Grušenjki, uvod u teodikeju. – Carstvo Velikog inkvizitora.
 
Budući da je, po Ivanu Karamazovu, harmonija nemoguća, on ide korak dalje u svome poricanju: on želi da uništi lik čoveka u Bogu. Ako je utopijska Božija zamisao o čoveku, onda je neminovno utopijska i misao o Vaploćenju i iskupljenju koje se na njoj zasniva.
Aljoša podseća svoga brata na „Onoga koji je Jedini bez greha, i na NJegovu Krv". Ivan to dobro zna, „krst je strašan dokaz"; stoga on ovom dokazu i posvećuje svoju Legendu o Velikom inkvizitoru.
Osovina oko koje se vrti ova legenda jesu Hristova iskušenja iz evangelske priče i ta načela su uzdignuta do važnosti sistema. Osnovna postavka u građenju ovog sistema je razumevanje čovekove slobode. Postavlja se pitanje da li zamisao koju Bog ima o čoveku odgovara realnosti.
„Veliki Duh" (Satana) ustaje u odbranu jadnog i patničkog bića čovekovog koje je nesposobno da prihvati božanski zavet; time on optužuje Boga. Po njemu ispaštanje je neprimenivo na čoveka, a krv Onoga koji je Jedini bez greha nepotrebna je; pa i ideja spasenja sadrži očiglednu nepravdu: „Ako postoji i jedan grešnik, to si Ti". Tri velike ideje o iskušenju daju materijal za stvaranje novog pristupa iskušenju koji pruža istinsko daju materijal za stvaranje novog pristupa iksušenju koji pruža istinsko razumevanje prave mere čoveka i njegove sreće.
„Mi nismo s Tobom, nego sa njim" kaže Veliki inkvizitor, koji je namesnik „strašnog i dubokog duha; duha uništenja i ništavila". NJegova priroda je nespojiva sa „večnim idealom čoveka", i zato on kaže Hristu: „Ja Te ne volim". On se svesno odvaja od Boga i veruje u načelo koje je tuđe i suprotno Bogu. Dolazi do potresnog susreta dvaju duhovnih svetova, do suočavanja teodikeje i satanodikeje (opravdanje Boga i opravdanje Satane).
U svojoj kritici Božijeg plana, Inkvizitor želi da opiše u glavnim crtama ovaj plan; razmotrimo ih kako bismo bolje sagledali misao vodilju optužitelja. Po njemu, odnosi između Boga i čoveka u suštini se zasnivaju na punoj slobodi, do te mere da nastaje paradoksalno stanje: nemoć Tvorca koji sam sebe ograničava u svojoj svemoći. „Imaš li Ti prava da nam otkriješ makar jednu od tajni onoga sveta, iz kojeg dolaziš? Ne, nemaš pravo, jer to otkrivenje bilo bi dodatak na ono nekadanje, a to bi značilo da oduzimaš ljudima slobodu koju si toliko branio dok si bio na zemlji. Sva Tvoja nova otkrivenja bila bi napad na slobodu ljudske vere, jer bi se ona pojavila kao čudo; međutim, ti si uzdigao iznad svega, – još tada, pre hiljadu i pet stotina godina, upravo tu slobodu vere".
Suština Hristovog učenja je u pozivu na slobodnu veru i možda bi trebalo da čovek poseduje „apsolutan duh" da bi mogao da shvati pravi značaj ovog evangelskog načela, koje štiti ljudsku slobodu odbijanjem svakog drugog dokaza sem dokaza vere. Čuda u Evangelju jesu znamenja, i njihova svrha nije da ubeđuju, jer čudo „nanosi štetu slobodi vere", i, ako je sadržina otkrivenja onostranog tako malo opisana, to je zato da se „ljudima ne bi oduzela sloboda".
Ispaštanje, koje zadire i u unutrašnji život Boga, izazvano je čovekovom slobodom i čovek je upravo onaj koji vrši nasilje nad Bogom, primoravajući Ga da trpi izopačene oblike njegove slobode.
Borba između Boga i Satane je u toku, i Bog je „nemoćan" da uništi zlo, isto tako kao što je Satana nemoćan da napusti svet, ne zbog svoga „zdravog razuma", nego zbog vrhovnog smisla bića koje ne može da se zaustavi kao zaleđeno u dobru. LJudi su „prirodno buntovni", oni su obdareni slobodom izbora, a Bog, u ispaštanju, ostaje veran svom planu i „odbija" jedini put kojim bi bilo moguće učiniti da ljudi budu srećni", a to bi bio put prinude, put onih triju demonskih iskušenja.
Hristos dolazi u svet „praznih šaka", propovedajući slobodu robovima sile i očiglednosti. Život nudi čoveku kako nebesko tako i zemaljske vrednosti. Iznad njih je slobodan izbor njegovog duha, sposobnost da sam uspostavi hijerarhiju vrednosti.
Čovek je duh vaploćen u materiji, no „zemaljski hleb" ne može da zadovolji sve njegove potrebe. Hristos vaspostavlja prvenstvo duhovnog nad materijalnim i odbacuje zemaljski poredak činjenica koji primorava ljudsku savest. Zato pevamo Bogočoveku Hristu: „Ti nisi hteo da lišiš čoveka slobode ni hlebom, ni čudom, ni dokazima „smatrajući da je ona nespojiva sa poslušnošću koja se kupuje hlebovima".
Očigledan empirijski dokaz uništio bi sav smisao Golgote. Jer ona nije ni opipljiv znak, nije čak ni čudo, nego „ludost", koja želi da ispita slobodno srce čoveka.
Čudo (silaska sa Krsta) bi moglo ne samo da „uštedi ljudima hiljade godina patnje", nego da ih potpuno oslobodi bede, ali po cenu lišavanja slobode; jer „ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nešto nepodnosivije (od Krsta i slobode)."
Jedno čovečanstvo koje bi ličilo na „poslušno i zahvalno stado, ali večno u strahu da će se povući ruka Tvoja od njih i da im neće davati hlebova", strano je Božijem planu, isto koliko i vrline uslovljene materijalnim dobrima. Dok Inkvizitor kaže: „Nahrani ih, pa onda zahtevaj od njih vrline". LJudsko dostojanstvo traži da vrednosti imaju moralni karakter: „Tajna ljudskog postojanja nije samo u tome da se živi, nego u tome da se nađe razlog i podsticaj za život. Bez određene predstave o cilju svog postojanja, čovek neće pristati da živi, i pre će uništiti sebe, nego što će ostati na ovoj zemlji, pa makar bio okružen brdima hleba".
Upravo da zadovolji ovu potrebu čovekovog duha javio se Hristos kao vaploćenje slobode, kao uzvišeni lik koji sadrži u sebi Božansku ikonu svakog čoveka: „Ti si poželeo da Te ljudi slobodno vole, da dobrovoljno idu za Tobom oduševljeni. Umesto grubog starozavetnog zakona čovek je imao od sada slobodnim srcem da rešava sam šta je dobro i šta je zlo, imajući za rukovodstvo samo tvoj lik pred sobom.".
Hristos odbija čuda, tajnovitost u vlast, ukoliko sve ovo zarobljava ljudsku savest; međutim, prihvata ih donekle, ali u blagoj meri, bez elemenata prinude u njima. Čudo kod Hrista nastaje kao prirodna posledica slobodne vere, i tajnovitost znači beskrajnost otkrivenja, a vlast kod NJega više ne predstavlja spoljašnju silu koja se nameće, nego prisnost odnosa između Oca i Sina. Ova tri načela, tri mistička temelja celokupnog bogojavljenja, sačinjavaju osnovu hrišćanske religije. Dostojevski ih osuđuje, ukoliko ta načela postanu izopačena u čoveku, i kada čovek želi da ovlada njima kao oruđem nasilja i prinude, pa još pod parolom „za veću slavu Božiju! Ad maiorem gloriam Dei!"
Blaga vest evangelija najavljuje preobražaj bića. Nastaje novi poredak, čovek je vaspostavljen u svojoj prvobitnoj slobodi deteta Božijeg: „ljudskoj prirodi je svojstveno da odbaci čudo, i da u ozbiljnim životnim trenucima, pred glavnim i bolnim pitanjima, drži se slobodne odluke srca..."
Izgleda da je ljudska priroda potencijalno obdarena sklonošću da pobedi zlo, nemajući pri tome ništa sem slobodnog pričešćivanja Onim Koji je „večni ideal čoveka", „ideal lepote".
Prirodna sklonost ka lepoti, prirodni poriv simpatije prema Hristu, kao i činjenica da se to priznaje – sve je to čoveku urođeno. I sam Ivan Karamazov je estetski osvojen neposrednom lepotom Hristove pojave i može da shvati ono glavno u njoj: „To bi moglo biti jedno od najlepših mesta poeme gde bih objasnio tu tajnu da ljudi prepoznaju Hrista po lepoti – to jest, zato što su Ga svi odmah prepoznali... Privučen neodoljivom silom narod Mu hrli u susret i sledi Ga". Ta neodoljiva i neprestano rastuća sila je sila Božanskog Erosa. U njemu se prepoznaje dragoceni i voljeni lik kao željeno dobro. Božanski Eros ide u susret čovečanskom erosu. „Sunce ljubavi gori u NJegovom srcu. NJegove oči blistaju snagom koja zrači i izaziva ljubav u srcima"
Hristos dolazi u svet da bi pokazao Božiju žeđ za „ljubavlju u slobodi", a ne za udvoričkim zanosima uplašenog roba". Bog je zavoleo čoveka „više nego Samoga Sebe", i ostavši veran svojoj ljubavi, Hristos potvrđuje pravi lik čoveka i njegovo prizvanje da bude „dete slobode, dete u slobodi i uzvišene žrtve".
Razmotrimo sada neke osnovne postavke kritike Velikog ikvizitora. Glavna misao u optužnici izražena je u rečima: „Čovek je slabiji i podliji nego što si Ti o njemu mislio". Ikona čoveka kakvu je Bog zamislio o njemu, neostvariva je.
Hristos dolazi u svet „praznih šaka"; njegov poziv u slobodu prevazilazi čovekovu prirodu i mrvi je. Kritika je uperena protiv dostojanstva čoveka. Navodno, ljudi nisu kadri da ostvare božansku zamisao. Božiji plan o njima, svoje „prizvanje": „Umesto da ograničiš čovekovu slobodu, Ti si je još proširio". Posmatran u ovoj svetlosti beskrajne slobode, celokupan život ima gorki ukus onih iskušenja u pustinji, i tako se sve muke slobode zauvek natovaruju na leđa smrtnog čoveka.
Hristos, u času velikog Iskušenja, "postupio je ponosito i divno, kao Bog, ali ljudi, to slabo i buntovničko pleme – dali su i oni bogovi?... Koliko ima takvih kao što si Ti? I zar si ti zaista mogao pomisliti, makar jedan trenutak, da će ljudi biti kadri otrpeti takvo iskušenje?... i da će se, sledeći Tvoj primer, čovek zadovoljiti Bogom a da ne pribegne čudu... Ti si sudio o čoveku i suviše visoko... može li on izvršiti ono što i Ti?... Poštujući ga toliko, time kao da si prestao da sa njim saosećaš, jer si i suviše mnogo od njega zahtevao – Ti koji si čoveka voleo više nego samoga sebe! Da si ga manje poštovao, Ti bi manje od njega i tražio, a to bi bilo bliže i ljubavi, jer bi njegovo breme bilo lakše".
"...Oni koji su izdržali i otrpeli krst Tvoj, treba da su više nego ljudi, gotovo bogovi... šta su krivi ostali slabi ljudi što nisu mogli da izdrže, da prime tako strašne darove?... I zar si ti zbilja dolazio samo izabranim i rdi izabranih? I ako za Tobom, u ime hleba nebeskog poše hiljade i desetine hiljada, šta će biti sa milionima i sa desetinama miliona bića koja neće biti kadra da prezru zemaljski hleb radi nebeskog? Ili su Tebi mile samo desetine hiljada velikih i jakih; a ostali, mnogobrojni milioni slabih ali koji Tebe ljuve, zar oni treba da posluže samo kao materijal za velike i jake?"
U dan Strašnog Suda, Ikvizitor će se dići kao branilac ljudskog roda i pokazaće: „milione srećnih ljudi koji nisu znali za greh... a mi, smo uzeli na sebe grehe njihove, radi njihove sreće, mi ćemo stati pred Tebe i kazaćemo: „Sudi nam, ako možeš i ako smeš"...
Optužnica protiv Boga razvija se u koncentričnim krugovima oko dve ideje. Neostvarivost Božijeg plana se napada ontološkim i moralnim argumentima. Bog je pogrešio u svojim proračunima; ljudska priroda je nesposobna da ih ostvari. Retki sinovi slobode samo su izuzetak, anomalija; to su bogovi a ne ljudi.
Čovečanstvo u većini se nalazi izvan Božijeg plana jer harmonija nekolicine bogova zasnovana je na patnjama većine ljudskog roda, i ta moralna nepravda tereti Boga da nema dovoljno ljubavi za ljude u većini. „Koliko se od onih jakih koji bi mogli postati izabranici umorilo očekujući Tebe, te su preneli, i još će prenostiti, sile duha i žar srca svoga na onu drugu đavolovu stranu...". NJihovoga kova bio je i Veliki Inkvizitor „koji je najednom prozreo i uvideo da nije velika sreća postići savršenstvo jake volje".
U hrišćanskom životu, po Inkvizitoru, u njegovom višem obliku asketizma, savršenstvo jake volje postiže samo pojedinac, zato spasenje dolazi kao rezultat subjektivnog umnožavanja prirodnih darova čoveka. Jednosuštije sa Bogom, kao univerzalni cilj, nije ostvarivo čak ni za nadljude. Ovo je poslednji i najznačajniji beočug u lancu optužbi, i najvažniji, u shvatanju Inkvizitora: ljudski rod nije drugo do spoljašnje okupljanje potpuno usamljenih bića. A savršentsvo jake volje ovim nadljudima ne donosi drugo do osećanje svoje prirodne snage, pa time i njihove najveće udaljenosti od većine ljudi. Ispada tako da su „oni spasli jedino sebe same", „a Ti, uzdižući njih, samo si ih naučio da budu gordi". Hristova iksupiteljska žrtva gubi svoj svečovečanski karakter, ona ne obuhvata većinu čovečanstva, a sa druge strane, retkim izabranicima ona nije ni potrebna, jer su prirodnim putem dostigli željeno savršenstvo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:27

Tako pogrešan Božiji plan o čoveku, posmatran sa moralnog i ontološkog gledišta, završava kao metafičizčka neodrživost iskupljenja. LJubav Boga se javlja u drugačijoj svetlosti; od NJega su potekle nečuvene patnje u svetu, i na kraju, NJegova tvorevina nije drugo do tvorevina promašenih bića sazdanih za podsmeh – dakle, „ako je iko Grešnik, onda si to Ti".
Neuspeh Božijeg plana obavezuje Inkvizitora da problem ljudskog ustrojstva prenese na „drugu sataninu stranu" i da se pridruži „onima koji su ispravili Tvoje delo". „Veliki Duh" (Satana) vraća se u svet nadahnut istinskim humanizmom. „Šta će nam nebesko i onostrano... mi smo čovečniji od Tebe... Mi volimo zemlju... Ja čovečanstvo volim više nego Ti".
Osvrnimo se sada na osnovne polazne tačke ovog Sataninog ispravljanja, navodno promašene, Božije tvorevine.
Razgovor u pustinji, u vreme zbivanja evangleskih iskušenja, sažima u sebi sve probleme ljudske sudbine; tu se susreću načela večnog i vremenog, a potpuno oprečni duhovni svetovi jasno su ocrtani.
Satana postavlja Bogu zagonetke; pokazuje Mu se kao koristan i ljubazan saradnik. Svi njegovi razgovori svode se na tri različita vida jednog istog plana zasnovanog na savršenom poznavanju ljudske prirode. Trenutak opravdanja zla je nastao, osnove satanodikeje su tačnije formulisane. Sa druge strane, Duh dobrote razrešava zagonetke zla i NJegovi večni odgovori sadrže u sebi glavna načela Teodikeje (opravdanje Boga).
Pitanja iskušenja u pustinji su „gromoglasno čudo; ona izražavaju u tri faze svu buduću istoriju sveta i čovečanstva" i pokazuju „tri oblika u kojima će se iskristalisati sve nerazrešive protivrečnosti čovečije prirode".
Prvo iskušenje stavlja na prvo mesto materijalno blagostanje, važnost ekonomskog problema, zemaljske vrednosti, pitanje hleba. Drugo iskušenje ističe želju za čudom, za tehničkom moći nad stihijama sveta, za prostranim i veličanstvenim mogućnostima carstva čovečijeg. I, najzad, treće iskušenje ističe načelo ćesarovog mača, moći sile, ujedinjujuće prinude.
Ova tri iskušenja odgovaraju glavnim potrebama ljudske prirode, svemu što čovek na zemlji traži. Prva od tih potreba je da čovek išta da se pokloni pred jednom sveopštom i nepobitnom vrednošću. Međutim, postoji samo jedna „jedina neodoljiva zastava", a to je „zastava hleba zemaljskog".
Druga i dublja potreba proističe iz „tajne postojanja", a to je potreba da čovek osmisli svoj život, da ima jasnu predstavu o cilju svog postojanja, što u isto vreme znači da čovek želi da potčini svoju savest jednom načelu koje ga zarobljava nepobitnošću i očiglednošću svoje moći. To načelo obuhvata u sebi jedine tri sile na zemlji koje mogu da pokore i zarobe zauvek savest tih pobunjenih slabića koji su pali u ta dva prva iskušenja. Te tri sile jesu: čudo, tajnovitost i autoritet.
Treća i poslednja muka ljudske rase je potreba za sveopštim sjedinjenjem „do konačnog ujedinjenja u zajedničkom mravinjaku". Ovo ujedinjenje izvršava se pod znakom ćesarovog mača jer u njemu se nalazi razrešenje triju potreba čovekove prirode; čoveku treba: gospodar, pred kojim se može klanjati, čuvar čovekove savesti, uvir konačnog ujedinjenja. „I zaista, ko bi drugi mogao da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savešću i raspoloženju njihovim hlebom".
Ove tri potrebe svedoče o tome kako zlo izopačava tri osnovne stihije ljudske ontologije. Prva stihija je duhovno vladanje nad kosmosom, nad svetom i njegovim vrednostima (vlast raspolaganja hlebom kod Inkvizitora). Druga stihija je iracionalna težnja ka vrhovnom biću, Bogu (načelo koje zarobljava svest kod Inkvizitora).
I, najzad, treća stihija je čežnja za jednobitnošću ljudskog roda kao jedinstvene celine koja prebiva u Bogu, (mravinjak kod Inkvizitora). U ovim trima stihijama održava se harmonija između božanskog, čovečanskog i kosmičkog – kosmos je u čoveku, a čovek u Bogu.
Pitajmo se: šta je čovek za Inkvizitora? Slab i ružan stvor, kojim vladaju kosmičke i materijalne stihije. Onome u čijim rukama je hleb čovečanstvo će se pokloniti kao „poslušno i zahvalno stado". U ime hleba izbrisaće pojam greha i zločina, jer „ima samo gladnih". Uvek će ona stara strast za blagostanjem izazvati rat protiv navodno surovih duhovnih načela, jer su tobože nedostižna ta načela hleba nebeskoga.
Čovek će razrušiti hramove i prodaće svoju slobodu za komad hleba; „Najzad ne da se zamisliti da slobode i hleba zemaljskog bude dovoljno za sve i u isto vreme, jer nikada oni neće biti kadri među sobom podeliti... zato što su slabi, poročni, ništavni i buntovnici".
Najpreča i najbolnija briga jednog čoveka je da se oslobodi strašnog dara slobode i da ga nekome preda. Sloboda izbora za njega je tako strašno breme da bi on odbio i posumnjao u sliku i istinu Božiju ako bi ga opteretili tom slobodom.
Sloboda je strašno oružje za „rušenje carstva Božijega", jer ako sloboda prevazilazi slabačke čovekove snage i završava se pobunom i nemirom, onda istina nije u Bogu.
Postoji jedna druga istina koja polazi od neposredne činjenice: čovečanstvo je „porod slabića i prirodnih buntovnika", a ne porod Boga. Čovek „prvenstveno traži čudo", i u isto vreme odbacuje i Boga i čudo, jer nije kadar da se odrekne spoljašnjih i očiglednih znakova, i „on će nastvariti sebi nova čudesa, svoja sopstvena čudesa, i pokloniće se opsenama vračanja, magijama veštica, makar sto puta bio buntovnik, jeretik i bezbožnik". NJegova žudnja da pripada stadu, njegova potreba da sa masom obožava vođu neće ga nikada osloboditi želje da se okrutno bori protiv bogova i ideala mase. LJubav u slobodi je nedostižna za čoveka, i njemu ne preostaju do „udvorički zanosi uplašenog roba".
Kao što videsmo, Inkvizitor ne teži toliko da sazna šta je čovek; one pre svega nastoji da dokaže da se Bog prevario, jer je čovek u stvarnosti „slabiji i ružniji" nego što je to bilo dopušteno u Božijem planu. „Glupava dečurlija", „nemoćni buntovnici", koji ne mogu da izdrže ni dugotrajnu pobunu; „oblivajući se glupim suzama svojim, oni će priznati, najzad, da onaj koji ih je stvorio kao buntovnike, mora biti da se ismevao nad njima". „Nemir, zabuna i nesreća – to je današnja sudbina ljudi, koja se neminovno završava međusobnim i sveopštim „ljudožderstvom", očajničkim zaklinjanjem da bi spasli ljude od njih samih. Inkvizitor je tvrdo ubeđen da ako igde postoji harmonija, onda „to nije za ovakve guske". Čovek, izvan ove harmonije, nije drugo do predmet večitog izrugivanja Božijeg".
Obezličena priroda čoveka je polazna tačka „velikog Duha" (Satane) koja mu služi kao opravdanje za stvaranje zla, i za nasilno kvarenje čovekovog bića. Pošto je sloboda postala „nepoznato voće", Inkvizitor vraća čoveka u prvobitno stanje nevinog deteta, i tada će zlatno doba usrećiti sve ljude.
„Oni će postati bojažljiviji... i drhtati od gneva našega... Oni će se napuniti suzama kao u dece i žena – ali isto će tako lako, kad im damo znak, prelaziti na veselje i smeh, na svetlu radost i na srećnu dečju pesmicu... Mi ćemo im udesiti život kao dečju igru... Mi ćemo im dopustiti i da greše... Oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše... Mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen ako bude učinjen sa našom dozvolom. I neće imati nikakvih tajni od nas: najmučnije tajne njihove savesti, sve, sve će to pred nas iznositi, a mi ćemo o svemu odlučiti i oni će poverovati našoj odluci sa radošću, jer će ih ona izbaviti velike brige i strašnih sadašnjih muka ličnog i slobodnog odlučivanja".
Oni će postati srećna deca i „tiho će umirati, tiho će se gasiti u ime Tvoje i posle groba će nalaziti samo smrt".
Kritika Inkvizitora nailazi jedino na Hristovo ćutanje. Jer razumsko objašnjenje ljudskog života je takođe iskušenje. Umesto gotovih odgovora, Dostojevski nudi mitove i simbole.
Propovedanje slobode od strane Bogočoveka je božanska potvrda da je sloboda stvarnost.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:28

Čovek nije stvoren kao slabić; njegova ispolinska smelost da se izjednači sa Bogom odraz je stvarne čovekove moći da se vine u visine. Ako pak ljudi, raslabljeni grehom i zlom, nisu kadri da podnesu slobodu, („Podaj slabom čoveku slobodu, ubrzo će sam zaželeti da je se otarasi"), ipak je pravo naznačenje čoveka da on postane „dete slobode i ljubavi slobodne".
Sloboda je oduvek bila strašan dar koji svedoči o sličnosti čoveka sa Apsolutom. Ona je tako velika, da je u čovekovoj moći da slobodno propadne i da u svome propadanju i dalje zadrži slobodu da želi svoje spasenje i da bude spasen blagodareći svojoj želji.
Proizvoljna Ikvizitorova podela čovečanstva na bogove – izabranike i na ljudsko stado nije drugo do nastavak još proizvoljnije podele dveju priroda u Hrista: Hristos, u doživljaju slobode, po Inkvizitoru, ponaša se isključivo kao Bog. Ali kako primeniti na Boga ljudski doživljaj slobode? Međutim, treba reći suprotno, da samo čovečanska priroda u Hristu prolazi kroz oganj iskustva; inače iskušenje, Golgota i celokupan zemaljski život Bogočoveka ne bi imao smisla.
Dostojevski naročito naglašava čovečansku prirodu Hrista. Za njega, „Hristos je idealno vaplođenje čoveka. Sveukupna evolucija usmerena je ka NJemu i On je njen konačni cilj. Istorija celog čovečanstva i svakog pojedinca nije drugo do postepeni razvoj, borba i težnja ka tome jedinstvenom cilju".
Čovečanska stvarnost u Hristu je „potpuno konkretna, vidljiva", ona je „tako uzvišena pojava čoveka da se ne može razumeti bez strahopoštovanja... to je večni ideal čoveka".
U ovoj čoveačanskoj prirodi Hrista obitava Božija energija, svima ponuđena mugućnost, celokupnom ljudskom rodu, da stupi u zajednicu sa Bogom i da u njemu utvrdi svoju slobodu: „Hristos nam ne bi došao da smo bili predodređeni da zauvek ostanemo okaljani praroditeljskim grehom".
Činjenica da je Raspeti Bog ispaštao apsolutno za grehe svih ljudi poništava problem Božijih izabranika u lošem smislu kako to Inkvizitor razume. Bog jeste izabrao apostole, ali isto tako On je iskupio svekoliko čovečanstvo. A čoveku je upravo data moć izbora između dobra i zla, znači i da odluči o svojoj sudbini. Ima tu nečeg značajnog u ovoj misli Dostojevskog. NJegov protivudar je vrhunski u kritikovanju Inkvizitora. Poema Bogorodica u poseti onima u Adu, koja je Ivanu poslužila kao predgovor za njegovu Legendu o Velikom Inkvizitoru, veoma je karakteristična. Služeći se materijalom iz apokrifnih evangelja, Ivan prenosi na božansku ravan ljudsko poimanje pravde i tragike stradanja. On pokušava da objasni iracionalno jedinstvo milosrđa i pravde u Bogu, i time iskrviljuje suštinsku ideju o Bogu.
Majka, po Ivanovoj dijalektici, nije mogla da oprosti mučitelju svoga deteta. Isto tako, po toj logici, i Bog Otac, ovde pokazujući rane svoga Sina, navodno pita:
„Kako da oprostim njegovim mučiteljima"?
Problem praštanja postavljen na ovaj Ivanov način, završava se besmislom. Međutim, tajna ispaštanja zasniva se upravo na Božanskoj ljubavi i nezasluženom, nevinom stradanju Sina Božijeg, dok u Ivanovoj poemi, upravo to stradanje izaziva u Bogu Ocu neumolivu „Pravdu". Bog Otac, navodno, „zaboravlja" grešnike u ognjenom jezeru. Čin ljubavi, u tom iskrivljenom shvatanju, postaje povod za neopozivo kažnjavanje, a grešnici, u horu, priznaju paragrafsku pravdu zakona, i viču: „Gospode, Tvoja presuda je pravedna", i sve se tu ruši po onoj latinskoj izreci pereat amor, fiat justitia! (neka propadne ljubav, samo neka bude pravda!)
Nezaslužene patnje Boga, po ovom krivom poimanju, naplaćene su zasluženim patnjama grešnika, i kada Deva Marija u onoj poemi o paklu priziva Boga da ublaži patnje grešnicima, ona time nanosi nepravdu svome Sinu. Dovoljno je ovde da se ukaže na shvatanje pakla kod Starca Zosime pa da se uvidi da problem praštanja uopšte nije nadležnost Boga. Jer Poslednji sud je u vlasti „Sina Čovečijeg", Hrista u NJegovoj čovečanskoj prirodi. Ovo ukazuje na jasan poziv upućen celom rodu ljudskom da on sam izriče vrhovnu pravdu, polazeći od „večnog ideala čoveka", imajući za uzor „Hristov lik".
Ali ta ljudska presuda ni u kom slučaju nije Bižiji sud; ona je sud po ljudskoj svesti, po čovekovoj meri neposrednom i savršenog poznanja cele svoje suštine, kao i stepena prisnosti sa Bogom ili udaljenosti od NJega; dakle, ta konačna presuda bi odrazila tačno i primerno čovekovo razumevanje svoje sudbine.
Isto tako od čoveka zavisi da oprašta sam sebi: to znači da čovek, pošto se upoznao i ocenio sa najstrožijim smirenjem i skromnošću, prihvata svoje lično ja. O tome svedoči završni deo razgovora između Stavrogina i episkopa Tihona:
„Slušajte, oče Tihone, ja hoću sam sebi da oprostim, i to je glavni moj cilj, ceo moj cilj! - reče Stavrogin sa mirnim oduševljenjem u očima.
Priviđenja će, znam, tek tada nestati. Eto zašto ja tražim neizmerno stradanje"... „Kad verujete da sami sebi možete oprostiti, i da ćete taj oproštaj dobiti stradanjem, onda već u sve verujete! Tihon ushićen".
Pakao, kažnjavanje putem mučenja, isto kao i zlo, sve to nema nikakve veze sa Bogom.
Muke u paklu, kao što smo već videli, izviru iz čovekove samosvesti o bedi njegovog srca. Međutim, ljubav Božija prodire do u najdonju tamu pakla, i u vek ostaje ista. Samo praznina bića rađa muku i patnju.
Božiji zaborav, čak i kada bi bio moguć, doneo bi grešniku izvestan mir, udaljujući ga od njegove ljubavi. Prestavši da otkriva prazninu zla, ovaj zaborav bi dopustio da tama proguta potpuno ta usamljena bića, kao „druga smrt", o kojoj se govori u Otkrivenju.
Ono što je dubinski ljudsko u Inkvizitoru uzbudilo se celivom, koji mu, prema Legendi, daje Hristos pre poslednjeg rastanka: tamnička vrata se otvaraju pa ipak zlo u Inkvizitoru, predosećajući svoj bol i svoju samoću, preklinje Boga „Gubi se i ne dolazi više, nikad više". Bilo bi bolje, zbog paklenih muka, da Bog „zaboravi" pakao i da okrene od njega svoje Lice. Oni koji su stigli do najdonje tame zla, „osećaju žeđ za nebićem", to jest za Božjim zaboravom, za iščezavanjem iz NJegovog Pamćenja.
Podela čovečanstva na jake i slabe suprotna je samoj suštini hrišćanstva: „moja sila u slabosti se pokazuje". Ova suština hrišćanstva zasniva se na činjenici Hristovog ispaštanja za sve jednako, jer u svakom čoveku blista lik Božiji. A ovaj lik ostaje čak i u onima koji su se hrišćanstva odrekli.
Kult sile, prirodne moći, nije duhovna vrednost; zato Inkvizitor može da se koristi njima da bi uzvisio i uzdigao svoje bogove – nadljude iznad gomile.
Tip askete je unakažen od strane ovog neprijatelja hrišćanstva, i zato njegovi duhovni podvizi podsećaju više na hinduske joga vežbe, dok s druge strane, ono njihovo „oni su spasavali jedino sami sebe" svedoči o njihovim egocentričnim pobudama.
Cilj askeze i isposništva ne sastoji se u usavršavanju svoje volje, niti u jačanju svojih moći, nego u čovekovom očišćenju i usklađivanju sa voljom Božijom.
Askeza je preobražavanje svoga Ja, ona je rađanje novog čoveka. Ovo rađanje ne nastaje vežbanjem usamljenikove volje, ne u „pustinji", nego u sjedinjenju božanskog i čovečanskog sveta.
U odnosu na najraniji doživljaj slobode, svi su slabi, ali u toj slabosti krije se i moć koja prevazilazi sve prirodne sposobnosti, i koja je dostupna svakome: to su porivi srca.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:28

Bog upućuje slobodan poziv svoje ljubavi „koja zrači i budi ljubav u srcima ljudi". Na tu čovekovu ljubav izliva se spasonosna sila Hristovog ispaštanja.
U svome srcu čovek opšti sa jednim višim poretkom stvarnosti, u kojem više ne važi naturalistička podela na jake i slabe, nego, naprotiv tu važe kategorije, „starog čoveka" i „novog čoveka", podela na ljude u Bogu, i na ljude izvan Boga.
Inkvizitor je u pravu kada govori da njegovi bogovi ili nadljudi nemaju potrebu za ispaštanjem i okajavanjem; oni su nesposobni da osete takvu potrebu. Ovo možda upućuje na zaključak da su, kod Dostojevskog upravo grešnici oni koji poznaju svu veličinu Bogočoveka, jer greh, obnažujući prirodnu slabost čoveka razotkriva silu božanskog milosrđa’ i tako postaje doživljeno poznanje dobra. Dostojevski je daleko od toga da tvrdi da je greh potreban, ali je on još dalje od toga da prezire grešnike: ni jedno ni drugo, nego je on za spasenje slabih, „za stradalnike i jadnike ogreznule u grehu, ali koji ljube Boga ljubavlju deteta. Ovim je u glavu pobijen Inkvizitor. Jer upravo ta čudesna sloboda srca, ta nostalgija i priznavanje istinske lepote, ona, kroz naslage zlih izopačenosti, iznenada otkriva ono božansko u čoveku, njegovo nebesko poreklo.
Mitja, iscrpen razvratom, priseća se Šilerovih stihova o lepoti i uvikuje: „Da li su me popravili? Nikako..." Pa ipak, zlo koje je prodrlo u njegovu namučenu dušu, nije uništilo njegovu sposobnost da oseća lepotu, čistotu; Božanski Eros nije ugašen zlom: „Neka sam proklet, neka sam ružan i podao, ali ja ipak celivam kraj odežde kojom je odenut moj Bog. Mada koračam putem đavolim, ja sam ipak sin Tvoj Gospode, i ljubim Tebe, osećam radost bez koje svet ne može postojati. Setimo se Marmeladova. To je tip slabića, ali njegovo kazivanje je osuda Inkvizitora i njegovog plana; Marmeladov je neočekivani branilac nedokučivih puteva Božijeg Promisla. Hristos, u Ivanovoj Legendi, stalno ćuti, ali glas grešnika Marmeladova odjekuje u stvarnom životu. NJegovo poimanje Hrista i ispaštanje je zadivljujuće. On je kao čovek propalica, međutim, on mrzi greh, mrzi svoje grešno „ja". A Boga voli bez mere. On odbija svaku sažaljivost prema njemu samom, i već je samog sebe osudio na pakao: „Ja sam tražio tugu i suze... ali On će se sažaliti na nas. Uvek nas je On pomilovao, uvek nas je On razumeo. On je Jedini, On je Sudija". To je ta sažaljivost koja spasava čoveka, jer ona se uzdiže do istinske ljubavi. Sonji je oprošteno jer se sažalila na svog zemnog oca. To ide po onoj evangelskoj izreci: „Oprošteni su ti gresi tvoji, jer si mnogo volela". To evangelsko načelo praštanja osuđuje „jake" nadljude Inkvizitorove. Na Strašnom sudu Jedini će reći:
„Hodite, približite se i vi ostali! Dođite, pijanice, dođite, razvratnici!..." I mi ćemo pristupiti, bez osećanja ikakve sramote... I On će nam reći: „Svinje jedne, kakvi ste! Vi imate lik zveri, i nosite njegov znak, ali ipak uđite u Raj..." Onda će mudri i razumni povikati: „Gospode, pa zar i njih da primiš?..." A On će im odgovoriti: „O mudri i razumni, ako ih primam, to je zato što se ni jedan od njih nije smatrao dostojan Neba..." I tada će nam On raširiti ruke, a mi ćemo se baciti NJemu u zagrljaj, i zaplakaćemo... i razumećemo sve"
Mudri i pravdoljubivi kao Inkvizitor, naginju više ka racionalnoj pravdi. Suština Božija ima obeležje antinomije, stoga ona prevazilazi čovekovu moć pomanja. „Ako Bog postoji, On treba da bude nepojmiv".
Kazivanje Marmeladova može se uporediti sa epizodom Grušenjke i Aljoše. Zbunjenost u Aljošinom umu izazvana srmću njegovog duhovnog oca tražila je izlaz u grešnoj pobuni. Međutim, Aljoša se odlučio za jedan drugi izlaz; odušak kroz radosne izlive srca: „Gonjen svojim zlim osećanjima došao sam ovde da nađem zlu dušu, no sretoh dušu punu ljubavi, pravu riznicu... Grušenjka, ti si preporodila moju dušu". Svaki izliv srca izaziva sličan izliv u drugo: „Prvi, i jedini, on mi je okrenuo srce...", rekla je Grušenjka.
U obliku priče ona je objasnila smisao njegovog susreta i njihove ljubavi.
„Neka opaka žena kada je umrla nije ostavila nijednu vrlinu. Đavoli je zgrabe i bace u jezero. NJen angeo čuvar se trudio da u njoj otkrije bar jedno dobro delo i da o tome kaže Bogu. Odjednom, on reče Gospodu: „Ona je iščupala glavicu luka iz svoje gradine i dala je prosjakinji". Bog mu reče: „Uzmi taj luk, pruži ga toj ženi u ognju, neka se uhvati za njega. Ako uspeš da je time izvučeš, ona će preći u raj. Ako li se luk prekine, ona će ostati tamo gde je". Angeo pohita toj ženi i pruži joj njen luk: „Uzmi, i uhvati se čvrsto za njega". Angeo je počeo da je izvlači obazrivo, i ona se našla skoro izvan ognja. Ostali grešnici, videći da nju izvlače iz ognjenog jezera, uhvatiše se za nju, želeći da iskoriste ovu iznenadnu sreću. Ali ta žena, koja je bila veoma zla, ritala se i udarala ih nogama, vičući: „Samo mene izvlače, a ne i vas! To je moj luk, a ne vaš!" Na te njene reči, luk se prekide. Žena ponovo pade u ognjeno jezero, gde se još muči".
Ako je apokrifna priča o Poseti Bogorodice osuđenima u paklu i opis Boga u njoj poslužio Ivanu Karamazovu kao uvod u satanodikeju, Grušenjkina priča je uvod u teodikeju. Ognjeno jezero nalazimo u obe, ali Bog je opisan različito.
Tajna ljubavi prema bližnjima, koja je Aljošu oslobodila od „duha sumnje i poricanja", predhodi velikom posvećenju ljubavi, njegovoj „Svadbi u Kani Galilejskoj", posle koje se Aljoša uspravio kao „snažan borac do kraja svoga života".
Asketski podvig pustinjaka, koji je nedostižan za slabiće, prenesen je u dubinu duše, i postaje askeza srca, askeza smirenja. I tako „slabić" Marmeladov nikada neće postati „snažan borac", ali i on je takođe iskupljen, i on će biti pozvan da uđe u radost Gospoda svoga".
U paklu se nalaze samo „dobrovoljni mučenici"; njih je samo šaka ljudi, no njihova sudbina se takođe krije u njihovoj sopstveno slobodi. „Jaki" Inkvizitor spada u njihove redove. On je već javno ispovedio: „Ja Te ne volim", da bi kasnije rekao „Mrzim Te". I tek tada se odlučuje njegova sudbina.
Harmonija iz koje bivaju isključeni samo oni koji odbijaju da u nju stupe, javlja se kao Carstvo oproštenja zasnovano na stradanju i ljubavi Boga. A Carstvo Inkvizitora? „Sloboda odluku srca i ljubavi" tamo su zamenili autoritetom tajne.
LJudi hoće da uživaju u „tihoj i skromnoj sreći, u ljubavi po meri za slaba stvorenja, kao što su sami". To je carstvo slabića, kojim Satana želi sebe da opravda. Ali u njemu ljudi su izmenjeni, to više i nisu ljudi, nego tihe i nevine životinje lišene slobode.
Ovde bi se mogla primeniti Ničeova kritika. U sistemu Inkvizitora, čovekov život je lišen tragike: „oni će se tiho i upokojiti u Tvoje ime, ali u zagrobnom životu neće naći ništa do smrt". Ali takođe i „jaki i moćni, pošto budu poneli svoj životni krst, neće posle groba naći ništa od onoga što je obećano, kao što ni On nije našao ništa posle Svoga krsta. Prema tome, zar nije režim ropstva, prinude i tajni, stara ideja Rima, a možda i slobodnih zidara, prikladnija za ljudsku sreću, iako je zasnovana na sveopštoj laži".
Sva ovakva razmišljanja neumitno se sažimaju u glavni član Inkvizitorovog Vjeruju: „Mi ćemo izgraditi naše carstvo". Ova silina ubeđenja otkriva tajnu želju Inkvizitora da ubedi samog sebe da Nebesko Carstvo nije za čoveka, i da treba svu energiju upotrebiti ovde na zemlji. Tako satanizam nije toliko načelo poricanja Apsoluta, koliko apsolutizacija ovoga sveta, težnja ka ovekovečenju čoveka mimo Boga, to je utvrđivanje lažne vere i van Boga.
To je dijalektika čovekove sudbine u zlu. Ivan Karamazov počinje sa poricanjem same ljubavi u čoveku, budući da je ljubav svojstvo Boga. U Legendi o Velikom Inkvizitoru, razaranje se produbljava, jer tu više ni Božija ljubav nije ljubav. Čovek, lišen božanskog u sebi račovečuje se, i u isto vreme Bog gubi svoje božanstvenost. Vaploćenje Hristovo postaje nestvarno; gubi se povezanost između Boga i čoveka, a Hristova žrtva nema primene. Bog dobija izgled čovekove izmišljotine. Međutim brisanje Boga ima za posledicu brisanje čoveka, njegovo razčovečenje. Jer, ako Bog postoji, on je Otac, a čovek, da bi postojao, može postojati samo kao NJegovo dete.
(Teološki pogledi, broj 4, Beograd 1981)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:29

Pavle Nikolajevič Evdokimov
OSNOVI JEDNE SATANODIKEJE
-Problem stradanja- 
Peta knjiga Braće Karamazovi nosi naslov Za i Protiv Pro et Contra. Ivan proširuje ovaj naslov: za svet i protiv Boga – pro mundist et contra Deum. U Legendi Velikog Inkvizitora ide se još dalje, tako da ova knjiga liči na sastav posvećen opravdanju Satane, Satanodikeji – pro Satana et contra Deum.
Po tvrđenju samog Dostojevskog, u ovoj petoj knjizi, čiju je glavnu ideju nosio u sebi čitavog svog života, objedinjene su i dopunjene mnoge njegove misli rasejane po njegovim ranijim delima, i u isto vreme ona označava vrhunac čitavog romana. „U ovoj knjizi prikazuje se krajnja bezbožnost... sinteza savremenog anarhističkog stanja... poricanje smisla Božije tvorevine uopšte. Sav naš socijalizam proizišao je otuda; počinjući poricanjem smisla u istorijskoj stvarnosti, on završava planom razaranja i anarhije".
U svom dnevniku Dostojevski podvlači veliki značaj ovih poglavlja za njega:
Ivan je dubok... prostaci ismevaju moje mračnjaštvo i nazadni karakter moje vere. Ti glupaci međutim ni sanjali nisu onako snažno poricanje Boga kao što je ono koje sam izrazio u Legendi o Velikom Inkvizitoru i u poglavlju koje joj predhodi. To je ustvari osnovna misao čitavog romana. Na ovo ceo roman, upravo, treba da da odgovor...
U čitavoj Evropi ne nailazimo na tako snažan izraz ateizma. Dakle nije tačno da ja verujem i ispovedam Hrista kao malo dete. Moje klicanje Osana prošlo je kroz veliki žrvanj sumnje.
Dok u Pismu LJubimovu, Dostojevski izjavljuje da pouke starca Zosime predstavljaju vrhunac celokupnog njegovog stvaralaštva, dotle sa druge strane, on piše Pobedonoscevu: „Osećam da ateizam izgleda jači". To je zbog toga što on čak ni u tako apstraktnoj temi, nije hteo da „izda realnost". Zlo je pristupačnije neposrednom doživljaju, dok se dobro ne ispoljava očigledno.
Zar delo Dostojevskog nije opsednuto zlom? Kod njega ne nalazimo knjigu Za Boga i protiv Satane koja bi predstavljala odbranu dobra: celokupna odbrana dobra je u ćutanju Hrista, i Aljoša to odlično shvata kada kliče: „Tvoja poema (u kojoj samo zlo ima reč) ipak je pesma u slavu Isusa". Dostojevski, ostajući veran svojoj da dobro nema potrebe da se brani, prezire laka literarna sredstva; jer savršeno logične i zdravorazumske reči paklenog „velikog Duha" pobune odjekuju u tišini.
„Najveći anarhisti bili su mahom iskreni ljudi i ubeđeni". U (ovim) Ivanovim rečima se oseća da on duboko strada i da na trenutke iz njih provejava snaga istinskog ubeđenja...
Nameću se izvesna zapažanja pre pristupanja knjizi Pro et Contra. Treba napomenuti da se u Ivanovoj dijalektici najsitnije pojedinosti zemaljske stvarnosti prepliću sa priviđenjima i vizijama onoga sveta. Susret Hrista sa Inkvizitorom, Ivanov razgovor sa satanom zadire u oblast koja prevazilazi obični empirizam. Kao što se iskušenje Hrista dešava u „pustinji" – koja je simvol poslednjih dubina duha prepuštenog potpunoj slobodi za isključivo lično delanje – isto tako u delu Dostojevskog radnja se odvija u okvirima gde su prisutne sve stvarne pojedinosti no istovremeno oseća se beskraj samosaznanja koje ih prevazilazi. Tu se dešavaju susreti koji određuju velike „događaje" života. Nagli prodor „pustinje" na površinu svakodnevne stvarnosti može da dovede do mahnitosti.
Ovaj prelazak s one strane granica svesti, stvara kod Ivana bolesno stanje: „čini mi se da budan spavam... hodam, govorim, vidim, a ipak spavam". Međutim duhovni fenomen nigde ne prelazi granicu vere niti vrši nasilje nad empirijskom očiglednošću, načelo slobode ostaje svuda netaknuto. Drugačije rešenje i drugačije objašnjenje uvek je moguće. Čovek se neprestano nalazi pred izborom: ili da prizna prisutnost transsubjektivne duhovne stvarnosti, ili da tu stvarnost protumači empirijski, to jest da je objasni kao halucinaciju, uobraženje, bunilo.
U svom članku o Edgaru Alanu Pou, Dostojevski piše da ovaj „u stvari prihvata mogućnost događaja protiv prirodnih zakona i, prihvatajući to, u svemu ostalom ostaje veran stvarnosti". Služeći se sličnim postupkom, Dostojevski ne obavezuje čitaoca da veruje. To upravo objašnjava Solovjev: „Evo šta je obeležje istinski fantastičnog: ono se nikada ne javlja bez velova, sasvim otkriveno. Dostojevski ne želi da silom iznudi veru u mistični smisao zbivanja, radije se ograničava na nagoveštaje. Naturalističko objašnjenje, sudeći po posledicama datih događaja, ostaje uvek moguće; ali ono gubi svoju unutarnju verodostojnost".
Ivanova dijalektika počinje raspravom koja se pretežno bavi problemom stradanja: „moj junak postavlja zaključak, po mome mišljenju, nepobitan: bezumno je stradanje dece, a na osnovu toga bezumna je i celokupna istorijska stvarnost".
Polazeći od ideje pravde, Ivan razara početnu tačku istorije – biblijsku priču o praroditeljskom grehu, dok sa druge strane tvrdi da je završna tačka, Carstvo Božije, harmonija u kojoj sva pitanja nalaze svoje razrešenje, moralno neprihvativo.
Posle svega ovoga, preostaje mu još samo da odbaci smisao svih planova „neimara ljudske sudbine", i da konačno raskrsti sa silom „nevine krvi" Onoga koji je „jedini bez greha". Kritika ideje ispaštanja za druge izložena je u Legendi o Velikom Inkvizitoru. Tako su srušena tri osnovna načela života, na čijim ruševinama će drugi neimar da izgradi novi plan o spasenju roda ljudskog; protiv Teodikeje nastupa satanodikeja, protiv Premudrosti Božije – oštroumnost satane. U Ivanovoj stvari, u njegovom razgovoru sa satanom, intelektualno poimanje ideologije „velikog Duha" stremi da iz intelektualne oblasti pređe u oblast vere, srca.
Ivanov metod podseća na metod Šigaljeva. On najpre proglašava za apsolutno istinitu – ideju po sebi svetu, dirljivu i mudru da je postojanje Boga neophodno da bi zatim odbacio Božiju Premudrost; on „vraća svoju ulaznicu" za Carstvo Božije i završava otvorenim ateizmom sa njegovom formulom: „sve je dozvoljeno", u kojoj se već krije „duh samouništenja". Ivanova poema Geološka kataklizma, na koju ga Satana podseća, otkriva nam ishodište njegove misli:
„Po mome shvatanju, ne treba ništa rušiti, treba uništiti u čoveku samo ideju o Bogu, to od čega treba početi... Onda... će stari pogled na svet i, što je glavno, stari moral nestati... A pošto Boga i besmrtnosti nema, novom čoveku je slobodno da postane čovekobog, makar bio jedini na svetu da tako živi. On će se, onda laka srca osloboditi od svih pravila ustaljenog morala, kojima je čovek bio pokoran kao rob. Za Boga nema zakona.
Gdegod se budem nalazio, biću na prvom mestu... „sve je dozvoljeno" i tačka!"
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:29

U čovekoboštvu ideologija Kirilova se podudara sa Ivanovom; međutim dok Kirilov bezuslovno veruje u svoju ideju, Ivan još traži dokaze; želi izvesnost, „garantuje"; on zna slabu tačku svoje građevine: „on se drži činjenica" ne želi da prekorači njihove granice, ali ga neodoljivo privlači ono što je iracionalno. Satana je bol, bolest Ivana, no u isto vreme taj bol sadrži nadu – možda onu poslednju. Ima li Boga, da ili ne? Uporno i ljutito zapitkuje Ivan... Kakve su muke u onom svetu? pita on sa nastranom žestinom. Ivan je željan jasnih dokaza, očiglednosti. Za njega vera ima vrednosti samo ako ima svojstvo očiglednog poznanja.
Đavolove reči pri rastanku: „Čemu potvrda istine?" objašnjavaju uzrok njegovog nemira. Tim bolnim usklikom završava se Ivanovo bunilo. NJegovom potpuno zdravorazumskom objašnjenju čovekove sudbine i postojanja, treba i potvrda istine. Sateran u slepu ulicu, on izgovara one svoje kobne reči: „sve je dopušteno" i postavlja se iznad svih mogućih ograničenja, jer: „Za boga nema zakona". I tako problem iracionalnog rešava odbacivanjem samog problema. „To je bunt" reći će Aljoša; ali može li se živeti buntom? I tako za intelektualnim bezizlazom otvara se moralni bezizlaz.
Ivanovo neprihvatanje ovoga i ovakvoga sveta i suviše je naglašeno a da se u tome ne vidi saučestvovanje i samog Dostojevskog. Sa druge strane, progres, čiji bi ishod bio opšte dobro, to je sa gledišta morala neprihvatljivo. Buduća sreća svih ne može da opravda patnje današnjih ljudi, jer oni koji pate ovde i danas neće uživati u budućoj sreći.
Uzev u celokupnoj svojoj surovoj stvarnosti, svet je besmislen, i Dostojevski se buni sa Ivanom protiv svake optimističke teodikeje, bez osećanja za tragično, gde bi zlo bilo samo jedan neophodan zvuk u sveopštoj harmoniji i gde bi putevi Promisla bili suviše dobro usklađeni sa razumom filosofa. Svet mora da se izmeni i Ivan je u pravu kada odbija da ga prihvati ovakvog kakav je. U postojećoj neravnoteži između male čovekove snage i sile zla, imanentni moral je nedovoljan. Upravo protiv tog morala ustaje Dostojevski.
Ako čoveku teško pada sloboda koju Hristos objavljuje i ovaploćava svojoj ličnosti, još teže bi mu bilo da izvrši bezlične moralne zapovesti, koje se ne oslanjaju ni na kakvu konkretnu sliku.
Ovaj sukob se razrešava ili kroz pesimističko bekstvo van života, ili pak kroz obogotvorenje čoveka, čime se uništava samo načelo dužnosti, jer za čovekoboga „ne postoji zakon". Ivan svodi na ništa etiku dužnosti o kojoj govori Rakitin: „Čovečanstvo nalazi snagu u samom sebi da živi u vrlini bez vere u besmrtnost duše"; ova etika je jednom već doživela neuspeh u ličnosti Katje; ona do kraja ostaje čvrsto pri svome stavu za ljubav „iz dužnosti" prema Mitji, međutim na suđenju, ova ljubav pretvara se u mržnju, iskušenje je bilo iznad njenih moći. Ovde se Ivan slaže sa Zosimom: ako Bog ne postoji, onda ne postoji ni vrlina ni ljubav. „U tom slučaju čovek postaje car celoga sveta... ali kako živeti u vrlini bez Boga? Koga bi onda čovek imao da voli?" Divljenje do bola pred licem života kvari se i pretvara u pobunu razuma protiv svojih ograničenja, a isto tako i protiv tajanstvenog, protiv iracionalnog u životu. Ivanova misao se kreće u začaranom krugu protivurečnosti. NJegovo ispovedanje vere je veličanstveno, ali u njemu se krije smrtni porok; tu se odbacuju načela razuma da bi odmah potom pao pod udarce toga istog „euklidovskog duha".
„Ja ponizno priznajem da u meni nema nikakvih sposobnosti za rešavanje takvih pitanja; u suštini moj um je euklidovski, zemaljski, i kako bih mogao da se upuštam u rešavanje nečega što nije od ovoga sveta?... a najmanje o Bogu: da li postoji ili ne postoji?... Dakle, rado priznajem ne samo Boga, nego i NJegovu premudrost, NJegov cilj – meni sasvim nedokučiv; verujem u poredak, u smisao života, verujem u večnu harmoniju u kojoj ćemo se svi navodno sjediniti; verujem u Logos kojem teži sav svemir; i koji je sam „bio u Boga", i koji je sam Bog; verujem u beskonačnost... ja sam ubeđen kao dete da će patnje nestati, da će sva uvrediva komedija ljudskih protivrečnosti iščeznuti, kao žalosno priviđenje, ružna pojava sitničave moći, kao atom malog euklidovskog uma; i da će se, na kraju drame, u času ostvarenja večne harmonije, desiti čudesno otkrivenje koje će tronuti sva ljudska srca, umiriti sva negodovanja, iskupiti sve zločine i svu krv prolivenu; tako da će se moći ne samo oprostiti nego i opravdati sve što se dogodilo na zemlji".
Iza ovoga čisto teorijskog i apstraktnog ispovedanja vere, krije se ateizam. To je upravo ono što Mitja nagonski oseća: „Što se Ivana tiče on nema Boga, on ima ideju". Pretenzija razuma da sve obuhvati isključuje svaku višu realnost i povlači za sobom kaznu koja je neizbežna. Srce ne oprašta kada mu se silom nameće razumska vera. Čovek se izlaže opasnosti da „podlegne mržnji sveteći se samome sebi i drugima zato što je služio ideji u koju nije verovao". Pojavljuje se presudno obrazloženje. Ivan menja svoju polaznu tačku u ime racionalnog ustrojstva života i jednog isključivo racionalističkog poimanja pravde. „Na kraju krajeva, pazi, nije da ja poričem postojanje Boga, nego njegovu tvorevinu, eto to je ono što ja ne priznajem". Ivan bi mogao da usvoji Šopenhauerov izraz: „Ako je Bog stvorio svet, onda ja ne bih želeo da budem taj Bog, jer bi nevolje sveta razdirale moje srce". Kako pomiriti ideju o svetu kao Božijoj tvorevini sa besmislom njegovog stvarnog sadržaja, sa „Odvratnom komedijom ljudskih protivrečnosti". Božanski poredak, viši smisao, Božija pravda, čak i ako postoje, izgledaju u kategorijama ljudskog poimanja kao istine koje nisu od ovoga sveta.
Ivan odbija da racionalno shvati Boga, međutim on mora to da čini ako samo svojim razumom tumači plan Božiji o svetu. „Treba međutim, zapaziti da ako Bog postoji, da ako je On zaista stvorio zemlju, On je to učinio, kao što je poznato, prema Euklidovoj geometriji, a umu čovekovom je dao predstavu samo triju dimenzija prostora". Ako empirijski zakoni vladaju i nad samom Božijom zamisli o svetu, nije li onda i samo Božije biće podložno tim istim zakonima? Od ovakve vere u čovekolikog Boga samo je jedan korak do logičnog ateizma koji tvrdi: čovek je izmislio Boga. Bilo je međutim, ima i danas takvih, geometara i filosofa, pa i veoma značajnih koji sumnjaju da su naša vasiona pa i svi ostali svetovi, stvoreni isključivo po Euklidovoj geometriji. Usuđuju se čak da maštaju o tome kako se dve paralelne linije... sastaju negde u beskonačnosti... Neka se čak paralelne linije i sastanu i ja to svojim očima vidim i kažem da su se sastale, ipak ja to neću prihvatiti. Eto, to je moja suština, Aljoša, to je moja teza".
Ivan traži da se dve paralelne linije sastanu ovde u konačnosti, on traži apsolut u relativnom: on prihvata Božji svet jedino pod uslovom da u njemu deca žive nevina i bez patnje, da u njemu vlada racionalni poredak uzroka i posledica koji je sam sebi dovoljan, pod uslovom da iz ovoga sveta isčezne sve iracionalno.
Ako Bog postoji, onda bi zemaljski život trebalo da bude Carstvo Božije u kome je sve od svetlosti i mere, dok sa druge strane, ako je ovaj svet pun zagonetki i protivrečnosti koje zbunjuju razum, onda Bog ne postoji. Vrhovno načelo je razum, od kojeg zavisi sadržina svekolikog bića, i tu nema mesta za Logos.
Upravo u stradanju nevine dece Ivan nalazi slabu tačku Boga; tu je on našao „dugme" da pokrene polugu kojom se ruši Božija Premudrost. To stradanje je nešto najbolnije i najzagonetnije; ono je uzrok tragičnog; ono je sastavni deo svakog besmisla i kamen spoticanja svih optimističkih sistema. To je izvor svih gnostičkih doktrina, kao i najjači prigovor Bogu od strane bogoboraca. Počev od slučaja proroka Jova u kome je iracionalnost stradanja izražena u svoj svojoj snazi.
Razmotrimo značaj stradanja u Ivanovom shvatanju sveta. Po ogorčenosti svoga srca, on je blizak Stavroginu. On dovodi u sumnju i odbija i samu mogućnost fenomena ljubavi: „Nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. Po mom shvatanju, baš „bližnji" se ne može voleti; može se voleti samo neko u daljini" O ovoj ljubavi na rastojanju, Dostojevski piše Černiševskom: „Vi ste u stvari patili ne zbog jednog određenog čoveka, nego zbog čoveka uopšte. Međutim, voleti čoveka uopšte to već neizbežno znači prezirati pa čak i mrzeti konkretnog čoveka koji se nalazi sasvim blizu". Ovakva bezlična ljubav je ljubav prema ideji a ne ljubav prema konkretnom čoveku.
Podvig ljubavi opisan u žitiju sv. Jovana Milostivog, Ivanu se čini kao laž; fenomen ljubavi za njega je nedokučiv: „Čovek treba da se sakrije, pa da može biti voljen, jer čim pokaže svoje lice ljubav isčezava".
Za Ivana, ljubav se ograničava na spoljašnje i bezlične odnose a to više nije ljubav, nego neka vrsta ljubaznosti, neka vrsta ravnodušnog estetizma. Izopačenost ljubavi je zbog zabranjenog projiciranja u čoveka same suštine trojičnog Boga, zbog njene racionalizacije koja tu ljubav iscrpljuje, i u tome je sva tragika Ivanove ispovesti. Bol ne očekuje u svome bližnjem ništa do estetsko posmatranje: „u baletu, gde prosjaci koji se pojavljuju u svilenim ritama i pocepanim čipkama, mole milostinju uz gracioznu igru, tada ih čovek još može nekako da posmatra sa divljenjem. Možemo im se diviti, ali ne i voleti". LJubav se zamenjuje ljubaznošću, ali posle izvesnog vremena i ona isčezava kada vidi zagnojena usta... koja zaudaraju od neke strašne bolesti". Iz surove očiglednosti svog ličnog refleksa Ivan izvodi zaključak o sveopštoj nemogućnosti bilo kakve ljubavi. Apsolutna nesposobnost za ljubav ne proizilazi iz „rđavih sklonosti", nego je ona urođena ljudskoj prirodi. Sve ovo znači da on poriče da nešto nebesko može da načini prodor u čoveka: „Hristova ljubav prema ljudima, to je na zemlji jedna vrsta nemogućeg čuda. Tačno je da je On bio Bog, ali mi nismo Bogovi..." Ivan razdvaja Božansku i čovečansku prirodu u Hristu i postavlja ih na različite ravni. On se obara na ideju Vaploćenja; On očajnički nastoji da razdvoji Boga od čoveka; nebo mu je prazno, zemlja se sužava, čovek je usamljen i gubi lik Božiji, tu osnovu organske sposobnosti za ljubav.
Tvrđenjem da je čoveku svojstveno da bude usamljen, ljubav i osnovna načela na kojima ona počiva postaju besmisleni.
Ivanovo shvatanje čoveka zasnovano je samo na njegovom subjektivnom doživljaju. „Ja zasad još to ne znam, niti mogu da pojmim... po mom razumu, Hristova ljubav prema ljudima je nemoguća." „Ja" i „po mom razumu" to su oslonci njegove egocentrične misli. U Ivanovom iskustvu postoji samo spoljašnja koegzistencija potpuno u sebe zatvorenih pojedinaca: „Drugi nikada ne može doznati, koliko ja patim, zato što je drugi on drugi, a ne – ja". Drugi je uvek on a ne ti, ne mi. Čovekov svet se obesčovečuje, talog zverske svireposti izbija na površinu, pojavljuje se čovek – zver. Dobročinstvo sv. Jovana Milostivog nije stvarno, Božiji lik u čoveku je apstraktan proizvod mašte. Ocrtavajući lik satane, čovek se nalazi u svojoj stvarnosti, tad govori o nečem što mu je blisko i što sačinjava deo njegovog ličnog doživljaja: „Čovek je stvorio satanu po svome liku". Čovekovu prirodu Ivan vidi u njenom najcrnjem obliku: „Zveri nikada ne mogu biti tako utančano svirepe kao čovek". Posmatrajući svoga oca Ivan bi mogao definisati čoveka kao sladostrasnog pauka. „U svakom čoveku se krije demon. Nastup gneva, sadizam, bura niskih strasti, bolesti zadobijene od razvrata." Svuda čovek muči i kinji čoveka. U priči o Rišaru reč je o „pobožnom i bratskom" mučenju gde „seku glavu bratu samo zato što je on postao „naš" i „u ime Božije blagodati".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:29

Seljak muči svog konja, „šiba konja kamxijom po krotkim očima", ali Ivanova pažnja je usredsređena na skupljanje nekih „faktića i anegdota" o paklenom mučenju dece, do „sadističkih uživanja". „Turci bacaju u vis odojčad i dočekuju ih na bajonet, pucaju u decu koju se prethodno zasmejavali. Kažu da Turci veoma vole slatkiše", ali takođe i obrazovani i humani evropejci isto tako vole da muče decu što izaziva rđave nagone. Zamislite neko dete, „na mrazu, u pomrčini bije se svojom sićušnom šačicom u izmučene grudi, lijući nevine suze moli se „dragom Bogi" da mu dođe u pomoć". Tamo neki general napujda na dete čitav čopor lovačkih pasa da ga rastrgnu, pa otac koji šiba svoju malu devojčicu prutom „do sadizma sve jače i jače". Dostojevski ima izuzetan dar da opisuje stradalničku patnju; neki njegovi opisi su mučno štivo. To je zato što ga tuđe stradanje boli; to on lično govori kroz Ivana, i primorava nas da na svet gledamo „realistički" što je njemu toliko svojstveno.
Prisetimo se samo Neli iz romana Poniženi i Uvređeni, rođenja deteta Šatovu, dece Marmeladova, Iljušine istorije, priče o Lizi Hohlakovoj, ili male devojčice u Stavroginovoj Ispovesti.
Postavljajući problem stradanja nevinih Ivan ga svodi na stradanje dece. Mitja podseća da je „insektima dato sladostrašće, a angelu da stoji pred Bogom". Odrastao čovek je sladostrasni insekt, a dete je angeo koji stoji pred Bogom; to je korenita suprotnost dvaju svetova, dveju priroda. „Do sedme godine deca se veoma razlikuju od ljudi: kao da su sasvim druga bića i sa drugačijom prirodom" Dečiji svet ne učestvuje u zlu, i zato „deca nikad nisu ružna". Međutim, na zemlji, deca „mnogo stradaju", tu zjapi kao rana taj problem.
Stradanje odraslih može se u krajnjoj liniji racionalno objasniti. Ovome doprinose i ekonomske teorije koje sve opravdavaju krilaticom: „nema nikakvih zločina – ima samo gladnih". Osim toga, „odrasli su odgovorni i nedostojni da budu voljeni". NJima je bio dat raj, a oni su zaželeli slobodu van Boga i ukradoše oganj sa neba, znajući da će biti nesrećni „oni su jeli od zabranjenog voća, još ga i dalje jedu", ali oni bar imaju uz to nekakvu naknadu, dok mala deca nisu ništa jela i još su nevina.
Služeći se biblijskim simbolom „zabranjenog voća", Ivan mu odriče njegov sveopšti značaj. On ga ne prihvata kao „praroditeljski greh", no samo kao prvi „greh pojedinca", zato kaže „i jedu ga još i sad". On oduzima iz praroditeljskog greha sve što može da posluži kao ontološka osnova za svečovečansku zloću, svojstvenu paloj ljudskoj prirodi. Jednom ako se odbaci ideja i prisutnost angelskih i demonskih elemenata u ljudskoj ontologiji kao i naša zavisnost od Boga, a i naša solidarnost u krivici, onda se čovek oseća beznadežno sam.
Povlačeći jasno granicu između dečije prirode i prirode odraslih, Ivanova misao ustaje protiv „dopuštanja da postoji jedan drugi svet, koji bi bio nepojmiv za ljudsko srce ovde na zemlji". Naime da deca ispaštaju i stradaju da bi okajala krivicu njihovih očeva koji su jeli od „zabranjenog voća". „Ja lako razumem solidarnost u grehu i u kazni, ali ona se ne može odnositi na nevinu decu, a ukoliko su ona zaista solidarna sa nedelima svojih otaca, onda je to neka istina koja nije od ovoga sveta, i koju ja ne razumem". Ovo ne može da razume samo razum, nego i srce, jer ono zabranjeno „voće" nije više dostupno ličnom iskustvu ovde na zemlji; ideja o zabranjenom „voću" objašnjava u krajnjoj liniji sveopšti pad čovečanstva, ali ne i stradanje konkretne pojedine ličnosti. Eto, ovde se krije izvor i snaga pobune protiv Boga; i srce i razum oseća nepravdu i buni se. „Kako to može da neko nevin strada za drugog, pa još malo dete".
Život je naizgled besmislen. Međutim, Ivan, razvijajući dalje svoju misao, završava kobnom zabludom. Prigovarajući Aljoši da govori „gluposti", i on sam se opusti da doda nove gluposti. Ivan govori kao „u snu", i ponavlja reči svoga đavola:
„...Znaj da su gluposti potrebne ovome svetu; na njima je on i zasnovan; bez tih gluposti ne bi se ništa ni događalo ovde". Prisutnost ovih „gluposti" (iracionalnih elemenata) u Božijem planu onakvom kakav bi on morao da bude po ljudskoj pameti, pokazuje glavnu manu toga plana. Sa druge strane, međutim, Ivan i sam priznaje da su „gluposti" potrebne. One svedoče da ima tajanstvenosti u životu. Makar Ivanovič u „Mladiću", kaže: „Neka ima tajni, tim bolje"; našta mu mladić uzvraća: „Vi znate i shvatate mnogo više nego što možete da iskažete; samo, reklo bi se da vi govorite kao u bunilu".
Ivan ima svoj doživljaj iracionalnog, prihvatajući njegovu zakonitost u svetu, on bi mogao početi da razume, ali to je upravo što Ivan neće i time on razotkriva podvesnu osnovu svoje dijalektike. „Ništa mi nije jasno, nastavlja Ivan kao u snu – neću ništa da razumem sada. Ja se držim činjenice. Pokušavajući da razumem ja iskrivljujem činjenice". Ovakav stav prema činjenici svodi se na to da se uzročna empirijska karika smatra za nešto apsolutno, to jest ne priznaje ništa sem racionalne uzroke. I tako, posmatrano u lancu empirijskih racionalnih uzroka, stradanje nevinih izgleda besmisleno. Međutim, za jedno celovito razumevanje stvari, treba se osloboditi golih činjenica, jer sem opazivih i očiglednih uzroka, treba prodreti do one „duhovne uzročnosti manje vidljive, ali dubinskije i sveobuhvatnije".
Sve dok Ivan nastoji da se drži samo opipljivih činjenica, on ne može ništa da razume, međutim on pri tom izjavljuje: „Meni treba jasan račun, inače ću se uništiti".
S jedne strane „nema krivaca", a sa druge strane „stradanje postoji", to je činjeničko stanje po „Euklidovoj ludoriji". Ivanov dvojnik, njegov đavo, kasnije će reći: „Za mene postoje dve istine: ona tamo, njihova, koju ja neću da znam, i druga, moja". Ivan takođe kaže: „To je istina koja nije od ovoga sveta i koju ja ne razumem". Ivanova istina je istina ovozemaljske pravde i prirodne nagrade „ovde na zemlji". No on isto tako ne može da prihvati ateističko sanjarenje o budućoj harmoniji, i ukazuje na nečovečni karakter ideje o progresu: „Neću da moje telo sa svim mojim patnjama i greškama posluži jedino kao đubrivo za buduću harmoniju koju će uživati drugi. Jer ako se sve svrši bez mene, to bi bilo suviše žalosno... Hoću da budem prisutan kada će svi saznati radi čega je sve tako bilo". On zapovednički zahteva opšte vaskrsenje („neka me vaskrsnu"), ali samo zato da bi odmah izjavio da je ono neprihvatljivo kao razrešenje problema stradanja: „Razumem ja kako će vasiona da zatreperi od radosti, kada će se nebo i zemlja sjediniti u jednom pokliču veselja, kada će sve što živi i što je nekada živelo glasno reći: „Ti si u pravu, Gospode, jer se otkriše putevi Tvoji"; kada će se zagrliti xelat, mati i njeno ubijeno dete i sa suzama izjaviti: „U pravu si, Gospode". Nema sumnje, tada će postati sve svetlo i jasno. Možda ću i ja tada, videći majku koja se zagrlila sa mučiteljem svoga deteta, uskliknuti sa ostalima: „U pravu si, Gospode".
Kasnije, Satana će govoriti Ivanu: „Bio sam tamo kada je raspeti Hristos vazneo se na nebo... slušao sam radosna klicanja heruvima koji pevahu: „osana!" i gromoglasne himne serafima od kojih je podrhtavala vasiona. I evo, kunem se svim što je najsvetije, hteo sam da se pridružim tom horu pa da kliknem sa svima: osana! Već su mi reči navirale iz grudi... Ti znaš da se lako raznežim na estetsku lepotu stvari... No zdrav razum... držao me je i tu u potrebnim granicama, i ja propustih zgodan trenutak".
Zdrav razum vraća Ivana u stvarnost: „U pravu si, Gospode, ali to ipak nije po mojoj volji... dok još imam vremena, ja odbijam da prihvatim tu uzvišenu harmoniju... Radije vraćam svoju ulaznicu".
Ako problem stradanja može da razreši samo religiozna savest, Ivan u ime zdravog razuma izjavljuje da je takvo razrešenje nemoralno i odbija ideju o harmoniji Carstva Božijeg.
Osvrnimo se ukratko na njegove osnovne postavke.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:30

On prihvata da harmonija mora biti kupljena stradanjem, da je stradanje neophodno zbog razlikovanja između dobra i zla u ljudskom duhu; da greh obavezno povlači kaznu. Ali mu izgleda besmisleno da mala nevina deca odgovaraju za nedela svojih otaca; „ta uzvišena harmonija ne vredi ni jednu suzu deteta, te malecke žrtve... jer te detinje suze nisu bile iskupljene".
Međutim, ako je stradanje nezasluženo, zar muke mučitelja u paklu nisu otplata za suze njihovih žrtava? Ali čemu služi ta kazna mučiteljima, kad su mučena deca već podnela svoj pakao?" Harmonija se zida na nepravdi; muke zločinca u paklu ne mogu da ubrišu suze njegovih žrtava i takva istina ne vredi tu cenu. Te muke mogu da kazne samo lično zlo.
Ali sama ideja kazne, opet narušava harmoniju: šta vredi ta harmonija koja dopušta pakao? Ja hoću oproštaj svima, bratski poljubac između svih ljudi, nestanak stradanja". Ovo se protivi Danteovom Paklu. Mogu li pravednici da kliču: „U pravu si Gospode", ako njihova sreća ide uporedo sa mukama osuđenih? Ukinuti te muke i pakao moguće je samo ako se pođe od ideje sveopšteg praštanja, ali ta ideja, sa druge strane, razara harmoniju, jer narušava pravdu. Ustvari, sama pravda nameće granice praštanju: „Neka mati i oprosti mučitelju deteubici za svoj materinski bol; ali muke svoga deteta koje su rastrgli psi, ona nema pravo da oprosti. NJen sin bi mogao da oprosti, no ne ona. Dakle, ako pravo pomilovanja i oproštaja ne postoji, gde je onda tu harmonija?"
Polazeći samo od ljudske prirode, harmonija je nemoguća. „Postoji li u ovom svetu biće koje bi imalo pravo da oprosti za sve? Tu se postavlja poslednji, najzamršeniji problem: da li uopšte postoji nadčovečansko biće, sposobno da razreši sve čvorove? Pošto harmonija isključuje suze, a, međutim, suza ima na pretek, i to takvih „koje nisu bile iskupljene", to znači da ne postoji takvo biće koje bi moglo da iskupi sve suze i oprosti sve grehe. U varijantama Beležaka za Braću Karamazove, Ivan ide do dna svoje misli i prekoračuje granicu etike, kada kaže: „Izbranici Božiji, jaki i moćni podvižnici, pošto su podneli muke NJegovog Krsta, neće dobiti ništa od onoga što im je bilo obećano, isto kao što ni On nije ništa zadobio posle stradanja na Krstu..."
Pa ipak, protiv svih Ivanovih sumnjičenja i prigovora „Raspeće Hristovo je strahovit dokaz", i jedini. Ivanu je ovo dobro poznato, ali on odlučno odbija ideju da je bezgrešni Spasitelj na krstu okajao tuđe grehe. Sada je jasno otkuda u prvobitnom tekstu tvrdnja da su „suze ostale neiskupljene": to je navodno zato što „Tamo ničeg nema... a religija je glupost i tupoglav pokušaj... Mi pouzdano znamo, da On nije našao ništa".
Hrišćansko shvatanje harmonije ne može se razumom objasniti, ta harmonija je trascendentna jer pomirenje između milosti i pravde uopšte nije problem nego je to činjenica Božije blagodati. Prema tome, ne ostaje ništa drugo, nego ono drevno credo ljuia absurdum (verujem jer je nelogično), a to je kapitulacija čovekovog razuma, priznanje njegove relativnosti. Ali u ovom slučaju Ivan se buni: „Precenili su tu harmoniju, ulaznica je mnogo skupa za nas... Ja više volim da ostanem sa svojim neiskupljenim bolom i upornim negodovanjem, pa makar i ne bio u pravu".
Pozivajući se na zdrav razum, Ivan odriče svaku mogućnost da se ovaj problem razreši iracionalno, i ostaje isključivo u granicama „razuma", „gde je on uvek u pravu". LJudska pamet predstavlja Tvorca sveta kao arhitektu koji „gradi sreću čovečanstva na mukama i neiskupljenim suzama". Odricanje ovakvog plana, znači optužiti Boga. Aljoša ovo potvrđuje kad kaže Ivanu: „To je pobuna".
Sam Dostojevski priznaje, da je ceo roman Braća Karamazovi (mi bismo dodali: celokupno njegovo delo) odgovor na Ivanovu optužbu protiv Boga. Pokušajmo, dakle, da osvetlimo ovaj problem iz jednog drugog ugla.
Shvatajući stradanje kao sredstvo za kupovinu buduće harmonije, Ivan dolazi do mehaničkog poimanja slobode. Raj za njega nije organsko stanje svojstveno čistom čoveku prvobitne nevinosti; nego, po njemu, „raj je dat" kao nešto spoljašnje i nametnuto. Zato je onda sasvim prirodno „čeznuti za slobodom", u smislu „oteti vatru bogovima". Raj tu postaje zatvor, a sloboda zabranjeno voće. I ne samo otmica te spoljašnje slobode, nego i sve kasnije otimačine povlače za sobom kaznu. To je razlog da je za Ivana sloboda samo sloboda da se čini zlo; on poznaje samo takvu slobodu. I tako, pošto istinska sloboda ne postoji, stradanje postaje neophodnost, nužnost, kojom se kupuje harmonija. Ovakvo shvatanje Boga ne samo da je usko pravničko (juridičko), nego čak i trgovačko; ono izaziva poznatu Ivanovu reakciju: „Čemu to đavolsko razlikovanje ako je tako skupo!"
Ako priznanje Boga treba da se plati suzama jednog deteta, onda kakav je to Bog, gde je NJegova dobrota? Tu se otkriva žestina svakog ateističkog bunta, koji je logičan, ukoliko se ne priznaje prvobitna sloboda i pad u greh. A mi smo već videli da je grehopad početak izopačene slobode, koji se ispoljava u stradanju, to je znak novog načina čovekovog postojanja.
Zlo, haos, izviru iz nesvesne slobode, i taj problem se može rešiti samo u svesnoj slobodi koja se potvrđuje kroz ljubav. Samo kroz ljubav iščezava protivrečnost između besmisla i harmonije. Jer harmonija se ne dobija po ceni besmisla, nego je besmisao projiciranje čovekovog unutarnjeg sveta, njegove sudbine, koja u slobodi ljubavi otkriva svoj smisao i uzima novi znak, znak harmonije. Međutim, Ivan i ne zna šta je to ljubav i sloboda, i zato njegova misao dospeva u slepe ulice. Razumom se ne može objasniti tajna nastanka zla i stradanja; zato što im je izvor sloboda, a ona je granični pojam nedostupan razumu.
Bog ne zasniva harmoniju na zlu, i spasenje jednog čoveka uopšte nije plaćeno propašću hiljadu drugih, kako tvrde „veliki Duh" (Satana) i Šigaljev, koji dele čovečanstvo na jake i na slabiće. Ako mnogi ljudi propadaju, to se dešava protiv volje Božije. U tome je, eto, suštinski paradoks čovekove sudbine u kojoj ljudska sloboda ima moć da samovoljno ograničava volju Boga kao Apsoluta. Punotu svoga bića čovek ne dostiže kroz samovlasnu svemoć Boga, nego kroz stradanje Boga. Po Bibliji, Bog nije u vetru ni u buri, nego u tihom lahoru, i dok ljudsku maštu zapanjuje NJegova svemoć, Dostojevskog potresa NJegova skromnost (kenoza), NJegovo čovekoljublje, „nemoć" NJegovog božanskog srca; međutim sila ove nemoći je u stvari beskrajna i neizreciva.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:30

Po Ivanu Karamazovu, čovek je stvorio Boga i Satanu po svome liku i podobiju, i to samo pokazuje širinu ljudskih mogućnosti. Ako je čovek uistinu slobodan, onda nije reč o iskupljenju svojim mukama, nego o pronalaženju u mukama snage da se menja sudbina. Usred paćeničkog i besmislenog ‘ivota, čoveku se iznenada otkriva neki smisao; on naslućuje svoje naznačenje za ljubav, po onoj izreci: Postojim, znači volim; on pokušava da uhvati „trenutak delotvorne ljubavi". Taj trenutak podseća nas na Kjerkegorov „tren" („Augenblick"), to je neka vrsta munjevitog prodora večnosti u vreme, to je trenutak večne sadašnjosti u kome su preskočeni nizovi matematičkih trenutaka u vremenu.
Treba dublje sagledati ideju zla kao deo sudbine čovekove. Svet nije zasnovan na suzama jadnih ljudi, nego na iracionalnoj tajanstvenosti stradanja nevine dobrote. A to je upravo ono što Ivan ne može da razume. Suze su samo simbol, samo znak tragičnosti stradalničke dobrote. Zlo čini samo zloban čovek, i kada dete strada, onda njegove suze nisu samo znak slobode pokvarenih; one su takođe i znak slobode koju ima ljudska dobrota koja dobrovoljno strada trpeći i podnoseći zlo. Sa detetom koje strada, strada i cela čovekova dobrota, i cela Božija dobrota; to nije stradanje kojim se kupuje harmonija, nego stradanje u kojem se može pretopiti i ispraviti izopačena čovekova sloboda.
Zlo prožima biće svojom snagom poricanja; suze su znak susreta dobra i zla, znak posebnog načina borbe i, najzad, znak nenadmašive snage dobra, koje se ne nameće čoveku, nego se ograničava pred njim u ime ljubavi i slobode.
Pobeda zla nad dobrom u toku istorije, pa i same te mogućnosti zla, dokazuje postojanje slobode u svetu; te mogućnosti nagoveštavaju konačnu pobedu dobra nad zlom u večnosti, kao i samouništenje zla, jer ta poslednja pobeda nastupiće kroz slobodno pokajanje i obraćanje bića u dobrotu. Suze su izraz drugačije pravde, drugačije istine, potpuno različite od one koju zamišljaju Ivan i njegov đavo.
Tu postoji obrnuti poredak: nije stradanje predmet okajavanja, ono je samo njegov znak; predmet okajavanja je čitav svet.
Posmatrano sa apsolutnog gledišta, upravo je mučitelj dostojan istinskog žaljenja, njegova sudbina je mračna, ali sudbina nije spoljašnja kazna, nego je to saglasje unutarnjeg stanja lične slobode i prihvaćenih uslova života.
Misao Dostojevskog je celovita kao organizam i ne može se govoriti o suzama tog jednog deteta, nego o suzama dece; treba poći od čovečanskih suza, od sveopšte ideje stradanja. Ne radi se o tome da svaki pojedini čovek „jede zabranjeno voće", kao što je to zamišljao Ivan; nego se radi o činjenici da se čovekov život pokazuje kao okajavajuće stradanje. U čovekovoj sudbini lično i kosmičko su nerazdvojno povezani; povrh trajanja svog sopstvenog života, svako nosi u sebi i trajanje svekolikog života čovečanstva počev od prvog čoveka; celokupna istorijska prošlost ulazi u njegov lični život. Svako dete predstavlja delić celine, ono je solidarno ne sa zločinima svojih otaca, nego sa svečovečanskom sudbinom. Prvobitni greh kao čin, koji se stavlja tamo iznad istorije, nema ničeg zajedničkog sa uzrastom, sa ličnom krivicom i sa drugim empirijskim uslovima individualnog života. Ta istina o prvom grehu u svojoj suštini nije od ovoga sveta; ona prevazilazi sva nagađanja, „po mom mišljenju"; jer se grehopad desio u drukčijim uslovima, sada već nedostupnim za iskustvo naše ogrehovljene bolesne savesti; isto tako kao što je harmonija između milosti i pravde velika Božija tajna i ona može da bude samo predmet vere. Međutim spuštajući ovu tajnu na ravan svoga razuma, Ivan neizbežno pada u očiglednu protivrečnost; s jedne strane on čezne za pravdom, odmazdom, čak i po cenu sopstvenog uništenja, dok sa druge strane, on istovremeno želi „praštanje, sveopšti zagrljaj, ukidanje stradanja". Ova protivrečnost ukazuje na dvostrukost problema stradanja. Postoji, prvo, okajavajuće stradanje kao ispaštanje, u kojem dobrota podnosi zlo uvažavajući slobodu stvorenoga sveta. Prevazilazeći pravdu kroz milost, dobrota pruža uvek nove i stvaralačke mogućnosti slobodnog preporoda bića. Sa druge strane, postoji zlo stradanje koje odražava samu prirodu svoje zloće, gde se vidi stepen njegove udaljenosti od dobra.
U Carstvu Božijem dete može da se raduje svojim nekadanjim suzama jer su one znak pobede dobra u večnosti, što u vremenu poprima oblik stradanja nevinih. Samo je onda moguća radost bića ako se ono pričešćuje Bogom Stradalnikom, snagom ispaštanja, a to je radost konačnog obraćenja bića. Samo ovakvo stanje radosti omogućava da, u budućem životu, žrtva zagrli svoga mučitelja. Stanje „pokvarenih" je različit problem koji se može razumeti samo ako se pakao shvati kao svojevoljno izabrana sudbina; u tom strogo ličnom opredeljenju zlo stradanje pokvarenjaka, kao i njegovo apsolutno siromaštvo, ništa ne dodaje suzama nevinih: njegovo stradanje ne okajava niti može nešto okajavati, ali, sa druge strane, pošto ono nije „kazna Božija", to stradanje pokvarenih samomučitelja ni u čemu ne narušava opštu harmoniju. Može se, već na Zemlji, živeti kao u paklu, (na primer kao Stavrogin), jer pakao je zračenje zla iz duše zlog čoveka.
Raj i pakao nisu nagrada ili kazna, nego način postojanja koji stvara sam čovek. Pakao nastaje kada u čoveku usahne delotvorna ljubav, dodir sa Božanskom večnošću.
Onaj koji je zanemario dragocene „trenutke ljubavi"... može da ugleda raj, može da se uzdigne do Gospoda, ali ono što ga upravo muči, to je da on nije za Zemlji voleo, on dolazi u dodir sa onima koji su voleli, ali on je prezreo njihovu ljubav. On je sasvim svestan svog položaja i sam sebi kaže: „Sada ja znam šta je trebalo no, i pored želje za ljubavlju, moja ljubav ne vredi ništa, ne predstavlja nikakvu žrtvu, jer zemaljski život je okončan... Sad bih sa radošću dao svoj život za druge, ali to je nemoguće, jer život, koji sam mogao posvetiti ljubavi, istekao je, provalija ga odvaja od ovog paklenog stanja".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:30

Međutim, sama želja za „obostranom, delotvornom i zahvalnom ljubavlju", kao odgovor na ljubav pravednih, postaje sama po sebi moć koja spasava grešnike. Dostojevski iz dubine srca odbija napodnosivi sukob između radosti pravednih i mučenja grešnika. Po njemu radost pravednih ima moć da spasava grešnike u njihovoj bedi, „jer prihvativši ljubav pravednih bez mogućnosti da na nju uzvrate, njihova smerna poslušnost stvorila bi samo neku vrstu slike ili imitacije one delotvorne ljubavi koju su oni prezreli na zemlji". Smirenje (skrušenost) postaje ogromna snaga kojom se ostvaruje, čak i u paklu, metanoija (promena uma, pokajanje).
U paklu, najzad, ostaju samo „dobrovoljni mučenici koji su u potpunosti postali plen Satane i njegove gordosti". LJudi su slobodni između Boga i Satane – to je izbor koji se nameće i „nemoguće ih je od njega osloboditi, jer ta muka izbora je u njima samima, a ne izvan njih", jer čovek se nikuda ne odvodi, nego se njegovo unutarnje stanje izražava ili kao raj ili kao pakao. Na ovaj način se ispunjava najviša pravda, ljubav i harmonija.
LJubav pravednih prema grešnicima je stvaralačka ljubav, ona pati i prašta. Ali da li čovek ima tu moć? „Ako pravo praštanja ne postoji, kako je moguća harmonija"? Ako čovek može da oprosti lične uvrede, zar zlo učinjeno van oblasti pojedinca, nije transcedentno u odnosu na čoveka? Ima li on uopšte pravo da potegne svoju moć praštanja i šire od sebe? Da, po rečima starca Zosime: „Znaj da ne možeš biti ničiji sudija", znači da postoji lični udeo u svakoj krivici: „Sve ima vezu... jer ako dodirneš ovde, to ima odjeka na drugom kraju sveta". Učestvovanjem u svakoj krivici, čovek može, takođe, obrnutim duhovnim pokretom, da učestvuje i u svakom dobrom delu iskupljenja: po meri preuzimanja na sebe krivice drugoga, i samo time on stiče pravo da oprašta i za druge. U tome se i sastoji sam čin praštanja. U paklu starca Zosime vidimo učinak sile praštanja. Svetitelji ispoljavaju energiju ljubavi, a grešnici mogu u najboljem slučaju prihvatiti tu ljubav, ali to je već dovoljno da se raskine obruč njihove usamljenosti, da se omogući opštenje koje će promeniti njihovo stanje. U samom načinu prihvatanja nalazi se stvaralačka moć, u tome je sadržana cela umetnost smirenja. Oproštaj nije tek lakoveran izraz niti kompromis koji bi u suštini održavao status ljuo: oproštaj svedoči o već gotovom činu i o nastaloj promeni. Greh u fazi griže savesti je ovekovečena „prošlost koja neće da umre". Samo kroz pokajanje, kroz otkrivanje svoje krivice drugom čoveku dolazi do razbijanja začaranog kruga u kome je usamljenik zatvoren sa svojom krivicom. Smrtonosna prošlost, koja se pripila kao pijavica uz čoveka, biva otkačena i odbačena, opredmećena van njega. Može li se, međutim, zamisliti da bi onaj „drugi" ostao pasivan? Ne, jer istinsko saopštavanje svoje krivice, ono koje oslobađa, nije drugo do zajedničarenje u krivici – uticaj je tu obostran. On je svesno ili nesvesno, čin sažaljenja, saosećanja, koje oslobađa grešnika i koje se konačno izražava kroz opraštanje.
Izgubljena nevinost je nepovratna, no pokajanjem čovek postaje drugačiji, otkriva u sebi novog čoveka, a to je upravo ono što postavlja dubinski i, u suštini, jedini problem: ako sama ljudska priroda nema u sebi snagu kojom bi promenila čovekovo biće, postoji li neki vančovečanski izvor praštanja? Praštanje je u stvari neposredno opštenje sa drugim čovekom, kao saosećanje, kao istinsko usvajanje drugoga bića, kao jednodušnost. To je međutim moguće samo kroz jedno sveobuhvatno načelo.
Ako pojave svakog istinskog sjedinjenja na zemlji odražavaju mistične susrete sa Bogom, učešće u stradanju Boga, onda osnova za sudbinu čovečanstva nisu „neiskupljene suze namučenog deteta", nego su to suze samoga Boga, „Jagnjeta koje je bilo zaklano od postojanja sveta".
Stradanje Boga je osnova za NJegovu moralnu moć praštanja, koja se razlikuje od NJegove Božanske svemoći. Ako se uopšte može govoriti o „plaćanju za harmoniju", onda je Bog onaj koji plaća, a ne čovek. Bog se razdaje u svojoj ljubavi i daje čoveku, kroz ove trenutke ljubavi, moć pobede nad zlom. Ako je svako svima kriv, onda znati krivicu drugoga znači početi saosećati zbog nje; tu je prisutno iskustvo neposredno ljubavi. „Bog nam je dao roditelje da bismo se učili ljubavi. Porodica je praktično vežbanje u ljubavi". Ovo vežbanje uvodi čoveka u sveopštu ljubav: „porodica se proširuje, drugi joj se pridružuje, rađa se nov organizam".
Međutim, Ivanovo pitanje ostaje i dalje otvoreno: ima li smisla i vrednosti nesvesno stradanje, a da se ipak njime ne naruši harmonija? Stradanje i bol ima koren u svesti, to međutim ne znači da stradanje mora neizostavno da bude svesno, ono može da bude nadsvesno u odnosu na vremenski tok, i to nadsvesno stradanje sadrži vrednost i poseban i viši oblik slobode koji odgovara suštini nevine dobrote koja pati. U stanju posle grehopada, apsolutna nevinost postoji pre svesti. Dalje od ovoga racionalno razmišljanje ne može da ide.
Ivan sa naročitim razlogom daje deci posebno mesto; no i sam Dostojevski naglašava njihovu izuzetnu vrednost: „osmeh deteta je kao zračak iz raja". Nevinost dece je odraz njihovog pričešća Onim koji je „Jedini bez greha"
Dečiji svet je angelski svet kome je Bog darovao naročitu sličnost sa Hristom.
Ivanova zemaljska savest suviše se žuri da razreši sukob između racionalnog i iracionalnog sveta, i na prečac da vrati svoju ulaznicu. „Ja neću harmoniju, iz ljubavi prema čovečanstvu je neću. Bolje da ostanem pri neiskupljenom bolu svom i pri svome praznom negodovanju, pa makar i ne bio u pravu".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:31

Fridrih Niče prigovara hrišćanstvu da ono ukida tragičnost ovog sveta utehom koju donosi, međutim njegov prigovor se može odnositi jedino na oblike života budućega veka, ali tamo će tragično biti poistovećenje sa besmislenim vremenom pakla. Ivan hoće da ovekoveči tragiku, čineće je na taj način poročnom. Odbacujući tragiku dobra, on se drži tragike zla, i nosi u svom srcu sliku neiskupljene patnje – načelo večne besmislenosti života.
Žeđ za izravnanjem svih dugova, dovedena do svoga vrhunca, izopačuje se u svoju suprotnost, u odbojnost prema Bogu pravde, skamenivši se u osećanju svoje beskonačne uvređenosti. To je jedan od vidova borbe vremenskog sa večnim, gde se tragika patnje uzdiže do apsoluta i ustoličava u vremenu. U Grušenjki Dostojevski pokazuje patnju održavanu njenim stalnim traženjem, osećanjem nezaslužene patnje, i to može da ide tako daleko da čovek već počinje da nalazi zadovoljstvo u svojoj uvređenosti; ona se onda više ničim ne može umilostiviti – i takav čovek je opsednut njome, to postaje njegova strast, njegovo sladostrašće, a sve je to gorki plod neizmerne gordosti.
Ivan, beskrajno usamljen, ne želi da zna svoga bližnjega, opsednut je svojim uvređenim samoljubljem: ali on to krije iza neplodne, apstraktne ljubavi prema čovečanstvu.
* * *
(Teološki pogledi, broj 4, Beograd 1981)
Слика

mmogally
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 4
Придружен: 22 Јул 2012, 09:59
Место: florida

Порукаод mmogally » 22 Јул 2012, 10:24

Fabulu pri tom čini zanimljivom neki zaplet koji izaziva pitanje....








__________________________________________
We cease loving ourselves if no one loves us
WOW Gold|Runescape Gold|