Edgar Alan Po

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:18

Слика



CRNA MAČKA
Ne mogu očekivati da će mi se verovati tako čudnovat, pa ipak tako jednostavan događaj, koji ću sada ispričati. Bilo bi ludo od drugih ljudi zahtevati da prime za istinu ono što ni sam moj razum ne može da shvati. Pa ipak, nisam lud; a siguran sam i da ne sanjam. Ali sutra ću umreti, pa bih danas hteo da olakšani svoju savest. Namera mi je da svojim bližnjima ispričam kratko i jasno niz domaćih doživljaja. Oni su me najpre zbunjivali i mučili, i najzad su me upropastili. Neću pokušavati da ih objasnim. Za mene su bili užasni, dok se drugima možda čine više smešni nego strašni. Možda će nekad, docnije, neka obdarena ličnost umeti da objasni moja fantastična priviđenja kao svakodnevne, same po sebi razumljive pojave; ali, to bi morao da bude bistar, oštrouman i manje razdražljiv od mene duh, koji bi u događajima o kojima ja s jezom govorim, video samo obične odnose između uzroka i posledice.
Već od moje rane mladosti smatrali su me neobično uzbudljivim i nežnim. Moja dobrodušnost tako se jako ispoljavala da je izazivala ruganje mojih drugova. Voleo sam naročito životinje, i roditelji bi me osobito obradovali kad bi mi doneli u kuću neka od tih milih stvorenja. Svaki slobodan trenutak provodio sam sa njima, a najsrećniji sam bio kad sam mogao da ih hranim i milujem. Što sam bivao stariji, i ta ljubav je rasla, i čak u zrelo doba bila mi je izvor najlepše radosti. Ko je ikada voleo pametnog i vrednog psa tome ne moram da kažem sa kakvom zahvalnošću životinja ume da nagradi i najmanji znak naše nežnosti. Nesebična i požrtvovana ljubav životinje ima u sebi nečega što duboko dira u srce svakoga ko je imao često priliku da posmatra bedno prijateljstvo i oveštalu vernost ljudsku.
Rano sam se oženio i bio srećan što sam u svojoj ženi našao srodnu dušu. Uočivši moju ljubav prema životinjama, ona nije propuštala nijednu priliku a da mi ne pokloni najlepše primerke. Imali smo ptice, zlatnih ribica, divnog psa, kunića, jedno majmunče i jednu mačku.
Ova mačka bila je neobično krupna i lepa životinja, potpuno crna; odlikovala se vanrednom razboritošću, i moja žena, koja inače nije bila nimalo praznoverna, opominjala me je često na staro, u narodu ukorenjeno verovanje: da su sve crne mačke uklete veštice. Time ona nije mislila ništa ozbiljno; ja to spominjem samo stoga što mi to pade na pamet.
Mačka se zvala Pluton i bila je moj ljubimac. Nisam dozvoljavao da je hrani niko drugi, i stoga me je pratila na svakom koraku po celoj kući. Sa teškom mukom mogla se uzdržati da me ne prati i na ulici.
Naše prijateljstvo trajalo je više godina, no, za to vreme (stid me je da priznam) prokleti alkohol iskvari moj karakter. Postajao sam iz dana u dan ćudljiviji, razdražljiviji i bezobzirniji prema svetu. Ni u razgovoru sa svojom ženom nisam mogao da se uzdržim od surovih i grubih reči. Najzad sam počeo da je tučem. Životinje su morale da pate zbog moje nepostojane ćudi. Nisam ih samo zanemarivao, štaviše ja sam ih i zlostavljao. Mada me ništa nije moglo zadržati da ne istučem kuniće, psa ili majmuna, kad bi slučajno ili iz stare privrženosti, istrčali da me sretnu, ipak sam umeo uvek toliko da se savladam, da na Plutonu ne iskalim svoju zlovolju. Ali, bolest mi se sve jače pogoršavala - te najzad i Pluton, koji je međutim ostario i zbog toga postao zlovoljan, morao je da trpi da se i na njemu iskaljuje moja zlovolja.
Vraćajući se jedne večeri dobro nakresan kući iz jedne gradske krčme, uvrteo sam sebi u glavu da me mačka više ne podnosi. Ščepah je, no ona me, u strahu od moje jarosti, ugrize malo za ruku. Ja se pomamih. Sam sebe nisam mogao da prepoznam. Kao da mi se odjednom duša otrgla i pobegla iz tela, a neka đavolska pakost, još nadražena alkoholom, ispunila svaku česticu. Izvukoh nožić iz džepa od kaputa, otvorih ga, ščepah nesrećnu životinju za vrat i iskopah joj sasvim lagano jedno oko. Crvenim od stida, a strahovita jeza me obuzima dok opisujem ovaj prokleti i zločinački čin.
Kad sam se sutradan posle spavanja istreznio i od svog pijanstva potpuno osvestio, obuze me osećanje užasa i kajanja zbog svog gadnog postupka, ali to je bilo sasvim slabo polovično osećanje, jer duša u tome nije imala nikakvog udela. Ponovo ogrezoh u svoj raspusan život, i u vinu utopih svaku uspomenu na to delo.
U međuvremenu, mačka se lagano oporavila. Prazna očna duplja pružala je, istina, strašan prizor, ali, kao da životinja nije osećala nikakve bolove. Išla je kao i obično po kući, ili je, što nimalo nije čudno, od mene bežala s užasom, čim bi me ugledala. Svoje negdašnje duševne osobine nisam bio još sasvim izgubio, pa me u srce dirala očigledna mržnja jednog stvorenja, koje me nekad toliko volelo. No, ovo osećanje ustupi ubrzo mesto ljutini. Zatim zagospodari mnome još neki duh pakosti da bi me potpuno i do kraja upropastio. O ovome duhu filozofija mnogo ne govori. Sad sam sasvim siguran, kao što zaista imam živu dušu, da je i duh pakosti jedan od najiskonskijih i najjačih nagona, elementarno svojstvo koje u osećajnom životu čovečjem da je smisao njegovom karakteru. Ko nije sto puta sebe uhvatio pri kakvom gadnom ili smešnom činu koji je izvršio samo zbog toga što nije trebalo da ga izvrši? Zar nam nije uvek prijamo, uprkos našem jasnom rasuđivanju, da prekršimo zakon jedino stoga što je zakon? Ovaj duh pakosti, kao što rekoh, sasvim me je upropastio. Neobjašnjiva želja duše da samu sebe muči, da vrši nasilje nad svojom sopstvenom prirodom, da čini nepravdu radi nepravde, nagnala me je na dalja zlostavljanja i podstakla me da još povećam muke nevine bezazlene životinje.
Jednog dana namakoh joj hladnokrvno omču oko vrata i obesih je o jednu granu; obesih je, sa suzama u očima i gorkim kajanjem u srcu - obesih je, jer sam znao da me je volela, jer sam osećao da mi nije dala nikakvog povoda za ovo grozno delo; obesih je, a znao sam da je moj postupak greh, smrtan greh, koji dovodi u opasnost spasenje moje besmrtne duše i udaljuje me možda i od beskrajne milosti premilostivog i strašnog tvorca.
Prve noći posle ovog svirepog dela trže me iz sna uzbuna zbog požara. Zavese oko moje postelje buktale su u plamenu. Cela kuća je gorela. Moja žena, jedna služavka i ja jedva smo spasli živote iz ognja. Sve je bilo uništeno; plamen je progutao sve moje zemaljsko imanje, i ja bez otpora padoh sada u očajanje.
Nisam toliko slab da bih ovu nesreću i grozno delo dovodio u neku zajedničku vezu kao uzrok i posledicu. Ali, ja pričam samo povezani niz činjenica, pa stoga ništa ne bih hteo da izostavim. Idućeg dana posle požara posetio sam ruševine. Svi zidovi, sem jednoga, bili su porušeni, a to je bio unutrašnji zid, otprilike u sredini kuće, uz koji je pre bilo postavljeno uzglavlje moje postelje. Na njemu se gotovo sav malter odupro vatri, zbog toga, tako sam smatrao, što je zid nedavno bio malterisan. Oko ovog zida skupila se gomila sveta, i mnogi od njih kao da su veoma pažljivo posmatrali jedno određeno mesto. Reči „Neobično!“, „Čudnovato!“ i slični izrazi probudiše u meni radoznalost. Priđoh bliže i spazih, na belom zidu, kao utisnuti bareljef jednu ogromnu mačku. Otisak je bio neobično veran prirodnom liku. Životinja je oko vrata imala namaknuto uže.
Kada sam prvo ugledao tu utvaru - jer drukčije nisam mogao ni da pomislim - zgranuh se od čuda i užasa. Polako se pribrah. Setih se da sam obesio mačku iza kuće u vrtu. Na uzbunu zbog požara provalila je gomila u taj vrt, i neko mora da je otkinuo životinju i bacio kroz otvoreni prozor u moju sobu. Verovatno je to učinjeno s namerom da me probude. Kada su se zidovi rušili, pritisnuli su žrtvu moje svireposti uz svezi malter i pod uticaj em vatre kreč se spojio sa amonijakom iz lešine, te je na sebi otisnuo sliku koju sam sada video.
Mada sam bio zadovoljan ovim objašnjenjem, ipak nisam mogao da umirim svoju savest. Čitave mesece proganjala me je slika ove mačke, dok se u meni budilo nekakvo neodređeno osećanje koje mi je ličilo na kajanje. Išao sam tako daleko, da sam čak zažalio što sam izgubio životinju, i po raznim krčmama, koje sam sada često posećivao, počeo sam da tražim mačku, koja bi, što je moguće više, bila slična mrtvoj, ne bi li mogla da je zameni.
Jedne noći dok sam, upola otupeo, sedeo u jednoj isuviše ozloglašenoj jazbini, skrenu mi najedared pažnju na sebe nekakav crn predmet, koji je ležao na ogromnom buretu od rakije ili ruma, koji su predstavljali glavni nameštaj ovog pakla. Pošto sam već poduže neprekidno buljio u tom pravcu, začudio sam se kako nisam ranije opazio taj crni predmet. Primakoh mu se i dodirnuh ga rukom. Bila je to neka velika mačka, isto tako velika kao moj mrtvi ljubimac, i bezmalo, tako mu je bila slična da čovek ne bi mogao da ih razlikuje. Samo, dok Pluton nije imao na sebi nijedne bele dlake, kod ove životinje opazio sam, nesumnjivo, nejasnu belu pegu, koja se protezala gotovo preko celih grudi.
Čim sam dodirnuo mačku, ona se podiže, predući i tarući se o moju ruku, kao da je bila veoma ushićena što sam na nju obratio pažnju. To je bila životinja kakvu sam tražio! Odmah sam hteo da je otkupim od krčmara; ali, on nije ništa tražio za mačku, nije uopšte ništa znao o njoj, jer je dotada nije ni video.
Nastavih da je milujem, a kada sam pošao kući, životinja kao da je htela da me prati. Ja joj to dozvolih, a usput sam se saginjao s vremena na vreme da je pomilujem. U mome stanu odmah se odomaćila i postala brzo ljubimica moje žene.
Posle kratkog vremena, probudi se u meni žestoka odvratnost prema mački. To je bilo baš suprotno mome očekivanju; ni sam ne znam kako i zašto - njeno neprestano ulagivanje najpre mi je postalo dosadno, pa mi se najzad zgadilo. To osećanje zlovolje i odvratnosti pretvorilo se postepeno u najogorčeniju mržnju. Izbegavao sam životinju. Neko osećanje stida i sećanje na moju pređašnju svirepost uzdržavali su me ipak da je ne tučem. Nekoliko nedelja savlađivao sam se da je ne tučem i ne mučim; ali, moja odvratnost rasla je polako. Bežao sam od ove mačke kao od otrovnog daha kuge.
Moju mržnju pojačavalo je i otkriće da je i ovoj mački, kao i Plutonu, iskopano jedno oko. No, baš zbog ove okolnosti porasla je ljubav moje žene prema ovoj životinji, jer je u velikoj meri bila prožeta onim čovečanskim osećanjima, koja su ranije mnome vladala i bila za mene izvor tako česte i čiste radosti.
Što je mene više obuzimala odvratnost prema mački, to je ona prema meni bivala nežnija.
Proganjala me na svakom koraku takvom tvrdoglavošću, o kojoj ću samo teškom mukom kod čitaoca stvoriti približan pojam. Kada bih seo, zavukla bi se pod moju stolicu ili bi mi skočila u krilo i obasula me odvratnim milovanjem. Kada bih ustao da idem, zaplitala bi mi se među noge i skoro bi me srušila, ili bi se zakačila dugim i oštrim kandžama o moj kaput i uspuzala se uz mene. U takvim trenucima bio sam često u iskušenju da je jednim udarcem pesnice usmrtim, ali, svaki put sam odustajao, jedno zbog sećanja na svoj pređašnji zločin, ali, najviše - to moram odmah da priznam - iz bezgraničnog straha od ove životinje.
Taj strah nije bio od telesnih povreda koje bi mačka mogla da mi zada - ne znam ni sam kako bih objasnio svoje čudnovato osećanje. Stid me je da priznam - čak i u ovoj zločinačkoj ćeliji stid me da priznam - da su užas i strah, koje je životinja budila u meni, postajali nepodnošljivi, stvarajući takav košmar da se od njega ne može luđi zamisliti. Žena mi je više puta obratila pažnju na čudnovat oblik bele pege, koju sam već spomenuo, jer je to bila jedina vidljiva razlika između ove životinje i one koju sam umorio. Čitalac će se setiti da se ova pega, bez obzira na veličinu, pokazala prvo samo u nejasnim konturama. Malo-pomalo, razvijajući se jedva primetno, postadoše mutne crte jasnije, mada se moj razum dugo vremena uzalud opirao da u to poveruje. Ocrtavale su oblik jednog predmeta, koji samo sa užasom spominjem, jer mi je više od svega ostalog na svetu ulivao odvratnost i strah tako da bih životinju tukao, samo da sam se usuđivao. Bila je to - velim - slika nečeg strašnog, nečeg groznog - slika vešala! O, užasno, strašno obeležje zločina, agonije i smrti!
Sada sam bio zaista bedan, bedniji od ijednog ljudskog stvora. I jedna glupa životinja, koju sam potcenjivao kao i onu što sam ubio, jedna glupa životinja bila je kadra tako da me muči, mene, čoveka stvorenog po slici uzvišenog Tvorca! Danju me nije puštala ni za trenutak samog, a noću su me svakog časa mučili jezivi snovi i kada bi me iz sna probudio nekakav neiskazani strah, osećao sam topli dah životinje na svome licu i njeno teško telo pritiskivalo mi je grudi kao mora, koja večno tišti i koje se ne možeš osloboditi.
Poslednji, slab ostatak dobrih sklonosti u meni podlegao je takvim mukama. Pakosne misli bile su mi jedini bliski znanci, a to su bile najmračnije, najodvratnije misli. Moja unutrašnja uobičajena izmučenost pretvorila se u divlju mržnju prema svemu i svačemu, prema celom čovečanstvu. A žrtva mojih naglih, čestih i neobuzdanih ispada besnila, bila je, avaj, moja sirota žena, koja je ćutke podnosila sve, mnogo patila, i nikad se nije tužila.
Jednoga dana siđe ona sa mnom radi nekog domaćeg posla u podrum stare kuće, u kojoj smo sada morali da stanujemo zbog svog siromaštva. Mačka pođe za mnom niz strme stepenice i umalo me ne obori, izazivajući u meni bes. Zaboravivši u svojoj izbezumljenosti detinjasti strah koji mi je dosada uzdržavao ruku, zgrabih sekira, zamahnuh na mačku i sigurno bih je smoždio da ju je sečivo zakačilo. Ali, žena mi zadrža ruku. Njeno posredovanje razbukta u meni đavolski bes. Odgurauh je od sebe i razmrskah joj sekirom lobanju. I ne jauknuvši, sruši se ona na zemlju.
Kad sam izvršio odvratno ubistvo, odmah počeh mimo da razmišljam, kako bih sakrio leš. Znao sam da ga ne mogu otpremiti iz kuće ni po danu a ni po noći, a da me ne opaze susedi. Mnogo planova vrzmalo mi se u glavi. Tako sam bio smislio da telo isečem na sasvim male komadiće i da ga spalim. Onda sam hteo da ga zakopam u podrum. Razmišljao sam, takođe, ne bi li bilo bolje da ga bacim u bunar u dvorištu, ili da ga stavim u kakav sanduk, koji bi nosač mogao kao robu da iznese iz kuće. Najzad mi pade na um jedna misao, koja mi se učini najprihvatljivija. Odlučih da leš uzidam u podrum, kao što su, po starim pričama, nekada, u staro doba, radili kaluđeri sa svojim žrtvama.
Podrum kao da je bio stvoren za ovaj cilj. Zidovi su mu bili lako građeni i nedavno olepljeni svežim malterom, kome vlažni vazduh nije dao da se osuši. Sem toga, olakšao mi je posao neupotrebljavani kamin u jednom zidu koji je bio zaravnjen i izjednačen sa ostalim zidovima. Nisam sumnjao da ću na ovoj strani lakše povaditi cigle, i da ću, pošto leš sakrijem unutra, otvor moći tako zazidati da niko nikad ništa ne posumnja.
Nisam se prevario u svom računu. Jednom gvozdenom polugom rasklimao sam i povadio cigle, zatim sam pažljivo naslonio leš na unutrašnji zid, podupro ga tako da je stajao uspravno, a rupu sam opet zazidao bez velike teškoće, isto onako kao što je i pre bilo. Uspeo sam bez mnogo muke da zamesim neku vrstu maltera, koji nije mogao da se razlikuje od onoga po ostalim zidovima, i da njime pažljivo premažem svoje zidarsko delo. Kada je i to bilo gotovo, osećao sam se veoma zadovoljnim što je sve u redu. Nije mogao da se opazi ni najmanji trag moga rada. Sa poda sam uklonio otpatke sa najvećom pažnjom. Obazirao sam se pobednički i rekao samom sebi: „Bar ovde mi rad nije bio uzaludan“.
Zatim sam potražio mačku, koja je bila kriva za svu tu nesreću; bio sam čvrsto odlučio da je smaknem. Da mi je u tom trenutku istrčala na put, sudbina bi joj bila zapečaćena. No, lukava životinja beše videla moj pomamni nastup, pa kao da je znala da mi u sadašnjem raspoloženju ne sme izaći pred oči. Nemoguće je zamisliti ili opisati ono duboko, blaženo osećanje olakšanja, koje sam osetio, jer je bilo nestalo proklete životinje. I noću me je ostavila na miru, te sam spavao dubokim i mirnim snom prvi put posle one noći kad sam je doveo kući. Ali, spavao sam, spavao, iako je teško ubistvo ležalo na mojoj duši.
Prođe drugi i treći dan, a moj mučitelj se ne pojavi. Odahnuo sam, još jednom kao slobodan čovek. Životinja je od užasa pobegla od kuće za svagda. Nikad je više neću videti! Mojoj sreći nije bilo kraja! Sećanje na moje odvratno delo malo me je uznemiravalo. Povede se čak i istraga, ali, naravno, ništa ne bi pronađeno. Štaviše, morao sam da dopustim i kućnu premetačinu; ali i ona prođe bez uspeha. Spokojno sam mogao očekivati srećnu budućnost.
Četvrtog dana posle ubistva banu neočekivano policija, da još jedanput izvrši pretres. Pošto sam bio uveren da se moje skrovište ne može naći, na meni se nije opažao ni najmanji trag zbunjenosti. Činovnici me pozvaše da ih pratim pri ovoj kućnoj premetačini. Nijedan budžak ni ugao ne ostaviše nepregledan. Najzad, siđoše po treći ili četvrti put u podrum. Išao sam pred njima, ne zadrhta mi nijedan mišić, dok mi je srce tako mimo kucalo kao kod čoveka koji spava čiste savesti. Skrštenih ruku na grudima, koračao sam bezbrižno po podrumu. Smatrajući da su završili svoj posao, policajci se spremahu da idu. Grudi moje htedoše da prsnu od radosti. Morao sam naći i neku pobedničku reč kojom bih udvostručio njihovo uverenje o mojoj nevinosti.
Gospodo - rekoh, dok su se peli uz stepenice - radujem se mnogo što sam ublažio vašu sumnju. Želim vam u budućnosti svako dobro i malo više uljudnosti. Nego, gospodo, ovo je veoma dobro građena kuća. (U besnoj želji da kažem nešto spokojnim glasom, teško da sam znao šta uopšte govorim.) Mogu vam reći, jedna izvanredno solidna kuća. Ovi zidovi - vidite li, gospodo? - veoma su jaki. I tada, luđački kočoperan, stadoh da udaram žestoko palicom koju sam držao u ruci, baš po onom zazidanom mestu, iza koga je bilo mrtvo telo moje mile žene.
Kad... sačuvaj i odbrani me Bože od kandži sataninih! - tek što se stišao odjek mojih udaraca a iz groba odgovori jedan glas: kao vapaj, koji je isprva bio tih i malaksao, kao piska malog deteta; ali odmah zatim pređe u tako neprekidan zvonak jauk, da groznijeg nikad nisam čuo, pa onda odjeknu stravično, pobedničko zavijanje kakvo može da dopre samo iz pakla, iz grla onih koji su osuđeni na večne muke.
Nemoguće je da ispričam šta sam osetio u tom trenutku! Izvan sebe, zateturah se prema suprotnom zidu. Jedan trenutak, činovnici su stajali na stepenicama nepokretni i obuzeti užasom. Ali, odmah zatim latiše se posla desetak snažnih ruku da razore zid. Kada se zid srušio, pred njihovim očima, uspravan, obliven krvlju pokaza se leš, koji je već jako počeo da trune. A na glavi leša, širom razjapljenih crvenih čeljusti i jednim sjajnim okom, čučala je grozna mačka, koja me je svojom moći navela na ubistvo i sad me izdajničkim svojim glasom predala dželatima. To čudovište bio sam zazidao u grob zajedno sa mrtvim telom.
1843.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:19

Слика

UKRADENO PISMO
Nil sapientiae odiosius acumine nimio.

Mudrosti ništa nije mrskije odpreteranog oštroumlja.
Seneka

Jedne vetrovite večeri, ujesen 18.., u Parizu, dvostruko sam uživao u društvu mog prijatelja S. Ogista Dipena, dok smo, razmišljajući i pušeći lule, sedeli u njegovoj maloj biblioteci, u ulici Dono br. 33, treći sprat, Faubourg St. Germain. Ćutali smo razmišljajući više od jednog sata; posmatraču sa strane moglo se učiniti da smo obojica zauzeti jedino pušenjem. Što se mene tiče, ja sam u mislima ponavljao najzanimljivija mesta iz razgovora koji smo imali početkom večeri; razmišljao sam o stvarima u vezi sa ulicom Morg i misterijem oko ubistva Marije Rože. Došao sam do zaključka da ta dva događaja imaju međusobnu vezu, kad se vrata našeg stana otvoriše i pred nama se pojavi gospodin G., prefekt pariške policije.
Poželesmo mu srdačnu dobrodošlicu; o njemu smo imali mišljenje da je zabavan čovek, ali nismo mnogo cenili njegove sposobnosti. Nismo ga bili videli već nekoliko godina. Sedeli smo dotle u mraku, i Dipen sad ustade da upali lampu, ali ponovo sede ne učinivši to, jer G. reče da je došao da se savetuje sa nama, ili, bolje rečeno, da traži savet od mog prijatelja, u vezi s jednom zvaničnom stvari koja mu je zadavala dosta brige.
- Ako je u toj stvari potrebno razmišljanje - primeti Dipen, koji beše ustao da zapali lampu - mnogo ćemo bolje stići do cilja ovako u mraku.
- Još jedna vaša nastrana besmislica - reče prefekt, koji je imao običaj da kaže za sve stvari da su „nastrane“ ukoliko su one bile iznad njegova shvatanja, a takvih „nastranosti“ za njega je bilo neizmerno mnogo.
- Sasvim tačno - reče Dipen, pošto ponudi posetiocu lulu i privuče mu jednu udobnu stolicu.
- Kakva je nevolja? - upitah.
- Nadam se da nije opet neko ubistvo?
- O ne? Nije u pitanju ubistvo. Cela stvar, zaista, toliko je prosta, i ja nimalo ne sumnjam da ćemo je mi zajednički veoma lako rešiti; sem toga, smatrao sam da bi Dipen voleo da čuje pojedinosti, jer je u pitanju krajnja nastranost.
- Prosto i nastrano - reče Dipen.
- Pa, da. Ali, ipak, ne sasvim. Stvar je u tome što smo svi mi u priličnoj nedoumici, jer je stvar toliko prosta a ipak nas je sve redom dovela u zabunu.
- Možda vas je baš to što je stvar preterano prosta navelo na grešku - reče moj prijatelj.
- Govorite besmislice! - odgovori prefekt, smejući se srdačno.
- Možda je misterija suviše obična - reče Dipen.
- Oh, dragi Bože! Ko je još čuo ovako nešto?
- Možda suviše očigledna?
- Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ho-ho-ho! - smejao se grohotom naš posetilac veoma raspoložen. -Oh, Dipen, umreću od smeha!
- Pa, u čemu je, najzad, cela stvar? - zapitah.
- Lepo, reći ću vam - odgovori prefekt, pošto povuče dugo i duboko iz lule, smeštajući se u fotelju. - Ispričaću vam sve u nekoliko reči. Ali, pre no što počnem, dozvolite mi da vas upozorim da je u pitanju stvar koja zahteva najveću tajnu i da ću posigurno izgubiti položaj koji sad zauzimam ako se dozna da sam u tu stvar posvetio bilo koga.
- Nastavite - rekoh.
- Ili nemojte - reče Dipen.
- Pa, lepo. Primio sam lični izveštaj sa jednog veoma visokog mesta da je izvestan dokumenat od neobično velike važnosti ukraden iz kraljevskih apartmana. Zna se osoba koja ga je ukrala: to je van svake sumnje. Videli su je kada je uzela dokumenat. Zna se isto tako da je dokumenat još uvek kod nje.
- Kako se to zna? - zapita Dipen.
- To je jasan zaključak - odgovori prefekt - koji nam da je sama priroda dokumenta i posledice koje bi se odmah pojavile čim bi dokumenat prestao da bude vlasništvo lopova. Drugim rečima, da bi ga upotrebio, on mora dobro da spremi plan za njegovu upotrebu.
- Budite malo jasniji - rekoh.
- Pa, ja mogu da idem toliko daleko da kažem da taj dokumenat daje pritežaocu izvesnu vlast na izvesnom mestu, gde je ta vlast ogromno važna. Prefekt je bio počeo da govori diplomatskim rečnikom.
- Ja još uvek ne razumem potpuno - reče Dipen.
- Ne? Dobro. Otkrivanje dokumenta trećoj osobi, koja neće biti imenovana, dovelo bi u pitanje čast osobe na veoma visokom položaju: ta okolnost da je pritežaocu dokumenta preimućstva nad uzvišenom osobom čija se čast i spokojstvo nalaze u velikom riziku.
- Ali to preimućstvo - umešah se - zavisiće od toga da li kradljivac zna da pokradeni zna
ko je kradljivac. Ko će se usuditi...
- Kradljivac - reče G. - je ministar D., koji se usuđuje da čini sve, od najpristojnijih do najnepristojnijih stvari. Način na koji je krađa izvršena isto toliko je vešt koliko i smeo. Dokumenat o kome je reč - priznaću da je to jedno pismo - dobila je jedna osoba koja je bila pokradena u kraljevskom budoaru. Za vreme dok je ta osoba čitala pismo, bila je iznenađena ulaskom jedne druge visoke ličnosti, od koje je ona naročito imala razloga da pismo sakrije. Posle uzaludnih pokušaja da pismo stavi u fioku, ta osoba je bila prinuđena da ga ostavi na sto onako otvoreno. Adresa je bila odozgo, dok je sadržaj bio nevidljiv i pokriven. U tom kritičnom trenutku ušao je ministar D.; njegovo levo oko smesta je primetilo pismo, prepoznalo rukopis na adresi, primetilo zabunu osobe kojoj je pismo bilo adresirano, i on je proniknuo u tajnu. Radeći brzo i vešto, kao što je to njemu već svojstveno, izvadio je jedno pismo približno slično pismu o kome je reč, otvorio ga nameravajući da ga pročita, a zatim ga stavio blizu onog prvog. Referisao je oko petnaest minuta o državnim poslovima. Najzad, odlazeći, uzeo je sa stola pismo koje nije njemu pripadalo. To je primetila osoba čije je bilo pismo, ali, prirodno, nije mogla da obrati pažnju na to u prisustvu treće osobe koja je stajala blizu nje. Ministar je izišao ostavljajući svoje sopstveno pismo - beznačajno pismo - na stolu.
- Sad, dakle - reče Dipen - imate iscrpno objašnjenje za ono što ste vi nazvali preimućstvom - kradljivac zna da pokradeni zna koje kradljivac.
- Tako je - reče prefekt - a vlast koja je time stečena za vreme nekoliko proteklih meseci uticala je na političke poslove u zastrašujućem obimu. Pokradena osoba svakim danom sve više je ubeđena da treba ponovo da dođe do svoga pisma. Ali to, prirodno, ne može da postigne javno. Na kraju krajeva, dovedena do očajanja, osoba je celu stvar poverila meni.
- A kojoj bi drugoj - reče Dipen, usred jednog divnog koluta dima - kojoj bi drugoj oštroumnoj osobi, u licu agenta, mogla da bude poverena ta stvar?
- Vi mi laskate - odgovori prefekt - ali je mogućno da takvo mišljenje može da bude prihvaćeno.
- Jasno - rekoh - kao što ste primetili, da je pismo još uvek kod ministra; dokle god je kod njega a nije upotrebljeno, to mu daje tu vlast? Sa upotrebom pisma nestaje i vlasti.
- Tačno - reče G. - Na osnovu tog zaključka ja sam nastavio da radim. Prva mi je briga bila da izvršim podroban pretres u ministrovoj kući. Glavna teškoća pri tome nalazila se u okolnosti što sam morao da tražim bez njegovog znanja. Usled svega toga nalazio sam se u opasnosti da mu dam razlog da nam pokvari plan.
- Ali - rekoh - vi ste potpuno au fait105 što se tiče pretresa. Pariška policija radila je te stvari često i ranije.
- O, da. Zbog toga se ja nisam uznemiravao. Ministrove navike davale su mi, takođe, veliko primućstvo. On je često odsutan od kuće po celu noć. Njegova posluga nije velika. Sluge spavaju daleko od odaja gospodarevih, a kako su u većini Napolitanci, nije ih teško napiti. Ja imam ključeve, kao što znate, kojima mogu da otvorim svaku sobu ili kabinet u Parizu. Za vreme od tri meseca nije prošla noć koju ja većim delom ne bih iskoristio, i to lično, za pretre-sanje kuće ministra D. U pitanju je moja čast, i, da odam tajnu, nagrada je ogromna. I tako ja nisam odustao od traženja sve dok nisam postao sasvim siguran da je lopov lukaviji od mene. Siguran sam da sam preturio svaki budžak i svaki ugao mesta na kome je bilo mogućno da je pismo sakriveno.
- Ali, zar nije mogućno - dodadoh - da pismo može isto tako da bude u ministrovom vlasništvu, što je nesumnjivo tačno, iako je sakriveno na nekom drugom mestu, a ne u samoj njegovoj kući?
- Teško da je to mogućno - reče Dipen. - Sadašnje izuzetne prilike na dvoru, a naročito intrige za koje se zna da je u njih umešan D., daju trenutnu važnost dokumentu - verovatnošću da bude izvađen svakog trenutka - a to je isto toliko važno koliko i biti vlasnik pisma.
- Verovatnošću da bude izvađeno? - upitah.
- To će reći da bude uništeno - reče Dipen.
- Tačno - primetih. - Pismo se nalazi u kući. Da se ono nalazi u ministrovom vlasništvu možemo smatrati kao više nego sigurno.
- Sasvim - reče prefekt. - Dvaput je bio napadnut iz zasede od „razbojnika“, i bio je pažljivo pretresen pod mojim ličnim nadzorom.
- Mogli ste da uštedite sebi tu neprijatnost - reče Dipen. - D., pretpostavljam, nije potpuna budala, pa, pošto to nije, sigurno je predvideo te napadače kao nešto sasvim prirodno.
- Nije potpuna budala - reče G. - Ali je pesnik, smatram, samo jedan korak od budale.
- Tačno - reče Dipen zamišljeno, posle jednog dubokog dima iz lule - ja sam takođe pravio izvesna smešna stihotvorenija.
- Pretpostavljam - rekoh - da ste podrobno vršili pretrese.
- Nego šta! Radili smo svojski i tražili svuda. Ja imam veliko iskustvo u tim stvarima. Pretresao sam unutrašnjost zgrade, sobu po sobu; celu nedelju, iz noći u noć, posvećivao sam samo jednoj sobi. Pretražili smo, najpre, nameštaj u svakom apartmanu. Otvorili smo sve moguće fioke. Pretpostavljam da znate da za jednog iskusnog policijskog agenta ne postoji takozvana tajna fioka. Šašavko je svaki čovek koji veruje da će ga „tajna“ fioka sačuvati od pretresa ove vrste. Radili smo ovako. Uzme se izvestan prostor ili zapremina - predviđena za svaki orman. Zatim bi izvukli linije, pedeseti deo te linije nikako nam nije mogao promaći. Posle ormana prešli smo na stolice. Jastuke na stolicama ispitivali smo finim dugačkim iglama, koje ste videli da ja upotrebljavam. Sa stolova smo skidali gornji deo.
- Zašto to!
- Ponekad je gornji deo stola, ili neki drugi sličan deo nameštaja, podignut od lica koje želi da sakrije neku stvar; zatim je noga izbušena i stvar stavljena u šupljinu, a gornji deo opet stavljen na svoje mesto. Gornja i donja ploča kreveta upotrebljavaju se takođe za taj cilj.
- Zar šupljina ne može da bude otkrivena kucanjem? - pitao sam.
- Nikako; kad se predmet stavi u šupljinu, preostali prostor se popuni pamukom. Uostalom, u našem slučaju bili smo prinuđeni da tražimo bez kucanja.
- Ali vi niste mogli podići - niste mogli da raskomadate sve delove nameštaja u koje je po vašem mišljenju bilo mogućno nešto sakriti. Pismo može da bude savijeno u tanki spiralni svitak, koji se ne bi razlikovao mnogo po obliku ili veličini od velike pleteće igle, i u tom obliku bilo bi mogućno uvući ga u prečagu stolice, na primer. Niste valjda rastavili sve stolice?
- Svakako ne; ali smo učinili nešto bolje - ispitali smo noge svih stolica u hotelu, i dabome, zglobove svih vidova nameštaja, pomoću veoma jakog mikroskopa. Ako bi se našao trag povrede, mi ne bismo oklevali da taj komad nameštaja rastavimo smesta. Jedno zrno prašine koje ostavlja burgija moglo je da se vidi pod mikroskopom kao jabuka. Svaka neurednost u lepljenju - svaka neobična hrapavost u sastavljanju - bila je dovoljan razlog za rasklapanje.
- Uveren sam da ste ispitali ogledala, između daske i srebrne ploče, zatim krevete i posteljinu, a isto tako zavese i tepihe.
- Još kako; a kad smo bili potpuno završili sa pregledom svakog komada nameštaja na taj način, onda smo počeli da pretražujemo samu kuću. Podelili smo njenu unutrašnju površinu na delove koje smo obeležili brojevima, tako da ništa nije moglo da nam promakne; zatim smo ispitali svaki kvadratni santimetar celog mesta, uključujući tu i dve kuće koje su se neposredno graničile sa ministrovom, i to mikroskopom, kao i ranije.
- Dve susedne kuće! - uzviknuh. - Mora da ste imali đavolskih neprilika.
- Pa i jesmo; ali ponuđena nagrada je ogromna.
- Niste izostavili ni zemljište oko kuće?
- Celo zemljište je popločano ciglama. To nam je zadalo prilično truda. Ispitali smo travu između cigala i našli da je nepovređena.
- Pregledali ste i papire koji su pripadali g. D. svakako, a i knjige u biblioteci?
- Razume se. Otvorili smo svaki paket i zavežljaj; nismo samo otvarali knjige, već smo okrenuli svaki list svake sveske, ne zadovoljavajući se prostim treskanjem, kao što to imaju običaj da rade neki naši policajci. Takođe smo merili debljinu svake korice, i to veoma pažljivo i uz pomoć najsavesnijeg mikroskopskog ispitivanja. Ako je neka od korica imala skorašnju povredu, bilo je isključeno da nam ta okolnost ne padne u oči. Pet ili šest svezaka ispitali smo uzdužnim probijanjem igala, baš zbog sumnjivih korica.
- Ispitali ste i pod ispod tepiha?
- Bez sumnje. Pomerili smo svaki tepih i ispitali ivice mikroskopom.
- A tapete na zidovima?
- Da.
- Tražili ste u podrumima?
- Jesmo.
- Onda - rekoh - mora da ste napravili rđav proračun, a pismo nije negde na mestu, kao što ste pretpostavili.
- Plašim se da ste u pravu - reče prefekt. - Šta mi vi savetujete da činim sad, Dipen?
- Još jednom da pretražite celo mesto.
- To je sasvim uzaludno - odgovori G. - Ja sam isto toliko siguran da pismo nije u kući, kao što sam siguran da sam živ.
- Nemam boljeg saveta da vam dam - reče Dipen. - Vi, svakako, imate podroban opis pisma?
- O, da! - tu prefekt izvadi beležnicu, iz koje nam u trajanju jednog minuta pročita unutrašnji, a naročito spoljni izgled dokumenta. Ubrzo pošto završi sa opisom, on nas napusti, toliko potišten koliko nikad ranije nisam imao prilike da vidim tog dobrog gospodina.
Otprilike mesec dana kasnije on nam opet dođe u posetu i nađe nas približno u istom raspoloženju kao i prvi put. Uze lulu, potegnu, i upusti se u beznačajan razgovor. Najzad ja rekoh:
- Dakle, G., kako stoji stvar sa ukradenim pismom? Pretpostavljam da ste najzad promenili
mišljenje i da ste uvideli da je jedina mogućnost prevariti ministra?
- Neka je proklet, jesam! Ponovo sam tražio u međuvremenu, kao što je Dipen savetovao -ali to je sve bilo uzaludan posao, kao što sam unapred znao da će biti.
- Kolika je, rekoste, ponuđena nagrada? - upita Dipen.
- Pa, veoma velika suma... vrlo izdašna nagrada... Ne bih voleo da kažem kolika je tačno; ali jednu stvar želim da kažem, a to je da neću oklevati da dam moju ličnu nagradu od pedeset hiljada franaka svakome ko bi mi mogao dostaviti to pismo. Stvar je u tome što pismo svakim danom dobija sve veću važnost; nedavno je nagrada udvostručena. Ako bude i utrostručena u međuvremenu, ja ne mogu da učinim ništa više no što sam učinio.
- Pa da - reče Dipen, otežući reči, između dimova iz njegove lule - ja zaista mislim, G., da se vi niste potrudili... do krajnjih granica u toj stvari. Vi biste morali raditi... malo više, po mome mišljenju, a?
- Kako? Na koji način?
- Pa... puf, puf... vi biste morali... puf, puf ... upotrebni savet po tom pitanju, a?... Puf, puf... Sećate li se priče o Abernetiju?
- Ne. Manite se Abernetija.
- Sigurno. Manimo ga se vrlo rado. Samo jedno: neka bogata cicija izmisli plan kako da čuje od tog Abernetija lekarsko mišljenje. Pošto je započeo u tom cilju običan razgovor u privatnom društvu, on ispriča slučaj svom lekaru, kao da se slučaj tiče neke izmišljene ličnosti.
- Pretpostavimo - reče cicija - da su njegovi simptomi takvi i takvi; sad, doktore, šta biste mu vi prepisali da uzme?
- Da uzme! - reče Aberneti - pa, da uzme savet, bez sumnje.
- Ali - reče prefekt malo zbunjeno - ja sam sasvim spreman da uzmem savet i da platim za njega. Ja ću zaista dati pedeset hiljada franaka svakome ko mi pomogne u ovoj stvari.
- U tom slučaju - odgovori Dipen otvarajući fioku i vadeći čekovnu knjižicu - vi mi možete smesta ispuniti ček na pomenutu sumu. Kad potpišete, ja ću vam uručiti pismo.
Bio sam zapanjen. Prefekt je izgledao potpuno kao gromom pogođen. Nekoliko minuta ostade nepokretan i ćutljiv, gledajući s nevericom moga prijatelja otvorenih usta, očima koje kao da bejahu ispale iz duplji; zatim, pribravši se donekle, on dohvati pero i posle izvesnog kolebanja i povremenih pogleda najzad ispuni ček na pedeset hiljada franaka, potpisa se, pa ga pruži preko stola Dipenu, koji ga pažljivo savi i stavi u svoju beležnicu. Zatim otvori jednu fioku, izvadi odande jedno pismo i predade ga prefektu. A ovaj činovnik ga zgrabi van sebe od radosti, otvori ga drhtavim rukama, baci brz pogled na sadržinu, zatim pojuri ka vratima, žureći iz sobe i iz kuće bez ikakvog ustručavanja, ne ispustivši ni glaska od trenutka kad mu Dipen ponudi da ispuni ček.
Kad on ode, moj prijatelj pristupi izvesnom objašnjenju.
- Pariški policajci su izvanredno sposobni u svom poslu. Oni su lukavi, pametni, uporni i prilično upoznati sa svim onim što im njihova dužnost nalaže da znaju. Ali izlaganjem G.-a o načinu istraživanja mesta u kući D. ja nisam bio potpuno zadovoljan - bar što se tiče obima radova koje je on preduzeo.
- Obima radova koje je on preduzeo? - rekoh.
- Da - odgovori Dipen. - primenjene mere nisu uvek jedino najbolje u svojoj vrsti, a daleko su od toga da budu sasvim savršene. Ako se pismo nalazi u oblasti njihovog istraživanja, ti ljudi bi ga bez svake sumnje našli.
Ja se samo nasmejah, ali izgledalo je da je sve što je rekao bilo sasvim ozbiljno.
- Prema tome, mere su - nastavi on - bile dobre u suštini, i dobro primenjene, ali njihov nedostatak leži u njihovoj primeni na slučaj i na ličnost. Čitav niz neobično smišljenih sredstava za prefekta su neka vrsta Prokrustove postelje, prema kojoj je on nasilno prilagodio svoje planove. Ali on je neprestano grešio bivajući preterano dubok ili preterano površan u vezi sa problemom, a mnogi đačić je razložniji od njega. Ja poznajem jednog od osam godina čiji su uspesi u pogađanju u igri „par-nepar“ izazvali opšte divljenje. To je prosta igra i igra se sa piljcima. Jedan od igrača drži u ruci izvestan broj kamenčića i pita drugog igrača da li mu je broj par ili nepar. Ako je pogodak tačan, pogađač dobija jedan, ako je rđav - gubi jedan kamenčić. Dečak o kome pričam dobio je sve kamenčiće u školi. Razume se, on je imao izvestan princip u pogađanju. A on je počivao na prostom posmatranju i odmeravanju lukavstva njegovog saigrača. Na primer, ako bi njegov saigrač bio neki ovejani glupak, i sa zatvorenom rukom pitao, je l' par il' nepar?“ naš đačić odgovori „par“, i izgubi, ali prilikom drugog pogađanja on dobije, jer on rasuđuje u sebi: „glupak je dobio prvi put, njegovo lukavstvo nije veće od moga da opet sakrije par“, i on bira par i dobija. Dalje, sa glupakom za stepen pametnijim od prvog on će rasuđivati ovako: „ovaj drugar je video da sam u prvom slučaju pogodio par, i on će se poslužiti, po prvom impulsu, izvesnom varijacijom između para i nepara, kao što je radio prvi glupak, ali posle mu padne na pamet da je to suviše prosta varijacija, pa se najzad odlučuje za nepar, kao što je i nameravao prvo. Prema tome mislim da je „nepar“ - on kaže nepar i dobija. Šta u krajnjoj liniji predstavlja taj način rasuđivanja đačićevog, koga su njegovi drugovi nazvali „batlijom“?
- To je prosto - rekoh - neka vrsta izjednačavanja oštroumnosti onoga koji pogađa sa oštroumnošću njegovih protivnika.
- Tako je - reče Dipen - a na osnovu ispitivanja dečakovog kojim je on postigao uspeh u pogledu izjednačavanja ja sam dobio sledeći odgovor: „Kad želim da doznam koliko je mudar ili glup, ili koliko je dobar ili nepošten neko, ili o čemu misli u datom trenutku, ja podešavam izraz svoga lica koliko je god moguće približnije njegovom, a zatim čekam da vidim kakve misli ili osećanja izbijaju u mojoj svesti ili srcu, pa ih upoređujem i dovodim u vezu sa izrazom“. Taj odgovor đačića leži u osnovi svih veštačkih mudrosti, koje su pripisivane La Rošfukou, La Božiou, Makijaveliju i Kampaneli.
- A to - rekoh - izjednačavanje pameti onoga koji pogađa sa pameću njegovog protivnika zavisi, ako sam vas pravilno razumeo, od tačnosti kojom je sposobnost protivnika ocenjena.
- U praktičnom smislu zavisi od toga - odgovori Dipen - a prefekt i njegova družina grešili su tako često, prvo, odbacujući to izjednačavanje, i, drugo, rđavim ocenjivanjem ili, bolje, potcenjivanjem sposobnosti ličnosti kojom su bili zauzeti. Oni su uzimali u obzir samo svoj sopstveni pojam o sposobnostima; tražeći nešto skriveno, oni su obraćali pažnju samo na način na koji bi oni to sakrili. Oni su u priličnoj meri u pravu - njihova sposobnost je izrazito prosečna sposobnost jedne mase; ali, kad je lukavstvo izvesnog prestupnika drukčija u suštini od njihovog, prestupnik ih svakako pobeđuje. To se uvek dešava kad je nečija sposobnost iznad, i veoma često kad je ispod njihove sposobnosti. Oni nemaju raznolikosti u principu istraživanja; u najboljem slučaju, kad je u pitanju neka neobična nagrada, oni ocenjuju ili preuveličavaju svoj stari način prakse, ne dirajući u svoje principe. Šta je, na primer, u slučaju D.-a učinjeno da bi se izmenio princip rada? Šta znači sve to bušenje, ispitivanje, osluškivanje, ispitivanje mikroskopom, ta podela prostora zgrade na izračunate kvadratne santimetre - nije li sve to samo jedno preuveličavanje primene jednog principa ili čitavog niza principa istraživanja, koji se zasnivaju na nizu poznatih iskustava o ljudskoj sposobnosti, a koje je prefekt usvojio u svojoj dugoj praksi prilikom ispunjavanja dužnosti? Zar niste opazili da on potpuno veruje da svaki čovek krije pismo - ako ne baš u rupi izbušenoj stvrdlom u nozi od stolice - ono bar, u nekom zabačenom holu ili uglu, savetovan da tako učini od onog istog duha koji savetuje čoveka da sakrije pismo u provrtenoj rupi u nozi od stolice? Zar niste primetili takođe da su takvi resherche budžaci za skrivanje prilagođeni samo za obične prilike, a njih će izabrati samo ljudi običnih sposobnosti, jer u svim slučajevima skrivanja položaj sakrivenog predmeta, njegov položaj na taj resherche načinje u prvom redu mesto koje bi se moglo pretpostaviti i koje se pretpostavlja, te, odatle, njegovo pronalaženje ne zavisi samo od pronicljivosti nego takođe i od proste brižljivosti, strpljenja i odlučnosti onih koji traže. A kad je u pitanju važan slučaj, ili, što je isto u očima policajca, kad je nagrada velika, kvaliteti ljudi koji su u pitanju nikad ne dolaze u sumnju. Vi ćete sad shvatiti šta ja mislim kad tvrdim da bi, ako je ukradeno pismo sakriveno ma na kom mestu u granicama prefektovog istraživanja - drugim rečima ako je princip tog skrivanja bio usvojen po principima prefektovim - pronalaženje bilo veoma lako. Međutim, ovaj činovnik se grdno prevario, i njegov poraz u velikoj meri je posledica pretpostavke da je ministar glupak, pošto je poznato da naginje pesništvu. Svi pesnici su glupaci, to prefekt dobro zna, i on je kriv samo zbog toga što je non distributio medii106 odatle izvukao zaključak da su sve budale pesnici.
- A je li on zaista pesnik? - zapitah.
- Znam da su njih dva brata, a obojica su poznati kao ljudi od pera. Ministar je, mislim, pisao naučne rasprave o diferencijalnom računu.
- On je matematičar, a ne pesnik?
- Varate se. Ja ga znam dobro - on je i jedno i drugo. Dobar je i kao pesnik i kao matematičar; da je samo matematičar on ne bi imao da rasuđuje uopšte, a to bi te još kako išlo u račun prefektu.
- Iznenađujete me - rekoh - takvim mišljenjem, koje je u oprečnosti sa usvojenim mišljenjem celog sveta. Ne nameravate valjda da poništite vekovima usvojeno mišljenje. Matematičko rasuđivanje odavno se smatra kao rasuđivanje par exellence.
Il y a aparier- odgovori Dipen, citirajući Šamfora, que toute idee publigue, toute convention regue, est une sottise, car elle a convenu au plus grand nombre?107 Matematičari su, slažem se sa vama, učinili mnogo da pronađu dobro poznate zablude na koje vi ciljate, a istina je najveća zabluda od svih njihovih pronalazaka. Sa dostojnom umešnošću i u najboljoj nameri, na primer, oni su uveli izraz „analiza“ i dodali ga algebri. Francuzi su pronalazači te osobite laži, ali ako je izraz od ikakve važnosti, ako reči izvlače kakvu korist od prisposobljavanja, onda „analiza“ znači „algebra“, isto toliko kao što u latinskom „ambitus“ znači „ambicija“, „religio“ „religija“, ili „homines honesti“ „red plemića“.
- Vidim ja da ste u svađi s nekim matematičarima u Parizu - rekoh - ali nastavite.
- Ja sporim o korisnosti, a samim tim o vrednosti tog rasuđivanja koje se primenjuje u bilo kojem naročitom obliku, drukčijem no što je to apstraktna logika. Sporim naročito o rasuđivanju koje je proisteklo iz matematičkih izučavanja. Matematika je nauka o formi i veličini, matematičko rasuđivanje je samo logika dodata razmišljanjima o formi i veličini.
Velika zabluda je pretpostavka da su čak i istine takozvane čiste algebre apstraktne ili opšte istine. A ta zabluda je toliko čuvena da se ja zaista čudim kako su je primili širom sveta. Matematički aksiomi nisu aksiomi opšte istine. Ono što je tačno za odnos - u pogledu forme i veličine, često je veoma pogrešno, na primer, u pogledu na moral.
U ovoj drugoj nauci obično je netačno da su sastavni delovi jednaki celini. I u hemiji postavka nije tačna. U pogledu motiva nije tačna iz dva razloga, jer svaka od datih vrednosti ne mora neophodno da bude vrednost kad je sastavni deo celine, kao kad je vrednost kad stoji sama za sebe. Ima bezbroj drugih matematičkih istina, koje su to samo u granicama odnosa. Ali, matematičar ih, po navici, brani sa stanovišta određenih istina, kao da se one sasvim uopštene mogu promeniti kao što ih svet, u stvari, i zamišlja. Brajant u svojoj veoma učenoj „Mitologiji“ pominje jedan istovetni izvor omaški, kad kaže: „...da, iako se u paganske motive ne veruje, ipak se mi stalno zaboravljamo i izvodimo zaključke iz njih, kao da su zaista stvarni“. Međutim, ti matematičari, koji su i sami pagani, veruju takođe u „paganske motive“ i donose zaključke na osnovu njih, ne toliko zbog zaboravnosti, koliko zbog neuračunljive nesposobnosti.
Ukratko, ja još nisam sreo samo matematičara koji ne bi verovao u jednake korene, ili matematičara koji ne bi tajno smatrao za vrhunac svoje vere da je x2+px apsolutno i nepobitno ravno q. Recite jednom od te gospode, kao za probu, molim vas, da se može desiti da x2+px nije uvek ravno q, i, pošto mu objasnite šta ste time hteli da kažete, bežite dalje od njegovog domašaja, jer će se sigurno postarati da vas izbije.
- Hoću da kažem - nastavi Dipen, dok sam se ja samo smejao njegovim poslednjim mislima - da prefekt ne bi imao nikakve potrebe da mi da ovaj ček, da je matematičar bio samo matematičar. Međutim, ja ga znam i kao matematičara i kao pesnika, i koje mere su bile prilagođene njegovoj sposobnosti, toliko sam uzeo u obzir okolnosti u kojim se nalazio. Ja ga znam kao dobro vaspitanog čoveka i kao drskog intriganta. Takav čovek, zaključio sam, neće dozvoliti da bude okrivljen običnim policijskim postupkom u poslu. On nije mogao da ne predvidi - a događaji su dokazali da je predvideo - zasede kojima je bio podvrgnut. On je morao predvideti, zaključio sam, tajno pretraživanje njegovog prebivališta. Njegovo često odsustvo od kuće noću, koje je prefekt pozdravio kao izvestan uslov za svoj uspeh, smatrao sam samo za lukavstvo, da bi pružio mogućnost policiji za podroban pretres i da je na taj način što brže ubedi da donese zaključak, do koga je G. u stvari najzad i došao, da pismo nije na prostoru njegovog prebivališta. Siguran sam, takođe, da je ceo tok misli koje sam vam sad sa izvesnom teškoćom u pogledu pojedinosti izneo, odnosno nepromenljivosti policijskog postupka u traženju sakrivenih stvari - siguran sam da je ceo taj tok misli posigurno prošao kroz ministrovu glavu. To ga je obavezno nateralo da prezre obične budžake za sakrivanje. Ne bi mogao, razmišljao sam, da bude toliko slabodušan a da ne vidi da bi mnogo zamršenija kao i najobičnija fioka njegove kuće bila isto tako otvorena, kao što bi se to moglo desiti u njegovom javnom kabinetu; znao je da bi sva ta mesta bila dostupna očima, ispitivanjima, svrdlima i mikroskopima prefektovim. Uvideo sam, najzad, da će se on rukovoditi, što je sasvim prirodno, jednostavnošću. Vi ćete se setiti možda kako se prefekt svirepo smejao kad sam ja ukazao prilikom našeg prvog susreta da je sasvim mogućno da za njega predstavlja najveću teškoću baš to što je misterija veoma prosta.
- Da - rekoh - sećam se dobro njegovog smeha. Zaista sam mislio da će dobiti napad.
- Materijalni svet - nastavi Dipen - obiluje veoma određenim anomalijama nematerijalnog. Na taj način nešto od prave istine dato je u retorskoj dogmi da može da se stvori metafora ili nešto slično tome da bi se osnažio neki argument, a i da bi se ulepšao opis. Princip vis inertiae,108 na primer, izgleda identičan u fizici i metafizici. A ništa veća nije ni ona istina da se veće telo teže stavlja u pokret od manjeg i da njegov posledični momentum odgovara tom naporu, nego što je to slučaj u metafizici, koja uslovljuje veću snagu, iako su u svojim pokretima efikasniji, stalniji i sa više promena od onih nižeg stupnja, ipak su nepokretljiviji i lakše mogu da dovedu u zabunu. S druge strane, da li ste ikad primetili neku od firmi nad vratima radnji koje najviše padaju u oči?
- Nikad na to nisam mislio - rekoh.
- Ima jedna igra sa zagonetkama - nastavi on - koja se igra na geografskoj karti. Jedna strana zahteva od druge da nađe zadatu reč na raznobojnoj isprepletanoj površini mape. Novajlija u igri obično se trudi da zbuni svoje protivnike dajući im najkraća imena, ali onaj ko je vešt bira takve reči koje su napisane krupnim slovima i protežu se s jednog do drugog kraja mape. Te reči, kao i oznake i plakate po ulicama, napisane suviše krupnim slovima, ne privlače pažnju već samim tim što su isuviše vidljive. I ovde je fizička omaška sasvim istovetna sa oralnim nepoimanjem kojim se duh trudi da ne zapazi one okolnosti koje su tako nametljivo i same po sebi očigledne. Ali, izgleda da je ovo gledište koje premaša sposobnost prefektovog shvatanja, da je ministar sklonio pismo na očigled celom svetu i da je izabrao najbolji način da ma ko od tog sveta to primeti.
- Najviše sam polagao na smelu, brzu i pronicljivu ministrovu pamet: na zaključak da dokumenat mora da bude uvek pri ruci ako želi da ga dobro iskoristi i pored odlučnog tvrđenja prefektova da se dokumenat ne nalazi sakriven u oblasti njegovog toliko cenjenog istraživanja. A najviše me zadovoljavalo rešenje da je ministar, da bi sakrio pismo, pribegao pojmljivom i pronicljivom sredstvu - da ga uopšte ne sakrije.
- Sav u tim mislima, snabdeo sam se jednim tamnim naočarima i otišao jednog jutra, kao sasvim slučajno, u ministrovu kuću. Našao sam ga kod kuće kako zeva, lenčari i izležava se, kao obično kad želi da da vid da umire od dosade. On je, možda, najenergičnije ljudsko stvorenje na svetu - ali samo kad ga niko ne gleda.
- Izvinio sam se zbog crnih naočara i požalio mu se da moram da ih nosim zbog slabih očiju, a iza naočara ja sam pažljivo i podrobno razgledao ceo apartman, dok sam, na izgled, obraćao pažnju samo na razgovor moga domaćina.
- Obratio sam naročitu pažnju na pisaći sto za kojim je sedeo i na kome su ležala raznovrsna pisma i ostale hartije, jedan ili dva muzička instrumenta i nekoliko knjiga. Tu, međutim, posle dugog i veoma pažljivog ispitivanja, ne primetih ništa što bi probudilo naročitu podozrivost.
- Najzad, moje se oči prelazeći preko sobe zaustaviše na jednom ramu od kartona koji je visio na prljavoj plavoj traci sa malog tucanog izbočenja iznad same sredine kamina. U tom ramu, koji je imao tri ili četiri pregrade, bilo je pet-šest posetnica i jedno pismo. To pismo je bilo veoma prljavo i izgužvano. Bilo je pocepano gotovo na dve polovine, preko sredine, iz čega bi se zaključilo da je sasvim bezvredno. Na njemu je bio veliki crni pečat sa znakom D. koji je bio veoma vidan i bilo je adresovano ženskim rukopisom na D., samog ministra. Bilo je zabodeno nebrižljivo, pa čak reklo bi se i prezrivo u jednu od gornjih pregrada rama.
- Samo što sam pogledao to pismo, i ja zaključih da je to ono za kojim sam se dao u poteru. Razume se, ono se u potpunosti razlikovalo od onog koje nam je prefekt opisao. Ovo je imalo veliki crni pečat sa znakom D., ono je imalo mali i crven, sa vojvodskim grbom porodice S. Ovde je adresa bila u deminutivu i pisana ženskom rukom, kod onoga je adresa, izvesnoj kraljevskoj ličnosti, bila jasna i smela; sama veličina odgovarala je običnom pismu, ali, najzad, osnov tih razlika, koje su bile izlišne! Prljavština, izgužvana i pocepana hartija, sve toliko u suprotnosti sa istinskim ministrovim navikama, i sve to toliko nametljivo u nameti da prevari posmatrača da donese zaključak da je pismo sasvim bezvredno; te stvari, zajedno sa položajem dokumenta, svakom posetiocu pred očima, sve je to dovelo do saglasnosti za jedan zaključak do koga sam došao: te stvari, pomislih, pobuđuju veliku sumnju kod čoveka koji je došao s namerom da sumnja.
- Produžio sam posetu što je moguće više, a za to vreme vodio sam s ministrom razgovore o veoma zanimljivim stvarima, koje su mi bile dobro poznate i koje su mogle da zadrže njegofvu pažnju, da ga zanesu, a za to vreme u stvari sam svu pažnju posvećivao pismu. Ispitujući ga proučavao sam u pameti njegov spoljni izgled i položaj u ramu; ispitujući ivice hartije primetio sam da su iskrzanije no što bi trebalo. Izgledalo je kao kad je tvrdi papir jednom savijen i poravnat, a onda ponovo savijen na obratnu stranu po istom prevoju ili ivicama koje čine originalni koverat. To otkriće bilo je dovoljno. Bilo mi je jasno da je pismo bilo prevrnuto kao rukavica, ponovo adresovano i ponovo zapečaćeno. Oprostih se sa ministrom i smesta odoh ostavljajući na stolu zlatnu tabakeru.
- Idućeg jutra došao sam po tabakeru, pa veoma usrdno nastavismo razgovor od prošlog dana. Međutim, dok smo mi bili zabavljeni razgovorom, ču se potmuo pucanj iz pištolja tačno ispod prozora kuće a za njim se čuše prestravljeni povici i galama uplašene gomile. D. požuri do prozora, otvori ga i pogleda napolje. U međuvremenu ja sam se približio ramu, uzeo pismo, strpao ga u džep, a zatim na njegovo mesto stavio jedno slično (bar što se tiče njegovog spoljnog izgleda), koje sam bio pažljivo pripremio kod kuće - imitirajući znak D. veoma lako a isto tako i pečat koji je imao oblik hleba.
- Galamu na ulici izazvalo je luđačko ponašanje nekog čoveka sa puškom. On je pucao na gomilu žena i dece. Ispostavilo se, međutim, da je metak bio ćorak, i čovek je pušten da ode jer su ga smatrali za mesečara ili pijanicu. Kad je otišao, D. se udalji od prozora, kome sam se i ja približio čim sam se dočepao pisma. Uskoro se oprostih od njega. Takozvani mesečar bio je čovek u mojoj službi.
- Ali, u koju ste svrhu zamenili pismo kopijom? Zar nije bilo bolje da ste ga prilikom prve posete otvoreno zgrabili i otišli?
- D. je - odgovori Dipen - svirep i veoma naprasit čovek. Njegova kuća, takođe, nije bez posluge koja čuva njegove interese. Da sam izvršio divljačko prisvajanje, nikada ne bih živ napustio ministrovu kuću. Dobri ljudi u Parizu nikad više ne bi čuli za mene. Vi znate moje političke naklonosti. U ovom slučaju postupao sam kao pristalica dame koje se to ticalo. Osamnaest meseci ministar je nju držao u svojoj vlasti. Sad ona njega drži u svojoj - a zatim, kad dozna da više ne raspolaže pismom, on će nastaviti sa svojom licemernošću, kao što je i ranije činio. Odatle će neizbežno uslediti njegova politička propast. Njegov pad neće biti ništa manje strmoglav no što će biti grub. Lepo je to rečeno facilis dascensus Averni,109 ali u svim slučajevima penjanja, kao što je Katalani rekao u pevanju, daleko je lakše penjati se nego sići. U sadašnjem slučaju ja nemam simpatija, čak ni milosti - prema onom koji silazi. On je taj monstrum horrendum,110 jedan čovek bez načela genija. Ja, međutim, priznajem da bih veoma rado želeo da znam tačan smisao njegovih misli, budući pobeđen od one koju je prefekt nazivao „izvesna osoba“, kad poniženo bude otvarao pismo koje sam mu ostavio u ramu.
- Kako? Jeste li stavili tamo nešto naročito?
- Pa... ne bi bilo pravo ostaviti pismo prazno... to bi moglo da ga naljuti. Jednom mi je D., u Beču, učinio paklenu uslugu, pa sam mu ja rekao, sasvim u šali, da mu to neću zaboraviti. Te tako, znajući da će biti malo radoznao da dozna ko ga je tako nasamario, smatrao sam da je šteta da mu ne pružim tu priliku. On dobro poznaje moj rukopis, pa sam samo prepisao na sredini belog lista reči:

„... Un dessein funeste
S' il n'est d Atree, est digne Thyeste”.111

Ti stihovi se mogu naći u Krebijonovom „Atreju“.
1845.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:19

Слика

MOĆ REČI
OINOS: Oprosti, Agatose, slabost duha što se novom okitio besmrtnošću!
AGATOS: Ništa nisi izrekao, Oinose, što bi zahtevalo oproštaj. Čak ni ovde znanje nije stvar intuicije. U potrazi za mudrošću, slobodno zatraži od anđela da ti je udele!
OINOS: Ali u onom sam životu sanjao da ću istoga trena sve saznati i tako istoga trena prećutati sreću jer mi je sve poznato.
AGATOS: Ah, nije sreća u znanju, nego u sticanju znanja! Večno saznavanje večno je blaženstvo; ali znati sve bilo bi kletva đavola.
OINOS: Ali zar Svevišnji ne zna sve?
AGATOS: To (budući da je on Najsrećniji) mora da bude ono jedino što je čak i NJEMU nepoznato.
OINOS: Ali, pošto nam se znanje svaki čas povećava, neće li na kraju morati sve da se sazna?
AGATOS: Pogledaj ove nedokučive daljine! Pokušaj da zadržiš pogled na mnoštvu zvezdanih vidika dok polako lebdimo kroz njih - ovako - i još jednom! Nije li čak i duhovni vidik posvuda preprečen nepreglednim zlatnim zidovima svemira? - zidovima sazdanim od neizbrojivih bleštavih tela stopljenih u jedno?
OINOS: Jasno vidim da beskonačnost materije nije san.
AGATOS: U Edenu nema snova - no pogledaj, beskonačnosti materije šapuće se ovde da joj je jedina svrha da obezbedi neiscrpne izvore na kojima duša može da utoli želju za znanjem, u njoj samoj zauvek neutoljenu - jer ukoliko se utoli, ugasnulo bi biće duše. Ispitaj dakle, Oinose, slobodno i bez straha. Dođi! neka nam levo ostane glasan sklad Plejada i bacimo se s prestola na zvezdane Orionove livade, gde se umesto ljubičica te pitomih i divljih daninoć cvetića prostiru leje trostrukih i trobojnih sunaca.
OINOS: A sad me, dok odmičemo, pouči Agatose! - govori mi znanim zemaljskim glasom! Nije mi jasno na šta misliš kad spominješ načine ili metode onog što smo, u smrtnom svom veku, navikli da zovemo Stvaranjem? Hoćeš da kažeš da Stvoritelj nije Bog?
AGATOS: Hoću da kažem da Tvorac ne stvara.
OINOS: Objasni!
AGATOS: Stvarao je samo u početku. Tobožnja stvorenja što se sada neprekidno rađaju u svemiru tek moraju da se razmatraju kao posredni ili indirektni, a ne kao direktni ili neposredni rezultati Božanske stvaralačke moći.
OINOS: Ta bi se misao, moj Agatose, među ljudima smatrala krajnje jeretičkom.
AGATOS: Među anđelima se, moj Oinose jednostavno prihvata kao istina.
OINOS: Toliko mogu da razumem: da određeno delovanje, kako je mi nazivamo, Prirode ili prirodnih zakona može, pod određenim uslovima, uroditi nečim u potpunosti nalik rezultatu stvaranja. Nedugo pre konačne propasti Zemlje bilo je, dobro se sećam, mnogo uspešnih eksperimenata sa, kako su to neki filozofi u svojoj slabosti nazvali, stvaranjem sićušnih živih organizama (animalculae).
AGATOS: Slučajevi o kojima govoriš u stvari su primeri stvaranja drugog reda - i jedine vrste stvaranja koje uopšte postoje, sve od kako je prva reč podarila život prvom zakonu.
OINOS: Nisu li zvezdani svetovi što iz bezdana nepostojanja svakog trena silovito niču na nebesima - nisu li te zvezde, Agatose, neposredno delo Kraljevih ruku?
AGATOS: Pokušaću, moj Oinose, da te korak po korak dovedem do određenog shvatanja. Dobro znaš da, kao što nijedna misao ne može nestati, nema nijednog dela bez beskonačnog rezultata. Pokreti naših ruku, na primer, dok smo boravili na Zemlji, stvarale su vibracije u atmosferi koja okružuje. Vibracije su se širile u beskraj, sve dok se ne bi prenele u svaku česticu zemljinog zraka, koji je od tad, i zauvek pokrenut tim jednim pokretom ruke. Matematičarima naše planete ta je činjenica dobro poznata. Štaviše, tačno su izračunali specijalne efekte do kojih se na temelju posebnih impulsa dolazi u tečnosti, te se tako moglo lako odrediti u kojem će tačno razdoblju impuls datog domašaja da zaokruži zemljinu kuglu i utisne se (zauvek) u svaki atom njene atmosfere. Retrogadnim računanjem nije im bilo teško iz datog efekta, u zadatim uslovima, da odrede vrednost prvobitnog impulsa. Videći da su rezultati bilo kojeg impulsa apsolutno beskonačni, i videći da se algebarskom analizom deo tih rezultata može dokazati, i videći, pri tom, lakoću retrogradnog računanja - ti su matematičari istovremeno uvideli da sama ta vrsta analize sadrži u sebi sposobnost beskrajnog napretka - da su njenom usavršavanju i primenjivosti nezamislive granice, osim u duhu onog ko je usavršava ili primenjuje. Ali na tom su mestu naši matematičari zastali.
OINOS: A zbog čega su, Agatose, trebali da idu dalje?
AGATOS: Zbog nekih nadasve važnih razloga. Iz toga što su znali bio je moguć zaključak da beskonačno razumnom biću - biću kojem je razotkriveno savršenstvo algebarske analize -nije ni malo teško da sledi svaki impuls koji je poslat u vazduh - i kroz njega u etar - sve do najdaljih ishoda u ponajdaljem, čak beskonačnom vremenu. Može se dokazati da svaki takav impuls koji je poslat u vazduh mora, na kraju, da se utisne u svaku pojedinačnu stvar što postoji unutar svemira; a beskonačno razumno biće - biće kakvo zamišljamo - moglo bi da ih sledi sve dalje i dalje u njihovim preobraženjima iz starih oblika - ili, drugim rečima, u njihovom stvaranju novih - sve dok ih, konačno neutisnute, ne nađe kao odraz s Božanskog prestola. A takvo biće ne samo što bi za to bilo sposobno nego, u makojem razdoblju, pruži li mu se kakav rezultat - koja od onih bezbrojnih kometa, na primer - ne bi mu bilo teško retrogradnom analizom da odredi koji ju je prvobitni impuls doveo. Ta moć retrogradacije u apsolutnoj punoći i savršenstvu - ta sposobnost povezivanja svih posledica sa svim uzrocima u svim razdobljima -isključivo je, dakako, povlastica Božanstva - ali u svim mogućim stupnjevima osim u apsolutnom savršenstvu, tu moć primenjuje i svekoliko mnoštvo Anđela.
OINOS: Ali ti govoriš samo o impulsima u vazduhu.
AGATOS: To što govorim o vazduhu vredi samo za Zemlju; ali opšta postavka se odnosi jedino na impulse u eteru - koji je, budući da jedini ispunjava sav prostor, na taj način veliki prenosilac stvaranja.
OINOS: Dakle, svakoje kretanje, bilo koje prirode, stvaranje?
AGATOS: Mora biti tako; ali jedna prava filozofija odavno uči da je izvor sveg kretanja misao - a izvor sve misli.
OINOS: Bog.
AGATOS: Govorio sam ti, Oinose, kao što bih govorio detetu lepe Zemlje, koje odnedavno nema, o impulsima u Zemljinoj atmosferi.
OINOS: Da, govorio si.
AGATOS: I dok sam govorio, nije li ti pala na pamet misao o fizičkoj moći reči! Nije li svaka reč impulsom pokrenuti vazduh?
OINOS: Ali zašto plačeš, Agatose - i zašto, oh, zašto su ti klonula krila sada dok lebdimo iznad ove zvezde - najzelenije, a ipak najstrašnije od svih što smo sreli na svom letu? Sjajno
njeno cveće nalik je na vilinski san - a žestoki vulkani na strasti uzburkanog srca.
AGATOS: Nisu im nalik, nego to jesu! Tu divlju zvezdu - a minula su od tada tri stoleća -stvorio sam izgovarajući nekoliko strastvenih rečenica, sklopljenih ruku i suznih očiju kod nogu svoje ljubljene. Njeno sjajno cveće jesu najdraži od svih neispunjenih snova, a razjareni vulkani jesu strasti najuzburkanijeg i najprkosnijeg od svih srca.
1845.
Prevela Dejana Dačović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:20

Слика

NEKOLIKO REČI SA MUMIJOM
Simpozijum koji je održan prethodne večeri previše me je umorio. Imao sam strašnu glavobolju i bio sam beznadežno pospan. Umesto da zbog toga izađem napolje i provedem veče kako sam nameravao, palo mi je na pamet da ne mogu učiniti mudriju stvar nego pojesti zalogaj-dva za večeru i smesta otići u krevet.
Laku večeru, naravno. Veliki sam ljubitelj zeca na velški način. Međutim, više od jedne funte, odjednom, ne može se uvek savetovati. A još uvek ne postoji neka stvarna primedba za dve. A, između dve i tri, jedva da postoji jedna jedinica razlike. Možda bih se odlučio i za četiri. Moja žena će sigurno uzeti pet; ali, naravno, pobrkala je dve vrlo različite stvari. Odlučujem se da prihvatim apstraktni broj - pet; ali on se konkretno odnosi na flaše Braun Stauta,112 bez kojih treba izbegavati velškog zeca.
Završivši tako oskudni obed i navukavši noćnu kapu, sa spokojnom nadom da ću u njoj uživati do podneva sledećeg dana, smestih glavu na jastuk i bez oklevanja padoh u dubok san.
Ali kada su se ispunile nade čovečanstva? Nisam ni triput zahrkao, kad je zvonce ulaznih vrata besno zazvonilo, a odmah zatim me je probudilo nestrpljivo udaranje alke. Trenutak kasnije, dok sam još uvek trljao oči, žena mi pred lice gurnu poruku mog starog prijatelja, doktora Pononera. Glasila je:
Dragi moj, dobri prijatelju, čim budeš ovo primio, svakako dođi do mene. Dođi i pomozi nam da se radujemo. Najzad sam, posle istrajnih posredovanja, dobio dozvolu, od direktora gradskog muzeja, za ispitivanje mumije - znaš na koju mislim. Imam dozvolu da je raspovijem i otvorim, - ako je to potrebno. Biće prisutno samo nekoliko prijatelja - naravno i ti. Mumija je sada kod moje kuće i počećemo da je razmotavamo večeras tačno u jedanaest.
Zauvek tvoj Pononer
Kad stigoh kod „Pononera“, pade mi na pamet da sam bio budan onoliko koliko je potrebno da čovek bude. U ekstazi sam iskočio iz kreveta, obarajući sve na svom putu; obukao sam se brzinom zaista čudesnom, i najbrže što sam mogao krenuo doktoru.
Tamo pronađoh vrlo uznemireno društvo. Čekali su me sa mnogo nestrpljenja; mumija se pružala preko trpezarijskog stola; njeno ispitivanje je započelo čim sam ušao.
Bila je to jedna od dve mumije koje je, pre nekoliko godina, kapetan Artur Sabritiš doneo iz grobnice blizu iz Eliatisa, u libanskim planinama, koje su prilično udaljene od Tebe na Nilu. Pećine su na ovom mestu, mada manje veličanstvene od grobnica u Tebi, bile interesantnije, zahvaljujući brojnim ilustracijama privatnog života Egipćana. Rekli su da je odaja iz koje je uzet naš primerak bila vrlo bogata takvim ilustracijama, i da su zidovi bili potpuno prekriveni freskama i bareljefima, dok su kipovi, vaze i mozaici bogatih šara nagoveštavali ogromno bogatstvo pokojnika.
Blago je bilo povereno muzeju, u potpuno istom stanju u kojem ga je kapetan Sabritiš pronašao; to jest, kovčeg nije bio otvaran. Stajao je tako osam godina, podvrgnut jedino spoljašnjem javnom ispitivanju. Zbog toga smo, sada, imali na raspolaganju celu mumiju, i onima koji znaju kako retko do naših obala stiže nepretrešena starina odmah će biti jasno da smo posedovali dobar razlog da sami sebi čestitamo na velikoj sreći.
Prilazeći stolu, videh na njemu ogromnu kutiju, ili sanduk, dugačak skoro sedam stopa, možda tri stope širok, i oko dve i po stope visok. Bio je duguljast - a ne u obliku kovčega. Činilo se, na prvi pogled, da je izrađen od drveta sikomore (platanus), ali smo posle njegovog zarezivanja otkrili da je to karton ili, tačnije, papiermache113 napravljen od papirusa. Bio je gusto ornamentisan slikama koje su predstavljale pogrebne scene i druge tužne teme, a između kojih su se u različitim pravcima pružale serije hijeroglifa koje su se, bez sumnje, odnosile na pokojnikovo ime.
Srećom, jedan od članova našeg društva bio je i gospodin Glidon, a on nije imao problema u prevođenju tih slova, koja behu jednostavno fonetska i predstavljahu reč Alamistekeo.
Imali smo izvesnih teškoća oko otvaranja sanduka jer nismo želeli da ga oštetimo, ali, najzad, pošto smo izvršili zadatak, stigli smo do drugog, koji je sada bio u obliku kovčega i po veličini znatno manji od spoljašnjeg, ali mu je u svakom drugom pogledu bio sličan. Prostor između ova dva sanduka bio je ispunjen kalafonijumom, koji je, u izvesnoj meri, izbrisao boje unutrašnje kutije.
Posle otvaranje, ove poslednje, što smo učinili sasvim lako, stigli smo do trećeg sanduka, takođe u obliku kovčega, koji se od drugog razlikovao ne po detaljima, već po materijalu; beše to kedrovina; kovčeg je još uvek emitovao čudesan i jako aromatičan miris tog drveta. Između trećeg i drugog sanduka nije bilo razmaka; jedan je tačno odgovarao drugome.
Pošto smo odstranili i treći sanduk, otkrili smo i izvadili samo telo. Očekivali smo da ga, što je normalno, nađemo obavijenog gustim rolnama, ili zavojima, od lanenog platna, ali smo, umesto ovoga, našli jednu vrstu korica, načinjenih od papirusa, tanko pozlaćenih i obojenih, i premazanih slojem melema. Slike su prikazivale razne teme povezane sa očekivanim dužnostima duše i njenim predstavljanjem raznim božanstvima, kao i mnoge identične ljudske figure, koje su, vrlo verovatno, predstavljale portrete balsamovanog. Protežući se od glave do pete, nalazio se okomit natpis u fonetskim hijeroglifima, koji je ponovo davao njegovo ime i titule, kao i imena i titule njegovih rođaka.
Oko tako „ukoričenog“ vrata nalazila se ogrlica od cilindričnih staklenih perli, različitih boja i tako složenih da su, sa krilatom kuglom, obrazovale slike božanstava, skarabeja i dr. Oko uskog struka nalazila se slična ogrlica, ili opasač.
Ogulivši papirus, otkrili smo izvrsno očuvano telo, crvenkaste boje, bez primetnog mirisa.
Koža je bila čvrsta, glatka i sjajna. Zubi i kosa su bili u dobrom stanju. Oči su (bar je tako izgledalo) bile izvađene i zamenjene staklenim, koje behu vrlo lepe i skoro životne, sa izuzetkom pomalo i suviše odlučnog izraza. Prsti i nokti su bili sjajno pozlaćeni.
Gospodin Glidon je bio mišljenja da je, zbog crvenila epiderma, celo balsamovanje izvršeno asfaltom; ali pošto smo čeličnim instrumentom zagrebali površinu i tako dobijen prah bacili u vatru, ubrzo se pojavila aroma kamfora i drugih guma prijatnog mirisa.
Vrlo pažljivo smo ispitivali telo, ne bismo li otkrili uobičajene otvore kroz koje je utroba izvađena, ali, na svoje iznenađenje, nismo mogli otkriti nijedan. U tom periodu nijedan član našeg društva nije znao da se cele ili neotvorene mumije nisu baš tako retko sretale. Bilo je uobičajeno da se mozak ukloni kroz nos, a creva kroz rez sa bočne strane; telo bi tada bilo obrijano, okupano i posoljeno, a posle nekoliko odležanih nedelja počinjala bi, verovatno tako nazivana, operacija balsamovanja.
Pošto se nije mogao otkriti nijedan trag otvaranja, doktor Pononer je taman pripremio svoje instrumente za seciranje, kada sam primetio da je već prošlo dva sata. Zbog toga smo se složili da ispitivanje unutrašnjosti odložimo do sledeće večeri; i upravo smo se spremali da se rastanemo, kada je neko predložio eksperiment, dva, sa Voltinom baterijom.
Primena elektriciteta na mumiju staru najmanje tri ili četiri hiljade godina bila je, ako ne vrlo mudra, ono još uvek dovoljno originalna ideja, te smo se svi smesta složili. Oko jedne desetine u zbilji i devet desetina u šali pripremili smo, u doktorovom kabinetu, bateriju i tamo preneli Egipćanina.
Uz dosta muka uspeli smo da neke delove slepoočnog mišića, koji su izgledali manje okamenjeni od ostalih delova tela, ali, naravno, nisu, kao što smo očekivali, davali bilo kakav nagoveštaj galvanske osetljivosti, dovedemo u kontakt sa žicom. Ovaj prvi ogled bio je zaista presudan, i taman smo jedan drugome, uz srdačan osmeh zbog sopstvene apsurdnosti, poželeli laku noć, kada mi pogled koji slučajno bejaše pao na mumijine oči ostade tamo prikovan. Taj brzi pogled je bio dovoljan da me uveri kako su očne jabučice, za koje smo pretpostavljali da su staklene i koje smo zapazili zbog njihovog neobičnog izraza, sada bile toliko prekrivene kapcima da je jedino mali deo tunica albuginea ostao vidljiv.
Sa krikom sam usmerio pažnju na tu činjenicu, i ona je svima odmah postala očigledna.
Ne mogu reći da sam bio uznemiren ovim fenomenom, pošto u mom slučaju „uznemiren“ nije prava reč. Takav bih, verovatno, bio, ali me zbog Braun Stauta obuze tek mala nervoza. Što se tiče ostatka društva, oni nisu učinili ni najmanji pokušaj da sakriju iskreni strah koji ih je obuzeo. Doktor Pononer je bio čovek za žaljenje. Gospodin Glidon je, nekim čudnim procesom, učinio sebe nevidljivim. Mislim da će gospodin Silk Bakingem jedva biti toliko smeo da porekne da je put pod sto našao na sve četiri.
Međutim, samo se po sebi razume da smo posle prvog šoka odlučili da bez oklevanja nastavimo eksperiment. Naše su operacije sada bile usmerene prema velikom prstu desnog stopala. Napravili smo zarez sa spoljne strane os sesamoideum pollicis pedis, i tako došli do korena abductor mišića. Ponovo namestivši bateriju, priključili smo je na secirani nerv - kada je mumija, pokretom koji je prevazilazio sličnost živom, prvo podigla svoje desno koleno, skoro dodirnuvši njime abdomen, a zatim ispravila nogu nezamislivom silinom, podarivši doktoru Pononeru udarac, koji je tog džentlmena, kao strelu iz katapulta, izbacio pravo kroz prozor na ulicu.
Izjurismo napolje en masse ne bi smo li doneli osakaćene ostatke žrtve, ali smo imali sreću da ga sretnemo na stepenicama kako se u neobjašnjivoj žurbi penje do kraja ispunjen najstrasnijom filozofijom, i više nego ikad opsednut potrebom da nastavi naše eksperimente sa žarom i odlučnošću.
Saglasno njegovom savetu, na licu mesta smo napravili dubok zasek na nosu, dok ga je sam doktor, naglim pokretom doveo u dodir sa žicom.
Duhovno i fizički - figurativno i bukvalno - efekat je bio električni. U prvom momentu les je otvorio oči i ubrzano žmirkao nekoliko minuta, kako to čini gospodin Barnes u pantomimi; u drugom je kinuo; u trećem je seo na ivicu stola; u četvrtom je pesnicom tresnuo po licu doktora Pononera; a u petom, okrenuvši se prema messieurs Glidonu i Bakingemu, progovorio na vrlo dobrom egipatskom jeziku:
- Moram vam reći, gospodo, da sam isto toliko iznenađen vašim ponašanjem koliko sam i ponižen. Od doktora Pononera se ništa bolje i nije moglo očekivati. On je jedna mala, debela budala koja ne zna ništa bolje. Sažaljevam ga i opraštam mu. Ali od vas, gospodine Glidon - i od vas, Silk - koji ste putovali i stanovali u Egiptu - od vas, kažem, koji ste toliko dugo bili među nama, da isto toliko savršeno govorite egipatski koliko pišete svoj maternji jezik - vas, koje sam uvek smatrao iskrenim prijateljima mumija - zaista, od vas sam očekivao više džentlmenskog ponašanja. Šta da mislim o vama kad ste ovde mirno stajali i gledali kako me ružno iskorišćavaju. Šta da mislim o vašoj dozvoli da me Tom, Dik i Hari izvade iz kovčega i skinu moje odore, u ovoj bednoj, hladnoj klimi? Kako je (da pređemo na stvar) trebalo da gledam na vaše pomaganje i podsticanje tog malog, bednog nitkova, doktora Pononera, pri potezanju mog nosa?
Može se bez dileme smatrati da smo, čuvši ovaj govor pod tim okolnostima, ili poleteli prema vratima, ili pali u žestoku histeriju, ili u duboku opštu nesvesticu. Kažem da se jedna od ove tri stvari mogla očekivati. Vrlo je verovatno da smo mogli upasti u jednu od njih, ili u sve zajedno. I na časnu reč, ne znam kako ili zašto nismo težili nijednoj. Ali možda se pravi razlog može nazreti u duhu ovog veka, koji se odvija po pravilu protivrečnosti, i gde se za sve nalazi rešenje ili putem paradoksa ili nemogućnosti. Ili, možda je, pre svega, mumijin preterano prirodni i običan ton uklonio užas sa njenih reči. Međutim, to je moguće, činjenice su jasne, i nijedan član našeg društva nije odao ni trunčicu strepnje niti smatrao da je bilo šta pošlo naročito loše.
Što se mene tiče, bio sam ubeđen da je sve u redu i samo sam ustuknuo korak van domašaja pesnice Egipćanina. Doktor Pononer, duboko zagledan u mumiju, gurnuo je ruke u džepove pantalona i prekornerno se zacrveneo. Gospodin Glidon je izvukao kragnu košulje i gladio zaliske. Gospodin Bakingem je oborio glavu i stavio desni palac u levi ugao ustiju.
Egipćanin ga je gledao nekoliko trenutaka strogim pogledom, i najzad rekao sa podrugljivim osmehom:
- Zašto ne govorite, gospodine Bakingem? Jeste li čuli šta sam vas pitao? Ili ne? Hajde, izvadite prst iz usta!
Na to je gospodin Bakingem stidljivo izvadio desni palac iz levog ugla usta i nadoknađujući to, stavio svoj levi palac u desni ugao gorepomenutog otvora.
Pošto nije mogao da od gospodina D. dobije nikakav odgovor, figura se zlovoljno okrenula prema gospodinu Glidonu i opštim terminima, u odsečnom tonu, zapitala ono što smo i očekivali.
Gospodin Glidon je nadugačko odgovorio; i samo zbog nedostatka hijeroglifskih slova u američkim štamparijama ne mogu sebi pružiti to zadovoljstvo da ovde zabeležim njegov izvrstan govor.
Iskoristiću ovu priliku da primetim da su svi sledeći razgovori, u kojima je učestvovala mumija, vođeni na staroegipatskom, posredstvom (bar što se ticalo mene i drugih članova društva koji nisu putovali) - kažem posredstvom messteurs Glidona i Bakingema, kao tumača. Ovi džentlmeni su mumijin maternji jezik govorili sa neuporedivom lakoćom i lepotom; ali ne mogu a da ne primetim da su se dva putnika povremeno (bez sumnje, zbog uvođenja slika sasvim modernih i, naravno, sasvim čudnovatih strancu), u nameri da prenesu određeno značenje, ograničila na korišćenje razumnih oblika. Na primer, gospodin Glidon nije, u jednom trenutku, mogao Egipćaninu nikako da objasni reč „političar“, sve dok nije skicirao, komadom ćumura, na zidu, malog gospodina sa čirevitim nosem, sa poderanim laktovima, koji stoji na panju, sa levom nogom povučenom natrag, desnom rukom izbačenom napred, sa stisnutom pesnicom, očima prevrnutim prema nebu, ustima otvorenim pod uglom od devedeset stepeni. Isto tako, gospodin Bakingein nije uspeo da objasni sasvim modernu ideju „perike“, sve dok nije (na predlog doktora Pononera) pristao da, postavši bled u licu, skine svoju.
Lako će se razumeti da se u govoru gospodin Glidon uglavnom osvrnuo na ogromne koristi koje je nauka dobila od ispitivanja mumija sa izvađenim utrobama; onda se izvinio zbog bilo kakvog uznemiravanja koje smo mu mogli naneti; i završavajući slabim nagoveštajem (jer to jedva da je moglo biti nešto više) da, pošto su te sitnice sada objašnjene, mirno možemo nastaviti sa naumljenim ispitivanjem. Na to je doktor Pononer spremio svoje instrumente.
Učinilo se da se Alamistekeo pomalo koleba u odnosu na poslednji predlog govornika. Bilo je to kolebanje čiju prirodu nisam jasno razumeo; ali izrazio je zadovoljstvo ponuđenim izvinjenjem i, sišavši sa stola, rukovao se sa celim društvom.
Pošto se ova ceremonija završila, smesta smo se bacili na popravku šteta koje je skalpel naneo našem subjektu. Zašili smo ranu na slepoočnici, zavili smo mu stopalo i vrhu njegovog nosa pripojili kvadratni santimetar crnog melema.
Tada smo primetili da je grof (mislim da je to bila Alamistekeova titula) imao slabu drhtavicu - bez sumnje zbog hladnoće. Doktor Pononer se smesta uputio prema svom ormanu i ubrzo se vratio sa crnim odelom, napravljenim u najboljem stilu Dženingsa, sa parom nebeskoplavih kariranih pantalona, sa tregerima, ružičastom košuljom od gingana, brokamim kratkim kaputom sa faltama, belim vrećastim ogrtačem, štapom za šetnju sa kukom, šeširom bez oboda, kožnim čizmama sa patentom, dečijim rukavicama boje slame, monoklom, parom zalizaka i kravatom sa motivom vodopada. Usled razlike u veličini između grofa i doktora (srazmera je bila dva prema jedan), bilo je izvesnih, skoro zanemarljivih, teškoća u prilagođavanju odeće osobi Egipćanina; ali pošto je sve bilo sređeno, moglo se reći da je bio obučen. Gospodin Glidon mu je pružio ruku i poveo ga prema udobnoj stolici pokraj vatre, dok je doktor zazvonio i naručio cigarete i vino.
Razgovor je ubrzo oživeo. Naravno, izrazili smo mnogo radoznalosti zbog donekle
neobične činjenice da je Alamistekeo još uvek živ.
- Mislio sam - primetio je gospodin Bakingem - da je trebalo već odavno da budete mrtvi.
- Zašto? - odgovorio je grof, vrlo zbunjen - ja sam star tek nešto malo više od sedam stotina godina! Moj otac je živeo hiljadu i ne bi se moglo reći da je bio izlapeo kad je umro.
Ovde je usledilo brzo propitivanje i proračun pomoću kojeg je postalo jasno da je starost mumije bila veoma pogrešno procenjena. Od kako je predata katakombama Eliatisa, proteklo je pet hiljada pet stotina godina i nekoliko meseci.
- Međutim - ponovo je započeo gospodin Bakingem - moja primedba se nije odnosila na vašu starost u periodu sahrane (želim, u stvari, da potvrdim da ste vi još uvek mlad čovek), već se moja aluzija odnosila na beskrajnost vremena koje ste, po sopstvenom priznanju, proveli zapakovani u asfaltu.
- U čemu? - zapitao je grof.
- U asfaltu - bio je istrajan gospodin Bakingen.
- Ah, da; znam otprilike na šta mislite; bez sumnje, to bi mogao biti odgovor, ali u moje vreme, jedva da smo upotrebljavali išta drugo do taerkurijum-bihlorid.
- Ali ono što posebno ne shvatamo - rekao je doktor Pononer - to je kako to da ste, pošto ste umrli i sahranjeni u Egiptu pre pet hiljada godina, danas ovde, potpuno živi, i još uvek izgledate tako dobro.
- Da sam, kako kažete, bio mrtav - odgovorio je grof - više je nego verovatno da bih to još uvek bio; pošto primećujem da je kod vas galvanizam još uvek u povoju, s njim ne možete izvršiti sve ono što je nama, u prastarim danima, bila prosta stvar. Ali činjenica je da sam pao u katalepsiju, i da su moji najbolji prijatelji mislili da sam mrtav ili da bi trebalo da budem; zbog toga su me odmah balsamovali - pretpostavljam da znate osnovni princip procesa balsamovanja?
- Pa, ne baš sasvim.
- Ah, primećujem, vaše neznanje je za žaljenje. Dobro, ne mogu sada ulaziti a detalje; ali neophodno je objasniti da je bajsamovanje (pravimo govoreći) u Egiptu imalo za cilj da potpuno zaustavi sve životinjske funkcije koje su podložne starenju. Koristim reč „životinjske“ u njenom najširem značenju, što uključuje ne samo fizičko već i moralno i vitalno biće. Ponavljam, da se vodeći princip balsamovanja kod nas sastojao u tome da trenutno zaustavi i održava u večnom iščekivanju sve životinjske funkcije podložne procesu starenja. Da budem kratak, u bilo kakvom stanju da je osoba u vreme njenog balsamovanja, u tom stanju će i ostati. Dakle, pošto sam, srećom, skarabejske krvi, balsamovan sam živ, onakav kakvog me sada vidite.
- Skarabejske krvi! - uzviknuo je doktor Pononer.
- Da. Skarabej je bio oznaka, ili „oružje“ vrlo slavne i vrlo retke plemićke porodice. Biti, „skarabejske krvi“ značilo je samo biti jedan iz porodice čija je oznaka skarabej. Govorim slikovito.
- Ali kakve to veze ima sa time što ste živi?
- U Egiptu je bio opšteprihvaćen običaj da se telo, pre samog balsamovanja, liši creva i mozga; jedino se rasa skarabeja nije slagala sa tim običajem. Dakle, da nisam skarabej, sada bih bio bez creva i mozga, a bez jednog ili drugog nezgodno je živeti.
- Primećujem - rekao je gospodin Bakingem - i pretpostavljam da su sve čitave mumije, koje su nam došle do ruku, iz rase skarabeja.
- Van svake sumnje.
- Mislio sam - rekao je gospodin Glidon, vrlo nenametljivo - da je skarabej bio jedan od egipatskih bogova.
- Jedan od egipatskih stat - uzviknula je mumija, skočivši na noge.
- Bogova! - ponovio je putnik.
- Gospodine Glidon, zaista sam posramljen što od vas čujem da govorite na taj način -rekao je grof, vraćajući se u stolicu. - Nijedan narod na kugli Zemaljskoj nije nikada priznavao više od jednog boga. Skarabej, Ibis, i sl. bili su kod nas (kao što su slična stvorenja bila kod drugih) simboli, ili mediji, kroz koje smo poštovali Stvoritelja suviše dostojanstvenog da bismo mu se direktno približili.
Ovde je nastala pauza. Najzad je doktor Pononer obnovio razgovor.
- Onda, iz onog što ste objasnili nije neverovatno - rekao je - da u katakombama u blizini Nila postoje i druge mumije plemena Skarabeja, koje su još u stanju života.
- U to se ne može sumnjati - odgovorio je grof; - svi Skarabeji, slučajno balsamovani živi, živi su i sada. Možda se neki od onih koji su namerno balsamovani još uvek nalaze u grobnicama, pošto su na njih zaboravili oni koji su ih balsamovali.
- Hoćete li biti tako ljubazni da nam objasnite - rekao sam - šta ste mislili pod tim „namerno balsamovani“?
- Sa velikim zadovoljstvom - odgovorila je mumija, pošto me je natenane odmerila kroz svoj monokl - jer sam se prvi put usudio da joj se obratim direktnim pitanjem.
- Sa velikim zadovoljstvom - rekao je. - U moje doba, uobičajen ljudski vek bio je oko osamsto godina. Malo je ljudi umiralo, osim zbog najneobičnijih nesreća, pre starosti od šesto godina; neki su živeli duže od dekade vekova; ali osamsto godina se smatralo prirodnim vekom. Posle otkrića principa balsamovanja, koji sam vam već opisao, našim filozofima je palo na pamet da se hvalevredna radoznalost mogla zadovoljiti, i da je u isto vreme nauka mogla imati mnogo više koristi ako bi se ovaj prirodni vek živeo u ratama. U slučaju istorije iskustvo je pokazalo da je nešto slično bilo potrebno. Istoričar bi, naprimer, pošto bi dostigao starost od petsto godina, uz veliki trud napisao knjigu i onda bi bio pažljivo balsamovan. Ostavljao bi svojim izvršiteljima i ljudima koji su ga balsamovali instrukcije pro tem., da ga ožive posle prolaska izvesnog perioda, recimo petsto ili šesto godina. Nastavljajući život po isteku ovog perioda, on bi uvek nalazio svoje veliko delo pretvoreno u primerke nasumice vođenih pribeleški - odnosno, u vrstu književne arene za protivrečna nagađanja, zagonetke i lične polemike celog čopora razdraženih komentatora. Otkrilo bi se da su ova nagađanja i dr., koja su prošla pod imenom zabeleški ili redigovanja, potpuno iskrivila ili uništila tekst, tako da je autor morao da „kruži lampom“ ne bi li otkrio svoju sopstvenu knjigu. A kada bi je otkrio, nije ni bila vredna napora traganja. Pošto je bila skroz dopisana, smatralo se da je obaveza istoričara da se odmah baci na posao, i iz perspektive svog sopstvenog znanja i iskustva ispravlja tradicije koje su se odnosile na epohu u kojoj je on živeo. Pojedini mudraci su pratili ovaj proces prerađivanja i ispravljanja, tako da je on, s vremena na vreme, imao za posledicu zaštitu naše istorije od degeneracije u potpuni mit.
- Izvinjavam se - rekao je u tom trenutku doktor Pononer, nežno položivši šaku na
Egipćaninovu ruku - izvinjavam se, ali mogu li se usuditi da vas za trenutak prekinem?
- Svakako, ser - odgovorio je grof, zastavši.
- Samo sam želeo da vam postavim pitanje - rekao je doktor. - Pomenuli ste istoričarevo lično ispravljanje tradicija koje su se odnosile na njegovu epohu. Molim vas, ser, koja se srazmera ovih kabala smatrala, u prošeku, ispravnom?
- Uglavnom se otkrilo da je kabala, kao što je pravilno nazivate, gospodine, tačno odgovarala činjenicama zabeleženim u neprerađenim istorijama; odnosno, nikad se nije pokazala, pod bilo kojim uslovima, nijedna posebna jota i kabale i istorije a da nije bila potpuno i korenito pogrešna.
- Ali pošto je sasvim jasno - nastavio je doktor - da je prošlo najmanje pet hiljada godina od kako ste sahranjeni, smatram sigurnim da su vaše istorije, ako ne i tradicije, bile u tom periodu dovoljno izričite u pogledu jedne teme univerzalnog interesovanja - Stvaranja - koje se, kao što pretpostavljam da znate, dogodilo jedva oko pet vekova ranije.
- Gospodine! - rekao je grof Alamistekeo.
Doktor je ponovio svoja zapažanja, ali stranac je mogao da ih shvati tek posle mnogih dodatnih objašnjenja. Najzad je, oklevajući, rekao:
- Priznajem da su mi ideje koje ste mi sugerisali potpuno nove. Nisam poznavao nikog ko je, u moje vreme, uzimao u obzir tako jedinstvenu zamisao da je svemir (ili ovaj svet, ako tako hoćete) uopšte ikad imao početak. Sećam se da sam jednom, i samo jednom, čuo da je neki čovek mnogobrojnih spekulacija nejasno nagovestio nešto što se odnosilo na poreklo ljudske vrste; jedino je on koristio reč Adam (ili crvena zemlja), koju vi upotrebljavate. Međutim, koristio se njome u opštem smislu, koji se odnosio na spontano klijanje iz plodnog tla (na isti način kao što hiljade naših vrsta bića klijaju) - kažem, spontanog klijanja, pet ogromnih ljudskih hordi, koje su istovremeno nastajale u pet odvojenih i skoro jednakih delova globusa.
Ovde je većina našeg društva slegla ramenima, a jedan ili dvojica su stavili ruke na čelo, sa vrlo značajnim izrazom lica. Gospodin Silk Bakingem je ovlaš posmatrajući zatiljak, a potom teme Alamistekeovo, rekao:
- Dugotrajni ljudski život u vaše vreme, zajedno sa povremenom praksom da ga, kao što ste objasnili, provodite u ratama, mora da je, zaista, jako uticao na opšti razvitak i nagomilavanje znanja. Pretpostavljam da bi primetnu inferiornost starih Egipćana u svim pojedinim naukama, kada se porede sa savremenicima, ili još više sa Jenkijima, trebalo da pripišemo čvrstoći egipatske lobanje.
- Ponovo priznajem - odgovorio je grof sa mnogo učtivosti - da vas uopšte ne razumem; molim vas, na koje pojedine nauke aludirate?
Ovde smo svi uglas objasnili, naširoko i nadugačko, postavke frenologije i čuda životinjskog magnetizma.
Pošto nas je do kraja saslušao, grof je ispričao nekoliko anegdota koje su pružale dokaz da su prototipovi Gala i Spurhajma bili u Egiptu na vrhuncu moći i nestali pre toliko vremena da su bili skoro zaboravljeni, i da su smicalice Mesmera114 zaista bile vrlo jadni trikovi kada se porede sa pravim čudesima tebanskih naučnika, koji su stvorili vaške i mnoge druge slične stvari.
Ovde sam upitao grofa da li su njegovi ljudi mogli da izračunaju pomračenja. Nasmejao se oholo i rekao da jesu.
Ovo me je pomalo zbunilo, pa sam počeo da postavljam druga pitanja koja su se odnosila na njegovo znanje iz astronomije, kada mi je jedan član naše družine, koji do tada nije otvorio usta, prošaputao u uvo da bi bilo bolje da za sva obaveštenja u vezi s ovim konsultujem Ptolomeja (ko god da je Ptolomej) i, isto tako, jednog Plutarha defacie lunae.
Onda sam mumiju zapitao o uveličavajućim staklima i sočivima, i uopšte o proizvodnji stakala. Ali nisam ni završio pitanje, kad me je ćutljivi član našeg društva nežno dodirnuo za lakat i zamolio da, za ime božije, zavirim u Diodorus Sicilus. Što se tiče grofa, odgovarajući, jedino me je upitao da li mi, moderni, posedujemo bilo kakav mikroskop koji bi nam omogućio da kameju115 isečemo na egipatski način. Dok sam razmišljao kako bih odgovorio na ovo pitanje, mali doktor Pononer se angažovao na vrlo neobičan način.
- Pogledajte našu arhitekturu! - uzviknuo je, izazivajući ozlojeđenost obojice putnika, koji su mu štipanjem od kojeg je pomodreo, pokušali da pokažu da to ničemu ne vodi.
- Pogledajte - vikao je oduševljeno - Bouling-Grin fontanu u Njujorku! Ili ako je to i suviše ogromno za razmatranje, osmotrite za trenutak Kapitol u Vašingtonu! - i mali, dobri doktor je potanko nastavio da opisuje proporcije građevine koju je naveo. Objasnio je da je sam trem ukrašen sa ne manje nego dvadeset i četiri stuba, od kojih je svaki pet stopa u prečniku i udaljen deset od drugog.
Grof je rekao da žali što se u tom trenutku ne može setiti tačnih dimenzija bilo koje važnije građevine u gradu Aznaku, čije su oznake postavljene u samoj Noći Vremena, ali čije su ruševine, u njegovo doba, još uvek stajale u ogromnoj peščanoj ravnici zapadno od Tebe. Setio se, međutim (misleći na tremove), da je jedan, koji je pripadao ne baš značajnoj palati, u predgrađu zvanom Kamak, imao sto četrdeset i četiri stuba, od kojih je svaki imao obim trideset i sedam stopa i bio udaljen dvadeset i pet stopa od drugog.
Pristup ovom tremu bio je sa Nila, kroz aveniju dugu dve milje, koja se sastojala od sfingi, statua i obeliska, visokih dvadeset, šezdeset i sto stopa. Sama palata je bila (onoliko koliko se mogao setiti) u jednom pravcu dugačka dve milje, i mogla je biti, sve u svemu, sedam milja u obimu. Njeni zidovi bili su svuda, i iznutra i spolja, bogato islikani hijeroglifima. On nikako nije nameravao da tvrdi da bi se čak pedeset ili šezdeset doktorovih Kapitola moglo napraviti unutar tih zidina, već nije bio siguran da li bi se njih dve ili tri stotine možda mogli, uz izvesne teškoće, ugurati u tu palatu. Uostalom, ona u Karnaku je bila beznačajno mala građevina. On, međutim, nije mogao osporiti plemenitost, veličanstvenost i nadmoćnost fontane u Bouling Grinu, onakvu kakvu ju je doktor opisao. Nikad nešto slično tome, bio je primoran da prizna, nije viđeno u Egiptu ili bilo gde drugde.
Ovde sam grofa upitao šta ima da kaže o našim prugama.
- Ništa naročito - odgovorio je. - I suviše su male, slabo započete i nespretno spojene. Naravno, da se ne bi mogle porediti sa ogromnim, ravnim, pravim i gvozdeni užlebljenim nasipima, preko kojih su Egipćani prenosili cele hramove i čvrste obeliske veličine i do sto pedeset stopa.
Govorio sam šta sve možemo uraditi svojim ogromnim mehaničkim snagama.
Složio se da na tom polju ponešto i znamo, ali me je upitao kako bih ja uspeo da podignem terete na grede, čak i male, palate u Karnaku.
Napravio sam se kao da ne čujem ovo pitanje i upitao da li ima bilo kakvu predstavu o arteškim bunarima; on je samo uzdigao obrvu dok mi je gospodin Glidon snažno namignuo i tihim glasom rekao da su inženjeri, zaposleni da u Velikoj Oazi traže vodu, nedavno otkrili jedan.
Onda sam spomenuo naš čelik; ali stranac je podigao nos i upitao me da li bi baš naš čelik mogao iseći besprekorno zaobljenu ivicu koja se vidi na obeliscima, a koja je cela izrađena bakarnim alatom.
To nas je toliko zbunilo da smo odlučili da napad promenimo metafizikom. Poslali smo po primerak knjige koja se zove Dial i pročitali iz nje glavu-dve o nečemu što baš nije jasno, ali što su Bostonci zvali Veliki Pokret ili Progres.
Grof je samo rekao da su u njegovo vreme Veliki Pokreti bili grozno proste stvari i da, što se tiče samog Napretka, jedno vreme je bio prava dosada, ali nikad nije napredovao.
Onda smo govorili o velikoj lepoti i važnosti Demokratije i imali mnogo muke da grofa impresioniramo velikim prednostima koje smo uživali živeći tamo gde je pravo glasa bilo ad libitum i gde nije bilo kralja.
Slušao nas je sa primetnim interesovanjem, u stvari, izgledalo je da se ne malo zabavlja. Kad smo završili, rekao je da se nešto veoma slično pojavilo pre mnogo vremena. Trinaest egipatskih provincija su sve istovremeno odlučile da budu slobodne i tako pružile veličanstveni primer ostatku čovečanstva. Sakupile su svoje mudrace i zakuvale najoštroumniji ustav koji se može pojmiti. Za trenutak su uspevale izvanredno dobro; jedino je njihova navika hvalisanja bila zapanjujuća. Stvar se, međutim, završila sjedinjavanjem trinaest država sa drugih petnaest ili dvadeset u najmrskiji i najnepodnošljiviji despotizam za koji se ikad čulo na površini Zemlje.
Upitao sam ga kako se zvao uzurpirajući tiranin.
Onoliko koliko se grof mogao setiti, bejaše to Mob.116
Pošto nisam znao šta na ovo da kažem, podigoh glas sažaljevajući egipatsko nepoznavanje vodene pare.
Grof me je pogledao vrlo iznenađeno, ali nije odgovorio. Ćutljivi gospodin me je, međutim, snažno gurnuo laktom među rebra - rekavši mi da sam se dovoljno eksponirao - i upitao me da li sam doista takva budala, pa da ne znam da je moderna parna mašina, preko Solomona de Kausa, proistekla iz pronalaska Heroa.
Bili smo u velikoj opasnosti da budemo poraženi; ali na svu sreću, oporavivši se, doktor Pononer se vratio našem spašavanju i upitao da li egipatski narod ozbiljno namerava da se sa savremenim narodima takmiči u svim važnim detaljima odeće.
Na to je grof pogledao nadole, prema tregerima svojih pantalona, a zatim uhvatio jedan kraj repa svog fraka, držeći ga izvesno vreme sasvim blizu očiju. Najzad, pustivši ga da padne, usta mu se razvukoše od uva do uva; ali zaista se ne sećam da li je bilo šta odgovorio.
Ovde smo se pribrali i doktor, koji je vrlo dostojanstveno prišao mumiji, zaželeo je da mu ona, časno, kao pravi gospodin, odgovori da li su Egipćani, u bilo kom periodu, znali za Pononerove pastile,117 ili Brandretove pilule.
Čekali smo odgovor sa neskrivenom napetošću; - uzalud. Nije ga bilo. Egipćanin je pocrveneo i oborio glavu. Nikad se u pobedi nije toliko uživalo; nikad poraz nije rođen uz toliko nečasti. Nisam više mogao podneti prizor ponižavanja jadne mumije. Dohvatio sam šešir, kruto joj se poklonio i otišao.
Pošto sam stigao kući, ustanovio sam da je prošlo četiri sata, i odmah odoh u krevet. Sada je deset pre podne, ustao sam u sedam, pisao beleške, od kojih će koristi imati i moja porodica i čovečanstvo. Ove prve više neću gledati. Moja žena je oštrokondža. Istina je, ustvari, da mi je dosta ovog života i devetnaestog veka uopšte. Ubeđen sam da sve ide loše. Pored toga, izuzetno me zanima ko će biti predsednik države 2045. godine. Zbog toga ću, čim se obrijem i popijem šoljicu kafe, mirno otići do Pononera i balsamovati se za sledećih nekoliko stotina godina.
1845.
Preveo Sveta Bulatović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:20

Слика


ĐAVO PERVERZNOSTI
U razmatranju sposobnosti i pobuda, dakle, prima mobila118 čovekove duše, frenolozi119 su propustili da načine mesta jednoj sklonosti koju su, isto tako, prevideli i svi etičari, njihovi prethodnici, mada ona očigledno postoji kao urođeno, iskonsko i neizmenljivo osećanje. U taštoj oholosti našeg razuma, mi smo je svi prevideli. Dopustili smo da njeno postojanje promakne našoj svesti jedino iz nedostatka verovanja - vere; bilo da je to vera u Otkrovenje ili vera u Kabalu. Predstava o njoj nikad nam nije pala na pamet prosto zato što se ona, kao nešto suvišno, uopšte i ne traži. Nismo videli potrebu pobude - za sklonost. Nismo mogli pojmiti da je potrebna. Nismo to mogli shvatiti, to jest, ne bismo mogli shvatiti sve da nam se pojam togaprimum mobile ikad i nametnuo; ne bismo mogli shvatiti na koji bi način on mogao da podupre ciljeve čovečanstva, bilo prolazne bilo večite. Ne može se poreći da je frenologija, a u velikoj meri i sva metafizika, izmišljena a priori. Intelektualac ili logičar, pre nego čovek koji stvari samo shvata i opaža, latio se da smišlja zamisli - da nameće namere Bogu. Postoje tako, na svoje zadovoljstvo, dokučio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne sisteme mišljenja. U oblasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zaključili da je zamisao božanstva da čovek jede. Zatim smo čoveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj organ je bič kojim Božanstvo goni čoveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, pošto smo utvrdili da je božja volja da se čovek množi i da produžuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenošću, sa idealnošću; sa uzročnošću, sa stvaralačkom sposobnošću, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku sklonost, neko moralno osećanje, ili neku sposobnost čistog razuma. A u tom raspoređivanju principa ljudskog delanja špurchajmovci su, da li s pravom ili ne, delimično ili u celini, samo pošli u načelu stopama svojih prethodnika, utvrđujući i izvodeći svaku stvar iz unapred zamišljene sudbine čovekove i na osnovu ciljeva njegovog Tvorca.
Bilo bi mudrije, bilo bi pouzdanije da se vršilo razvrstavanje (ako već moramo razvrstavati) na temelju onoga što je čovek obično ili prigodno činio ili uvek prigodno čini, pre nego na temelju onoga što mi smatramo božjom namerom da on to čini. Ako ne možemo da shvatimo Boga u njegovim vidljivim delima, kako ga onda možemo shvatati u njegovim nedokučivim mislima po kojima se ta dela ostvaruju! Ako ga ne možemo razumeti u njegovim stvarnim stvorovima, kako onda da ga razumemo u njegovim samoniklim raspoloženjima i fazama stvaranja?
Indukcija, a posteriori, nagnala bi frenologiju da dopusti, kao urođeno i iskonsko načelo ljudskih postupaka, nešto paradoksalno što bismo mogli nazvati perverznošću, u nedostatku tačnije oznake. U onom smislu kako ja zamišljam, to je stvarno jedan mobile bez pobude, nemotivisan motiv. Na njegov podsticaj mi delamo bez razumljive svrhe; ili, ako će se to shvatiti kao protivrečnost izraza, možemo ovo tvrđenje izmeniti utoliko što ćemo reći da mi na njegov podsticaj delamo iz razloga što to ne bi trebalo da činimo. U teoriji, nijedan razlog ne može da bude manje razložan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jači. Kod izvesnih duhova, po izvesnim uslovima, on postaje apsolutno neubedljiv. Koliko sam siguran da dišem, isto toliko sam siguran da je ubeđenje u pogrešnost ili neispravnost nekog postupka često ona nesavladiva sila koja nas goni, i jedino ona goni, da ga izvršimo. I ta neodoljiva težnja da se učini pogreška radi pogreške neće dopustiti analizu ili razlaganje na skrivene elemente. To je urođena, iskonska pobuda - elementarna. Reći će se, znam, da ako mi ustrajemo pri postupcima zato što osećamo da ne bi trebalo ustrajati, onda je naše ponašanje samo jedan izmenjeni vid onoga što obično proističe iz frenološkog pojma borbenosti. Ali i površan pogled pokazaće pogrešnost takve pomisli. Suština frenološke borbenosti je potreba samoodbrane, To je naša zaštita od zla koje nam se može naneti. Njeno načelo odnosi se na naše dobro i tako želja da nam bude dobro biva podsticana istovremeno sa njenim razvojem. Iz toga proizlazi da želja da nam bude dobro mora biti podsticana istovremeno sa bilo kojim načelom koje će biti samo izmenjeni vid borbenosti, ali u slučaju onog nečeg što ja nazivam perverznošću želja da nam bude dobro ne samo što se ne rađa već postoji jedno snažno suprotno osećanje.
Ako se obratite svom rođenom srcu, ono će vam, na kraju krajeva, dati najbolji odgovor na malopre istaknutu sofistiku. Niko od onih koji se s poverenjem obraćaju svojoj rođenoj duši i podrobno je ispituju neće biti voljan poreći da je pomenuta sklonost duboko ukorenjena. Ona je isto toliko neshvatljiva koliko i karakteristična. Nema živa čoveka koji u izvesnom trenutku nije bio mučen, na primer, ozbiljnom željom da kinji slušaoca okolišanjem u govoru. Govornik je svestan da se ne sviđa; on ima čvrstu nameru da se svidi; on je obično kratak, tačan i jasan; najsažetije i najsjajnije rečenice naviru mu na jezik i otimaju se sa usana; on se samo s mukom uzdržava da im ne da maha; ljutnja onih kojima se obraća ispunjava ga užasom i žaljenjem; pa ipak, u glavi mu sine misao da bi se izvesnim uvijanjem i umetanjem ta ljutnja mogla izazvati.
Ta jedna misao je dovoljna. Podsticaj raste i pretvara se u želju, želja u težnju, težnja u neodoljivu žudnju, a žudnja (na duboku žalost i jad samog govornika i uprkos svim posledicama) najzad odnosi pobedu.
Pred nama je zadatak koji se mora brzo izvršiti. Znamo da bi odlaganje bilo kobno. Najodlučniji trenutak našeg života poziva gromoglasno na odvažnost i delanje. Mi smo uzbuđeni, mi gorimo od želje da otpočnemo posao, a od predviđanja njegovog sjajnog uspeha sva nam je duša u plamenu. Moramo pristupiti poslu, treba da mu pristupimo još danas, pa ipak ga odlažemo za sutra. A zašto? Nema drugog odgovora sem da smo perverzni, upotrebljavajući tu reč bez poimanja samog načela. Osvane sutrašnji dan, a sa njim još nestrpljiva brižna želja da izvršimo svoju dužnost, ali upravo sa samim jačanjem te želje nailazi i neka bezimena, neka zaista strašna - jer je nedokučiva - čežnja za odlaganjem. Vreme leti, a ta čežnja postaje sve jača. Došao je poslednji čas za delanje. Drhtimo od siline sukoba u sebi, od borbe određenog sa neodređenim - suštine sa senkom. Ali, ako je borba već dotle došla, senka će biti ta koja će preovladati - mi se uzalud borimo. Časovnik izbija, i to je posmrtno zvono naše sreće. U isto vreme to je i petlovo kukurekanje za sablast koja nas je tako dugo držala u strahu. Ona beži, iščezava - mi smo slobodni. Stara energija se vraća. Sada hoćemo da radimo. Avaj, prekasno je!
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nanije impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto - ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimemo, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, mada užasna, misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je sama pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast - upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti - upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanja i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Ispitajmo ove i slične postupke, pa ćemo naći da oni potiču jedino od duha Perverznosti. Mi ih vršimo samo zato što osećamo da to ne bismo smeli činiti. Izvan toga ili iza toga nema razumljivog načela: i mi bismo stvarno mogli tu perverznost smatrati neposrednim podsticajem sotone kad se ne bi znalo da ona ponekad deluje u korist dobra.
Sve sam ovo rekao da bih donekle mogao da odgovorim na vaše pitanje, da vam objasnim zašto sam tu, da vam pružim nešto što će imati bar bledi izgled razloga zašto nosim okove i zašto se nalazim u ovoj ćeliji na smrt osuđenih. Da nisam bio ovako opširan, vi me možda ili ne biste uopšte shvatili ili biste me smatrali luđakom, kao što to čini gomila. A ovako ćete lako pojmiti da sam ja jedna od nebrojenih žrtava Đavola Perverznosti.
Nemogućno je da je i jedno delo ikad bilo savršenije smišljeno i izvedeno. Nedeljama, mesecima sam mozgao o načinu ubistva. Odbacio sam hiljadu zamisli, jer je njihovo izvršenje nosilo u sebi mogućnost otkrivanja. Najzad, čitajući neke francuske memoare, našao sam opis jedne gotovo smrtonosne bolesti koja je dopala madam Pile pod dejstvom slučajno zatrovane sveće. Ta zamisao smesta je zaokupila moju maštu. Znao sam da moja žrtva ima običaj da čita u postelji. Znao sam, isto tako, da je njena soba tesna i da se slabo provetrava. Ali nije potrebno da vas zamaram beznačajnim pojedinostima. Nije potrebno da vam opišem nimalo teška lukavstva pomoću kojih sam u spavaćoj sobi svoje žrtve zamenio voštanicom sopstvene izrade onu koju sam tamo našao u svećnjaku. Sutradan ujutru nađen je taj čovek mrtav u postelji, a islednikov zaključak glasio je: „Smrt po volji božjoj“.
Pošto sam nasledio njegovo imanje, godinama mi je sve išlo dobro. Pomisao da bih mogao biti otkriven nijednom mi nije pala na pamet. Ostatke kobne sveće brižljivo sam uklonio. Nisam ostavio ni senke indicija na osnovu kojih bi bilo mogućno da me osude, ili čak i osumnjiče za taj zločin. Ne možete ni pojmiti svu jačinu osećanja zadovoljstva koje se razlivalo po mojim grudima pri pomisli na moju potpunu bezbednost. Vrlo dugo uživao sam po navici u tom osećanju. Ono mi je pružalo više stvarnih uživanja nego sve one čisto zemaljske koristi nastale iz mog greha. Ali najzad je došlo vreme kada se to prijatno osećanje postepeno i jedva primetno pretvorilo u pomisao koja me je mučila kao mora. Mučila me je jer me je morila. Gotovo ni trenutka nisam se mogao nje osloboditi. Sasvim je obična stvar da vam tako dosađuje zujanje u ušima, ili, bolje, u sećanju, refrena neke proste pesmice ili nekih nezanimljivih odlomaka iz opera. A to nas neće manje mučiti ako je pesma sama po sebi lepa ili arija iz opere dostojna pažnje. I tako sam najzad neprestano hvatao sebe kako mozgam o svojoj bezbednosti i ponavljam jedva čujno rečenicu: „Ja sam bezbedan“.
Jednog dana, šetajući ulicama, ulovio sam sebe kako poluglasno mrmljam te uobičajene slogove. U nastupu obesti preinačio sam ih ovako: „Ja sam bezbedan, ja sam bezbedan, da, ako ne budem tolika budala da otvoreno priznam zločin!“
Tek što sam izgovorio te reči, osetih kako me ledena jeza hvata za srce. Imao sam izvesnog iskustva s takvim nastupima perverznosti (čiju prirodu nisam lako mogao da objasnim)! dobro sam se sećao da se ni u jednom slučaju nisam s uspehom odupro njihovim nasrtajima. A sada se preda mnom isprečila moja sopstvena slučajna autosugestija da bih mogao ispasti tolika budala da priznam zločin koji sam izvršio, isprečila se kao duh koga sam ubio - i zvala me u smrt.
U prvi mah učinio sam napor da se otresena ove duševne more. Pošao sam oštrim koracima, brže, sve brže, najzad sam već trčao. Osećao sam bezumnu želju da glasno viknem. Svaki talas misli koji je nailazio obarao me je novim teretom užasa, jer, avaj! dobro sam, i suviše dobro znao da misliti, u mom položaju, znači biti izgubljen. Još više sam ubrzao korake. Jurio sam kao lud, probijajući se kroz gomile na ulicama. Najzad, rulja se uzbuni i stade da me goni. Tada osetih da je moja sudbina zapečaćena. Da sam mogao da iščupam sebi jezik, ja bih to učinio - ali grub glas zazvuča mi u ušima, još grublja ruka ščepa me za rame. Okrenuh se, dah mi se preseče. Za trenutak iskusih sve muke gušenja; postadoh slep, i gluv, i u glavi poče da mi se vrti; a zatim neki nevidljivi zao duh, pomislih, udari me svojim širokim dlanom u leđa. Tajna koja je toliko dugo bila zatvorena grunu iz moje duše.
Kažu da sam govorio jasno i razgovetno, ali naročito naglašeno i sa strasnom žurbom, kao u strahu da me neko ne prekine pre no što završim kratke ali značajne rečenice koje su me izručile dželatu i paklu.
Pošto sam ispričao sve što je bilo potrebno za najpotpuniju sudsku presudu, pao sam onesvešćen.
Ali šta još da kažem? Danas nosim ove okove i ovde sam! Sutra ću biti bez okova! Ali gde!
1845.
Prevela Vera Stojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:21

Слика

ČINJENICE O SLUČAJU G. VALDEMARA
Ne smatram, naravno, da je čudnovato što je neobičan događaj sa g. Valdemarom izazvao rasprave. Bilo bi pravo čudo da nije, osobito pri ovakvim okolnostima. Zbog toga što su sve umešane strane želele da se slučaj taj zataji od javnosti bar za sada, ili dok nam se ne javi druga zgoda za ovakva ispitivanja; i baš zbog toga što smo se trudili da to ostane u tajnosti - jedan nepotpun i preteran izveštaj prodre u društvo i postade izvor mnogim nemilim tumačenjima, i naravno, mnogim nevericama.
Potrebno je radi toga da iznesem činjenice ukoliko ih ja sam shvatam.
Evo ih ukratko:
Za poslednje tri godine u više mahova privlačila mi je pažnju hipnoza; a pre nekih devet meseci, sasvim nenadano, palo mi je na pamet da se u nizu opita činjenih u vezi sa tom pojavom učinila vrlo vidna i nerazumljiva omaška - niko dosad nije bio hipnotisan in articulo mortis. Ostalo je da se ispita, prvo, da li bolesnik n takvom stanju ima još osetljivosti za magnetički uticaj; drugo, ako je ima, da li se ona umanjuje ili raste; treće, u kom obliku i koliko dugo može da se zaustavi truljenje i spreči tom pojavom. Bilo bi i drugih stvari da se utvrde ali ovo je više od svega podsticalo moju radoznalost, naročito ovo poslednje pitanje, zbog velikog značaja njegovih posledica.
Tražeći oko sebe nekoga pomoću koga bih mogao ispitati ove pojedinosti, pade mi na pamet moj prijatelj g. Ernest Valdemar, dobro poznati kompilator dela Bibliotheca Forensica i autor (pod književnim imenom Issachar Marx) poljskih prevoda Valenštajna i Gargantue. G. Valdemar, koji je stanovao najviše u Harlemu, a od godine 1839. u Njujorku, jeste, ili je bio, naročito upadljiv zbog svoje neobične mršavosti. Njegove noge mnogo su ličile na noge Džona Randolfa, belina njegovih zalizaka beše u strahovitoj suprotnosti s garavošću njegove kose - te je naravno svako mislio da nosi periku. Po temperamentu bio je vrlo nervozan, pa je bio pogodan za opite hipnozom. U dva-tri maha uspavao sam ga bez velike teškoće, ali me je prevario u drugim rezultatima koje sam prema njegovoj naročitoj konstituciji, prirodno, očekivao. Njegova volja ni u kom trenutku nije bila pouzdano ni sasvim pod mojom vlašću, a što se tiče clairvoyance120, nisam mogao s njim ništa postići na šta bi se moglo osloniti. Moje neuspehe u tom pripisivao sam uvek rastrojenosti njegova zdravlja. Jer na nekoliko meseci pre mog poznanstva s njim njegovi lekari su izjavili da on ima pravu utvrđenu sušicu. Imao je zaista običaj da sasvim hladno govori o svojoj bliskoj smrti kao o stvari koja se ne može izbeći niti se zbog nje vredi žalostiti.
Kad mi spomenute zamisli prvi put padoše na pamet, sasvim je prirodno što sam mislio na g. Valdemara. Znao sam staloženu filozofiju njegovu suviše dobro, te nisam s njegove strane očekivao nikakvo ustezanje; on nije imao u Americi rođaka koji bi se mogli umešati u stvar. Govorio sam mu otvoreno o toj stvari, i, na moje iznenađenje, to ga veoma zainteresova. Kažem, na moje iznenađenje, jer mada je uvek od sveg srca dopuštao da pravim s njim opite, nije dotle nikada odao ni mrvice simpatije za ono što sam radio. Njegova bolest bila je takve prirode da se moglo tačno izračunati kad će se završiti smrću, i mi se konačno dogovorismo da on pošalje po mene dvadeset četiri sata ranije od časa koji lekari budu odredili kao čas njegovog umiranja.
Prošlo je sada više od sedam meseci kako sam dobio od g. Valdemara lično ovo pisamce:

Dragi moj R

Sad možete već doći. D. i F. slažu se u tom da neću moći izdržati duže nego do sutra u ponoć; ja mislim da su oni pogodili vreme dosta približno.
Valdemar

To pisamce dobio sam pola časa pošto je bilo napisano, a petnaest minuta kasnije bio sam u sobi samrtnikovoj. Nisam ga video deset dana i prebledeh zbog strašne promene koju je taj kratki razmak izvršio na njemu. Lice mu je dobilo olovnu boju, oči sasvim bez sjaja, a beše oslabio toliko da su mu kosti na obrazu gotovo probile kroz kožu. Kašljao je užasno. Puls mu se mogao jedva opipati. Ali pri svemu tome zadržao je u neobičnoj meri i svoju duhovnu snagu i izvestan stepen telesne snage. Govorio je razgovetno i uzimao neke lekove bez ičije pomoći, a kad ja uđoh u sobu bio je zauzet pisanjem zabeleški u svoju beležnicu. Bio je u postelji, naslonjen na jastuke. Doktori D. i F. bili su prisutni.
Pošto sam se rukovao sa g. Valdemarom, pozvah gospodu na stranu i obavestih se o bolesnikovom stanju. Levo pluće već osamnaest meseci kako se pretvorilo u polukost ili rskavicu i, naravno, beše sasvim nesposobno za funkciju života. Desno pluće u svom gornjem delu bilo je takođe delimično ali ne sasvim okoštalo, a donji deo bio je samo masa gnojavih tuberkula, koje su se slivale jedna u drugu. Na nekoliko mesta pluća su bila provaljena, najednom sasvim srasla s rebrima. Ove pojave u desnom pluću bile su srazmerno skorijeg datuma. Okoštavanje se vršilo neobičnom brzinom, dok pre mesec dana nije bilo ni traga, a srastanje pluća za rebra opazili su tek pre tri dana.
Nezavisno od sušice, bolesnik kao da je imao i otok, aneurizmu aorte; ali simptomi okoštavanja onemogućili su tačnu dijagnozu. Mišljenje oba lekara bilo je da će g. Valdemar umreti sutra (u nedelju) oko pola noći. A bilo je to u subotu u sedam časova uveče.
Ostavljajući bolesnikovu postelju da bi porazgovarali sa mnom, doktori D. i F. bili su se već zauvek oprostili sa njim. Nisu više nameravali da svraćaju. Ali na moju molbu pristadoše da ga obiđu oko deset časova iduće noći.
Kad su otišli govorio sam otvoreno sa g. Valdemarom o njegovoj bliskoj smrti, a isto tako o predloženom opitu. On opet izjavi da je sasvim voljan, šta više da želi da se to izvrši, pa je čak i navaljivao na mene da počnem odmah. Dvorili su ga bolničar i bolničarka, ali ja nisam mogao, zbog mogućih neočekivanih slučajnosti, da uzmem za svedoke ovog ogleda nepouzdane ljude. Zato sam odložio opit sve do osam časova iduće noći, kad me dolazak jednog medicinara koga sam poznavao (g. Teodor L.), oslobodi dalje neodlučnosti. Nameravao sam pre svega da čekam lekare; ali me navede da počnem, prvo, neprekidno navaljivanje g. Valdemarovo, a, drugo, uverenje da ne smem da gubim ni trenutka jer mu se život primetno gasio.
G. L. beše tako ljubazan i pristade na moju molbu da beleži sve što se bude dogodilo; ovo što vam sad pričam sve je iz tih njegovih beležaka, većinom zbijeno, skraćeno, ili prepisano verbatim.121
Bilo je oko pet minuta do osam, kada, uzevši bolesnikovu ruku, zamolih ga da kaže jasno koliko može g. L-u da li je on (g. Valdemar) sasvim voljan da ja napravim u takvom njegovom stanju opit, tj. da ga hipnotišem.
On odgovori slabim glasom, ali još sasvim čujno: „Da, želim da budem hipnotisan“ - a odmah zatim dodade: „Bojim se da niste suviše oklevali“.
Dok je on to govorio, ja počeh sa pokretima koji su mi dosad uvek najbolje poslužili da ga uspavam. U početku sam primetno uticao na njega, gladeći ga rukom po čelu. Ali, iako sam upotrebio sve svoje sile, nikakvog vidnog uspeha ne beše sve do nekoliko minuta posle deset časova, kada doktori D. i F. dođoše po dogovoru. Razložih im u nekoliko reči šta nameravam, i kako se oni, rekavši da je bolesnik i onako već na samrti, nisu protivili nikakvom primedbom, nastavih bez oklevanja, ali zamenih pokrete sjedne strane na drugu pokretima odozgo-naniže i upravih pogled sasvim pravo u desno oko jadnika.
U to vreme puls mu se nije mogao opipati, a disanje mu beše pravo krčanje i u razmacima od pola minuta.
To stanje bez promene trajalo je skoro četvrt časa. Kada je prošlo to vreme ote se prirodan ali dubok uzdah iz samrtnikovih grudi, a krčanje prestade, u stvari više se nije čulo, razmaci su bili isti, neumanjeni. Noge i ruke bolesnikove bile su hladne kao led.
Pet minuta pre jedanaest časova primetio sam nesumnjive znake hipnotičkog dejstva. Staklasta kugla oka izmenila se u onaj izraz nelagodne unutrašnje ispitljivosti koji se primećuje samo u slučajevima snobdenja, i taj izraz je sasvim nemoguće pogrešno tumačiti. Sa nekoliko brzih pokreta sjedne strane na drugu učinih da očni kapci zadrhte kao kad san počne da osvaja, zatim još nekoliko i oči se sasvim zatvoriše. Ja time još nisam bio zadovoljan, već nastavih dalje brzo i napregoh svu snagu volje sve dok se udovi uspavanog nisu sasvim ukočili i pošto sam ih stavio u jedan, izgledalo je, zgodan položaj. Noge su bile sasvim ispružene, ruke su isto tako počivale na postelji u priličnom odstojanju od bedara. Glava je bila sasvim malo uzdignuta.
Završio sam to tačno u ponoć, pa zamolih prisutnu gospodu da sad ispitaju g. Valdemarovo stanje. Posle nekoliko ogleda oni priznadoše da je on u stanju neobično savršene hipnotičke ukočenosti. Radoznalost obojice lekara bila je velika. Dr D. odluči najednom da ostane kod bolesnika celu noć, a dr F. ode s obećanjem da će doći sutra rano; g. L. i čuvari ostadoše.
Ostavismo g, Valdemara potpuno na miru sve do tri časa ujutru; tada mu se približih i nađoh ga u potpuno istom stanju kao kad je dr F. otišao. Drugim rečima, ležao je u istom položajii, puls se nije mogao opipati, disanje tiho i jedva primetno dok mu ne stavismo ogledalo na usne, oči prirodno zatvorene, a udovi hladni i ukočeni kao mramor. Ali ipak opšti izgled zaista nije bio izgled mrtvaca.
Kad sam se primakao g. Valdemaru učinih nešto kao mali napor da bih postigao da njegova desna ruka ide za mojom, i priđoh polako svojom rukom napred i nazad iznad njega. Ovakvim opitima s ovim bolesnikom ja ranije nikada nisam sasvim uspevao, i očito malo sam se nadao da ću sad uspeti. Ali, na moje veliko čudo, njegova ruka sasvim voljno, mada slabo i nemoćno, micala se u svim pravcima, koje sam joj svojom rukom označavao. Odlučih da pokušam da izmenjam s njim nekoliko reči.
- G. Valdemare - rekoh - spavate li? - On ne odgovori, ali opazih drhtanje oko njegovih usana i to me navede da ponovim svoje pitanje još nekoliko puta. Kad ponovih treći put, njegovo celo telo kao da obuze laka drhtavica, kapci se otvoriše dovoljno da se ukaže bela pruga očne kugle, usne su se jedva micale, a između njih u jedva čujnom šapatu izađoše reči:
- Da, sad spavam. Ne budite me, pustite me da ovako umrem.
Opipah mu udove, bili su hladni kao i pre. Desna ruka, kao i pre, slušala je pokrete moje ruke. Zapitah opet uspavanog:
- Osećate li još bol u grudima, g. Valdemare?
On odgovori odmah, ali još nečujnije nego pre:
- Nikakvog bola... Ja umirem.
Mislio sam da nije preporučljivo uznemiravati ga dalje baš tada, i ništa više ne rekoh niti učinih sve dok nije došao dr F., a on je došao malo pre izlaska sunca; on otvoreno izrazi svoje iznenađenje što vidi bolesnika još živog. Opipavši mu puls i metnuvši mu ogledalo na usne, on me zamoli da opet govorim sa uspavanim. Pristadoh, i rekoh:
- G. Valdemare, spavate li još?
Kao i pre, prođoše nekoliko minuta dok mi je odgovorio. Za to vreme samrtnik kao da je prikupljao snagu da govori. Kad sam ponovio pitanje četvrti put, on odgovori vrlo tiho, jedva čujno:
- Da, još spavam - umirući.
Sada su lekari smatrali, ili upravo želeli, da gospodina Valdemara ne diram više u njegovom prividno mirnom stanju dokle god smrt ne nastupi, a to će po opštem ubeđenju biti kroz nekoliko minuta. Ali ja odlučih da govorim sa njim još jednom, i samo ponovih svoje pređašnje pitanje.
Dok sam govorio, izraz uspavanog vidljivo se menjao. Oči su se lagano otvorile, ženice se povukle gore, cela koža dobi mrtvačku boju, više nalik na beo papir nego na pergament, a okrugli, bolesnički crveni pečati koji su se dotle lepo primećivali na sredini obraza najednom se izgubiše. Upotrebio sam ovaj izraz jer me njihov nagli nestanak ni na šta nije tako podsećao kao na gašenje sveće jednim dahom. Gornja usna u isti mah podiže se sa zuba koje je dotle sasvim pokrivala a donja vilica pade s čujnim zvukom; usta ostadoše strašno razjapljena, te se sasvim lepo video pocrneli i otečeni jezik. Mislim da nijedan od prisutnih nije bio nenaviknut na strahote samrtničke postelje, ali tako strašan kako se ni zamisliti ne može beše izgled g. Valdemarov u tom trenutku da svi do jednoga uzmakosmo od postelje.
Osećam da sam sad na onom mestu ove priče na kome će svaki čitalac ustuknuti s nevericom. Ali moj je posao da prosto dalje nastavim.
Ne beše više ni najslabijeg znaka života u g. Valdemaru. Zaključivši da je mrtav, već ga htedosmo predati na čuvanje bolničarima, kad opazismo veoma drhtavo kretanje njegovog jezika. To je trajalo možda pun minut. Kad isteče to vreme dopre iz razjapljenih nepomičnih vilica jedan glas - takav glas, koji se nikako ne može opisati. Ima, zaista, dva ili tri izraza koji mogu izgledati donekle prikladni za to. Mogao bih, na primer, da kažem da mu je glas bio hrapav, isprekidan i potmuo - ali cela strahovitost ne može se opisati iz prostog razloga što sličan glas nikad nije čulo čovečje uho. Ipak, ima dve osobine koje bi ga, mislio sam onda, a mislim i sad, mogle lepo okarakterisati i stvoriti neki pojam o njegovoj nezemaljskoj osobenosti. Prvo, činilo se kao da je glas dopirao do ušiju - bar do mojih - iz ogromne daljine, ili iz kakve podzemne, duboke šupljine. Drugo, osetio sam ga (strah me, zaista, da me neće biti moguće razumeti) kao što se čulom pipanja osećaju lepljive, pihtijaste stvari.
Govorio sam i o „zvuku“ i o „glasu“. Hoću da kažem da su glas činili sasvim jasni - upravo neobično jezoviti jasni slogovi. G. Valdemar je govorio - očevidno odgovarao na pitanje koje sam mu bio zadao nekoliko minuta pre no što sam ga pitao, setite se, da li još spava. - On reče sada:
- Da, ne... spavao sam, a sada... sada... sam mrtav.
Niko od prisutnih ne bi mogao ni pokušati da porekne ili da potisne neiskazani, stravični užas, koji to nekoliko reči, ovako iskazanih, izazva. G. L. (student) onesvesti se. Bolničar i bolničarka onog časa napustiše sobu i ništa ih nije moglo naterati da se opet vrate. Ne mogu računati da ću moje sopstveno osećanje učiniti shvatljivim čitaocu. Skoro čitav sat provedosmo ćutke, ne rekavši nijedne reči, osvešćujući g. L-a. Kada je on došao sebi, nastavismo opet da pregledamo g. Valdemarovo stanje.
Ono je u svakom pogledu ostalo isto kao što sam ga ranije opisao, sem što ogledalo nije više davalo dokaze disanja. Pokušasmo da mu pustimo krv iz ruke, ali uzalud. Moram spomenuti i to da ruka nije više slušala moju volju. Trudio sam se uzalud da je prisilim da ide za pokretima moje ruke. Jedini stvarni znak dejstva hipnoze ogledao se u drhtavom kretanju jezika kad god sam uputio g. Valdemaru neko pitanje. Izgledalo je kao da se upinje da govori, ali nije imao više snage ni volje. Za pitanja koja su mu druga lica sem mene zadavala bio je prosto neosetljiv, mada sam pokušao da dovedem svakoga od prisutnih u hipnotičku vezu sa njim. Našli smo druge bolničare i u deset časova napustih kuću u društvu oba lekara i g. L-a.
Posle podne svi se opet sastadosmo da vidimo bolesnika. Njegovo stanje ostalo je savršeno isto. Raspravljali smo kako bi bilo moguće probuditi ga, ali smo se gotovo svi složili da se time ništa dobro ne bi postiglo. Očevidno je bilo da je smrt (ili ono što se obično naziva smrću) bila zaustavljena hipnotičkim dejstvom. Bilo nam je svima jasno da probuditi g. Valdemara znači samo pouzdano i istog trenutka predati ga smrti, ili, najzad, ubrzati mu raspadanje.
Od tog časa pa sve do kraja prošle nedelje - razmak od nepunih sedam meseci - mi smo nastavili da se redovno sastajemo u g. Valdemarovoj kući, ponekad u društvu prijatelja i lekara. Za sve to vreme on ostade potpuno isti, kao što sam ga maločas opisao. Bolničari su ga stalno pazili.
U prošli petak, najzad, odlučismo da ga probudimo, ili da pokušamo da ga probudimo, i, možda je, ne mogu a da tako ne mislim, nesrećni ishod toga pokušaja izazvao toliko prepirki u privatnim krugovima, toliko toga što moram da smatram za neopravdane osećaje.
Da bih razbudio g. Valdemara iz hipnotičke ukočenosti pravio sam uobičajene pokrete. Izvesno vreme nisam imao uspeha. Prvi znak oživljavanja beše delimično spuštanje zenice. Primetio sam kao naročito važno da je zajedno sa tim spuštanjem zenice ispod očnih kapaka obilno pocurila neka žućkasta tečnost, opora i vrlo gadnog zadaha.
Predložiše mi da sad pokušam da upravljam bolesnikovom rukom kao pre. Pokušah, ali bez uspeha. Dr F. izjavi tada želju da ga nešto upitam. Učinih to na sledeći način:
- G. Valdempre, možete li nam objasniti, kakva su vaša osećanja ili želje sada?
Odmah se povratiše bolesni pečati na obrazima, jezik zadrhta, ili bolje reći valjao se brzo u ustima (mada su vilice i usne ostale ukočene kao pre), i najzad onaj isti užasni glas koji sam pre opisao reče:
- Za ime Božje. Brzo, brzo... ili me uspavajte - ili brzo - razbudite - brzo... Kažem vam da sam mrtav.
Bio sam potpuno van sebe i za trenutak nisam znao šta da radim. Prvo pokušah da uspavam bolesnika, ali kako u tome nisam uspeo zbog savršenog odsustva moje volje, ja sam promenio postupak i trudio sam se isto tako ozbiljno da ga probudim. Uskoro sam video da ću u tom pokušaju uspeti, ili u najmanju ruku uobražavao sam da će mi taj pokušaj ispasti za rukom, i uveren sam da su svi u sobi bili spremni da vide bolesnika budnog.
Ali nije moguće da bi ijedno ljudsko stvorenje moglo očekivati ono što se stvarno dogodilo.
Dok sam brzo pravio hipnotičke pokrete usred njegovih uzvika „mrtav, mrtav“, koji su u potpunom smislu padali s jezika, a ne s usana paćenikovih, njegovo celo telo, odjednom, za jedan jedini minut ili još manje, sruši se, izmrvi se, stopi se, istruli potpuno ispod mojih ruku. Na postelji pred celim društvom - ležala je bezmalo tečna masa smrdljive i gadne truleži.
1845.
Preveo Momčilo Jojić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:22

Слика

SFINGA
Prihvatio sam rođakov poziv da za vreme užasne vladavine kolere u Njujorku provedem dve nedelje u povučenosti njegove cottage ornee122 na obalama Hadsona. Sve uobičajene letnje zabave su nam ovde bile na raspolaganju; sa veslanjem, pecanjem, skitnjom po šumama, crtanjem, kupanjem, muzikom i knjigama, trebalo je da vreme provedemo dovoljno prijatno, ali sa strahom, koji nam je svakog jutra iz naseljenog grada donosio izviđač, to nikako nije išlo. Nijedan dan nije prošao a da nam nije doneo vesti o bolesti nekog prijatelja. Tada smo, dok je zlokobnost rasla, naučili da svakog dana očekujemo gubitak nekog od poznanika. Na kraju smo drhtali na nailazak svakog glasnika. Činilo nam se da je i sam vazduh sa juga mirisao na smrt.
Više nisam mogao ni o čemu drugom da govorim, mislim ili sanjam. Moj domaćin je bio manje uzbudljive prirode, i mada mu je dušu obuzela potištenost, trudio se da spreči moju sopstvenu. Njegov filozofski bogat intelekt nijednom nije bio zaražen nerealnostima. Za suštinu užasa je bio dovoljno živ, ali njegove senke uopšte nije shvatao.
Nekoliko knjiga koje sam pronašao u njegovoj biblioteci su u velikoj meri osujetile njegove napore da me izvuče iz nenormalne sumornosti u koju sam upao. Karakter ovih dela je bio takav da su samo ubrzala klijanje bilo kog semena naslednog sujeverja koje je prikriveno ležalo u mojim grudima. Te knjige sam čitao bez njegovog znanja, tako da često nije imao objašnjenja za snažne slike koje su mi se pojavljivale u mašti.
Moja omiljena tema je bila narodno verovanje u kobne predznake - verovanje kome sam, u tom periodu života, bio ozbiljno naklonjen. Vodili smo o tome duge i nadahnute diskusije - on je smatrao potpuno neosnovanim verovanje u takve stvari - ja sam tvrdio da narodno osećanje koje nastaje potpuno spontano, hoću reći bez očiglednih tragova sugestija, ima u sebi nepogrešive elemente istine i ima isto toliko prava na poštovanje koliko i intuicija koja je svojstvena geniju pojedinca.
Činjenica je da mi se ubrzo po dolasku u letnjikovac dogodio potpuno neobjašnjiv slučaj, a koji je u sebi nosio toliko zloslutnosti da sam imao potpuno opravdanje što sam ga prihvatio kao kobni predznak. Taj me je događaj užasnuo, i u isto vreme toliko zbunio i začarao da je proteklo mnogo dana pre nego što sam se odlučio da ga saopštim prijatelju.
Pri završetku jednog veoma toplog dana sedeo sam, sa knjigom u ruci, pored otvorenog prozora i nadgledao dugačak vidik rečnih obala, sa pogledom na udaljeno brdo i njegovu najbližu padinu, koja je bila odvojena od obližnje šume onim što se naziva klizište. Misli su mi dugo letele između knjige ispred mene i turobnosti i izolacije susednog grada. Podigavši pogled sa stranice, na golom licu brda sam ugledao neku stvar - neko čudovište gnusnog oblika, koje se vrlo brzo kretalo putem od vrha ka podnožju, nestavši na kraju u gustišu šume. Posumnjao sam u sopstveno zdravlje kad se ova kreatura pojavila u mom vidokrugu - ili barem u svedočanstvo sopstvenih očiju; i prošlo je dosta vremena pre nego što sam uspeo da se ubedim, da niti sam lud, niti sanjam. Ali, plašim se, dok opisujem čudovište (koje sam jasno video i smireno premerio za vreme njegovog kretanja), da će biti teže u sve ovo ubediti moje čitaoce nego čak i sebe.
Upoređujući veličinu ovog stvorenja sa prečnikom ogromnih stabala blizu kojih je prošlo -sa nekoliko džinova iz šume koji su izbegli bes klizišta - zaključio sam da je mnogo veće od bilo kog bojnog broda koji postoji. Kažem bojni brod, jer je oblik čudovišta nametnuo tu ideju - trup jednog od tih brodova može stvoriti vrlo približnu zamisao opštih kontura. Usta životinje nalazila su se na nekih šezdeset ili sedamdeset stopa dugačkoj i tako debeloj surli koliko je telo običnog slona. Na samom korenu ove surle nalazila se neizmerna masa crne runjave kose - čak i više nego što bi se moglo dobiti od krzna dvadeset bufala; izlazeći iz ovog runa vertikalno i pružajući se bočno, nalazile su se dve bleštave kljove, ne mnogo različite od onih kod divljeg vepra, ali beskrajno većih dimenzija. Sa svake strane i paralelno sa ovom surlom pružao se džinovski trup, dugačak trideset ili četrdeset stopa, kao da je stvoren od čistog kristala i u obliku savršene prizme; on je na najdivniji način reflektovao zrake zalazećeg Sunca. Surla je oblikovala klin sa vrhom prema zemlji. Sa nje su se širila dva para krila - svako krilo je bilo dugačko skoro sto jardi - jedan par se nalazio iznad drugog i oba su bila gusto prekrivena metalnim krljuštima; svaka ljuska te krljušti je očigledno bila nekih deset ili dvanaest stopa u prečniku. Primetio sam da su donji i gornji red krila bili povezani jakim lancem. Ali glavna osobenost ovog užasnog bića je bila pojava Glave Smrti, koja je prekrivala skoro celu površinu njegovih grudi i koja je bila tako precizno ocrtana i bleštala belinom preko crne osnove tela kao da ju je pažljivo naslikao neki umetnik. Dok sam sa osećanjem užasa i strahopoštovanja gledao ovu zastrašujuću životinju, a naročito pojavu na njenim grudima, primetio sam sa osećanjem nastupajućeg zla, za koje sam znao da ga nikakav napor razuma neće moći ugušiti, ogromne čeljusti na surli, koje su se iznenada raširile i iz kojih je izašao zvuk tako glasan i tako nesrećan da je po mojim nervima zatitrao kao zvonjava. Kako je monstrum nestao u podnožju brda, tako sam odmah onesvešćen pao na pod.
Pošto sam se osvestio, prvo što sam nameravao bilo je, naravno, da obavestim prijatelja o onome što sam video i čuo - ali jedva mogu da objasnim osećanje odvratnosti koje me je na kraju u tome sprečilo.
Konačno, jedne večeri, neka tri ili četiri dana posle tog događaja, sedeli smo zajedno u sobi u kojoj sam video utvaru - zauzeo sam isto mesto pored prozora, dok se on opružio na obližnjoj sofi. Asocijacija na mesto i vreme me je prisilila da mu opišem taj fenomen. Saslušao me je do kraja - u početku se od srca smejao, a potom je postao preterano ozbiljan, kao da je moje ludilo stvar van svake sumnje. U tom trenutku ponovo jasno ugledah čudovište, na koje mu sa krikom potpunog užasa usmerih pažnju. Posmatrao je sa interesovanjem - ali kao da ništa nije video -mada sam mu detaljno označio pravac kojim se to biće spuštalo niz ogoljenu liticu brda.
Ponovo sam bio neizmeino uzbuđen, jer sam viziju smatrao ili kao znak svoje smrti, ili, što je još gore, kao nailazeći napad manije. Strasno sam se bacio u fotelju i zagnjurio lice u ruke. Kada sam otvorio oči, utvare više nije bilo.
Moj domaćin je, međutim, delimično povratio hladnokrvnost i počeo da me vrlo energično ispituje o mojoj ponovnoj halucinaciji čudovišta. Kad sam ga u ovom pogledu potpuno zadovoljio, duboko je uzdahnuo, kao da se oslobodio nepodnošljivog tereta, i nastavio da priča sa, kako sam mislio, okrutnom smirenošću o različitim aspektima spekulativne filozofije, što je do tada bila tema naše diskusije. Sećam se između ostalog, njegovog posebnog insistiranja na ideji da prvenstveni izvor greške u svim ljudskim istraživanjima leži u sklonosti našeg razumevanja da, kroz stepen pogrešnog merenja blizine, potcenjujemo ili precenjujemo važnost neke stvari. - Na primer, da bi smo pravilno procenili - rekao je - uticaj koji širenje demokratije treba da izvrši na čovečanstvo, ne bismo smeli da u ocenjivanju propustimo da odredimo uda-ljenost epohe u kojoj bi takvo širenje moglo da se postigne. Ipak, možeš li mi navesti nekog pisca o vladavini koji je ikad mislio da je ova tema vredna diskusije?
Ovde je za trenutak zastao, otišao do biblioteke i doneo jednu običnu svesku Istorije prirode. Zamolivši me, zatim, da promenimo mesta, da bi bolje mogao da vidi fino izdanje knjige, seo je na moju naslonjaču pored prozora i, otvorivši knjigu, produžio svoj govor, potpuno istim tonom.
- Zbog tvoje velike tačnosti u opisivanju čudovišta - rekao je - možda nikad ne bih imao dovoljno snage da ti dokažem šta je to. Dozvoli mi, zbog toga, da ti pročitam školski opis roda Sphirinx, familije Crepuscularija, reda Lepidoptera, klase Insecta - ili insekata. Opis je ovakav:
„Četiri membranozna krila prekrivena malim obojenim pločicama metalnog izgleda; usta formiraju uvijenu surlicu stvorenu od produžetka čeljusti sa čije se strane nalaze rudimentni ostaci donje vilice; slabija krila drže se za jača krutom dlakom; pipak u obliku izdužene palice, prizmatičan; abdomen označen. Smrtoglava Sfinga izaziva užas među prostim narodom vrstom melanholičnog plača koji ispušta, s vremena na vreme, i oznakom smrti koju ovaj insekt nosi ispod tanke ljušture oklopa.“
Ovde je zatvorio knjigu i nagnuo se napred, zauzevši potpuno isti položaj koji sam imao u trenutku posmatranja „čudovišta“.
- Ah, evo ga! - odmah je rekao - ponovo se spušta sa litice brda i moram priznati da je vrlo neverovatnog izgleda. Ali ono ni u kom slučaju nije tako ogromno i tako udaljeno kao što si ti zamišljao; jer procenjujem (dok se migolji na svom putu niz ovu paučinu, što ju je neki pauk obavio oko prozorskog okna) da je dugačko oko šesnaestinu inča na najdužem delu i da je oko šesnaestinu inča udaljeno od zenice mog oka!
1846.
Preveo Sveta Bulatović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:22

Слика

SKOČIŽABA ILI OSAM ORANGUTANA U LANCIMA
Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uživao u šali kao taj kralj. Činilo se da živi samo zato da bi zbijao šale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispriča kakvu zgodnu šaljivu priču, ali da je ispriča dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao šaljivčina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, što su bili veliki, trbušasti, debeli ljudi kao i nedostiživi šaljivdžije. Da li ljudi debljaju šaleći se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima nešto što osposobljuje za šalu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mršav šaljivčina rara avis in terris.123
Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, „duševnost“ šale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke šege, te bi se njoj za volju često pomirio i s njenom dužinom. Prevelika istančanost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu draži od Volterova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdačine kudikamo su se bolje slagale s njegovim ukusom nego duhovite igre riječima.
U času, kad se događa moje pričanje, poziv lakrdijaša još nije bio potpuno izašao iz mode na dvorovima. Više kontinentalnih velesila još je na dvorovima držalo svoje „lude“ koji su nosili šarena odijela s luđačkim kapama i zvoncima, i od kojih se očekivalo da će uvijek, na prvi mig, istresti po koju oštru doskočicu, iz zahvalnosti za mrvice s kraljevskoga stola. Samo se po sebi razumije da je naš kralj zadržao svoju ludu. Istina je da je on morao imati veze s ludošću, već zato da nađe protutežu teškoj mudrosti sedmorice umnika, koji su bili njegovi ministri, a da njega ni ne spominjemo.
Njegova luda ili službeni lakrdijaš nije, međutim, bio samo luda. U kraljevim očima njegova je vrijednost bila trostruka zbog toga što je on bio također patuljak i bogalj. U ono su doba na dvorovima patuljci bili isto toliko uobičajeni kao lude, i mnogim bi vladarima bilo teško provoditi dane (dani su, sva je prilika, duži na dvoru nego na drugim mjestima) da nisu imali svog lakrdijaša da se smiju s njim, i svojega patuljka, da se smiju njemu. Ali, kao što sam već primjetio, naši su lakrdijaši u 99 posto slučajeva debeli, okrugli i nezgrapni - tako da se kralj radovao, kao osobitom blagoslovu neba, što je u Skočižabi (to je bilo ludino ime) imao trostruko blago u jednoj osobi.
Vjerujem, da ime Skočižaba patuljku nisu dali kumovi na krštenju, nego su mu ga jednoglasnom odlukom prisili kraljevi ministri na temelju njegove nesposobnosti da hoda kako hodaju drugi ljudi. Skočižaba se mogao kretati samo nekim isprekidanim hodom - a to je bilo nešto između skakanja i koprcanja - koji je beskrajno zabavljao i, dakako, tješio kralja, jer je kralj, kojeg je cijeli dvor držao prekrasnom osobom, imao vrlo ispupčen trbuh i prirođenu nabreklost glave.
Ali premda se Skočižaba zbog iskrivljenosti svojih nogu mogao kretati samo sa velikom mukom i naporom uzduž ravnog puta ili poda, golema mišićna snaga ruku što mu je priroda valjda pružila kao naknadu za nedostatke u donjim udovima, osposobljavala ga je za izvođenje mnoštva čudesno spretnih podviga, ako se radilo o penjanju uvis po stablima ili konopcima ili bilo gdje drugdje. U tim je vježbama on mnogo više ličio na vjevericu ili na malenoga majmuna nego na žabu.
Nisam u stanju da sasvim točno kažem iz koje je zemlje bio Skočižaba. Svakako je došao iz neke barbarske oblasti, za koju nitko nije nikada čuo - jer je bila na velikoj udaljenosti od dvora našega kralja. Skočižaba i djevojčica tek malo manje patuljasta od njega, ali koja je imala divne razmjere tijela i bila čudesna plesačica, bili su nasilno odvedeni iz svojih domova u susjednim pokrajinama, a jedan od kraljevih uvijek pobjedonosnih generala poslao ih je na dar kralju.
U takvim okolnostima nije se čuditi što se između ta dva mala sužnja razvilo prisno prijateljstvo. Oni se uistinu vrlo brzo sprijateljiše na život i smrt. Premda je uvelike uveseljavao dvor, Skočižaba nije bio nimalo omiljen, pa nije bilo u njegovoj moći da Tripeti učini mnogo usluga; ali premda je bila patuljasta, zbog njene dražesti i divne ljepote njoj su se svi divili i mazili je; ona je tako bila vrlo utjecajna i taj je utjecaj uvijek, kad god je to bilo u njenoj moći, upotrebljavala u korist Skočižabe.
U nekoj veličajnoj, svečanoj prilici - smetnuo sam s uma kojoj - kralj odluči da priredi maskeratu; a svaki put kad bi se na našem dvora održavala maskerata ili bilo kakva slična zabava, u njoj su zbog svojih sposobnosti sudjelovali i Skočižaba i Tripeta. Osobito je Skočižaba pokazivao toliku domišljatost u priređivanju svečanosti, smišljanju novih likova i sastavljanju kostima za krabuljne plesove, te se činilo da se bez njega ne može ništa izvesti.
Dođe noć određena za tu sjajnu zabavu. Pod Tripetinom paskom raskošna je dvorana bila ukrašena dobro smišljenim pojedinostima što mogu podati sjaja maskerati. Cijeli je dvor živio u groznici iščekivanja. Što se tiče nošnja i uloga, jasno je da je svatko već bio stvorio odluku u tom pogledu. Mnogi su odlučili o tome kakvu će ulogu i masku uzeti na se već tjedan ili čak i mjesec dana prije; tako da, zapravo nigdje nije bilo ni mrve neodlučnosti - osim upravo kod kralja i njegove sedmorice ministara. Još i sad ne znam zašto su oklijevali ako i to možda nije bilo šale radi. Vjerojatnije je, međutim, da im se bilo teško odlučiti zbog toga što su bili tako debeli. Bilo kako bilo, vrijeme je prohujalo, te tražeći posljedni izlaz oni poslaše po Skočižabu i Triperu.
Kad su se dva mala prijatelja pojavila pred kraljem, nađoše ga gdje sjedi uz vino zajedno sa sedam članova svoga ministarskog vijeća; ali se činilo da je kralj veoma loše raspoložen. On je znao da Skočižaba ni najmanje ne voli vino, jer je ono raspaljivalo jadnoga bogalja gotovo do mahnitosti; a mahnitost nije ugodan osjećaj. Ali kralj je volio svoje grube šale i uživao je u tome da sili Skočižabu da pije i da (kako je to kralj nazivao) „bude veseo“.
- Dođi ovamo, Skočižabo - reče on kada su lakrdijaš i njegova prijateljica ušli u sobu. -Ispij ovaj pehar u zdravlje svojih odsutnih prijatelja (u tome času Skočižaba uzdahnu), a onda nam pomogni svojom domišljatošću. Potrebne su nam maske... maske, čovječe... nešto novo, neobično. Dosadile su nam te vječito iste stvari. Dođi, popij! vino će ti razbistriti mozak.
Skočižaba se naprezao kao i obično da odgovori kakvom dosjetkom na kraljevo nukanje; ali to je prelazilo njegove sile. Toga je dana slučajno bio rođendan ubogog patuljka, a zapovjed da pije u zdravlje svojih „odsutnih“ prijatelja izvabila mu je suze na oči. Mnogo velikih, gorkih suza vrcnu u čašu u trenu kada ju je ponizno uzeo iz silnikove ruke.
- He! He! He! He! - hihotao je ovaj dok je patuljak nevoljko ispijao pehar.
- Vidite li što može učiniti čaša dobrog vina! Eto, oči ti već sjaju!
Jadnik! Njegove su se velike oči više žarile nego sjale, jer je djelovanje vina na njegov mozak bilo isto toliko brzo koliko i žestoko. On uzrujano postavi čašu na stol i pogleda cijelo društvo naokolo polumahnitim pogledom. Činilo se da se svi strašno zabavljaju duhovitošću kraljeve šale.
- A sada na posao! - reče ministar predsjednik koji bijaše vrlo debeo.
- Da, reče kralj. Hajde, Skočižabo, pomozi nam. Masku, dragoviću moj, nitko od nas nema masku... baš nitko... he! he! he! - A kako je on ono što je rekao ozbiljno smatrao šalom, sva sedmorica se pridružiše tom njegovu smijehu.
Nasmijao se i Skočižaba, premda slabo i nekako rastreseno.
- Deder, deder, reče kralj nestrpljivo, nećeš li nam ništa predložiti?
- Naprežem se da smislim nešto novo - odgovori patuljak rastreseno, jer ga je vino potpuno omamilo.
- Naprežeš se! - poviknu vatreno silnik. - Što time misliš reći? Ah, razumijem. Mrzovoljan si i još ti treba vina. Evo, popij ovo! - Natoči drugu čašu i ponudi je bogalju koji je samo buljio u nju boreći se da dođe do daha.
- Popij, kažem ti! - povika neman - ili ću u ime sto bijesova...!
Patuljak je oklijevao. Kralj se zajapuri od bijesa. Dvorjanici su se podrugljivo smijali. Tripeta, blijeda kao lešina, približi se kraljevu sjedalu, padne na koljena pred njim i umoli ga ponizno neka poštedi njenog prijatelja.
Silnik ju je gledao nekoliko trenutaka, očito se čudeći njenoj smjelosti. Činilo se da je u neprilici što ima da učini ili da kaže - kako da najprikladnije izrazi svoje ogorčenje. Konačno, ne govoreći nijedne slovke, žestoko je odgurnu od sebe i izlije joj sadržaj prepune čaše u lice.
Uboga se djevojka pridigne kako je bolje mogla i, ne usuđujući se ni da uzdahne, vrati se na svoje mjesto na dnu stola.
Mrtvi muk zavlada čitav trenutak, a u tom času bi se čulo da je pao neki list ili pero. Taj muk prekinu tihi ali neugodan i produžen škripav zvuk koji kao da je u isti mah dopirao iz svih uglova sobe.
- Čemu... čemu, čemu proizvodiš taj zvuk? - upita kralj, bijesno se obrativši patuljku.
Činilo se da se ovaj prilično oporavio od svojega pijanstva i gledajući upiljeno, ali spokojno u silnikove lice, odgovori:
- Ja - ja? Kako bih to mogao biti ja?
- Čini se da je zvuk došao izvana - primjeri jedan od dvorjanika. - Mogla bi biti papiga kod prozora koja brusi kljun na žicama krletke.
- Imaš pravo - odvrati vladar kao da mu je silno odahnulo - ali bio bih se zakleo na svoju vitešku čast da je to ova skitnica škrgutala zubima.
Na to se patuljak nasmija (kralj je bio suviše poznati šaljivčina da bi prigovorio ma čijem smijehu) i otkrije niz jakih, velikih i veoma odvratnih zubi. Čak iskaže posvemašnju pripravnost da proguta onoliko vina koliko zažele. Vladar se umiri; a pošto je bez ikakva vidljiva lošeg učinka popio i drugu punu čašu vina, Skočižaba prijeđe odmah vrlo živahno na raspredanje planova za maskeratu.
- Ne znam što me je navelo na tu pomisao - primjeti on vrlo mimo, kao da nikad u životu nije okusio vina - ali neposredno nakon toga što je vaše veličanstvo udarilo djevojku i prolilo joj vino u lice... neposredno nakon toga, i dok je papiga proizvodila neobičan zvuk kod prozora, pala mi je na pamet sjajna zabava-vragolija iz moje zemlje; koju smo često priređivali na našim maskeratama: ali ovdje će ona biti potpuno nova. Samo, na nesreću, za nju je potrebna skupina od osam osoba, a...
- Nas ima toliko! - povika kralj zadivljen svojim oštroumnim otkrićem - točno osam, ni više ni manje: ja i mojih sedam ministara. Hajde! Kakva je to vragolija?
- Zovemo je osam okovanih orangutana i zaista je sjajna kad je dobro izvedena.
- Izvest ćemo je mi - primjeti kralj uspravljajući se i spuštajući očne kapke.
- Draž je igre u tome - nastavi Skočižaba - što izaziva strah među ženama.
- Sjajno! - povikaše jednoglasno kralj i njegovi ministri.
- Maskirat ću vas kao orangutane - nastavi patuljak - samo vi to prepustite meni. Sličnost će biti tako upadna, da će vas sudionici maskerate zaista držati tim životinjama, te će, dakako, biti isto toliko užasnuti koliko i zapanjeni.
- Oh, to je prekrasno! - povika kralj - Skočižabo! Napravit ću od tebe čovjeka!
- Lanci služe povećanju pomutnje zveketanjem. Vi ste tobože pobjegli, en masse, od svojih čuvara. Vaše veličanstvo ne može ni zamisliti dojam što će ga na maskerati izazvati osam okovanih orangutana za koje će većina nazočnih držati da su pravi, kad s divljim krikovima ulete u gomilu prefinjeno i raskošno odjevenih muškaraca i žena. Ta će opreka biti jedinstvena.
- Dakako da hoće - reče kralj. I vijeće se žurno digne (jer je već bilo kasno veče) da bi prionulo izvođenju Skočižabine zamisli.
Način kojim je tu skupinu predstavio kao orangutane bio je sasvim jednostavan, ali je odgovarao njegovoj namjeri. U doba kad se događa moja priča, dotične su životinje bile velika rijetkost u bilo kojem kraju uljuđenog svijeta; pa, kako su maske koje je načinio patuljak izgledale dovoljno životinjski i više nego odvratno, držalo se da je njihova suobraznost prirodi time potpuno zajamčena.
Kralja i njegove ministre najpre obukoše u vrlo tijesne košulje i gaće od trikoa. Tada ih premazaše katranom. Kada su dotle došli, netko iz društva predloži da ih okite perjem; ali patuljak smjesta odbije taj prijedlog i zorno dokaže osmorici da lan mnogo uspješnije predstavlja dlaku životinje poput orangutana. Prema tome, oni nalijepiše debeli sloj lana na premaz katrana. Na to nabaviše dugi lanac. Najpre ga položiše oko kraljeva pojasa i privezaše; onda oko pojasa nekog drugog iz skupine, pa ga također privezaše; a zatim oko svih uzastopce na isti način. Kada je to ulančavanje bilo dovršeno, a članovi su skupine stajali na što većoj mogućoj udaljenosti jedan od drugoga, oni su sastavljali krug; a da bi se cijela slika činila prirodnom, Skočižaba utaknu ostatak lanca u dva promjera pod pravim kutovima kroz taj krug onako kako to danas čine oni što hvataju čimpanze ili druge velike majmune na Borneu.
Veliki salon, u kojemu se imala održati maskerata, bio je okrugla vrlo visoka soba koja je primala sunčevu svjetlost kroz jedan jedini prozor na vrhu. U noći (taj je salon navlas bio izgrađen za noćno doba) bio je osvijetljen poglavito jednim velikim svjećnjakom, koji je visio o lancu iz sredine prozora na stropu, te su ga spuštali ili dizali pomoću protuteže kao obično: ali (da ne bi kvarila izgled), ta je potonja prolazila izvan kupole i to povrh krova.
Kićenje sobe bilo je ostavljeno vrhovnom nadzoru Tripete; međutim, čini se da je u nekim pojedinostima ona poslušala mirniji sud svoga prijatelja patuljka. Na njegov prijedlog, svijećnjak je u ovoj prilici uklonjen. Kapanje voska (koje je bilo posve nemoguće spriječiti po tako toplom vremenu), nanijelo bi ozbiljne štete gizdavim odijelima pozvanika, jer se nije moglo očekivati da će se u dupkom punom salonu svi moći držati daleko od središta, tj. daleko od mjesta pod svijećnjakom. Druge su svjetiljke postavili u različitim dijelovima dvorane postrani, a po jednu su baklju, koja je kadila ugodnim mirisom, stavili u desnu ruku svake od karijatida što su stajale uza zid - bilo ih je svega skupa pedeset ili šezdeset.
Osam orangutana, držeći se Skpčižabina savjeta, čekalo je strpljivo do ponoći, kada je soba bila dupkom puna sudionika maskerate. Sat još nije ni prestao udarati ponoć, međutim, kad oni provališe ili bolje, dokotrljaše se svi skupa - jer je, ometan lancima, veći dio društva pao, a svi su se spotaknuli pri ulazu.
Uzbuđenje među sudionicima maskerate bijaše golemo, i ono ispuni kraljevo srce veseljem. Kao što je bilo predviđeno, mnogo je zvanica pretpostavilo da su ti stvorovi divljeg izgleda ipak neke zbiljske životinje ako možda i nisu pravi orangutani. Mnogo žena od strave pade u nesvijest, te da kralj nije bio toliko oprezan da zabrani nošenje svakog oružja u salonu, njegova bi skupina možda začas platila šalu vlastitom krvlju. Ovako, svi pojuriše prema vratima; ali je kralj bio zapovjedio da ih zaključaju čim on uđe; a na patuljkov prijedlog, ključi su pohranjeni kod njega.
Dok je metež bio na najvećoj visini, a svaki Sudionik maskerate mislio samo na vlastitu sigurnost (jer je zapravo svima prijetila zbiljska pogibelj od natiska razdražene gomile), lanac o kojem je svijećnjak obično visio i koji je bio potegnut uvis u času kada su svijećnjak odstranili, počeo se sasvim polagano spuštati sve dok njegov kukasti kraj nije stigao na same tri stope od tla.
Uskoro zatim, pošto su neko vrijeme glavinjali dvoranom u svim smjerovima, kralj i njegovih sedam prijatelja nađoše se konačno u samoj njenoj sredini, pa prema tome u neposrednom dodiru s lancem. Dok su stajali u tom položaju, patuljak, koji ih je bešumno slijedio tjerajući ih da neprestano potiču metež, zgrabi njihov lanac na sjecištu dvaju dijelova koji su sjekli kružnicu po promjeru i u pravim kutovima. Tada brzinom munje utaknu kuku o kojoj je obično visio svijećnjak u lanac; u tren oka neka nevidljiva sila poče potezati lanac svijećnjaka uvis sve dok kuka nije bila iznad svačijeg dosega odozdo, čime je, kao neminovnu posljedicu, orangutane zbio na okup tako da su stajali licem u lice.
Dotle su se sudionici maskerate pomalo oporavili od straha i povjerovavši da je to ipak dobro smišljena šala, gromko zahihotaše videći grdnu nepriliku u kojoj se nalaze majmuni.
- Prepustite ih meni! - zakriča sad Skočižaba, a njegov se prodoran glas mogao lako čuti kroz čitavu halabuku. - Prepustite ih meni! Čini mi se da ih poznajem. Ako ih dobro pogledam, odmah ću vam reći tko su.
Nato počne gmizati povrh glava gomile, te mu uspije da se probije do zida; a onda pograbi baklju iz ruke jedne karijatide te se vrati, isto kako je i došao, u sredinu sobe - skoči spretnošću majmuna na kraljevu glavu - a odatle se provera nekoliko stopa uz lanac - spuštajući baklju da bi promatrao skupinu orangutana, sveudilj vičući:
- Sad ću vam ja otkriti tko su!
Odjednom, dok se cijelo okupljeno društvo, uključujući majmune, treslo od grčevitoga smijeha, lakrdijaš naglo oštro zazvižda; na to lanac munjevito odleti uvis za nekih trideset stopa - povlačeći za sobom uplašene i bespomoćne orangutane i ostavljajući ih obješene u zraku između krovnog prozora i poda. Držeći se čvrsto lanca koji se dizao, Skočižaba je ostao u istom položaju u odnosu prema osam maskiranih spodoba, i dalje (kao da se ništa nije dogodilo) upirući baklju dolje prema njima kao da želi otkriti tko su.
Svi su nazočni bili toliko zapanjeni tim dizanjem lanca, da je nastao grobni muk koji je potrajao oko jedne minute. Prekinu ga upravo onakav isti tihi, neugodan škripav zvuk kakav je prije privukao pozornost kralja i njegovih savjetnika u času kad je prolio vino u lice Tripeti. U ovoj prigodi, međutim, više nitko nije mogao sumnjati odakle taj zvuk dolazi. Dopirao je od kljovastih zubi patuljka koji je mljeo i škrgutao njima, s pjenom na ustima, i buljio žarkim pogledom, s izražajem luđačkog bijesa, u lica kralja i njegovih sedam drugova koja su bila okrenuta uvis.
- Aha! - reče naposljetku pobješnjeli lakrdijaš. - Aha! sad prepoznajem te ljude! - Nato, hineći da želi još izbližega ogledati kralja, primaknu baklju lanenom krznu kojim je bio pokriven i koji odmah planu u mlazu živahnoga plamena. Do nepunih pola minute, svih je osam orangutana bilo u plamenu usled vriskanja mnoštva koje je odozdo užasnuto piljilo u njih, bez mogućnosti da im pruži i najmanju pomoć.
Naposljetku plamenovi, koji su se naglo rasplamsali, prisiliše lakrdijaša da se popne još više na lancu, kako bi bio izvan domašaja plamena; dok se penjao, gomila opet na čas utone u muk. Patuljak ugrabi tu prigodu i progovori još jednom:
- Sad jasno vidim - reče - tko su ti maskirani ljudi. Jedan veliki kralj i njegovih sedam kabinetskih savjetnika, kralj koji se ne žaca napasti bespomoćnu djevojku, i njegovih sedam savjetnika koji mu povlađuju u bezakonju. A što se mene tiče, ja sam jednostavno Skočižaba, lakrdijaš - i ovo je moja posljednja šala.
Budući da lan, kao i katran, na koji je bio nalijepljen, lako izgaraju, patuljak je jedva do kraja izgovorio svoju kratku besjedu, a osvetnički je čin već bio dovršen. Osam lešina njihalo se na lancima u smrdljivoj, pocrnjeloj, odvratnoj i bezobličnoj masi. Bogalj baci baklju na njih, uspne se okretno do stropa i iščezne kroz prozor na krovu.
Nagađa se da je Tripeta, postavljena na krovu salona, bila suučesnik svoga prijatelja u njegovoj vatrenoj osveti, te da su zajedno pobjegli u svoju domovinu; jer više nikada nisu viđeni.
1849.
Preveo Tin Ujević
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:22

Слика

X-IRANJE TEKSTA
Dobro je poznato da „mudraci“ dođoše „s Istoka“, te kako je gospodin Ubojito Zrno došao sa Istoka, proizilazi da gospodin Zrno bejaše mudrac; a ako se traži dodatni dokaz, evo i njega -gospodin Zrno je bio urednik. Razdražljivost mu bejaše jedina slabost; tvrdoglavost zbog koje ga ljudi optuživahu, bejaše zapravo sve samo ne slabost, i on je s pravom držaše za svoju jaču stranu. Čak naprotiv bejaše to njegova vrlina; i bila bi potrebna svekolika logika jednog Braunsa da ga uveri kako je to (nešto drugo).
Pokazao sam da Ubojito Zrno bejaše mudrac; a jedini potez kojim nije potvrdio svoju nepogrešivost bejaše njegov odlazak s Istoka, jedinog pravog boravišta svih mudraca, i nastanjivanje u Velikom Aleksandrovcu, ili slično nazvanom gradiću, tamo na Zapadu.
Da se ne ogrešim o njega moram, ipak, reći da je, kad je naposletku odlučio da se skrasi u tom gradu, imao utisak kako u tom delu zemlje nema nijednih jedincatih novina, pa dakle ni urednika. Utemeljivši Samovar čvrsto verovaše da mu je vascelo polje slobodno. A uveren sam, nikad taj ne bi ni u snu došao na pomisao da se naseli u Velikom Aleksandrovcu da mu bejaše poznato kako tamo, u Velikom Aleksandrovcu, živi izvesni gospodin Petar Petrović (ako se dobro sećam imena) koji se godinama nesmetano gojio uredujući i izdajući Velikoaleksandrovačke novosti. Zahvaljujući, dakle, samo i jedino neupućenosti našao se gospodin Zrno u Veliko... zovimo ga, „kratkoće radi“, Ovac; no kad se već našao tamo, odlučio je da bude dosledan svojoj tvr... tj. postojanosti, i da ostane. Elem, ostao je; čak i više: raspakovao je štamparsku mašinu, mašinu za slaganje itd, iznajmio je kancelariju tačno nasuprot Novosti i, trećeg jutra po dolasku izdao prvi broj Veliko... što će reći, Ovačkog samovara; tako se, naime, a sećanje me valjda ne izdaje, zvahu nove novine.
Uvodni članak, mora se priznati, bejaše briljantan - da ne kažem preoštar. Naročito se okomio na stanje kao takvo - a što se tiče urednika Novosti, sasekao ga je na komadiće. Neke opaske gospodina Zrna bejahu tako vatrene te sam od tog doba bio prinuđen da posmatram gospodina Petra Petrovića, i dan-danas živog i zdravog, u svetlosti daždevnjaka. Nipošto nisam kadar da prenesem sve Samovarove priloge doslovno, ali jedan od njih glasi:
,,O, da! - O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! Dotični urednik preko puta živi je genije! O, Bože moj! - gde srlja ovaj svet? O, vremena! O, Mojsije!“
Ova istovremeno tako zajedjiva, naprasita i duhom klasike prožeta filipika prasnula je poput bombe među dotad miroljubivim ovačkim stanovništvom. Grupe uzbuđenih građana skupljahu se na uličnim uglovima. Svako je, uz iskrenu teskobu, iščekivao odgovor dostojanstvenog Petrovića. I pojavio se drugog jutra, sa sledećim: „Iz jučerašnjeg Samovara citiramo dodatni člančić: „O, daa! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! O, Bože moj! O, vremena, o, Mojsije!“ Kolega čemu toliko O! Sad je jasno zbog čega mu se misli vrte u krug i zbog čega ni on ni njegovo pisanje nemaju ni glavu ni rep. Zaista ne verujemo da ta spodoba ume da sroči jednu jedincatu reč bez o. A možda mu je to ojkanje navika? Uzgred dovukao se s istočnih strana u posve čudnoj žurbi. Ojkaše li i tamo kao sada kod nas. O, kakvog li jada!“
Gnušanje gospodina Zrna na te skandalozne insinuacije neću ni pokušati da opišem. Držeći se one o magarcu naviklom na batine, međutim, čini se, da ga napad na njegovu ličnost nije raspalio onoliko koliko se očekivalo. U očaj ga je bacilo ruganje njegovom stilu. Šta - „o“, Ubojito Zrno, da ne ume da napiše ni jednu jedinu reč bez o! Ubrzo će on da pokaže tom mamlazu da greši. Da, da, pokazaće mu koliko greši, balavac jedan. On, Ubojito Zrno iz Žabograda, pokazaće tom gospodinu Petru Petroviću crno na belo da on, Zrno, ume da sastavi, ako ga jako lepo zamole, celi članak - šta članak, studiju! - gde se nijednom - ni jedan jedini put - neće pojaviti taj ništavni samoglasnik. A, ne: bila bi to voda na vodenicu rečenome Petru Petroviću. On Zrno, neće stil svoj da menja, pa smetalo to svakom gospodinu Petroviću pod kapom nebeskom. Nestani, pogana misli! Zauvek sa o! Neće on da izneveri o. Biće ojan koliko se ojnim može biti.
Plamteći tom viteškom odlukom, Ubojito Zrno je u sledećem Samovaru povodom nemilog spora obelodanio samo ovaj jednostavni, ali odlučni članak:
„Urednik Samovara ima izuzetnu čast da saopšti uredniku Novosti da će on (Samovar) biti slobodan da uveri u sutrašnjim novinama njih (Novosti) da on (Samovar) što se tiče stila može i hoće da bude svoj gazda; on (Samovar) namerava da njima (Novostima) pokaže nadmoćan, štaviše suvi prezir kojim njihova kritika nadahnjuje njegove (Samovarove) nezavisne grudi na taj način što će za poseban užitak (?) njihov (Novosti) da sastavi predgovor, nemalog opsega, u kojem taj prelepi samoglasnik - simbol Večnosti, a ipak izvanrednoj osetljivosti njihovoj (Novosti) tako neugodan - neće doživeti da ga njihov najpokorniji sluga ponizan, (Samovar), izostavi. Toliko o Bakingamu!“124
Prihvativši se ispunjavanja te strašne pretnje, ne nejasno natuknute nego odlučno izrečene, Zrno bejaše veoma slep i gluv na sve vapaje za „tekstom“ i jednostavno je svog predradnika slao „u...“ kad god je on (predradnik) uveravao njega (Samovar) da je poslednji čas „da se pušta u štampu“; slep i gluv, kažem, na sve, veliki Zrno je sedeo do u cik zore kiteći, uz poslednje kapi petroleja, zaista besprimemi članak. Evo ga:
„Moj Pero! Zlo je, zlo! Lepo ti rekoh - zlo i naopako! Prvo skok, onda hop, pravilo je vrlo važno. Da li tvoj babo zna da te kući nema?! Otpleši, lolo, u svoje kolo! Otprhni, sovo, u svoje jato, ahoj! Ostao bi? Jok, jok, sovac ne voli te Ovac! Ako ovde ostao, volinom rogatom postao, dom svoj prokock'o, novac potrošio, ženu u crno zavio, protuvom se zvao. Jer, bogami, ovde potrebno nikom nije takvo nešto, i to: nogato, okato, golovrato, ofucano, oglodano, olinjalo, oronulo, odvratno, omraženo trčkaralo novinarsko nemoćno i nesposobno... a kamoli nepismeno! Hodi, rode, u jagode, oteralo te iz mode! Vozi, vozi, nosile te vode, spadalo nikakvo! No, no, cmoljo, zašto s' nos obesio, što si oko orosio! Sve to život sobom nosi: nekom meso, nekom kosti. Ko sa psima leže, pun buva ustane. Zlo i naopako, rođo moj: o, joj joj, u rodno se mesto nosi, Pero moj, tamo stoj pa se goj - bog te tvoj!“
Iznuren, sasvim prirodno tim silnim naporom, vrli se Zrno te noći ničeg drugog nije mogao da prihvati. Čvrsto, pribrano, a ipak s izrazom svesti o moći, predao je svoj rukopis dežurnom slugi, zatim se bezbrižnim korakom uputio kući i s neiskazivim dostojanstvom, povukao se na počinak.
Istovremeno je ubogi sluga kojem bejaše poveren tekst, preskačući stepenice neizrecivom brzinom, odjurio u svoju „rupu“ i smesta počeo da „slaže“ rukopis.
Najpre je, dakako, - jer prva reč bejaše moj - posegnuo za pregradom s velikim M i pobedonosno ga izvukao. Ohrabren uspehom, bacio se i ne gledajući u pregradu s malim o, ali ko bi mogao da opiše tu strahotu kad mu prsti izroniše iz pregrade bez očekivanog slova u svom zagrljaju? Ko bi oslikao njegovo zaprepašćenje i gnev kad je, trljajući zglobove, shvatio da je uzalud strugao po dnu. prazne pregrade! Ni jednog jedinog malog o ne beše u pregradi za malo o; a zavirivši bojažljivo u pregradu za veliko O, našao je, na svoj krajnji užas, i njega u potpuno istom stanju. Zgromljenom, prvi poriv mu bejaše da požuri predradnike.
- Šefe! - disao je teško, hvatajući dah - ne može da se slaže bez o!
- Šta ti to znači? - zareži predradnik, vrlo loše volje, jer se zadržao do kasno.
- Joj, šefe, nema nam u firmi nijednog slova o, ni velikog, ni malog!
- Ko je u p... m... odneo sva ona iz pregrade?
- Ja vam to ne znam, šefe - reče momak - ali jedan od onih kalfi iz Novosti tamo je noćas njuškao i rekao bih da je on sve maznuo.
- Kuga ga odnela! Nimalo ne sumnjam - složio se predradnik, zajapuren od besa - znaš šta, mali, reći ću ti kako ćemo: ugrabi prvu priliku da se uvučeš tamo preko i smotaj im (crkli da b.. da!) sve od a do ž.
- Jes' vala - prihvati momak namignuvši - ja ću im smestiti, daću im ja što su zaslužili; šta će do tad da bude s ovim tu tekstom? Znate da mora da ide noćas - inače smo naje...
- I to grdno - nastavi predradnik, s dubokim uzdahom i naglaskom na „grdno“. - A je li tekst jako dugačak, mali?
- Pa ne bih rekao baš da je jako dugačak.
- Tja, šta ćemo! Izvuci stvar kako god znaš i umeš.
- Moramo da pustimo u štampu - zaključi predradnik, do guše u poslu - jednostavno ubaci neko drugo slovo mesto o, ionako niko neće da čita to što matori lupeta.
- Ko bog - dočeka momak - sad ću ja! - i požuri u svoju rupu mrmljajući usput: - Zna matori da zasoli, sve bez psovki. A ja da onima preko zakuvam čorbu! Nije mogao da nađe boljeg, sve da ga je i svećom tražio. - Što jest, jest: premda je momak napunio tek dvanaestu i dosegnuo metar i dvadeset santimetara, bio je dorastao svakom okršaju (sitnijih razmera).
Ovde opisana kriza nipošto nije retka pojava u štamparijama; ne umem to da objasnim ali kad zaista dođe do slične krize, gotovo se uvek kao zamena za slovo kojeg nema koristi x. Pravi je razlog možda u tome što je x najsuvišnije slovo u pregradama, barem je to bilo u staro vreme, pa ga zato slovoslagači obično drže za najzgodniju zamenu. Tako bi i naš momak smatrao jeretičnim da u ovom slučaju posegne za bilo kojim drugim slovom osim slova x, na kojeg beše navikao.
- Ima u tom tekstu šta da se iksira - reče momak sam sebi, zaprepašćeno čitajući tekst -bogami je to najovastiji kojeg sam ikad slagao. - I iksirao ga je, ne trepnuvši okom; tako iziksiran tekst je pušten u štampu.
Idućeg jutra stanovnici Ovca zabezeknuli su se čitajući u Samovaru ovaj neobični uvodni članak:
„Mxj Perx! Zlx je, zlx! Lepx ti rekxh - zlx i naxpakx! Prvx skxk, xnda hxp, pravik je vrlx važnx. Da li tvxj babx zna da te kući nema?! Xtpleši, lxlx, u svxje kxlx! Xtprhni, sxvx, u svxje jatx, ahxj! Xstax bi? Jxk, jxk, sxvac ne vxli te Xvac! Akx xvde xstax, vxlinxm rxgatxm pxstax, dxm svxj prxkxck'x, nxvac pxtrxšix, ženu u crnx zavix, prxtuvxm se zvax. Jer, bxgami, xvde pxtreb-nx nikxm nije takvx neštx, i tx: nxgarx, xkatx, gxlxvratx, xfucanx xglxdanx, xlinjalx, xrxnulx, xdvratnx, xmraženx trčkarak nxvinarskx nemxćnx i nespxsxb-nx ... a kamxli nepismenx! Hxdi, rade, u jagxde, xteralx te iz mxde! Vxzi, vxzi, nxsile te vxde, spadak nikakvx! Nx, nx, cmxljx, zaštx s' nxs xbesix, štx si xkx xrxsix! Sve tx živxt sxbxm nxsi: nekxm mesx, nekxm kxsti. Kx sa psima leže, pun buva ustane, zk i naxpakx, rxđx mxj: x, jxj jxj, u rxdnx se mestx nxsi, Perx mxj, tamx stxj pa se gxj - bxg te tvxj!“
Teško je zamisliti urnebes kojeg je izazvao ovaj mistični i kabalistični članak. Prva koliko-toliko suvisla pomisao u narodu bejaše da se u tim hijeroglifima krije neka paklena zavera; nastala je opšta trka u pravcu Zrnovog stana kako bi mu se što pre upriličio progon; ali dotičnog gospodina nisu mogli da pronađu. Iščezao je, niko ne zna kako; čak se od tog vremena ni njegova senka nikom nikad nije ukazala.
Pošto nije mogao da se iskali na pravom uzročniku, gnev naroda je utihnuo, ostavivši za sobom popriličan talog zbrkanih sudova o zlosretnom događaju.
Jednom gospodinu se sve to učinilo kao X (eks)-kluzivna šala.
Drugi je tvrdio da je Zrno zaista pokazao X (eks)-ibicionu maštu.
Treći mu je priznao X (eks)-centričnost, i ništa više.
Četvrti je samo pretpostavio da je reč o prilično dobroj X (eks)-presiji jednog X (eks)-travagantnog čoveka, koji je došao sa Istoka.
- Bolje je reći X (eks)-planacija namenjena potomstvu - predložio je peti.
Ubojito Zrno je bio prinuđen na krajnost, to je svima bilo jasno; a kako tog urednika nisu mogli da nađu, šuškalo se o linču onog drugog.
Ipak najustaljeniji zaključak bio je da je sve to ustvari X (eks)-cesno i X (eks)-centrično.
Čak je i prvi matematičar u gradu priznao da s takvim problemom teško može da iziđe na kraj. Opšte je poznato da X znači nepoznatu; ali u ovom slučaju (što je dobro primetio) imali su nepoznatu vrednost X-a.
Mišljenje momka, sluge (koji je tajio da je zapravo on izvršio „X-iranje teksta“) nije naišlo na onoliku pažnju koliku mislim da zaslužuje, iako je prepričavao veoma otvoreno, čak neustrašivo. Govorio je da, što se njega tiče, nema mesta za nikakvu sumnju, jer slučaj je sasvim jasan: „njegovog gazdu niko nije mogao da navuče na piće kao sav drugi svet, on je mahao onim blaženim pivom s tri XXX i, naravno, od njega se naduvao, oči mu se ukrstile u X i postao je baš X (eks)-treman.
1849.
Prevela Dejana Dačović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:23

Слика

EDGAR PO NJEGOV ŽIVOT I NJEGOVA DELA125...
... Nekog nesrećnog gospodara, koga je neumoljiva kob
Proganjala sve žešće i žešće, dok mu pesme nisu prihvatile jedan pripev.
Dok pogrebne pesme njegove nade nisu prihvatile onaj setni pripev:
„Nikad - nikad više”.
EDGAR PO

- Gavran Sa bromanog trona
Sudbina se ruga
I njihove usne gorkom žuči kvasi,
Dok Neumitnost u svoj zagrljaj ih steže.
TEOFIL GOTJE

I
Nedavno izvedoše pred naše sudove jednog nesrećnika, čije je čelo bilo žigosano retkim i neobičnim znakom: Bez sreće! On je nosio iznad očiju obeležje svog života, kao knjiga svoj naslov, a saslušanje je pokazalo da je taj neobičan natpis bio svirepo istinit. Ima u istoriji književnosti sličnih sudbina, pravih prokletstava - ljudi koji nose reč bak- suz, ispisanu tajanstvenim slovima u vijugavim naborima svog čela. Slepi anđeo ispašta- nja dokopao ih se i šiba ih iz sve snage za nauk drugima. Uzalud oni u svom životu pokazuju darovitost, vrlinu, ljupkost. Društvo ih je ipak proklelo i optužuje u njima slabosti do kojih ih je njegovo proganjanje dovelo. Šta sve nije činio Hofman da razoruža sudbinu i šta sve nije radio Balzak da bi umilostivio sreću? Postoji li, prema tome, neko đavolsko proviđenje koje priprema nesreću još od kolevke - koje baca sa predumišljajem uzvišena i anđeoska bića u neprijateljske sredine, kao mučenike u arenu? Ima li, dakle, blaženih duša, zaveštanih oltaru, osuđenih da idu u smrt i dostignu slavu svojom sopstvenom propašću? Da li će mora Tmina večito mučiti ove izabrane duše? Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagođavaju navikama sveta, njegovim predostrožnostima, njegovim lukavstvima; oni će biti još oprezniji, zatvoriće sve izlaze, zastrće prozore protiv zalutalih metaka; ali će Đavo ući kroz ključaonicu; savršenstvo biće slaba tačka njihova oklopa, a neko izvanredno svojstvo začetak njihova prokletstva.
Da ga slomi, na njihovo čelo otkriveno Sa visine svoda nebeskog baciće orao Kornjaču, jer oni neizbežno treba da propadnu.126 Njihova sudbina je ispisana u čitavom njihovom biću, ona blista zlokobnim sjajem u njihovom pogledu i u njihovim pokretima, ona struji njihovim žilama sa svakim njihovim krvnim zrncem.127

II
Poova porodica bila je jedna od najuvaženijih u Baltimoru. Njegov deda po majci služio je kao quartermaster-general u ratu za nezavisnost, a Lafajet je prema njemu osećao duboko poštovanje i prijateljstvo. Lafajet je prilikom svog poslednjeg putovanja u Sjedinjene Države želeo da vidi generalovu udovu i da joj izrazi svoju zahvalnost za usluge koje mu je učinio njen suprug. Njegov predak bio je oženjen ćerkom engleskog admirala Mek Brajda, koji je bio u srodstvu sa najplemenitijim kućama u Engleskoj. David Po, Edgarov otac a sin generalov, silno se zaljubio u englesku glumicu Elizabetu Arnold, čuvenu po svojoj lepoti; oni odbegoše i on se oženi njome. Da bi što više povezao svoju sudbinu s njenom, i on postade glumac i igrao je sa svojom ženom u mnogim pozorištima glavnih gradova Sjedinjenih Država. Oba supruga su skoro jednovremeno umrla u Ričmondu, ostavljajući u bedi i krajnjoj oskudici troje sasvim male dece, među njima i Edgara.
Edgar Po rođen je u Baltimoru 1813. Ovu godinu navodim prema njegovim sopstvenim rečima, jer on je protestovao protiv Grisvaldovog tvrđenja, koji 1811.128 uzima za godinu njegovog rođenja. Ako je ikada duh iz romana, da se poslužim izrazom našeg pesnika, upravljao nekim rođenjem - zlokoban i buran duh! - svakako je upravljao njegovim. Po je zaista bio čedo strasti i pustolovine. G. Alanu, bogatom trgovcu iz varoši, dopade se ovo lepo i nesrećno dete, koje je priroda krasno obdarila, i kako nije imao dece, on ga usini. I on se otada nazivao Edgar Alan Po. Bio je odgajan u potpunom blagostanju i u opravdanoj nadi da će naslediti bogatstvo, koje daje karakteru ponosito samopouzdanje. Poočim i pomajka povedoše ga sa sobom kad su putovali po Engleskoj, Škotskoj i Irskoj a pre povratka u svoju zemlju ostaviše ga kod doktora Brenzbija, koji je držao poznati vaspitni zavod u Stouk-Njuingtonu, u blizini Londona. Sam Po je u Vilijamu Vilsonu opisao ovu čudnovatu kuću, sagrađenu u starom stilu iz doba Elizabete, i utiske iz svog đačkog života.
On se vraća u Ričmond 1822. godine i nastavlja svoje studije u Americi pod nadzorom najboljih nastavnika u ovom mestu. Na Univerzitetu u Šarlotesvilu, na koji se upisao 1825. godine, izdvajao se ne samo izvanrednom inteligencijom nego i gotovo zlokobnim obiljem strasti - prevremena zrelost, doista američka - koja je najzad i bila uzrok njegovom isključenju iz škole. Dobro je uzgred primetiti da je Po već u Šarlotesvilu ispoljio najveće sposobnosti za fiziku i matematiku. Docnije će on često to znanje iskorišćavati u svojim čudnovatim pričama i iz toga uzimati sredstva izuzetna, retka i neočekivana. Ali imam razloga da verujem da nije ovoj vrsti radova pridavao najviše značaja, i da je - baš zbog tih prevremenih sposobnosti - bio sklon da ih smatra kao obično opsenarstvo u poređenju s radovima čiste mašte. Nekoliko nesrećnih dugova napravljenih prilikom kockanja doveli su do trenutne svađe između njega i njegovog poočima, i Edgar - vrlo interesantna činjenica, koja dokazuje, ma šta se o tome reklo, izvesno dosta izrazito viteštvo - stvori u svom mozgu, veoma podložnom utiscima, plan da se i sam umeša u rat Grka i da se bori protiv Turaka. On otputova, dakle, u Grčku. Šta je s njim bilo na istoku? Šta je tamo uradio? Da li je proučavao klasične obale Sredozemnog mora? Zašto ga ponovo nalazimo u Petrogradu, bez putnih isprava, u neprilici, i u kakvim poslovima, kad je prinuđen da se obrati američkom ministru Henriju Midltonu da bi izbegao ruskim zakonima i vratio se kući? To se ne zna; ima tu praznina koje bi samo on mogao da popuni. Članci o životu Edgara Poa, o njegovoj mladosti, njegovim pustolovinama u Rusiji i o njegovoj prepisci dugo su oglašavani od strane američkih listova, ali oni nisu nikada objavljeni.129
Po povratku u Ameriku, 1829. godine, izrazi želju da stupi u vojnu školu u Vest-Pointu; on je tamo bio zaista primljen i u njoj je, kao i u drugim školama, pokazao inteligenciju osobito jaku, ali neukrotivu, i posle nekoliko meseci bi otpušten. U isto vreme dogodio se u porodici koja ga je usvojila događaj koji će imati najteže posledice za čitav njegov život. Gospođa Alan, prema kojoj je on osećao istinsku sinovljevu naklonost, umre, a g. Alan se oženi sasvim mladom ženom. Tada je izbila porodična svađa - događaj čudan i taman, koji ne mogu da ispričam, jer nije dovoljno objašnjen ni od jednog biografa. Ne treba se onda čuditi što je konačno raskinuo sa g. Alanom, i što ga je ovaj, pošto je imao dece u svom drugom braku, potpuno lišio nasledstva.
Nešto kasnije po napuštanju Ričmonda Po objavi jednu malu svesku pesama,130 beše to uistinu blistava zora. Ko može da oseti englesku poeziju on će već u njoj naći vanzemaljski prizvuk, mir u seti, divnu svečanost, prevremeno iskustvo - htedoh, mislim, da kažem urođeno iskustvo - sve ono što služi kao obeležje velikih pesnika.
Zbog bede bio je neko vreme vojnik,131 i verovatno je upotrebio dugu dokolicu u garnizonskom životu da bi pripremio građu za svoja buduća dela - dela neobična, za koja bi se reklo da su stvorena da nam pokažu da je neobično jedan od sastavnih delova lepog. Vrativši se u književni život, jedinu sredinu gde mogu da žive izvesna promašena bića, Po je umirao u krajnjoj bedi, kad ga srećan slučaj ponovo vrati u život. Sopstvenik jednog časopisa raspisao je dve nagrade, jednu za najbolju pripovetku a drugu za najbolju pesmu. Jedan osobito lep rukopis privukao je pažnju g. Kenedija132, koji je predsedavao odboru, i naveo ga je da sam pregleda rukopis. Ispostavilo se da je Po dobio obe nagrade, ali mu je samo jedna bila predata. Predsednik odbora hteo je da vidi nepoznatog pisca. Izdavač lista privede mu jednog mladog čoveka upadljive lepote, u ritama, zakopčanog do grla, koji je imao izgled plemića toliko ponosnog koliko i izgladnelog. Kenedi se dobro pokazao. On je upoznao Poa sa g. Tornasom Vajtom, koji je pokretao u Ričmondu Southern Literary Messenger.133 G. Vajt je bio smeo čovek, ali bez ikakvog književnog dara; bio mu je potreban pomoćnik. Tako Po, sasvim mlad, u dvadeset i drugoj godini, postade direktor časopisa čija je sudbina potpuno zavisila od njega. Časopis je pod njegovim vodstvom postigao veliki uspeh, Southern Literary Messenger je otada imao da zahvali ovom nastranom prokletniku, ovoj nepopravljivoj pijanici za svoje mnogobrojne čitaoce i svoju unosnu popularnost. U ovom časopisu134 prvi put se pojavila Neuporediva pustolovina izvesnog Hansa Pfala, i više drugih pripovedaka, koje će naši čitaoci upoznati u ovoj knjizi. Skoro dve godine Edgar Po je s izvanrednom revnošću oduševljavao svoje čitaoce čitavim nizom dela nove vrste, kao i kritičkim člancima, koji su svojom živošću, jasnoćom i mudrom strogošću bili tako dobro napisani da su skrenuli na sebe pažnju. Ti članci su se odnosili na najrazličitije knjige, a temeljno obrazovanje koje je mladi čovek stekao dobro mu je u tome poslužilo. Valja isto tako znati da je ovaj veliki posao bio nagrađen sa pet stotina dolara, to jest dve hiljade sedam stotina franaka godišnje. - Odmah - veli Grisvold,135 što će reći: „Smatrao se dosta bogatim, glupan jedan! - on se oženi mladom devojkom, lepom, ljupkom, prirode ljubazne i herojske, ali i bez marjaša” - dodaje ovaj isti Grisvold s izvesnim preziranjem. To je bila Virdžinija Klem, njegova rođaka.
I pored zasluga koje je Po imao za list, g. Vajt se posvađao s njim posle gotovo dve godine zajedničkog rada. Uzrok razilaženju bili su svakako napadi hipohondrije i alkoholičarske krize pesnika, karakteristične nevolje, koje su zamračivale njegov duhovni vidokrug, kao oni tužni oblaci što najromantičnijem predelu odjednom daju izgled nepopravljive sete. Otada mi vidimo nesrećnika kako premešta svoj šator kao nomad u pustinji i postavlja svoj oskudni dom u glavnim mestima Sjedinjenih Država. Svuda će on uređivati časopise, u kojima će sarađivati na briljantan način. On će nezapamćenom brzinom objavljivati kritičke i filozofske članke i pripovetke pune čari, koje su se pojavile sabrane pod naslovom Tales of the Grotesque and the Arabesque136 - naslov značajan i s izvesnim ciljem, jer nastrani ukrasi i arabeske odbijaju čoveka, a videće se da je u mnogom pogledu Poova književnost vanljudska ili nadljudska. Mi ćemo preko uvredljivih i skandaloznih beležaka objavljenih u listovima saznati da se g. Po i njegova žena nalaze opasno bolesni u Fordhemi i u potpunoj bedi. Uskoro posle smrti gospođe Po, pesnik je imao prve napade delirijum tremensa. Nova beleška javlja se iznenada u jednom listu, ovoga puta više nego svirepa, koja napada njegov prezir i njegovu odvratnost prema svetu i daje povoda za jednu od onih doista tendencioznih optužbi javnog mnenja, od kojih je neprestano morao da se brani - jedna od onih, zamornih i najneplodnijih borbi za koju uopšte znam.
Nesumnjivo, on je zarađivao, i njegovi književni poslovi su mu kako-tako omogućavali da živi. Ali imam dokaze da se neprekidno borio s odvratnim teškoćama koje je trebalo prebroditi. On je maštao, kao i toliki drugi pisci, da pokrene svoj časopis, voleo je da bude kod svoje kuće, i činjenica je da je dovoljno patio da bi žarko zaželeo ovo konačno utočište svojoj misli. Da bi to postigao i pribavio dovoljnu sumu novca, on pribegava predavanjima. Poznato je šta su bila ta njegova predavanja - neka vrsta teoretisanja, College de France stavljen na raspolaganje svim književnicima - pisac je objavljivao svoja predavanja pošto je izvukao sve prihode koja su ona mogla da pruže. Po je već u Njujorku pročitao svoju Eureku137 spev o postanku sveta, koja je, uostalom, izazvala velike prepirke. On je ovog puta rešio da drži predavanja u svom kraju, u Virdžiniji. Nameravao je, kao što je pisao Vilisu, da obiđe zapad i jug i nadao se pomoći od svojih književnih prijatelja, kao i od svojih starih poznanika iz škole i Vest-Pointa. On, dakle, poseti glavne gradove Virdžinije, i Ričmond je ponovo video čoveka koga je upoznao još dok je bio tako mlad, tako siromašan, tako pohaban. Svi oni koji nisu videli Poa još od dana kad je bio nepoznat dotrčali su u masama da se dive svom čuvenom zemljaku. On se pojavio lep, otmen, uzoran kao svaki genije. Ja čak verujem da je on od nekog vremena išao u svojoj smernosti toliko daleko da je primljen i od strane društva za borbu protiv alkohola. Izabrao je predmet koliko prostran, toliko i uzvišen: Načelo Poezije, i razvio ga je svom svojom jasnoćom, što je bila jedna od njegovih odlika. Verovao je, pošto je bio pravi pesnik, da je svrha poezije iste prirode kao i njeno načelo, i ne bi trebalo da teži drugom sem samoj sebi.
Lep prijem preplavi njegovo jadno srce gordošću i radošću; on je bio toliko očaran da je govorio kako će se potpuno nastaniti u Ričmondu i da će završiti svoj život u mestu koje mu je toliko drago, jer je u njemu proveo svoje detinjstvo. Međutim, morao je poslom da otputuje u Njujork, i on krete 4. oktobra, žaleći se da na mahove podrhtava i da se oseća slab. Osećajući se još uvek dosta rđavo, pri dolasku u Baltimor, 6. uveče, on posla svoje stvari na železničku stanicu, odakle je trebalo da krene za Filadelfiju, i svrati u jednu krčmu da popije neko jako piće. Tamo se, po nesreći, sreo sa starim poznanicima i ostao s njima vrlo dugo. Sutradan ujutru, u praskozorje, jedan leš je nađen na putu, - da li tako treba reći? - ne, jedno telo u kome je još bilo života, ali koje je Smrt već obeležila svojim kraljevskim žigom. Uz telo, čije se ime nije znalo, nisu nađeni ni isprave ni novac, pa su ga preneli u bolnicu.
Tamo je Po umro iste večeri, u nedelju, 7. oktobra 1849, u svojoj 37. godini, savladan delirijum tremensom, tim strahovitim pratiocem koji ga je već jednom ili dvaput pohodio.138 Tako je nestao sa ovog sveta jedan od najvećih književnih heroja, genijalni čovek, koji je u Crnoj mački napisao ove proročke reči: Koja bi bolest mogla da se uporedi s Alkoholom!
Takva smrt je gotovo samoubistvo, samoubistvo odavno pripremljeno. U svakom slučaju, ona je izazvala skandal. Nastala je velika graja i vrlina se slobodno i sladostrasno pustila na volju svom preteranom licemerstvu. I najbliži posmrtni govori morali su da sadrže nametljivi buržoaski moral, koji nije ni pomišljao da propusti tako divnu priliku. G. Grisvold je klevetao; g. Vilis, iskreno ožalošćen, bio je više nego pristojan. Avaj! Onaj koji je prešao vrletne visine estetike i zaronio u najmanje ispitane ponore ljudskog uma, onaj koji je kroz život, sličan buri koja se nikad nije stišavala, našao nova sredstva, nepoznate načine da zadivi ljudsku maštu, da zavede duhove koji žude za Lepim, preminuo je za nekoliko časova u bolničkoj postelji - kakva sudbina! I toliko veličine i toliko nesreće da bi se podigao vihor buržoaske frazeologije, da bi postao hrana i predmet novinara punih vrlina!
Ut declamatio fias!139
Ovakvi prizori nisu novi; retko se dešava da svež i slavan grob ne bude zborište skandala. Uostalom, društvo ne voli ove nesrećne pomamnike, i, bilo što mu kvare raspoloženje, bilo što ih naivno smatra grižom savesti, društvo je neosporno u pravu. Ko se ne seća pariških deklamacija u vreme Balzakove smrti, koji je, međutim, umro pristojno? I još skorije - ima danas, 26. januara, tačno godina dana kako je jedan pisac140 osobitog poštenja, visoke inteligencije, koji je uvek bio pri svesti, otišao pažljivo, ne uznemiravajući nikoga - toliko pažljivo da je ta njegova pažljivost ličila na preziranje - da ispusti dušu u najmračnijoj ulici koju je mogao da pronađe. Kakve odvratne pridike! kakvo prefinjeno ubistvo! Jedan slavan novinar, koga Isus neće nikad poučiti plemenitom držanju, smatrao je događaj dosta veselim da ga proslavi grubom igrom reči. Kod navođenja mnogobrojnih prava čoveka, koja mudrost devetnaestog veka ponavlja tako često i s tolikim uživanjem, dva toliko značajna su zaboravljena - pravo da čovek menja mišljenje i pravo da umre. Ali Društvo gleda na onoga koji odlazi kao na bezočnika; ono rado kažnjava posmrtne ostatke, kao onaj nesrećni vojnik koji veruje u vampire i koga je pogled na leš dovodio do besnila.

III
Poov život, njegove navike, njegovo ophođenje, njegovo fizičko biće, sve što čini celinu njegove ličnosti izgleda nam kao nešto u isti mah tamno i blistavo. Njegova osoba bila je neobična, zavodljiva, kao i njegova dela, obeležena neopisivim pečatom sete. Uostalom, on je bio upadljivo obdaren u svakom pogledu. Kao mladić pokazao je retke sposobnosti za sve fizičke vežbe, i, mada mali rastom, sa nogama i rukama kao u žene - čitavo njegovo biće, uostalom, nosilo je osobine ženske nežnosti - on je bio više nego snažan i sposoban za izvanredne podvige snage. On je u svojoj mladosti dobio opkladu u plivanju koja prevazilazi obične mogućnosti. Reklo bi se da Priroda daje onima koje hoće da iskoristi za velike stvari krepak telesni sastav, kao što daje moćnu životnu snagu drveću određenom da izrazi tugu i bol. Ovakvi ljudi, katkad bolešljiva izgleda, skrojeni su kao atlete, dobri su za orgije i za rad, gotovi na preteranosti i sposobni za neobičnu umerenost.
Ima nekoliko stvari koje se odnose na Edgara Poa, u kojima se svi jednodušno slažu, na primer, njegova velika prirodna otmenost, njegova rečitost i lepota, što ga je pravilo pomalo sujetnim. Njegovo držanje, čudna mešavina gordosti i osobite blagosti, bilo je puno samouverenosti. Izraz lica, hod, pokreti, držanje glave - sve ga je obeležavalo, naročito kad se dobro osećao, kao izuzetno stvorenje. Celo njegovo biće odisalo je prirodnim dostojanstvom. Bio je zaista obeležen od prirode, podsećao nas je na likove prolaznika koji privlače pogled posmatrača i dugo ostaju u njegovom sećanju. I sam Grisvold, inače cepidlaka i opor, priznaje da, kada je posetio Poa i kada ga je zatekao bledog i bolesnog još od smrti i bolesti njegove žene, da je bio neobično iznenađen ne samo savršenstvom pokreta nego i otmenošću njegova izgleda, prijatnim mirisom stana, pri tom dosta skromno nameštenog. Grisvoldu nije bilo poznato da pesnik ima, više od ostalih ljudi, ono izvanredno preimućstvo svojstveno Parižankama i Španjolkama da umeju da se ukrase tako reći ničim, i da bi Po, zaljubljen u lepo u svim stvarima, umeo da umetnički preobrazi krovinjaru u palatu novog oblika. Zar on nije pisao s puno duha i retko zanimljivo o nacrtima nameštaja, o planovima poljskih kuća, o vrtovima i o ulepšavanju pejzaža?
Postoji jedno divno pismo gospođe Fransis Osgud, jedne od Poovih prijateljica, koje nam daje najzanimljivije pojedinosti o njegovim navikama, o njegovoj ličnosti i domaćem životu. Ova žena, i sama odličan književnik, odvažno odriče sve poroke i sve greške prebacivane pesniku.
„S muškarcima - veli ona Grisvoldu - možda je bio takav kako ga vi opisujete, i kao muškarac vi možete biti u pravu. Ali ja tvrdim na osnovu činjenica da je prema ženama bio sasvim drukčiji i da nikada žena nije mogla da se upozna sa g. Poom a da se za njega duboko ne interesuje. On mi je uvek izgledao kao uzor otmenosti, uglađenosti i blagorodnosti...
Videli smo se prvi put u Astor-Houseu. Vilis mi dodade za stolom Gavrana, o kome je pisac, reče mi Vilis, želeo da čuje moje mišljenje. Tajanstvena i neobična muzika ove čudne pesme prožela me je tako duboko da sam, kad sam saznala za želju Poa da se upozna sa mnom, imala tako čudno osećanje da je ono ličilo na užas. On se pojavio sa svojom lepom i ponositom glavom, svojim tamnim očima, iz kojih je izbijala naročita svetlost, svetlost osećanja i misli, i svojim držanjem, neobjašnjivom mešavinom ponositosti i ljupkosti, on me pozdravi, tih, ozbiljan, gotovo hladan; ali pod tom hladnoćom treperila je tako izrazita naklonost da sam bila duboko potresena. Od tog trenutka pa sve do njegove smrti bili smo prijatelji... i ja znam da je u njegovim poslednjim rečima bilo sećanja na mene i da mi je pružio, pre nego što se njegov razum srušio sa svog nenadmašnog prestola, najviši dokaz svoje vernosti u prijateljstvu. A naročito se u njegovom jednostavnom i poetičnom domu ispoljavao za mene karakter Edgara Poa u svojoj najlepšoj svetlosti. Vragolast, srdačan, duhovit, čas poslušan, čas zao kao razmaženo dete, on je uvek imao za svoju mladu, milu i obožavanu ženu, i sve one koji su ga pohodili, čak i usred najzamornijih svojih književnih poslova, lepu reč, dobroćudan osmeh, pažnje ljupke i laskave. On je provodio beskrajne časove za svojim pultom, pod slikom svoje voljene i rano preminule Lenore, svagda vredan, uvek pomiren sa sudbom i beležeći svojim divnim rukopisom dela sjajne uobrazilje, koja su sinula kroz njegov neobičan mozak, neprekidno budan. - „
U pripovetkama Poovim nema nikada ljubavi. Bar Ligeja, Eleonora nisu, u pravom smislu reči, ljubavne povesti; glavna ideja na koju se oslanja delo sasvim je druge prirode. Možda je verovao da proza nije jezik na visini tog neobičnog i skoro neizrecivog osećanja; dok su njegove pesme, u naknadu za to, presićene tim osećanjem. Božanstvena strast se u njima veličanstveno javlja i uvek je obavljena velom neizlečive tuge. U svojim člancima on govori ponekad o ljubavi, i to kao o nekoj stvari koja kad se samo i spomene, pero mora da zadrhti. U Predelu Arnhem on će tvrditi da su četiri osnovna uslova za sreću: život na čistom zraku, ljubav žene, odricanje od svakog slavoljublja i stvaranje nove lepote. Činjenica da i pored sveg svog izvanrednog dara za nastrano i grozno nema nijednog mesta u čitavom njegovom delu koje bi se odnosilo na pohotljivost ili čak i na čulna uživanja potvrđuje mišljenje gospođe Fransis Osgud o viteškom poštovanju Poa prema ženama. Njegovi portreti žena su dati tako reći kao svetiteljski likovi; oni blistaju u središtu natprirodnog sjaja i naslikani su sa preterivanjima jednog obožavaoca. Što se pak tiče malih romantičnih doživljaja, možemo li se čuditi što se jedno tako razdražljivo biće, čija je žeđ za Lepim bila možda osnovna crta, ponekad strastvenom žestinom odavalo udvaranju, tom vulkanskom i veštačkom cvetu za koji je uzavreli mozak pesnika izuzetno pogodno tle?
Njegovu neobičnu ličnu lepotu, o kojoj govori više biografa, možemo, verujem, približno da zamislimo oslanjajući se na nedovoljno jasne pojmove, ali pri tom karakteristične, sadržane u reči romantičan, reči koja obično služi da odredi vrste lepote koje se naročito ispoljavaju u izrazu. Po je imao visoko zapovedničko čelo, na kome su izvesna ispupčenja odavala prekomerne sposobnosti i predstavljala moć kombinovanja, poređenja i pronalaženja uzročnosti, gde je u mirnoj ponositosti vladao smisao za idealno, estetsko osećanje u pravom smislu te reči. Međutim, i pored ovih darova, ili baš zbog ovih prekomernih preimućstava, njegova glava gledana iz profila možda nije pružala prijatan izgled. Kao što se to dešava u svim preterivanjima u jednom smislu, nedostaci su mogli da proiziđu iz izobilja, oskudnost iz zloupotrebe. Imao je krupne oči, u isti mah tamne i pune svetlosti, boje neodređene i mračne, koja je prelazila u ljubičasto, nos plemenit i snažan, nežna i tužna usta, mada lako nasmešena, boju kože svetlo-zagasitu, lice obično bledo, izraz lica malo odsutan i obično neprimetno osenčen setom.

IV
O delima ovog jedinstvenog genija mogu malo da kažem; čitaoci će reći šta o tome misle. Možda bi mi bilo teško, ali ne i nemoguće, da razjasnim njegov način, da rastumačim njegov postupak, naročito u onim njegovim delima čiji glavni utisak leži u dobro izvedenoj analizi. Ja bih mogao da uvedem čitaoca u tajnu njegovog stvaranja, da opširno govorim o toj strani američkog genija, koga raduje savladana teškoća, objašnjena zagonetka, vešto urađen težak posao, što ga nagoni da se igra s dečjom nasladom i gotovo perverzno u svetu verovatnosti i pretpostavki, da bi stvorio bajku kojoj je njegova tanana umetnost udahnula verovatnost. Niko ne može da porekne da je Po bio izvanredan opsenar; međutim znam da je naročito cenio druge svoje radove. Imam da učinim nekoliko primedaba, uostalom, sasvim kratkih.
On nije ovim čudima u stvaranju, što mu je, međutim, donelo slavu, postigao da mu se dive ljudi koji misle, već svojom ljubavlju prema Lepom, svojim poznavanjem skladnih uslova lepote, svojom poezijom dubokom i tužnom, ipak obrađenom, prozračnom i pravilnom kao ukras od kristala, svojim osobitim stilom, čistim i neobičnim, zbijenim kao pređa oklopa, lakim a savesnim, i čiji najblaži nagoveštaj upućuje čitaoca neosetno željenom cilju; najzad, svojim genijem sasvim posebnim, svojim jedinstvenim temperamentom, koji mu je omogućio da naslika i objasni na način besprekoran, potresan, strahotan, izuzetke u moralnom poretku, Didro, da uzmemo jedan primer među stotinom, sangviničan je pisac; Po je pisac nerava, i čak nešto više od toga - i najbolji koga ja poznajem.
Kod njega svako ulaženje u predmet privlači kao kovitlac, tako da čitalac to uopšte ne oseti. Njegova dostojanstvenost iznenađuje i održava duh budnim. Oseća se u samom početku da je posredi nešto ozbiljno. A lagano, malo-pomalo, razvija se povest čiji sav interes počiva na neprimetnom skretanju razuma, na smeloj pretpostavci, na nerazumnom odmeravanju Prirode u mešavini prirodnih sposobnosti. Čitalac ponet vrtoglavicom prinuđen je da prati pisca u njegovim ubedljivim zaključcima.
Niko, ja to ponavljam, nije pisao sa više čari o izuzetnome u životu ljudi i prirode; o žestokoj radoznalosti kod ljudi koji se oporavljaju; o koncu godišnjih doba punih uzbudljivog sjaja, o vremenu žarkom, vlažnom i maglovitom, kad južni vetar raznežava i opušta živce, kao žice nekog instrumenta, kad se oči ispune suzama, koje ne dolaze od srca; o priviđenjima u koja se u početku sumnja, da bi uskoro postala ubedljiva i razložna; o nemogućnome što se nametnulo inteligenciji i što je vodi neumitnom logikom; o histeriji koja otima mesto volji, o suprotnosti između živaca i duha, i o čoveku poremećenom toliko da bol izražava smehom. On ispituje ono što je najnestalnije, on odmerava nemerljivo i opisuje na podroban i naučan način, čije su posledice užasne, sve ono izmišljeno što lebdi oko čoveka od nerava i vodi ga zlu.
Silina kojom se on baca u nastrano za ljubav nastranog i u grozno za ljubav groznog služi mi da proverim iskrenost njegovog dela i slaganje čoveka s pesnikom. Primetio sam već kod mnogih ljudi da je ova žestina bila često posledica prostrane životne energije, nezaposlene, ponekad uporne čednosti i takođe duboko potisnute osećajnosti. Natprirodna sladostrasnost koju čovek može da oseti kad vidi svoju sopstvenu krv kako teče, iznenadni pokreti, plahoviti, nepotrebni, veliki krici iznenadno izleteli, kada duh nije upravljao grlom, pojave su iste prirode.
U krilu ove književnosti, gde je vazduh razređen, duh može da oseti onu nejasnu moru, onaj strah gotov na suze i onu nelagodnost srca što borave po neizmernim i neobičnim mestima.
Ali divljenje je najjače i umetnost je, uostalom, tako velika! Osnovno i sporedno ovde su prilagođeni osećanjima ličnosti. Usamljenost prirode i uznemirenost gradova, sve je tu opisano nervozno i neverovatno. Kao naš Ežen Delakroa, koji je uzdigao svoju umetnost na visinu velike poezije, Edgar Po voli da pokreće svoje likove na podlozi bledoljubičastoj i zelenkastoj, gde se odražava svetlucanje truleži i miris oluje. Priroda nazvana beživotnom učestvuje u prirodi živih bića, i drhti natprirodno i galvanski kao ta bića. Prostor je produbljen opijumom; opijum daje svim bojama čaroban smisao, a treperenju svih šumova mnogo izrazitiju zvučnost. Ponekad se veličanstveni izgledi svetlosti i boja naglo otvaraju u njihovim pejzažima, i onda se pojavljuju u dnu njihova vidika istočnjački gradovi i arhitekture izbledele zbog udaljenosti, u koje sunce prosipa zlatnu kišu.
Poove ličnosti, ili, bolje rečeno, ličnost Poa, čovek izuzetnih sposobnosti, čovek raslabljenih živaca, čovek čija vatrena i strpljiva volja prkosi teškoćama, onaj čiji je pogled upravljen oštrinom mača na predmete koji rastu pod njegovim pogledom - to je sam Po. A njegove žene, koje sve zrače, bolesne su i umiru od čudnih slabosti, govoreći glasom sličnim muzici, to je opet on; ili bar, svojim nastranim težnjama, svojim umom, svojom neizlečivom setom, one nose dobrim delom osobine svog tvorca. Što se tiče njegove idealne žene, njegove Titanide, ona se pojavljuje u različitim portretima rasturenim u njegovim malobrojnim pesmama; portretima ili, bolje reći, načinima da se oseti lepota, koje temperament piščev zbližava i stapa u nejasnu, ali primetnu celinu, u kojoj živi možda još nežnije nego drugde ta nezasitna ljubav za Lepim, koja je njegov glavni naslov, to jest izvod svih njegovih naslova za naklonost i poštovanje pesnika.
Šari Bodler
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:24

Слика



DOŽIVLJAJI A. GORDONA PYMA
Edgar Alan Po

Direktor: Slavko Goldstein
Glavni urednik: Milan Mirić
Prvi urednik edicije: Prof. dr Ivo Hergešić
Preveo: Leo Držić
Urednik: Nikica Petrak
Zagreb 1978

Naslov originala:
The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket

Uvodna napomena
Kad sam se prije nekoliko mjeseci vratio u Sjedinjene države, doživjevši na južnom moru i drugdje niz neobičnih stvari, o kojima će biti govora na narednim stranicama, slučaj me nanio u Richmondu u Virginiji u društvo nekolicine gospode, koja su se osobito zanimala za sve, što se odnosilo na krajeve, koje sam bio pohodio, te su me neprestano salijetala, da svoje pripovijedanje objavim, jer da mi je to dužnost. Imao sam, međutim, više razloga, da to ne učinim. Neki su razlozi bili privatne naravi i ne tiču se nikoga osim mene, a drugi nisu bili sasvim takvi. Jedan od razloga, koji su me odvraćali, bio je taj, što na svojem putovanju duže vrijeme nisam uopće vodio dnevnik, pa sam se bojao, da ne bih mogao po samom pamćenju napisati izvještaj, koji bi se činio dovoljno istinit kraj prirodnog i neminovnog preuveličavanja, kojemu je sklon svaki od nas, kad potanko pripovijeda događaje, koji snažno uzbuđuju stvaralački dar. Drugi je razlog bio taj, što su događaji, koje bi trebalo ispripovijediti, bili tako izvanredni, da ih ne bih mogao dokazati (osim svjedočanstvom jednoga čovjeka, a taj je čovjek indijanski mješanac), te sam držao, da će mi vjerovati samo moja obitelj i neki moji prijatelji, koji su imali razloga, poznavajući me, da vjeruju u moje istinoljublje. Bilo je vjerojatno, da će općinstvo moje pripovijedanje smatrati pukom bestidnom i zgodno udešenom izmišljotinom. Nepovjerenje prema mojoj spisateljskoj sposobnosti bilo je, dakako, glavni razlog, koji me je spriječio da poslušam upute svojih savjetnika.
Među onom gospodom u Virginiji, koja su se najviše zanimala za moj izvještaj, osobito za onaj dio koji se odnosio na Antarktičko more, bio je g. Poe, koji je kasnije bio urednik mjesečnika Southern Litemry Messenger, što ga je izdavao g. Thomas W.
White u gradu Richmondu. On mije između ostalog savjetovao, neka odmah spremim potpuni izvještaj o svemu, što sam vidio i pretrpio, i neka se pouzdam u oštroumlje i zdrav razum općinstva. Uporno je i veoma uvjerljivo tvrdio, da će moje djelo uspjeti, premda će možda - zbog moje spisateljske neiskusnosti - biti neizbrušeno. Njemu se, štoviše, činilo vjerojatnim da će moj izvještaj biti primljen kao istinit upravo zbog nevjesta stila.
Usprkos ovome tumačenju nisam se odlučio da učinim, kako mi je savjetovao. On kasnije predloži (vidjevši da se ne ću pokrenuti), neka mu dopustim, da svojim riječima opiše moje pripovijedanje o prvom dijelu mojih pustolovina, prema mojim podacima, i da to objavi u Southern Messengeru kao izmišljenu priču. Na to sam pristao, ne videći razloga da se protivim, uz jedini uvjet, da ne spominje moje pravo ime. Dvije tobože izmišljene priče redom su izišle u Messengeru za siječanj i veljaču (1837) i, da bi se doista vjerovalo, da su izmišljene, bilo je u sadržaju mjesečnika uz te priče navedeno ime g. Poa.
S obzirom na način, na koji je ta lukavština primljena, odlučio sam napokon da skupim i objavim te doživljaje. Ustanovio sam, da općinstvo - unatoč tome, što je taj dio mojeg izvještaja izišao u Messengeru kao priča (a da nije promijenjena ni iskrivljena nijedna činjenica) - nije nimalo raspoloženo, da ga smatra pričom, te je na adresu g. Poa stiglo nekoliko pisama koja su jasno dokazivala protivno uvjerenje. Tako sam zaključio, da su činjenice iz mog pripovijedanja takve, da same pokazuju svoju vjerodostojnost, i da se prema tome ne treba gotovo ni bojati prigovora zbog nevjerojatnosti.
Kad ovaj izvještaj bude dovršen, odmah će se vidjeti, koliko od toga smatram svojim djelom, a bit će jasno i to, da nijedna činjenica nije iskrivljena na prvih nekoliko stranica, što ih je napisao g. Poe. Štoviše, ni onim čitaocima, koji nisu čitali Messenger, ne će biti potrebno isticati, gdje svršava njegov dio, a gdje počinje moj. Razlika u stilu lako će se opaziti.

A G. Pym
I
Ime mi je Arthur Gordon Pym. Moj otac je bio ugledan trgovac pomorskih potrepština u Nantucketu, gdje sam se rodio. Moj djed s majčine strane bio je odvjetnik s dobrom praksom, sretan u svemu i veoma je uspješno špekulirao dionicama Edgarton New Bank, kako se nekada zvala. Tako je, a i na slične načine, uspio uštedjeti priličan novac. Volio me više no ikoga na svijetu, pa sam se nadao, da ću nakon njegove smrti naslijediti najveći dio imutka. Kad sam navršio šest godina, poslao me u školu starom Rickettsu, nekom jedno rukom gospodinu.
Gotovo svatko, tko je dolazio u New Bedford, poznaje toga čudaka. U toj sam školi ostao do svoje šesnaeste godine, a tada sam pošao u akademiju g. E. Ronalda. Tu sam se sprijateljio sa sinom pomorskoga kapetana g. Barnarda, koji je obično plovio u službi Lloyda i Vredenbur- gha. Imao je, znam točno, mnogo veza u Edgartonskoj banci. Sin mu se zvao August i bio je gotovo dvije godine stariji od mene. Jednom je bio s ocem u lovu na kitove, pa je neprestano pričao o svojim pustolovinama na jugu Tihog oceana. Cesto sam dolazio k njemu i ostajao ondje cijeli dan, katkada i cijelu noć. Ležali bismo u istoj postelji, i on mi ne bi dao zaspati gotovo do zore. Pripovijedao bi mi priče o urođenicima s otoka Tiniana i o drugim mjestima, koja je pohodio na svojim putovanjima. Napokon sam se i ja počeo zanimati za ono što mije pripovijedao, te sam pomalo i sam počeo osjećati sve veću želju, da pođem na more. Imao sam jedrenjak, koji se zvao Ariel. Vrijedio je oko sedamdeset i pet dolara. Imao je polupokri- venu palubu ili cuddy i jedan jarbol s jedrom. Zaboravio sam, kolika mu je bila nosivost, no mogao je bez poteškoća primiti deset osoba. S tim smo brodićem običavali praviti najluđe vratolomije. Kad se sada toga sjetim, čudim se što sam još živ.
Ispripovjedit ću jednu od tih pustolovina kao uvod u dulju i važniju pripovijest. Jedne večeri sastalo se društvo kod g. Barnarda. Potkraj zabave bili smo i August i ja prilično opojeni.
Kao obično u takvim slučajevima, ostao sam radije kod Augusta, umjesto da idem kući. On je, kako sam mislio, sasvim mirno zaspao (bilo je gotovo jedan sat u noći, kad se društvo raziš- lo), a da nijednom riječi nije spomenuo svoj omiljeni predmet razgovora. Prošlo je oko pola sata, i ja sam upravo zadrijemao, kad on iznenada skoči uz neku strašnu psovku i reče, da ne će, za volju nikakvog Arthura Pyma na svijetu, spavati, dok s jugozapada puše tako divan povjetarac. Nikad se u životu nisam toliko začudio. Nisam znao, što hoće, i pomislio sam, da mu je vino i alkoholno piće, što gaje popio, smutilo pamet. On je međutim nastavio veoma nehajno. Rekao je, da zna, da ga smatram pijanim, no daje trijezan, kako još nikada u životu nije bio. Dodao je, da mu se ne da tako divnu noć provesti u postelji poput psa, nego da će ustati, odjenuti se i prošetati s brodićem po valovima. Ne bih znao reći, što se dogodilo sa mnom, no tek što su te riječi bile izgovorene, osjetio sam golemo uzbuđenje i radost, te sam njegovu ludu zamisao smatrao najsjajnijom i najrazumnijom stvari na svijetu. Puhala je gotovo bura, i bilo je veoma hladno - bio je konac listopada. Ipak sam nekako zanosno skočio iz postelje i rekao mu, da sam i ja hrabar kao on, da se ni meni ne da ležati u postelji poput psa, i da sam također spreman za svaku veselu vožnju po valovima kao neki August Barnard iz Nantucketa.
Nismo gubili vrijeme odijevajući se. Pojurismo k brodiću. Ležao je u starom trulom pristaništu, kraj skladišta drva Pankev & Co., i udarao bokovima o neravne grede. August je skočio u brodić i lopaticom izbacio vodu, koja ga je bila ispunila gotovo do polovice. Kad je bilo svršeno, digosmo prečku i glavno jedro, okrenusmo brodić u vjetar i smiono zaplovismo na more.
Vjetar je oštro puhao s jugozapada. Noć je bila sasvim vedra i hladna. August je prihvatio rudu krmila, a ja sam stao kraj jarbola, na palubi cuddyja. Letjeli smo velikom brzinom. Nismo progovorili ni riječi, otkako smo odriješili brodić u pristaništu. Tada upitah svojega druga, kojim smjerom namjerava poći i u koje ćemo se vrijeme vjerojatno vratiti. On je nekoliko časova zviždao, a tada mrzovoljno reče:
- Ja idem na more... ti možeš, ako ti se sviđa, kući.
Pogledavši ga, odmah zamijetiti, daje veoma uzbuđen, premda se pretvarao, daje bezbrižan. Dobro sam ga vidio na mjesečini - lice mu je bilo bljeđe od mramora, a ruka mu je tako drhtala, da je jedva držao rudu krmila. Osjetih, da nešto nije kako treba, i ozbiljno se zabrinuh.
U to sam vrijeme znao veoma malo o upravljanju brodićem, te sam sada sasvim ovisio o pomorskoj vještini svojega prijatelja. Vjetar je iznenada ojačao, pa smo brzo izišli iz zavjetrine.
Još me uvijek bilo stid da pokažem i malo straha, te sam gotovo pola sata šutio. Napokon nisam više mogao izdržati, pa rekoh Augustu, da bi bolje bilo da se vratimo.
Prošao je, kao i prije, gotovo jedan čas, dok je odgovorio, odnosno dok je pokazao, daje čuo moj savjet.
- Polagano - reče napokon - ima vremena... polagano.
Očekivao sam takav odgovor, no u zvuku tih riječi bilo je nešto, što me je ispunilo nekim neopisivim osjećanjem strave. Opet ga pozorno pogledah.
Usnice su mu bile sasvim blijede, a koljena su mu tako žestoko udarala jedno o drugo, da se činilo, da jedva stoj i na nogama.
- Zaboga, Auguste, - kriknuh preplašen - što ti je?... Što se dogodilo?... Što kaniš?
- Dogodilo! - promuca kao da se strašno čudi, te u istom trenutku ispusti rudu krmila i ispruži se na dno brodića - dogodilo... ništa se nije... dogodilo... Zar ne vidiš, da se vraća mo kući?
Sada mi sine. Skočih i podigoh ga. Bio je pijan - pijan kao životinja - nije mogao ni stajati, ni govoriti, ni gledati. Oči su mu bile sasvim staklene, a kad sam ga u očaju pustio, bubnuo je kao klada u vodu na dnu brodića iz koje sam ga bio podigao. Bilo je očito, da je te večeri popio više, negoli sam mislio, i da je njegovo vladanje u postelji bilo posljedica visokog stupnja pijanstva - stanja, koje - kao i ludilo - često dopušta žrtvi, da se vlada kao da je sasvim pri svijesti. Međutim, hladan noćni zrak učinio je svoje - duševna snaga popustila je pod njegovim utjecajem - i mutna spoznaja opasnosti pospješila je katastrofu. On je sada bio sasvim bez svijesti, i nije bilo vjerojatno, da će se naskoro osvijestiti.
Teško je bilo zamisliti veličinu moje strave. Pare alkohola su se ishlapile, i ja sam bio još više uplašen i neodlučan. Znao sam, da nisam sposoban da upravljam brodićem, i da nas žestoki vjetar i jaka oseka tjeraju u propast. Iza nas se očito spremala bura. Nismo imali ni kompasa ni hrane, i bilo je jasno, da ćemo prije zore izgubiti s vida kopno, ako nastavimo sadašnjim smjerom. Te misli, uz mnoštvo drugih jednako strašnih, jurile su zbrkane mojim mozgom, pa sam za trenutak bio nesposoban za bilo kakvo djelo. Brodić je na jakom vjetru plovio strahovitom brzinom - ni prečka ni glavno jedro nisu bili skraćeni - grabeći pramcem zapjenjenu vodu. Bilo je pravo čudo, što se brodić nije razbio, kad je August ispustio rudu krmila, a ja sam bio previše uzbuđen, da i pomislim da je prihvatim. Ipak je, srećom, brodić bio čvrst, a ja sam pomalo stekao sigurnost. Još je uvijek rasla snaga vjetra. Kad god bismo pramcem izronili iz vode, more bi straga zalilo krmu i zapljusnulo nas. Udovi su mi bili tako ukočeni, da sam bio gotovo sasvim neosjetljiv. Napokon sam u očaju prikupio malo odvažnosti. Jurnuo sam do glavnog jedra i odvezao ga. Kao što se moglo očekivati, jedro poleti preko pramca, i natopi se vodom i slomi jarbol. Taj me događaj spasio od neposredne propasti. Sa samom prečkom tutnjio sam niz vjetar, grabeći na mahove uzburkano more, ali strašan osjećaj neposredne blizine smrti bio je uklonjen. Kad sam ustanovio, da još ima nade u spas, prihvatih rudu krmila i odahnuh. August je na dnu brodića ležao bez svijesti. Prijetila je opasnost da će se udaviti (gdje je ležao, bilo je vode gotovo jednu stopu). Htio sam ga malo podići i posjesti, pa sam mu oko pasa provukao konop i svezao ga za neki kolut na palubi. Kad sam učinio sve kako sam najbolje mogao, onako prozebao i uzbuđen, preporučio sam se bogu i odlučio, da ću sve podnijeti svom svojom hrabrošću.
Jedva sam bio stvorio tu odluku, kad mi se iznenada učini, daje zrak oko brodića i iznad njega ispunjen nekim krikom, nekim urlanjem, kao da zavijaju tisuće demona. Dok živim, ne ću zaboraviti smrtnu stravu, što sam je osjetio u tom trenutku. Kosa mi se na glavi naježila.
Osjetio sam, da mi se krv ledi u žilama. Srce mi je gotovo prestalo kucati. Ni ne pogledavši, što bi moglo biti uzrok moje strave, padoh naglavce, bez svijesti, na tijelo svojega druga.
Kad sam se osvijestio, bio sam u kabini golema broda kitolovca (Penguin), koji je plovio u Nantucket. Oko mene stajalo je nekoliko ljudi, a August, bljeđi od smrti, marljivo je trljao moje ruke. Kad je opazio, da sam otvorio oči, počeo je klicati od zahvalnosti i veselja, tako da je izazvao naizmjence smijeh i suze na surovim licima nekih ljudi oko nas. Naskoro je bila razjašnjena tajna našega spasa. Nas je pregazio kitolovac, koji je uz vjetar plovio punim jedrima u Nantucket, dakle gotovo u pravom kutu na naš smjer. Nekoliko ljudi bilo je na motrištu na pramcu, no naš su brodić opazili, kad više nije bilo moguće spriječiti sudar. Njihovi usklici upozorenja bili su ono, što me je tako prestrašilo. Rekli su mi, da je golemi brod za tren prešao preko nas tako lako, kako bi naš mali brodić prešao preko nekoga pera - bez ikakve zapreke. S palube žrtve nije se čuo nikakav krik. Cula se tek lagana škripa pomiješana s urlanjem vjetra i vode, kad je krhki brodić strugnuo o kolibicu svojega uništavača, i to je bilo sve.
Kapetan (kapetan C. T. V. Block iz New Londona) držao je, daje naš brodić (sjetit ćete se, daje bio ostao bez jarbola) samo beskorisna olupina nošena vodom, pa je htio nastaviti put određenim smjerom, i ne misleći više o tom događaju. Srećom su se dvojica promatrača klela, da su kod krmila vidjeli čovjeka. Držali su, da bi ga još bilo moguće spasiti. Razvila se rasprava. Block se naljutio, te je napokon rekao, da nije njegova dužnost, da vječno pazi na svaku ljusku od jajeta, da brod zbog takvih gluposti ne može skretati sa svoga smjera. Ako je pregazio čovjeka, da je to pogreška toga čovjeka i ničija više - neka se utopi i neka ga nosi đavo. Tada se zauzeo prvi poručnik Henderson, koji je, kao i cijela brodska posada, bio ogorčen zbog tako okrutnih riječi kapetana. Kad je vidio, da je momčad uz njega, rekao je otvoreno kapetanu, da zaslužuje vješala, i da se neće pokoriti njegovim zapovijedima, pa da ga, u času, kad stupi na kopno, i objese. Gurnuvši u stranu Blocka (koji je problijedio, no ništa nije odgovorio) on pojuri prema krmi, zgrabi točak krmila i zapovijedi snažnim glasom:
- Krmom!
Momčad poleti na mjesta, i brod se okrene. Sve to trajalo je gotovo pet časova, i jedva je bilo vjerojatno, da će onaj čovjek biti spašen - uz pretpostavku, daje doista tko bio na palubi brodića. Ipak su spasili Augusta i mene. Svoj spas zahvaljujemo nepojmljivom sretnom slučaju, kakav mudri i pobožni ljudi pripisuju posredovanju providnosti.
Kad je brod stao, poručnik spusti čun i skoči u nj s dvojicom ljudi, mislim s onima, koji su tvrdili, da su me vidjeli uz krmilo. Upravo su se otisnuli iz zavjetrine, što ju je davao brod
(mjesečina je još uvijek bila jaka), kad se brod snažno zaljulja prema vjetru, a Henderson u isti čas skoči sa sjedala i poviče posadi:
- Natrag!
Ništa drugo nije rekao - nestrpljivo je ponavljao:
- Natrag! Natrag!
Ljudi su zaveslali natraške, što su brže mogli. Za to se vrijeme brod okrenuo, te pošao punom brzinom naprijed, premda se sva momčad trudila da ga zadrži. Usprkos opasnosti, poručnik, čim je mogao, zgrabi glavni lanac. Novi nagib na bok digne desnu strani broda iz vode gotovo do kobilice, i tada se pokaže uzrok njegova nagibanja. Ugledali su tijelo nekog čovjeka, što je na neobičan način visjelo na glatkom i sjajnom trupu broda (Penguin je bio obložen bakrom) i snažno udaralo o trup pri svakom pokretu broda. Nakon nekoliko bezuspješnih pokušaja, dok se brod naginjao, i uz golemu opasnost, da se čun potopi, uspjelo je da me napokon oslobode iz tog opasnog položaja i dignu na palubu - jer ono tijelo je bilo moje. Ustanovilo se, da je jedan od drvenih klinova iskočio i prodro kroz bakar, zaustavio moje putovanje ispod broda i uhvatio me na neobičan način. Glava klina probila je ovratnik mojega zelenog suknenog haljetka, zabola se u stražnji dio moje šije između dvije tetive, upravo ispod desnog uha. Odmah su me položili u postelju - premda se činilo, da u meni više nema života. Na brodu nije bilo ranarnika, no kapetan mije pružio svu pomoć. Držim, daje to učinio zato, da se pred svojom momčadi ispriča zbog svog okrutnog vladanja u početku ove pustolovine.
Međutim, Henderson se opet odmaknuo od broda, premda se vjetar pretvorio gotovo u orkan. Nekoliko časaka kasnije naiđe na neke dijelove našega brodića, a jedan od njegovih ljudi naskoro razabere, u tutnjavi bure, krik zapomaganja. To navede hrabre pomorce, da traže još čitavih pola sata, premda ih je kapetan Block znakovima pozivao, da se vrate, i premda su u onom krlinom čunu bili u smrtnoj opasnosti. Jedva je moguće vjerovati, kako je mali čun mogao ostati i jedan trenutak čitav. Cun je, međutim, bio građen za lov na kitove, te su, kako sam kasnije utvrdio, na njemu bile ugrađene posude za zrak, kao i na lakim čamcima za spašavanje na obali Walesa.
Nakon spomenute duže uzaludne potrage odluče da se vrate na brod. Tek što su to odlučili, začuše slabi krik, koji je dolazio s nekoga tamnog predmeta, što je brzo plovio kraj čuna.
Oni zaveslaše i naskoro ga stigoše. Ustanoviše, da je taj predmet nekada bila Arielova paluba.
Pokraj nje se posljednjom snagom borio za život August. Kad su ga prihvatili, ustanovili su, da je konopom svezan za drvo, što je plovilo na vodi. Sjećat ćete se, da sam mu ja taj konop svezao oko pasa i pričvrstio ga za neki kolut, da bih ga održao u uspravnom položaju. Tako mu je taj moj čin spasio život. Ariel je bio lagane konstrukcije, pa se njegov kostur raspao, kao što se moglo i očekivati. Navala vode u brodić otkinula je palubu, koja je (dakako, s drugim ostacima brodića) zaplovila po površini. August se na palubi održao na površini vode, te je tako izmaknuo strašnoj smrti.
Prošlo je više od jednoga sata, dok nije na palubi Penguina došao k svijesti, odnosno dok nije razumio, kakva se nesreća dogodila našem brodiću. Napokon se sasvim osvijestio, te je mogao pripovijedati, što je osjećao, kad je bio uvodi. Najprije je zapazio, da je na površini vode, da se vrti neobičnom brzinom i da mu je neki konop omotan tri ili četiri puta oko vrata.
Trenutak kasnije osjetio je, da je poletio uvis, i tada se, udarivši snažno glavom o neki tvrdi predmet, opet onesvijestio. Kad se opet osvijestio, osjećao je, da je sasvim pri svijesti, - no i ta je svijest bila još veoma mutna i zbrkana. Sad je znao, da se dogodila neka nesreća i da je u vodi. Na svu sreću usta su mu bila nad vodom, pa je nekako mogao disati. Vjerojatno je u to doba vjetar brzo nosio palubu, a ona je njega, dok je ležao na leđima, vukla za sobom. Dok se mogao održati u tom položaju, bilo je nemoguće da se utopi. Tada ga neki val baci na samu palubu. Nastojao je da se održi u tom položaju, te je na mahove vikao u pomoć. Neposredno prije nego što gaje otkrio g. Henderson bio je tako iscrpljen, daje ispustio svoje uporište, pao u more i predao se sudbini. Cijelo vrijeme nikako se nije mogao sjetiti ni Ariela ni bilo kakva događaja u vezi sa svojom nesrećom. Obuzeo gaje neki neodređeni osjećaj strave i očaja. Kad su ga napokon našli, izgubio je svaku sposobnost mišljenja, pa je, kako sam prije rekao, trebalo gotovo cijeli sat, dok je na palubi Pengni na postao potpuno svijestan svojega položaja. Što se tiče mene - ja sam uskrsnuo iz stanja veoma bliza smrti. Tri i pol sata uzalud su na meni iskušavali različita sredstva; snažno su me trljali flanelom umočenim u vruće ulje, kako im je predložio August. Rana na šiji bila je ružna, ali neopasna, i ja se naskoro oporavih.
Penguin je uplovio u luku oko devet sati ujutro, izdržavši jednu od najžešćih bura oko Nantucketa. August i ja pojavili smo se kod Barnardovih točno u vrijeme zajutarka, koji je, srećom, radi sinoćne zabave, bio serviran prilično kasno. Držim, da su svi oko stola bili previše mamurni, a da bi opazili naš izmoreni izgled - koji ne bi izmakao pozornu promatraču.
Đaci znaju, međutim, stvarati čuda, kad se radi o pretvaranju, pa sam siguran, da nitko od naših prijatelja u Nantucketu nije najmanje posumnjao, da se strašna priča nekih mornara, kako su na moru naletjeli na neki brodić i potopili trideset ili četrdeset bijednika, tiče Ariela, mojega druga i mene. Nas dvojica smo veoma često razgovarali o tom događaju - no nikada bez neke jeze. U jednom našem razgovoru August mi je iskreno priznao, da u svojem životu nije osjetio takve muke i očaja, kao kad je u našem brodiću otkrio, koliko je pijan i kako zbog toga gubi svijest.
II
Bez obzira na to, da li nas nešto privlači ili odbija, teško je izvesti zaključak, pa i iz najjednostavnijih činjenica. Moglo se očekivati, da će događaj, o kojemu sam upravo pripovijedao, ohladiti moju strast za morem. Pa ipak, nisam osjećao snažniju želju za pustolovinama na moru, nego u onih sedam dana nakon čudnovatog spasa. To kratko vrijeme bilo je dovoljno dugo, da mi iz pamćenja izbriše tmurne sjene opasnog doživljaja i da u živahnom sjaju istakne svu ugodnost uzbuđenja i slikovitost. Moji razgovori s Augustom bili su danomice sve češći i sve zanimljiviji. On je znao tako pričati svoje priče o moru (danas vjerujem, da ih je više od polovice izmislio), da su one utjecale na moju uzbudljivu ćud i mračnu ali živahnu maštu.
Neobično je i to, da me je najviše oduševio za život pomoraca, kad je slikao najstrašnije časove patnje i očaja. Za ljepote se nisam odviše oduševljavao. U mašti sam gledao brodolome i glad, ropstvo ili smrt usred divljačkih rulja, život pun jada i suza na nekoj sivoj i osamljenoj klisuri u dalekom i nepoznatom moru. Takve slike i želje - jer one su izrasle u želje - zajedničke su, kako su me uvjerili, mnogim melankoličnim ljudima; u to doba, o kojem govorim, to mi se činilo proročanskom slikom sudbine, koju sam u neku ruku morao slijediti. August je sasvim ušao u moje misli. I vjerojatno je, da je to naše tijesno prijateljstvo dovelo do djelomične zamjene u našim značajevima.
Nekih osamnaest mjeseci nakon Arielove propasti preuzela je tvrtka Lloyd i Vredenburgh (poduzeće, koje je, držim, bilo u vezi s gospodom Enderbvjevima u Liverpoolu) popravak i opremanje jedrenjaka Grampus za lov na kitove. To je bila stara trupina, jedva sposobna za plovidbu i nakon potrebnog popravka. Ne znam, zašto su ga izabrali, između drugih i dobrih brodova istoga vlasnika - no tako je bilo. G. Barnard bio je određen, da upravlja njime, a August je imao poći s njim. Dok je jedrenjak bio na popravku, August mi je često isticao sjajnu priliku, koja mi se sada pruža, da udovoljim svojoj želji za putovanjem. Ja sam to rado slušao - no ipak nije bilo lako tu stvar urediti. Otac se nije odlučno opirao, no majka bi pri samom spominjanju dobila napadaj histerije. Najgore je bilo ipak to, što se moj djed, od kojega sam najviše očekivao, zakleo, da će me razbaštiniti, ako mu samo još spomenem tu stvar. Te poteškoće nisu oslabile moju želju, već su je samo raspirile. Odlučio sam da pošto poto pođem na putovanje. Kad sam svoju namjeru priopćio Augustu, počeli smo zajedno smišljati, kako da to izvedemo. Za sve to vrijeme nisam nikome od rodbine više ni spomenuo putovanje, a kako sam se pretvarao da marljivo učim, mislili su, da sam odustao od svoje namjere. Cesto sam poslije s nezadovoljstvom i čuđenjem razmišljao o svojemu vladanju u toj prilici. Pretvaranje, kojim sam se poslužio, da bih ostvario svoju namjeru - pretvaranje svakom riječi i svakim činom - mogao sam sebi protumačiti samo divljom i vatrenom čežnjom, kojom sam očekivao ispunjenje davnoga sna o putovanju.
Pri izrađivanju osnove za prijevaru morao sam se uvelike oslanjati na Augusta, koji je danomice provodio veći dio vremena na palubi Grampusa, nadzirući umjesto svojega oca radove u kabini i u prostoru za tovar. Noću bismo naravno raspravljali i govorili o raznim mogućnostima. Kad je tako prošlo mjesec dana, a da nismo našli nikakvu zgodnu mogućnost, on mi napokon priopći, da je sve uredio. Ja sam u New Bedfordu imao rođaka, nekoga g. Rossa, kod kojega sam kadikad znao provesti po dvije ili tri sedmice. Jedrenjak je morao isploviti sredinom lipnja (1827), a dan ili dva prije polaska primit će moj otac pismo od g. Rossa, u kojem me taj rođak poziva, da provedem četrnaest dana s njegovim sinovima Robertom i Emmetom.
August je preuzeo dužnost, da napiše to pismo i da ga odašalje. Pošto tobože otputujem u New Bedford, javit ću se svome drugu, koji će na Grampusu pronaći za me neko skrovito mjesto. Uvjeravao me, da će to skrovište biti dosta ugodno, pa ću se u njemu moći sakrivati više dana. Kad jedrenjak odmakne toliko, da se više neće moći ni pomisliti na povratak zbog mene, tada ću se, reče, preseliti u kabinu, a, što se tiče njegova oca, on će se od srca nasmijati toj šali. Susrest ćemo dosta brodova, koji će mojim roditeljima ponijeti pismo s obaviješću o toj pustolovini.
Napokon dođe polovica lipnja, i sve je bio spremno. Pismo je bilo napisano i poslano, te jednoga ponedjeljka ostavih dom.
Mislili su, da sam se ukrcao na poštanski brodić za New Bedford, no ja sam pošao ravno k Augustu, koji me je čekao na uglu neke ulice. Naša prvobitna namjera bila je, da se negdje do noći sakrijem, a onda da se došuljam na palubu jedrenjaka. Dobro nam je, međutim, došla gusta magla, pa odlučismo, da ne gubimo vrijeme. August pođe prema pristaništu, a ja krenuh za njim na maloj razdaljini, umotan u debeli mornarski ogrtač, što gaje donio August, pa me nije bilo lako prepoznati. Upravo kad smo zakrenuli za drugi ugao iza bunara g. Edmunda, pojavi se točno preda mnom, gledajući me ravno u lice, moj djed, stari gospodin Peterson.
- Gle, duše mi. Gordone, - reče nakon duge stanke - hej... čiji si to prljavi ogrtač navukao?
- Gospodine! - odvratili, koliko sam god mogao iznenade no i otresito - vi ste se prilično zabunili, gospodine!... U prvom redu, moje ime uopće nije Goddin, ni tome slično, a htio bih da znate, vi huljo, da moj novi ogrtač nije prljav.
Jedva sam se suzdržao od smijeha, videći, kako je stari gospodin smiješnom kretnjom dočekao ovaj odgovor. Uzmaknuo je za dva ili tri koraka, problijedio, a zatim se strašno zarumenio. Podigao je na čelo naočari, a tada je, spustivši ih opet, jurnuo na me zamahnuvši kišobranom. Ipak se brzo zaustavio, kao da se iznenada nečega sjetio, zatim se okrenuo, te odše- pesao niz ulicu, dršćući cijelo vrijeme od bijesa i mrmljajući kroz zube:
- Ne valjaju... nove naočari... Mislio sam, da je to Gordon... Mornarska ništarija.
Jedva tako izmaknuvši, krenusmo opreznije dalje, te stigosmo sretno na cilj. Na palubi su bili samo jedan ili dva mornara. Bili su nečim zaposleni sprijeda na pramcu. Znali smo, da je kapetan Barnard bio kod Llovda i Vredenburgha i da će se tamo zadržati do kasno uvečer, pa ga se nismo trebali bojati. August se prvi uspeo na brod, a ja sam pošao za njim. Ljudi, koji su radili, nisu me opazili. Krenusmo odmah u kabinu. Ni tamo ne zatekosmo nikoga. Kabina je bila veoma ugodno uređena - što je inače neobično na kitolovcima. Cetiri sjajne kajite bile su opremljene širokim i ugodnim ležaj ima. Opazio sam golemu peć i veoma debeli i skupocijeni prostirač na podu između kabine i kajita. Strop je bio visok punih sedam stopa i sve je bilo ljepše i ugodnije, nego što sam očekivao. August mi je, međutim, ostavio malo vremena za razgledanje. Uporno je zahtijevao, da se što prije sakrijem. Odveo me u svoju kabinu, koja je bila na desnoj strani jedrenjaka, nedaleko pregradka broda. Cim smo ušli, zatvorio je vrata i povukao zasun. Učini mi se, da još nikada nisam vidio zgodnije male sobice od ove. Bila je duga nekih deset stopa i imala samo jedan ležaj, koji je bio, kao i oni dragi, širok i ugodan. Uz ovu prostoriju bio je prostor od četiri četvorne stope sa stolom, stolcem i zidnom policom punom knjiga, uglavnom putopisa. U sobi je bilo i drugih udobnosti, od kojih moram spomenuti neku vrst hladnjaka, u kojemu mi je August pokazao mnogo poslastica i pića.
On tada pritisne prstom na neko mjesto na prostiraču u kutu spomenute prostorije i reče mi, da je dio poda, oko šesnaest četvornih palaca, izrezan i opet umetnut. Kad je pritisnuo, taj se dio poda najednom kraju poda toliko podigao, daje u otvor mogao ući Augustov prst. Tako je podigao vrata u podu (o koja je prostirač bio pričvršćen čavlićima), te ustanovili, da ona vode u donju prostoriju. August upali fosfornom šibicom malu voštanicu i, stavivši je u mutnu svjetiljku, spusti se kroz otvor, pozvavši i mene, da pođem za njim. Kad smo se provukli, on zatvori vrata nad rupom s nekim klinom s donje strane. Prostirač je došao na svoje prvotno mjesto na podu, i svi su tragovi otvora bili sakriti.
Voštanica je tako slabo svijetlila, da sam jedva tapao po hrpi stareži, u kojoj sam se našao.
Oči su mi pomalo priviknule na mrak, pa sam se lagano provlačio držeći se za skut prijatelj eva kaputa. On me napokon dovede, nakon puzanja i vijuganja kroz nebrojene uske prolaze, do neke željezom okovane škrinje, kakvu su nekada upotrebljavali za spremanje fine glinene robe. Bila je gotovo četiri stope visoka, a šest stopa duga, no veoma uska. Dvije velike prazne bačve za ulje ležale su navrh škrinje, a na njima je ležala još neka golema hrpa hasura, koja je gotovo doticala strop. Svagdje naokolo bilo je gusto nabacan, također do stropa brodski alat svih vrsta, zajedno s različitim košarama, bačvama i zamorima, te se činilo, da je pravo čudo, kako smo našli pravi put do te škrinje. Poslije sam saznao, daje August namjerno uredio tu prostoriju, da bih se ja bolje mogao sakriti. Pritom mu je pomagao samo jedan čovjek, koji nije polazio s jedrenjakom na put.
Zatim mi je moj drag pokazao, da se jedna ploha škrinje može lako izvaditi. On je izvadi, te se pokaže unutrašnjost škrinje. Na dnu je bila prostrta strunjača, kao na ležaju u kabini, a bilo je u škrinji i drugih potrebnih predmeta, koliko ih je god stalo u taj mali prostor. Bilo je dovoljno mjesta i za sjedenje i za ležanje. Među onim predmetima bilo je nekoliko knjiga, pero, crnilo, tri pokrivača, veliki vrč pun vode, burence pomorskog dvopeka, tri ili četiri goleme bolonjske kobasice, velika butina, hladni pečeni kravlji but i pola tuceta boca vina, rakije i likera. Odmah sam se uselio u svoj mali stan, vjerojatno zadovoljniji od svakoga vladara, kad ulazi u novu palaču. August mi pokaže, kako se škrinja zatvara, a zatim rasvijetli voštani- com poklopac škrinje, o koji je bio pričvršćen komad crnog konopca. Reče mi, da taj konopac vodi od mojega skrovišta kroz sve prolaze između nabacanih predmeta do čavala, koji je zabijen u strop prostorije tik kraj vrata u podu njegove kabine. Pomoću toga konopca moći ću, dogodi li se što neočekivano, lako, bez vodstva, naći put. Tada ode, ostavivši mi svjetiljku i mnogo voštanica i šibica, i obećavši, da će me pohađati, koliko god bude mogao, a da ne bude opažen. To je bilo sedamnaestoga lipnja.
Ostao sam tri dana i tri noći (ako sam dobro izračunao) u svojem skrovištu, a da uopće nisam odatle izišao, osim što sam dvaput protegao udove stojeći uspravno između košara nasuprot otvoru. Za cijelo to vrijeme nisam uopće vidio Augusta, no to me je malo uznemirivalo, jer sam znao, da se jedrenjak mora svakog časa otisnuti na more, a u onoj vrevi nije mu lako uhvatiti priliku, da dođe k meni. Napokon začujem, gdje se otvaraju i zatvaraju vrata u podu, a zatim me dozove tihim glasom, pitajući, kako mije i da li što trebam.
- Ništa - rekoh. - Dobro mi je. Kad će jedrenjak isploviti?
- Za manje od pola sata - odvrati. - To sam ti došao reći, i ne plaši se zbog moje odsutnosti. Neko vrijeme ne ću moći k tebi... možda još tri ili četiri dana. Gore je sve u redu. Kad odem i zatvorim vrata, dopuzi uz konop do mjesta, gdje je zabijen onaj čavao. Tamo ćeš naći moj sat... možda će ti trebati, kad ne možeš razlikovati dan od noći. Držim, da ne znaš, kako si dugo zatvoren... samo tri dana... danas je dvadeseti. Ja bih donio sat k tebi, no bojim se, da će gore opaziti, da me nema.
I tada ode.
Nekako jedan sat nakon njegova odlaska jasno sam osjetio, da je jedrenjak zaplovio, i čestitao sam sebi, što sam napokon počeo putovati. Ovako zadovoljan odlučio sam, da ću sve prepustiti događajima do časa, kad mi bude dopušteno da zamijenim škrinju za prostranije i udobnije boravište u kabini. Najprije sam se pobrinuo da uzmem sat. Ostavivši u škrinji zapaljenu voštanicu, počeh tapati u mraku. Držeći se za konop, provlačio sam se kroz mnoge zavi- jutke, no često bih se, prevalivši mučno priličnu udaljenost, opet našao stopu ili dvije od mjesta, s kojega sam pošao. Napokon sam stigao do čavla i uzeo sat. Zatim se vratih. Prolistao sam knjige, koje su bile promišljeno pripravljene, i izabrah knjigu o istraživačkom putovanju Lewisa i Clarka na ušće Kolumbije. Time sam se zabavljao neko vrijeme, dok ne osjetih, da sam pospan. Tada oprezno utrnuh svijetlo i naskoro zaspah zdravim snom.
Kad sam se probudio, bio sam neobično zbunjen i trebalo je da prođe neko vrijeme, dok sam mogao da se dosjetim, u kakvu sam položaju. Pomalo sam se sjetio svega. Upalivši svjetlo, pogledam na uru, no ona je stala, pa nisam mogao ustanoviti, kako sam dugo spavao. Udovi su mi bili veoma ukočeni, pa sam morao da ih protegnem stojeći između košara. Kako sam osjetio strašnu glad, sjetio sam se hladne bravetine, koju sam prije spavanja malo pojeo, i koja mi je veoma prijala. Neobično se začudih, kad sam ustanovio, daje pokvarena! To me veoma uznemiri. Najprije sam to doveo u vezu sa svojom zbunjenošću, a onda sam zaključio, da sam neobično dugo spavao. Tome je mogao biti uzrok zagušljivi zrak prostorije. A to bi napokon moglo izazvati i druge štetne posljedice. Glava me je strašno boljela. Činilo mi se, da teško dišem, ukratko, uznemiravale su me mnoge tmurne misli. Ipak se nisam usudio otvoriti onaj otvor, pa sam, navinuvši sat, nastojao da se umirim, kako sam znao.
U čitava iduća jednolična dvadeset i četiri sata nitko nije došao u moje skrovište, pa po- čeh optuživati Augusta zbog te besramne nepažnje. Najviše me uznemirilo, što je u vrču bilo vode samo još oko pola pinte, a veoma me je mučila žeđa, jer sam se, da nadomjestim gubitak bravetine, pošteno najeo bolonjske kobasice. Osim toga osjećao sam želju da spavam, no drhtao sam i pri samoj pomisli, da ću toj želji popustiti, jer sam mislio, da bi ustajali zrak skrovišta mogao biti poguban, kao plin kod izgaranja drvenog ugljena. Međutim sam po ljuljanju jedrenjaka znao, da smo već daleko na moru, a neki mukli šum, što mi je kao iz goleme udaljenosti dopirao do ušiju, govorio mi je, da ne puše obični vjetar. Nisam mogao zamisliti, što je razlog Augustove odsutnosti. Zacijelo smo na našem putovanju odmakli dovoljno daleko, da bih smio izići. Mora da mu se što dogodilo - no nisam mogao zamisliti, što bi to moglo biti, kad me tako dugo drži u zatvoru, osim, dakako, da je nenadano umro ili pao u more. S tom se misli, međutim, nisam mogao nipošto pomiriti. Možda nam je protivni vjetar osujetio putovanje, pa smo još uvijek u blizini Nantucketa. Tu sam misao ipak morao otkloniti, jer, kad bi bio tako, jedrenjak bi se morao često okretati, a ja sam ustvrdio - po neprestanom na- gibanju jedrenjaka na lijevi bok - da plovimo uz jaki vjetar s desne strane. Osim toga, kad bismo i bili u blizini obale, zašto me August ne bi posjetio i obavijestio o svemu? Razmišljajući tako o svojem osamljenom i tužnom položaju, odlučih počekati još dvadeset i četiri sata, pa ako mi ni tada ne bi došla pomoć, poći ću do otvora i nastojati da pronađem prijatelja ili da kroz otvor udahnem malo čistoga zraka, te da u kabini uzmem novu zalihu vode. Međutim, dok sam bio zabavljen tim mislima, zapadoh, unatoč opiranju, u duboki san, ili, bolje, u neko mrtvilo. Moji sni bili su strašni. Doživljavao sam svakakve nesreće i strahote. Među ostalima neki su me strašni i divlji demoni golemim jastucima gušili na smrt. Stezale su me goleme zmije i gledale me strašnim, blistavim očima. Zatim se preda mnom prostrla beskrajna pustinja, očajna i strašna. Golema i visoka stabla, siva i gola, izrasla su u dugim nizovima, dokle god je sezalo oko. Njihovo korijenje skrivalo se u širokim močvarama, koje su preda mnom ležale sasvim crne, tihe i strahovite. Neobično drveće bijaše nalik na ljude. Stabla su na mahove mahala rukama, sličnim rukama kostura, te su kreštavim i prodornim krikovima samrtnog očaja tražila vodu, da im se smiluje. Prizor se promijeni, i ja sam stajao gol i sam usred žarkog pijeska Sahare. Do nogu mi je ležao zguren bijesan lav. Najednom otvori oči i pogleda me. Grčevito skoči na noge i iskesi strašne zube. Zatim mu se iz crvena ždrijela prolomi urlik sličan grmljavini, i ja se sruših na tlo. Gušeći se u grču straha, napokon se napola probudih.
Moj san ipak nije bio samo san. Sad sam napokon sasvim došao k svijesti. Šape neke goleme grdosije teško su mi pritiskale grudi - njezin vrući dah osjećao sam kod uha - a njezini bijeli i strašni očnjaci svjetlucali su u mraku.
Da mi je i tisuću života ovisjelo o pokretu jednog uda ili o jednom slogu, ne bih se bio mogao maknuti, ne bih bio mogao govoriti. Zvijer, kakva god bila, ležala je nepomično, nije pokušavala da me napadne, a ja sam ležao sasvim bespomoćan i, kako mi se činilo, u zagrljaju smrti. Osjećao sam, da me naglo ostavlja snaga tijela i uma - ukratko, umirao sam, umirao sam od samoga straha U glavi mi se vrtjelo... smučilo mi se... vid mije slabio - čak su potam- njele i one sjajne oči iznad mene. Uz posljednji, krajnji napor šapnuh napokon ime božje i spremih se da umrem. Učini se, da je zvuk mojega glasa probudio sav skriveni bijes životinje.
Ona se svom dužinom baci na moje tijelo. Začudih se, kad je uz otegnuto i tiho cviljenje neobično radosno i nježno počela nestrpljivo lizati moje obraze i ruke! Smeo sam se začuđen - no nisam mogao da se ne sjetim osobitog načina cviljenje mojega newfoundlanskog psa Tigra i smiješna načina njegova iskazivanja nježnosti. To je bio on. Osjetih, kako mi se naglo vraća krv u sljepočice. Obuze me suludi i neodoljivi osjećaj spasa. Nanovo oživjeh. Brzo ustadoh sa strunjače, na kojoj sam ležao, i zagrlih svojega vjernog prijatelja, a čitav potok strastvenih suza ublaži dugu moru u mojim grudima.
Jednako kao i prije kad, sam se probudio, moja je svijest kad sam ustao sa strunjače, bila neobično mutna i pobrkana.
Dugo nisam mogao naći neku vezu između misli, no polagano mi se vratila sposobnost mišljenja, i ja sam se opet sjetio pojedinosti. Uzalud sam sebi kušao razjasniti prisutnost Tigra. Nakon tisuću različitih nagađanja morao sam se zadovoljiti radošću, daje Tigar uz mene u ovoj pustoj osamljenosti i da će me tješiti svojim umiljavanjem. Mnogi ljudi vole pse, no ja sam volio Tigra više nego običnom ljubavi, i doista, nikad nijedan stvor nije bio dostojniji takve ljubavi. Bio je sedam godina moj nerazdvojivi drug, i u mnogim je prilikama dokazao svu onu plemenitost, koju cijenimo kod životinja. Ja sam ga još kao malo pseto u Nantucketu spasio iz pandža nekog zlog dječaka, koji ga je vukao u vodu, svezavši mu oko vrata konopac.
Tri godine poslije toga, kao odrasli pas, odužio mi se spasivši me od toljage nekog razbojnika.
Napipavši sat prislonih ga na uho i ustanovih, da je opet stao. Nisam se uopće začudio, jer sam po svojem neobičnom stanju znao, da sam, kao i prije, veoma dugo spavao. Bilo je, međutim, nemoguće utvrditi, kako sam dugo spavao. Bio sam u vrućici, a žeđ je bila nepodnošljiva. Pipao sam po škrinji tražeći ono malo preostale vode. Nisam imao svijetla, jer je vošta- nica u svijetiljci dogorjela, a kutiju sa šibicama nisam mogao naći. Uto sam napipao vrč i ustanovio daje prazan. Nema sumnje, Tigar je ispio vodu, kao što je i pojeo ostatak bravetine.
Oglodana kost ležala je kod otvora škrinje. Nije mi bilo stalo do pokvarena mesa, no klonuh pri pomisli na vodu. Bio sam neobično slab, te sam pri najmanjem pokretu drhtao kao u groznici. Osim toga jedrenjak se tako nagibao i ljuljao, da sam se bojao, da će se sa škrinje srušiti bačve za ulje i zatrpati mi jedini prolaz. Strašno me mučila i morska bolest. Sve to nagnalo me, da se pokušam dovući do otvora i zatražiti pomoć, prije nego budem sasvim nesposoban daje tražim. Kad sam tako odlučio, počeh opet tražiti kutiju za šibicama i voštanice. Naskoro nađoh šibice, no nisam odmah pronašao voštanice (jer se nisam mogao sjetiti, kamo sam ih spremio). Zato odustadoh od traženja. Zapovjedih Tigru, da bude miran, te pođoh prema otvoru.
Tek se pri tom pokušaju pokazalo, koliko sam slab. Puzao sam uz krajnji napor, noge su mi otkazivale poslušnost. Srušivši se licem na pod, ostao sam nepomičan i nekoliko časova gotovo bez svijesti. Ipak sam polako i mučno napredovao, bojeći se, da ću se svakog trenutka onesvijestiti usred uskih i zamršenih zavijutka u hrpi stareži, gdje me očekuje samo smrt. Napokon udarih, potegavši svom snagom, čelom o oštri ugao neke škrinje okovane željezom. To me omami samo na nekoliko časaka, a onda, nažalost, ustanovih, daje brzo i snažno ljuljanje broda srušilo tu škrinju upravo na prolaz, koji je tako bio potpuno zakrčen. Ni uz krajni napor nisam mogao pomaknuti škrinju ni za jedan palac, jer se čvrsto zabila među škrinje i brodarski alat. Trebalo je stoga, s obzirom na moju slabost, da prestanem ići uz konop i da potražim novi prolaz, ili da se popnem preko zapreke i da napredujem istim putem. Prvo je bilo preteško i preopasno, a plašila me i sama pomisao na to. Zbog oslabljene moći prosuđivanja i slabosti tijela zacijelo bih zalutao, kad bih to pokušao, i bijedno bih poginuo u labirintu te nesretne i odvratne prostorije. Stoga sam bez oklijevanja skupio svu preostalu snagu i hrabrost, da se popnem na onu škrinju.
Kad sam se u toj namjeri uspravio, ustanovih, da je taj pothvat znatno ozbiljniji, nego što mi se činilo. Sa svake strane uskoga prolaza činile su hrpe nabacanih predmeta pravi zid, te bi moja svaka i najmanja pogreška srušila hrpu na moju glavu, ili, kad se baš i ne bi meni srušila na glavu, srušene bi stvari tako zakrčile put, da se više ne bih mogao vratiti. Sama pak škrinja bila je visoka i glomazna, da na njoj ne bih mogao naći sigurno uporište. Uzalud sam pokušavao dosegnuti vrh, nadajući se, da ću se tako moći popeti na škrinju. Da mi je to i uspjelo, zacijelo bi mi nedostajalo snage, da se privučem na vrh, pa je svakako bolje, što mi to nije uspjelo. Napokon osjetih, trudeći se očajno da pomaknem škrinju jako pomicanje jedne njezine stranice. Cvrsto uprijeh rukom o daske i ustanovih, da je jedna veoma široka daska popustila. Srećom sam imao uza se džepni nož, te mi uspije, teškom mukom, da je sasvim izvadim.
Prošavši kroz otvor, otkrih na svoju veliku radost, da sa suprotne strane nema dasaka - drugim riječima, da nema poklopca i da sam probio dno škrinje. Sad sam bez znatnih poteškoća nastavio put, dok konačno nisam došao do čavla. Srce mi je udaralo, kad sam, uspravno stojeći, lagano pritisnuo o vrata otvora. Vrata se nisu otvorila, kako sam očekivao, pa ih odlučnije pritisnuh, bojeći se ipak, da bi tkogod drugi, a ne August, mogao biti u kabini. Na moje iznenađenje vrata se ne pomaknuše, i ja se zabrinuh, jer sam znao, da su se prije veoma lagano otvarala. Gurnuh čvršće - ostala su nepomična. Gurnuh svom snagom - ništa. Bilo je očito da je otvor bio otkriven, i da je zabijen čavlima, ili je na otvor postavljen neki veoma težak predmet, koji ne ću nipošto moći pomaknuti.
Spopade me strava i očaj. Uzalud sam kušao pronaći razlog, zašto su me živa pokopali.
Više nisam mogao suvislo zaključivati, te se spustih na tlo. Počele su me napadati najtmurnije misli, među kojima su najstrašnije bile jezovita smrt od žeđi, od gladi, od gušenja. Napokon mi se vrati nešto prisutnosti duha. Ustadoh i pokušah prstima napipati spojeve ili pukotine u otvoru. Kad sam ih našao, pozorno iz promotrih, da vidim, propuštaju li nešto svijetla iz kabine. Ne opazih ništa. Zatim sam u pukotinu gurao oštricu noža, dok nisam osjetio, da je zapeo.
Strugnuvši o tu zapreku ustanovih, da je na otvoru neki teški željezni predmet, a kako se pod nožem osjećala neobična valovita površina, zaključih, da bi to moglo biti klupko željeznog lanca. Sad mi nije preostalo drugo, već da se vratim u škrinju i da se ondje predam svojoj tužnoj sudbini, ili da se smirim i pokušam izmisliti neki način da se spasim. Nakon mnogih poteškoća, vratih se na svoje mjesto. Bio sam veoma iznemogao i klonuo sam na strunjaču. Tigar se ispruži kraj mene, kao da me želi utješiti ili ohrabriti svojim umiljavanjem, da ne bih sma- laksao.
Napokon opazih da se Tigar neobično vlada. Nekoliko časaka lizao mi lice i ruke i tiho cvilio. Kad bih prema njemu ispružio ruku, osjetio bih da leži na leđima sa šapama uvis. To vladanje, koje se tako često ponavljalo, učini mi se neobično. Nisam ga nikako mogao sebi protumačiti. Kako mi se pas činio tužan, zaključih, daje ranjen. Opipao sam mu šape jednu za drugom, no ne nađoh ni traga nekoj ozljedi. Tada pomislih da je gladan, i pružih mu veliki komad butine, koji je lakomo progutao. Ipak je odmah nastavio sa svojim neobičnim vladanjem. Tada mi se učini, da ga muči žeđ kao i mene, no onda se odmah sjetih, da sam mu pregledao samo šape, a da bi mogao biti ranjen na tijelu ili na glavi. Opipah mu oprezno glavu, no ne nađoh ništa. Prelazeći rukom preko pleća, osjetih da su mu dlake nekako nakostrušene.
Istražih prstom i otkrih konopac, koji mu je bio svezan oko tijela. Točnijim istraživanjem napipah mali smotak papira, koji je bio pričvršćen ispod Tigrove lijeve lopatice.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:25

Слика


III
Odmah mi je palo na um, da će taj papir biti pismo od Augusta, i da ga je neki nepredviđeni događaj spriječio da me oslobodi iz moje tamnice, pa je našao taj način da me obavijesti o situaciji. Dršćući od nestrpljivosti počeh ponovo tražiti fosforne šibice i voštanice. Nekako sam se nejasno sjećao, da sam ih brižno spremio, prije nego sam ono zaspao. I, doista, prije nego sam se posljednji put uputio prema otvoru, činilo mi se, da sam se točno sjećao mjesta, kamo sam ih spremio. Sad sam, međutim, uzalud razmišljao. Gotovo čitav sat posvetio sam jalovu traženju izgubljenih stvari. Nikad nisam bio u mučnijem stanju tjeskobe i neizvjesnosti.
Napokon, pipajući po tlu, opazih izvan škrinje, blizu otvora, neko slabo svjetlucanje u smjeru krme broda. Veoma se iznenadih. Htjedoh se približiti tome predmetu, jer mi se učini, da je udaljen samo nekoliko stopa od mene. Tek što sam se pomaknuo, on mi sasvim nestade s vida. Opet sam se morao vratiti u škrinju, kako bih ga ponovo mogao ugledati i utvrditi njegov položaj. Tada, mičući oprezno glavom, ustanovih, da se svijetlu mogu približiti, ako polagano krenem u protivnom smjeru od onoga, kojim sam bio krenuo prije. Sad dođoh do svijetla (pošto sam prošao kroz nebrojene uske zavijutke) i ustanovih, da ono dolazi od nekih komadića šibica, koje su bile u praznoj, prevrnutoj bačvi. Začudih se, odakle tamo šibice, kad napipah i dva ili tri komadića voska od svijeća, koje je očito prožvakao pas. Odmah zaključih, da je pas pojeo svu moju zalihu svijeća, te izgubih nadu, da ću ikada moći pročitati Augustovo pismo.
Preostali komadići voska bili su tako pomiješani sa smećem u bačvi, da sam ih ostavio tamo, uvjeren, da ih ne mogu upotrebiti. Onih nekoliko mrvica fosfora brižno pokupih i s mukom se vratih u svoju škrinju, u kojoj je Tigar ležao cijelo to vrijeme.
Nisam znao što da učinim. Prostorija je bila tako tamna, da nisam mogao vidjeti ni svoju ruku pred licem. Jedva sam razabirao bijeli trak papira, i to samo onda, kad ga ne bih gledao izravno, već tek iskosa, gledajući vanjskim dijelom mrežnice oka, mogao bih ga nekako razabrati. Po tome se može zamisliti, kakav je bio mrak u mojem zatvoru, a pismo moga prijatelja - ako je to doista bilo njegovo pismo - došlo je samo da me baci u još veću muku, uznemirujući bez svrhe moj već oslabljeni i uzbuđeni um. Uzalud sam razmišljao o mnoštvu besmislenih načina da dođem do svijetla - o načinima, kakve bi čovjek zamišljao samo u smetenom opiumskom snu, i koji mu se naizmjence čine najrazumniji i najluđi, prema tome, kako njime naizmjence vlada razum ili mašta. Napokon se dosjetih nečenu, što mi se učinilo razumno, te se začudih, što se nisam tome dosjetio već prije. Stavih papir na korice neke knjige, sabrah otpatke fosfornih šibica, što sam ih našao u bačvi, i položih ih na papir. Zatim sam ih trljao brzo i snažno dlanom. Jasno svijetlo odmah se rasprostre po cijeloj površini, i daje bilo štogod napisano, zacijelo bih bez poteškoća sve mogao pročitati. No nije bilo ni slova - ništa do tužne bijeline. Svijetla nestane za nekoliko trenutaka, a s njim i hrabrosti u mojemu srcu.
Već sam više puta rekao, da sam neko vrijeme bio na granici ludila. Bilo je trenutaka potpune razumnosti, pa i fizičke snage, no sve je to bilo rijetko. Treba znati da sam mnogo dana udisao gotovo kužni zrak zatvorene prostorije u kito lovcu i da sam već dugo oskudijevao vodom. U posljednjih četrnaest ili petnaest sati nisam je uopće imao - a nisam ni spavao. Slana i podražujuća jela bila su mi, nakon gubitka bravetine, jedina zaliha hrane, osim dvopeka, koji mi je bio gotovo beskoristan, jer je bio presuh i pretvrd za moje otečeno i suho grlo. Sad sam imao jaku groznicu i bio sam veoma bolestan. To će razjasniti činjenicu, da su protekli mnogi tužni sati očaja nakon posljednjeg događaja s fosforom, dok sam se napokon sjetio, da sam pregledao samo jednu stranu papira. Ne ću ni pokušati da opišem gnjev (jer mislim, da sam bio više srdit, nego bilo što drugo), kad sam iznenada otkrio svoj golemi propust. Sama ta pogreška ne bi bila tako strašna, da svojom ludošću i naglošću nisam počinio i drugu. Razočaran što na traku papira nisam našao nijedne napisane riječi, djetinjasto sam ga poderao i bacio tko zna kamo.
Tigar je svojom oštroumnošću riješio najteži dio. Kad sam nakon duga traženja našao mali komadić papira, stavio sam ga psu pod nos da bi razumio, da mora pronaći ostale komadiće.
Na moje začuđenje (jer ga nikad nisam učio nijednu vještina, zbog kojih je njegova pasmina na glasu) on je odmah razumio i njuškajući nekoliko trenutaka naskoro našao priličan komadić papira. Kad mi je to donio, malo je postajao i protrljao svoj nos o moju ruku, kao da čeka pohvalu za svoje djelo. Pogladih ga po glavi, a on odmah nastavi tražiti. Nakon nekoliko ča- saka vrati se s velikim komadom papira, te utvrdih, da više ništa nedostaje činilo se, da sam ga bio poderao samo na tri komada. Srećom sam lako našao mrvice fosfora - jedna ili dvije još su uvijek blijedo svjetlucale. Moja me nesreća naučila da budem oprezan, pa sam sada najprije razmislio, što mije činiti. Veoma je vjerojatno, daje na onoj strani papira, koju nisam pregledao, bilo nešto napisano - no koja je to strana? Sastavljanjem komadića ne mogu riješiti to pitanje, premda sam bio siguran, da ću sve riječi (ako ih uopće ima) naći samo na jednoj strani i da ću ih naći u logičnom slijedu. Nužnije je bilo da sa sigurnošću utvrdim prvu točku pitanja, jer preostali fosfor ne bi bio dovoljan i za treći pokus, ako ne uspije ovaj, na koji se spremam. Položih papir opet na knjigu, a zatim prosjedih nekoliko časaka razmišljajući. Napokon se dosjetih, da bi se na ispisanoj strani moglo napipati neke neravnosti na površini papira. Odlučih učiniti taj pokus i, veoma oprezno, povukoh po jednoj strani. No, kako nisam ništa osjetio, okrenuh papir. Opet povukoh kažiprst po papiru, kad mi se učini, da se iza prsta pojavljuje neko sasvim blijedo, no ipak zamjetljivo svjetlucanje. Znao sam, da su uzrokom tome sasvim sitne čestice fosfora, koje su preostale na papiru od mojeg prvog pokusa. Prema tome druga ili donja strana papira mora da je ispisana, ako je uopće štogod napisano. Opet okrenuh papir i ponovih ono, što sam malo prije. Kad sam utrljao fosfor, pojavilo se svijetlo.
Ovaj put jasno razabrah nekoliko redaka napisanih krupnim slovima i očito crvenom tintom.
Premda je svijetlo bilo dosta jasno, bilo je samo kratkotrajno. Ipak, da nisam bio tako uzbuđen, bilo bi dovoljno vremena, da pomno pročitam sve tri rečenice - vidio sam, da su bile tri.
Bio sam, međutim, nestrpljiv, htio sam da pročitam najednom sve, a uspjelo mi je da pročitam samo ovih nekoliko posljednjih riječi: „... krvlju... tvoj život ovisi o tome, da ostaneš zatvoren.“ Da mi je uspjelo pročitati cijeli sadržaj pisma, saznati cijeli smisao opomene, koju mije prijatelj tako pokušao priopćiti, ne bi me ta opomena, da mi je otkrila i cijelu priču neopisivih strahota, prožela ni desetinom mučne i neopisive strave, koju mi je u srce ulilo to nepotpuno upozorenje. A i „krvlju“, ta jezovita riječ tako puna tajnovitosti, patnje i straha - kako li se sada činila trostruko značajna (ovako nesuvisla, bez veze s riječima prije nje, koje bi joj odredile smisao i razjasnile je), kako li su strašno i teško padala njezina nejasna slova usred duboke tame mojega zatvora, u najskrovitiji dio moje duše!
August je zacijelo imao dobrih razloga, kad je želio da ostanem sakriven, i ja sam izmišljao tisuću odgovora, no nikako nisam mogao smisliti rješenje tajne, koje bi me zadovoljilo.
Nakon povratka s mojega posljednjeg puta do otvora i prije nego što će me Tigrovo neobično vladanje upozoriti na nešto drugo, bio sam odlučio, da ću se pod svaku cijenu javiti onima na palubi, ili, ako mi to ne bi uspjelo, da ću pokušati probiti put kroz donju palubu. Djelomična sigurnost, koju sam osjećao, da ću u strašnoj nuždi uspjeti na jedan ili drugi način, dala mije hrabrosti (koje inače ne bih imao), da podnesem svoj teški položaj. No ono nekoliko riječi, koje sam uspio pročitati, otele su mi i to, pa sam sad prvi put osjetio svu bijedu svoje sudbine.
U nenadanom napadu očaja bacih se na strunjaču, na kojoj ostadoh otprilike dan i noć u nekom mrtvilu, dolazeći k svijesti samo na trenutke.
Napokon sam opet ustao i počeo razmišljati o strahotama, kojima sam okružen. Bilo je nemoguće, da bih još dvadeset i četiri sata mogao izdržati bez vode. Za prvih dana svojega zatočenja pio sam alkoholna pića, kojima me opskrbio August, no ona mi nisu ni najmanje gasila žeđ, već samo pojačavala groznicu. Sad mi je i od njih preostalo jedva pola litre, i to je bila neka vrst jake rakije od bresaka, od koje me hvatala muka. Kobasice sam pojeo. Od butine ostao je samo komadić kože, a sav dvopek, osim j ednog razmrvljenog komada, pojeo je Tigar. Da bi se povećali moji jadi, pojačavala mi se svakog trenutka glavobolja, a usto sam zapadao u neku vrst mahnitanja, koje me gotovo nije napuštalo od prvom napadaja sna. Već nekoliko posljednjih sati disao sam veoma teško, a sada je svaki pokušaj disanja pratilo bolno grčenje u prsima. Uznemirivalo me i nešto drugo, a to je i bilo glavni razlog, što sam se trgnuo iz mrtvila na strunjači. To je bilo vladanje psa.
Promjenu u njegovu vladanju opazio sam prvi put, kad sam ponovno protrljao papir fosforom. Dok sam trljao fosfor, on mi je njuškom gurao ruku, neznatno režeći. Tada sam bio odviše uzbuđen, da bih poklanjao tome pažnju. Malo zatim, kao što je poznato, bacio sam se na strunjaču i zapao u neku vrst mrtvila. Sada sam sasvim blizu uha osjetio neki piskutavi zvuk. Ustanovih, da potječe od Tigra, koji je drhtao i hripao, pri čemu su mu oči bijesno sjale u tami. Ja ga pozvah. On odvrati tihim rezanjem, a tada se smiri. Zapadoh u mrtvilo, iz kojeg me opet probudi Tigrovo slično vladanje. Ovo se ponovi tri ili četiri puta. To me ispuni tolikim strahom, da se sasvim probudih. Sad je pas ležao tik uz izlaz iz škrinje. Strašno je režao, premda nekako prigušeno, i škripao zubima, kao da gaje spopao snažni grč. Više ne sumnjah, daje od žeđi ili od zagušljiva zraka prostorije pobjesnio, pa nisam znao što bih. Nisam ga mogao ubiti, premda sam znao, da to moram učiniti zbog vlastite sigurnosti. Jasno sam opažao, kako su mu oči, pune smrtne mržnje, uprte u mene, i očekivao sam, da će me ovog časa napasti.
Napokon više nisam mogao podnijeti taj strašni položaj, te odlučih da pod svaku cijenu izađem iz škrinje, a psa da ubijem, ako bi mi priječio izlazak. Morao sam prijeći preko njegova tijela, i on se, kao da je osjetio moju namjeru, odupre o svoje prednje noge (to sam zaključio po promijenjenom položaju njegovih očiju. Blijesak njegovih bijelih očnjaka dobro sam razabrao u tami. Uzeh ostatak od butine, bocu s rakijom, i široki nož, što mi ga je ostavio August, pa čvrsto smotah oko tijela ogrtač i krenuh prema izlazu iz škrinje. Cim sam se maknuo, pas glasno zareži i skoči na me. Svom težinom svojega tijela udari o moje desno rame. Ja se sruših na lijevu stranu, a bijesna se životinja cijela ispruži po meni. Pao sam na koljena, a glava mi se zakopala među pokrivače, koji su me zaštitili od drugoga bijesnoga napadaja, koji sam osjetio kroz vunene pokrivače kao jak stisak oštrih zubi na svojoj šiji - ipak srećom preslab, da bi zubi probili pokrivače. Sada sam bio pod životinjom, i ona bi me zacijelo bila za nekoliko časaka sasvim svladala. Očaj mi dade snage, te snažno gurnuh psa, trgnuh se i povu- koh k sebi sa strunjače pokrivače. Sada ih bacih na psa i prođoh - prije nego se mogao iskoprcati iz njih - kroz otvor škrinje, koji odmah i zatvorih, da pas ne bi mogao za mnom. U toj sam borbi izgubio onaj komadić kože od butine, pa se sad sva moja zaliha sastojala od pola litre rakije. Dok sam razmišljao o tome, osjetih želju za jednom od onih opakosti, kakva zna napasti razmaženo dijete u sličnim prilikama. Prinesoh bocu ustima i iskapih je, zatim ljutito tresnuh njome o pod.
Tek što je zamro odjek udaraca, začuh kako neki nestrpljivi prigušeni glas negdje iz kr- menog dijela broda izgovara moje ime. To je bilo tako neočekivano, a uzbuđenje bijaše tako snažno, da sam uzalud kušao odgovoriti. Sasvim sam izgubio dar govora. Ispunjen smrtnim strahom, da će prijatelj držati, da sam umro, i da će se vratiti, a da ni ne pokuša doći do mene, stajao sam između košara tik uz ulaz u škrinju. Grčevito sam drhtao i naprezao se, da progovorim. Da je tisuću života ovisilo o jednom mojem slogu - ne bih ga mogao izgovoriti. Tada začuh neko micanje u ropotariji, negdje ispred mjesta, gdje sam stajao. Opet se zvuk slabije razabirao, zatim još slabije, pa još slabije.
Hoću li ikada zaboraviti osjećaje toga trenutka? On je odlazio moj prijatelj, moj drug, od kojega sam imao pravo toliko očekivati... on je odlazio... on će me ostaviti... otišao je! On će dopustiti, da bijedno poginem, da izdahnem u najstrašnijoj i najogavnijoj od svih tamnica - a jedna bi me riječ, jedan mali slog, mogao spasiti - a ipak ne mogu izgovoriti taj jedini slog!
Osjetih muku, koja je sigurno gora od umiranja. Mozak mi se smuti, i ja se sruših, na smrt izmučen, preko škrinje.
Kad sam se srušio ispadne mi nož iza pojasa te padne, uz zveket, na pod. Nikada moje uho nije čulo slađi zvuk! Napetom strepnjom prisluškivao sam, da li će taj zvuk djelovati na Augusta - znao sam, da nitko drugi nije mogao biti onaj, koji je izgovorio moje ime. Nekoliko trenutaka sve je bilo tiho. Napokon začuh opet tiho i oklijevajući izgovorenu riječ:
- Arture!
Nova nada vrati mi napokon dar govora, te vrisnuh, koliko sam god mogao:
- Auguste! Oh, Auguste!
- Pst! Zaboga, šuti! - odgovori od uzbuđenja dršćućim glasom. - Odmah ću biti kod tebe... čim se probijem kroz to spremište.
Dugo sam slušao, kako se probija kroz ropotariju, i svaki mi se trenutak činio vijekom.
Napokon osjetih njegovu ruku na ramenu. On mi u isti čas stavi bocu vode na usta. Samo koji su bili iznenada spašeni iz ralja smrti, ili koji su upoznali nepodnošljive muke žeđi u takvim prilikama, kakve su bile moje u tom bezutješnom zatvoru, mogu zamisliti neopisivu slast, koju mi je pružio taj dugi gutljaj najdivnije od svih raskoši prirode.
Kad sam nekako ugasio žeđ, August izvadi iz džepa tri ili četiri pržena krumpira, koje la- komno progutah. Imao je i zapaljenu svjetiljku, pa me zrake svijetla nisu ništa manje obrado- vale, nego hrana i piće. Silno sam želio da saznam razlog tako duge njegove odsutnosti, i on mi počne pripovijedati, što se dogodilo na brodu za vrijeme moga zatočenja.
IV
Jedrenjak je bio isplovio, kako sam i ja bio zaključio, nekako jedan sat pošto mi je August bio ostavio uru. To je bilo dvadesetog lipnja. Poznato je, da sam tada bio u skrovištu već tri dana. Za sve to vrijeme bilo je na brodu tako živahno, bilo je toliko žurbe, osobito u kabini i u ostalim prostorijama, da August nije imao prilike da me pohodi, a da ne oda tajnu mojega skrovišta. Kad je napokon ipak došao, ja sam ga uvjeravao, daje sve u najboljem redu, stoga se iduća dva dana nije mnogo brinuo za mene, premda je vrebao priliku, da dođe k meni. Tek mu se četvrti dan pružila prilika. Cijelo je vrijeme namjeravao o tome pothvatu obavijestiti svojega oca, te me izvesti na palubu, no još smo uvijek bili dovoljno blizu Nantucketa, a po nekim izjavama kapetana Barnarda nije bilo sigurno, da se ne bismo odmah vratili, kad bi me našao na brodu. Osim toga on nije mogao zamisliti - kako mi je August rekao, razmislivši o svemu - da bi meni što trebalo, ili da bih ja oklijevao da se u slučaju nužde javim. Kad je tako o svemu razmislio, odlučio je da me ostavi u skrovištu, dok se ne pruži prilika, da me neopa- zice pohodi. To se dogodilo tek četvrti dan, pošto mi je bio donio uru, a sedmi dan po mojem ulasku u skrovište. On je sišao dolje ne ponijevši ni vode ni hrane, s namjerom da me najprije pozove k otvoru, pa da mi onda iz kabine pruži jelo i piće. Kad je sišao, zaključio je da spavam, jer mu se učinilo, da glasno hrčem. Sudeći po svemu, to je morao biti onaj san, u koji sam bio zapao, kad sam se vratio sa satom u škrinju, pa prema tome taj san mora daje trajao više od puna tri dana i tri noći Kasnije sam - po vlastitom iskustvu i po uvjeravanju drugih - utvrdio, daje razlog tome snu bilo snažno uspavljujuće djelovanje smrada od starog ribljeg ulja u zatvorenu prostoru. Kad pomislim na prostoriju, u kojoj sam bio zatvoren, pa kad se sjetim, da je taj brod veoma dugo služio kao kitolovac, teže mi je vjerovati, da sam se uopće probudio iz onoga sna, nego da sam toliko spavao.
August me je najprije zvao tihim glasom, ne zatvarajući vrata na otvoru, no ja se nisam odazvao. Tada je zatvorio vrata, pozvao me glasnije, napokon i veoma glasno - a ja sam još uvijek hrkao. Nije znao što da radi. Trebalo bi mu dosta vremena, da se probije kroz ropotari- ju do moje škrinje, a za to bi vrijeme kapetan Barnard, koji ga je svaki čas trebao radi sređivanja i prepisivanja spisa u vezi s ovim putovanjem, mogao opaziti da ga nema. Stoga on, razmislivši, odluči da se vrati i da čeka drugu priliku, da me posjeti. Na to se odlučio lako, jer mu se moj san činio veoma prirodnim, a nije mogao zamisliti, da bi meni taj zatvor mogao ikako nauditi. Upravo je bio tako odlučio, kad je začuo neku neobičnu buku, koja je dopirala, kako mu se učinilo, iz kabine. Što je brže mogao, skočio je kroz otvor, zatvorio vrata u podu i otvorio vrata kajite. Tek što je prekoračio prag, zabljesnu mu pred očima pištolja, a u isti tren obori ga udarac drvenom paokom po glavi.
Neka snažna ruka pritiskala ga je o pod, držeći ga čvrsto za vrat, no on je ipak mogao vidjeti, što se oko njega događa. Njegov je otac ležao strmoglavce na stepenicama kabine svezanih ruku i nogu, a s dubokom ranom na čelu, iz koje je neprestano tekla krv. Ništa nije govorio i činilo se kao da umire. Nad njim je stajao prvi poručnik. Gledao gaje posprdno i mirno mu pregledavao sadržaj džepova, iz kojih je upravo izvukao veliku lisnicu i sat. Sedam članova posade (među njima i kuhar, Crnac) prevrtalo je stvari po kabinama, na lijevoj strani krme, tražeći oružje. Ti su se ljudi naskoro naoružali mušketama i streljivom. Ne računajući Augusta i Kapetana Barnarda, bila su u kabini devetorica najgorih lupeža među članovima posade jedrenjaka. Ti su razbojnici svezali mojem prijatelju ruke na leđa i pošli s njim na palubu. Pođoše prema pramnici. Pred zatvorenim vratima pramnice stajala su dva pobunjenika sa sjekirama - a dvojica su stajala i kod glavnog otvora. Poručnik se proderao:
- Čujete li, vi dolje? Iziđite jedan po jedan... i upamtite... bez mrmljanja!
Prošlo je nekoliko časaka a da se nitko nije pojavio. Napokon iziđe neki Englez, novak među članovima posade, plačući i ponizno moleći poručnika, da mu pošteni život. Mjesto odgovora dobio je udarac sjekirom po čelu. Bijedni momak srušio se na palubu bez glasa, a crni ga kuhar dignu kao malo dijete i mirno baci u more. Cuvši udarac i pljusak tijela, ostali nisu htjeli izići ni na prijetnje ni na obećanja, dok netko ne predloži, da ih istjeraju dimom.
Tada oni odozdo izvršiše opći juriš. Za trenutak se činilo, da će preoteti jedrenjak, no buntovnicima napokon uspije da zatvore pramnicu, prije nego što je izišlo više od šestorice njihovih protivnika. Ta se šestorica nađoše nenaoružani pred moćnijim neprijateljem, te se predadoše nakon kratke borbe. Poručnik im se obrati lijepim riječima - zacijelo zato, da navede one dolje, da se predaju, jer su lako mogli čuti sve, što je govorio na palubi. Njegova oštroumnost i paklena podlost donijele su plod. Svi su ljudi u pramnici odmah izrazili želju, da se predaju, a kad su se jedan po jedan uspeli, svezaše im ruke i oboriše ih na leđa. Zajedno s prvom šestoricom - bilo ih je ukupno dvadeset i sedam.
Zatim je izvršeno strašno klanje. Svezane mornare, koji nisu sudjelovali u pobuni, odvukli su do otvora na boku broda. Tu je kuhar redom udarao žrtve sjekirom po glavi, a tada su ih pobunjenici pobacali preko ograde. Tako su poginula dvadeset i dvojica, i August je izgubio svu nadu čekajući da dođe na red. Međutim, zlikovci kao da su se umorili, ili im se nekako zgadio taj krvavi posao. Cetvorica preostalih zarobljenika, zajedno s mojim prijateljem, koj e- ga su dovukli na palubu, bili su pošteđeni. Poručnik je poslao po rum, i cijelo je društvo ubojica pijančevalo do večeri. Tada su počeli raspravljati o sudbini preživjelih, koji su ležali svega četiri stope od njih, te su jasno mogli razabirati svaku riječ. Piće je, čini se umirilo neke buntovnike, jer se čulo nekoliko prijedloga, da zarobljenike sasvim oslobode, ako se pridruže pobunjenicima. Crni kuhar (koji je uopće bio pravi zloduh i imao na svoju družbu bar toliko utjecaja koliko i poručnik, ako ne i više) nije htio ni da čuje za takav prijedlog, te je nekoliko puta ustao htijući da nastavi svoj posao kod otvora na boku broda. Bio je, srećom, tako pijan, da su ga u tome mogli spriječiti manje krvožedni drugovi, među kojima je bio neki mornar pod imenom Dirk Peters. Taj je čovjek bio sin neke Indijanke iz plemena Upsaroka, koje živi među klisurama Black Hills, nedaleko izvora Missourija. Njegov otac bio je trgovac krznom, ili je bar održavao neke veze s indijanskom trgovačkom postajom na rijeci Lewis. Peters je bio čovjek strašno okrutna lika. Bio je niska stasa, visok jedva četiri stope i osam palaca, no herkulske snage. Osobito su mu bile goleme i široke šake, tako da su jedva bile slične ljudskima. Ruke i noge bile su mu neobično iskrivljene, pa se činilo da uopće nisu gipke. I glava mu je bila izobličena, golema, s izbočinama na tjemenu (kao i na glavama većine Crnaca), i sasvim ćelava. Da sakrije taj nedostatak, kojemu nisu bile uzrokom godine, obično je nosio vlasulju od kakva dlakavog materijala - kao krzno španjolskog psa ili američkoga sivog medvjeda. Sada je imao na glavi komad medvjeđe kože, koja je još više isticala prirođeni okrutni izražaj njegova lica, koje je imalo značajke Upsaroka. Usta su mu sizala gotovo od uha do uha. Usnice su bile tanke, i činilo se da sukao i drugi neki dijelovi njegova tijela - nepokretne.
Nikakvo se čuvstvo nije odražavalo na tom licu. Imao je duge zube, koji su mu tako stršili, da ih njegove usnice nikada nisu, ni djelomice, pokrivale. Kad bi ga čovjek letimice pogledao, učinilo bi mu se, da se taj jako ta grčevito smije, no kad bi ga čovjek pogledao bolje, dojam bi bio jezovit. Izraz njegova lica nosio je trag neke veselosti, đavolske veselosti. Među nantuc- ketskim pomorcima kolale su mnoge priče o tom stvorenju. Govorili su o njegovoj strahovitoj snazi u času uzbuđenosti, a neki su izražavali sumnju u njegovu zdravu pamet, a na Grampusu su ga u doba pobune smatrali, kako se činilo, smiješnim likom. Pripovijedam o Dirku Petersu tako opširno zato, što je on, koliko se god doimao kao okrutan čovjek, bio glavni spasitelj Augustova života, i što ću još poslije često imati prilike da o njemu govorim, prikazujući tako neobične i nevjerojatne događaje, da sasvim napuštam nadu, da će im bilo tko vjerovati. Nadam se samo, da će vrijeme i napredak nauke potvrditi najvažnije i najnevjerojatnije od mojih navoda.
Nakon mnogo kolebanja, i dvije ili tri žestoke svađe, napokon odluče da sve zarobljenike (osim Augusta, kojega je Peters na šaljivi način tražio za sebe kao pisara) odmah ukrcaju u jedan od najmanjih čamaca i da ih prepuste sudbini. Poručnik je sišao u kabinu da vidi, da li je kapetan Barnard još živ. (Njega su pobunjenici, pošavši na palubu, bili ostavili). Naskoro su se obojica pojavili. Kapetan je bio blijed kao mrtvac, no ipak se bio nekako oporavio od svoje rane. Jedva je jasno izgovarao riječi, moleći ljude, neka ga ne ukrcaju u čamac i neka se vrate na svoj posao, obećavajući im, da će ih iskrcati gdjegod zažele i da ne će ništa poduzeti, da budu kažnjeni. No kao daje govorio u vjetar. Dva ga lupeža pograbe za ruke i bace preko boka jedrenjaka u čamac, koji su bili spustili u more.
Odvezaše i četvoricu zarobljenika, koji su ležali na palubi, te im zapovijediše, da se ukrcaju. Oni poslušaše bez riječi. August, još uvijek u istom položaju, nastojao je da ustane i molio, da mu dopuste, da se barem oprosti od oca. Tada spustiše u čamac šaku dvopeka i vrč vode, no nisu im dali ni jarbol, ni jedro, ni veslo, ni kompas. Čamac je još nekoliko časova, dok su se pobunjenici nešto dogovarali, ostao svezan na krmi - a tada prerezaše konop. Međutim je pala noć. Nije bilo ni mjeseca ni zvijezda. More je bilo puno kratkih i opasnih valova, premda nije bilo jakoga vjetra. Čamac je brzo nestao s vida. Za one nesretnike u čamcu bilo je malo nade. Sve se to zbilo na 35° 30' sjeverne širine i 61° 20', zapadne dužine, dakle nedaleko Bermudskih otoka. August se pokušao utješiti mišlju, da će čamac možda dohvatiti kopno, ili mu se barem toliko približiti, da ga uzmognu opaziti brodovi uz obalu.
Na jedrenjaku pak razapeše sva jedra, i brod nastavi put prema jugozapadu. Pobunjenici su namjeravali izvesti neki gusarski pothvat. Htjeli su vjerojatno napasti neki brod, koji plovi od Kapverdskih otoka u Porto Rico. Nisu se uopće obazirali na Augusta, koji više nije bio svezan i smio se slobodno kretati, jedino nije smio poći stepenicama prema kabini. Dirk Pe- ters je postupao s njim nekako prijazno, a jednom ga je prilikom spasio od kuharove surovosti. Njegov položaj bio je još uvijek opasan, jer su ljudi neprestano bili pijani, pa se nije mogao oslanjati na njihovu dobroćudnost ili nehaj. Rekao mi je, da ga je mučila briga za mene. Doista nikad nisam imao razloga da posumnjam u iskrenost njegova prijateljstva. Više puta bio je odlučio da pobunjenicima oda tajnu mojega boravka na brodu, no svaki put se svladao, dj e- lomice zbog strahota, što ih je sam vidio, a djelomice zbog nade, da će mi naskoro pomoći.
Neprestano je pazio i vrebao priliku, no prošla su tri dana, otkako je u more spušten čamac, a nikakva se prilika nije pružila. Napokon, uveče trećega dana, udari s istoka jaki vjetar. Svi su bili zaposleni oko jedara, i on pokuša neopaženo sići u kabinu. Na svoju žalost ustanovi, da je njegova kabina pretvorena u spremište različite robe i brodskog alata, i daje nekoliko hvati starog brodskog lanca, koji je prije ležao pod stepenicama kabine, bilo maknuto, da se načini mjesta za neku škrinju, pa sad leži upravo na vratima na podu! Bilo je nemoguće maknuti lanac i ostati neopažen. Zato se vrati na palubu, što je brže mogao. Čim je došao na palubu, zgrabi ga poručnik za vrat i upita ga, što je radio u kabini. Već ga je htio baciti preko ograde s lijeve strane krme, kad se umiješao Dirk Peters i opet mu spasio život. Tada staviše Augustu na ruke okove (kojih je na brodu bilo nekoliko pari), a noge mu svezaše. Zatim ga baciše u donju momčadsku prostoriju kraj pregrade pramnice i napomenuše mu, da više ne će doći na palubu, „dok je jedrenjak jedrenjak“. To je bila kuharova izreka, kad ga je bacio u tu prostoriju. Teško je znati, što je tom rečenicom doista mislio reći, no cijeli taj događaj poslužio mu je, da me napokon spasi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:25

Слика


V
Kad je kuhar izišao iz pramnice, August je nekoliko časaka očajavao. Izgubio je nadu, da će odavle izići živ. Odlučio je da prvom čovjeku, koji dođe k njemu, kaže sve o mojem položaju, držeći, daje bolje da okušam sreću s pobunjenicima, nego da u skrovištu skapam od žeđi - jer sam bio već deset dana zatvoren, a moj je vrč sadržavao vode jedva za četiri dana. Razmišljajući o tome, najednom se dosjeti, da bi kroz glavno spremište mogao doći sa mnom u vezu. U drugim prilikama ne bi se izvrgnuo tolikoj opasnosti, no sada je, nakon svih tih događaja i uz tako malo nade, da će se spasiti, usredotočio na taj zadatak sve snage svojega uma.
Prva pomisao bili su mu okovi na rukama. Najprije nije znao kako da ih skine. Bojao se, da to ne će moći. Ispitujući ih točnije otkrije, da se uz veoma malo napora ili neugodnosti okovi mogu po volji skidati jednostavnim izvlačenjem ruku. Ta vrst okova bila je bez pravog učinka, ako su bili stavljeni na ruke mladu čovjeku, čije su kosti nježnije, te popuštaju pod pritiskom. August razveza noge. Konop je ostavio tako, da bi ga - u slučaju da tko dođe - lako mogao opet namjestiti. Poče pregledavati pregradu prostorije. Ona je bila od mekane borove daske, palac debele. Ustanovi, da se ne bi morao mnogo truditi, da je probije. Uto začu na stepenicama pramnice neki glas. Upravo je dospio da gurne desnu ruku u okove (lijevu nije bio ni izvukao) i da sveže konop laganim čvorom oko gležanj a, kad uđe Dirk Peters, a za njim Tigar, koji odmah skoči na ležaj i legne. Psa je doveo na brod August. Znajući koliko ga volim, mislio je, da će me njegova prisutnost obradovati. Čim me je bio odveo u skrovište, pošao je po psa, no zaboravio mije to reći, kad mije bio donio uru. Od početka pobune August više nije vidio psa, sve dok se pas nije pojavio s Dirkom Petersom, pa je držao, da su ga poru- čnikovi lupeži bacili u more. Pas se, međutim, kako se poslije ispostavilo, sakrio u neku rupu pod čamcem, iz koje se nije mogao iskoprcati, jer nije imao mjesta da se okrene. Napokon ga je spasio Peters. Vjerojatno neki osjećaj, koji je moj prijatelj u Petersu veoma cijenio, doveo ga je sada k njemu u pramnicu, da ne bude sam. Donio mu je i nešto usoljena mesa i krumpira, te posudu vode. Otišao je, obećavši, da će sutradan opet doći i donijeti mu jelo.
Čim je Peters otišao, August oslobodi obje ruke iz okova i razveza noge. Tada odmaknu strunjaču, na kojoj je ležao. Džepnim nožićem (razbojnici nisu držali potrebnim, da ga pretr a- že) poče odlučno rezati dasku, koja je bila najbliže podu. Izabrao je to mjesto, kako bi po potrebi mogao sakriti izrezanu dasku strunjačom. Nitko ga, međutim, nije više smetao, pa je te noći sasvim prerezao dasku. Treba spomenuti, da nitko nije spavao u pramnici, i da su svi od početka pobune bili u kabini i pili vino i gostili se zalihama kapetana Barnarda. Za upravljanje jedrenjaka nisu se brinuli više nego što je bilo najnužnije. Ove okolnosti dobro su došle Augustu i meni, jer inače njemu ne bi uspjelo da stigne do mene. Nekako pred zoru, kad je prerezao dasku i na drugom mjestu (oko jedne stope iznad prvoga reza), načinio je prilično velik otvor, tako daje bilo lako proći kroza nj do glavne gornje palube. Premda bi se trebalo penjati preko niza visoko naslaganih bačava od ulja, među kojima je jedva bilo mjesta da se provuče ljudsko tijelo, sada je bilo lako doći i do donjeg glavnog otvora. Kad je August došao do otvora, opazi daje Tigar pošao za njim i da se počeo gurati među bačve. Bilo je, međutim, već prekasno da pokuša doći k meni prije dana. Glavna poteškoća bila je u neprohodnosti donjega spremišta. Stoga odluči da se vrati i počeka do iduće noći. Ipak je odškrinuo glavni otvor, da se ne bi zadržavao, kad opet dođe. Čim ga je odškrinuo, Tigar nestrpljivo skoči k otvoru, po njuši ga i otegnuto zacvili, pa počne grepsti šapama, kao da želi maknuti poklopac s otvora.
Nije bilo sumnje, daje osjetio, da sam ja u spremištu, te August pomisli, da će me pas sam pronaći, ako ga pusti unutra. Tada se sjeti, da bi mi mogao poslati pismo i upozoriti me, da nikako ne pokušam izići, te da zbog sadašnjih prilika ne zna, da li će sutradan moći k meni, kako je namjeravao. Kasniji su događaji dokazali kako je bila sretna njegova zamisao. Da nisam dobio to pismo, bio bih svakako izvršio koju od očajničkih namjera i uzbunio posadu, a najvjerojatnije je da bismo tada obojica izgubili život.
Kad je odlučio da mi napiše pismo, opazio je, da nema pribora za pisanje. U potpalublju je bio mrak kao u rogu, no on načini pero od neke stare čačkalice. Poslužilo mu je naleđe pisma - onoga krivotvorenog pisma g. Rossa. Ovo je zapravo bilo izvorno pismo, no rukopis nije bio dobro pogođen, pa je August bio napisao drugo, spremio ga srećom u džep svojega kaputa, u kojemu gaje sada i našao. Nije imao crnila, no odmah je našao zamjenu. Džepnim nožićem lagano se ubo u prst iznad nokta. Iz rane je odmah isteklo dosta krvi. Tako je u mraku napisao pismo. Ukratko je ispripovjedio, da je na brodu izbila pobuna, da je kapetan Bar- nard ukrcan u čamac i prepušten sudbini, te da se mogu nadati hrani, no da se ne smijem odati. Završio je ovim riječima:
„To sam napisao krvlju... tvoj život ovisi o tome, da ostaneš zatvoren“.
Taj papir svezao je psu oko tijela i pustio ga kroz otvor, pa se zatim brže bolje vratio u pramnicu. Nije našao nikakva znaka da je tko za njegove nenazočnosti bio u prostoriji. Da sakrije rupu u pregradi, zabio je nožić iznad rupe, te je na nožić objesio svoj haljetak. Tada je opet nataknuo okove i svezao konop oko gležanj a.
Tek što je to bilo svršeno, dođe Dirk Peters, veoma pijan, no veoma raspoložen, i donese mojem prijatelju dnevni obrok hrane: dvanaestak velikih prženih irskih krumpira i vrč vode.
Sjeo je na škrinju kraj ležaja i bez sustezanja počeo govoriti o poručniku i uopće o prilikama na jedrenjaku. Njegovo vladanje bilo je veoma hirovito i smiješno. Augusta je to njegovo vladanje ispočetka veoma uzbuđivalo. Napokon, Peters ustane, promrmlja neko obećanje, da će sutradan donijeti zarobljeniku dobar objed, i ode na palubu. Tog dana došao je i kuhar s dvojicom mornara (harpunara). Sva trojica bijahu potpuno pijani. Ni oni se, kao ni Peters, nisu ustručavali da otvoreno govore o svojim namjerama. Činilo se, da veoma različito misle o konačnom cilju putovanja, te se ni u čemu nisu slagali, osim u odluci, da napadnu brod, koji plovi od Kapverdskih otoka i koji su očekivali svakoga trenutka. Koliko se moglo ustanoviti, pobuna nije bila izvršena samo radi pljačke. Glavni uzrok bila je osobna mržnja poručnikova prema kapetanu Barnardu. Sad se činilo, da su se pojavile dvije glavne stranke - jedna poručnikova, a druga kuharova. Prva je htjela zaplijeniti prvi zgodniji jedrenjak, koji susretnu, pa da ga zatim na jednom od otoka Zapadne Indije opreme za gusarenje. Druga pak stranka, koja je bila jača, i kojoj je pripadao i Dirk Peters, htjela je nastaviti plovidbu u Južno more, gdje će loviti kitove ili prema prilikama poduzeti nešto drugo. Očito su Petersovi opisi (Peters je često bio u tim krajevima) silno utjecali na pobunjenike, tako da su se kolebali između želje za dobitkom i želje za zabavom. On im je živo opisivao neviđeni svijet i zabavu, koju će naći na nebrojenim otocima Tihog oceana, govorio im je o potpunoj sigurnosti i neograničenoj slobodi, a osobito o slastima podneblja, o obilju dobre hrane i o razbludnoj ljepoti žena. Dotada još nisu bili ništa konačno odlučili, no mješančevi opisi tako su uzbudili maštu mornara, da je bilo veoma vjerojatno, da će konačno prihvatiti njegove prijedloge.
Nakon gotovo jednoga sata otišla su i ta trojica. Čitav dan nije nitko više došao. August je mirno ležao do noći. Tada je odvezao konop i skinuo okove, te se počeo spremati. U jednom od ležaja našao je bocu. Napunio ju je vodom iz vrča, što mu gaje ostavio Peters, a u džepove je spremio hladne krumpire. Veoma se obradovao, kad je našao svjetiljku s malim komadićem voštane svijeće. Mogao ju je i upaliti, jer je u džepu imao kutiju fosfornih šibica. Kad se sasvim smračilo, provukao se kroz rupu u pregradi. Prije toga je, opreza radi, namjestio postelj inu na svojem ležaju tako, da se činilo, da na ležaju spava čovjek. Provukavši se, objesio je, kao i prije, svoj haljetak na džepni nožić, da sakrije otvor. (To je lako bilo učiniti, jer izvađeni komad daske nije bio ponovno umetnuo.) Sad je bio kod glavnog otvora u palubi, te je nastavio put između gornje palube i bačava za ulje prema glavnom otvoru za ukrcavanje. Tu je upalio svijeću. Tapajući teškom mukom kroz nakrcani prostor, spustio se u spremište. Naskoro ga uznemiri nepodnošljivi smrad i zagušljivi zrak. Počeo se bojati, da u zatočenju nisam mogao ostati živ, udišući tako zagušljivi zrak. Nekoliko puta zazvao me je imenom, no ja mu se nisam odazivao, pa mu se činilo, daje njegova bojazan opravdana. Jedrenjak se snažno lj u- ljao. Zbog buke August nije mogao čuti slabi zvuk mojega disanja ili hrkanja. On otvori svjetiljku i digne je, što je mogao više, da bih ja, ako sam živ, mogao opaziti svijetlo i znati, da se približuje pomoć. Međutim, od mene ni glasa. Bio je uvjeren, daje njegova pretpostavka o mojoj smrti točna. Više nije sumnjao u istinitost svoje slutnje, ali se ipak i dalje probijao prema škrinji. Nekoliko puta morao je sebi probijati put. Napokon je ustanovio, daje prolaz sasvim zakrčen, i da ne može doći do cilja. Bacio se sav očajan na ropotariju i zaplakao kao dij e- te. Tada je začuo tresak boce, koju sam bacio o pod. Taj slučaj bio je doista sretan. Bila je to naoko sitnica, no o tome je ovisila moja sudbina. To mi August, doduše, nije odmah rekao.
Stidio se svoje slabosti i neodlučnosti, no kasnije mi je sve iskreno priznao. Ustanovivši, da ne može svladati zapreke, odlučio je da odustane i da se odmah vrati u pramnicu. Ne treba ga ipak osuditi prije, nego što uzmemo u obzir sve one mučne okolnosti. Noć je brzo prolazila, i njegova odsutnost iz pramnice mogla je biti otkrivena. To bi se i dogodilo, kad se ne bi do zore vratio na svoj ležaj. Njegova je svijeća izgarala u svjetiljci, i bilo bi veoma teško u tami pronaći put do otvora. Treba dopustiti i to, daje imao razloga da vjeruje da sam mrtav, i da mi ne bi ništa koristilo ni daje stigao do škrinje, a sam bi se bez razloga izvrgnuo mnogim opasnostima. On me je dozivao nekoliko puta, a ja nisam odgovarao. Bio sam jedanaest dana i noći zatvoren s ono malo vode, koliko je sadržavao vrč, što mi gaje bio ostavio. Tu zalihu u početku zatočenja vjerojatno nisam štedio, jer sam očekivao brzo oslobođenje. Njemu koji je došao izvana, zrak se u spremištu činio otrovnijim i nepodnošljivijim, nego meni, kad sam se nastanio u škrinji. (Tada je otvor za krcanje bio više mjeseci neprestano otvoren.) Tome treba dodati i prizore krvoprolića i strave, što ih je doživio moj prijatelj, pa njegovo zatočenje, oskudicu i smrtnu opasnost, kojoj je jedva izmakao. Sve te okolnosti svladale bi mnogu odvažnost - i čitalac će, kao i ja, gledati na njegovo držanje prije s osjećajem žalosti, nego s osjećajem srdžbe.
August je jasno čuo tresak boce, no nije bio sasvim siguran, da li zvuk dolazi od skroviš- ta. Ipak je i sama sumnja bila dovoljna da ga potakne na ustrajnost. On se po tovaru popeo gotovo do stropa. Uhvativši trenutak zatišja, pozvao me imenom, što je mogao glasnije, ne mareći, da bi ga tko od posade mogao čuti. Znamo, da je njegov glas dopro tom prilikom do mene, no ja sam bio tako uzbuđen, da se nisam mogao odazvati. Sada je bio sasvim uvjeren, da je njegova najgora bojazan opravdana. Spustio se s tovara namjeravajući da se odmah vrati u pramnicu. U žurbi je prevrnuo neke male škrinje, i ja sam, kao što je poznato, čuo taj štro- pot. On je bio već prilično odmakao, kad ga opet zaustavi pad noža. Odmah se opet popeo na tovar, te me u trenutku zatišja ponovo zovnuo. Ovaj put mi je uspjelo da se odazovem. Bio je presretan, što me je našao živa, pa je odlučio da svlada svaku poteškoću i opasnost, da dođe do mene. Iskopao se, što je mogao brže, iz one zbrke stareži, kojom je bio okružen, probio se do nekog otvora, i napokon je, teškom mukom, sav iscrpljen, stigao do škrinje.
VI
August mi je tu, kraj škrinje, ispripovjedio glavne dijelove svojih doživljaja, a kasnije ih upotpunio svim potankostima. On se bojao, da će opaziti, da ga nema, a ja sam željno čekao, da odem s tog prokletog mjesta, gdje sam bio zatočen. Odlučili smo, da odmah pođemo do rupe u pregradi, gdje ću ja ostati, a on će se povući, da izvidi prilike. Nijedan se od nas nije mogao pomitiri s mišlju, da ostavimo Tigra u škrinju, no nismo znali, što da učinimo. Sada se činilo, da je pas sasvim miran. Ni šum njegova disanja nismo mogli razabrati, kad smo prislonili uho na škrinju. Držao sam, da je uginuo, pa sam odlučio otvoriti vrata na škrinji. Pas je ležao ispružen, ali ipak još živ. Nismo smjeli gubiti vrijeme, a ipak nisam mogao ostaviti životinju, koja mi je dvaput spasila život. Nisam mogao da je ne pokušam spasiti. Stoga smo, uz velike poteškoće i napor, ponijeli Tigra sa sobom. August se neko vrijeme penjao preko zapreka s teškim psom u naručju, što ja zbog svoje slabosti, nikako ne bih mogao izvršiti. Napokon smo stigli do rupe. August se provukao, a Tigra sam ugurao za njim. U kabini je bilo sve u redu, pa smo zahvalili bogu, što smo se spasili iz neposredne opasnosti. Zaključili smo, da ja za sada ostanem u blizini rupe, s druge strane pregrade, a moj drug da mi kroz rupu daje dio svojega dnevnog obroka hrane. U novom skrovištu moći ću udisati znatno čistiji zrak.
Da budu jasnija neka mjesta u ovom izvještaju, gdje sam govorio o tovaru jedrenjaka, mjesta, koja bi se mogla činiti nejasna čitaocu, koji možda još nije vidio pravi i propisni smj e- štaj tovara, moram reći, da je kapetan Barnard zanemario svoju najvažniju dužnost na Gram- pusu, tj. nije pokazao onu pomnju i iskustvo pomoraca, koje je potrebno u njegovoj pogibeljnoj dužnosti. Mnogi nesretni slučajevi, pa i nesreće, koje sam sam iskusio, dogodile su se zbog nemara ili neznanja. Obalni brodovi, koji često u žurbi krcaju tovar, obično stradaju baš zbog toga, što se premalo pozornosti poklanja tovarnom prostoru. Glavno je kod krčanja, da se, ni roba, ni mrtvi tovar, ni pri najjačem ljuljanju broda, ne miče. Prema tome treba poklanjati veliku pažnju ne samo tovaru sipane robe, već i ostale robe, bio to puni ili samo djelomični tovar. Tovar se krca većinom pomoću vitla. Tako se duhan ili brašno pri krcanju tako tlači vitlom u tovarni prostor, da su bačve kod iskrcavanja sasvim sploštene, te je potrebno neko vrijeme dok opet dobiju svoj pravi oblik. Tlačenje se vrši uglavnom zato, da se dobije više mjesta u tovarnom prostoru, jer pri punom tovaru robe, kakva je brašno ili duhan, ne može biti nikakve opasnosti pomicanja, barem ne takvog, koje bi zadalo neprilike. Ima doduše primjera, gdje je taj način tlačenja donio veoma jadne posljedice, koje su sasvim različite od opasnosti pomicanja tovara. Tako može, primjerice, tovar pamuka, koji je čvrsto stlačen, pod određenim uvjetima, koji su dobro poznati, dovesti, pri rastezanju robe, do rasprsnuća broda na moru.
Nema sumnje, da bi se isto moglo dogoditi i kod duhana pri vrenju, kad između oblina bačva, ne bi bilo praznina.
Ako je tovarni prostor samo djelomično ispunjen, opasnost prijeti uglavnom od pomicanja tovara, pa treba uvijek poduzeti mjere protiv takve nezgode. Samo oni, koji su se namjerili na snažan vjetar, ili su iskusili vladanje broda u iznenadnom zatišju, mogu sebi zamisliti silnu snagu valova i posljedice strašnoga zamaha svih nepričvršćenih predmeta u brodu. Potreban je, dakle, oprez pri ukrcavanju robe, kad je očito, da će tovar samo djelomice ispuniti tovarni prostor. Brod (osobito brod s malim glavnim jedrom), koji nema propisano građene lukove, vjetar često baca na bokove. To se događa prosječno svakih petnaest ili dvadeset časaka, no posljedice nisu ozbiljne, ako je tovar uredno ukrcan. Ako to nije učinjeno kako treba, sav će se tovar pri prvom jačem nagibu na bok prevrnuti na onu stranu broda, koja leži bliže vodi.
Brod će tako izgubiti ravnotežu, pa će se za nekoliko časaka napuniti vodom i potonuti. Nije pretjerano, ako kažemo, da je pomicanje ukrcane robe ili mrtva tovara, u najmanje polovici slučajeva, razlog, što su brodovi, kraj jakoga vjetra na moru, pretrpjeli brodolom.
Kad je tovarni prostor samo djelomice nakrcan robom, treba ukrcane predmete čvrsto stlačiti i pokriti ih slojem debelih dasaka. Na te daske treba staviti čvrste motke, koje dosižu do stropa, da bi tako bio svaki komad tovara učvršćen na svom mjestu. Kod tovarenja žita ili slične robe potrebne su i druge mjere opreza. Tovarni prostor, koji je pri izlasku iz luke sasvim ispunjen žitom, bit će pri dolasku broda na odredište jedva do tri četvrtine pun, a ipak će tovar, kad ga primalac izmjeri bušel po bušel, u znatnoj mjeri premašiti poslanu količinu (radi bubrenja žita). Uzrok je tome, slijeganje za vrijeme plovidbe. Što je vrijeme burnije, to je slijeganje jače. Ako je žito slobodno ukrcano u brod, prouzročit će veoma pogibeljne nezgode, premda je osigurano daskama i motkama, jer je žito na dugom putovanju sklono snažnom pomicanju. Da se to spriječi, treba prije izlaska iz luke primijeniti sve mj ere opreza, kako bi se tovar što bolje ustalio. Između mnogih načina, da se to postigne, treba spomenuti zabijanje klinova u tovar žita. I kad je sve to poduzeto, i kad je poklonjena neobična pažnja osiguranju daskama, nijedan se pomorac ne će osjećati sasvim siguran, ako ima ukrcano žito, a još manje, ako je tovarni prostor samo djelomično ispunjen. Stotine naših obalnih brodova, a vjerojatno i mnogo više brodova u evropskim lukama, svakog dana isplove nepotpuno ispunjeni, pa i s veoma opasnim tovarom, a da nisu poduzete nikakve mjere opreza. Čudo je, što nema još i više nesretnih slučajeva. Znam da se, zbog nemarnosti kapetana Joela Ricea na škuni Krijesnica, dogodio sažaljenja vrijedan slučaj, kad je ta škuna godine 1835. plovila iz Richmonda u Virginiji u Madeira s tovarom kukuruza. Kapetan je mnogo puta plovio, a da mu se nije dogodila nikakva ozbiljna nezgoda, premda uopće nije običavao poklanjati više pažnje svojem tovara, nego što je najnužnije. Nikad prije nije plovio s tovarom žita, pa je slobodno ukrcao kukuruz i napunio jedva polovicu broda. Na početku putovanja puhao je samo laki povjetarac, no kad je bio udaljen od Madeire jedan dan plovidbe, zahvati ga snažan vjetar sa sjevera- sjeveroistoka. Škuna je plovila sa samim dvostruko skraćenim glavnim jedrom i nije zagrabila ni kapljice vode. Pred noć je vjetar nekako jenjao. Škuna je plovila uz jače ljuljanje nego prije, no još uvijek sigurno, kad je jaki nagib na bok prevrne na desnu stranu. Začulo se, kako se kukuruz naglo pomiče. Snaga udarca razbila je glavni otvor za krcanje. Brod je potonuo kao sjekira. To se dogodilo u neposrednoj blizini nekog malog brodića iz Madeire, koji je sasvim sigurno plovio na vjetru i koji je primio jednog člana posade škune (jedinoga, koji se spasio).
Tovar na Grampusu bio je prilično nespretno ukrcan, ako se uopće može nazvati tovarom ona hrpa bačava za ulje i brodskog alata nabacanog bez reda. (Brodovi kitolovci obično su opremljeni željeznim sudovima za ulje, pa nisam nikad mogao ustanoviti, zašto i Grampus nije bio tako opremljen.) Već sam govorio o stanju tovara u spremištu. Na donjoj palubi bilo je za me dosta mjesta (to sam ustanovio) između bačava za ulje. Oko glavnog otvora za krca- nje bio je ostavljen slobodan prostor. Bilo je i drugih slobodnih mjesta između tovara. Blizu rupe, što ju je August izrezao u pregradi, bilo je dovoljno mjesta za veliku bačvu, i ja sam se tu udobno smjestio.
Kad je moj prijatelj ušao u svoju prostoriju i namjestio okove i konop, bio je već bijeli dan. Doista, jedva smo stigli na vrijeme. Tek što je August sve uredio, dođe k njemu poručnik s Dirkom Petersom i kuharom. Neko su vrijeme govorili o onom brodu, koji plovi od Kapverdskih otoka. Činilo se, da ga nestrpljivo očekuju. Napokon kuhar pristupi Augustovu ležaju i sjedne na uzglavlje. Ja sam iz svojega skrovišta mogao sve vidjeti i čuti, jer izrezani komad daske nije bio namješten u otvor. Sa strahom sam očekivao, da će se Crnac nasloniti na haljetak, koji je skrivao otvor. U tom bi slučaju sve bilo otkriveno, te bismo, nema sumnje, izgubili život. Sreća nas ipak nije iznevjerila. Kako se brod ljuljao, kuhar se često doticao haljetka, no nikad se nije tako naslonio, da bi otkrio, što se krije iza haljetka. A rub haljetka bio je tako pričvršćen o pregradu, da se rupa ni pri ljuljanju broda nije mogla otkriti. Tigar je sve to vrijeme ležao na dnu ležaja. Činilo se, da se pomalo oporavlja. Vidio sam kako od vremena do vremena otvara oči i duboko diše.
Nekoliko časaka kasnije odoše poručnik i kuhar, ostavivši Dirka Petersa, koji je, čim su oni otišli, sjeo na mjesto, gdje je malo prije sjedio poručnik. Počeo je veoma prijateljski govoriti Augustu, pa smo sada vidjeli, da se, dok su ona dvojica bili prisutni, dobrim dijelom samo pretvarao, da je pijan. Sada je sasvim slobodno odgovarao na pitanje mojega druga. Rekao mu je, da ne sumnja, da je njegov otac spašen, jer je onoga dana prije zalaza sunca bilo najmanje pet jedara na vidiku, i inače ga je tješio, pa sam se iznenadio i obradovao. Počeo sam se nadati, da bismo uz Petersovu pomoć opet mogli zavladati jedrenjakom, pa sam tu misao prvom prilikom spomenuo Augustu. I on je to držao mogućim, ali je isticao, da moramo biti veoma oprezni, jer se čini, da je mješančevo vladanje samo neki samovoljni hir. Doista, teško je bilo reći, da je Peters uvijek pri zdravoj pameti. Sat kasnije Peters ode na palubu i ne vrati se do podneva, kad je Augustu donio obilan obrok usoljene govedine i puding. Kad smo ostali sami, dobio sam i ja svoj dio. Cijeli dan nije nitko više došao u pramnicu. Naveče sam ušao u Augustovu prostoriju i slatko spavao do zore, kad me je August probudio, jer je čuo neko kome- šanje na palubi. Brzo sam se vratio u svoje skrovište. Kad je sasvim svanulo, opazismo, da se Tigar gotovo potpuno oporavio. Nije pokazivao znakove bjesnoće, i veoma je pohlepno popio malo vode, što smo mu dali. Nema sumnje, daje njegovo neobično vladanje bilo posljedica otrovnog zraka u spremištu, a ne znak bjesnoće. Veoma sam se radovao, što smo ga donijeli iz škrinje. Bio je 30. lipnja, dakle trinaesti dan, otkako je Grampus isplovio iz Nantucketa.
Na dan 2. srpnja dođe poručnik, pijan kao obično i veoma dobro raspoložen. Pristupio je Augustovu ležaju, potreptao ga po plećima i upitao, da li bi se znao vladati kako treba, kad bi ga oslobodio, i hoće li obećati, da više ne će ulaziti u kabinu. Moj prijatelj je, dakako, obećao.
Lupež mu nato pruži bocu ruma, što ju je izvadio iz džepa svojega kaputa, a zatim mu skinu okove. Obojica su pošli na palubu. Gotovo tri sata nisam vidio Augusta, a kad je opet došao, donio je dobre vijesti. Dopustili su mu da se slobodno kreće od glavnoga jarbola prema pramcu, i da, kao i dosada, spava u pramnici. Donio je dobru večeru i dovoljno vode i za me. Jedrenjak je još krstario očekujući onaj brod s Kapverdskih otoka. Sada su ugledali neko jedro, pa drže, daje to taj brod.
Kako se u idućih osam dana nije dogodilo ništa važno, ispripovijedat ću događaje u obliku dnevnika, jer ne bih htio, da budu sasvim ispušteni.

3. srpnja.
- August je nabavio tri pokrivača, pa samu svojem skrovištu uredio ugodnu postelju. Cijeli dan nitko nije sišao, osim mojega druga. Tigar se smjestio na Augustovu ležaju tik uz otvor i spava, kao da se još nije sasvim oporavio od posljedica svoje bolesti. Pred noć je nenadani udarac vjetra zahvatio brod prije nego su mogli skratiti jedro, i brod se gotovo prevrnuo na bok. Vjetar je odmah jenjao, pa nije bilo nikakve štete, osim što se zaderalo prednje vršno jedro. Dirk Peters bio je čitav dan veoma ljubazan s Augustom. Upustio se s njim u dugi razgovor 0 Tihom oceanu i o otocima, što ih je bio pohodio u tom dijelu svijeta. Pitao ga je, ne bi li i on htio poći s pobunjenicima na istraživačko i zabavno putovanje u te krajeve. Rekao je, da se ljudi postepeno priklanjaju poručnikovim namjerama. August je držao, da je najbolje reći, da bi mu bilo drago, kad bi mogao sudjelovati u takvoj pustolovini, jer ionako ne zna, što bi radio, Ida je sve bolje od gusarskoga života.

4. srpnja.
- Brod, koji su bili opazili, bio je mali jedrenjak iz Liverpoola, pa su ga pustili u miru.
August je proveo veći dio vremena na palubi, kako bi što više saznao o namjerama pobunjenika. Oni su se često i žestoko svađali, te su jednom prilikom, u svađi, bacili u more harpuna- ra Jima Bonnera. Poručnikova stranka je prevladala. Jin Bonner je pripadao kuharovoj družbi, kao i Peters.

5. srpnja.
- Nekako u zoru zapuhao je oštar vjetar sa zapada, koji se u podne pretvorio u buru, pa je jedrenjak mogao ploviti samo s letnim i prednjim jedrom. Pri skraćivanju prednjega vršnog jedra pao je u more mornar Simms, koji je također pripadao kuharovoj družbi. Bio je veoma pijan, pa se utopio. Nitko ga nije ni pokušavao spasiti. Sad je ostalo na brodu trinaest ljudi:
Dirk Peters, crni kuhar Seymour, Jones, Greely, Hartman Rogers i Willam Allen - svi pristaše kuharove stranke, pa poručnik, čije ime nisam nikada saznao, i njegovi pristaše: Absalom Hicks, Wilson, John Hunt i Richard Parker, a na koncu Augustija.

6. srpnja.
- Bura je bjesnila čitav dan. Puhala je snažnim za masima, uz kišu. Jedrenjak je nagrabio dosta vode kroz pukotine, pa je jedna sisaljka neprekidno radila. I August je morao pomagati.
Upravo u sumrak prođe tik uz nas neki veliki brod, a mi ga nismo opazili, dok se nije primakao na dohvat glasa. Pobunjenici su držali, daje to brod, koji su očekivali. Poručnik stane dozivati, no odgovor je utonuo u tutnjavi bure. Oko jedanaest neki se val survao na sredinu palube, te je otplavio dobar dio ograde s lijeve strane broda, a učinio je i nešto malo štete. Prema jutru je vjetar jenjao. Kad je izlazilo sunce, puhao je samo još slab vjetar.

7. srpnja.
- Naš slabo natovareni jedrenjak cijeli se dan strašno ljuljao na golemim valovima, pa sam u svojem skrovištu jasno čuo, kako se mnogi predmeti u spremištu kotrljaju. Prilično sam patio od morske bolesti. Peters je toga dana mnogo razgovarao s Augustom. Rekao mu je, da su dvojica od njegove družbe, Greelly i Allen, prešli na poručnikovu strani, jer su od lučili da budu gusari. Pitao je Augusta za neke stvari, koje August tada nije točno razumio. Navečer je jedrenjak počeo pro puštati vodu, no tome nije bilo pomoći, jer je voda ulazila u brod kroz pukotine kod jakog nagibanja. Razderali su jedno jed ro i njime začepili rupe ispod lukova, pa je tako voda slabije ulazila.

8. srpnja.
- Pri izlazu sunca zapuhao je lagani vjetrić s istoka. Poručnik je okrenuo jedrenjak prema jugozapadu, jer je htio radi svojih gusarskih namjera - stići, na neke otoke Zapadne Indije. Ni Peters ni kuhar nisu se tome usprotivili - barem ne u prisutnosti Augustovoj. Napustili su zamisao, da napadnu onaj brod s Kapverdskih otoka. Sad je voda slabije prodirala u brod, jer je svakih tri četvrt sata radila sisaljka. Jedro je izvađeno is pod lukova. Toga dana izmijenili smo znakove s dvjema malim škunama.

9. srpnja.
- Lijepo vrijeme. Svi su zaposleni pri popravljanju ograde. Peters je opet dugo razgovarao s Augustom. Govorio je jasnije nego do sada. Rekao je, da ga ništa ne može predobiti za po- ručnikove namjere, te je, štoviše, natuknuo, da namjerava da mu otme jedrenjak. Pitao je mojega prijatelja, može li u tom slučaju računati na njegovu pomoć. August je odgovorio bez oklijevanja: „Da.“ Tada je Peters rekao, da će u toj stvari ispitati mišljenje ostalih pripadnika njegove stranke, a zatim je otišao. Ostatak dana August više nije imao prilike da nasamo razgovara s njime.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:26

Слика


VII
10. srpnja.
- Izmijenili smo znakove s nekim jedrenjakom iz Ria, koji je plovio u Norfolk. Vrijeme maglovito, s lakim, nestalnim vjetrom s istoka. Danas je umro Hartman Rogers, pošto su ga osmoga spopali grčevi nakon čaše groga. Taj je čovjek pripadao kuharovoj stranci, i Peters se u njega osobito pouzdavao. Peters je rekao Augustu, da drži, da ga je poručnik otrovao, i da očekuje, da bi to naskoro moglo zadesiti i njega, ako ne bude oprezan. Sad su ostali samo on, Jones i kuhar - s druge strane bilo ih je pet. Peters je govorio Jonesu o preuzimanju zapovjedništva broda, ali ga je Jones slušao hladno. Peters se stoga bojao da svoju zamisao požuruje, pa kuharu nije ništa rekao. Bilo je dobro, što je bio tako mudar, jer je poslije podne kuhar izjavio, da će se pridružiti poručniku. On je zaista i prešao na njegovu stranu. Jones se međutim posvadio s Petersom, te je natuknuo, da će obavijestiti poručnika o pripremanju pobune. Sad je bilo jasno, da ne valja gubiti vrijeme. Peters je rekao, da će pod svaku cijenu pokušati da preuzme vlast na brodu, ako je August pripravan da mu pomogne. Moj gaje prijatelj odmah uvjerio u svojoj spremnosti da sudjeluje u takvom pothvatu. Držeći da je prilika povoljna, obavijestio ga je o mojoj prisutnosti. Mješanac se iznenadio, ali se i obradovao, jer se nije pouzdavao u Jonesa, za kojega je ionako držao, da već pripada poručnikovoj stranci. Odmah su sišli k meni, i August me pozvao, pa smo se Peters i ja brzo upoznali. Sporazumjeli smo se, da ćemo prvom zgodnom prilikom pokušati da zauzmemo brod, no da ne ćemo na dogovor pozvati Jonesa. U slučaju uspjeha odvest ćemo jedrenjak u prvu luku i predati ga. Peters je, napušten od svoje družbe, odustao od namjere, da pođe na Tihi ocean - jer se ta pustolovina ne bi mogla izvesti bez posade, a nadao se, da će ga sud riješiti krivnje zbog ludosti (svečano je uvjeravao, da je u pobuni pomagao u napadaju ludosti), ili će, ako bude proglašen krivim, biti pomilovan Augustovim i mojim posredovanjem. Naše dogovaranj e prekinuo je uzvik:
„Svi k jedrima“, pa su Peters i August potrčali na palubu.
Kao obično, gotovo sva je posada bila pijana, i prije nego su dospjeli skratiti jedra, jak udarac vjetra prevrne jedrenjak na bok. Brod se ipak nekako uspravi, ali je zagrabio mnogo vode. Tek što je bio upostavljen red, novi udarac vjetra zahvati brod, pa za njim još jedan, no nije počinio nikakve štete. To je dalo naslućivati buru, koja se doista naskoro pojavi, bjesneći sa sjevera i zapada. Brod je bio osiguran, kako se najbolje moglo. Plovili smo samo sa skraćenim prednjim jedrom. Kad je pala noć, vjetar je žestoko puhao, a more se još više uzburkalo.
Tada dođe Peters s Augustom u pramnicu. Nastavili smo vijećanje.
Složili smo se, da ne bi moglo biti bolje prilike, da ostvarimo svoju namjeru, jer se u ovom času nitko ne nada napadaju. Kako je brod siguran, ne će trebati nikakva upravljanja, dok se vrijeme opet ne popravi, pa ako naš pokušaj uspije, moći ćemo osloboditi jednoga ili dvojicu od posade, da nam pomogne da dovedemo brod u luku. Glavna je poteškoća u velikom nerazmjeru naših snaga. Protiv nas trojice u kabini su devetorica. I sve oružje je u njihovim rukama, osim Petersovih dviju malih pištolja i dugog mornarskog noža, što ga je on uvijek nosio za pašom. Prema nekim znacima - primjerice, nijedna sjekira ni klin nisu bili na uobičajenim mjestima - počeli smo se bojati, da je poručnik nešto posumnjao, barem što se tiče Petersa, pa ne će propustiti zgodnu priliku, da ga se riješi. Bilo je, dakako, jasno, da se ne smijemo prenagliti. I nadmoć je bila prevelika a da bismo išta poduzeli bez najvećeg opreza.
Peters je predložio, da će on poći na palubu i upustiti se u razgovor sa stražom (Allenom), pa će ga, čim mu se pruži prilika, bez buke baciti u more. Tada ćemo August i ja doći na palubu i nastojati da se opskrbimo bilo kakvim oružjem, a zatim ćemo zajedno navaliti i zauzeti stepenice prema kabini, prije nego bude pružen ikakav otpor. Ja sam se tome usprotivio, jer nisam vjerovao, da bi poručnik (koji je bio praznovjeran ali lukav momak) dopustio, da tako lako bude uhvaćen. Sama činjenica, da je na palubi straža, bila je dovoljan dokaz, da je on oprezan - jer nije običaj, osim na brodovima, gdje vlada stroga stega, da za vrijeme bure, kad brod plovi sa skraćenim jedrom, stoji na palubi straža. Kako većina čitalaca nikada nije bila na moru, bit će dobro, da opišem brod u ovakvoj prilici. Skraćivanje jedra je mjera, koja služi u različite svrhe i na različite načine. Kod povoljnog vremena ona se često primjenjuje, da se brod zaustavi, da počeka drugi brod ili slično. Ako brod plovi punim jedrima, taj se manevar obično izvodi tako, da se dio jedra okrene, da ih straga zahvati vjetar, i tada se brod zaustavlja, kad vjetar udara sprijeda i kad je prežestok, a da bi se mogla upotrebiti jedra, bez opasnosti da brod bude prevrnut. Brod se katkada zaustavlja i onda, kad je vjetar povoljan, ali je more previše uzburkano, pa ne može ploviti. Ako brod plovi pred vjetrom po veoma uzburkanom moru, nastaje obično dosta štete, jer se voda prelije preko krme, a često i zbog toga, što pra- mac duboko uroni. U takvu se slučaju rijetko kada primjenjuje ta mjera, osim u nuždi. Ako brod propušta vodu, uopće se ne zaustavlja, pa bilo more i veoma uzburkano, jer bi more pri snažnom otporu još više proširilo pukotine. To se ne događa, kad brod plovi s vjetrom. Osim toga treba često prepustiti brod vjetru, i to kad je vjetar tako žestok, da bi na komade razderao jedro, koje je namješteno radi zaustavljanja broda, ili kad je zbog drugih razloga nemoguće izvršiti taj manevar.
U buri se brod zaustavlja na različite načine, već prema njegovoj građi. Neke je brodove najbolje zaustavljati prednjim jedrom, i to je jedro, koje se zato najčešće upotrebljava. Veliki brodovi s pravokutnim jedrima imaju za to posebna jedra, koja su nazvana jedra za buru, no katkada se upotrebljava sama prečka - katkada prečka i prednje jedro, ili dvostruko skraćeno prednje jedro a nerijetko i krmeno jedro. Cesto prednje vršno jedro bolje služi svrsi, nego jedro druge koje vrste. Grampus se zaustavljao skraćenim prednjim jedrom.
Kad se želi zaustaviti brod, treba ga tako okrenuti pod vjetar, da se jedro napuni, to jest da se okrene poprijeko s obzirom na smjer broda. Kad je to učinjeno, pramac se za nekoliko stupnjeva odmakne od smjera vjetra. Brod dobiva tada udarce valova s one strane pramca, koja je sada okrenuta prema vjetru. U tom će položaju dobar brod izdržati veoma jaku buru, a da ne zgrabi ni kapljicu vode, i posada nema više nikakva posla oko broda. Kotač krmila obično se pričvrsti, no to je sasvim nepotrebno (osim da se ublaži štropot udaraca), jer krmilo nema nikakva utjecaja, kad je brod zaustavljen. Ipak je bolje ostaviti krmilo slobodno, nego čvrsto privezano, jer se može dogoditi, da ga otkinu valovi, ako se ne može slobodno micati. Tako dugo dok jedro izdrži, dobro građeni brod ostat će u svojem položaju i prebrodit će svaki val, kao da je neki razumni i živi stvor. No ako snažan vjetar razdere jedro (to može učiniti samo pravi orkan), opasnost je neposredna. Brod se okrene od vjetra, valovi zahvate bokove, i brod je prepušten na milost moru. U tom je slučaju jedini spas, da brod' okrenemo uz vjetar i da ga pustimo, dok se ne namjesti drugo jedro. Ima brodova, koje je nemoguće zaustaviti, no ti brodovi nisu sposobni za plovidbu po moru.
Vratimo se svojoj priči. Poručnik nije nikada običavao postavljati stražu na palubi, dok je brod bio izvrgnut buri. Ta nas je činjenica, povezana s nestankom sjekira i klinova, sasvim uvjerila, daje posada na oprezu i daje ne bismo mogli iznenaditi, kako je predlagao Peters.
Ipak je trebalo učiniti nešto, i to što prije, jer nije bilo sumnje, da će Petersu, ako su već posumnjali u njega, zakrenuti vratom prvom prilikom, a to će zacijelo biti, čim se bura stiša.
August je rekao, da bi bilo dobro, kad bi Peters, pod bilo kojom izlikom, maknuo onaj željezni lanac s otvora u podu kabine. Tada bismo neopaženo mogli izvršiti napadaj iz spremišta. Nakon kraćeg razmišljanja uvjerili smo se, daje to nemoguće, jer se brod previše ljulja.
Napokon se dosjetih, da bismo se mogli okoristiti praznovjernim strahom i nečistom savješću poručnikovom. Poznato je, da je toga jutra umro jedan član posade, Hartman Rogers, kojega su prije dva dana, nakon čaše špirita, pomiješanog s vodom, spopali grčevi. Peters je bio uvjeren, da ga je otrovao poručnik. Rekao je, da za to ima nepobitnih dokaza, ali nam ih nije htio odati - tome je zacijelo bio uzrokom njegov neobični značaj. Bez obzira na to, imao on više razloga nego mi da sumnja ili ne, mi smo se složili s njim i odlučili se na djelo.
Rogers je umro u žestokim grčevima oko jedanaest prije podne. Njegovo tijelo bilo je već nekoliko časaka nakon smrti strasnije i gnusnije od svega, što sam ikada vidio. Trbuh mu je bio silno nadut, kao kod utopljenika, koji je više sedmica ležao pod vodom. Ruke su mu bile u jednakom stanju, a lice je bilo zgrčeno, nabrano i bijelo poput krede, sa dvije ili tri krupne crvene mrlje kao od vrbanca. Jedna od tih mrlja raširila se preko lica, i sasvim mu pokrila jedno oko - poput vrpce od crvena baršuna. Tijelo su o podne donijeli u tom strašnom stanju iz kabine, da ga bace u more. Kad ga je poručnik ugledao (tada ga je vidio prvi put), odredio je - možda zbog grižnje savjesti ili pod dojmom toga strašnog prizora - da se tijelo ušije u mrežu, te je dopustio obred, koji je uobičajen kod pokopa na moru. Izdavši tu zapovijed, otišao je u kabinu, kao da više ne želi vidjeti svoju žrtvu. Dok su se vršile pripreme za pokop, dignula se žestoka bura, pa su privremeno odustali od pokopa. Tijelo je, prepušteno samo sebi, otplavljeno u žlijeb s lijeve strane palube, gdje je i sada još ležalo i koprcalo se pri žestokom nagibanju jedrenjaka.
Dogovorivši se o svemu, dali smo se na posao, što smo mogli brže. Peters je otišao na palubu. Ondje mu je - kako je i pretpostavljao - odmah prišao Allen, koji je, čini se, bio na straži više radi motrenja pramnice, nego radi ičega drugog. Sudbina toga lupeža bila je brzo i tiho odlučena. Peters mu se nehajno približio, kao da mu želi nešto reći, uhvatio ga za grkljan i bacio preko ograde, prije negoli je lupež dospio i kriknuti. Tada nas je Peters pozvao gore.
Najprije smo se ogledali za nečim, čime bismo se mogli naoružati. Kretali smo se oprezno, jer smo zbog jakog ljuljanja jedva stajali na nogama, i jer je uzburkano more pri svakom uranja- nju pramca preplavljivalo brod. Morali smo žuriti - poručnik je svakog časa mogao izdati zapovijed da prorade sisaljke, jer se jedrenjak brzo punio vodom. Tražeći neko vrijeme, pronašli smo samo dvije ručke od sisaljke - jednu je uzeo August, a drugu ja. Naoružavši se njima, skinuli smo s mrtvaca košulju, a zatim smo bacili lešinu u more. Peters i ja sišli smo u pramnicu, a August je ostao na straži na palubi, točno tamo, gdje je prije stajao Allen. August je stajao leđima okrenut prema stepenicama kabine, kako bi svaki od poručnikove družbe, koji bi izišao iz kabine, mislio, da je to njihova straža.
Čim smo sišli, počeo sam se preodijevati, da bih prikazao Rogersovu lešinu. Tu mi je uvelike pomogla košulja, što smo je svukli s mrtvačeva tijela, jer je bila osobita kroja i oblika, pa ju je bilo lako raspoznati. Bijaše to neka vrst haljetka, što ga je pokojnik nosio preko svojeg odijela. Košulja je bila sašivena od modrog pletenog tkiva sa širokim bijelim poprečnim prugama. Kad sam je navukao na se, načinio sam sebi lažni trbuh, kako bih što bolje mogao oponašati strahovitu iznakaženost nadute lešine. To sam postigao tako, da sam pod košulju natrpao nešto posteljine. Tada sam iznakazio i ruke, navukavši na njih par bijelih vunenih rukavica bez prstiju i ispunivši ih svakakvim krpama. Peters mije uredio lice. Najprije gaje dobro natrljao kredom, a zatim ga je, zarezavši se u prst, zamrljao krvlju. Nismo zaboravili ni onu prugu preko oka, koja je činila lice još strasnijim.
VIII
Kad sam se pogledao u komadiću ogledala, koje je visjelo u kabini, i još pri blijedom svijetlu mutne svjetiljke, moj mi je lik dozvao u sjećanje strahovitu stvarnost, koju sam predstavljao, pa me spopala tolika strava, da sam jedva ostao pri odluci, da odigram svoju ulogu. Ipak nisam smio odustati, pa smo se Peters i ja vratili na palubu.
Našli smo sve u redu, i sva trojica, držeći se ograde, odšuljali smo se do ulaza u kabinu.
Vrata su bila samo pritvorena, a na gornjoj stepenici bila je podmetnuta drvena klada, da se vrata ne zatvore. Bijaše to mjera opreza, da ih ne bi tkogod izvana iznenada zatvorio. Nije nam bilo teško da pregledamo unutrašnjost kabine kroz otvor kraj stožera vrata. Sad smo se uvjerili, da je bilo veoma dobro, što nismo pokušali da ih nenadano napadnemo, jer su očito bili na oprezu. Samo je jedan čovjek spavao, a i on je ležao na podnožju stepenica, s muške- tom na dohvat. Ostali su sjedili na strunjačama, što su ih uzeli s ležaja i bacili na pod. Ozbiljno su razgovarali. Dva prazna vrča i razbacane velike limene čaše svjedočile su, da su obilno pili, no ipak nisu bili pijani kao obično. Svi su imali noževe, jedan ili dvojica i pištolje, a najednom ležaju ležalo im je na dohvat prilično mnogo mušketa.
Neko vrijeme prisluškivali smo njihov razgovor i razmišljali, što da radimo, jer dosad nismo zaključili ništa određeno, osim da ćemo pokušati, kad bude vrijeme za napadaj, da sprij e- čimo njihov otpor pojavom Rogersa. Raspravljali su o svojim gusarskim namjerama, te je, koliko smo čuli, bilo očito, da se žele udružiti s posadom škune Homet, i, ako bude moguće, zaposjesti škunu radi nekog većeg pothvata. Pojedinosti o tome nismo ipak mogli razumjeti.
Jedan od njih rekao je'nešto o Petersu, a poručnik mu je odgovorio tako tiho, da nismo ništa razumjeli. Zatim je dodao glasnije, da „ne može razumjeti, što se toliko zadržava u pramnici s kapetanovim deranom, i da misli, da ih obojicu treba što prije baciti u more.“ Na to nije nitko ništa odgovorio, no mogli smo opaziti, daje cijela družba zadovoljno primila taj prijedlog, osobito Jones. Ja sam bio veoma uzbuđen, videći, da se ni August ni Peters ne mogu odlučiti, da se nešto uradi. Stoga sam odlučio, da ću svoj život prodati što skuplje i da ne ću dopustiti da me svlada strah.
Strahovita tutnjava vjetra u oputi i pljuskanje mora preko palube priječilo nam je da čujemo što su govorili. Za vrijeme trenutnoga zatišja jasno smo čuli, kako je poručnik rekao jednome od ljudi, neka „ode u pramnicu i kaže onim prokletim klipanima, da dođu u kabinu“, gdje će mu biti na oku, jer ne želi nikakvih tajni na jedrenjaku. Srećom se brod u tren tako žestoko zaljuljao, da se ta zapovijed nije mogla odmah izvršiti. Kuhar je ustao sa strunjače, da ode po nas, kad ga strahoviti trzaj broda - mislio sam, da će nam se slomiti jarboli - baci naglavce, i on udari o vrata s lijeve strane kabine. Vrata se razbiše, i nastade zbrka. Srećom nitko od nas nije stradao, pa smo imali vremena, da se požurimo do pramnice, i u brzini, prije nego je stigao glasnik ili, bolje, prije nego je pomolio glavu iz kabine (jer uopće nije izišao na palubu), odlučismo, što ćemo poduzeti. Kuhar nije ni opazio, da nema Aliena, pa je zaurlao, ponovivši poručnikovu zapovijed. Peters je izmijenjenim glasom viknuo gromko „Ay, ay“, a kuhar je odmah sišao, ne pokazavši ni najmanje sumnje.
Sad su moja dva druga hrabro pošla u kabinu. Peters je za sobom pritvorio vrata onako, kako su i prije bila pritvorena. Poručnik ih je dočekao hinjenom srdačnošću. Augustu je rekao, da može stanovati u kabini i da ga primaju u svoje društvo, jer se u posljednje vrijeme tako dobro vladao. Tada mu do polovice napuni čašu rumom i pruži mu je, daje ispije. Ja sam sve to gledao i slušao, jer sam pošao za svojim prijateljima do kabine, čim su zatvorili, vrata, i zauzeo svoje staro mjesto na promatralištu. Sa sobom sam donio obje ručke od sisaljki. Jednu sam sakrio nedaleko ulaza u kabinu, kako bi mi u slučaju nužde bila pri ruci.
Zgodno sam se namjestio, kako bih mogao dobro vidjeti što se unutra događa. Pritom sam nastojao umiriti živce, kako bih, kad mi Peters dadne ugovoreni znak, sišao među pobunjenike kako treba. Peters je uspješno skrenuo razgovor na krvave prizore prilikom pobune, te je pomalo naveo ljude, da pričaju tisuće praznovjernih priča, koje su tako uobičajene među pomorcima. Nisam mogao čuti, što se sve govorilo, no jasno sam vidio učinak razgovora na licima prisutnih. Poručnik je bio veoma uzbuđen. Kad je netko spomenuo strahoviti izgled Ro- gersove lešine, činilo mi se, da će se poručnik onesvijestiti. Tada gaje Peters upitao, ne misli li, da bi bilo bolje, kad bi lešinu odmah bacili u more, jer je strašno gledati, kako se koprca u žlijebu. Nato je lupež počeo hvatati dah. Polagano je pogledao svoje drugove, kao da ih zaklinje, da tko od njih izvrši taj zadatak. Nitko se ni ne maknu. Bilo je jasno, da je sva družba do krajnosti uzbuđena. Tada mi Peters da znak. Odmah širom otvorih vrata kabine i počeh silaziti ne progovorivši ni riječi, te stadoh usred družbe.
Lako je razumjeti snažan dojam, što ga je izazvala ta nenadana pojava, ako se uzmu u obzir sve okolnosti. U sličnim slučajevima obično gledalac može ipak malo posumnjati u stvarnost pojave. Ostaje nešto nade, premda slabe, da je to samo varka, i da pojava uistinu nije neki gost iz svijeta sjena. Nije pretjerano, ako kažemo, da gotovo u svakom takvom slučaju ipak ostane nešto sumnje, i da je razlog strave, više neka slutnja, da bi pojava mogla biti stvarnost, nego nepokolebljivo vjerovanje u njezinu stvarnost. U ovom slučaju, kao što ćemo odmah vidjeti, nije u glavama pobunjenika bilo ni traga sumnji. Svi su povjerovali, daje strašna lešina Rogersova doista oživjela, ili daje to barem njegov duh. Osamljenost jedrenjaka i nemogućnost, da mu se pri toj buri tko približi, sveli su mogućnost neke varke u tako uske i određene granice, da su pobunjenici držali, da bi morali opaziti svaku takvu mogućnost. Bili su na moru već dvadeset i četiri dana, a da nisu s nikakvim brodom imali druge veze osim dozivanja. I sva je posada - barem svi ljudi, za koje su znali, da su na brodu - bila sakupljena u kabini, osim stražara Aliena. Njegov golemi stas (bio je visok šest stopa i šest palaca) svi su veoma dobro poznavali, pa nitko nije mogao ni pomisliti, da je ta pojava on. Tome treba dodati tjeskobu zbog bure, pa razgovor, što ga je počeo Peters, zatim snažan dojam, što ga je ujutro kod njih ostavila lešina, pa moje izvrsno predstavljanje i nemirno svijetlo iz mutne svjetiljke, u kojem su me ugledali, i koje je na mene padalo i na mahove. Nitko se dakle ne će čuditi, što je učinak varke bio znatno veći, nego što smo očekivali. Poručnik je skočio sa strunjače, na kojoj je ležao, i odmah se, ne prozborivši ni slova, srušio mrtav na pod kabine. Pri snažnom lj u- ljanju jedrenjaka otkotrljao se u zavjetrinu kao klada. Od preostale sedmorice samo su trojica u početku zadržali nešto prisutnosti duha. Ostala četvorica sjedili su neko vrijeme, kao da su prirasli za pod - bio je to najjadniji prizor straha i očaja koji sam ikada vidio. Otpor su pružili samo kuhar, John Hunt i Richard Parker, no i to je bila slaba i neodlučna obrana. Prvu dvojicu Peters je odmah ustrijelio, a ja sam oborio Parkera udarcem ručke za sisaljku po glavi. Međutim, August je pograbio jednu od mušketa, koja je ležala po podu, i jednom je pobunjeniku, Wilsonu, prostrijelio prsa. Sad su ostala samo trojica. Kad su došli k sebi i vidjeli, da su prevareni, počeli su se boriti veoma odlučno i bijesno, pa nas je spasila samo golema snaga Pe- tersovih mišića. Ta tri čovjeka bili su Jones, Greely i Absalom Hicks. Jones je bacio Augusta na pod, uboga na nekoliko mjesta u desnu ruku, i bio bi zacijelo brzo svršio s njim (jer se ni Peters ni ja nismo mogli odmah osloboditi naših protivnika), da nije na vrijeme pomogao j e- dan prijatelj, na čiju pomoć uopće nismo računali. To je bio Tigar. Uz tiho rezanje skočio je u kabinu u najopasnijem trenutku za Augusta, te se bacio na Jonesa i začas ga pritisnuo o pod.
Moj je prijatelj bio ranjen, pa nam uopće nije mogao pomoći, a meni je toliko smetala moja odjeća, da sam se jedva micao. Pas nije nikako ispuštao Jonesovo grlo - a Peters bi bio i suviše jak za preostalu dvojicu, te bi ih se zacijelo brzo riješio, da je bilo više prostora i da nije bilo strahovitog nagibanja broda. Tada se dočepao jednog od nekoliko teških stolica, što su ležali na podu. Njim je razbio glavu Greelyju, upravo kad je Greely htio da u mene ispali hitac iz muškete, a zatim ga nagib jedrenjaka baci na Hicksa. Zgrabio gaje za grlo svom snagom i odmah ga zadavio. Tako smo za kraće vrijeme, nego što smo očekivali, zagospodarili jedrenjakom.
Od naših protivnika ostao je na životu jedino Richard Parker. Njega sam u početku napadaja oborio udarcem ručke za sisaljku. Sad je nepomično ležao kraj vrata porazbijane kabine, no kad ga je Peters gurnuo nogom, progovorio je i zamolio milost. Bio je malo ozlijeđen na glavi, no inače nije bio ranjen, jer se od udaraca odmah onesvijestio. Ustao je, a mi smo mu za svaki slučaj svezali ruke na leđima. Pas je mrtav ležao nad Jonesom. Kad smo bolje pogledali, ustanovili smo, da je i Jones mrtav. Krv mu je obilno tekla iz duboke rane na grlu, koja je potjecala od oštrih zuba životinje.
Bilo je oko jedan sat ujutro, a vjetar je još uvijek žestoko puhao. Jedrenjak se naporno valjao, više nego obično, pa je svakako trebalo učiniti nešto, da se olakša stanje. Gotovo pri svakom nagibu prema zavjetrini grabio je vodu, koja je za vrijeme naše tučnjave pomalo ulazila u kabinu. Budući da sam, kad sam silazio, ostavio otvor za krcanje otvoren, čitava ograda s lijeve strane bila je otplavljena. Jednako bijaše otplavljena i brodska kuhinja, zajedno s čamcem s krme. Škripanje i trzanje glavnoga jarbola bilo je upozorenje, da će se naskoro prevrnuti. Da se dobije više prostora za tovar u stražnjem spremištu, donji dio jarbola bio je utvrđen između gornje i donje palube, (postupak, koji katkada primjenjuju loši graditelji brodova), pa je prij etila neposredna opasnost, da će iskočiti iz uporišta. A kao kruna svih naših napora našli smo, začepivši rupu, ništa manje nego sedam stopa vode u brodu.
Lešine smo ostavili u kabini i odmah se prihvatili posla oko sisaljki. Parkera samo dakako oslobodili, kako bi nam pomogao. Augustu smo povezali ruku, kako smo najbolje mogli, pa je i on radio, koliko je mogao, no bez velike koristi. Ipak smo ustanovili, da možemo spriječiti jače prodiranje vode, ako jedna sisaljka bude stalno radila. Kako smo bili samo četvorica, bilo nam je teško, no mi smo nastojali da ne klonemo duhom, i željno smo očekivali jutro, nadaj ući se, da ćemo tada moći olakšati brod, ako odrežemo glavni jarbol.
Tako smo proveli napornu noć punu briga, a kad je napokon svanuo dan, bura nije jenjala, niti je bilo ikakva znaka, da će prestati. Izvukli smo lešine na palubu i bacali ih u more. Zatim smo se dali na posao, da se riješimo glavnoga jarbola. Izvršili smo potrebne predradnje, i Peters je prerezao jarbol (u kabini smo našli sjekire). Mi smo pazili na potpore i konope. Kad se jedrenjak nagnuo prema zavjetrini, prerezali smo, na zapovijed, konope, i čitava je komadina drva s oputom pljusnula u more. Jedrenjak se oslobodio bez ikakve štete. Brod se više nije tako naprezao kao prije, no naš je pokušaj još uvijek bio veoma opasan. Unatoč krajnjem naporu jedva smo, uz pomoć dviju sisaljki, zadržavali navalu vode. Augustova pomoć bila je doista neznatna. Da naša nevolja bude još veća, jedan veliki val udari o bok jedrenjaka i pomakne ga za nekoliko zraka od vjetra. Prije nego je brod mogao da se vrati u svoj položaj, drugi val ga sa svim prevrne na bok. Tovar u brodu naglo se pomakne prema zavjetrini (on se već neko vrijeme sasvim po volji pomicao). Ne koliko časaka činilo nam se, da nas ništa ne može spasiti, da ćemo se prevrnuti. Naskoro smo se ipak malo ispravili. Tovar je još uvijek ostao s lijeve strane, pa smo tako ležali na boku. U tom stanju bio bi beskoristan rad sisaljki, a ionako nismo više mogli raditi s njima, jer su nam ruke bile sasvim izranjene, od prevelikog napora, i strašno su krvarile.
Protivno Parkerovu savjetu prerezali smo, teškom mukom, prednji jarbol. Kad je padao u more, odnio je prikosnik, te nam je tako ostao samo trup broda.
Radovali smo se, što nam dosada valovi nisu otplovili s palube najveći brodski čamac, no ni to veselje nije potrajalo dugo.
Kako smo izgubili prednji jarbol, a s njim i prednje jedro, koje je nekako držalo ravnotežu jedrenjaka, počeli su nas preplavljivati valovi, pa je za pet časaka naša paluba bila pometena od pramca do krme. Najveći čamac i desna ograda bili su otkinuti, a vitao je bio razbijen u komade. Teško je i zamisliti bjedniji položaj od našega.
O podne se učinilo, kao da će bura jenjati, no grdno smo se razočarali, jer je zatišje trajalo samo nekoliko časaka. Bura je opet navalila dvostrukom snagom. Oko četiri sata poslije podne bilo je gotovo nemoguće izdržati žestinu vjetra, a kad je pala noć, izgubio sam svaku nadu, da bi brod mogao izdržati do jutra.
Oko ponoći utonuli smo veoma duboko, a voda je dosizala do najdonje palube. Naskoro nam voda odnese krmilo, a more podigne stražnji dio jedrenjaka sasvim iz vode. Brod se tako zatresao, kao da će potonuti. Svi smo držali, da će krmilo izdržati do kraja, jer je bilo neobično čvrsto. Duž njegove glavne grede bio je niz jakih željeznih kuka, kao i na krmi. Kroz te kuke bila je provučena veoma debela šipka od kovana željeza, i tako je krmilo bilo pričvršćeno o krmu, viseći slobodno na sipki. Strahovita snaga valova, koji su otkinuli krmilo, može se ocijeniti po tome, što su sve kuke na krmi bile iščupane iz tvrda drva, a bile su zabijene sasvim kroz drvo i zavinute s nutarnje strane.
Nakon toga žestokog udarca jedva smo imali vremena da odahnemo, kad se golemi val sruši na palubu i otplavi stepenice, što su vodile prema kabini, i navali u otvor za krcanje, te napuni vodom svaku stopu broda.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Edgar Alan Po

Порукаод Mustra » 08 Нов 2019, 11:27

Слика

IX
Pred noć smo se, srećom, sva četvorica čvrsto svezali za ostatke vitla i potrbuške se ispružili na palubi. Samo to nas je spasilo od propasti. Od goleme težine valova, koji su nas preplavljivali, bili smo više ili manje omamljeni, a voda se povukla s nas tek kad smo bili gotovo sasvim iscrpljeni. Čim sam došao do daha, glasno sam dozvao svoje drugove. Odazvao se samo August:
- S nama je svršeno. Neka se bog smiluje našim dušama!
Malo po malo javiše se i druga dvojica opominjući nas, da ne gubimo hrabrosti, jer još uvijek ima nade. Tovar je u jedrenjaku takav, da brod ne može potonuti, a do jutra će jamačno prestati bura. Te su mi riječi ulile novu snagu. Kako se god čini neobično, sasvim sam bio smetnuo s uma, da brod s tovarom praznih bačava za ulje ne može potonuti, a baš sam taj tovar neko vrijeme držao opasnim. Cim je u meni opet oživjela nada, nastojao sam pojačati konop, kojim sam bio pričvršćen za ostatak vitla. Opazio sam, da to isto rade i moji drugovi.
Noć je bila veoma tamna, te bi bio uzaludan pokušaj, da opišem strahovite zvižduke, štropot i zbrku oko nas. Naša paluba bila je u ravnini s površinom mora ili, bolje reći, bili smo okruženi visokim zidom pjene, koja se svakoga trenutka prelijevala preko nas. Nije pretjerano reći, da su naše glave u tri časka bile samo jedan tren izvan vode. Ležali smo sasvim blizu, no nismo mogli vidjeti jedan drugoga, a nismo vidjeli ni onaj dio jedrenjaka, po kojem smo se kotrljali. Na mahove smo se dozivali, da obnovimo nadu i hrabrost. Augustova slabost izazivala je naše saučešće, a kako on svojom ranjenom rukom nije mogao dosta čvrsto stegnuti konop, očekivali smo svakog trenutka, da će pasti u more. Ipak mu nismo nikako mogli pomoći. Na sreću, njegovo je mjesto bilo sigurnije od naših. Gornji dio njegova tijela ležao je upravo ispod dijela razbijenoga vitla, pa su valovi, valjajući se prema njemu, u znatnoj mjeri gubili snagu. U svakom drugom položaju (u sadašnji ga je položaj s opasnoga mjesta, na kojem se bio svezao, slučajno bacio neki val) poginuo bi svakako prije jutra. Kako je jedrenjak bio veoma nagnut, manje smo bili izloženi opasnosti, da nas valovi otplave. Jedrenjak je bio nagnut, kako sam prije ustanovio, na lijevu stranu, te je jedna polovica palube bila neprekidno pod vodom. Stoga su se valovi, koji su udarali s desne strane, razbijali o bok broda, pa su nas, koji smo ležali potrbuške, zahvaćali već sasvim raspršeni. Oni pak valovi, koji su dolazili slijeva, bili su tzv. mrtvi valovi, koji zbog našeg položaja nisu imali dovoljno snage, da nas istrgnu iz naših konopa.
U tom smo strahovitom položaju ležali do zore, kad smo jasno mogli razabrati svu strahotu oko sebe. Jedrenjak je bio obična klada prepuštena na milost svakom valu. Bura je rasla.
Bila je već pravi orkan, pa nam se činilo, da više nema nikakve nade u spas. Šutjeli smo nekoliko sati očekujući svaki čas, da će popustiti naši konopi, da će se ostaci vitla prevrnuti u more, ili da će koji od golemih valova, koji su se valjali sa svih strana, gurnuti trup broda tako duboko pod vodu, da ćemo se udaviti prije, negoli opet izronimo. Milošću božjom ipak smo izišli iz te neposredne opasnosti. Oko podne ohrabrilo nas je sunce. Odmah zatim opazili smo, daje snaga vjetra znatno manja. Tada je, prvi put od sinoć, August progovorio. Upitao je Pe- tersa, koji mu je bio najbliži, ima li ikakve mogućnosti, da se spasimo. Kako nismo odmah čuli odgovor na to pitanje, zaključili smo, da se mješanac udavio, no on se, na našu veliku radost, naskoro odazva veoma slabim glasom. Rekao je, da mu je veoma mučno, jer su mu se konopi čvrsto zarežali oko želuca, pa ih mora na neki način otpustiti, ili će poginuti, jer tu muku više ne može izdržati. To nas je veoma ražalostilo, jer je bilo sasvim beskorisno i pomisliti, da bismo mogli nekako da mu pomognemo, dok nas more, kao sada, neprestano preplavljuje. Opominjali smo ga, neka hrabro podnosi patnje, i obećavali, da ćemo mu pomoći prvom prilikom. On je odgovorio, da će naskoro sve biti prekasno, da će sve biti svršeno prije, negoli mu uzmognemo pomoći. Još je neko vrijeme stenjao, a onda je umuknuo, pa smo zaključili, da je izdahnuo.
Navečer se more tako stišalo, da se u pet časaka jedva koji val prelio preko trupa broda.
Vjetar je bio znatno slabiji, premda je još uvijek puhala oštra bura. Nekoliko sati nisam čuo ni glasa od svojih drugova, pa sam zazvao Augusta. On mi se odazvao veoma slabim glasom, pa nisam mogao razumjeti što je rekao. Zatim sam zvao Petersa i Parkera, no nijedan se od njih nije odazvao.
Naskoro sam i ja zapao u stanje djelomične besvjestice, za koje su mi se u mašti javljale najljepše slike: zelena stabla, polja lelujava zrela žita, povorke plesačica, čete konjanika i drugo. Sjećam se, da je u svemu, što mi se priviđalo, glavna zamisao bila kretanje. Nikako mi se u mašti nisu javljali nepokretni predmeti, kao kuća, brijeg ili što slično. Vjetrenjače, brodovi, velike ptice, baloni, ljudi na konju, kola u bijesnoj vožnji i slični predmeti u pokretu javljali su mi se, naprotiv, u beskrajnim nizovima. Kad sam se prenuo iz toga stanja, sunce je već bilo izišlo, i to, koliko sam mogao prosuditi, sat prije. Veoma teško mi je bilo sjetiti se različitih okolnosti u vezi s mojim stanjem, pa sam neko vrijeme bio čvrsto uvjeren, da sam još uvijek u prostoriji za tovar, nedaleko škrinje i da je Parkerovo tijelo Tigar.
Kad sam se napokon sasvim osvijestio, ustanovio sam, da vjetar nije više jači od blagog povjetarca a more daje razmjerno mirno. Tako se stišalo, daje preplavljivalo samo sredinu jedrenjaka. Lijeva mi se ruka izvukla iz konopa. Na njoj je bila, oko lakta, prilična ozljeda.
Desna mi je bila sasvim utrnula, a šaka i zapešće jako su mi natekli od pritiska konopa, kojim sam bio zavezan ispod ramena. Osjećao sam jaku bol i od drugoga konopa, kojim sam bio nepodnošljivo čvrsto svezan oko pasa. Pogledao sam svoje drugove. Vidio sam, daje Peters još živ, premda mu je debeli konop tako snažno stezao slabine, da se činilo, da je gotovo prerezan na dvoje. Cim sam se pomaknuo, Peters mi je iznemoglom kretnjom ruke pokazao konop. August nije davao nikakva znaka života. Ležao je gotovo dvaput savijen oko odlomlje- noga komada vitla. Parker je progovorio, kad je opazio, da se mičem, i upitao me, imam li dovoljno snage, da ga oslobodim iz toga položaja. Dodao je, da bismo se još možda mogli spasiti, kad bih ja mogao sabrati sve snage i odvezati ga, inače ćemo svi poginuti. Rekao sam mu, neka se hrabro drži. Ja ću pokušati da ga oslobodim. Napipao sam u džepu hlača svoj džepni nožić. Nakon više bezuspješnih pokušaja konačno mi je uspjelo da ga otvorim. Tada sam lijevom rukom oslobodio svoju desnu ruku, a zatim sam prerezao konop, kojim sam bio svezan. Pokušao sam da se maknem, ali sam pritom ustanovio, da su me noge sasvim iznevjerile i da ne mogu ustati. Ni desnu ruku nisam uopće mogao maknuti. Kad sam to rekao Parke- ru, savjetovao mi je, neka mirno ležim nekoliko časaka držeći se za vitlo lijevom rukom, dok mi opet počne kolati krv. I doista, odmah je počela nestajati ukočenost, čim sam učinio, kako mije savjetovao Parker. Najprije sam mogao micati jednom nogom, zatim drugom.
Naskoro sam se pomalo mogao služiti i desnom rukom. Veoma oprezno, ne ustajući, ot- puzao sam do Parkera i prerezao sve konope, kojima je bio svezan, pa je naskoro i on mogao djelomice upotrebiti sve svoje udove. Tada smo se brzo dali na posao, da oslobodimo Petersa.
Konop mu se bio duboko zarezao u slabine, kroz pojas njegovih vunenih hlača i kroz dvije košulje, pa mu je iz slabina, kad smo skinuli konop, obilno potekla krv. Ipak je, čim smo uklonili konop, progovorio, i odmah se oporavio, jer se mogao lakše micati, lakše nego Parker i ja. Tome je zacijelo bio uzrok puštanje krvi.
Slabe su nam bile nade, da će se August osvijestiti, jer uopće nije davao znakova života.
Kad smo mu se približili, vidjeli smo, da je samo u nesvijesti, jer je izgubio mnogo krvi. Zavoj, koji smo mu bili namjestili oko ranjene ruke, razderala je voda. Inače nijedan konop, k o- jim je bio svezan, nije bio tako čvrsto stegnut, da bi mogao prouzročiti smrt. Oslobodivši ga konopa i uklonivši komade vitla, odnijeli smo ga na suho mjesto u zavjetrini. Ondje smo mu glavu položili niže od tijela, a zatim smo mu sva trojica počeli trljati udove. Nekako pola sata kasnije on se osvijestio, ali nas je tek idućeg jutra mogao prepoznati. Tek je tada smogao snage da govori. Dok smo se oslobađali konopa, postojalo je tamnije i naoblačilo se, pa smo se počeli bojati, da se sprema bura, u kojoj ćemo - onako iscrpljeni - svakako poginuti. Srećom je vrijeme noću ostalo veoma mirno. More se svakog časa sve više smirivalo, pa smo se počeli nadati, da ćemo se ipak spasiti. Blagi vjetrić puhao je sa sjeverozapada, no nije bilo hladno.
Augusta smo pomno zavezali u zavjetrini, da se pri ljuljanju broda ne bi okliznuo u more. Bio je preslab da se sam pridržava. Nama drugima nije to bilo potrebno. Sjedili smo jedan uz drugoga, držali smo se pomoću pokidanih konopa za vitlo i razmišljali, kako da izađemo iz toga strašnog položaja. Bilo je ugodno, što smo mogli svući odjeću i iz nje iscijediti vodu. Kad smo se zatim odjenuli, bilo nam je toplo. I Augusta smo svukli, iscijedili njegovu odjeću, te je i on osjetio jednaku ugodnost.
Naše glavne muke bile su sada glad i žeđ. Ogledali smo se za pomoći, no pritom nas obuze očaj, i već smo počeli žaliti, što smo izmaknuli manje strašnoj smrti u moru. Pokušali smo se utješiti nadom, da će nas naskoro naći neki brod. Hrabrili smo tako jedan drugoga, da lakše podnesemo zlo.
Napokon je svanulo jutro četrnaestoga. Vrijeme je još uvijek bilo vedro i blago, sa stalnim i veoma laganim povjetarcem sa sjeverozapada. More je sada bilo sasvim mirno. Ne znam zbog čega brod nije više bio tako nagnut kao prije. Paluba se uglavnom osušila, pa smo se po njoj mogli slobodno kretati. Više od tri dana i tri noći nismo ni jeli ni pili, pa je bilo krajnje vrijeme, da pokušamo odozdo nešto donijeti. Kako je jedrenjak bio pun vode, malodu- šno smo se dali na taj posao i jedva smo se nadali, da ćemo doći do nečega. Načinili smo neku vrst jaružara: u dva komada drva zabili smo čavle, koje smo našli na ostacima vrata. Zatim smo drva zajedno svezali krajem konopa. Tu smo napravu bacili u kabinu, te smo je vukli amo tamo nadajući se, da ćemo tako izvući što za jelo ili bar neki predmet, koji bi nam mogao dalje pomoći pri traženju hrane. Veći dio jutra proveli smo radeći bez uspjeha. Izvukli smo tek nekoliko pokrivača, koji su zapeli o čavle. Naša je naprava doista bila tako nespretna, da se bolji uspjeh jedva mogao i očekivati.
Tada smo pokušali u pramnici, no jednako bez uspjeha, i već smo bili očajni, kad Peters predloži, da njemu svežemo oko pasa konop. On će pokušati da zaroni i da donese štogod hrane iz kabine. Radosno smo prihvatili taj prijedlog. Opet se u nama probudila nada. On je odmah svukao kaput, a zatim smo mu svezali čvrsti konop oko tijela i preko remen tako, da se konop ne bi mogao izmaknuti. Taj pothvat bio je veoma težak i opasan. Koliko god je bilo nade, da će u kabini naći hrane, ronilac je morao najprije krenuti desno, a zatim proći pod vodom deset ili dvanaest stopa kroz uski prolaz, do spremišta hrane, i vratiti se, a da za to vrijeme uopće ne diše.
Kad je sve bilo spremno, Peters se spusti u kabinu po stepenicama, dok mu voda nije dosegla do brade. Tada naglavce zaroni, okrenuvši se na desno, kako bi krenuo prema spremištu hrane. Taj prvi pokušaj nije uspio. Za manje od pola časka osjetili smo snažni trzaj konopa (to je bio ugovoreni znak, da želi da ga izvučemo). Odmah smo ga izvukli, no tako nespretno, da se sav izudarao o stepenice. Ništa nije donio, jer nije mogao da se provuče kroz prolaz. Voda gaje neprestano dizala do stropa. Kad smo ga izvukli, bio je veoma iscrpljen i morao se odmarati petnaest časaka.
Drugi pokušaj prošao je još gore. Ostao je pod vodom i nije davao ugovoreni znak tako dugo, da smo se uplašili i izvukli ga. Ustanovili smo, daje bilo već krajnje vrijeme. On je, kako je rekao, nekoliko puta potezao konop, no mi nismo osjetili taj trzaj. Tome je valjda bio razlog, što se konop zapleo o ogradu na podnožju stepenica. Ta je ograda doista smetala, pa smo odlučili da je uklonimo, prije negoli nastavimo radom. Kako nismo imali drugog oruđa osim naših ruku, ušli smo svi u vodu, dokle smo mogli. Sjedinjenim smo snagama gurnuli ogradu i slomili je.
I treći pokušaj bio je bezuspješan, kao i prva dva, pa je sada bilo očito, da se ništa ne može postići, ako ronilac ne bude imao težak predmet, koji bi ga pritezao na pod kabine, dok bude tražio hranu. Drugo smo uzalud tražili predmet, koji bi mogao poslužiti. Napokon smo, na našu veliku radost, otkrili, da je jedan od lanaca slabo pričvršćen, te smo ga lako skinuli.
Kad smo lanac pričvrstili oko Petersovih gležanj a, on se po četvrti put spustio u kabinu. Ovaj put mu uspije da se probije do vrata spremišta hrane, no vrata su - na njegovu veliku žalost - bila zaključana, pa se morao vratiti a da nije ušao u spremište, jer više ni časa nije mogao izdržati pod vodom. Sad je naš položaj doista bio očajan, pa se ni August ni ja nismo mogli uzdržati od plača. Mislili smo na goleme nevolje što nas biju i na neznatne mogućnosti spasenja. Ta naša slabost ipak nije dugo potrajala. Pali smo na koljena i zamolili boga, da nas izvede iz svih tih mnogobrojnih opasnosti. Ustali smo puni nade i ohrabreni počeli razmišljati, što još može smrtnik učiniti, da se spasimo.
X
Naskoro zatim dogodilo se nešto, što je u prvi mah pružilo radost, a zatim me ispunilo većom stravom, nešto, što je bilo uzbudljivije, nego ikoji od mojih kasnijih doživljaja za dugih devet godina punih najstrahovitijih i često najnevjerojatnijih i najnerazumljivijih događaja.
Ležali smo na palubi nedaleko stepenica i razgovarali kako bismo ipak mogli doći do spremišta hrane, kad pogledah Augusta, koji je ležao meni nasuprot, i opazih, da je iznenada smrtno problijedio, i da su mu usnice stale neobično i nerazjašnjivo drhtati. Ja se veoma uplaših.
Pomislio sam, da je iznenada obolio, no tada spazih, da su mu oči nepomično uperene u neki predmet iza mene. Okrenuh glavu, i nikad ne ću zaboraviti onaj zanos, što je prožeo svaki dio mojega tijela, kad sam ugledao neki golemi jedrenjak, kako - udaljen svega dvije milje - plovi prema nama. Skočih na noge, kao da me iznenada pogodilo u srce tane iz muškete. Ispružio sam ruke prema brodu i nepomično sam, nijemo stajao u tom položaju. Uzbudiše se i Peters i Parker, premda na različite načine. Peters je kao luđak stao plesati po palubi. Izgovarao je različite besmislice, isprekidane urlicima i kletvama, a Parker je briznuo u plač, te je nekoliko časaka jecao kao dijete.
Brod, koji se približavao, bio je veliki jedrenjak nizozemske gradnje, crno obojen, s neukusno pozlaćenim likom na pramcu. I taj je brod vjerojatno proživio mnogu buru i mnogo je, činilo nam se, podnio za vrijeme bure, koja je za nas bila tako kobna. Nije imao prednjega košnog nastavka jarbola, a ni dijela ograde s desne strane. Kad smo ga ugledali, bio je udaljen oko dvije milje sa strane vjetra, i plovio je prema nama. Povjetarac bijaše veoma blag, pa smo se najviše čudili tome, što brod nije imao razapeta druga jedra, osim prednjega, glavnoga i prečke. Zato se vrlo polagano približavao, tako da smo od nestrpljivosti gotovo oboljeli. Bez obzira na uzbuđenost, ipak smo opazili i nespretno kretanje broda. Tako je odmicao od smj era, da smo jedamput ili dvaput pomislili, da je moguće, da nas nisu opazili, ili smo pak držali, da su nas, doduše, opazili, ali da nisu nikoga vidjeli na palubi, pa kane okrenuti i otploviti drugim smjerom. U svakom takvom trenutku vriskali smo i vikali, koliko smo god mogli, našto bi strani brod, kako nam se činilo, opet promijenio svoju namjeru i opet zaplovio prema nama. To se čudnovato vladanje ponovilo dvaput ili triput, pa smo napokon zaključili, da nema drugog tumačenja, nego da je krmilar pijan.
Na palubi nismo opazili nikoga, sve dok nam se brod nije približio na četvrtinu milje. Tada smo ugledali tri mornara, u kojima smo po odjeći prepoznali Nizozemce. Dvojica su ležala na nekom starom konopu nedaleko pramnice, a treći, koji kao da nas je veoma radoznalo promatrao, stajao je naslonjen s desne strane nedaleko prikosnika. To je bio čvrst i visok čovjek veoma tamne kože. Činilo se, da nas svojim kretnjama želi ohrabriti, da budemo strpljivi.
Veselo nam je kimao glavom, premda nekako neobično, i neprestano se smješkao pokazujući pri tom niz sjajno bijelih zubi. Kad se njegov brod još više približio, vidjeli smo, kako mu je kapa od crvena flanela najednom pala s glave u more. On se na to nije obazirao, već se i dalje smješkao kimajući glavom. Ja to pripovijedam potanko i točno onako, kako se sve to nama činilo.
Brod se polagano približavao, sada opet stalnije nego prije, i... ne mogu mirno govoriti o tom događaju... srca su nam divlje lupala, cijelom smo dušom klicali i zahvaljivali bogu za neočekivani i divni spas, koji nam je već nadomak. Iznenada dopre do nas sa stranog broda (koji nam je već bio sasvim blizu) neki miris, neki smrad, kojemu na cijelom svijetu ne bismo našli ime... za to nema predodžbe... pakleni, do krajnosti zagušljivi, nepodnošljivi, nepojmljivi smrad. Zapeo mi je dah a kad sam se okrenuo k svojim drugovima, opazio sam, da su bljeđi od mramora. Nismo, međutim, imali vremena da raspravljamo ili pitamo - jedrenjak je bio udaljen od nas samo pedeset stopa, te se činilo, da kani pristati uz nas kraj krme, da bismo se mogli ukrcati na spušteni čamac. Potrčali smo prema krmi, kad najednom neki široki val potjera brod za punih pet ili šest zraka od njegova smjera. Dok je tako plovio dvadesetak stopa udaljen od naše krme, pružio nam se slobodan vidik na njegovu palubu. Hoću li ikada zaboraviti trostruku strahotu toga prizora? Dvadeset i pet ili trideset ljudskih lešina, od kojih nekoliko žena, ležalo je raštrkano u posljednjem i najodvratnijem stanju raspadanja između krme i brodske kuhinje. Jasno smo vidjeli, da na tom prokletom brodu nema ni žive duše! Ipak smo mrtvace zvali u Pomoć! Da, dugo smo i glasno, u trenutku bolne napetosti, molili te nijeme i odvratne likove, da nam pomognu, da ne dopuste, da i mi budemo nalik na njih, da nas prime u svoje jadno društvo! Mahnitali smo u stravi i očaju - sasvim smo bili ludi od boli zbog svojega gorkog razočaranja.
Kad smo po prvi put glasno vrisnuli od užasa, nešto se na stranom brodu, nedaleko priko- snika, odazove; glas je bio tako sličan ljudskom kriku, da bi se i najosjetljivije uho moglo uplašiti i prevariti. U taj nam čas opet jedan nenadani trzaj broda otvori vidik na predjel oko pramnice. Odmah razabrasmo odakle dolazi onaj zvuk. Ugledasmo onaj snažni lik, još uvijek naslonjen na ogradu. Covjek je neprestano klimao glavom, no sad mu nismo mogli vidjeti lice, jer je bilo okrenuto od nas. Ruke su mu bile raširene preko ograde, a dlanovi izvrnuti.
Koljena su mu bila naslonjena na debeli, napeti konop, koji je vezao prikosnik s ogradom. Na golim leđima, s kojih je bio otkinut komad košulje, sjedio je golemi galeb. Marljivo je proždi- rao ono meso. Kljun i čaporke duboko je zario u lešinu, a bijelo penje sasvim je poprskao krvlju. Kako se jedrenjak dalje okretao, ptica je, valjda ugledavši nas, s mnogo muke izvukla krvavo rumenu glavu. Cas nas je zaprepašteno gledala, zatim se lijeno digla s lešine, na kojoj se gostila. Poletjela je iznad naše palube, i lebdjela nad njom nekoliko trenutaka s nekim zgru- šanim komadom u kljunu, s nečim što bijaše slično jetri. Taj strahoviti zalogaj padne napokon uz neugodni pljesak do Parkerovih nogu. Neka mi bog oprosti, no u prvi mi je čas mozgom sjevnula neka misao, misao, koju ne ću izreći. Pođoh prema toj krvavoj mrlji. Pogledah gore, i moje se oči sretoše s Augustovim očima, u kojima je bilo toliko snage i razuma, da sam se odmah osvijestio. Brzo sam skočio i uz strašan osjećaj jeze gurnuo u more taj odvratni predmet.
Lešina, s koje je galeb bio uzletio, bila je poduprta konopom i lagano se njihala, kako ju je kljuvala ptica mesožder. To su bile kretnje, zbog kojih nam se najprije činilo, daje čovjek živ. Kad se galeb digao, lešina se, olakšana, zaljuljala i okrenula, tako da smo joj ugledali liše.
Doista, nikad nije bilo strasnije slike! Nije više bilo očiju, a ni mesa oko usta. Vidjeli su se sasvim goli zubi. To je dakle, bio smiješak, kojim nas je bodrio! To je... no bolje je, da prešu- tim. Jedrenjak je, kako sam već rekao, prošao kraj naše krme i nastavio polako i sigurno svoj put prema zavjetrini. S njim i s njegovom strašnom posadom nestala je sva naša radost, nestala su sva naša vedra priviđenja. Dok je brod polagano prolazio mogli smo možda naći načina, da se ukrcamo na nj - da nam nenadano i stravično razočaranje nije sasvim sputalo i duh i tijelo. Gledali smo i osjećali, ali nismo mogli misliti ni raditi... dok nije bilo prekasno! Koliko je taj događaj oslabio naš um, može čitalac ocijeniti po činjenici, da je brod bio već tako udaljen, da smo jedva vidjeli polovicu njegova trupa, kad je pao ozbiljan prijedlog, da pokušamo plivanjem dostići brod!
Ja sam otad uzalud nastojao da otkrijem strašnu tajnu sudbine toga broda. Njegov način gradnje i vanjski oblik, kako sam prije rekao, davao je dojam, daje to nizozemski trgovački brod, a to je mišljenje potvrđivala i odjeća posade. Lako smo mogli pročitati ime broda na krmi, a mogli smo vidjeti i mnogo štošta drugo, što bi nam otkrilo podrijetlo broda, da nas golemo uzbuđenje nije lišilo sposobnosti promatranja i mišljenja. Po šafranovoj boji onih tje- lesa, koja se još nisu bila sasvim raspala, zaključili smo, daje cijela posada pomrla od žute groznice ili od koje druge strašne bolesti te vrste. Ako je to bio uzrok (a drugo ne mogu zamisliti), smrt je, sudeći prema položaju lešina, morala doći iznenada i silovito - sasvim različito od onih smrtonosnih bolesti, što ih poznaje ljudski rod. Možda je i neki otrov dospio u spremište hrane i prouzročio nesreću. Možda su jeli neku nepoznatu, otrovnu vrst riba, ili drugu koju morsku životinju, ili pticu. Svakako, sasvim je beskorisno nagađati, kad je sve obavijeno tajnom, pa će, nema sumnje, zauvijek ostati najstrašnija i nedokučiva zagonetka.
Слика