Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6411
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Порукаод vuk » 30 Окт 2005, 14:59

Слика

DOSTOJEVSKI (Dostoevskij), Fjodor Mihajlovič

(Moskva, 11. XI 1821 — Petrograd, 9. II 1881), rus. književnik.

Sin liječnika, učio na vojnoj inženjerijskoj akademiji u Petrogradu; kao pripadnik kruga utopijskih socijalista oko Butaševič-Petraševskog osuđen od carskih vlasti na smrt i na samom stratištu pomilovan. Zatočen je isprva u omskoj kaznionici, zatim boravi kao prosti vojnik u Sibiru, i tek mu je 1859 dopušteno da se ponovo nastani u Petrogradu, gdje se do svoje smrti profesionalno bavi književnim i novinarsko-publicističkim radom. Sa svojim bratom izdaje časopise Время (1861—63) i Эпоха (1864—65), uređuje časopis Гражданин (1873—74), a 1876—77, 1880 i 1881 izdaje svoj Дневник писателя. 1862—63 i 1867—71 boravi u Zapadnoj Evropi, drugi put u vrijeme značajnih hist. događaja (francusko-pruski rat, Pariska komuna). Kao publicist D. vodi polemiku sa stavovima rus. utopijskih socijalista, Černiševskog i Dobroljubova, i s načinom na koji su rus. revolucionari i anarhisti (Bakunjin) vodili borbu sa carizmom; u svome publicističkom ciklusu propovijeda osvajački panslavizam, posebno u vrijeme srpsko-turskog rata 1877, a rus. narod smatra narodom-bogonoscem koji će preporoditi čovječanstvo (govor u čast Puškinu, 1880). Socijalnoj revoluciji suprotstavljao je D. moralno-etičku obnovu u duhu evanđeoskog kršćanstva pozivajući: "Smiri se, ponosni čovječe!" Ti su polit. i ideološki pogledi Dostojevskog ušli i u njegova djela, ali su uklopljeni u složene i mnogoznačne strukture njegovih romana koji dopuštaju različite interpretacije: u njima pušta autor različne karaktere da suprotstavljaju svoja gledišta, da govore svaki svojim glasom i iznose različite filozofske poglede na "prokleta pitanja" koja su mučila Rusiju i čovječanstvo (sovjetski istraživač M. Bahtin zove ovu osobinu "polifoničnošću" romana).

D. gradi romane na zanimljivim fabulama vezanim često za umorstvo i sudnicu (zacijelo u vezi s evr. kriminalnim romanom), ali one imaju funkciju uvođenja čitaoca u psihološku i etičku problematiku osnovnih karaktera, nosilaca ne samo psihičkih osobina nego i moralno-etičkih i filozofskih shvaćanja. Psihološku problematiku D. oblikuje u unutrašnjim monolozima, često nastoji reproducirati snove, a moralna, etička i filozofska gledišta razvija u polemikama, diskusijama među pojedinim likovima, dovodeći često nosioce zbivanja na skupove ("konklave") ili na sudske procese (Братья Карамазовы), gdje idejni sukobi poprimaju dramatične oblike. Tim je postupcima D. djelovao snažno na modernu prozu — "ti su dramski aristotelovski elementi u suvremenoj psihološkoj prozi osnovna uporišta čitave epske konstrukcije, a mase opisnih popratnosti samo su instrumentativne sporednosti" (Krleža). Svojim se postankom romani vezuju za rus. i evr. realizam (u romanu Бедные люди D. se ugledao na Gogolja, u Униженные и оскорбленные ima elemenata preuzetih od Dickensa, a D. je 1844 preveo na rus. Balzacovu Eugenie Grandet). Karakteri su u njima redovno socijalno-psihološki motivirani, opisana je i sredina u kojoj se kreću, a koja je, uz neke izuzetke (Село Степанчиково), gradska. Zbivanja se odvijaju usred tmurnih gradskih pejzaža, na ulicama, mansardama, u krčmama. Likovi su pretežno ljudi u kojih je povrijeđeno ljudsko dostojanstvo, često siromašni intelektualci, djeca iz "slučajnih obitelji". Za nanesene uvrede i poniženja oni se svete okolini ili nastoje da ih kompenziraju težnjom za moći u društvu, simboliziranom u Napoleonu (Raskoljnikov) ili Rotschildu (roman Подросток). Među njima se ističu izraziti društveni buntovnici (Raskoljnikov), cinički razvratnici (knez Valkovski, Svidrigajlov, Fjodor Karamazov), racionalisti i ateisti (Ivan Karamazov), ali i krotki i ponizni kršćani (knez Miškin, Sonja Marmeladova, Aljoša Karamazov).

Postupci koji u romanima Dostojevskog rastvaraju realističku strukturu romana dadu se najlakše uočiti u njegovim novelama. U njima pisac uklanja mnoge "opisne popratnosti" i izolira ljudsku misao (Записки из подполья) ili psihu (Кроткая) i tako anticipira mnoge pojave u modernoj svjetskoj književnosti koja često oblikuje razdvojene ličnosti (kod Dostojevskog od novele Двойник do razgovora Ivana Karamazova sa đavlom), primjenjuje filozofske parabole i "legende" (usp. legendu O Velikom inkvizitoru), unosi u romane esejističku tkivo ili pokušava reproducirati "tok svijesti". Napose su se često pozivali na Dostojevskog ekspresionisti u književnosti, a egzistencijalisti u filozofiji. Njemu mnogo duguju F. Kafka, A. Gide, M. Proust, A. Camus, Th. Mann, u Rusiji — L. Andrejev i L. Leonov, a u nas i A. Cesarec.

Romani: Бедные люди (1845), Село Степанчиково (1859), Униженные и оскорбленные (i86i), Записки из мертвого дома (1861 — 62), Преступление и наказание (1866), Идиот (1868), Бecы (1871—72), Подросток (1875), Братья Карамазовы (1879 —80). Sva su beletristička djela prevedena na naš jezik.
Последње учитавање од vuk дана 21 Феб 2006, 13:45, учитано 2 пута укупно.

Корисников грб
rouzvel
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 938
Придружен: 01 Феб 2005, 14:41
Место: Beograd

Порукаод rouzvel » 09 Јун 2006, 08:56

Dva su, okvirno gledano, temeljna razloga zbog kojih Dostojevski uspeva stvoriti dela koja će biti važna kao uzor moderne umetničke forme.

Prvi je razlog važnost pitanja o kojima njegovi junaci raspravljaju. Ona imaju toliku važnost da je u njima uvek "biti ili ne biti" jednog stvarnog, konkretnog čoveka, čoveka koji se, tako reći, pojavljuje pred nama obuzet smislom vlastitog života. Rasprave koje vode likovi romana nikad nisu nalik ispraznom nadmetanju razlozima i nadmudrivanju.

Drugi je osnovni razlog savremenosti Dostojevskog sadržan je u načinu kako su u njegovim delima shvaćeni karakteri i kako se, kojim književnim sredstvima i u koje svrhe, umetnički oblikuje "život ideja". Karaktere romani Dostojevskog obrađuju unutar fabule koja ide tragom nekih presudnih događaja u životu pojedinca i tako njihov život čini sudbinom koja podseća na tradiciju umeća realističkog romana. Fabulu pri tom čini zanimljivom neki zaplet koji izaziva pitanje: "Kako će sve završiti?".

Ko nije pročitao njegove romane, teško može shvatiti ono o čemu se radi u savremenoj prozi, i o čemu to zapravo njen veliki dio govori.
Istraživač paranormalnih pojava kod muškog roda!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 15:41

"Veliki roman, zvaće se: "Ateizam"; ali pre nego što ga započnem, moram pročitati gotovo čitavu biblioteku ateista, katolika i pravoslavnih. Čak i kad bih pri radu bio potpuno obezbeđen od briga, roman ipak ne bi bio gotov pre dve godine. Ličnosti imam. Rus iz našeg društva, čovek u godinama, bez velikog obrazovanja, odjednom, već kao zreo čovek, gubi veru u Boga. Ceo život je proveo u jednoj službi, nije izlazio iz kancelarije i do 45. godine ničim se nije odlikovao; (psihološko pitanje: duboko osećanje, čovek i Rus). Gubitak vere u Boga utiče na njega kolosalno; (njegova lična radnja u romanu, vrlo mnogo prilike). Šunja se oko novog narašaja, oko ateista, Slovena i Evropljana, ruskih fanatika i pustinjaka, sveštenika; između ostalog, dobro se zakači za udicu jezuite propagatora, jednog Poljaka; od njega, spušta se u dubinu raskalništva; na kraju nalazi i Isusa Hrista i rusku zemlju, ruskog Isusa i ruskog Boga (ako Boga znate ovo ne govorite nikome). Za mene je to zadatak, evo kakav: napisaću taj roman i makar umro, iskazaću sve što mi je na duši." - napisao je Dostojevski u pismu svom prijatelju.

"Ateizam" nije napisan, a elementi te zamisli ušli su u delo koje je Dostojevski napisao posle "Idiota", naime u "Nečiste sile".

Ovde, u samim rečima pisca, imamo divnu priliku da pratimo proces od nastajanja ideje do same razrade iste, kao i koje je sve segmente on smatrao važnim pri stvaranju. I kod Dostojevskog je primetna tendencija, kao i kod mnogih pisaca, da smišlja velike planove i sa velikim žarom radi na nekoj ideji, ali je nikada ne realizuje do kraja.
Ostao je upamćen kao tvorac tzv. "psihološkog romana", od kojih su najpoznatiji: "Idiot", "Zapisi iz mrtvog doma", "Braća Karamazovi", "Nečiste sile", "Zločin i kazna" itd.
"Samo u retkim trenucima" - piše Dostojevski - "ljudsko lice izražava svoju glavnu crtu i svoju najkaratkerističniju misao. Umetnik proučava lice i pogađa tu osnovnu misao jedne ličnosti, zapaža je i onda kada se ona za druge ljude ne vidi na licu. Fotografija se zaustavlja na čoveku i snima ga onakivim kakav je on u tom trenutku; sasvim je mogućno da bi Napoleon u nekom datom trenutku izgledao glup, a Bizmark nežan."

Dostojevski je smatrao da je zanimljiv siže osnov svakog književnog dela, kao i da je neophodno uhvatiti glavnu, životnu ideju lika po kojoj treba razjasniti sve njegove postupke.

Zanimljivo je da je Tolstoj cenio Dostojevskog, ali mu to nije smetalo da ga žestoko kritikuje. Ali, ovo ne treba da čudi, jer je Tolstoj bio surov i prema sopstvenim delima i smatrao je da bi ih trebalo sve ponovo napisati. Tako je on Dostojevskom zamerao što mu svi likovi govore istim jezikom, to jest jezikom samog autora. Zatim, zamerao mu je izveštačen stil pisanja, stalnu trku sa smišljanjem novih karaktera, koji su samo skicirani. "Uopšte, Dostojveski govori i govori, a na kraju ostaje neka magla nad onim što je hteo da kaže. Kod njega postoji neka čudna smesa visokog hrišćanskog učenja sa propovedanjem rata i sa pokornošću pred državom, vladarima i populism." - rekao je Tolstoj, koji je oduvek bio veliki protivnik svake vrste nametanja i slepe pokornosti.

Tolstoj je često umeo da uzima za primer roman "Zločin i kazna". "Ako pročitate nekoliko glava od početka, vi ćete znati sve što posle dolazi, ceo roman. Dalje se priča i ponavlja ono što ste već pročitali u prvim glavama". Tolstoj je tvrdio da Dostojevski ima previše svojih misli, previše svoga da kaže i da zato nije umeo da piše. Ali ipak, nakon svake kritike, on bi zaključivao da je Dostojevski prava umetnost. "Jedna njegova aljkavo napisana stranica vredi koliko čitavi tomovi sadašnjih pisaca." - rekao je Tolstoj.

Uopšte, razlika između ova dva, sigurno najveća ruska pisca, i jeste u tome što Tolstoj razmišlja, a Dostojevski oseća. Tolstoj do zaključaka dolazi analiziranjem, a Dostojevski intuicijom. I kao što je razum uvek racionalan, tako su i Tolstojeva dela napisana vrhunskim književnim stilom, a pošto su osećanja haotična, u delima Dostojevakog mi više osećamo autorove namere nego što ih vidimo realizovane na papiru. Dostojevski je slabiji u strukturi romana od Tolstoja, ali je to potpuno prirodno, jer se on bavi ljudskom psihom, koja je uvek nesređena i bez reda.

Ja sam uvek voleo da čitam Dostojevskog, jer sam kod njega nalazio duboka osećanja i intuitivni uvid u duše drugih ljudi. Ali, Tolstoja volim da čitam još više, jer je njegova misao duboka i kritička. Čini mi se da bi se u slučaju ova dva velikana mogao primeniti naslov čuvene knjige Džejn Ostin: "Razum i osećajnost". Oni su stubovi, ne samo ruske, već literature uopšte, i jedan bez drugog ne mogu, a možda bi najidealniji pisac bio spoj njih dvojice.

Čuveni roman "Zločin i kazna" danas se često pominje i poredi sa holivudskom produkcijom. Neki kritičari govore kako je Dostojevski napisao ceo jedan roman, opisujući ubistvo jedne starice i sukob glavnog lika sa sopstvenom savešću, dok u jednom holivudskom filmu pogine po nekoliko stotina ljudi i nikom ništa. Nema moralne podloge, nema filozofske misli i, možda i najvažnije, nema savesti. Možda i ova činjenica govori u kakvom svetu živimo.

"Idiot" je odličan roman, jer u njemu, možda i najbolje, vidimo ličnost samog Dostojevskog. Zapravo, vidimo autora onakvog kakav bi želeo da bude, ali i duboko svesnog kakva bi mu, u tom slučaju, bila sudbina. Dostojevski kao da je želeo da u potpunosti učini jasnom tu vezu njega samog i glavnog junaka romana, pa je glavni lik i epileptičar, baš kao što je on to bio celoga života. A kao dodatak ovome, glavni junak ovog romana, Knez Miškin, u jednom delu knjige govori o strašnom iskustvu koje je preživeo jedan njegov poznanik, koji je bio osuđen na smrt, ali mu je kazna promenjena u robiju pred stupanje na gubilište. Naravno, taj "poznanik" je sam Dostojevski, koji je u mladosti pripadao jednom tajnom društvu, koje je želelo da menja rusko društvo, ali su bili otkriveni i svi članovi su pohapšeni.

Možda se u njegovim romanima najviše opaža potreba svih pisaca da objasne sebe sebi i celome svetu. Dostojevski je strastan autor, a usamljenički način života učino je tu strast još eruptivnijom. Baš kao što erupcija vulkana na površinu iznosi sve što se dugo taložilo u njegovim dubinama, tako se manifestovala i priroda samog Dostojevskog. On je čovek krajnosti, njegov duh teži uzvišenim idelima, ali njegovo telo ponire u mračne dubine.

Ana Grigorijevna, njegova druga žena, u svojim sećanjima je opisivala i ovu drugu, tamnu stranu svog supruga, bez koje, možda, ne bi smo mogli da razumemo ni likove poput Smerđakova, Kockara, Kneza Valkovskog i svih drugih negativaca.

Evo jednog primera. Usled silnih dugova, Dostojevski je, sa svojom suprugom Anom, jedno vreme morao da provede po inostranstvu, van Rusije. Jednom prilikom, tokom boravka u Švajcarskoj, Dostojevski se obreo u Badenu i poželeo da okuša sreću na ruletu. U početku mu je išlo dobro i za uloženih 100 franaka dobio je čitave 4.000. Ipak, kako se sam Dostojevski kasnije žalio u pismu svom prijatelju, njegova "podla priroda i preterano strasna" uvek ga je terala da ide do krajnjih granica, pa i preko njih. I počeo je da gubi... i da gubi... i da gubi... Nije se osvrtao na molbe svoje žene da prestane. Nije stao ni kada je izgubio sve što je imao. Prodao je ženin nakit i izgubio i njega. Sa samo 18 franaka u džepu stigao je u Ženevu. Da ironija bude veća, ovo se desilo nakon što je izdao roman, koji se zvao "Kockar".

Inače, kao jedan od razloga što su njegovi romani slabije strukture nego romani koje je pisao Tolstoj, može biti i taj, što je Dostojevski bio stalno u dugovima, usled čega je morao brzo da piše. On je jednom prilikom rekao: "Kada bih imao vremena za pisanje koliko Tolstoj, moje knjige bi bile najčitanije najmanje 100 godina". Tolstoj je "Anu Karenjinu" pisao 7 godina, dok je Dostojevski za 6 godina napisao "Idiota", "Zločin i kazna" i "Posednuti".
Šta čini kvalitetnog pisca? Da li je pisac sve bolji, što je čovek sve protivrečniji? "Moja je narav rđava, ona odbija..." - žalio se Dostojevski, na primer. "Ja samo tada mogu da pokažem da sam i ja čovek od srca i ljubavi, kad me spoljašne okolnosti, slučajevi, na silu otmu od svakidašnje odvratnosti..."

Kada čitamo detalje iz života uspešnih i priznatih pisaca, uvek nailazimo na slične karakterne osobine. Oni su uvek preterano osetljivi, sujetni, usamljeni i kada se nalaze u društvu prijatelja, skloni naglim promenama rasploženja i uvek su, gotovo po pravilu, sa dva lica. Jedno lice je anđeosko, drugo je đavolsko, negde između te dve krajnosti nalazi se čovek, koji se bori sa samim sobom i pokušava da se izbori sa svojom prirodom i svetom.
Još jedna zanimljivost vezana za sve velike pisce, svi su bili osporavani za vreme života, a nakon smrti uzdizani, čak i preko svake mere. Kao da su prosečni ljudi, koji ne razumeju umetnost, ali vole da je kritikuju, na ovaj način, uvek pokušavali da nadoknade knjigama, sve ono što su uskratili njihovim autorima. Sam Dostojevski je ovo ovako opisao: "U životu vladaju pritvorice, ograničeni srebroljupci, odvratni, podli, uski, sedobradi mudraci, znaoci, "fariseji života"." 1881. godine Dostojevski je umro.

Zbog čega je Dostojevski važan?

On je prvi i možda jedini, duboko ponirao u ljudsku prirodu, sve vreme pokušavajući da pronađe odgovor na lične moralne dileme. Postoji li Bog? Ako ne postoji, onda je sve dozvoljeno; ako postoji, koje su granice ljudske slobode? Ovo je suštinsko pitanje Dostojevskog i kao pisca i kao čoveka.
U "Zločinu i kazni" centralno pitanje je da li je ispravna Makijavelijeva, čuvena sentenca da cilj opravdava sredstvo. Raskoljnikov, glavni junak ovog dela, sve vreme se muči i pita da li je moralno ispravno ubiti staricu - zelenašicu, koja stiče imetak na nesreći ljudi, ako njen novac iskoristi za opšte dobro velikog broja siromašnih. Ipak, u ovom delu postoji i jedna veoma važna pod - priča, koja se često gubi iz vida u recenzijama, a to je Raskoljnikova borba sa savešću. Savest u ovom delu ima dva lica: lično (Raskoljnikov se muči u sebi), ali i u liku staričine sestre, Lizavete, koja je bila svedok njegovog zločina. Oči ove starice ga optužuju i podsećaju da je ono što on radi pogrešno i on je ne ubija kao svedoka zločina, već kao svedoka uprljane savesti. Zanimljivo je da su, nakon izlaska ovog romana, Dostojevskog optuživali da je on ubica iz knjige. Sama ova činjenica govori koliko je verno naslikao osećanja i faze kroz koje je Raskoljnikov prolazio.

U "Idiotu", centralna ličnost je Knez Miškin, idealizovani karakter koji se ne snalazi u opštoj pokvarenosti i pohlepi društva. Knez Miškin, na kraju priče, završava u sanatorijumu, nemoćan i slab da se bori protiv sveopšteg zla, jer su njegovi izbori uvek vođeni srcem, a ne razumom. Miškin strada jer voli, iskreno voli i ne ume da bude račundžija. Dostojevski je i danas tako aktuelan upravo zato što su teme njegovih dela večne i podjednako se tiču unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Na ličnom planu, njegovi likovi se bore sa moralnim i religioznim dilemama, a na spoljašnjem sa društvenom nepravdom. Ove teme su večne i svako ko ih je uspešno obrađivao, odnosno, ko ih je iskreno u svom srcu osećao i iz duboke, unutrašnje potrebe ih obrađivao, uvek je nailazio na pozitivan odjek javnosti. Makar i posle smrti.

Dragan Matić
Слика

Корисников грб
Nut
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 910
Придружен: 04 Окт 2010, 15:09
Место: U carstvu kraljice noci duhovnog princa Tamina...

Порукаод Nut » 30 Јан 2011, 01:30

Ovo je za mene nesto zaista posebno...pa zasluzuje da se napise...

Ideje sudbine,ideje neumoljive predodredjenosti postupaka coveka...
Sudbina u svoja dva osnovna oblika...obelezile su mozda jedan od najjacih romana ikada napisanih- ''zlocin i kazna''...Dostojevski...
Svi znamo ovu pricu,pa necu o tome bas....nego...

Mitski oblik covekove sudb.predodredjenosti ogleda se u specificnosti socijalne motivacije(okolnosti pod koima je Raskoljnikov ziveo,njegova soba kao grobnica,veliko siromastvo...sudbinska neminovnost na zlocin..)''Njegova soba je siromaski,ubogi ambijent u kome logicno klija misao o zlocinu''.
i citav niz drugih okolnosti udesene tako da neminovno upucuju na zlocin..
U jos jednoj situaciji,Dostojevski stvara i podesava okolnosti tako da one u svemu idu na ruku ideji o zlocinu...(Raskoljnikov sticajem slucajnih okolnosti saznaje kada ce starica -zelenasica ostati sama u kuci...)...Karakterna crta ,tipicna za Raskoljnijkova ,koja upucuje na zlocin, je cisto patoloska...Raskoljnikov je ''monoman''-dusevni poremecaj -osobenost Raskoljnikova-( ideja ubistva je fiks ideja logicna u ovakvom jednom dusevnom poremecaju) ...
Misao o zlocinu predstavljena je u romanu kao neka spoljasnja ,sudbinska sila kojoj junak neminovno podleze.

I u samom cinu ubistva ima mnogo neceg mehanickog,kao da rukom ubice rukovodi neka strana,spoljasnja i slepa sila... Sve to upucuje na zakljucak da je ideja zlocina zaista neka elementarna stihijina snaga, sto mimo volje i svesti deluje na ponasanje glavnog junaka...
I u ovom slucaju vazi ona Heraklitova- ''karakter je sudbina covekova''...

Dostojevski je psiholoski profil Raskoljnikova predstavio preko Porfirija Petrovica ,islednika ,koji glavnog junaka poredi sa leptirom ''koga neodoljivo privlaci svetlost sveca''Na tako necemu ,on gradi plan otkrivanja raskoljnikove krivice,buduci da nema ni jedan materija. dokaz,ni jednu cinjenicu..pa se stoga jedino u psihologiju moze pouzdati...(U prisustvu Raskoljnikova,Porfirije Petrovic govori kako ubica stare zelenasice psiholoski nije u stanju da pobegne,nego ce kaze,slicno leptiru,kruziti oko njega,Porfirija,kao oko svece sve blize blize,dok najzad ne bude dolijao...)
''Cinizam propadanja''-izraz koji Dostojevski koristi da objasni nemogucnost glavnog junaka da izdrzi teret zlocina i mada nikakvih opipljivih dokaza nema protiv njega, on namerava da se preda...

(Raskoljnikov dobija poziv da se javi u policiju...krece da se preda ali ga sprecava saznanje da poziv nije u vezi ubistva...pre poziva,razmisljanja da ukloni tragove za slucaj da dodje do eventualnog pretresa ali''u tom casu ga, kako kaze pisac obuzima takvo ocajanje i takav cinizam propadanja da on samo odmahne rukom i nastavi tamo kuda je posao,gde ga mozda i zatvor ceka)...
''Cinizam propadanja''-Dostojevski nam stavlja do znanja, da postupcima njegovog junaka ,upravlja neka psihopatoloska sila...Ovde se znaci ne govori o humanom i moralnom porivu...
Ovaj sjajan roman ima i jednu drugojaciju optimisticku poruku i to na neki nacin hriscansko vidjenje sveta jer,pisac svom junaku sprema ipak neki izlaz iz ove tuzne i mucne situacije...U ''zlocinu i kazni'' pojavljuje se lik jedne prostituke ''neuprljane duse''sa izvesnom naglasenom ideoloskom funkcijom...Sonja Marmeladova....ona je sva nada,ona je ta koja Raskoljnikova podstice na to da prizna ubistvo,kako bi tako za sebe nasao spas...
Ideja cuvena,koja se provlaci kroz dela ovog genijalnog pisca-prihvatiti patnju i kroz nju se ocistiti.
Ako se Dostojevski odlucio da svom junaku dodeli ulogu pokajnika,nekoga ko pati i kaje se,onda se to zaista moze shvatiti i kao pokusaj da se ova drama resi u duhu izvesnog hrisc,stanovista...

Naročito intrigantno u ovom romanu je to što je pisac objasnio motivaciju Raskoljnivog pokajanja iz tzv.psihopatološke perspektive,koja se uklapa u onu antropološku pesimističku viziju ljudske prirode...
U tom kontekstu je interesantno prikazivanje ponašanja glavnog junaka u momentu kada ulazi u policijsku kancelariju...
''Raskoljnikov zastaje da povrati dah,i da se malo oporavi,kako bi mogao da uđe kao čovek ''
Biti čovek za Raskoljnikova znaci biti posebno privilegovan i jak sa punom svešću da krši pravila, sa pravom onoga koji je bitno različit od većine običnih koji se svrstavaju u kategoriju slabih, ništavnih...
U tom smislu ,on kaže da je staru zelenašicu usmrtio,ne bi li video ''da li je vaš ili čovek''
Postavljanjem ovakvog pitanja Raskoljnikov je sebe svrstao u one koji nisu u stanju da nekažnjeno prođu,jer oni posebni,se nikada ne pitaju tako nešto..
Zato,glavni junak hoće makar kao čovek da udje u pol.kancelariju..kao neko ko drži do sebe..(poslednji pokušaj da se povrati izgubljeno dostojanstvo...)
Ali,odmah zatim,Raskoljnikov kaže''Ako treba ispiti tu čašu...zar onda nije svejedno?Što odvratnije,to bolje''...u tom kontekstu ,priznanje zlocina postaje privilegija isledniku sa kojim se Raskoljnikov sukobljavao,a sve sa razvojem ideje o ''cinizmu propadanja''...

Čitav psihološki portret Raskoljnikova se ogleda u tome što je sam čin priznanja motivisan istom onom psihološkom logikom, na koju se temelji Raskoljnijkova čudna potreba za vraćanjem na mesto zločina...''Što odvratnije ,to bolje''...
Na kraju sta reći...
Da li se može govoriti o negoveštaju neke buduće sreće Raskoljnikova i Sonje?
Zapravo,da li je reč o prevazilaženju pisčevog pesimizma gde je njegova ideološka intencija ipak odnela prevagu?Da li se ovde radi o sceni nagoveštenog hepienda,gde Raskoljniov i Sonja...
''Većina'' ,smatra da je sama ta pomisao...''umetnički krajnje neuverljiva i bleda'',a sam pisac kaže da se tek posle svega očekuje postepeno menjanje njegovog junaka...
To bi mogla biti tema nekog drugog romana,romana koga Dostojevski nije nikada napisao...

Zločin i kazna...
LJudi se plase da ce zaboraviti svoju dusu, da ce propasti kroz ono prazno, jer nece imati zasta da se uhvate....

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јан 2012, 22:49

Dostojevski u gostima kod Tolstoja
Слика

Dva velikana se nikad nisu srela

Životni i stvaralački putevi ova dva velika savremenika često su se približavali, ali se nikad nisu ukrstili, tako da se ova dva genija reči i misli nikad nisu srela. Tolstoj je šio čizme pesniku Afanasiju Fetu, ugošćavao Maksima Gorkog i Antona Čehova, a s Dostejevskim se nikad nije ni sreo, premda je povoda za susret i razgovore bilo napretek.
Jer mučili su ih isti ili slični problemi : smrtna kazna, radikalno raspoloženje u ruskom društvu, rat na Balkanu. Oba pisca su pokušavala da reše "egzistencijalno-filosofske i religiozne probleme" ali je svaki od njih, kako tvrde istraživači, imao svoj ugao gledanja na njih i svoje viđenje razrešenja konflikata, koja su se u nečemu poklapala, a u mnogo čemu i razlikovala. Čuveni pisac i folosof Dmitrij Mereškovski, jedan od naboljih poznavalaca misli i svaralaštva ova dva ruska genija, je za njih rekao da su "dva protivurečna blizanca"

Protivurečni blizanci "progresivni" Tolstoj i "reakcionarni" Dostojevski

Lav Tolstoj, iako je bio samo sedam godina mlađi od Dostojevskog, nadživeo ga je punih trideset godina postajući tako svedok i učesnik važnih, pa i prelomnih događaja ne samo XIX, nego i prvih godina XX veka. U svojoj sedamdesetogidišnjici, on je postao blagodareći Vladimiru Iljiču Lenjinu "ogledalo ruske revolucije". Prirodno je otuda što je za Lejninove učenike i sledbenike prorok iz Jasne Poljane bio "progresivni mislilac", dok je Dostojevski, s druge strane, u zemlji Sovjeta bio skoro poluzabranjen, budući da je tretiran kao reakcionarni pisac.
Možda bi ga boljševici i sasvim zabranili, da nije jedno vreme u mladosti pripadao krugu Petraševaca gde se debatovalo na temu socijalizma, pa je zbog toga osuđen na progonstvo u Sibir, što je spadalo u njegovu revolucionarnu etapu. Sve sami revolucionari! A jedino Tolstoj "ogledalo revolucije"! Zašto baš "ogledalo"?! Nije, nego!

Lenjin najviše voleo revoluciju i Tolstoja

Sam Lenjin je, sudeći po nekim istraživačima njegovog lika i dela, najviše voleo dve stvari : revoluciju i Tolstoja. I nazvao voljenog pisca najboljim od svih koje je znao. "Revolucijom" ipak nije mogao da ga nazove, jer to bi ispalo isuviše glupo, ali "ogledalo", e, to je već nešto sasvim drugo, to na izvestan način "štima".
Tome je išao u prilog i "socijalni razvojni put" autora "Rata i mira" : rođen kao spahija i grof, Lav Nikolajevič je dogurao" do bosjaka i bogohulnika, antihrista goreg čak i od Ničea, osnivača sekte tolstojevaca, što se, istina, sasvim slučajno dogodilo, jer on sam toj sekti nikad nije pripadao, zato što tolstojevce nikad nije voleo.

Smrtna kazna Dostojevskom zamenjena četvorogodišnjim progonstvom u Sibir

Razvoj Dostojevskog je išao u sasvim drugom pravcu. Godine 1849. kao učesnik kluba Petraševaca bio je osuđen na smrtnu kaznu koja mu je kasnije zamenjena četvorogidišnjom robijom i progonstvom u Sibir. U to vreme je on bio već poznat pisac. Njegov prvi roman, "Bedni ljudi" napisan 1845. objavio je Njekrasov u svom "Peterburškom zborniku", a Bjelinski je proglasio pojavu neobično talentovanog pisca.
Posle smrti Nilokaja I i početka liberalne vladavine Aleksandra II, učešće Dostojevskog i drugih političkih prestupnika u javnom i političkom životu Rusije bilo je znatno smekšalo. Vratili su mu prava plemića koja su mu bila oduzeta sudskom presudom, i on je nastavio intenzivnu književnu aktivnost objavljujući "Ujkin san", "Selo Stepaničkovo i njegovi žitelji", a godine 1861. izašao je iz štampe i njegov roman "Poniženi i uvređeni".
Od revolucuonara i malte ne bezbožnika nije ostalo ni traga ni glasa u njegovom duhovnom biću koje se preobratilo u branioca ruske tradicionalne misli, morala i običaja.

Tolstoj pomagao reformu 1861.

Tolstoj je učestovao u odbrani Sevastopolja, vojevao za cara i otadžbinu, zatim putovao po Zapadnoj Evropi. Vrativši se u Rusiju sa nakupljenim svetskim znanjima i stečenim iskustvom, aktivno je učetvovao u sprovođenju reformi 1861., štitio, koliko je mogao, interese poniženih i uvređenih. I pisao.

Dostojevski : Lomonosov je bolji pisac od Tolstoja!

Ni ranije priče i pripovesti, kao ni "Rat i mir", pa ni "Ana Karenjina", nisu na njegovog starijeg kolegu, Fjodora Mihajloviča, ostavili neki naročiti utisak. On ih je, naravno, cenio, koliko iz pristojnosti, ali je makar koliko to danas izgledalo čudno, smatrao da je naučnik Lomonosov kao pisac znatno talentovaniji od grofa Tolstoja. U to vreme je bio jedan kvalifikovani književni kritičar, ali to nije bio Dostojevski nego Bjelinski.

Turgenjev odvratio Dostojevskog da ne putuju kod "poludelog" Tolstoja!

Ali to ni u kom slučaju ne znači da Dostojevski nije hteo da putuje k Tolstoju u goste. Već se 1880. bio spremio da iz Stare Ruse krene na srećan put u Jasnu Poljanu, ali tu se odnekud pojavi Ivan Sergejevič Turgenjev koji ga je nagovarao da ni u snu ne ide, jer je po svoj prilici "Tolstoj sišao s uma", pa ne bi bilo baš najzgodnije da ga vidi u takvom stanju, na njegovom imanju, u Jasnoj Poljani.
I, da li je trač ili istina, pisac Lovčevih zapisa uspeo je da ubedi autora "Nečistih sila" da odustane od nameravanog hodočašća u Jasnu Poljanu. Ostalo je jasno jedino da Turgenjev nije razumeo Tolstoja, i nije pristajao da se ogleda u "ogledalu ruske revolucije" ne zna se tačno zašto: ili zbog lenjosti, ili pak zato što se bojao da u tom "ogledalu" ne ugleda "nečiste sile" ili još nešto gore od onog što je Dostojevski primetio kod Kirilova, Verhoveskog, Šatova i društva iz "Nečistih sila".

Smrt Dostojevskog potresla Tolstoja

Vest o smrti brata po peru, potresla je autora drame "Živi leš", pa je zapisao početkom februara 1881. : "Nisam se nikad sreo sa tim čovekom, niti sam ga kad video, niti sam imao nekih direktnih odnosa sa njim, ali odjednom, kad je on umro, shvatio sam da je on bio meni veoma blizak, drag i potreban čovek. Nekako sam shvatio da sam odjednom ostao bez oslonca. Prosto sam se izgubio, a potom mi je postalo jasno koliko mi je on bio drag".
Lav Tolstoj je umro 20. novembra 1910. na maloj železničkoj stanici pošto je prethodno pobegao iz svog doma u jasnoj Poljani od životne saputnice Sofije u trenucima nervnog rastrojstva i duhovne klonulosti. U 82. godini je umro veliki pisac, filosof, pubicista, prosvetitelj, grof, otac mnogobrojne porodice, obućar (poput našeg Miloša Crnjanskog), divni sportista-jahač, pešice je krenuo nekud sa svog imanja nameravajući ili da luta uokolo, ili pak da se uputi u Moskvu. Ali usput se razboleo od upale pluća.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јан 2012, 22:50

Лепота ће спасити свет

Јубилеји у већини случајева имају у себи неку врсти лажљивости. На дане смрти или рођења некадашњих великана износимо из дубине прошлости у живу струју савременог живота њихове ликове, покушавамо им освежити давно избледеле и угашене боје или ако то не успемо, фарбамо их новим светлијим, стављамо им маску наших дана, настојимо их учинити онаквим какви они никада нису били – савременици наши, родитељима данашњих мисли и тежња.

Има међутим ретких случајева, где та више-мање тачна констатација не помаже. Али ретки су случајеви, где је један великан преживео преко свог гроба. Ретки су људи прошлости, који су у свом кратком веку били концентрисана вечност, носиоци прошлости, садашњости и будућности не само своје расе, него људске мисли уопште. Такви су Достојевскиј. Данте, Шекспир, Сервантес, Гете, а међу њих спада и човек наше расе,
Овако је писао, пре деведесет година, у загребачком листу „Обзор“ 10. студеног 1921. у пригодном тексту поводом јубилеја Достојевског, Алберт Базала, хрватски филозоф, у тада тек створеној и жељеној јужнославенској држави, које више нема.

Десет година касније, обележавајући педесетогодишњицу смрти великог писца, Исидора Секулић је, у „Српском књижевном гласнику“ написала: „Потребно је да човек мисли о Достојевском и дан и ноћ, не долази саму у доба обљетница и опомена кроз штампу. А кад дође то време, тама попадне по осталој литератури света. Простре се велики облак, а над облаком се диже оно што ће за човека увек бити загонетно и страшно, али ће увек остати тачка чежње – врхунац, врх изнад познатог и постигнутог, усамљени, над громадама земље и камена и људских станишта уздигнути – врх над врховима.

Достојевски је врх над врховима, сур, самотан, тужан, али врх. Сва обрађена тла, све косе и планине, све шуме и перивоји и насеља могу бити, и јесу, својина других народа и раса, али врх је наш, славенски. На највишој тачци човечног, страдалног, и зато доброг и смелога, пободена је застава руска, славенска.

Врх није са животом, он је над животом. Са Достојевским, Славенство није донело у свет јасноћу, ни корисност, ни веселост; донело је жеђи мучне и ватрене: жеђ за савршенством; жеђ за остварењем односа између ограничених јединки и идеје Бога, жеђ за сарадњом васеленском човека. Дело Достојевског није литература, него је чудо.“

Јасно се види да Достојевски тада још није постао један од најзначајнијих светских писаца. Томе је разлог био, како у свом есеју „Руси и њихови погледи“ Вирџинија Вулф, поставља питање тумачења и превођења. Појам о квалитетима Достојевског, Толстоја и Чехова, формирали су критичари, који никада нису прочитали ни једну једину реч на руском, нису видели Русију а камоли чули како Рус говори руски, они су у потпуности зависили од рада преводилаца. Када преводилац замени руску реч енглеском и тиме мало промени смисао, а звучност, тежину и акценат речи у односу једне на другу потпуно, не остаје ништа друго сем грубе и отврдле варијанте смисла. Како онда судити о литератури која остаје без свог стила, смисла, огољена као јунак без одеће.

Пророк руске револуције - Зли дуси – Да се ствари промене и европска књижевност прихвати и разуме Достојевског и друге руске писце и да добију право место у светској књижевности и мисли уопште, које им припада, помогли су оживели Зли дуси, ступајући на позорницу историје кроз Октобарску револуцију. Како је и сам аутор предвидео у свом истоименом делу објављеном готово четрдесет година раније (зато га је Мерешковски и назвао Пророком руске револуције), они су уништавали све старо, желели су свет у коме је колектив све, а појединац ништа, укинули религију, стварали нове богове-човекобогове, ликвидирали или слали у сибирске казамате неистомишљенике. Пред њиховим терором припадници виших класа, племићи, интелектуалци емигрирали су у Европу и понели са собом и своја (руска) схватања и тумачења живота уопште, па и литература на чијем врху су били Гогољ, Достојевски, Толстој и Чехов. Из новостворене државе, без имена, протерано је и дело Достојевског, као што је и он био протериван за живота, избачен је из историје књижевности. Као реликвију у својој кућној библиотеци чувам двотомну Руску књижевности објављену у Москви 1945. а код нас преведена две године касније, у којој нема никаквог текста о великом писцу.

У помало оптерећену клишеим европску литературу стигао, главни јунак руске књижевности, човек с душом која је микрокосмос свега, добра и зла, љубави и мржње, Бога и човека. Радост, тугу, патњу и бол, разумевања човека „не духом – јер је то лако – већ срцем“, Вулфова у поменутом тексту пише: „Заиста, душа је главна личност у руској уметничкој прози. Деликатна и суптилна код Чехова, она је дубља и већа код Достојевског, склона жестоким болестима и помамним грозницама, али увек доминантна... Душа је важна, њена страст, њен немир, њена залуђујућа мешавина лепоте и подлости.“ Ти јунаци Достојевског су истовремено злочинци и свеци; њихови гестови су истовремено узвишени и бедни, воле се и мрзе у исто време. Тачно одређене границе између добра и зла, као што је то било у европској литератури, и на коју је европски читалац био навикнут, нема. Оне за које имамо највише љубави су највећи злочинци. Највећи грешници изазивају код читалаца најснажније дивљење и љубав.

Стваралаштвом Достојевског и његовом анализом више су се бавили филозофи (он је тврдио да је само књижевник/писац), психолози, социолози, религијски мислиоци, него они који су се бавили књижевношћу као науком: Фројд, Јунг, Адлер, Мерешковски, Соловјев, Розанов, Берђајев, Лоски, Булгаков, Кристева, Ками, Ман, Хесе, Жид, Стејнер, Билингтон, Ференц Фехер, па чак и Ајнштајн, и безброј значајних и мање значајних тумача. Ниче је рекао да је „Достојевски једини психолог од кога је нешто научио“. Код нас су га тумачили и помагали у његовом разумевању: већ поменута Исидора, Бранко Лазаревић, Александар Погодин, Мила Стојнић, Владета Јеротић, Витомир Вулетић, Јустин Поповић, Николај Велимировић, Милосав Бабовић, Никола Милошевић, Миливоје Јовановић, Миодраг Павловић и десетине других. У модерној уметности, рачунајући од ренесансе, неко тврди, постоје само три светска чуда, Микеланђелова Сикстин­ска капела, Бахова музика и Легенда о великом Инквизитору Достојевског. И да је само написао тај трактат о слободи и хлебу обезбедио би себи место у вечности.

Да се вратимо питању јубилеја. Треба ли обележавати годишњицe писца који је најчитанији класик, писца чија се дела драматизују и постављају на даске које живот значе, по њима се снимају филмови, телевизиске серије, годишње објаве у свету стотине радова. Треба ли подсећати на књижевника „о Достојевском није, нити ће бити написана последња књига“ како пише Миодраг Радовић у предговору књиге Достојевски и Јевреји. Наравно да треба, то заслужује. У нашем граду у јануару је приређена изложба у Градској библиотеци, портрета ликова из монографије „Образы Ф.М.Достојевсакого“, неколико предавања и промоција књига у организа–цији руско-српских друштава, као и конкурс за најбољи писмени рад на тему Достојевски и његово стваралаштво ученикa средњих школа. У огранку САНУ (Платонеуму) професор Витомир Вулетић одржао је запажено предавање о великом писцу. Обележавање јубилеја завршено је у децембру, у гимназији „Ј.Ј.Змај“, приказан је анимирани филм по фантастичној причи Сан смешног човека, њеном тумачењу а изведен је и кратак музички програм. Помпезност Достојевском, очигледно, није потребна.



Први... И последњи дани...

Марта 1821. године, демобилисани војни лекар Михаил Андрејевич Достојевски (отац писца) био је постављен у московску Маријинску болницу за сиротињу, и тамо се преселио са младом женом и малим дететом – својим првенцем Михаилом.

После пола године, 30. октобра, у новом државном стану Достојевским се родило друго дете, који је добило име Фјодор.

Место у које се, по својој новој дужности, преселио стажиста армијске болнице и где је дошао на свет његов славни син – од старина сматрано је као једно од најтужнијих подручја старе Москве. Још почетком XIX века на тој периферији Сушчевског рејона налазило се гробље тадашњих одбачених од друштва: скитница, злочинаца и њихових неидитификованих жртава. Читав тај крај звао се „убоги дом“. А чувари тих најсиромашнијих гробаља добијали су надимак „божедоми“. Ту се налазило и сиротиште за нахочад и лудница... Баш ту је уметник великог града завирио у њихове најниже слојеве. Тај сиви свет привукао је његову пажњу, пуну сажаљења, и ушао у њихово стваралаштво као један од главних објеката приказивања.

* * *

Дана 27. јануара у уторак. Крволиптање се не понавља. До­лази сла­гар из штампарије А. С. Суворина ради последњег броја ‘Пишчевог днев­ника’ и Дос­тојевски му издаје упутства. Бројним по­сетиоцима није допуш­тено да уђу у боле­сникову собу.

А. С. Суворин овако је описао последње дане Достојевскога: ‘Час очекује смрт, наглу и непосредну, издаје упутства, брине се за суд­бину по­родици, а час опет живи, размишља, машта о будућим де­ли­ма, говори о томе како ће деца од­расти, како ће их одгајати...’

Дана 28. јануар у 7 сати изјутра. Достојевски каже жени да ће веро­ватно умрети у току дана. Ујутро поново баца крв.

По дану. Посећују га рођаци и знанци. Разговара неко време с А. Н. Мајковом. Неколико пута позива децу и опрашта се с њима.

У пола 7. Баца крв, губи свест, почиње агонија.

‘У дну неугледне мрачне собе, у свом кабинету, лежао је обучен на ди­вану, главе забачене на јастуку. Светло светиљке или свећа, што су стајале по­ред њега на столићу, падало му је равно на чело и образе, беле као зид, и на не­спрану тамноцр­вену мрљу на подбратку... Дах му се, пискутајући некако сла­ба­шно, извијао из грла кроз згрчене и раство­рене усне. Очни су му ка­пци били при­тво­рени исто тако некаквим меха­ничким и грчевитим процесом сломље­ног орга­низма... Био је у несве­сти.’ (Б. М. Маркевич, Московски вес­ник, 1881, број 32).

У 8 сати и 38 минута увече. Фјодор Михајлович Достојевски умире.

Дана 29. јануара. Излази јануарски број ‘Пишчевог дневника’.

Дана 31. јануара, у 11 сати. Мртво тело Достојевског преносе из ње­гова стана у цркву манастира Александра Невског.

Дана 1. фебруара. Достојевски је покопан на Тихванском гро­б­љу, по­ред Жуковскога. Посмртне говоре држе В. С. Соловјов, А. И. Паљм, О. Ф. Милер, А. Н. Мајков, К. Н. Бестужев-Рјумин и други.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:10

SRBI O DOSTOJEVSKOM
Marko S. Marković
SRPSKA APOKALIPSA
PO F. M. DOSTOJEVSKOM
Sve doskora, Srbi su bili uvereni da nema razlike između postupaka jednog naroda i moralnog stava pojedinih ličnosti. U njihovim očima, jedna država može biti poštena ili nepoštena, kao svaki čovek. Otuda sklonost Srba da držanje svojih negdašnjih Saveznika i prijateljski raspoloženih nacija danas protumače kao izdaju. Međutim, očigledno je da bi već samo proučavanje srpske istorije 19. stoleća bilo dovoljno da otkrije pravu strategiju i taktiku zapadnih sila, u čijem makijavelizmu ne može biti mesta ni za kakvu ‘vernost’ ili ‘prijateljstvo’. Krajnji ciljevi ‘Velikih’ su egoistični i uvek ostaju isti, dok su Srbi čas iskorišćeni kao ‘saveznici’, čas osućeni da budu uništeni, shodno praktičnim potrebama u datoj situaciji. Ali Srbi to nisu mogli da uvide, jer su počinili drugu fatalnu grešku, svodeći svoj vidokrug na događaje iz 20. veka. Verni uspomenama iz prohujalih svetskih ratova, oni su prestali da se koriste svojim vekovnim iskustvom, osiromašili su sopstvenu nacionalnu svest i počeli da istorijske izuzetke tumače kao pravilo.
Može se onda zamisliti kakvo iznenađenje očekuje savremenog Srbina kad iz svoje biblioteke izvadi i ponovo pročita „Piščev dnevnik" Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Taj ruski genije nehotice otvara Srbima oči i leči ih od gornjih zabluda. Sve je tu objašnjeno i našem čoveku pristupačno, kao da je namenjeno današnjim pokolenjima. „Piščev dnevnik" je pisan uglavnom sedamdesetih godina prošlog veka, za vreme rusko-turskih i srpsko-turskih ratova. Sličnost tadašnjih događaja na Balkanu sa srpskom dramom kojoj prisustvujemo od Drugog svetskog rata na ovamo, naročito počev od 1991. godine, je zapanjujuća. U najvećem broju slučajeva, analiza Dostojevskog se može primeniti na naše prilike. Da je hteo da bude prorok srpske sudbine u nastupajućem veku, pisac ne bi mogao izreći pravedniji sud. S tom razlikom, što je Srbija tada mogla računati na podršku Rusije, dok se u naše vreme više ni na nju ne može osloniti. Iz tog razloga, treba stalno imati u vidu da su, svojevremeno, Rusija i Srbija, duhovno i politički, uglavnom pripadale istom „bloku", da je u to doba postojala slovenska solidarnost, te da se reči Dostojevski odnosno Rusije mogu često primeniti na Srbiju i obratno.

PROŠLOST I SADAŠNJOST
U SVETLU ISTORIJE
Ono što je Dostojevski najviše sablažnjavalo, to je ravnodušnost Zapada prema udesu hrišćanskih i prevashodno slovenskih naroda pod Turcima. Pogotovu kad se ta ravnodušnost pretvorila u politički cinizam i kada, rukovođenje tim cinizmom, zapadne sile nisu oklevale da stanu na stranu Turaka protiv hrišćana. Utoliko pre, što je ideal Dostojevskog bio „osloboditi Pravoslavlje i Hrišćanstvo od muslimanskog varvarstva i zapadne jeretičnosti", jer je osuđivao prećutni makijavelistički princip zapadnih sila da „ono što je podlo od strane jedne ličnosti premudro od strane jedne države". Stoga se zgražao zapažajući: „Mal’te ne, sva Evropa se zaljubila u Turke". Jer je naslućivao smisao tog preokreta: „Evropa bodri turski fanatizam i sprema se da nas udari s leđa".
Evropska zaljubljenost u Turke išla je naporedo sa prezirom prema slovenskim narodima. Dostojevskog je, prirodno, pre svega bolelo nerazumevanje koje su u Evropi sretali Rusi: „Neće da prouče narod koji mrze i koga se boje"... „Sanjaju da nas sve unište". Ali, verovatno, nije ga manje uzbudilo otkriće da su ti isti Evropljani, „koji su vikali protiv ropstva, koji su ukinuli trgovinu crncima, uništili despotizam i proglasili čovekova prava", pristali da posmatraju skrštenih ruku kako „divlja" gnusna muslimanska horda zakletih neprijatelja civilizacije" uništava milione nesrećnih hrišćana. „Evropa čeka kad će sve te stenice biti uništene i pravi se da ne čuje njihove vapaje". Zar je to zaista bila „poslednja reč civilizacije"? Šta bi tek rekao Dostojevski da je mogao videti užurbanost sa kojom će, sto dvadeset godina kasnije, Zapad priznati Bosnu i Hercegovinu, prvu panislamističku državu u Evropi, predajući srpsku ‘manjinu’ muslimanima na milost i nemilost, kao što je spreman da im sutra žrtvuje i Srbe na Kosovu?
Svirepost realne politike ne isključuje pokušaje da se ona moralno opravda. Naprotiv, što su njene namere nečovečnije, to njen vid mora biti plemenitiji. „Laž se spasava lažju" sažima Dostojevski i prikazuje način na koji je zapadna propaganda, već tada, pokušala da svoju izdaju Hrišćanstva pokrije klevetama protiv Srba i Rusa. U tim manevrima i podmetanjima je prednjačio britanski premijer Dizraeli – lord Bikosfild. Da bi kompromitovao rusku intervenciju u korist balkanskih naroda, Dizraeli, koji je tobož raspolagao „tajnim dokumentima", je optuživao Ruse da su u Tursku poslali sve svoje „rušilačke elemente" – „socijaliste, komuniste i komunare" – te da postoji opasnost da se ti revolucionari u otomanskom carstu osnaže. No pored Rusa, trebalo je okaljati i same Srbe, pa je Dizraeli pohitao da predstavi srpsku objavu rata Turcima kao ‘nečasni postupak’, a srpsku borbu za oslobođenje kao ‘nečasni rat’. „Hoće prema nama da izazovu opštu mržnju", jadao se tada Dostojevski. Pod uticajem Dizraelijeve kampanje, stvara se utisak da su patnje Srba i drugih porobljenih naroda obične izmišljotine i provokacije: ... U Evropi osporavaju fakta, poriču ih pred narodnim parlamentima, ne veruju, prave se da ne veruju. Svaki od tih narodnih vođa u sebi zna da je to istina, a opet jedni druge obmanjuju: da to nije istina, da se to nije desilo, da su oni sami (tj. hrišćani) pobili svojih šezdeset hiljada Bugara, samo da bi optužili Turke". Baš kao kad u naše dane javno žigošu Srbe i raspinju ih na krst pred celim svetom, a u zoološkom vrtu muslimani bacaju nevinu srpsku decu lavovima u čeljust.
Dostojevski pokušava da pronađe neko racionalno objašnjenje te moralne nakaznosti i naslućuje da bi posredi moglo biti smrtno neprijateljstvo Evrope protiv Slovena: „Evropa je neprijatelj slovenskog jedinstva", dok je „odbrana Slovena misija Rusije". Nesumnjivo da bi se „Evropa raznežila prema balkanskim narodima, kad bi počeli da mrze Rusiju". Dostojevski uviđa da postoje dublji razlozi te evropske mržnje, ali smatra da je ona našla svoj najverniji politički izraz u savezu rimokatolicizma sa socijalizmom. Na jednom mestu u „Dnevniku", on govori o katoličkoj „svetskoj zaveri" i vidi u socijalističkom „čudovištu" čedo katolicizma koji je „prodao Hrista za zemaljsko carstvo".O tome bi se moglo dugo diskutovati. No, u svakom slučaju, posredi je bila međunarodna urota. Prema tome, ne samo da Evropa nije pritekla u pomoć hrišćanima pod turskom vlašću nego je presudu nad Srbima i balkanskim narodima izrekla pre svakog suda i saslušanja. A zar nas to ne podseća na izvesnu „mirovnu konferenciju", gde su Srbi nedavno bili označeni kao krivci još pre početka debate?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:10

PREDZNACI APOKALIPSE
Kao jedan od najpobožnijih ljudi među ruskim piscima, Dostojevski se nije mogao zadovoljiti isključivo političkim objašnjenjem evropskog zločina nad Srbima i tražio je njegove duhovne korene. U toj perspektivi, razmišljanja Dostojevskog su odmah dobila apokaliptički karakter. Nije li nekada Neron svalio na hrišćane krivicu za požar Rima, kao Dizraeli na Srbe odgovornost za rat sa Turcima? Očevidno je da su obojica bili prožeti đavolskim duhom koji je nadrastao njihovu ličnost. Na stranicama „Piščevog dnevnika" reč je o „zlom duhu" koji „društvu donosi novu antihrišćansku veru, tobož nova moralna načela; uverava da može iznova da sagradi svet, da sve ljude načini jednakim i srećnim, i zauvek dovrši Vavilonsku kulu, postavljajući njen kamen temeljac". Nema sumnje da Dostojevski tu misli na apokaliptičke zveri i na antihrista, jer, kako sam kaže, vidi da već mnogi u Evropi „ozbiljno prihvataju antihrista ako Hrista". A u atmosferi Otkrovenja po Jovanu, neizbežna je i pomisoa na kraj sveta. Dostojevski ne smatra da je to obavezan ishod aktuelnih događaja, jer je kraj sveta jedan a antihrista mnogo, ali zato može se desiti da Antihrist koji je pred nama bude onaj poslednji. Pojava antihrista je uvek predznak Apokalipse i praobraz kraja sveta, ali antihrist je predstavnik đavolske sile koja vojuje protivu Hrista kroz čitavu istoriju Crkve. Prvi hrišćani su u Neronu s pravom prepoznali antihrista, pa ipak zbog toga nije nastupio smak sveta, ako što se ni smrću Neronovom čovečanstvo nije oslobodilo budućih antihrista, bilo da su oni nosili ime Marksa ili Dizraelija.
Otkrovenje po Jovanu je hrišćanska filosofija istorije, ali samo proroku je dato da tu „knjigu sa sedam pečata" protumači i njen nauk primeni na istorijske prilike svoga vremena. Proročki dar je dopustio Dostojevskom da ‘ivu istoriju kojoj je prisustvovao religiozno osmisli i pravilno „pročita", da bi zatim predvideo događaje skore budućnosti.
Stav Evrope prema „istočnom pitanju" je ruskog pisca ubrzo doveo do zaključka da, u doglednom vremenu, svet više ne može izbeći revoluciju i rat. Revolucionarni haos će biti izazvan „katoličkom svetskom zaverom" i savezom katolika sa socijalistima: „Da, Evropu očekuju veliki prevrati, toliki da ljudski um odbija da veruje u njih, smatrajući njihovo ostvarenje nečim fantastičnim". Revolucija će biti praćena i „borbom vere sa ateizmom". Ali, u tom haosu, „proleteri i kapitalisti će izginuti od grehova svojih". Dostojevski takođe proriče „neminovnost evropskog rata", ali zatim „rat će se možda pretvoriti u svečovečanski". Da li će na kraju tih ratova nastupiti propast sveta? Dostojevski ostavlja čovečanstvu izbor, zavisan od puta kojim će narodi udariti: „Ako nacije ne budu služile višim idejama, izginuće". Ali Dostojevski ipak čuva u sebi iskru nade: „Zli duh dolazi, ali će novo društvo pobediti". Ukoliko isti uzroci izazivaju iste posledice, može se naslutiti i krajnji domet politike razbijanja Jugoslavije i Srbije, koju poslednjih godina sprovode internacionalne organizacije. U ime svetskog mira, sada se priprema Treći svetski rat.
Poslednja reč Dostojevskog je nada, ako ne i vera, u pobedu dobra. S obzirom na porast zla u svetu, koji on sam nagoveštava, u prvi mah je teško razumeti na čemu se taj njegov relativni optimizam zasniva. On je shvatio da je čovečanstvo doterano „do duvara", do poslednje dileme: moralizacija politike ili smrt, kraj sveta, Apokalipsa. U više navrata osuđivao je načelo koje je do sada u politici vladalo: „Ono što je podlo od strane jedne ličnosti, to je premudro od strane jedne države". Od sada „treba i u politici usvojiti Hristovu pravdu koja važi za svakoga verujućeg". Iluzija o koju se do danas razbijala srpska politika, naivna vera da jedan narod treba da se ponaša kao čestit čovek, mora najzad postati stvarnost i zakon za sve. Drugim rečima, ili će se sa njima isceliti. A to se može postići ako se u svakom narodu razvije čovečanska ideja, ljubav prema svima narodima, koju Dostojevski već pripisuje ruskom narodu. Niko taj ideal ne bi prihvatio brže i radosnije od srpskog naroda koji je ideju svečoveka i svečovečanstva u svojoj duši negovao od svetog Save do Vladike Nikolaja Velimirovića. Na žalost, u trenutku kad bezmalo čitav svet učestvuje u kolektivnom genocidu nad srpskim narodom, optužujući ga istovremeno za genocid, teško je verovati da to nije samo jedna utopija kod tolikih drugih. Ako je posle dve hiljade godina hrišćanskog delovanja u svetu čovečanstvo pretrpelo takav i toliki moralni pad, kako možemo verovati u njegov preporod? I ko bi taj preporod izazvao, kad su nas skoro svi napustili, kad nam uskraćuju i slobodnu reč, kad više neće da čuju naš glas? Da je sam Dostojevski među nama, danas bi se oni i o njegovu propoved oglušili.
Nije ta situacija bila nepoznata Dostojevskom jer je bio svestan da će pravi hrišćani uvek sačinjavati malo stado a njihova borba trajati do konca istorije, a bilo je perioda u njegovom životu kada je on bio prinuđen da se bori sam samcit. Uprkos tome, on je nepokolebljivo verovao u snagu Istine i znao da je to najveća sila na svetu. Onaj koji ima uza se Istinu i koji nju brani nikada se ne bori uzaludno, pa makar ostao sam na bojištu. A toj moralnoj dužnosti se moraju pokoravati i narodi i pojedinci. Da Istina Hristova ne predstavlja strašnu silu, zar bi sinovi laži na Zapadu toliki trud i novac uložili da uguše srpski glas? Stoga ne smemo zaboraviti poruku Dostojevskog koja je upućena svim hrišćanima uopšte, ali se u ovim sudbonosnim časovima odnosi na Srbe posebno:
„Pre svega, ne plašite sami sebe, ne govorite: ‘sam čovek na bojištu nije ratnik’ i dr. Svaki ko iskreno zatraži istinu već je strašno moćan. Ne podržavajte ni frazere koji stalno ponavljaju, da bi ih čuli: ‘Ne daju nam da radimo, vezuju nam ruke, uvlače nam u dušu razočaranost i očajanje!’ itd. itd. Sve su to frazeri, jeftini pesnici, lenjivci koji sami sebe slikaju. Onaj ko hoće da donese korist, taj sa vezanim rukama u bukvalnom smislu može učiniti bezdan dobra. Pravi delatnik, kad stane na put, mora odmah pred sobom videti toliko dela, da mu neće pasti na um žalopojke da ga sprečavaju u radu nego će naći i uspeti da nešto uradi. Svi pravi delatnici to znaju." („Piščev dnevnik", februar 1877).
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:11

Jeromonah Atanasije Jevtić
O LIČNOSTI I ZAJEDNICI LJUDSKOJ
- DVA TEKSTA F. M. DOSTOJEVSKOGA –
„Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši u zemlju ne umre, ono će ostati jedno; a ako umre, mnogo će roda roditi" /Jovan 12,24/.
O Dostojevskom je mnogo pisano, a takođe i o njegovim „prokletim problemima", onim „vekovečnim pitanjima" kojima se on celog života bavio i o kojima je nenadmašno pisao. Osnovni problemi njegov i njegovih junaka bili su, kao što je poznato, Bog i besmrtnost duše. Čini nam se, međutim, da ćemo biti više u pravu ako ovaj dvojedini problem budemo posmatrali kao jedan jedinstveni problem – problem čoveka, kao što je to i sam Dostojevski činio.
Iako njegov Dimitrije Karamazov govori: „Širok je čovek, čak isuviše širok, ja bih ga suzio" (PSS 14,100), ipak sam Dostojevski više sleduje zahtevu da „treba posmatrati prirodu čoveka u svim njenim vidovima" (Zapis iz 1875–76, LN Literaturnoe nasledie /, t. 83, 323/, zato što, veli on na drugom mestu, iako „sve stvari i sve u svetu nije za čoveka završeno, značenje međutim svih stvari sveta sadrži se u čoveku" /Rukopisni materijal za „Braću Karamazove", PSS 15,208/.
Možemo slobodno reći da osnovni i ključni problem Dostojevskog jeste čovek, i zato o toj njegovoj i sviju nas centralnoj temi nikada nije dovoljno pisati, nikada suvišno na nju se vraćati, za nju se boriti i mučiti zajedno sa ovim sveživotno napaćenim prorokom i apostolom čoveka. Još u svojoj 18. godini Dostojevski je pisao svome bratu Mihailu: „Čovek je tajna, ako je budeš odgonetao celog života, ne govori da si izgubiro vreme. Ja se bavim tom tajnom, jer hoću da budem čovek" (pismo iz 1839. g). To isto on stavlja kasnije kao zadatak i pred jednoga od svojih junaka: „Budi čovek – to je pre svega" (Rukop. materijal za „Mladića", PSS 16,423).
Celog svog života Dostojevski se zaista i starao da bude čovek i nalazio se u stalnoj borbi i podvigu za čoveka, i kao ličnost i kao zajednicu ljudsku. Zato je i postao instinski svečovek i, u svojim adskim i rajskim borbama za čoveka i oko čoveka, dostigao je do retkih proročkih viđenja i prozrenja kakva se daju samo izabranim mučenicima roda ljudskog. Za takvoga Dostojevskoga, „vekovečno pitanje" čoveka, u svojim poslednjim dubinama, razotkrivalo se kao metafizički i religiozni problem (pojmove „metafizički" i „religiozni" treba shvatiti u kontekstu pravoslavnog hrišćanskog mirovozrenija Dostojevskog). Štaviše, Dostojevski je pokazao da se u takvom dubokom bavljenju i doživljavanju čoveka i njegove tajene neizbežno raotkriva sam metafizički i religiozni osnov čovekovog bića, tj. „ubeđenje da je čovek večan, da nije prosto zemaljska životinja, nego da je povezan sa drugim svetovima i sa večnošću" (Dnevnik pisca 1880, avgust, g. 3,3 sr. „Braća Karamazovi", PSS 14,290). Jednom rečju, Dostojevski se razotkrio bogočovečanski osnov i karakter čovekovog bića.
U svome sveživotnom traganju za čovekom Dostojevski se nije hteo olako uspokojavati i zato je bio širi i liberalniji od svih onih koji su ga kritikovali ili se o njega sablažnjavali, bilo da su to oni iz levog ili oni iz desnog tabora. U segovom nemiru bilo je zaista nečeg jovovskog i sam on bio je svojevrsni Jov pred Bogom i pred ljudima, valjda je zato tako potresnuto i voleo Knjigu o Jovu još od svoga detinjstva. O jovovskoj veličini čoveka pred Bogom potresno je svedočanstvo starca Zosime, a samim tim i Dostojevski: „Tu – u slučaju mnogostradalnog Jova – skriva se velika tajna: kako su se prolazni lik zemaljski i večna istina tu dotakli i susreli na jednom mestu. I pred pravdom (=istinom) zemaljskom svršava se delo večne pravde... I Jov blagodari Gospodu, i služi ne samo NJemu, nego i svemu sazdanju kroz generacije i vekove" („Braća Karamazovi", PSS 14,265). Poput Jova i Dostojevski je, u svim životnim nevoljama i patnjama, blagosiljao Boga iz dubine duše svoje. „Gospode, blagodarim Ti za lik ljudski, koji si mi dao" (Zapis iz 1875–76 LN 83,407), ali mu to nije smetalo – ili tačnije: upravo mu je to i davalo smelosti – da Bogu i ljudima i sebi postavlja najradikalnije pitanje o pravom čoveku, o smislu čovekovog ličnog i zajedničkog života i postojanja, i da za to, kao Jov, ne bude odbijen nego pohvaljen i prihvaćen i od Boga i od pravih Božijih ljudi. Ako bi se sav podvig Fjodora Dostojevskog; i kao čoveka i kao nenadmašnog hrišćanskog pisca, sveo na jedno delo, na jedan zahtev i težnju, onda bi to bilo ono što je sam on nazvao „traženje čoveka u čoveku", tj. traženje punog očovečenja i čoveka kao ličnosti i čovečanstva kao istinske ljudske zajednice. A da li je to i kako moguće?
Sve Dostojeskovo bavljenje problemom čoveka predpostavlja kod njega veru u čoveka. NJegov princip: „pri punom realizmu naći čoveka u čoveku" (Zapis iz 1880–81), znači ovde da se kao nesumnjivi preduslov predpostavlja vera u čoveka i mera u mogućnost da se pravi čovek može naći. Da, ali kakva vera? Veru u čoveka isticali su i zapadni humanisti i ruski zapadnjaci, ali je Dostojevski u tome video nešto drugo a ne stvarnu veru u čoveka. Kao i u slučaju ljubavi prema čoveku i čovečanstvu, koju na taj drugi, nedostojevski način do vrhunca zastupa stav Velikog Inkvizitora, a gde ustvari „pod vidom socijalne ljubavi prema čovečanstvu javlja se nezamaskirovano prezrenje prema čoveku" (PSS 15,198), tako i u humanističkoj „veri u čoveka" Dostojevski vidi najčešće samo poklanjanje pred stihijama i slepim silama ili sistemima, tj. ustvari obeličenje čoveka i čovečanstva.
Kod Dostojevskog vera u čoveka predpostavlja veru u Boga i pokazuje se i projavljuje kao suštinski neodvojiva od ove. Kada njegovi junaci mučenički ispovedaju da ih kroz ceo život samo i jedino muči – Bog, oni samim tim istovremeno priznaju da ih podjednako muči i – čovek, jer je čovek neodvojiv od Boga i stvarno nemisliv van Boga, mada je slobodan pred Bogom, slobodan i u svome stavu prema Bogu. No stav čoveka prema Bogu za Dostojevskoga se odražava i projavljuje u stavu i odnosu čoveka prema sebi i prema drugim ljudima, tako da se antropologija Dostojevskoga pokazuje uvek kao bogocentrična, ili još tačnije: kao hristocentrična, teantropocentrična. No o tome više kasnije.
Ima velike istine u rečima episkopa Nikolaja Velimirovića: „LJudi traže Boga, a Bog ljude" (što u stvari predstavlja samo ponavljanje reči drevnih hrišćanskih Otaca, posebno prvohrišćanskog apologete Sv. Teofila Antiohijskog). Ovo potpuno važi i za Dostojevskoga – nezasitnog bogotražitelja i bogoiskatelja. Jer, kako je pravilno primetio Juraj Ajnhevaljd, Bog je za Dostojevskoga bio pre svega sveživotni drug i veliki sagovornik, to jest živa Ličnost bezuslovno neophodna čoveku, te zato veliki pisac i daje sledeće svedočanstvo: „Boga je isuviše teško iskoreniti (iz čoveka)... O tome, čini se, ne zna nauka... Nauka je velika stvar, no svecelog čoveka ona neće zadovoljiti. Čovek je širi od svoje nauke. To je Jevanđelje" (Zapis iz 1875–76 LN 83,454 i 412). To isto govore i njegovi junaci Makar Djevuškin i starac Zosima („Živeti bez Boga – to to je samo muka" – PSS 13,302), a to isto na svoj način – svojom praiskonskom „tugom za Bogom" – svedoče i Kirilov i Versilov i Ivan Karamazov. Uostalom, drugačije i nije moglo biti kod Dostojevskog kao pravoslanog hrišćanina, kao sledbenika i učenika Bogo-čoveka Hrista, što se vidi i iz toga što Dostojevski, ne samo pozitivni nego i negativni heroji, „ne mogu da previde prisnu i očiglednu vezu Hrista sa našim – čovečanskim – svetom", kako veli o. Juston Popović.
Zbog svega ovoga, zbog osećanja i saznanja da se jedino Hristom i može meriti čovek, svaki čovek, bilo najniže pali ili najviše uzdignuti. Dostojevski je zato i izvodio „potrebu vere u Hrista", kako je sam govorio, iz svega: iz teške dugogodišnje robije, i iz psiholoških i socijalno bezizlaznog podzemlja, i iz greha i zločina, i iz bunta i bogoborstva („ja sam iz bunta izveo i dokazao neophodnost vere u Hrista"), i iz života prostog naroda i iz civilizovanog sveta, i iz ideje progresa i iz socijalizma, i iz pakla i iz raja, jednom rečju – iz svake ljudske situacije i kondicije. A činio je to Dostojevski snažnije i dublje nego iko u novije vreme, a ipak činio je to na vrlo jednostavan način: iz samog „živog života", iz celosnog, istinski ljudskog doživljaja života, doživljaja u kome „umesto dijalektike – nastupa život" („Zločin i kazna", epilog), onaj istinski život koji je uvek dar Božiji i koga zato kao takvoga, bez bilokakvih drugih obrazloženja, treba voleti i u tom podvigu žive i delatne ljubavi živeti. Ko ovo nije razumeo i ne razume, taj pokazuje da nije shvatio pravog Dostojevskog, nije rekli bismo razumeo pravoslavnog Dostojevskog. Onog i onakvog Dostojevskog koji je sav bez ostatka bio u borbi i podvigu za veru u Boga i u čoveka, tj. za ono što on naziva – „pravo i slavno ispovedanje Hrista i potpuno moralno obnovljenje čoveka NJegovim imenom" (Rukop. materijal za roman „Zli dusi", PSS 11,167–168).
Pojedini proučavaoci Dostojevskog u Evropi, u sovjetskoj Rusiji, pa i kod nas, posmatrajući iz svoga duhovnog vidika i sobom mereći Dostojevskoga, tvrdili su ili još uvek tvrde da se navodnim „svođenjem" Dostojevskoga „na hrišćansku veru", ili još više „na Pravoslavlje", on time „sužava" i „upropašćava". Neki od njih čak tvrde da Dostojevski i nije bio neki hrišćanin, još manje pravoslavni čovek i mislilac, nego pre neki „poluvernik" ili „nevernik", „jeretik" ili „ateista". Čudna je stvar u ovom tvrđenju već i to što o veri ili neverju , o pravoerju ili jeretičnosti Dostojevskoga govore oni koji su za to najmanje sposobni, što upravo takbi požuruju da ga jednom „brane" od vere, da bi ga drugi put optuživali za „jeres". S druge strane, interesantno je da niko od velikih hrišćanih pisaca i mislilaca, filosofa i teologa, i pre svega onih pravoslavnih i ruskih (ako se izuzmu, možda, Konstantin Leontjev i Pobjedonoscev), nije do danas za tako nešto optuživao Dostojevskoga. Tako se pokazuje da se duh Velikog Inkvizitora često više taji upravo tamo gde se ljudi olako hvale svojom naprednošću i liberalizmom. „Gospodo, kakav vam je to mizerni liberalizmić!" – rekao bi na to sam Dostojevski. „Zar je nazavisnost misli, makar i najmanja, tako teška!" (Zapisi iz 1863–4 i 1972–75 PSS 20,176 i 21,258). A mi bismo na to kao potsetnik dodali biblijsku priču o tome kako su prijatelji Jovovi, iako „advokati Božiji" a optužioci „nepobožnosti" Jovove, ipak na kraju bili od Boga izobličeni, dok je buntovni Jov bio opravdan. Tako to stoji u samoj Bibliji, toj čudnoj „večnoj knjizi" Dostojevskoga!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:12

Na gore napomenuta tvrđenja treba pre svega reći ovo: takva shvatanja i „tumačenja" Dostojevskoga pokazuju samo to koliko oni koji tako nešto tvrde veoma malo poznaju Hrišćanstvo i Pravoslavlje (a „treba makar koliko bilo razumevati Hrišćanstvo", govorio je Dostojevski Gradvskome – Dn. pisca 1880., gl. 3,3), i koliko je za takve hrišćanska vera i njen pravoslavni doživljaj i opit u najmanju ruku samo „teoretska stvar". Da i ne govorimo koliko su u takvim slučajevima najčešće po sredi brojne površnosti i predubeđenja i predrasude, za koje je Dostojevski u svoje vreme govorio: „Predrasude u našoj intelektualnoj sredini ništa nisu manje nego u narodu" (Zapis iz 1876–7 LN 83,488; sr. Dnevnik pisca 1876, april, gl. 1,3).
Jedna od osnovnih predrasuda kritičara Dostojevskoga iz zemalja „socijalističkog raja" sastoji se pre svega u tome što je kod njih samo „odricanje religije uzvedeno u religiju" (rukopisni materijal za „Mladića", PSS 16,80 i 285), a onda i u tome što Hrišćansku veru i živo Pravoslavlje takvi obično znaju jedino „iz knjiga", učeći ih „sa Zapada", a ne neposredno iz same žive narodne Crkve i od živih i stvarnih jevanđelskih hrišćana, onih nosilaca lika Hristovog koji i do danas postoje i mogu se sresti i u sredinama gde je „istorijski otpisano" Pravoslavlje (sr. pismo Dostojevskoga LJubomovu, juna 1879. g).
Naravno nije reč o tome da je Dostojevski, i kao verujući čovek, a i mi svi skupa sa njime, bio bez mane i bez greha („bezgrešnih u ovome svetu nema" – PSS 21, 274; sr. PSS 13,318), nego je naše, i ne samo naše, duboko uverenje da je za puno razumevanje Dostojevskoga potrebno zaista sa verom prihvatiti onu kod njega ponovo doživljenu i proverenu biblijsku istinu da su „neispovedivi i neizrecivi putevi kojima Bog nalazi čoveka" (Rimlj. 11,33; PSS 7,203), i da je samo na tome putu vere (vere makar i kao „žudnje za verom" – prema pismu ranog Dostojevskog Fon – Vizinoj) moguće sresti i naći pravog i svečovečanski širokog, a ne „suženog" Dostojevskoga. Tumačiti pak Dostojevskoga mimoilazeći njegovu tako iskreno i dugo odstradavanu i posvedočenu veru, znači jednostavno ne tražiti u njemu, niti naći „čoveka u čoveku", znači pred bogobornim Savlom isključiti Apostola Pavla, znači ostajati rađe uz „mrtvorođenče" a ne uz živog čoveka (Zapisi iz podzemlja, kraj, PSS 5,178).
O slučaju ovakvog bezreligioznog i bez-božnog tumačenja Dostojevskog, a i svakog verujućeg uopšte, najbolje bi svakako govorio sam Dostojevski, kao što je, uostalom, već i govorio i pisao (što bi svakako bilo interesantno sve to sabrati na jedno mesto i prezentirati današnjim čitaocima). Za sada, mi bismo ovde naveli samo poznate reči kneza Miškina upućene Rogožinu: „Suština religioznog osećanja ni pod kakvo rasuđivanje, ni pod kakve postupke ili pristupe, ni pod kakve ateizme ne podpada; tu je uvek nešto što nije to, i večno će biti ne to; to je nešto tako o šta će večno sklizavati ateizmi, i večno će ne o tome govoriti" („Idiot", deo 2., g. 4.).
Ma koliko to zvučalo čudno, mi ćemo to ipak ovde reći: za puno razumevanje Dostojevskoga potrebno je pre svega „pravoslavno srce" („Sve će shvatiti pravoslavno srce", veli starac Zosima, PSS 14,266). Potrebna je živa jevanđelska vera, vera u čoveka i u Boga, ona vera koja i jeste „jedinstveni izvor živog života na zemlji – života zdravlja, zdravih ideja i zdravih izvoda i zaključaka", kako nam veli sam Dostojevski (Dnevnik pisca 1876, decembra, g. 1., 5). Bez te jevanđelske oživljenosti i osveženosti verom, bez blagodaću osoljene novozavetne životnosti ne može se shvatiti živi čovek Fjodor Mihailovič Dostojevski u „svim dubinama duše čovečije", radi koje je Hristos i došao na zemlju. Umesto toga biće „shvaćen" i „protumačen" samo jedan patuljasti Dostojevski, Dostojevski u stvarnosti sužen i uprošćen, jer će uistinu živi i stvarni čovek biti „zamenjen teorijom o njemu". Rečeno rečnikom samoga Dostojevskoga, biće to nekakav čovek „rođen od ideje", skrojen „po knjizi", protumačen kao vernik ili nevernik „po inerciji", čovek nastao „po mrtvim zakonima prirode", „po opštim principima", „sav proizišao iz retorte", i u krajnjoj liniji – „čovek pretvoren u izlizani petoparac" (PSS 19,149). Bavljenje takvim Dostojevskim, Dostojevskim bez žive vere u Hrista jevanđelskog, u Hrista Bogočoveka, bavljenje Dostojevskim izvan stvarnog konteksta i ambijenta živog Pravoslavlja – to i jeste stvarno „sužavanje" Dostojevskoga kao čoveka. Takvo tumačenje Dostojevskoga zaista predstavlja svojevrsno „izvlačenje kvadratnog korena" iz žive ličnosti tog velikog i tragičnog Božijeg deteta, koje svome Ocu i Gospodu „stoji ili pada" (Rm. 14,4). Kažemo pak „tragičnog" za čoveka Dostojevskoga, zato što je čovek u njemu voljno ili nevoljno raspet između pakla i raja, no raspet, hvala Bogu, ne na smrt iz koje nema vaskrsenja, nego i na život, koji se može roditi i rađa se iz dobrovoljno prihvaćene krsne smrti. Upravo onako kako je to u opitnom saznanju i doživljaju velike istine Jevanđelja Hristovog, tako ključne za Dostojevskoga i njegove junake: „Ako zrno pšenično ne umre, ono ostaje jedno; a ako umre, oživeće..."
Svakako da Dostojevskoga ne treba uprošćavati, ni sužavati i pojednostavljati. Miahil Bahtin je pravilno istakao poznatu misao o filosofskoj polifoniji Dostojevskoga, o pluralističnosti i mnogoglasnosti njegovog sveta. No, isti Bahtin ukazao je takođe i na to – koje je to sabirno sočivo u kojem se preseca i sagledava sva polifonija likova Dostojevskoga. „Svet Dostojevskoga, veli Bahtin, duboko je pluralističan. Ako bi se pak tražila slika kojoj teži čitav taj svet, slika u duhu pogleda na svet samog Dostojevskog (poslednje podvlačenje naše – A.J.), onda bi to bila Crkva, kao opštenje neslivenih duša, gde će se naći i grešnici i pravednici". Ako smo već kod Bahtina, onda da navedemo i ovu njegovu važnu konstantaciju: „Neki podcenjuju duboki personalizam Dostojevskoga, a to je pogrešno... Za Dostojevskoga ne postoje „ideje po sebi", ne postoje „ničije ideje"... I „istinu po sebi" on predstavlja, u duhu hrišćanske ideologije, kao ovaploćenu u Hristu, to jest predstavlja je kao ličnost koja stupa u odnose sa drugim ličnostima".
Navedene značajne reči ovog vrsnog poznavaoca Dostojevskoga ukazuju na veliku hrišćansku širinu pisca „Braće Karamazovih" i ostalih velikih dela, u kojima su zaista svi njegovi heroji, i pozitivni i negativni, sasvim ravnopravni i svi su neustrašivi borci za ličnost i njenu slobodu, i time za njenu beskonačnost i neprolaznu vrednost. „Okvir" i prostor njihovog slobodnog projavljivanja i delovanja i međusobnog opštenja jeste sabornost Crkve kao zajednice živih i slobodnih ličnosti, koja kod Dostojevskog, blagodareći njegovoj pravoslavnoj veri i živom iskustvu Pravoslavlja, nadilazi i prevazilazi običnu socijalnu, društvenu realnost ljudsku. Upravo zato Dostojevski je i mogao da istakne ovakvu liberalnu, za njegove oponente neverovatnu misao: „Sa Pravoslavljem mi ističemo najliberalniju ideju kakva samo može biti: zajednicu ljudi u ime opštenja i sa budućim nesaglasnima sa nama". (Zapis iz 187677 LN 83,533).
Bez Dostojevskove široke vere u čoveka i u Hrista, vere i poverenja u slobodnu, neprinudnu sabornost Hristove Crkve ne mogu se pojmiti sva ona njegova insistiranja na: sveodzivljivosti, sveprijemčivosti, sverazumevanju, sveživotnosti, sveljubavi, svečovečnosti, kako kod Puškina i kod ruskog pravoslavnog čoveka uopšte, tako pre svega kod samog Dostojevskoga, koji je „bio Rus više od svih Rusa", kako je to jednom rekao Grišin.
Ako se možda i može sporiti oko izvesnih Bahtinovih teza o„polifonijskom romanu" Dostojevskoga, neosporna je međutim ona Bahtinova konstatacija – da Dostojevski od svojih junaka ne stvara neke robove ili robote, nego slobodne ljude, koji slobodno iznose i zastupaju svoje lične ideje i stavove. Bahtin neće biti u pravu samo tamo gde tvrdi da Dostojevski u svojim delima ne iznosi i svoj lični stav i shvatanje (samo uzgred ikazujemo na karakteristične primebde ličnog karaktera u njegovim Zapisnim sveskama, kao što su: „Ovo izreći od autora", „neka se potrudi i sami čitaoci", „zato je i napisan roman", itd. – PSS 11,279 i 303), jer jasno ili prikriveno izneti autorski stav još ne znači da su time njegovi junaci ograničeni ili oštećeni u slobodnom iznošenju svojih stavova i pogleda na svet. S pravom je rečeno, i to se zaista može i reći, da su sva velika dela Dostojevskoga „jedna ogromna ispovest" njegova, te su samim tim njegova dela „autobigrafična" (K.Močuljski). Međutim, treba istovremeno reći i to da je Dostojevski kao hrišćanin i veliki pisac duboko sagledao, doživeo i u svojim delima izneo stvarnu ravnopravnost svih ljudskih ličnosti u Bogu i pred Bogom, a samim tim i međusobno, jer je za njega „i poslednji čovek – takođe čovek".
Svemu ovome treba dodati i poznato načelo Dostojevskoga: „Svi smo za sve krivi" i „svaki učestvuje u krivici svakoga" (PSS 14,290). San smešnog čoveka, i dr., to jest jedno od osnovnih njegovih načela, proizašlo iz živog opita ruskog pravoslavnog naroda i uopšte iz žive vere i vekovnog predanja vaseljenskog Pravoslavlja, a za koje načelo Adler kao psiholog s pravom tvrdi da ta „duboka formula i te kako tesno stoji u vezi sa najsigurnijim stvarnostima života", pa će nam onda biti jsan i očigledna sva sloboda i sva širina i dubina hrišćanske vere Dostojevskoga. To je ona njegova poznata, do nemilosrdnosti iskreno proverena vera u beskrajnu vrednost i velike mogućnosti „ljudske ličnosti i njene slobode", ali naravno i „njene odgovornosti", što se čini – „jednu od najosnovnijih ideja hrišćanstva" (Dnevnik pisca 1896.). O ovoj i ovakvoj veri Dostojevskoga rečito svedoči i sledeći njegov zapis: „Opšta vera u to da je u Jevanđelju rečena konačna reč razvitka čovečanstva. Vera sadrži u sebi svet humanosti i sve najuzvišenije tačke gledanja, a ljudi Jevanđelja su lepši od svih" (Zapis iz 1876–77 LN 83,562).
Jednom rečju, ma šta rekli i napisali naši ili sovjetski ili evropski kritičari Dostojevskoga, za nas ostaje nesumnjivo da je za samog Dostojevskog poslednja i najviša realnost – živa ličnost Hrista Bogočoveka i NJegova živa Crkva, Crkva kao „sav narod", kao su rekli i Istočni patrijarsi u svojoj Poslanici, Crkva Hristova kao zajednica ‘ivih i slobodnih ljudskih ličnosti, „Hristove dece" a „međusobno braće", Crkva kao svečovečansko saborno Telo Hristovo, Crkva kao „Tajna Hristova" (Zapisi iz 1880–81 LN 83,676,682, PSS 11,112–113, 152, 177–188; Dnevnik pisca 1880, avgust, g. 3,1–3 i dr.).
Nije ovde mesto da objašnjavamo i razvijemo sve hrišćanske filosofske i bogoslovske strane i dimenzije ovog pravoslavnog apostolsko-svetootačkog verovanja i učenja o „Tajni Hristovoj", koju pominje i Dostojevski i koju on predpostavlja kada govori o čoveku kao ličnosti i kao zajednici, ali podvlačimo da se ovde zaista radi o centralnoj i sveobuhvatnoj istini i faktu celokupnog Hrišćanstva (sr. Ef. 3,4 i 9; 5,32; Kol. 1,26–27; 2,2; 4,3. – Sveti Oci: Irinej, Atanasije, Grigorije Bogoslov, Maksim Ispovednik, Palama i drugi). Podsećamo još i na to da je u biti svojoj ova osnovna istina hrišćanskog Otkrivenja bila Dostojevskom dobro poznata (osobito preko Sv. Pisma, dela Svetih Otaca, ruskih Svetitelja, Optinskih staraca i Homjakova), kao manjeviše i svakom živo verujućem ruskom hrišćaninu (i u ondašnjoj carskoj i u današnjoj sovjetskoj Rusiji) i uopšte svakom pravoslavnom čoveku u svetu poznata je ta istina pre svega iz ličnog podviga žive vere u Hrista i iz hristocentričnog iskustva Pravoslavlja, iz ličnog i crkvenog molitvenog (bogoslužbenog), života, iz zajednice sa ljudima u Liturgiji, kao blagodatnom ovaploćenju te tajne Hristove, kao bogočovečanskoj zajednici, u kojoj se najstvarnije doživljava istina da je „Logos postao telo" radi spasenja, preporođenja i oboženja čoveka, tj. istorijski fakt javljanja Boga u svetu među ljudima, čin poistovećenja i sjedinjenja Boga sa nama ljudima da bi nas ljude u Hristu Bogočoveku sjedinio sa Sobom i međusobno u jednu ličnu i sabornu zajednicu slobode, ljubavi i besmrtnosti.
Upravo u ovome je, po Dostojevskom, svo, beskrajno čudo Hrišćanstva, sva realnost Jevanđelja na zemlji, i još – sav vekovečni ljudski ideal, i šta više: u tome je sav izvor živog života za čoveka kao ličnost i za čovečanstvo kao sveljudsku zajednicu (Pismo S. A. Ivanovoj od 13. januara 1868; Rukopisi za roman „Zli dusi", PSS 11,112–113 i dr.).
Hrišćanstvo je, reći će na drugom mestu Dostojevski, dokaz toga da u čoveka može da se smesti Bog. To je najveća ideja i najveća slava čoveka, do koje je on mogao dostići". (Zapisi iz 1876–77, LN 83,616).
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:12

PRVI TEKST
(ZAPIS POVODOM
SMRTI ŽENE)
16. april. Maša leži na stolu. Da li ću se videti s Mašom?
Zavoleti čoveka, kao samoga sebe, po zapovesti Hristovoj – nemoguće je.
Zakon ličnosti na zemlji sputava Ja sprečava.
Samo je Hristos to mogao, no Hristos je bio vekovečni od veka ideal, ka kojemu se stremi i po zakonu prirode treba da se stremi čovek. Međutim, posle pojave Hrista, kao ideala čoveka u telu, postalo je jasno kao dan da najviši, poslednji razvitak ličnosti upravo i treba da dođe do toga (na samom kraju razvitka, u samoj tački dostizanja cilja) da čovek nađe, sazna i svom silom svoje prirode ubedi se da, najviša upotreba koju čovek od svoje ličnosti može učiniti, iz punoće razvitka svoga ja, – to je da nekako kao uništi to ja, da ga celosno preda svima i svakome bezrezervno i bezuslovno. To i jeste najveća sreća. Na taj način, zakon ja se sliva sa zakonom humanizma, a u slivanju oboje, i ja i sve (naizgled, dve krajnje suprotnosti), uzajamno su uništeni jedno radi drugoga, i u isto vreme dostižu, svako ponaosob, i viši cilj svoga individualnog razvitka.
Upravo to i jeste raj Hristov. Sva istorija, kako čovečanstva tako i ponaosob svakoga posebno, samo je razvitak, borba, stremljenje i dostizanje toga cilja.
No ako je to završni, konačni cilj čovečanstva (koji ono kad dostigne nema potrebe da se dalje razvija, to jest da dostiže, da se bori, da pri svim svojim padovima vidi pred sobom ideal i večno se stremi k njemu, – to jest kao da nema potrebe živeti) – onda, prema tome, čovek dostižući to, završava svoje zemaljsko postojanje. Dakle, čovek je na zemlji biće koje se tek razvija, te prema tome nije završeno, nego prelazno (biće).
No dostizati tako veliki cilj, po mome rasuđivanju, potpuno je besmisleni, ako se pri dostizanju cilja sve gasi i iščezava, to jest ako i po dostizanju cilja ne bude života u čoveka. Prema tome, postoji budući, rajski život.
Kakav je taj život, gde je on, na kakvoj planeti, u kakvom centru, da li u završnom i konačnom centru, to jest u naručju sveopšte Sinteze, to jest Boga? – mi to ne znamo. Mi znamo samo jednu crtu buduće prirode budućeg bića, koje jedva da će se nazvati čovekom (sledstveno, ni pojma nemamo kakva ćemo mi bića biti). Tu crtu je predskazao i prednaslutio Hristos – taj veliki i konačni ideal razvitka sveg čovečanstva – koji nam je, po zakonu naše istorije, došao u telu.
Ta crta je: „Niti će se ženiti niti udavati, nego će živeti kao anđeli Božiji" (Matej 22,30). – Crta koja je duboko znamenujuća.
1. Neće se ženiti niti udavati, jer nema radi čega; razvijati se, dostizati cilj kroz smenu generacija već nije potrebno; i
2. Ženidba i udadba jeste kao neko najveće udaljavanje od humanizma, potpuno usamljivanje toga para od svih (amo ostaje za sve druge). Porodica, to jeste zakon prirode, no ipak je nenormalno, egoističko u punom smislu stanje čoveka. Porodica – to je najveća čovekova svetinja na zemlji, jer kroz taj zakon prirode čovek dostiže (to jest kroz smenu generacija) razvitak cilja. No u isto vreme, čovek po zakonu iste prirode, radi konačnog dela svoga cilja, treba neprekidno da ga odriče. (Dvojstvenost).
NV. Antihristi se varaju poričući Hrišćanstvo sledećom glavnom tačkom opovrgavanja: 1. „Zašto Hrišćanstvo ne vlada na zemlji, ako je ono istinito; zašto čovek do sada strada, a ne postaju (ljudi) jedan drugome braća?"
Da, vrlo je razumljivo zašto: zato što je to ideal budućeg, završnog života čovekovog, a na zemlji je čovek u prelaznom stanju. To će i biti, no biće posle dostizanja cilja, kad se čovek po zakonima prirode konačno preporodi u drugu prirodu, koja se neće ni ženiti ni udavati. I 2. : Sam Hristos je propovedao svoje učenje tek kao ideal, sam je predskazao da će do kraja sveta biti borba i razvitak (učenje o maču), jer je to zakon prirode, jer je na zemlji život koji se još razvija, a tamo je – biće (bitie), sintetičko potpuno, koje se večno naslađuje i ispunjeno je, (tj. biće) za koje, izgleda, „vremena više neće biti" (Otkrovenje 10,6).
NV. Ateisti, koji odriču Boga i budući život, užasno su skloni da sve to predstavljaju u ljudskom obliku, i time i greše. Priroda Boga direktno je suprotna prirodi čoveka. Čovek, po velikom rezultatu nauke, ide od mnogorazlikosti ka Sintezi, od fakata ka njihovom uopšavanju i poznanju. A priroda Boga je drugačija. To je potpuna sinteza svega bića, koja sama sebe razmatra u mnogorazličnosti, u Analizi.
No ako čovek nije čovek – kakva će biti njegova priroda? Na zemlji je to nemoguće shvatiti, no zakon njen može predosetiti i celo čovečanstvo u neposrednim emanacijama (Prudon, proishođenje Boga) i svako posebno lice.
To je slivanje punoga ja, to jest znanja i sinteze sa svima. „LJubi sve, kao sebe" (sr. Matej 22,39). To je na zemlji nemoguće, jer protivureči zakonu razvitka ličnosti i dostizanja konačnog cilja kojim je čovek vezan. Prema tome, to nije zakon idealni, kao što govore antihristi, nego je (zakon) našeg ideala.
NV. Dakle, sve zavisi od toga: prihvata li se Hristos kao konačni ideal na zemlji, to jest (sve zavisi) od vere hrišćanske. Čim veruješ u Hrista, onda veruješ i da ćeš živeti večno.
Postoji li u takvom slučaju budući život za svako ja? Govore da se čovek raspada i umire sav.
Mi već po tome znamo da on ne (umire) sav, što čovek, pošto fizički rađa sina, predaje mu deo svoje ličnosti, a i moralno ostavlja svoj spomen ljudima (NV. Izražavanje želje večnog spomena na parastosu je značajno, to jest on delom svoje ličnosti koja je ranije živela na zemlji ulazi u buduću razvitak čovečanstva. Mi jasno vidimo da spomen velikih razvijača (tj. unapređivača) čoveka živi među ljudima (kao takođe i razvitak zločinaca), i, štaviše, za čoveka je to najveća sreća da liči na njih. Znači da deo tih priroda (tj. tih ljudi) ulazi i telom i duševno u druge ljude. Hristos je sav ušao u čovečanstvo, i čovek teži da se preobrazi u ja Hristovo kao u svoj ideal. Kada to dostigne, on će jasno uvideti da su i svi, koji su na zemlji dostigli taj cilj. ušli u sastav njegovoe konačne prirode, to jest u Hrista. (Sintetička priroda Hrista je zadivljujuća. Jer to je priroda Boga, što znači da je Hristos odraz Boga na zemlji). Kako će tada vaskrsnuti svako ja – u opštoj Sintezi – teško je predstaviti. No ono što je živo, što nije umrlo čak ni do samog dostizanja (ideala) i što se odrazilo u konačnom idealu – to treba da oživi u život završni (tj. krajnji), sintetički, beskonačni. Mi ćemo biti lica ne presajući slivati se sa svima, ne ženeći se i ne udavajući se, i bićemo u različitim razredima („U domu Oca moga mnoge su obitelji" – Jovan 14,2). Sve će tada sebe osetiti i poznati večno. Ali, kako će to biti, u kakvoj formi, u kakvoj prirodi – čoveku je teško da to sebi i zamisli konačno.
Dakle, čovek se na zemlji stremi ka idealu koji je suprotan njegovoj prirodi. Kada čovek nije ispunio zakon stremljenja ka idealu, to jest nije s ljubavlju prinosio svoje ja na žrtvu ljudima ili drugome biću (ja i Maša), on tada oseća stradanje, koje se uravnotežuje rajskom nasladom ispunjenja zakona, to jest žrtvom. Tu i jeste ravnoteža zemaljska. Inače bi zemlja bila besmislena.
Učenje materijalista – sveopšta inercija i mehanizam materije, to znači smrt. Učenje istinske filosofije – uništenje inercije, to je misao, to je centar i Sinteza vaseljene i njene spoljašnje forme – materije, to je Bog, to je beskonačni život.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:13

DRUGI TEKST
-SOCIJALIZAM I HRIŠĆANSTVO-
U socijalizmu su – pojedinčići (malene jedinke), u hrišćanstvu je krajnji razvitak ličnosti i sopstvene volje. Bog je ideja sabirnog čovečanstva, mase, sviju.
Kada čovek živi masovno (u prvobitnim patrijarhalnim zajednicama, o kojima su ostala predanja) – onda čovek živi neposredno.
Zatim nastupa prelazno vreme, to jest dalji razvitak, to jest civilizacija. (Civilizacija je prelazno vreme). U tom dalje razvitku nastupa pojava novi fakt, koji niko neće mimoići, to je razvitak ličnog saznanja i odricanja neposrednih ideja i zakona (autoritetnih, patrijarhalnih i zakona masa). Čovek kao ličnost uvek se u tom stanju svoga opštegenetskog rasta stavljao u nerpijateljski, negativni odnos prema autoritetnom zakonu masa i sviju. Zato je svagda gubio i veru u Boga. (Time su se završavale sve civilizacije. U Evropi, na primer, gde je razvitak civilizacije došao do krajnjih granica, to jest do krajnjih granica razvitka lica, – vera u Boga je u ličnostima izgubljena). To stanje, to jest raspad masa na ličnosti, drugačije rečeno civilizacije, jeste stanje bolesno. O tome svedoči gubitak žive ideje o Bogu. Drugo svedočanstvo da je to bolest jeste to što čovek sebe u tom stanju oseća rđavo, tuguje, gubi izvor živog života, ne zna za neposredna osećanja i sve saznaje.
Kada čoveku u tom njegovom stanju ne bi bio ukazan cilj –meni se čini da bi on sišao s uma s celokupnim čovečanstvom. Ukazan je Hristos. (NV. Nijedan ateista, koji je osporavao božansko poreklo Hristovo, nije poricao to da je ON – ideal čovečanstva. Poslednja reč je Renan. To je vrlo značajno).
U čemu je zakon tog ideala? Povratak u neposrednost, u masu, ali slobodni (povratak), i šta više ne po volji, ne po razumu, ne po saznanju, nego po neposrednom, strašno snažnom, neodoljivom osećanju da je to strašno dobro.
I čudna stvar. Čovek se vraća u masu, u neposredni život, dakle u prirodno stanje, ali kako? Ne autoratitivno, nego naprotiv, u višem stepenu samovoljno (dobrovoljno) i svesno. Jasno je da ova viša samovoljnost (dobrovoljnost) jeste u isto vreme više odricanje od svoje volje. U tome je moja volja da nemam volje, jer je ideal predivan.
U čemu je ideal?
Dostići punu mogućnost saznanja i razvitka, potpuno saznati svoje ja – i dati to sve dobrovoljno za sve (ljude). U samoj stvari: šta bi bolje učinio čovek koji je sve dobio, sve saznao i koji je svemoguć? Ako ga ostavite u stanju razbijenom na ličnosti, onda vi dalje od stomaka ništa nećete dobiti. Socijalisti dalje od stomaka ne idu. A naša „Mlada Rusija" – već nekoliko godina samo to i radi da svim svojim silama stremi da dokaže da dalje od svega toga, što se u njemu (stomaku) sadrži, i nema ničega. Neka se usude da to poreknu. Oni to i neće poricati. Oni sa ponosom to priznaju: čizme su bolje od Šekspira, o besmrtnosti duše sramota je govoriti itd. itd.
A u Hristu dobićete:
Postoji nešto daleko uzvišenije od boga–stomaka. To je – da se bude vladar i gospodar nad samim sobom, nad svojim ja, da se žrtvuje to ja, da se da – svima. U toj ideji ima nešto neodoljivo–lepo, sladosno, neizbežno i čak neobjašnjivo.
Upravo neobjašnjivo. Ako socijalist počne objašnjavati, on će reći: to je zato što ako sebi zamisliš da će svaki dati sve, čak i sebe, čak i svoje ja za sve (druge), onda, znači, neće biti siromašnih, a svi će biti strašno bogati. I obmanuće socijalist grubo, gnusno i debelo. Jer, ako je stvarno tako, to jest da će sve biti bogati, socijalizam se na tome i zaustavlja. No to i ne može biti, zato što socijalist ne može sebi ni da predstavi kako je moguće dobrovoljno dati sebe za sve (druge); po njemu, to je nemoralno. Dok za izvesnu nagradu – e, to je moguće, to je moralno. A sva je stvar, sva beskrajnost Hrišćanstva nad socijalizmom u tome se i sastoji što hrišćani (ideal), dajući sve, ništa za sebe samoga ne traži.
Šta više: on je čak protivan ideji o nagradi, o honoraru, on nju shvata kao besmislicu, a nagradu će primiti samo iz ljubavi prema onome koji daje, ili samo zato što oseća da će posle toga još silnije voleti davaoca (Novi Jerusalim, zagrljaj u naručju, zelene grančice).
Uostalom, socijalizam čak ni do takvoga objašnjenja Hrišćanstva racionalno nije dolazio, nego su dolazili samo neki njegovi predstavnici, i to pesnici. Svu pak buduću osnovu i normu socijalnog mravinjaka socijalizam stavlja u cilj – u sit stomak i radi toga (cilja) u bespogovorne mravlje obaveze; pritom, njegov viši moral, više ohrabrenje čovečanstvu sastoji se u tom uveravanju i obodravanju prozelita da su te obaveze prijatne, jer će se činiti radi samih sebe, u sopstvenom interesu. jer je travai attrozant (=rad je privlačan).
Socijalizam se nazvao Hristom i idealom, a Hristos je ovde ili tamo... ne verujete Apokalipsisu.
Socijalizam je poslednji, krajnji do ideala razvitak ličnosti, a ne norma, to jest svesni razvitak pojedinačnih ličnosti, u višem stepenu; takođe sjedinjenje u višem stepenu u ime lepote ideala; i doći će do uverenja, koliko razumnoga toliko i (osećenoga) svecelim čovekom (to jest najneposrednijeg): da je najviše raspolaganje sobom – žrtvovati sebe.
Patrijarhalnost je bila prvobitno stanje. Civilizacija je – srednje, prelazno (stanje). Hrišćanstvo je – treći i poslednji stepen čoveka; no tu se završava razvitak, dostiže se ideal; prema tome, već po samoj logici, već po samom, tome što je u prirodi sve matematičko tačno, dakle, i tu ne može biti ironije i podsmeha, – postoji budući život.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:15

Momčilo Nastasijević
NEKOLIKE BELEŠKE O DOSTOJEVSKOM
Za dublji potres od knjige ne znam nego što mi ga je tokom čitanja izazivao ovaj čovek (jer on je pisac samo po tehničkoj nuždi, kao što je možda bio čovek samo po telesnoj), pa opet zastrepim i od same pomisli kad god mi o njemu valja kako bilo srediti svoju misao.
Eto to, ta strepnja srediti misao, kad se inače u svako rasuđivanje ulazi mnogo čvršćim korakom nego što bi se smelo, pouzdani je znak i ne pokušati to: zaludu bi možda bilo; u najboljem slučaju ne suviše potrebno čak ni onim koji bi da se u lavirintu ovog čoveka na svakom koraku uhvate kakvom bilo vođi za skut. Suština Dostojevskog i jeste izgubiti se u njemu.
I zasita, nema li se snage (čitaj: slabosti!) da se neuki za njim ogoli u onom što se naziva sporedni um, silina glavnog delovaće oslepljujući porazno: prejakom svetlošću, predubokom tamom.
A tek odatle nastaje strah u Boga, otkrovenje.
Obličja tu, atmosfere, iz kojih kao da niču u koje kao da se utapaju, ništeći svaki pojam „umetničke stvarnosti", obratno svakom stvara-lačkom postupku, već prvim potezom, i kao apriorno sazdana, postoje, bolje reći bivaju, ali u stalnom i sve dubljem razobličavanju, ali u sve žarkijoj temperaturi sebe.
Sve se tu, i neprekidno, suštinom svojom premašuje. Živom suštinom, koja obelodanjujući se, razorava svaki pokušaj konture.
Pitanje „stila" tu se i ne postavlja. Tu ni najpostojaniji izraz, sili sadržine ne staje u protivtežu. Onda, po neshvatljivom paradoksu, najtrošnije sredstvo (kao što je i sam Dostojevski bitisao u najtrošnijem telu), svakidanje ono, tu neposredno na domaku, jedino je ono u stanju, obično i nejako, najneobičnijem i najjačem odoleti.
I nema sličnog primera, otkako se čovek pišući izražava, da su se gotovo bez ključa otključale tolike tajne.
Čovek je tu istaknut u prvi plan. Date mu xinovske razmere. Sve ostalo, i prirodna pojava, i tvar, samo je sastavni, samo neumitni deo njega. Od njega tek nastaje prava drama.
Drama u Bogu, jedini put u suštinu, neizbežan ljudskom stvoru.
Zločin po duboko ličnom moranju. I kao bez toga, bez razdruzgavanja sebe u korenu, suštinski ne bi bilo mogućno dalje. Kuda? U kaznu, u još dublje razdruzganje sebe, jer lično neodgovoran; ali vanlično, putem jedino tuda Bogu, sve odgovorniji do potpunog razlučenja.
A ko nije Ivan Karamazov, da mišlju ubije oca, ili Mića, željom; ili Raskoljnikov, stvarno staricu; nego je jurodivi Aljoša, šta onda?
Onda, i lično odgovoran, umesto njih, jer bliži Bogu, baš zato poći još dubljim putem stradanja. Stradati koliko svi oni zajedno. Biti Hrist.
U Hristu je dakle ishod, poslednji odgovor na ovom, prvo pitanje na daljem planu.
Da li je u ovom smisao Dostojevskove čovečanske oluje stradanja? I čemu to, tako pogrešno sazdati čoveka, da neodgovorno grešeći, tek time ulazimo u pravu odgovornost? I da je pravednom Jovu, jer je pravedan, predodređeno najdublje stradanje?
Dostojevski tu, kao Eklesijast, zaćuti. Zaćuti, jer tu prestaje i moć glavnog uma. I moć vizionera, i proroka.
Ćutanjem tada dublje se odgovori nego najdubokoumnijom rečju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:15

Sveti Justin Ćelijski
DOSTOJEVSKI
PRED VEČNIM PROBLEMIMA
(predgovor knjige Dostojevski o Evropi i Slovenstvu)
Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми - вечни проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људског духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету философа, видовитост песника.
У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевскога. Кроз њега су проговориле све муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.
У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека. Апо-калипсис са свима својим понорима, чудесима, страхотама, ужасима. Ако на нашој планети постоји нешто страшније и од најстрашнијег, онда је то, нема сумње, апокалипсис европског човека. Достојевски га је песнички предосетио и пророчки претсказао, а ми смо већ ушли у њега. Једно је очигледно: настао је апокалипсис европског човека; све његове тековине полако захватају апокалиптичке страхоте и невиђени ужаси.
Потресна је агонија европске културе, зидане на „непогрешивости” и аутаркичности европског човека. Над апокалиптичким понорима њеног самоуништења све се јасније и јасније оцртава титански лик сетног пророка Европе: Достојевског. Његова се пророштва о Европи испуњују на наше очи. И срце се неосетно претвара у сузарник...
Не тврдимо, попут Лајбница, да је овај наш земаљски свет - најбољи од свих могућих светова. Али смо сигурни у једноме: овај наш земаљски свет је несумњиво најзагонетнији од свих могућих светова. И у том тако изузетно загонетном свету - најзагонетније биће јесте човек: његови падови и узлети, његово зло и добро, његов ђаво и Бог. А сврх свега -његов свечовек и Богочовек. Кроз све то ми пратимо Достојевског у овој студији. То није лако, али је свакако достојно човека мучити се том узвишеном муком.
На Видовдан 1940.год. др Јустин Поповић
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Јан 2012, 00:17

Достојевски није увек савремен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове и жудно тражи све што је бесмртно и вечно у њему. Савечан је кад мудрује о твари, ма о којој твари, јер се спушта у танано пракорење којим се свака твар корени у тајанственим дубинама вечности. Савечан је кад се грозничаво мучи проблемом страдања, јер се не задовољава његовим површним, релативним, људским решењем, већ чезне за апсолутним, вечним, божанским. Савечан је кад бурном душом својом проходи историју рода људског, кад се пробија кроз њен хаос, кад преживљује њену језиву трагику, јер одбацује пролазни, временски, антропоцентрички смисао историје, а усваја бесмртни, вечни, богочовечни. Нема муке духа људског којом се он није мучио. Он је доживео и проживео човека у свима његовим димензијама и зато се с ридањем бацио пред ноге тајанственог Богочовека. За њега је Богочовек смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек није друго до историски Богочовек:
Исус Назарећанин.
Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи проблеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу пада и разум човечији, и душа, и срце. Тако постављају проблеме само челници људске мисли: Јов, Соломон, апостол Павле, Шекспир, Достојевски. Но, за такве људе коначно решење ма ког проблема зависи једино од апсолутног смисла и божанског циља људске историје.
Здраве очи душе јасно виде: сваки, и најмањи проблем, својим главним нервом залази у вечне проблеме, уткива се у њих, јер се свака твар, тајном суштине своје, отискује у бескрајност и вечност. Кроз васељену непрекидно струје и брује безбројне тајне вечности. А када се сусретну, сусретну се у срцу човечијем. Ту тајна тајну грли и загонетка загонетку љуби, док космичка језа прожима човека. То мученички осећа Достојевски и својом видовитом душом нетремице бди над тајном светова, бди и тврди: све је тајна, све је загонетка, а срце сваке тајне и сваке загонетке јесте Бог.
По Достојевском, сви се проблеми своде на два „вечна проблема”, на проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе. Ова два проблема носе у себи неодољиву магнетску силу, којом привлаче и подређују себи све остале проблеме. Од решења „вечних проблема” зависи решење свих осталих проблема, учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење и другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога - душа је бесмртна; ако нема Бога - душа је смртна.
Решење „вечних проблема” је главна мука, којом се вољно и невољно муче сви негативни и позитивни хероји Достојевскога. Кроз ове проблеме они приступају свима осталим проблемима. Без њих, они се не могу замислити, као ни сам Достојевски. „Постојање Бога је главно питање, пише Достојевски Мајкову, којим сам се ја целог свог живота мучио, свесно и несвесно”.
Хероји Достојевскога су оличење те главне муке, ова-плоћење тог главног питања. Њихова је даноноћна брига, њихово је неизбежно занимање - решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања, они су немогућни; ван њих, они су несвоји. „Ја не могу о другом, - исповеда се Кирилов - ја сам целога живота мислио о једноме. Мене је Бог мучио целог живота”. Добри, бурни Мића плаче, рида и страсно се исповеда Аљоши: „Мене Бог мучи. Једино то и мучи”.
Попут ових, и остали хероји Достојевскога муче се Богом; све њих разједа та страшна и вечна мука. Посредно или непосредно, сав њихов живот пролази и сагорева у мученич-ком решавању вечних проблема, проблема Бога и проблема душе. „Тражење Бога” - искаше Бога - је, по мишљењу До-стојевског, циљ свих, не само личних већ и народних покрета, циљ историје човечанства.
Основно је убеђење Достојевскога: позитивно или негатив-но решење вечних проблема детерминише сав живот човеков, сву његову философију, религију, морал, културу. Негативно решење вечних проблема, изражено речима: нема Бога, нема бесмртности - сачињава суштину негативних хероја Достојевско-вих. А позитивно решење, изражено речима: има Бога, има бе-смртности - сачињава суштину његових позитивних хероја.
Негативно решење вечних проблема неминовно повла-чи за собом негативна решења и свих осталих проблема. Убеђење, да не постоји ни Бог ни бесмртност душе, увек се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до при-мењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује неодољивом убе-дљивошћу. Генијалним психолошким анализама и необоривим доказима он виртуозно показује да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, онда нема ни врлине, нема ни порока. У том случају - све је дозвољено.
Позитивно решење вечних проблема омогућује и усло-вљује позитивно решење и свих осталих проблема. Убеђење да постоји Бог и бесмртност душе, пројављује се у транссу-бјективном свету као љубав. Не треба се варати: љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Ја могу љубити вечном љубављу само ако сам бесмртан, и ако моја бесмртност црпе своју силу из Бога, живог и вечног. Два комплекса владају душама позитивних хероја Достојевскових: комплекс осећања Бога и комплекс осећања личне бесмртности. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртношћу, све што излази из њих божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, онда је права, вечна љубав и могућна и остварљива у сфери људског живота. Без тога, права је љубав психолошки и онтолошки немогућна и неостварљива.
Достојевски не воли кратке мисли и кратка осећања. Сваку мисао, свако осећање, сваки душевни покрет, он продужује до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима. У чудесној и чудотворној лабараторији свога духа Достојевски преради сваки проблем у вечни проблем, и мучи се њиме док му са гледишта вечности не пронађе решење. Вечност даје смисао времену. Завршно и целисходно решење ма ког проблема, и изналажење праве вредности ма кога или ма чега у овоме свету, могућно је само sub specie aeternitatis, но никако и никада sub specie temporis.
Вечни проблеми нису наметнути човеку већ су иманент-ни духу људском. По својој природи, човек је колико физичан толико и метафизичан. У самој ствари, ништа није метафизич-није од физичког. Преведено на језик Достојевскога, то гласи: ништа није фантастичније од стварности, од реалности. Коре-ње ма каквог физичког процеса увек остаје сакривено у мета-физичкој суштини космоса. И сама физика је у основи мета-физична, јер се оснива на хипотези о етру који је „неопипљив и непокретан, по себи и за себе уопште неопажљив”.
Слика